Vrlo ću kratko. Upravo ovo što je uvaženi prethodnik i rekao. Ovim amandmanom se na određeni način proširuje krug lica koja mogu preuzeti na sebe teret dokazivanja i u njih se uvrstava i agencija, a to je onda suprotno uopšte i svrsi postojanja i nadležnosti same agencije jer ne možete onome ko u ovoj situaciji odlučuje preneti nadležnost, odnosno teret dokazivanja. Koncepcijski se jednostavno razlikuje i ako bismo čak i prihvatili amandman, ne bi bilo usklađeno sa ostatkom teksta Predloga zakona.
Sa druge strane, ipak držim do toga da je jedna široka javna rasprava i postupak izrade Nacrta zakona koji je sada kao utvrđeni predlog prema vama i naročito učešće zainteresovanih strana u izradi ovoga teksta zakona - nešto što nam garantuje da je ovo najkvalitetniji i prihvatljiv tekst Predloga zakona za njih.
Da li je pravno koncepcijski moguće razmatrati i ovo? Da, ali onda to menja koncepciju čitavog zakona, te je to jedan od razloga bio za neprihvatanje amandmana, ali ja ovo shvatam kao i vaš doprinos što boljem kvalitetu teksta zakona i u tom smislu pozdravljam spremnost da se on poboljša, ali mislim da je ovako najbolje. Zahvaljujem.

Prihvata se amandman Odbora.

Prihvata se amandman Odbora.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam i da se ne javim s obzirom da smo u raspravi u načelu prilično pretresli pitanje koje je predmet ovog amandmana. Samo želim da napomenem da su u radnoj grupi koja je pripremala nacrt koji je sada pred vama kao predlog, članovi bili i predsednik Prekršajnog apelacionog suda u Beogradu, gospodin Zoran Pašalić i predsednik Prekršajnog suda u Beogradu, gospodin Marinović i predsednik Prekršajnog suda u Novom Sadu, gospodin Kozarski. I da su upravo ova rešenja, koja se nalaze pred vama, rešenja koja su predlagali, a koja su pravno tehnički uobličena naknadno i opet dobila njihovu podršku, dakle predsednika najvećih prekršajnih sudova u Srbiji. Te s toga, ne stoji nikakav razlog da su sudije te koje sada tvrde da ovo rešenje nije dobro, a da je Vlada to nametnula.
Ne, mi smo uspostavili princip, zaista, što se to moderno kaže, i u inkluzivnosti, odnosno uključenosti svih relevantnih subjekata prilikom izrade ovog nacrta zakona i slušali na prvom mestu reč struke.
Priznaćete da dve godine prakse u primeni ovog zakona je bilo sasvim dovoljno da se vidi koji su to kameni spoticanja da bi ovom prilikom bili korigovani. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Ceneći svakoga i, naravno, spremnost uvažene prethodnice da učestvuje u raspravama i predlaže neka dobra rešenja, ja ipak kao resorni ministar više imam poverenja u glas sudija koji mi prenose predsednici sudova, nego, uz puno poštovanje, koleginice i kolege narodni poslanici, zato što su upravo predsednici sudova oni koji odgovaraju za blagovremeni zakonit rad suda na čije čelo su izabrani, a uostalom, izabrani su upravo od strane ovog uzvišenog doma, odnosno glasovima narodnih poslanika.
Mislim da sam ostatak teme prilično apsolvirao u raspravi u načelu, kada sam i skrenuo pažnju da je reč o prekršajnom postupku. Ako je reč o oštećenom koji smatra da sporazum o priznanju prekršaja nije zaključen u njegovu korist ili da je on tu prilično oštećen, on ostvaruje pravo i na vanredni pravni lek i na parnicu. U toj parnici sporazum o priznanju prekršaja je neoboriva dokazna isprava. Prema tome, ne vidim šta bi tu bilo sporno.
Samo još jednom skrećem pažnju da nije reč o krivičnom postupku, da je reč o prekršajnom postupku, da se broj prekršajnih postupaka u Srbiji meri stotinama hiljada, nekada i milionima. U svakom slučaju, tvrdim da je rešenje koje su nam predložili predsednici i sudije prekršajnih sudova, koje se pred vama danas nalazi kao deo Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, adekvatnije.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako tvrdimo da je sudstvo nezavisno, a ja tvrdim da jeste i da treba tako da bude, onda bi i ono samo valjalo da da inicijativu za odlaganje početka primene ovog zakona.
Kao što je rečeno i u samom obrazloženju, a evo, i da vi možete da pogledate, pa koga interesuje može da uzme u ruke i pročita inicijativu koja je došla upravo od strane predsednika VSS i samog VSS, koji su, imajući u vidu činjenicu, citiram, da su sudovi od 1. januara 2016. godine uvedeni u sistem izvršenja budžeta Republike Srbije, te da su odobrene aproprijacije Zakonom o budžetu Republike Srbije sudovima dodeljene na godišnjem nivou, preuzimanje nadležnosti na pola godine uticalo bi na izvršenje budžeta i godišnje izveštavanje o izvršenju budžeta sudova.
To je jedan, samo jedan deo ovog pisma. Ja ga neću celog, odnosno ovu inicijativu neću celu citirati, tako da je to potpuno jasan i nedvosmislen razlog, a nikako nesposobnost, nemogućnost prenošenja određenih nadležnosti itd. Kao što znate i inicijator i predlagač izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova sa kojima ste bili suočeni, o kojima ste odlučivali krajem prošle godine bili su predloženi od strane Ministarstva, na inicijativu Ministarstva pravde. Ovde je reč o inicijativi Visokog saveta sudstva kojom Ministarstvo pravde, kao nadležno da prati primenu propisa u oblasti svoje nadležnosti, formalno predložilo Vladi, a Vlada Narodnoj skupštini. U suštini ovo je i inicijativa i predlog Visokog saveta sudstva. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, na početku rasprave u načelu dozvolite mi da vam dam nekoliko uvodnih napomena u vezi sa Predlogom zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, koje nemaju živih zakonskih naslednika, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima i Predlogu zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova.
Donošenjem zakona kojim se uređuje otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta na teritoriji Republike Srbije koje nemaju živih zakonskih naslednika, zaokružuje se zakonodavni okvir u oblasti vraćanja oduzete imovine.
Postupak restitucije imovine u Republici Srbiji započet je donošenjem Zakona o vraćanju, odnosno restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, koji se primenjuje od 1. oktobra 2006. godine.
Potom je zakonodavni okvir u oblasti restitucije imovine upotpunjen donošenjem zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je na snazi od 6. oktobra 2011. godine i kojim se uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opšte narodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu.
Usvajanje zakona kojim se uređuje otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije, predviđeno je nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU u periodu od 2014. do 2018. godine i u skladu sa njim, godišnjim planom rada Vlade za 2016. godinu.
Republika Srbija je potpisnica Terezinske deklaracije o imovini usvojene 2009. godine, u Terezinu, u Češkoj Republici, u mestu gde su stradali i odakle su poslati u logore smrti 1000 evropskih Jevreja i drugih žrtava nacističkog progona tokom Drugog svetskog rata. U mestu koje za nas Srbe ima poseban značaj, s obzirom da je u Terezinu svoj mladi život skončao i Gavrilo Princip.
Deklaraciju su proglasili predstavnici 49 država i EU, a ona poziva i obavezuje sve države potpisnice da se vrati imovina koja je oduzimana žrtvama Holokausta za vreme Drugog svetskog rata. Srbija je potpisala ovu Deklaraciju 2012. godine.
Međutim, pored svega onoga što predstavlja pravni osnov za donošenje ovakvog zakona, postoji nešto što može da se nazove i moralnom obavezom koja ojačava antifašistički krug i antifašistički identitet našeg naroda i naše države, neka vrsta obaveze prema našim zemljacima, pripadnicima jevrejskog naroda, koji su svoje živote i dela posvetili našoj Srbiji.
Ne postoji značajnija knjiga, barem u pravnoj oblasti, pravnoj literaturi, a da je nije izdao jedan Geca Kon. Izdavao je dela Slobodana Jovanovića, Lazara Markovića, Crnjanskog, Nušića. Izdao je prvi broj arhiva za pravne i društvene nauke 1906. godine. Zbog kalendara „Ratnik“, kojim je veličao pobede srpske vojske nad Austrougarskom, Geca Kon je 1916. godine interniran u logor Nežider u Mađarskoj, gde je proveo tri godine robovanja.
Svedoci zaveštanja ili testamenta Gece Kona, koji je stradao jer nije hteo da napusti Srbiju, bila su dva velika srpska intelektualca Slobodan Jovanović i Milutin Milanković. Našu verovatno najlepšu rodoljubivu pesmu „Srbija“ napisao je Oskar Davičo. Stanislav Vinaver bio je jedan od 1300 kaplara. Način na koji je Enriko Josif, kompozitor i akademik, govorio o srpskom pitanju, drži tronutim i danas one koji ga slušaju.
Pisac poslanice „Čujte Srbi“, Arčibald Rajs, jevrejskog porekla, umro je u Beogradu, sahranjen je u Topčiderskom parku, a srce je po njegovoj želji odnešeno na vrh Kajmakčalana u kosturnicu srpskih ratnika i njegovih ratnih drugova. Moša Pijade, koji se izjašnjavao kao Srbin Mojsijeve vere, usudio se da jedini nakon Drugog svetskog rata zatraži autonomiju za Srbe u Hrvatskoj.
Sve to dovoljno govori o odnosu Srba i Jevreja. Srbi su Jevreje i Jevreji su Srbe uvek doživljavali kao velike prijatelje, gotovo sunarodnike. Bez širine duha Srba i naših ponekad naivnih univerzalističkih osećanja i topline, teško da bi Jevreji išta veliko učinili u Srbiji i za Srbe. Zato naučni, kulturni i svaki drugi doprinos Jevreja jednovremeno govori o njima, ali i o nama.
Jevreji su imali plemenito čulo da odgovore na velikodušnost Srba, a Srbi su tokom cele istorije odbijali da u Jevrejima vide odbijajuću posebnost. Čak je jedna kontraverzna ličnost naše istorije, Dimitrije Ljotić, 1940. godine, žaleći zbog takvog odnosa Srba prema Jevrejima, u jednom tekstu rekao da direktori srednjih škola i nastavnici na univerzitetu odbijaju da primene Vladine uredbe kojima se Jevreji diskriminišu, pri čemu smatra da ni sama Vlada praktično ne stoji iza svojih mera.
U samom Zakonu o oduzimanju imovine i obeštećenju iz 2011. godine izričito je predviđeno da se zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji današnje Srbije.
Istim zakonom je predviđeno da će se otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije koje nemaju živih zakonskih naslednika urediti posebnim zakonom.
Značaj restitucije zajedničke i pojedinačne nepokretne imovine koja je pripadala žrtvama Holokausta opravdava svaki napor da se isprave posledice nepravedne zaplene imovine koja je sprovođena kroz konfiskaciju, prinudnu prodaju imovine i prodaju pod prisilom, koja je predstavljala deo progona tih nedužnih ljudi i grupa, od kojih je većina umrla bez naslednika.
U rešavanju ovog složenog pitanja, kao uostalom i u vezi sa vraćanjem imovine i obeštećenjem, koji su predmet Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, bilo je nužno postići uravnotežen pristup koji uzima u obzir kako potrebu otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, vlasnika čija imovina je posle Drugog svetskog rata prešla u državnu, odnosno društvenu svojinu, tako i javni interes da i proces vraćanja imovine bude integrisan u proces razvoja nacionalne ekonomije i objektivne ekonomske i finansijske moći društva.
Zakon na sveobuhvatan način uređuje pitanje otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika. Zakonom se uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine oduzete pripadnicima jevrejske zajednice koji nemaju zakonskih naslednika i vraćanja oduzete imovine organizacija koje su u vreme oduzimanja bile u funkciji jevrejske zajednice, a koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta u vreme Holokausta ili na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao i finansijska podrška Republike Srbije jevrejskoj zajednici u Srbiji.
Ova imovina oduzimana je za vreme Holokausta, ali su se i nakon ovog perioda dogodile posledice oduzimanja imovine na osnovu propisa, zakona i podzakonskih akata, na osnovu kojih su sprovođene pravno-političke mere, na osnovu kojih su stvari u privatnoj svojini prešle u državnu, odnosno društvenu svojinu.
Sprovođenjem ovih mera iz privatne je prešlo u državnu svojinu određeno poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, građevinsko zemljište, kao i privredna preduzeća, stanovi i stambene zgrade. Otklanjanjem posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta doprineće se većem razumevanju ljudskih prava, što je od suštinskog značaja za borbu protiv i sprečavanje svih oblika rasne, verske i etničke diskriminacije.
Primenom zakona nastaviće se proces identifikacije popisa i privatizacije državne imovine i doprinositi stvaranju potpune pravne sigurnosti kao preduslova obezbeđivanja direktnih dugoročnih stranih investicija. Vraćanjem imovine u smislu ovog zakona otklanja se svaka neizvesnost u pogledu dalje pravne sudbine oduzete imovine. Prilikom predlaganja odredaba zakona, imala se u vidu i Deklaracija iz Terezina, u kojoj su potpisnice konstatovale, između ostalog, da su preživeli Holokausta i ostale žrtve nacističkog progona u poodmakloj životnoj dobi, da imaju posebne potrebe u oblasti zdravstvene zaštite i da zemlje učesnice u potvrđivanju ove Deklaracije podržavaju kao jedan od prioriteta napore da se u zemljama u kojima žive rešavaju potrebe vezane za socijalno blagostanje za najugroženije starije žrtve i da je od imperativnog značaja poštovati njihovo lično dostojanstvo i voditi brigu o njihovim potrebama u oblasti socijalnog blagostanja kao pitanjem od najvećeg značaja.
Istaknuta je potreba da se za dobrobit budućih generacija sačuva sećanje i da se nikada ne zaboravi jedinstvena istorija i nasleđe Holokausta tokom kojeg su uništene tri četvrtine evropskog jevrejstva, takođe, da su preživeli Holokausta i ostale žrtve nacističkog progona, uključujući i one koji su strahote Holokausta iskusili kao mala i bespomoćna deca tokom svog progona pretrpeli fizičke i emotivne traume bez presedana.
Konstatovano je da bi u nekim državama imovina bez naslednika mogla da se koristi kao osnova za rešavanje materijalnih potreba ugroženih lica koja su preživela Holokaust, kao i za trajno obrazovanje o Holokaustu, njegovim uzrocima i posledicama, potvrđujući značaj obrazovanja o Holokaustu i ostalim nacističkim zločinima kao lekcije od suštinskog značaja za čovečanstvo.
Deklaracija snažno ohrabruje sve države da podržavaju ili uspostave redovne godišnje ceremonije sećanja ili komemoracije i da rade na očuvanju memorijalnih mesta i drugih lokacija sećanja na stradanja, kao i da države mogu da razmatraju različita dodatna sredstva za podršku obrazovanju i ljudskim pravima, uz uverenje da međunarodno pravo u oblasti ljudskih prava odražava bitne pouke istorije.
U periodu od 27. novembra do 18. decembra 2015. godine sprovedena je javna rasprava o Nacrtu ovog zakona u kojoj su učešće uzeli predstavnici državnih organa i organizacija jevrejskih opština, Saveza jevrejskih opština, predstavnici Svetske jevrejske organizacije za restituciju, predstavnici više ambasada i druga zainteresovana lica radi pribavljanja mišljenja javnosti kroz primedbe, predloge i sugestije kako bi se došlo do unapređenja teksta Nacrta zakona.
U skladu sa rezultatima javne rasprave, odredbe kojima se uređuje postupak vraćanja imovine u naturalnom obliku oslonjene su na odredbe važećeg Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju uz shodnu primenu zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak. Prihvatanjem ove sugestije odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju će se jedinstveno primenjivati i na sve slučajeve u pogledu vraćanja imovine u naturi, čime se obezbeđuje jedinstvena primena propisa o restituciji na sve sticaoce prava, pa time i pravna sigurnost i stabilnost.
Zakonom je posebno definisan pojam holokausta u smislu zakona i istovremeno posebno je normirano da se izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju tumačiti isključivo kao izražavanje saosećanja, solidarnosti i razumevanja Republike Srbije za stradanje jevrejskog naroda na svojoj teritoriji tokom neprijateljske okupacije od 6. aprila 1941. do 9. maja 1945. godine.
Zakonom je predviđen oblik i ukupan iznos finansijske podrške Republike Srbije. Uređen je postupak za vraćanje imovine stranke u postupku, organ koji vodi postupak, podnosilac zahteva, podnošenje i sadržina zahteva, rok za donošenje rešenja, pravna sredstva i izvršenje rešenja.
Taksativno su navedene aktivnosti na koje se usmeravaju prihodi koji se ostvare primenom zakona, a propisano je i sačinjavanje programa upravljanja i izveštaja o upravljanju prihodima Saveza jevrejskih opština Srbije i jevrejskih opština. Predviđeno je vršenje nadzora i praćenje upravljanja prihodima koji se ostvare primenom ovog zakona preko Odbora za nadzor i predviđen je sastav ovog odbora i njegov delokrug poslova, a predviđena je takođe i obaveza Saveza jevrejskih opština da vodi stalnu i ažurnu, javnosti dostupnu evidenciju, kako bivših vlasnika, tako i vraćene imovine i prihoda koji su ostvareni primenom ovog zakona, što je jedan od važnih mehanizama ostvarenja cilja zakona.
Dodao bih još da donošenjem ovakvog jednog zakona Republika Srbija, njena Vlada i Narodna skupština Republike Srbije jasno stavljaju do znanja koji je stav celokupne države i naroda prema određenim nemilim, mračnim i ružnim dešavanjima u našoj prošlosti, naročito u vreme neprijateljske okupacije i naročito kao posledica delovanja kvinsliškog režima na teritoriji sadašnje centralne Srbije i Banata.
Pred vama se nalazi i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima. Novi Zakon o prekršajima kojim je reformisano prekršajno pravo počeo je da se primenjuje od 1. marta 2014. godine. Instituti uvedeni ovim zakonom, kao što je institut prekršajnog naloga, koji izdaju ovlašćeni organi za prekršaje, za koji je predviđena novčana kazna u fiksnom iznosu, kao i jedinstveni registri prekršajnih sankcija i nenaplaćenih novčanih kazni, jer se ukazala potreba za vođenjem sistema kontrole naplate novčanih kazni koji nije bio u dovoljnoj meri prisutan, kao i brojni drugi instituti, tokom dosadašnje primene zakona za relativno kratko vreme pokazali su značajne rezultate.
Prema podacima Prekršajnog apelacionog suda, na primer, pretežno od strane Saobraćajne policije, od početka primene Zakona o prekršajima, izdato je ukupno 1.123.364 prekršajna naloga, a od kojih je samo 1,48% ili njih po broju 16.625 prekršajnih naloga osporeno po osnovu zahteva za sudsko odlučivanje. Broj dobrovoljno plaćenih novčanih kazni iz prekršajnih naloga je vrlo veliki, 835.245 kazni i čini visokih 75% dobrovoljno plaćenih kazni, što je značajan napredak u odnosu na 20% dobrovoljno plaćenih kazni izrečenih sudskim presudama. Ukupno je, po osnovu izdatih prekršajnih naloga, dobrovoljno plaćen iznos od 16,7 miliona evra.
Nakon skoro dve godine od početka primene zakona, a na osnovu statističkih podataka, ovlašćenih podnosilaca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, posebno Saobraćajne policije i Komunalne policije, kao i prekršajnih sudova, utvrđena je potreba da se jedan manji broj odredaba važećeg zakona izmeni ili dopuni u merenju prolaznog vremena primene zakona i testu njegovog kvaliteta.
Kada se uzme u obzir da su kazne po izdatim prekršajnim nalozima plaćeni u najkraćem roku, bez vođenja sudskog postupka, uz minimalne troškove u vezi sa izdavanjem prekršajnih naloga, sa pogodnostima za učinioce prekršaja, plaćanje manjeg iznosa izrečene kazne uz postignutu svrhu kažnjavanja, svi pokazatelji idu u prilog proširenja primene prekršajnog naloga na veći broj prekršaja.
Potrebno je ukinuti neopravdana ograničenja za zaključenje sporazuma o priznanju prekršaja. Saobraćajna policija je prva počela da u značajnijem obimu primenjuje ovaj institut, ali je taj trend usporen zbog različite prakse u pogledu prihvatanja sporazuma kojim se propisana zaštitna mera izriče u manjem obimu ili ne izriče. Postoji potreba za pojednostavljivanje postupka zaključenja sporazuma i preciziranja tih odredaba u cilju izbegavanja različitog tumačenja.
Ograničenja na koja treba ukazati je, kao problem u praksi, primera radi, kod prekršaja gde je raspon predviđene novčane kazne u drugim propisima od 800.000 do milion dinara ili od 100.000 do 120.000 dinara. Sa stanovišta zaključenja sporazuma krajnje neracionalan i necelishodan. Treba rešiti problem ograničenja mogućnosti sporazumevanja okrivljenih i podnosilaca zahteva u odnosu na obim zaprećene zaštitne mere.
Ovo je logično ako sam državni organ, nadležan da nadzire sprovođenje materijalnog zakona kojim je predviđen prekršaj i određena sankcija oko koje se sporazumeva sa okrivljenim, smatra da je za efikasnije i delotvornije sprovođenje predmetnog zakona svrsishodnije da se okrivljenima u zamenu za priznanje prekršajne odgovornosti ponudi mogućnost izricanja zaštitne mere u kraćem trajanju od propisanog ili da im se propisana zaštitna mera uopšte ne izrekne. Time se stvara mogućnost da se nastavi početni trend brzog rasta broja sporazuma, povodom prekršaja iz oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima, u prvih godinu dana primene, kada je Saobraćajna policija zaključila oko 11.000 sporazuma. Gotovo svi ti sporazumi su zaključeni u vezi sa izvršenjem prekršaja za koji je pored novčane kazne predviđena i zaštitna mera u trajanju od jednog meseca.
Ovo je posebno važno za ukupno smanjenje broja predmeta u prekršajnim sudovima, jer je više od polovine predmeta pokrenuto zbog prekršaja predviđenim Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ovo će otvoriti mogućnost šire primene ovog instituta i u drugim oblastima. Dovoljno je samo pomenuti početak primene novog Zakona o inspekcijskom nadzoru. Na ovaj način, kao i proširenje primene prekršajnog naloga, doprineće se rasterećenju prekršajnih sudova.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da vas podsetim na pojedina zakonska rešenja koje donosi zakon o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima. Značajno su novelirane odredbe člana 39. Zakona, u toliko što je predviđeno povećanje maksimalnog iznosa fiksnih kazni koja se može propisati, a da se pri tom nije menjao kazneni maksimum.
Predložena izmena kojom se reguliše da se u odlukama skupštine AP, skupštine opštine ili skupštine grada mogu propisati novčane kazne samo u fiksnom iznosu koji ne može prelaziti polovinu maksimalnog iznosa propisanog za fiksne kazne iz stava 2. ovog člana Predloga zakona.
Pored stvaranja okvira za ujednačenije propise na nivou lokalnih samouprava obezbeđuje se šira primena prekršajnog naloga kao značajno ekonomičnijeg i efikasnijeg sredstva za procesuiranje prekršaja od postupaka pred sudom.
Predviđen je rok od jedne godine od stupanja na snagu ovog zakona, za usklađivanje propisa o prekršajima koji nisu u skladu sa ovim zakonom. Predviđa se obaveza drugostepenog suda da sam presudi, potvrdi ili preinači prvostepenu odluku, ako je u istom predmetu prvostepena odluka već jedanput bila ukinuta. Ograničenje ponovnog ukidanja, odnosno obaveza suda da povodom žalbe najviše jedanput može ukinuti prvostepenu presudu i predmet vratiti prvostepenom sudu predviđeno je radi delotvornosti vođenja prekršajnog postupka.
Predviđena je mogućnost izdavanja prekršajnog naloga u elektronskoj formi i upotpunjene su odredbe o dostavi kako bi se omogućila praktična primena prekršajnog naloga sačinjenog u elektronskoj formi i to onda kada prisutnom licu za koje se smatra da je učinilo prekršaj, u momentu otkrivanja prekršaja treba uručiti prekršajni nalog sačinjen u elektronskom obliku.
Uređuje se izdavanje opšte naredbe za dovođenje, kako bi se omogućilo da se prema okrivljenom koji se nalazi u bekstvu ili očigledno izbegava dovođenje, može izdati od strane prekršajnog suda opšta naredba za dovođenje koja se dostavlja organima policije radi raspisivanja potrage.
To treba da dovede do efikasnog pronalaženja i dovođenja višestrukih povratnika učinalaca krivičnih dela, s obzirom da izbegavanjem prijema poziva nastupa zastarelost vođenja prekršajnog postupka.
Cilj predloženih odredaba koje se tiču sporazuma o priznanju prekršaja, je šira primena Sporazuma o priznanju prekršaja odnosno ostavljanje šireg prostora za sporazumevanje okrivljenog i podnosioca zahteva o visini kazne.
Predlaže se ukidanje ograničenja u pogledu mogućnosti sporazumevanja okrivljenih i podnosilaca zahteva u odnosu na obim zaprećene zaštitne mere. U cilju efikasnosti i racionalnosti predloženo je brisanje odredaba o održavanju ročišta, a pojednostavljuje se sam postupak za odlučivanje o sporazumu.
Preciziraju se posledice upisa u registar novčanih kazni. Kako je više od polovine učinjenih prekršaja iz oblasti bezbednosti saobraćaja, smatralo se da će se primenjivanjem posledica upisana, izdavanjem dokumenata vezanih za saobraćaj najbolje ostvariti svrha ove odredbe, odnosno poboljšati efikasnost naplate novčanih kazni.
Precizirano je pod kojim uslovima je moguće nekim drugim propisom predvideti i privremeno uskraćivanje izdavanja ili produženja važnosti drugih dozvola i dokumenata, te da se ne može uskratiti izdavanje ili produženje važnosti dozvola i dokumenata kojima bi se ugrozilo ostvarivanje Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava, zdravlje i bezbednosti ljudi, životna sredina ili imovina većeg obima.
U vezi sa Predlogom zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova, ističem sledeće. Prelaznim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, iz novembra 2013. godine, u članu 32. određen je rok za preuzimanje određenih nadležnosti Ministarstva pravde od strane Visokog saveta sudstva. Ovde se radi o preuzimanju nadležnosti koje se odnose na donošenje merila za određivanje broja osoblja u sudovima, nadležnosti za obavljanje određenih poslova pravosudne uprave, i nadležnosti za donošenje i nadzor nad primenom sudskog poslovnika. Takođe, navedenim prelazim odredbama određen je rok za prestanak nadležnosti Ministarstva pravde, koji se odnosi na predlaganje, izvršavanje budžetskih sredstava potrebnih za rad sudova i nadzor nad trošenjem tih sredstava. Pored toga, određen je i rok za preuzimanje arhive, kao i zaposlenih u Ministarstvu pravde, koji sada obavljaju poslove koji se preuzimaju.
Imajući u vidu da je Zakonom utvrđeno da navedeni poslovi se preuzimaju počev od 1. juna 2016. godine, Visoki savet sudstva uputio je inicijativu Ministarstvu pravde, dana 21. januara 2016. godine, da se predlože izmene Zakona o uređenju sudova, kojima bi se rok za preuzimanje nadležnosti Ministarstva pravde, od strane Visokog saveta sudstva, pomerio na 1. januar 2017. godine.
U obrazloženju ove inicijative Visoki savet sudstva navodi da su od 1. januara ove godine, sudovi uvedeni u sistem izvršenja budžeta Republike Srbije, te da su odobrene aproprijacije Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2016. godinu, dodeljene na godišnjem nivou, pa bi preuzimanje nadležnosti u vršenju poslova pravosudne uprave, pre svega kada je reč o vršenju materijalno-finansijskih poslova, trebalo odložiti do 1. januara 2017. godine, jer bi se preuzimanjem ovih nadležnosti na polovini fiskalne godine, uticalo na izvršenje budžeta i godišnje izveštavanje o izvršenju budžeta od strane sudova.
Ministarstvo pravde prihvatilo je razloge iz navedene inicijative Visokog saveta sudstva i predložilo Vladi utvrđivanje Predloga zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova, kojim se rok za preuzimanje nadležnosti određenih ovim članom zakona, produžava za sedam meseci tj. do 1. januara 2017. godine, kako bi se stekli svi zakonski materijalno-tehnički personalni uslovi za vršenje novih nadležnosti od strane Visokog saveta.
Dozvolite mi da dam i nekoliko reči kada su u pitanju dva sporazuma koji se nalaze pred vama.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pristupanjem Programu Partnerstvu za mir Republika Srbija iskazala je opredeljenje za unapređenje saradnje i zajedničko delovanje sa državama članicama organizacije Severnoatlantskog ugovora i ostalim državama partnerima i to na izgradnji globalne, regionalne, nacionalne bezbednosti, uz izražavanje spremnosti da preuzme deo odgovornosti za stabilan i trajan mir u regionu, učestvuje u multinacionalnim operacijama i dostigne interoperabilnost oružanih snaga sa snagama država članica ove organizacije i partnerskih država.
U tom smislu, prepoznata je potreba za uspostavljanje saradnje sa organizacijom Severnoatlantskog ugovora i za podršku i nabavku čime bi se uvećala efikasnost logističke podrške i ujedno smanjili troškovi angažovanja u multinacionalnim operacijama i dostizanja interoperabilnosti oružanih snaga sa snagama država članica organizacije i partnerskih država.
Takođe, stupanjem u ugovorni odnos sa ovom organizacijom bio bi dat pravni osnov za realizaciju NATO povereničkog fonda za delaboraciju i uništavanje viška ubojnih sredstava i unapređenje kapaciteta tehničko-remontnog zavoda u Kragujevcu, u okviru kog je predviđeno i uništavanje oko 4.000 tona ubojnih sredstava. Napominjem da bi pružanje usluga logističke podrške od strane navedene organizacije bilo od velikog značaja za uspostavljanje efikasne logističke podrške na nivou Republike Srbije.
S tim u vezi, pred vama je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i organizacije za podršku i nabavku o saradnji u oblasti logističke podrške koji je potpisan u Kapelenu 7. septembra 2015. godine i u Beogradu 14. septembra 2015. godine. navedeni zakon odnosno sporazum u potpunosti je usaglašen sa Zakonom o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora i Bečkom konvencijom o ugovornom pravu, kao i sa svim drugim relevantnim propisima Republike Srbije.
Uvažene dame i gospodi narodni poslanici, imajući navedeno u vidu, a posebno koristi za Republiku Srbiju koje se postižu kako već potpisanim sporazumom, tako i svim ostalim ugovorima koji proizilaze iz primene predmetnog međunarodnog ugovora, predlažem da Narodna Skupština u danu za glasanje podrži Zakon o potvrđivanju ovog sporazuma.
Pred vama je takođe Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije koju predstavlja Ministarstvo odbrane i Vlade Republike Mjanmarske unije koju predstavlja Ministarstvo odbrane, o saradnji u oblasti odbrane, potpisan u Beogradu 11. maja 2015. godine.
Stupanjem na snagu navedenog sporazuma stvara se pravni osnov za saradnju ministarstava odbrane kao i druge oblike saradnje u oblasti odbrane za koje ugovorne strane budu zainteresovane. Sporazum sadrži oblasti i oblike saradnje, predviđa mogućnost razvijanja saradnje u oblastima od zajedničkog interesa kroz zaključivanje posebnih ugovora, a u skladu sa predmetnim sporazumom, odredbe o zaštiti tajnih podataka i troškovi koji nastanu u toku njegovog sprovođenja, medicinskoj zaštiti i disciplinskoj odgovornosti.
Sporazumom su predviđeni načini na koji će se rešavati eventualni sporovi, izmene i dopune, način njegovog stupanja na snagu, period važenja i otkazivanja.
Sporazumom između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Mjanmarske Unije o saradnji u oblasti odbrane, čije se potvrđivanje predlaže ovim zakonom, opredeljuju se osnovni ciljevi i principi na kojima će se zasnivati saradnja u oblasti odbrane između vlada Srbije i Mjanmarske Unije, odnosno njihovih nadležnih organa, a u cilju doprinosa razvoju celokupnih bilateralnih odnosa dve države, kao i miru i bezbednosti u svetu.
Na kraju, želim da vam se zahvalim na pažnji i izrazim nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima navedeni predlozi zakona biti usvojeni u Narodnoj skupštini. Hvala vam.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što sve poslaničke grupe podržavaju donošenje ovakvog jednog zakona i vraćam se na ono što sam izneo i u samoj uvodnoj reči, da ovo nije samo naša pravna obaveza, ovo je jedna vrsta i moralne obaveze i ovo je svrstavanje srpskog naroda i građana Srbije, još jednom, u porodicu naroda u kojem mu je i mesto, koje zaslužuje i koje je dokazao i kroz svoj otpor antifašistički u toku Drugog svetskog rata.
Naravno, kada je u pitanju nešto što nas objedinjuje, otvaramo i neke teme koje su bolne i teške. I zaista, kada pogledate strogo jezički ovu odredbu o kojoj ste i govorili, kolega Bauer, stvari izgledaju, najblaže rečeno, nezgodno. Kako za čoveka čija porodica više uopšte ne postoji podneti dokaz da o tome da je bio pripadnik određene nacionalne zajednice?
Kada pak pogledate da će ovaj zakon primenjivati diplomirani pravnici i kada pogledaju akte kojima je dolazilo do oduzimanja imovine, ti akti su po svojoj pravnoj prirodi zaista takvi da oni ukazuju na činjenicu da to što je nekome imovina oduzeta, a u tom aktu to uglavnom i stoji, da se oduzima pripadniku jevrejskog naroda, pa navedu ime i prezime.
U trenutku dok sam bio privremeno odsutan odavde, a zahvaljujem vam i na razumevanju za to, preneli su mi saradnici da je bilo reči i o nečemu o čemu mislim da treba da se govori. U Narodnoj skupštini treba govoriti o svemu otvoreno i iskreno. To je o jednoj kontraverznoj ličnosti naše istorije, nekadašnjem đeneralu slavne srpske vojske iz Prvog svetskog rata, a u Drugom svetskom ratu o jednoj ličnosti na koju se različito gleda, ali nesumnjivo čelnom čoveku jednog kvinsliškog režima u Srbiji – Milanu Nediću.
Znate, pripremajući se za ovu raspravu, ovo nije za mene bila priprema za raspravu o bilo kom zakonu, ja sam se zaista trudio da uđem u suštinu tog kvazi pravnog sistema koji je tada funkcionisao na jednom delu teritorije naše zemlje. Jer, kao što ste rekli, Kraljevina Jugoslavija je jedina država koja je bila podeljena u okupacione zone i pocepana u periodu od 1941. do 1945. godine. Onda sam naišao na nešto što želim zaista da podelim sa vama, a reč je o jednoj uredbi koja nosi naziv Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. Verovali ili ne, pod brojem MS broj 3313 26. avgusta 1942. godine, tu uredbu je potpisao predsednik Ministarskog saveta Milan Đ. Nedić svojeručno i ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović svojeručno. U toj uredbi stoji sledeće.
Dakle, Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji, na osnovu člana 1. Uredbe o izmenama postojećeg propisa i donošenju novih, MS broj 1113 od 16. septembra 1939. godine, Ministarski savet propisuje Uredbu o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. Član 1. – Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije, ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom području pripada Srbiji, bez ikakve naknade. Od ovoga se izuzima imovina Jevreja bivših pripadnika nemačkog Rajha, sada bez državljanstva.
Član 2. Srbija jamči za dugove Jevreja čija je imovina pripala Srbiji samo do visine primljene sume od prodaje onih stvari i prava tih Jevreja koje su pripadale Srbiji, prava na predmete prenete na Srbiju ostaju na snazi. Ako je Jevrejin čija imovina na osnovu člana 1. pripadne Srbiji obavezan da na osnovu zakonskih propisa daje izdržavanje trećem licu, Srbija ne jamči za zahteve o izdržavanju koji posle pripadanja imovine budu dospevali, ali Srbija može sa nejevrejskim licima koja imaju pravo na izdržavanje i svoj redovni boravak u zemlji u visini tih potraživanja zaključiti poravnanje. Poravnanje se može zaključiti u novcu. Ugovorena suma ne sme preći visinu primljene sume od prodaje imovine koja je pripala Srbiji. Poravnanjem se može predvideti ustupanje stvari i prava titularu izdržavanja.
Član 3. Ostaje na snazi oslobođenje imovine dato od strane generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji pre stupanja na snagu ove uredbe.
Član 4. U slučajevima sumnje da li jedna imovina potpada pod udar ove uredbe odlučuje ministar finansija. Njegova odluka je konačna, protiv nje nema mesta pravnom leku. Uprava i pravo raspolaganja pripada jevrejske imovine, ostaje načelno, do prenošenja kod generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Po izvršenom prenosu, upravu i pravo raspolaganja nad imovinom koja je pripala Srbiji ministar finansija poveriće Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu.
Član 5. Odredbe o sprovođenju ove uredbe donosi ministar finansija.
Član 6. Ova uredba stupa na snagu na dan obnarodovanja u Službenim novinama. Datum, da ponovim još jednom, 26. avgust 1942, Beograd, predsednik Ministarskog saveta Milan Đ. Nedić, svojeručno.
Ovo je nešto čega možemo samo da se stidimo u istoriji. Uglavnom smo spremni da kažemo kako, i što jeste istina, ovde se u ovim aktima područje naše države naziva državom Srbijom. To nije bila država Srbija. Otklon prema toj tvorevini postavila su oba antifašistička pokreta u Srbiji. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je imala 11 narodnih heroja Jevreja, a u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, od samog njenog početka delovanja, znači već u maju 1941. godine, među 24 oficira i podoficira koji su se sabrali na Ravnoj Gori, od 24, jedan je Jevrejin. Benjamin Samokovlija. Naši zemljaci, pripadnici jevrejskog naroda, nazovite ih kako hoćete, srpski Jevreji, kako su oni sebe jedno vreme nazivali Srbi Mojsijevci, svejedno, učestvovali su u pružanju otpora okupatoru u oba pokreta i bili istaknuti antifašisti.
Pripremajući se, kao što sam rekao, za ovu sednicu, znam da je jedan od argumenata koji je uvek u odbrani onoga što je radila Nedićeva Srbija, i on lično se ističe, da su postupali po naređenjima okupacionih vlasti. Zaista, ja sam ovde doneo i naredbe vojnog komandanta u Srbiji od 30. maja 1941. godine, nosi naziv „Naredba koja se odnosi na Jevreje i Cigane“, kraj citata. To kada uzmete i pročitate, zaista vidite rasističke naredbe koje je taj režim sprovodio.
Ono što sam malopre oduzeo vam koji minut više i pročitao tekst Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji je uredba koju je donela ta kvinsliška vlada koja je funkcionisala u okupiranoj Srbiji. Zato što je ta kvinsliška vlast to uradila, mi danas moramo danas da donosimo ovaj zakon. Koliko god ovo bilo koga od nas bolelo, ja ovo moram da kažem, jer ovo jeste istina. Da li je to rađeno samo od strane Nedićevog režima u Srbiji? Nije. To je ono što ste malopre skrenuli pažnju. I u Hortijevoj okupacionoj zoni, tamo naročito jer je značajan broj Jevreja živeo na području Bačke i u okupacionoj zoni ustaške Nezavisne države Hrvatske. Nije mi poznato, odmah moram da vam priznam, koji je bio broj naših zemljaka Jevreja na područjima drugih okupacionih zona. Znam konkretno da ih na Kosovu i Metohiji nije bilo mnogo. Znate li gde ih je bilo? Bilo ih je, recimo, u drugim delovima bugarske okupacione zone, na teritoriji sadašnje Republike Makedonije.
U svakom slučaju, ovo je prilika da i mi kao Vlada i vi kao Narodna skupština, odnosno narodni poslanici jasno i glasno kažemo kako se koje stvari zovu i nazovemo ih pravim imenom.
Znam šta je govorio moj dobar prijatelj, drug, kolega, brat Aleksandar Martinović i zaista kada su u pitanju naši lični utisci, ako mene neko pita da li je Milan Nedić bio ideološki fašista, ja mislim da nije bio, ali je on čovek na svome imenu ostavio jednu veliku mrlju. Iz kog razloga to govorim? Srbi su Jevreje u toku Drugog svetskog rata spasavali. Ja se, kao pripadnik srpskog naroda, time ponosim.
Kada odete u Ruzveltovu ulicu i preko puta Novog groblja, a pored Groblja oslobodiocima Beograda nalazi se Jevrejsko groblje. Kada uđete na kapiju Jevrejskog groblja, sa desne strane nalazi se jedan monumentalni spomenik od belog mermera na kojem su ispisana imena svih onih, kako gore stoji, Srba Mojsijevaca koji su u golgoti i vaskrsu srpske države od 1912, znači u Balkanskim ratovima, do 1918. godine dali svoje živote za Srbiju, kao za svoju otadžbinu. Mi to nikada ne smemo da zaboravimo.
Osoba koju sam pomenuo, iako mislim da se i te kako treba voditi računa kada pred Narodnom skupštinom pominjete neko ime, pogotovo ako je ime iz istorije i ako neko nije u prilici da iznosi kontraargumente, ali ja ću vam samo pročitati paragrafe 3, 4. i 5. ove naredbe od 30. maja 1941. godine, koju su sprovodile te kvinsliške vlasti. Pazite šta kaže - Jevreji su dužni obeležiti se. Oni moraju nositi na levoj ruci žutu traku sa natpisom „Jevrejin“. To je paragraf treći.
Paragraf 4 - Jevreji ne mogu biti javni službenici. Njihovo uklanjanje iz ustanova moraju odmah da izvrše srpske vlasti.
Paragraf 5 - Jevrejima ne može biti dozvoljeno upražnjavanje prakse advokata, lekara, zubnog lekara, veterinara i apotekara. Jevrejski advokati koji su do sada imali advokatsku praksu ne smeju više izaći pred sud ili vlasti kao zastupnici. Jevrejskim lekarima i zubnim lekarima se oduzima praksa, ukoliko se ne radi o lečenju Jevreja. Na ulazu u ordinaciju mora biti istaknuto jevrejsko poreklo i zabrana lečenja Arijevaca. Jevrejskim veterinarima i apotekarima zabranjuje se rad itd.
Imao sam obavezu ovo da pročitam jer mislim da mi o ovim stvarima ne treba da raspravljamo. Koga ovo interesuje, lepo neka ode u Istorijski arhiv i ovo može da se pronađe i pročita.
Što se tiče vašeg konkretno pitanja, videli ste iz one prve nesrećne uredbe, vrlo jasno je u svim tim aktima navođeno, kada se nekome oduzima imovina, da se to čini iz razloga što je pripadnik jevrejskog naroda.
Ne bih vam ovde čitao, koga zanima mogu da mu pružim da pročita ove papire, ali ove naredbe vrlo detaljno određuju i kako se utvrđuje u to vreme, kada se vrši oduzimanje imovine kako se utvrđuje nečija pripadnost jevrejskom narodu.
Tako da sa pravne strane gledano član je potpuno jasan. Činjenica da je Savez jevrejskih opština, jevrejske opštine su učestvovale u izradi ovog propisa govori dovoljno u prilog tome da je ova odredba kvalitetna, pravno kvalitetna i da neće uveren sam kod ljudi koji će raditi neposredno na njenoj primeni, neće stvarati probleme u samoj praksi. Zahvaljujem.

Samo želim jednu stvar da do kraja ovde razjasnim koja mislim da treba da se razjasni i podržavam to što ovde otvoreno govorimo i ovim stvarima.
Dakle, svakako da ja, verujte mi zbog toga što ličnost treba posmatrati u celom njenom životu, mogu da kažem još nešto što je važno sada reći, da li je ovo sam Milan Nedić ili neki njegov pripadnik tog tadašnjeg režima radio sa ushićenjem, sa velikom željom, sa posvećenošću tome. Neću da ulazim u to.
Ovde jednostavno vidimo rezultat i posledice. Nesporno je da Nedićeva Srbija bila utočište mnogim Srbima koji su bežali od ustaškog noža i koji sigurno ne bi preživeli da toga nije bilo. Ali, takođe je nesporno još jedna činjenica, a to je da je u jednom delu stvari Nedićev režim bio u službi okupacionih vlasti. Činjenica da su oba pokreta otpora napravila distancu prema njemu i prema tom režimu govori dovoljno u prilog tome. Šta je kome bilo u glavi? Šta je ko osećao kada je bilo šta radio, to je druga stvar, subjektivni utisak. Činjenica je da je on čovek koji je imao svoju i svetlu i svoju tamnu stranu. On je bio veliki ratnik i veliki vojnik u toku Prvog svetskog rata, nažalost njegova uloga u Drugom svetskom ratu u mnogim stvarima ne zavređuje zasluge, već našu sramotu.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko, krivo mi je što koleginica Čomić nije tu da čuje i moj odgovor.
Naime, ovaj zakon u svom prvom članu vrlo jasno kaže šta je predmet njegovog uređivanja, u drugom članu razjašnjava pojedine upotrebljene izraze, a s obzirom da je u nazivu zakona pomenut pojam Holokausta, samo zakonopisac u članu 3. obrazlaže u kom smislu je upotrebljen pojam Holokausta u ovom zakonu.
Prema tome, njena diskusija o eventualnom preimenovanju člana 3. u posledice Holokausta umesto pojam Holokausta mislim da ne stoji nikako, jer prvi član vrlo jasno kaže – ovim zakonom, radi otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta itd. Dakle, tu se već govori da ovaj zakon za cilj ima i svrhu uklanjanja posledica koje su nastale usled Holokausta, a termin Holokaust zaista određuje u granicama ovog zakona. Šta je pojam Holokausta uopšte, to nam je dobro poznato i to ne propisuje zakon. To je nešto što je i sociologija i istorija definisala već odavno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo uvek slušam uvaženu koleginicu i ne mogu a da ne odreagujem na neke iznete tvrdnje i viđenja.
Da je istina da predložene izmene Zakona o prekršajima, i to u članu 336. važećeg zakona, nas definišu kao, citiram – dam ti, daš mi državu, kraj citata, onda bi se, recimo, takvom državom mogla nazvati i jedna Savezna Republika Nemačka, a koju mi smatramo idealom i uzorom pravne uređenosti i vladavine prava u Evropi.
Možda vam nije bilo poznato, ali želim da vam približim jedno saznanje. Lice koje u Nemačkoj ne plati redovno račun za telefon ni u jednoj jedinoj banci ne može da podigne kredit.
Ne postoji pravo na dozvolu, jer se to onda ne bi zvalo dozvola. Država je jedina suverena da izdaje dozvole. Posedovati motorno vozilo, dozvolu da njime upravljate i dozvolu da to vozilo bude u saobraćaju na putevima u Republici Srbiji nije pravo, to je privilegija. A, pravo da odlučuje o dostupnosti takve dozvole jedino i isključivo poseduje država i niko više.
S druge strane, kada sam slušao diskusiju, odnosno izlaganje, jedna stvar mi je ostala potpuno nejasna. Vi hoćete da kažete da država ima pravo da izrekne novčanu kaznu recimo od 50.000 dinara, pa ako se ta kazna ne plati na vreme, da se ona pretvori u 50 dana zatvora i zbog neplaćanja kazne može da vas liši slobode, ali zaboga, ne može da vas liši vozačke dozvole ili motornog vozila.
Možda neko tu može da nađe logiku, ja ne mogu da je nađem. Za mene je ljudska sloboda mnogo veća i viša vrednost nego što je to mogućnost upravljanja motornim vozilom ili posedovanje motornog vozila koje je registrovano za saobraćaj u Republici Srbiji.
Da je ovaj predloženi član neustavan, ja ne delim takvo mišljenje. Reći ću vam na čemu zasnivam svoje mišljenje. Zasnivam ga upravo na tome što se ovim predlogom poslednjeg člana zakona, kojim se predlaže izmena postojećeg teksta zakona, u suštini precizira važeća odredba koja je mnogo šira. Zakon je usvojen novembra meseca 2013. godine, primenjuje se od 1. marta 2014. godine. Nije mi poznato da je iko inicirao postupak ocene ustavnosti ovog člana kojeg mi danas preciziramo.
Podsećanja radi, ja ću da citiram važeći član 336. zakona, koji kaže – u svrhu naplate izrečene novčane kazne, troškova postupka i drugih dosuđenih novčanih iznosa koji su evidentirani u registru novčanih kazni, kažnjenom licu dok u potpunosti ne izmiri dugovani iznos neće se dozvoliti: pod jedan, uverenja za čije su izdavanje nadležni organi uprave, osim onih koja se odnose na lični status, dva, povraćaj oduzetih ličnih i drugih dokumenata koja su oduzeta po osnovu člana 199. ovog zakona, i tri, registracija, odnosno promena registracije pravnog lica ili registracija preduzetničke delatnosti koje podrazumevaju promenu PIB-a.
Mi ovaj široko postavljen član značajno preciziramo predloženim izmenama i lišavamo mogućnosti svaku vrstu improvizacije, da nekome ne padne na pamet da našem građaninu uskrati pravo na posedovanje, recimo, zdravstvene knjižice, lične karte, pasoša, putne isprave. To ne možete ograničiti. Postoje mišljenja da čak i to možete da ograničite, jer ako možete nekoga da lišite slobode zbog toga što nije platio kaznu, a šta je to viša i veća vrednost, jedino ljudski život, od slobode.
Pravno uređeni poreci u Evropi, u demokratskom svetu, na drugim kontinentima, počivaju na predvidivosti i odgovornosti. U razgovorima sa predsednikom Prekršajnog apelacionog suda, gospodinom Pašalićem i Prekršajnog suda u Beogradu, gospodinom Marinovićem, izneli su mi podatak da postoji lice koje je imalo, hvala Bogu više nema, zato što je ovaj zakon uveo itekakav red u oblasti prekršaja, postojala su lica koja su imala neplaćenih po 35,40 kazni.
S obzirom na tešku dostupnost organima gonjenja, sve je odlazilo u zastarelo, izigravali su zakon. Po novom zakonu, teško da to mogu da rade. Ako im uskraćujete ovakvu vrstu privilegija, opet kažem privilegija, jer ja ne vidim razliku između uskraćivanja nekome mogućnosti posedovanja vatrenog oružja i posedovanja automobila. Možemo sada da ulazimo u pojedinosti određene, ali sve što ima epitet dozvole, onaj ko ga izdaje može i da ga uskrati, ako je zakonom propisan osnovni razlog za uskraćivanje takvog nečega.
Prema tome, ne vidim uopšte zašto bi ovaj član bio problematičan. Za mene je to član koji treba da deluje i sankcionišuće, ali i preventivno, da svako vrlo dobro zna, ukoliko ne plati ili ne izmiri kaznu kojom je kažnjen, šta mu sledi. Čista pravna predvidivost. Jedna od ključnih odlika pravne države i vladavine prava.
Što se tiče sporazuma o priznanju prekršaja, svaku vašu reč ja bih potpisao da ne postoji član 236. Zakona o prekršajima koji, kao bitan element sporazuma odnosno potvrđivanja sporazuma u svom stavu 1. četvrtoj tački, kaže da sporazumom o priznanju nisu povređena prava oštećenog.
Dakle, ne može se potvrditi sporazum o priznanju prekršaja, ako su tim sporazumom povređena prava oštećenog lica, i to automatski argumentuje da smo u pravu ovakvim pristupom, da vam je možda promaklo da pogledate i taj važan element, uslov za potvrđivanje sporazuma o priznanju prekršaja. Ja, štaviše, mislim da pristup koji smo omi ovde demonstrirali u predlaganju izmena i dopuna ovog zakona jeste nešto što je dobro i za državu i za građane, što omogućava mnogo veću efikasnost.
Uvažena koleginica iskoristila je jednu sintagmu, ne znam zašto i zbog čega, možda i preterujući, jer znam da nije poznata po oštrom jeziku, govornom, za Zakon o izvršenju i obezbeđenju rekavši, citiram – čudo jedno od efikasnosti. Ne znam da li je to trebalo da bude ironično ili ne. Taj zakon je ocenjen kao izuzetno dobar zakon. Kao što je spočitavano mnogo što šta kada smo u novembru 2013. godine usvajali Zakon o prekršajima, a danas taj zakon predstavlja jednu od najuspelijih delova reformi pravosuđa, ja to iskreno i odgovorno tvrdim i za Zakon o izvršenju i obezbeđenju, a citiram, rečeno je, da li ovim rešenjem priznajemo neefikasnost sudskog izvršenja? Kada je u pitanju izvršenje odluka prekršajnog suda ne postoji nadležnost javnih izvršitelja i uopšte ih ne dotiče ovaj zakon.
Tako da mislim da je došlo do male omaške, ali u svakom slučaju ono čime bih završio ovo izlaganje, što treba svima da nam bude jasno, dozvola nije pravo, dozvola je privilegija. Onaj ko dozvolu izdaje, ima pravo i da je uskrati kada su zakonom utvrđeni propisani uslovi kao nepostojeći ili postojeći ili prepreke koje postoje da bi do izdavanja došlo.
Kao što rekoh, postoje oni koji tvrde da to ne treba da budu samo registracija automobila, vozačka dozvola, saobraćajna dozvola, odjava automobila, da bi trebalo da bude znatno šire postavljeno. Kao što vidite, mi smo u stavu 2. ostavili mogućnost da se drugim propisima predvidi i tako nešto. Naravno, o tome u raspravi kada takvi drugi propisi jednog dana možda dođu ovde. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Citiraću vas i nećete mi zameriti - neće vas daleko dovesti tvrdoglavost. Kraj citata. Sa jedne strane jeste u pravu ali mi ne pričamo o krivičnom postupku. Prekršajni postupak podrazumeva znatno kraće, znatno brže, efikasnije postupanje sa kratkim rokovima zastarelosti i uvažena prethodnica je u prvom svom izlaganju vrlo dobro primetila i rekla da najčešće se prekršaji ističu onda kada postoji ugroženost ili oštećenost onoga što je javno dobro ili što je javni interes.
Postoje prekršaji u kojima možemo reći da postoje i lica koja su neposredno oštećena. Recimo, poslodavac ne prijavi radnika. Za mene je tu na prvom mestu oštećen taj radnik, oštećena je i država, ali taj radnik je na to pristao i vrlo dobro je znao kada ga je nesavesni poslodavac zaposlio da mu neće uplaćivati poreze i doprinose, i to je potpuno jasno. Znači, sam oštećeni je prihvatio izvršenje prekršaja na svoju štetu. Da li ga je neko primorao na to? Ne. Ja sam dao konkretan primer.
Mislim da niste u pravu, mislim da je ovde isuviše buke oko nečega oko čega ne treba da je bude. Sud neće usvojiti presudom sporazuma o priznanju prekršaja, ukoliko se takvim sporazumom povređuju prava oštećenog lica.
To vrlo jasno piše i u Zakonu. U svakom slučaju Zakon predviđa i mogućnost podnošenja vanrednog pravnog sredstva. Dakle, postoji mogućnost vanrednog pravnog sredstva, prema tome ne vidim uopšte bilo kakav spor. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas se na dnevnom redu Narodne skupštine, a pred vama nalaze predlozi za izbore nosilaca javnotužilačke funkcije, odnosno javnih tužilaštava javnih tužilaca u tužilaštvima, višim tužilaštvima u Republici Srbiji i to njih ukupno 19, u osnovnim javnim tužilaštvima njih ukupno 33, kao i liste kandidata koji su predloženi za obavljanje funkcije, za izbor za obavljanje funkcije Javnog tužioca u Tužilaštvu za organizovani kriminal i u Tužilaštvu za ratne zličine.
Ustav Republike Srbije u svom 159. članu st. 2. i 3. propisuje da javnog tužioca bira Narodna skupština na predlog Vlade, a da mandat javnog tužioca traje šest godina i da isto lice može ponovo biti birano na tu funkciju.
Na osnovu člana 74. stava 1. Zakona o javnom tužilaštvu javnog tužioca na predlog Vlade bira Narodna skupština na period od šest godina i ponavlja ovu odredbu Ustava Republike Srbije.
Upravo postupajući u skladu sa Zakonom o javnom tužilaštvu, Državno veće tužilaca oglasilo je izbor za tužioca za organizovani kriminal, tužioca za ratne zločine, za viša javna tužilaštva i osnovna javna tužilaštva u Republici Srbiji.
U „Službenom glasniku“ Republike Srbije, ovaj oglas je izašao 9. septembra, a u dnevnom listu „Politika“ istog dana, dakle 9. septembra 2015. godine. Svi kandidati koji su uzeli učešća na ovom konkursu, ispunjavaju zakonom propisane opšte i posebne uslove za obavljanje funkcije javnog tužioca, saglasno članovima 76. i 77. Zakona o javnom tužilaštvu.
Saglasno članu 28. Poslovnika o radu Državnog veća tužilaca, Državno veće tužilaca obrazovalo je komisiju koja je utvrdila blagovremenost i potpunost podnetih prijava. Potpune i blagovremene prijave komisija je dostavila Veću na dalji postupak. Komisiju su činili troje predstavnika Javnog tužilaštva i dvoje stručnih lica van Javnog tužilaštva.
Kada su u pitanju predstavnici Javnog tužilaštva, na čelu komisije nalazila se zamenik republičkog javnog tužioca, Gordana Janićijević, apelacioni tužilac odnosno javni tužilac u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu, Milan Kalac i javni tužilac u Apelacionom javnom tužilaštvu u Kragujevcu, Milijana Dončić.
Iz reda stručnih lica, komisiji su činili sudija Apelacionog suda u Beogradu, Aleksandar Vujičić, upućen u posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu i direktor Pravosudne akademije Nenad Vujić.
Kao što možete videti, za razliku od viših i osnovnih javnih tužilaštava, kada su u pitanju Tužilaštvu za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine, Vlada je listu predloga prosledila Narodnoj skupštini na odlučivanje. Vlada je jedini ovlašćeni predlagač, Narodna skupština ona koja donosi odluku o izboru. Ono što je važno jeste da svi predloženi kandidati ispunjavaju, kao što rekoh, opšte i posebne zakonom propisane uslove za obavljanje ove funkcije.
Isto je i sa kandidatima za Tužilaštvo za ratne zločine. Na listi kandidata za izbor tužioca za organizovani kriminal, nalaze se Miljko Radisavljević, trenutno tužilac za organizovani kriminal, Mladen Nenadić, advokat, član Advokatske komore Čačka, Tomislav Kilibarda, javni tužilac u Apelacionom javnom tužilaštvu u Beogradu i Sonja Milićević, zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Zaječaru.
Što se tiče Tužilaštva za ratne zločine, na listi kandidata nalaze se Stanojković Snežana, zamenik javnog tužioca u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu, zatim Terzić Dejan, sudija Apelacionog suda u Novom Sadu, upućen u posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu, Đorđe Ostojić, zamenik republičkog javnog tužioca, Milan Petrović, zamenik tužioca za ratne zločine i Miroljub Vitorović, zamenik tužioca za ratne zločine.
Kada je u pitanju 19 viših javnih tužilaštava i 33 osnovna javna tužilaštva, u materijalima ste dobili predloge i dati su predlozi u vidu jednog kandidata. Za sve kandidate odnosi se isto ono što sam rekao i za kandidate za Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine.
Za Više javno tužilaštvo u Beogradu, predložena je vršilac funkcije, višeg javnog tužioca u Beogradu, trenutno zamenik u tom istom tužilaštvu, Nataša Krivokapić, za Prvo osnovno tužilaštvo, Ljubivoje Đorđević, zamenik tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu i vršilac funkcije javnog tužioca u Prvom osnovnom tužilaštvu.
Za Drugo osnovno tužilaštvo, Nebojša Popović, takođe zamenik višeg javnog tužioca u Beogradu, trenutno v.d. ili v.f. Drugog osnovnog tužioca u Beogradu. Za Treće osnovno tužilaštvo, zamenik javnog tužioca u tom istom tužilaštvu i trenutno vršilac funkcije, Boris Pavlović.
Kada je reč o Osnovnom javnom tužilaštvu u Obrenovcu, predloženi kandidat je Danijela Sinđelić, takođe vršilac funkcije javnog tužioca u ovom javnom tužilaštvu. Za Osnovno tužilaštvo u Lazarevcu, Milorad Gajić. Za Više javno tužilaštvu u Valjevu, Dragana Marković. Za Osnovno javno tužilaštvo na Ubu Milena Miljanić. Za Više javno tužilaštvo u Smederevu, Dragan Lopušina. Za Osnovno javno tužilaštvo u Smederevu, Dragana Popović. Za Osnovno javno tužilaštvo u Vršcu, Tihomir Knežević, inače advokat, člana Advokatske komore Vojvodine.
Potom za Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu, Dejan Rakonić, zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Za Osnovno javno tužilaštvo u Bačkoj Palanci, Milan Knežević, zamenik javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu. Za višeg javnog tužioca u Zrenjaninu, Zoran Đuran, zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Sremskoj Mitrovici. Za javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Zrenjaninu, Mladen Vujin, zamenik u istom tom tužilaštvu. Za osnovnog javnog tužioca u Bečeju, Mihalj Pakai, zamenik javnog tužioca u ovom javnom tužilaštvu. Za osnovnog javnog tužioca u Kikindi Svetlana Vlajkov, inače javni tužilac u Osnovnom javnom tužilaštvu u Zrenjaninu. Za višeg javnog tužioca u Somboru Zoran Divljak, zamenik u istom tom tužilaštvu. Za višeg javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici, Đorđe Mahovac inače zamenik javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Staroj Pazovi. Za javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Sremskoj Mitrovici, Nada Radmanović Grozdanić, inače zamenik u istom tom javnom tužilaštvu. Za višeg javnog tužioca u Subotici, Miroslav Krkelić, inače javni tužilaca u Višem javnom tužilaštvu u Somboru. Za osnovnog javnog tužioca u Subotici, Lidija Panić Miletić, inače zamenik javnog tužioca u istom tom javnom tužilaštvu. Za osnovnog tužioca u Senti, Mirko Gašović, javni tužilaca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Kikindi. Za višeg javnog tužioca u Šapcu, Zoran Obradović, inače javni tužilaca u Višem javnom tužilaštvu u Šapcu. Za višeg javnog tužioca u Kragujevcu, Dejan Veljković, javni tužilaca u Višem javnom tužilaštvu u Čačku. Za osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu, Slobodanka Raković, zamenik u istom tom tužilaštvu i trenutno vršilaca funkcije javnog tužioca. Za osnovnog javnog tužioca u Aranđelovcu, Zoran Ivanović, zamenik javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Aranđelovcu i vršilac funkcije javnog tužioca. Za višeg javnog tužioca u Jagodini, Radoslav Vučković, inače javni tužilac u Višem javnom tužilaštvu u Jagodini, a za osnovnog javnog tužioca u Jagodini, Aleksandar Cvetković, inače javni tužilaca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Jagodini.
Za javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Paraćinu, predložena je gospođa Marina Makarijev, inače zamenik u tom istom tužilaštvu. Za višeg javnog tužioca u Kruševcu, Bratislav Z. Petrović, inače zamenik javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Kruševcu. Za osnovnog javnog tužioca u Kruševcu, Dragan Jovanović, inače zamenik u istom tom tužilaštvu. Za osnovnog javnog tužioca u Trsteniku, Violeta Vukmirović, takođe zamenik u istom tom tužilaštvu. Za višeg javnog tužioca u Kraljevu, Avram Antonijević, zamenik u Višem javnom tužilaštvu u Kraljevu i vršilaca funkcije javnog tužioca u Kraljevu. Za osnovnog javnog tužioca u Kraljevu, Snežana Džamić, inače zamenik javnog tužioca u Osnovnom javno tužilaštva u Kraljevu.
Za javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Raški, predviđena je gospođa Dragica Rosić, inače zamenik tužioca u istom ovom tužilaštvu, dok je za višeg javnog tužioca u Čačku, predložen Ivan Zarić, zamenik tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Čačku. Za Osnovno javno tužilaštvo u Čačku, predložen je Danilo Vujičić, zamenik javnog tužioca u ovom tužilaštvu a za osnovnog tužioca u Gornjem Milanovcu, Milena Veljović, inače zamenik u istom ovom tužilaštvu. Za višeg javnog tužioca u Novom Pazaru, predloženi kandidat je Milena Mrvić, inače sudija Osnovnog suda u Novom Pazaru. Kada je reč o Osnovnom javnom tužilaštvu u Užicu, predloženi kandidat je Marko Dimitrijević, zamenik osnovnog javnog tužioca u Požegi. Za osnovnog javnog tužioca u Požegi, predložena je Jelena Ćurčić, inače javni tužilac u Osnovnom javnom tužilaštvu u Požegi. Za osnovnog javnog tužioca u Požarevcu, predložena je Snežana Dubajić, inače zamenik javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Požarevcu, a gospodin Saša Milojković, zamenik javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Požarevcu, predložen je za osnovnog javnog tužioca u Velikom Gradištu. Za Više javno tužilaštvo u Nišu, predložena je gospođa Borica Mitić, inače zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Nišu. Za Više javno tužilaštvo u Vranju, gospođa Danijela Trajković, inače zamenik tužioca u istom ovom tužilaštvu. Za osnovnog tužioca u Vladičinom Hanu, Dragan Nikolić, zamenik u Osnovnom javnom tužilaštvu u Vladičinom Hanu. Za višeg javnog tužioca uLeskovcu, predložena je gospođa Ljiljana Zlatanović Janković, inače zamenik javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Nišu, a za Osnovno tužilaštvo u Leskovcu, gospođa Renata Cvetanović, zamenik osnovnog javnog tužioca u Leskovcu. Za osnovnog javnog tužioca u Lebanu, predložen je gospodin Stanislav Stanković, zamenik u istom tom javnom tužilaštvu, a za višeg tužioca u Negotinu, gospođa Ksenija Branković, zamenik višeg tužioca u Negotinu. Poslednji u nizu predloženih kandidata je Mikica Milenković, zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Prokuplju, kao kandidat za višeg javnog tužioca u Prokuplju.
Vlada je predložila, kao što možete videti ukupno, popunu ukupno 54 javno-tužilačka mesta u Srbiji, od ukupno 85. Nedostajućih pet viših javnih tužilaštava i 25 osnovnih, jesu tužilaštva za koja je Državno veće tužilaca preuzelo obavezu da obavi dodatne krugove razgovora sa kandidatima koji su prošli već jednu vrstu razgovora, odnosno selekcije i uveren sam da će Državno veće tužilaca, u najskorijem periodu, izaći sa predlozima kandidata za tužilaštva koja nisu navedena.
Takođe, koristim priliku da kažem da je prvi put procedura kandidovanja, ali i predlaganja, sprovedena na jedan veoma složen način, da odam priznanje članovima Komisije Državnog veća tužilaca i samom Državnom veću tužilaca, na jednom velikom i složenom obavljenom poslu. Taj posao je trajao gotovo dva meseca. Bilo je neophodno obaviti razgovore sa svim kandidatima, ceniti ne samo njihove rezultate rada, koji su cenjeni na osnovu pravilnika o kriterijumima i merilima za ocenu rezultata rada zamenika javnih tužilaca, već i saslušati njihovu viziju o budućem unapređenju i organizaciji rada tužilaštva.
Toliko o ovome. Zaista ne bih čitao pojedinačno biografije kandidata koje ste imali prilike da dobijete. Uveren sam da ćemo posle ovog velikog i dobrog posla koji je urađen, dobiti dodatni kvalitet u radu javnih tužilaštava u Republici Srbiji i sa punim ponosom ističem nešto po čemu se stranka kojoj pripadam i koja me je kandidovala na ovo mesto, na ovu odgovornu funkciju ministra pravde u Vladi Republike Srbije, razlikuje od svih prethodnih stranaka, a to je da u poslednjih 25 godina javno tužilaštvo, odnosno javni tužioci u Srbiji su bili apsolutno promenjiva kategorija prilikom svake promene vlasti i novog formiranja parlamentarne većine.
Prvi put u našoj modernoj istoriji višestranačkog parlamentarizma, promena Vlade nije bila praćena promenom nosilaca javno-tužilačke funkcije. Kolege tužioci koji su krajem novembra, početkom decembra 2009. godine izabrani na funkcije javnog tužioca, odslužili su svoj mandat u potpunosti i ovo je nešto što ovu Vladu, što ovo Ministarstvo razlikuje od svih prethodnika.
Smatram lično da je ovo veliki napredak i veliki faktor stabilnosti u okviru javno tužilačke organizacije i uveren sam da će predložena rešenja, ukoliko ih budete podržali u Danu za glasanje, doprineti što kvalitetnijem radu javnih tužilaštava i što efikasnijoj i kvalitetnijoj borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije koja predstavlja jedan od apsolutnih prioriteta ove Vlade Republike Srbije i Ministarstva pravde. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovde niko, pogotovo od kolega narodnih poslanika koji je učeni pravnik ne zna da nam objasni šta je to pravosudna grana vlasti. Postoji sudska grana vlasti koja obuhvata sudstvo, koja je nezavisna i postoji javno-tužilačka organizacija koja nije deo sudske vlasti.
Postoji dosta razmimoilaženja u pravnoj teoriji šta je to javno tužilaštvo. Po istoj toj teoriji po kojoj bi neko javno tužilaštvo svrstao u „pravosudnu granu vlasti“, mogao bi da svrsta u tu nepostojeću pravosudnu granu vlasti i, recimo, javno pravobranilaštvo, pa bi mogao da svede po istom tom principu pravosudnu granu vlasti i advokaturu kao samostalnu i nezavisnu profesiju.
Postoji nešto što je apstraktni pojam pravosuđa, ali pravosudna grana vlasti ne postoji.
S druge strane, naš ustavotvorac i kako je to uvaženi prethodnik malopre dobro rekao, kaže da je javno tužilaštvo samostalno. Ali, nigde ne kaže da je ono nezavisno. Taj manjak nezavisnosti javno-tužilačke organizacije se upravo ogleda u tome što danas pred vama ne sedi predsednik DVT, niti neko od ovlašćenih članova DVT, već ovlašćeni predstavnik predlagača u liku resornog ministra člana Vlade Republike Srbije.
Postoje težnje određenih ljudi da javno tužilaštvo postane nezavisno. To je generalno jedna opšta tendencija u Srbiji da se svako malo javlja neko ko želi da bude nezavistan, nezavisan od svakoga u Srbiji, da li i od svakoga spolja, ne znam, ali ono što je ovde ključno i ja ću se na to osvrnuti.
Dakle, uvaženi prethodnik je rekao da se ovde izneti predlozi u 24 slučaja razlikuju od predloga Državnog veća tužilaca, što nije tačno. Takođe, uvaženi prethodnik, kao jedan kvalitetan pravnik, koristeći se i svojom govorničkom veštinom, je izbegao da kaže da to što je neko pod brojem jedan mu ne daje nikakvu prednost.
Takođe, nije rečeno da jedino što je zakonom propisano, kao kriterijum za izbor nosilaca javnotužilačke funkcije, jesu stručnost, osposobljenost i dostojnost; da je Komisija Državnog veća tužilaca, kao povremeno radno telo koje je imalo zadatak da obavi razgovore sa svim kandidatima za funkciju javnog tužioca, dobila ocenjenu stručnost, osposobljenost i dostojnost, a da je kao jednu vrstu nečega, što je Državno veće imalo u vidu, koristila nešto što ne postoji u zakonu, već postoji u Pravilniku Državnog veća tužilaca, ali nije zakonski kriterijum, niti merilo za utvrđivanje nekog kriterijuma, a to je predstavljanje programa organizacije i rada javnog tužilaštva. Možete da mi kažete, ako mislite da to u zakonu postoji, ali ne postoji.
U obrazlaganju svojih predloga Državno veće tužilaca je vrlo jasno reklo, dakle, da su svi kandidati, kada je u pitanju njihova stručnost i osposobljenost, ja mislim u procentu koji premašuje 95%, ocenjeni maksimalnim brojem bodova od 50, a tih 20 bodova kojima se ocenjivao predstavljeni program jeste nešto što se imalo u vidu. Nije tačna činjenica, nešto što je predstavljeno kao činjenica, a ovde izneto, da se u 24 slučaja predlog Vlade razlikuje od predloga Državnog veća tužilaca. Nema predloga Državnog veća tužilaca. Jedini predlog je predlog Vlade Republike Srbije, jer je jedina ona po Ustavu i po zakonu ovlašćeni predlagač.
Po direktivama Saveta Evrope predviđeno je da između organa koji bira i organa koji predlaže postoji jedna vrsta stručnog tela, i to je ono što je naš ustavopisac predstavio kao Državno veće tužilaca u ovom slučaju, odnosno komisiju koja je jedan deo posla uradila za Državno veće tužilaca.
Izneto je mišljenje da bi Vlada trebalo da vrati ove liste, jer, kako je rečeno, Venecijanska komisija smatra da Državno veće tužilaca treba samo da prosledi Narodnoj skupštini na verifikaciju. Kao što rekoh, naša pravna praksa i teorija kažu da je javnotužilačka organizacija pravosudno upravni organ.
Kao što javni pravobranilac štiti imovinska prava i interese Republike Srbije, tako i javno tužilaštvo štiti javni poredak, ustavnost i zakonitost Republike Srbije pred njenim sudovima. Kolege advokati, a bogami i sudije često imaju običaj da kažu – šta je tužilaštvo, stranka u postupku.
Ponosan sam što predlozi koji su izneti nisu iznošeni na način na koji je to rađeno prethodnog puta u Narodnoj skupštini i ne samo prethodnog, već i pretprošlog, već i natprošlog, kada je politički kriterijum bio apsolutno prioritetni kriterijum za izbor javnih tužilaca u Srbiji.
Ponosan sam što se ovde izašlo sa predlozima koji ne treba da predstavljaju putujuće tužilaštvo u Srbiji, gde gotovo da nismo imali… Imali smo samo nekoliko gradova i opština u Srbiji u kojima su za javne tužioce izabrani ljudi iz tih gradova i opština.
Evo vam primer, recimo, za višeg tužioca u Valjevu doveden je čovek iz Požege, za višeg tužioca u Šapcu čovek iz Valjeva, za višeg tužioca u Užicu, mislim, kolega koji je došao sa Kosova i Metohije, za višeg tužioca u Negotinu čovek iz Smedereva, a iz Negotina doveden čovek u Vranje i da ne pričam još toga, za višeg tužioca u Somboru čovek iz Subotice, itd, itd. Dakle, ovoga puta nemate takav predlog. U ubedljivoj većini slučajeva, predloženi su zamenici javnog tužioca ili javni tužioci koji žive u mestu u kome treba i da rade.
Ideja je o tome da će borba protiv korupcije biti nepristrasnija i efikasnija, time što ćete dovesti tužioca iz drugog grada, nije se pokazala baš ni kao nepristrasna, ni kao efikasna.
Dakle, odgovorno tvrdim, prvo, da ne postoji nezavisna pravosudna grana vlasti. Postoji zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Sa druge strane, kome to nije jasno, može da uzme i da protumači sistemski naš Ustav, pa će videti, recimo, da Visoki savet sudstva predstavlja poseban odeljak, ali da se odredbe o Državnom veću tužilaca nalaze u okviru odredaba o javnom tužilaštvu. Znači, ne izdvaja se Državno veće od javnotužilačke organizacije.
Srbija ima neki, možemo slobodno reći, srednji model. Nisu retke zemlje u svetu, i to uređene, stabilne demokratije, u kojima funkciju državnog tužioca obavlja ministar pravde. Nisu retke ni države u kojima tužioce direktno imenuje Vlada. Dakle, imenuje ih, postavlja ih. Mi smo imali jedan pokušaj, pre nešto više od deset godina, koji je tada ocenjen za neustavan, po kojem je Vlada birala i tužioce i zamenike javnih tužilaca.
Mislim da je ovaj model dobar. Vlada je ta koja daje predloge. Narodna skupština je ta koja te predloge ili prihvata ili odbija, a uostalom Narodna skupština ima tu moć, ima taj prenet suverenitet od strane građana Srbije da predloge koje je ovde Vlada iznela prihvati ili odbije, pa i ako ih odbije, ni to nije kraj sveta, postupak će biti ponovljen i Narodna skupština će odlučivati normalno u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim nadležnostima i ovlašćenjima.
Ne znam koji je to kriterijum korišćen 2009. godine, iako je već rečeno da treba da učimo na greškama iz prošlosti. Koliko se sećam, čak ni taj izbor bez kriterijuma, izbor javnih tužioca, a ne pričam o opštem izboru zamenika javnih tužilaca, nije bio doveden pod znak pitanja, niti mu je ocenjivana ustavnost i zakonitost. Mislim da je ovo proces koji je sproveden mnogo bolje i kvalitetnije, nego što je to učinjeno 2009. godine. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja zaista sebe smatram jednim od ministara koji za svoj lepši deo posla ima dolaske u Narodnu skupštinu, rasprave o predlozima zakona, predlaganje kao ovog puta, nekih kadrovskih rešenja. Iz jednog razloga, verovatno zato što ovde dosta toga mogu novog da čujem i da naučim. Pa kao što sam malopre čuo da postoji pravosudna grana vlasti, tako sam gle čuda čuo nešto neverovatno, a to je da Narodna skupština, pazite molim vas, donosi političke odluke.
Kakve to inače odluke donosi Narodna skupština nego političke odluke? Pa, to ne bi bila Narodna skupština da ne donosi političke odluke. Naravno da su te odluke u formi pravnih akata, ali one su po svojoj prirodi političke odluke, jer u Narodnoj skupštini sede ljudi koje je izabrao narod, odnosno građani na političkim višestranačkim izborima.
Dakle, ovde se postavlja jedno ključno pitanje - da li Narodna skupština uopšte kada je u pitanju sudski sistem, javnotužilačka organizacija, da li ona uopšte u Srbiji treba da postoji? To je jedno od pitanja, zaista.
Prva stvar, koja je moja uvažena prethodnica vrlo dobro zna, jeste da po pitanju Poglavlja 23 ne postoji nešto što se zove „aki“ i što se zove „zjasan“ evropski standard. Tako u EU imate zemlje koje baštine skoro 20 različitih načina izbora nosilaca sudskih ili javnotužilačkih funkcija. Od toga da u pojedinim država, šef države, bilo da je to krunisana glava, neposredno ili posredno izabran predsednik, postavlja nosioce ovih funkcija, pa do određenih situacija, kao što je recimo učinjeno u jednoj Španiji, nakon prestanka Frankove diktature, gde je maltene u potpunosti nosilac suvereniteta isključen iz izbora nosilaca pravosudnih funkcija.
Svakako da je u akcionom planu za pregovaračko Poglavlje 23 Republika Srbija iznela svoje viđenje da je neophodna da dođe do ustavnih promena, koje bi reformisale način izbora nosilaca određenih funkcija u sudstvu i u tužilaštvu. Meni je krivo što moja uvažena prethodnica nije citirala do kraja akcioni plan, jer bi onda mogla da kaže da su ustavne reforme predviđene za kraj 2017. godine.
Kada je reč o konkretnim predloženim kandidatima, može to nekome da se dopadne ili ne, meni prvo imponuje jedna stvar i na najpozitivniji mogući način ja ću citirati svoju uvaženu prethodnicu, a ona je rekla - tačno je da je ovo u skladu sa današnjim propisima, kraj citata. To je nešto što je za nas najvažnije. Da li smo mi povredili važeće propise? Nismo. Da li smo mogli da napravimo korak unapred? Što ga nije napravio onaj koji je bio na vlasti pre nas? Taj koji je bio pre nas na vlasti on je napravio nekoliko skokova unazad, a ne koraka unapred. Da li treba Narodna skupština da donosi političke odluke? Pa, ona ni ne donosi nikakve drugačije odluke.
Dakle, za kraj 2017. godine planirano je da dođe do promena Ustava i to u onom duhu i na onaj način o kome je govorilo uvažena prethodnica, citirajući mere iz akcionog plana. Do tog trenutka mi treba dobro da se pripremimo i da shvatimo promenu Ustava kao posao koji zahteva najširi mogući društveni i politički konsenzus.
Da li sam ja za samostalno javnotužilaštvo, pošto mi je postavljeno to pitanje? Jesam. Samostalnost javnog tužilaštva ogleda se u samostalnosti u radu javnih tužilaca. I znate, nedavno me je pitao jedan novinar o uklanjanju političkog uticaja na rad pravosudnih organa. Ja sam mu rekao da nema brige što se toga tiče u vreme ove Vlade biće izvršene promene Ustava u ovom smislu da se revidira uloga Narodne skupštine po pogledu izbora sudija, zamenika javnih tužilaca.
Ali, ostaje jedno veliko pitanje – da li će to dovesti do prestanka političkog uticaja na rad sudova i tužilaštava? Ja mislim da neće jer je neko pre šest godina po čisto politikom kriterijumu birao nosioce pravosudnih funkcija i taj koji je jednom biran po političkom kriterijumu taj će večito biti izložen i mogućnosti političkog uticaja.
Znate, to otprilike izgleda tako – mi smo birali primenjujući isključivo politički kriterijum, a sada kada neko ispravlja tu nepravilnosti, nije ni to dovoljno. Sada se treba povući skroz. Znate, veliki Nikola Pašić je rekao – ponašaj se na vlasti svakoga dana kao da ćeš već sutra biti u opoziciji. Neko je Srbijom vladao jednu deceniju i nijednog trenutka nije pomislio da može da dospe u opoziciju.
Setite se tih mudrih reči najvećeg srpskog političara novog veka.
Što se tiče predloženih kandidata samo još jedna rečenica, ubedljiva većina, preko 90% ovih kandidata izabrani su na javnotužilačke funkcije u vreme neke pretprošle vlade kada SNS nije tvorila većinu i kada ja lično nisam bio na funkciji ministra pravde.
Jedan ne mali broj predloženih kandidata su ljudi koji danas obavljaju ili su javni tužioci ili vrše funkciju javnog tužioca. Jedan broj to nisu, ali su zamenici izabrani upravo u to vreme. Ako se ne varam, među svim kandidatima koji su predloženi postoji svega dvojica kandidata koji su trenutno advokati, ali su u toku svoje profesionalne karijere proveli duži niz godina radeći u javnom tužilaštvu.
Mi ovde nemamo nijednog koji je predložen za javnog tužioca a da nikad nije radio u javnom tužilaštvu ili da sada ne radi u javnom tužilaštvu. Ili imamo i kandidate koji su sudije, što mislim da je sasvim u redu. Nekada su naši ustavi omogućavali prelazak iz javnog tužilaštva u sud i obrnuto naravno po ustavnoj i zakonom propisanoj proceduri.
To što je pokušano na jedan vešt način onako da nam se imputira da je u Srbiji uvek važilo – kadija te tuži, kadija ti sudi, to je možda važilo u jednom kratkom periodu, naročito od 2010. godine do 2012. ili 2013. godine. Hvala bogu, to su Srbiji više ne važi.