Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice Vlade, kolege ministri, kada u skupštini privremenih institucija samouprave u Prištini reč dobije poslanik srpske nacionalnosti i govoreći o našoj južnoj pokrajini kaže Kosovo i Metohija, toga trenutka mu se oduzima reč, izriče kazna, a neretko i on udaljuje iz sale za sednice. Kada u Narodnoj skupštini Republike Srbije narodni poslanik albanske nacionalnosti nastupi govoreći suprotno Ustavu i zakletvi koju je položio stupajući na dužnost narodnog poslanika, dopusti mu se da kaže šta je mislio i šta je hteo do kraja, bez obzira na to da li je istinito ili ne ono što kaže. E vidite, to je razlog zašto je ovo ovde država, a zašto naša južna pokrajina to nije. Dakle, svako od nas ko stupa na javnu funkciju potpisao je zakletvu. Uveren sam da je to i uvaženi govornik na čije reči sam se javio da repliciram.
Proziva se predsednik Republike Aleksandar Vučić što je na svoj Instagram profil u danu kada smo obeležili 17 godina od 17. marta, u danu u kome je spaljeno 34 srpske crkve i manastira, u danu u kome je, ako se ne varam, 11 ljudi izgubilo svoj život, u danu u kojem su u divljačkim nasrtajima hordi spaljeno i uništeno preko 800 kuća, proterane hiljade Srba iz sela gde su živeli vekovima oni i njihovi preci i napada se predsednik naše države što je na kartu naše južne pokrajine postavio našu državnu zastavu. Ali toliko opet o tome koliko se u Srbiji osporava sloboda govora, koliko se u Srbiji ugnjetava drugačije mišljenje, koliko je Srbija neslobodna i nedemokratska. Toliko o tome koliko manjka i našim parlamentarcima neke etičnosti u obraćanju. Pa se onda još napadne i naš ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama kako je on, navodno, bio protagonista priče protiv Albanaca. Ne, ne, nemojte da menjamo teze.
Malo pre je rečeno da je prikazana karta sa Kosovom bez Albanaca. To nije tačno. Državna zastava Republike Srbije je zastava svih naših građana, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Ali je istina da u Bujanovcu Srbi nisu u vlasti, iako nisu zastupljeni sa 4%, 5% ili 10%, nego sa preko 40% u lokalnom stanovništvu. Tu vidite razliku između reči, sa jedne strane, i dela, sa druge strane.
Razumem ja uvaženog narodnog poslanika. Tu je reč o tekstu, verovatno, koji je napisan na jednoj drugoj adresi, tu je reč o tekstu za koji je dobijen zadatak da se pročita. U redu, neka svako od nas radi ono što je naš posao, što je njegov posao, što je njegov posao i što su naši zadaci. Naš zadatak je da branimo i čuvamo ustavni poredak Republike Srbije. Na to smo se zakleli građanima i stavili potpis na zakletvu na koju je to učinio i onoj ko je u današnjem govoru očigledno tu zakletvu prekršio i kome ona nije važna ali svakome na čast. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Dakle, ako mogu da nastavim ovde gde je predsednica Vlade stala, da je ambasador Marko Đurić, primer iznošenja jezika mržnje, ne bi mu bila otvorena nijedna jedina ni evropska ni svetska vrata, gde je pregovarao u ime Srba sa KiM, u ime države Srbije, o problemu KiM.
Naprotiv, kao i predsednik Vučić, svugde su mu vrata bila otvorena, svugde je bio kredibilan sagovornik i svugde mu je ukazivano ono poštovanje koje se pokazuje prema civilizovanom čoveku koji predstavlja svoju državu i svoj narod.
Sa druge strane, smatram za potrebno da se osvrnem na nešto što je rečeno, jer su moje reči izvrtane gde sam rekao, ako se dobro sećam, da otprilike nijednom Albancu ne može nešto da padne na pamet sam da napiše, pa, mu neko drugi u Beogradu to piše, otprilike, tako nešto rečeno. Potpuna neistina.
Dakle, prva stvar, to nisam govorio gospodinu Kamberiu kao Albancu, to sam govorio njemu kao političaru.
Šta ja mislim o Albanskom narodu dovoljno pokazuje to što kao Srbin pravoslavac, proslavljam Prepodobnu mati Angelinu Branković, koja je rođena kao Albanka, i Srbi je smatraju jednom od svoji najvećih svetiteljki.
Ali, to su znate, one dodirne tačke, koje nažalost, i sa strane Srba i sa strane Albanaca neko ne želi da vidi. Ja želim da ih vidim. Postoji mnogo toga što nas spaja. Kao što ima stvari koje nas razdvajaju, o kojima mi želimo da razgovaramo, a kao što je predsednica Vlade rekla, neko drugi neće da razgovara.
Znate, šta je država, a šta nije država, to je uređeno nečim što se mogu nazvati međunarodni pravni standardi, da je tzv. Kosovo država, njima razgovor sa nama ne bi ni bio potreban, a jedan od tih standarda jeste, da je država ona teritorija koja je punopravna članica Organizacije UN.
Vidite, Republika Srbija to jeste. Ako bi neko i hteo da bude država, onda treba da se drži onoga što potpiše i što obeća i za šta da reč, a ne da opovrgava. Ako bi neko i hteo da bude država, onda bi gledao kako da reši 14 nerešenih slučajeva ubistava novinara od 1998. do 2005. godine, bez obzira na to koje su nacionalnosti.
Ako neko tvrdi da je demokratija, valjda on brani slobodu medija, valjda brani slobodu mišljenja novinara, pravo na slobodnu reč.
Kosovo i Metohija je jedina teritorija u Evropi, gde nijedna jedina istražna radnja u slučajevi ubistva 14 novinara nije preduzeta.
Vidite, gospodine Kamberi, ja o tome govorim, uprkos činjenici što od tih 14 novinara 12 su Albanci koji su pisali nešto što nije bilo po volji određenih grupa, klanova ili političke mafije. I, na to svi ćute. Na to, čak ćuti i Evropa. O tome jedino govori ko? Zvanični Beograd.
Da, ubistvo naše dece na obali Drima i autobus Niš-ekspres i žeteoci u Starom Gracokom, nikad ništa. I to hoće da bude država.
Apsolutno sam uveren da ćemo mi istrajavajući u našem stavu, u našoj poziciji, ozbiljnoj, odgovornoj, gde se zalažemo za dogovor, gde se zalažemo za kompromis, gde pokazujemo u odnosu sa Republikom Albanijom, baš kroz inicijativu mini Šengen, kako možemo zajednički da nastupamo prema trećima, da možemo da postignemo i nešto dobro, dobro za sve, ne tako što ćemo Srbe u Bujanovcu da isključimo u potpunosti iz političkog života i rukovođenja opštinom, nego tako što ćemo pokazati mnogo više nego što je to ikada ranije bio slučaj, i jedni i drugi, poštovanje jedni prema drugima.
Ne krijem ja, i nama je u istoriji često nedostajalo da pokažemo poštovanje prema Albancima, kao narodu, ali smo ga pokazivali. Pokazivali smo ga kada smo kao država na Kosovu i Metohiji otvarali škole, kada smo kao država otvorili univerzitet, kada smo kao država gradili bolnice, kada je KiM bila teritorija na čitavom prostoru Evrope sa najvećim brojem studenata na hiljadu stanovnika.
Nije to radio Brionski plenum, to je radila tada država Srbija, odnosno srpska federalna jedinica u okviru Jugoslavije.
Kakve veze ima "Jovanjica" sa pravima nacionalnih manjina i sa govorom mržnje? Pa, ima. To je pisao neko drugi. Nešto ste sigurno pisali vi, ja vas ne potcenjujem, ja vas uvažavam, ali neko je rekao - dodaj ovo, dodaj ono, pa popularno je sad da se to nađe.
Koliko ja znam, po tom pitanju se vodi zvanični sudski proces i dok traje ne treba se mešati, treba pustiti da sud u okviru svojih nadležnosti donese i odluku. Mi ćemo i dalje biti spremni da pretrpimo i uvredu i provokaciju. Na neistinu ćemo uvek da odreagujemo, ali nećemo nijednog jedinog trena da odustanemo od traženja rešenja, mirnim sredstvima, dogovorom, ali štiteći državne i nacionalne interese srpske države, Republike Srbije i našeg naroda.
Hvala vam.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko ću. Prvo zahvaljujem vam se na pitanju koje ste postavili ne samo u svojstvu čoveka koji vodi resor spoljnih poslova u Vladi Republike Srbije, već i kao ministar koji je kopredsedavajući Mešovitim vladinim komitetom za ekonomsku saradnju.
Očekujem da ćemo do kraja meseca ili početkom juna imati posle 11 godina i održavanje prve sednice našeg Mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju, a ovo pitanje koje ste pokrenuli ćemo svakako posebno razmotriti.
Meni u ovom trenutku ono u detaljima nije poznato, ali već sam tražio da dobijem referisano koje je stanje stvari po pitanju viznog režima prema Egiptu. Dobićete odgovor i u pisanom obliku, a ako postoji prostora, u skladu sa našim već preuzetim međunarodnim obavezama, a naročito u obavezama u odnosima sa Briselom da nešto promenimo na tom planu, budite uvereni da ćemo na tome predano i vredno raditi. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Uvaženi potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, sa punom pažnjom sam slušao izlaganje svog uvaženog prethodnika i čuo tu dosta stvari sa kojima ne mogu da se složim, čuo onih stvari oko kojih bih mogao i da razgovaram i da možda razvejem sumnju u to da li sam dobro razumeo, ali je vrlo indikativna jedna stvar.
Dakle, kada su se naši preci okupili u Marićevića jaruzi u tadašnjem Beogradskom pašaluku, a živelo ih je nešto manje od 400.000 na prostoru gde danas živi blizu tri miliona ljudi, za njih Srbija nije imala alternativu. I dan-danas za nas ovde ništa se po tom pitanju nije promenilo. Srbija nema alternativu.
Tako da se ne bih baš složio sa time da njima nije Otomanska imperija imala alternativu. Oni su pokazali da imaju hrabrosti, da imaju čvrstu volju, da znaju zašta se bore i kada smo uspeli u novom veku da obnovimo našu državu slali smo svoje najsposobnije, najtalentovanije mlade ljude da se školuju upravo na zapad. Slali smo ih u Beč, slali smo ih u Pariz, slali smo ih u Berlin, Minhen, tamo ih školovali i vraćali ih u Srbiju da u Srbiji postavljaju sistem i grade državu dobrim delom po zapadnom uzoru, ali jednim dobrim delom po onom srpskom uzoru, gradeći srpsku lokalnu samoupravu, jačajući opštine, jačajući tada selo i seljaka, jer smo bili država koja je bila i ruralna i agrarna zemlja sve do druge polovine 20 veka.
Takođe, kada su naši preci severno od Save i Dunava se pobunili protiv uskraćivanja autonomije koja im je bila garantovana, kada su došli u priliku nakon Prvog svetskog rata da se izjašnjavaju, organizovali su izbore za Veliku narodnu skupštinu i na tim izborima ti naši preci priznali su i aktivno i pasivno biračko pravo ženama, što se u nekim zemljama Zapadne Evrope dogodilo pola veka nakon toga.
Sve su to ljudi i sve su to dela kojima mi treba da se ponosimo, ali su ti naši preci bili u situacijama neretko da odluke moraju da donose ne samo srcem, već i glavom. Kada su ih donosili glavom, onda su znali i da dobro odmeravaju resurse kojima raspolažu i šta mogu da rade.
Naravno, bilo je situacija u kojima nije bilo govora o onome što je stajalo na raspolaganju zato što su podrazumevale apsolutno negiranje našeg dostojanstva, nacionalne časti postojanja.
Danas, gledajući sa ove distance, neko kaže da su možda negde grešili, neko da nisu, ali to su stvari na koje mi ne možemo da utičemo. Gledajući u ono što su oni činili, mi možemo da utičemo na ono što činimo danas i na ono što će se dešavati u nekoj bliskoj budućnosti.
Mi ne možemo da vratimo više vreme ni 20, ni 25, ni 30 godina unazad pa da sagledamo koliko su, koliko naši roditelji ili neki od naših starijih kolega bili u prilici da čine ozbiljne greške pre tridesetak godina i da dan-danas mi kao narod i kao država ozbiljno ispaštamo zbog toga, ali i to su opet primeri na koje treba da se ugledamo znajući kako ne treba da postupimo u određenim situacijama.
Pre 20 godina, Srbija se nije graničila ni sa jednom jedinom članicom EU. Pre 20 godina, tačnije pre 21 godinu, Srbija se nije graničila ni sa jednom jedinom državom, članicom NATO. Prošlo je vreme kada je trebalo iskoristiti tu priliku na drugačiji način. Mi smo danas država koja se graniči sa četiri države, članice EU. Mi smo danas država koja se graniči sa sedam država članica NATO, a ako u to uključimo i da se u BiH nalazi NATO vojska, iako ona nije opredeljena jednoglasno za atlantske integracije, onda shvatamo da smo i tu usamljeni.
Mi smo danas država koja 67% svoje industrijske proizvodnje izvozi u zemlje EU. Mi smo danas država koja ekonomski uzdižući Srbiju, jačajući našu državu, podižući životni standard naših građana, povećavajući prosečnu platu, penziju, dovodeći strane investitore se trudimo da zaustavimo odliv naših ljudi, gde, u zemlje EU najvećim delom.
Da se razumemo oko jedne stvari - tačno je da je naša državna politika politika pridruženja EU, tačno je da smo mi država koja je u procesu pridruženja, koja je otvorila pregovaračka poglavlja, njih 18, privremeno zatvorila dva, imamo pripremljenih pet, ali je tačno takođe da svako od nas pojedinačno ovde kada bi se pitao mogao bi da navodi koje su to mane i u samim državama članicama EU i u EU kao jednoj vrsti nad državnog saveza.
Da li se svi slažemo oko svega? Ne slažemo se. Ima mnogo toga što bismo zamerili, ali činjenica jeste da danas u modernom svetu, u onom delu sveta koji je dostupan Srbiji, ne postoji uređeniji i perspektivniji sistem od toga.
To je što se tiče EU i srpskog puta evropskih integracija. Na nama je da poboljšavamo svoj sistem, da ga jačamo, da ga gradimo, da ga osavremenjujemo, ne zbog EU, nego zbog naših građana, zbog naših građana i zbog naše privrede. To je nešto što ćemo, budite uvereni u to, mi kao država od šefa države, predsednika Republike, Vlade do svih institucija našeg sistema nastaviti da činimo.
Tu se sada postavlja jedno drugo pitanje, i vi ste govorili, između ostalog o tome, izvinite na direktnom obraćanju, nije ništa uvredljivo, o tome je moj uvaženi prethodnih govorio, postavlja se pitanje cene. Da li će nama da kroji Lajčak Ustav? Ustav Republike Srbije kroje građani Republike Srbije odlučujući i o njegovom donošenju i o njegovim izmenama i o njegovim dopunama. Nijedan pojedinac. Građanin Republike Srbije. Da li je to demokratski princip? Apsolutno. Mislim da tu vrstu demokratskog principa niko ni u EU neće uskratiti, niti napadati.
Izrečeno je - evo, sutra da nam kažu odrecite se Kosova i Metohije i bićete primljeni u EU. Prva stvar, to niko ozbiljan u Srbiji niti razmatra niti razmišlja o tome, niti na takav način postavlja stvari. To je prvo i osnovno. Druga stvar jeste što to nikome od njih ne pada na pamet da nam ponudi.
Podsetiću sve, pre osam godina za države članice EU, čiji je glas nešto glasniji i jači, tema KiM je bilo pitanje stavljeno ad akta. O tome nisu hteli da razgovaraju. To ih nije interesovalo. Ozbiljnom političkom veštinom državnog rukovodstva to pitanje je ponovo vraćeno za pregovarački sto. Došlo se do Briselskog sporazuma. Tada napadani svi koji su ga potpisali od današnjeg predsednika Narodne skupštine, tada predsednika Vlade, prvog potpredsednika Vlade, današnjeg predsednika Republike. Napadani svi što su ga potpisali. Tada je predsednik Vučić rekao u Leposaviću - jednog dana držaćemo se kao za slamku spasa za Briselski sporazum, kao što pre 25 godina su napadali Dejtonski sporazum, a danas je Dejtonski sporazum garant opstanka, mira i stabilnosti u BiH. Danas se mi pozivamo na to.
Uspeli smo da vratimo tu temu na sto, na dnevni red, da nakon Briselskog sporazuma krećemo u njegovo sprovođenje, da Srbija kao država povrati kredibilitet ozbiljnog i odgovornog partnera i na zapadu u zemljama EU, ali i šire od toga.
Danas kada vam kažu - znate, morate da pokažete veću posvećenost dijalogu, naravno da će da vam kažu takvo opšte mesto, jer ne mogu da vam kažu jednu jedinu tačku Briselskog sporazuma koju Beograd nije ispunio. Time smo pokazali koliko smo ozbiljni i odgovorni. Da li je taj Sporazum smanjio nivo prava Srba na KiM? Mislim na jednu stvar da treba da budemo ponosni, ne treba mnogo da slavimo, ali da budemo ponosni, taj Sporazum nam je sačuvao mir. Nismo imali ni egzoduse. Nismo imali ni organizovane masovne napade na Srbe i Srpkinje na KiM. Nismo imali izginule. Nismo imali paljenje naših svetinja opet. Sačuvao je mir. Vratio nas za pregovarački sto i počeli smo da razgovaramo o stvarima o kojima su naše pozicije toliko različite, ali pokazali da je dijalog ključ rešavanja problema i ništa drugo.
Dakle, tu vrstu dileme pred nas niko ne postavlja. Ima nekih drugih stvari o kojima mi moramo da razgovaramo. Znate, kada govorimo o Srbiji od pre više od dva veka govorimo o teritoriji gde živi u tom trenutku preko 90% naših sunarodnika Srba i oni se bore i za svoj opstanak i za svoju decu i za svoje ognjište i za svoju budućnost, a mi smo na našu veliku žalost na KiM u prethodnih pa skoro 80 godina narod čiji broj stalno iz godine u godinu opada.
Znate, to gospodin Glišić nije na takav način prikazao, jer ima ozbiljnosti u njegovim rečima i u njegovoj politici i o njegovoj zabrinutosti, ja to tako gledam, ali nema mesta zabrinutosti dokle ljudi poput predsednika Vučića i SNS ozbiljno i odgovorno odlučuju o Srbiji. Šta je važna stvar? Šta sam hteo da kažem? Neki drugi su govorili – znate, poredeći ovu situaciju sa 1389. godinom, sa Kosovskom bitkom itd. pa u to vreme kada su naši praoci branili državu na KiM, na samom KiM je živelo 98% Srba. Mi danas imamo, ako se ne varam, četiri opštine na KiM, jel tako, u kojima nemamo nijednu jedinu srpsku glavu, nikoga, i ne što nemamo nego što mnogi kojima je lako da govore o ovim stvarima iz Beograda nikada ne bi otišli da žive tamo, nikada. Nisu tamo otišli da žive ni dok smo imali aktivni suverenitet do 1999. godine. Lako je nama da o tome odavde govorimo, ali treba o jednoj stvari da razmislimo veoma dobro.
Recimo, u Pasjanu imate momka i devojku koji imaju 21 godinu, odrasli ljudi. Žive u tom većinski srpskom mestu, mestu gde smo uspeli da pre nekoliko godina podignemo bolnicu ni iz čega, na ledini, da napravimo bolnicu, da napravimo porodilište. Ljudi ranije nisu mogli da idu Gnjilane od 1999. godine, a trebalo im je da idu do Vranja, da prelaze administrativni prelaz, procedure i ostalo sve. Dakle, nijedna majka nije mogla da s porodi tu. Vučićeva vlada je tamo podigla porodilište, podigla je bolnicu, zaposlila ljude. Oni danas tamo imaju ozbiljnu negu.
Dakle, u tom Pasjanu imate momka i devojku koji imaju 21 godinu. Rođeni su 1999. godine posle odlaska naših snaga bezbednosti. Oni ne znaju šta znači živeti u selu gde imate srpskog policajca ili srpskog vojnika. Danas je kraj 2020. godine, dovedite ih ne u Beograd, u Novi Sad, u Vranje, u Niš, u Kragujevac, a da ne pričam o zemljama EU, da tamo vide kako žive njihovi vršnjaci, o čemu razmišljaju, kako planiraju vreme, gde se kreću. Oni i dalje od Budrige ne mogu da odu. Ne mogu ni u Budrigu da odu.
I onda se postavlja jedno pitanje svakome ko hoće ozbiljno i normalno da planira razvoj naše države – šta da ponudimo tim našim mladim ljudima? To više nisu deca, to su ljudi koji izlaze na izbore, koji glasaju. Koju to perspektivu da im ponudimo?
Država Srbija se do krajnjih napora trudi da pomogne našem narodu na KiM i da ih zadrži, jer mi osim naših ljudi i naših svetinja dole nemamo jači argument. Dokle god i jedan Srbin ili Srpkinja živi na Kosovu, dotle naša borba ima smisla.
Ali, postavlja se pitanje – šta da im ponudite? Kako ja da ubeđujem nekoga da ostane da živi tamo gde niko od nas nije spreman da ode da živi? Je li to u redu? Je li to normalno? Je li to fer? A da pri tom shvatimo da dole 92-93% stanovnika su ljudi koji imaju veoma neprijateljski stav prema našoj državi.
Prolazi vreme i neko nas ubeđuje – vreme radi za nas. Ne radi vreme za nas. Koliko god se menjali odnosi snaga među velikima, nama to vreme kruni naš glavni argument na terenu.
I onda mi dođemo u Narodnu skupštinu da raspravljamo o ovakvim stvarima, da shvatimo da nam je teško da zadržimo ljude ovde u centralnoj Srbiji, a kamoli ljude na KiM i da govorimo – neko će priznati, neko će menjati Ustav, neko ovo, neko ono. Znate šta, ljudi koji se ozbiljno bave politikom, o takvim stvarima ni ne govore javno.
Šta se meri? Meri se ono što se uradi. Meri se ono što jeste konkretan rezultat. A konkretan rezultat je da nas je u ovoj godini za taj 1,5% ali više rođeno dole. Konkretan rezultat je da nam se narod ne iseljava kao što se ranije iseljavao odozdo. Konkretan rezultat je da nemamo etničkih sukoba velikih razmera, da nema paljevina, da nema ubistava. Konkretan rezultat je da smo ove godine uspeli više od 60% stranih investicija na zapadnom Balkanu da dovedemo ovde kod nas, da ovde zaposlimo naše ljude, da ovde povećamo plate, da ovde povećamo penzije i da kažemo – i pored svega ovoga što nas je snašlo u pandemiji Kovida – 19, da će Srbija izaći kao prva po stopi rasta u Evropi. To su stvari koje su izgledale nezamislivo.
Mi ćemo sledeće godine, ako stvari nastave tako da se kreću, nadmašiti u BDP Hrvatsku. A podsetiću vas, pre sedam godina, kada smo mi krenuli u ozbiljne mere fiskalne konsolidacije, ta ista nama susedna Hrvatska je primljena u EU.
Naš je zadatak da vodimo zemlju put evropskih integracija, da se borimo da od Srbije pravimo uređenije, bolje i stabilnije društvo, da se borimo do kraja da Srbima na KiM osiguramo bezbednost i opstanak, da se borimo za svaku našu svetinju da ne bude ugrožena, da ne prosipamo velike i krupne reči, već da radimo na ostvarenju velikih dela. Ali, za to je potrebno veliko vreme.
Ono gde mi imamo problem još uvek, ne kao što je to bilo pre sedam, pre osam, da ne kažem pre 15 godina, jeste da pokušamo da uverimo naše prijatelje i naše partnere na zapadu da ovo više nije Srbija od pre 25 ili 30 godina koju mnogi od njih i dalje imaju u glavi u odnosu prema nama. Naučila je Srbija mnogo toga. Naučili smo mi koji se bavimo politikom mnogo toga.
A ako me pitate – šta nema alternativu, Srbija nema alternativu. Sve drugo su promenjive kategorije. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, trudiću se da budem što je moguće kraći. Uvažena narodna poslanica i potpredsednica, gospođa Kovač, je u prepodnevnom delu sednice čak i govorila o konkretnim stvarima, kada je u pitanju albanska nacionalna manjina, govoreći, šta više, o školskim programima, o registrovanim udžbenicima, o svemu onome što je urađeno, a ja sam morao da se javim i da reagujem na nekoliko rečenica koje su iznesene, a zaista, u najblažem obliku rečeno, ne odgovaraju istini.
Dakle, reći, doslovce, da se Aleksandar Vučić zalaže za Srbiju koja je manje demokratska, manje multietnička, manje multikulturalna, a više autoritarna, to je apsolutna neistina. Daću vam i konkretan primer.
Znate, kada je dat taj primer i ta rečenica na koju se stalno pozivaju, kaže – znate, kada posmatrate Srbiju značajno je bolji položaj i odnos prema nacionalnim manjinama na teritoriji AP Vojvodine nego u ostalom delu Srbije. To su procesi i to su odnosi koji zavise uvek najmanje od dve strane.
Gde ste vi to videli opštinu u našoj severnoj pokrajini gde žive pripadnici nacionalnih manjina čije političke stranke osvoje natpolovičnu većinu odbornika, a onda formiraju vlast i to na način da ni jedna jedina srpska stranka ne sme da uđe u većinu?
To niste nigde videli na teritoriji AP Vojvodine gde Srbi jesu većinski narod, kao što su i u centralnoj Srbiji, ali ste ovaj primer mogli da vidite u Bujanovcu.
U Bujanovcu je formirana lokalna vlast tako da dve srpske stranke koje jesu osvojile odbornička mesta, to su lista SNS, lista SPS, nisu ušle u vlast zato što je neko iz rukovodstva, političkog rukovodstva tih albanskih partija pokušavao da ucenjuje i predsednika u postupku formiranja nove Vlade.
Oprostite, na takav način se ne razgovara. Predsednik Vučić je već govorio o tome i govorio je, ja mislim, ovde pred vama o tome.
Ono što je uvažena koleginica gospođa Čomić govorila upravo o dijalogu, to znači da sednemo i da razgovaramo.
Malo pre kad sam pričao o porodilištu i bolnicu u Pasjanu, tako isto je otvoreno i porodilište u Preševu, i to kad? U vreme kada je Aleksandar Vučić bio predsednik Vlade. Onda, vi dođete i kažete ovde – znate, to je čovek koji se zalaže za Srbiju koja je manje demokratska. U čemu manje demokratska?
Jel možda on kao lider najveće političke stranke negde izbacivao predstavnike nacionalnih manjina iz formiranja vlasti? Ne, to su uradile ove stranke koje sam rekao i koje sam naveo u Bujanovcu.
Onda se postavi jedno pitanje – ko se ovde ponaša manje demokratski, manje multietnički, manje multikulturalno?
Mislim da treba zaista da razgovaramo o svemu, da treba svi svoju državu da poštujemo. To znači da poštujemo njene zakone, to znači da plaćamo porez, to znači da plaćamo struju, to znači da ona prava koja nam država omogućuje da ih i koristimo.
Znate, bacati otrovne strelice i prozivati one koji su uvek otvoreni za dijalog, ali nikako za ucene, koji su uvek otvoreni za jednu ozbiljnu partnersku saradnju, a ne za podmetanja, mislim da nije u redu. I, ono što je rekao uvaženi gospodin Martinović, apsolutno sam saglasan.
Dakle, činjenica da mogu da budu izabrani, da imaju i uživaju apsolutnu slobodu govora, demokratskog političkog delovanja i ovde u najvišem predstavničkom domu Republike Srbije pripadnici nacionalnih manjina, pa i albanske nacionalne manjine, jeste nešto čime se mi ponosimo, jeste nešto što je u duhu najbolje zapadnoevropske političke prakse. Mi to sledimo, mi ćemo tako nastaviti da radimo, a sa naše strane kao države, Vlade, uvek je otvorena prilika da se razgovara, da se problemi rešavaju i to na zadovoljstvo ne samo nas koji se bavimo politikom, nego na prvom mestu građana koji ovde treba da žive. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, predsednice i uvažene kolege članovi Vlade, pitanje da li se prepliću interesi EU i nove američke administracije mislim da je sa jedne strane i suvišno.
Interesi EU i interesi stare i nove američke administracije su odavno isprepletani, kada je u pitanju područje zapadnog Balkana, Balkana uopšte, a naročito Republike Srbije. Razlikuju se viđenja, razlikuju se pristupi u rešavanju nekih problema, a da li će nova američka administracija promeniti svoj pristup u odnosu na prethodnu, to ćemo videti. Veliki brodovi teško menjaju svoj kurs, malo da, ali ono što je na ponos svih građana Srbije, svakog našeg čoveka jeste da smo jednom ozbiljnom, odgovornom, mudrom, državnom i spoljnom politikom u prethodnom periodu uspeli velikima u svetu, koji su kumovali nekim teškim događajima iz naše prošlosti od pre dve decenije, da otvorimo oči i pokušamo da njihovu pažnju skrenemo na nas i na naše probleme na neki malo drugačiji način.
Sada to već izgleda kao da je davno bilo, ali te 2013. godine, kada je postignut prvi Briselski sporazum o normalizaciji, kada su tadašnju Vladu, u kojoj sam bio, mnogi osuđivali i napadali, tadašnji njen prvi potpredsednik, a današnji predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić rekao je – doći će vreme kada ćemo se pozivati i mi držati tog dogovora i tog sporazuma, a oni za koje se u tom trenutku mislilo da slave zbog toga, bežati od njega i gledati kako da izbegnu njegovo ispunjenje.
Rekao bih da nije to samo spoljna politika. Sve što Republika Srbija čini i na spoljnom i na unutrašnjem političkom planu, ali apsolutno sve, svedoči ozbiljnost, odgovornost i posvećenost očuvanju mira i stabilnosti ne samo u Srbiji, u Srbiji na prvom mestu, ali i u čitavom regionu.
Nećete naići ni na jednu jedinu izjavu našeg državnog vrha, od predsednika Republike, predsednice Vlade, predsednika Narodne skupštine, ministara u Vladi, koja može da bude faktor nestabilnosti. Ono u šta sam siguran jeste da se takvo ponašanje, takva ozbiljnost, takva odgovornost, takva istinska posvećenost ovim vrednostima, koji su od značaja za čitav region, pažljivo i marljivo osluškuje u svakoj prestonici u kojoj se nekada sa nestrpljenjem čekalo na svaku našu oštru reč, nepromišljen potez ili grešku.
Danas, kada toga nema, Srbija je ocenjena kao ozbiljna i odgovorna država, kao država sa kojom kada se nešto dogovorite znate da će to biti ispunjeno. Dugi niz godina za nama Srbija je tom ozbiljnom i odgovornom politikom, na prvom mestu onom koju vodi predsednik Vučić, uspela da izgradi svoj novi ugled i svoj novi kredibilitet. Zato mi danas nismo tačka koja se zaobilazi u redovnim okolnostima, ne govorim o ovim teškim okolnostima pandemije, nego smo tačka koja se obavezno posećuje kada se ide kroz ovaj deo Evrope.
Zaštita naših nacionalnih interesa i rad, ozbiljan i posvećen rad na realizaciji naših nacionalnih ciljeva i ciljeva ove Vlade, jeste nešto što je apsolutni prioritet. Predsednica je već ukazala na to. Parafraziraću taj deo njenog ekspozea u kome ona kaže – evropski put Srbije, ali i očuvanje tradicionalnih prijateljstava sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, svim drugim prijateljima i izgradnja i uzdizanje na neki novi, kvalitetniji nivo naših odnosa sa SAD.
Naročito želim da istaknem ono što je predsednica pomenula, a što smatram za jedan od važnih ciljeva naše spoljne politike, to jeste da posvetimo više pažnje i onim državama članicama EU koje su nas podržale u pitanju koje je za nas najvažnije i najbolnije. To su naši istinski, pravi prijatelji - i Kipar i Grčka i Rumunija i Slovačka i Španija. To nikad ne smemo da zaboravimo. Naravno da ćemo ekonomski da sarađujemo sa svima onima koji mogu da nam pomognu da uzdignemo našu ekonomiju.
Samo Srbija koja je ozbiljan faktor mira i stabilnosti u regionu, ne Srbija koja seje razdor i sukobe, već Srbija koja ozbiljno vodi računa o svakoj svojoj reči i svakom svom potezu, takva Srbija je bolja kuća za svakog svog građanina, ali takva jaka Srbija, koja se razvija, kao što rekoh, i ekonomski i tehnološki i naučno i kulturno, takva jaka Srbija znači i jakog Srbina, ma gde on živeo, od Kosova i Metohije do Crne Gore, Republike Srpske, Federacije BiH, Hrvatske, Severne Makedonije i bilo gde drugo u svetu. Mi baš zato što smo toliko razasuti po celom Balkanu, baš zato što smo prošli ono što smo prošli, naučili smo lekciju iz prošlosti, vodimo računa o svakoj svojoj reči, a prema velikima, kao što su SAD, kao što je EU, ali i kao što su naši veliki tradicionalni prijatelji, Ruska Federacija i Narodna Republika Kina, ozbiljno unapređeni odnosi sa jednom Indijom i više drugih regionalnih sila, da ne govorim posebno o zemljama Afrike i arapskog sveta, to su oni koji cene takvu odgovornost, cene takvu politiku, cene takav pristup.
Činjenica da je predsednik Vučić došao u priliku da u Beloj kući razgovara sa predsednikom SAD, da se naš glas kao države čuje, je ništa drugo nego potvrda takvoj odgovornoj i dobroj politici. Takvi faktori, to sam apsolutno uveren, na duge staze utiču i na velike. Da li oni utiču presudno, da li oni utiču na promenu politike za 180 stepeni, sumnjam, to je nemoguće. Nekada nisu hteli ni da nas saslušaju, nekada nisu hteli ni da obraćaju pažnju na nas, nekada nisu hteli da dolaze u Srbiju, u Beograd, a već danas vidimo da je to drugačije. Ako nastavimo tako ozbiljno da radimo, ja sam uveren da ćemo doći u priliku da postignemo mnogo više.
Da li je lako? Daleko je od lakog. Apsolutno sam uveren da nas čekaju teški trenuci, teška vremena. Zato je važno da budemo jedinstveni, kao što jesmo ovde. Zato je važno da budemo jedan glas po onim stvarima i po onim pitanjima po kojima ne smemo nikako da se razlikujemo, da kažemo popu pop, a bobu bob, da iznad očuvanja naše otadžbine, našeg naroda, prava i interesa svih građana Republike Srbije nema i ne sme da bude veće i važnije svetinje i dužnosti.
Hvala puno.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč eksplicitno o amandmanu, mislim da sam dao jedno obrazloženje i u raspravi u načelu i mislim da je ova formulacija po meni, koja postoji u Predlogu zakona prihvatljivija.
Želim još nešto da dodam, što mislim da je od važnosti za kvalitet ove rasprave koji je svakako bolji iz sednice u sednicu i uveren sam da će takav i nastaviti da bude.
Znate, nekoliko puta i tu sam kao resorni ministar smatrao potrebnim i da reagujem imajući u vidu da je i kolega Neđo Jovanović svojevremeno postavljao pitanje povodom Zakona o rehabilitaciji, čak dva puta, da je kolega Omerović to pomenuo, da je i kolega Martinović govorio na tu temu. Mi ovde imamo problem očigledno sa jednim zakonom o kome se nije dovoljno vodilo računa kada je donošen. Znate, kao neko ko je i pravni istoričar i lično me interesuju takve stvari, sada mi negde, neću da kažem, smeta, ali svi govore o postupku rehabilitacije đenerala Milana Nedića, a niko recimo ne govori o postupku rehabilitacije Ferhadž bega Drage koji je bio osvedočeni saradnik okupatora, ali za koga takođe ne postoji sudska presuda. Postoji rešenje neke komisije gde je on svrstan u međunarodne neprijatelje i tom konkretnom slučaju pretpostavljam da je glavni razlog za podnošenje predloga za rehabilitaciju bio imovinski interes, jer je on bio izdanak jedne begovske familije koja je raspolagala nesagledivo velikom imovinom poljoprivrednog zemljišta, šumskog zemljišta, naročito na teritoriji opštine Tutin. Nešto ne teritorija opštine Zubin potok.
O tome se ne priča toliko. Dakle, imamo problem sa Zakonom o rehabilitaciji koji nije savršen, to je jedna stvar. Druga stvar, zakon sa kojim smo ovde izašli pred vas, nisam to rekao u raspravi u načelu, nećete mi uzeti za zlo ako sada pomenem, ali mislim da je važno. Pogledajte kakav apsurd.
Jedan čovek doktor Josif Anaf izdanak jedne beogradske jevrejske porodice predratne, inžinjer po struci je čovek kome je okupator 1941. godine bukvalno satro celu porodicu. On je preživeo. Uspeo je da se sakrije u jednom selu između Požege i Arilja i prve prilike pridružio se Požeškom četničkom odredu. Učestvovao je u borbama sa partizanima iz Užičke republike u nesrećnim sukobima, zaista nesrećnim, bratoubilačkim sukobima 1941. godine. Kasnije zarobljen od okupatora i 1944. godine je streljan na Banjici.
Takav čovek je svrstan u spisak narodnih neprijatelja, a po odluci jednog odbora u mom rodnom gradu i mestu življenja gospodina Jovanovića, koga sam malopre pomenuo, u Užicu, kao narodni neprijatelj zato što je bio bukvalno učesnik sukoba sa drugim antifašističkim pokretom.
Ta porodica je ostala bez naslednika. Ja sam, pripremajući se za sednicu i čitajući dosta o ovome, došao u jednu ličnu dilemu - kako će sutra Savez jevrejskih opština da podnese zahtev za obeštećenje između ostalog i za porodicu Anaf, čiji je potomak, koji je najduže živeo, ubijen od fašista, borio se protiv njih, proglašen za narodnog neprijatelja?
Dozvolite mi samo da zaključim rečenicom - ovo je takav galimatijas moderne srpske istorije, koju nijedan zakon, nijedan sud, niti pojedinac može da razmrsi. Pred nama je jedan, po meni, dobar predlog zakona. Drago mi je što imamo raspravu i o ovakvom amandmanu, jer drugačije malo gledamo na jednu nijansu, ali suština je ista i oko te suštine imam osećaj da ćemo postići konsenzus. To je nešto što je dobro, jer ćemo biti prva država koja se nije sistematski bavila progonom Jevreja, koja donosi ovakav zakon, koja ga ne donosi zato što je ona kao država u Drugom svetskom ratu sprovodila genocid i Holokaust nad Jevrejima, već iz jedne empatije, jednog saosećanja i jednog zajedništva koje je osvedočeno upravo i u toj činjenici da su naši zemljaci Jevreji bili učesnici i različitih pokreta otpora na teritoriji današnje Srbije, što je, priznaćete, prava retkost. Na neki način su se i Komunistička partija Jugoslavije i Ravnogorski pokret utrkivali ko će ih imati više u svojim redovima, jer je to bila diferencija specifika. To je bila ona vododelnica između nekih drugih pokreta koji su se bavili upravo istrebljivanjem naših zemljaka jevrejske nacionalnosti i veroispovesti.
Izvinite na dužem obraćanju, ali smatrao sam ovo za potrebno. Hvala vam.

Vrlo ću kratko. Upravo ovo što je uvaženi prethodnik i rekao. Ovim amandmanom se na određeni način proširuje krug lica koja mogu preuzeti na sebe teret dokazivanja i u njih se uvrstava i agencija, a to je onda suprotno uopšte i svrsi postojanja i nadležnosti same agencije jer ne možete onome ko u ovoj situaciji odlučuje preneti nadležnost, odnosno teret dokazivanja. Koncepcijski se jednostavno razlikuje i ako bismo čak i prihvatili amandman, ne bi bilo usklađeno sa ostatkom teksta Predloga zakona.
Sa druge strane, ipak držim do toga da je jedna široka javna rasprava i postupak izrade Nacrta zakona koji je sada kao utvrđeni predlog prema vama i naročito učešće zainteresovanih strana u izradi ovoga teksta zakona - nešto što nam garantuje da je ovo najkvalitetniji i prihvatljiv tekst Predloga zakona za njih.
Da li je pravno koncepcijski moguće razmatrati i ovo? Da, ali onda to menja koncepciju čitavog zakona, te je to jedan od razloga bio za neprihvatanje amandmana, ali ja ovo shvatam kao i vaš doprinos što boljem kvalitetu teksta zakona i u tom smislu pozdravljam spremnost da se on poboljša, ali mislim da je ovako najbolje. Zahvaljujem.

Prihvata se amandman Odbora.

Prihvata se amandman Odbora.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam i da se ne javim s obzirom da smo u raspravi u načelu prilično pretresli pitanje koje je predmet ovog amandmana. Samo želim da napomenem da su u radnoj grupi koja je pripremala nacrt koji je sada pred vama kao predlog, članovi bili i predsednik Prekršajnog apelacionog suda u Beogradu, gospodin Zoran Pašalić i predsednik Prekršajnog suda u Beogradu, gospodin Marinović i predsednik Prekršajnog suda u Novom Sadu, gospodin Kozarski. I da su upravo ova rešenja, koja se nalaze pred vama, rešenja koja su predlagali, a koja su pravno tehnički uobličena naknadno i opet dobila njihovu podršku, dakle predsednika najvećih prekršajnih sudova u Srbiji. Te s toga, ne stoji nikakav razlog da su sudije te koje sada tvrde da ovo rešenje nije dobro, a da je Vlada to nametnula.
Ne, mi smo uspostavili princip, zaista, što se to moderno kaže, i u inkluzivnosti, odnosno uključenosti svih relevantnih subjekata prilikom izrade ovog nacrta zakona i slušali na prvom mestu reč struke.
Priznaćete da dve godine prakse u primeni ovog zakona je bilo sasvim dovoljno da se vidi koji su to kameni spoticanja da bi ovom prilikom bili korigovani. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Ceneći svakoga i, naravno, spremnost uvažene prethodnice da učestvuje u raspravama i predlaže neka dobra rešenja, ja ipak kao resorni ministar više imam poverenja u glas sudija koji mi prenose predsednici sudova, nego, uz puno poštovanje, koleginice i kolege narodni poslanici, zato što su upravo predsednici sudova oni koji odgovaraju za blagovremeni zakonit rad suda na čije čelo su izabrani, a uostalom, izabrani su upravo od strane ovog uzvišenog doma, odnosno glasovima narodnih poslanika.
Mislim da sam ostatak teme prilično apsolvirao u raspravi u načelu, kada sam i skrenuo pažnju da je reč o prekršajnom postupku. Ako je reč o oštećenom koji smatra da sporazum o priznanju prekršaja nije zaključen u njegovu korist ili da je on tu prilično oštećen, on ostvaruje pravo i na vanredni pravni lek i na parnicu. U toj parnici sporazum o priznanju prekršaja je neoboriva dokazna isprava. Prema tome, ne vidim šta bi tu bilo sporno.
Samo još jednom skrećem pažnju da nije reč o krivičnom postupku, da je reč o prekršajnom postupku, da se broj prekršajnih postupaka u Srbiji meri stotinama hiljada, nekada i milionima. U svakom slučaju, tvrdim da je rešenje koje su nam predložili predsednici i sudije prekršajnih sudova, koje se pred vama danas nalazi kao deo Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, adekvatnije.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako tvrdimo da je sudstvo nezavisno, a ja tvrdim da jeste i da treba tako da bude, onda bi i ono samo valjalo da da inicijativu za odlaganje početka primene ovog zakona.
Kao što je rečeno i u samom obrazloženju, a evo, i da vi možete da pogledate, pa koga interesuje može da uzme u ruke i pročita inicijativu koja je došla upravo od strane predsednika VSS i samog VSS, koji su, imajući u vidu činjenicu, citiram, da su sudovi od 1. januara 2016. godine uvedeni u sistem izvršenja budžeta Republike Srbije, te da su odobrene aproprijacije Zakonom o budžetu Republike Srbije sudovima dodeljene na godišnjem nivou, preuzimanje nadležnosti na pola godine uticalo bi na izvršenje budžeta i godišnje izveštavanje o izvršenju budžeta sudova.
To je jedan, samo jedan deo ovog pisma. Ja ga neću celog, odnosno ovu inicijativu neću celu citirati, tako da je to potpuno jasan i nedvosmislen razlog, a nikako nesposobnost, nemogućnost prenošenja određenih nadležnosti itd. Kao što znate i inicijator i predlagač izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova sa kojima ste bili suočeni, o kojima ste odlučivali krajem prošle godine bili su predloženi od strane Ministarstva, na inicijativu Ministarstva pravde. Ovde je reč o inicijativi Visokog saveta sudstva kojom Ministarstvo pravde, kao nadležno da prati primenu propisa u oblasti svoje nadležnosti, formalno predložilo Vladi, a Vlada Narodnoj skupštini. U suštini ovo je i inicijativa i predlog Visokog saveta sudstva. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, na početku rasprave u načelu dozvolite mi da vam dam nekoliko uvodnih napomena u vezi sa Predlogom zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, koje nemaju živih zakonskih naslednika, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima i Predlogu zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova.
Donošenjem zakona kojim se uređuje otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta na teritoriji Republike Srbije koje nemaju živih zakonskih naslednika, zaokružuje se zakonodavni okvir u oblasti vraćanja oduzete imovine.
Postupak restitucije imovine u Republici Srbiji započet je donošenjem Zakona o vraćanju, odnosno restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, koji se primenjuje od 1. oktobra 2006. godine.
Potom je zakonodavni okvir u oblasti restitucije imovine upotpunjen donošenjem zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je na snazi od 6. oktobra 2011. godine i kojim se uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opšte narodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu.
Usvajanje zakona kojim se uređuje otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije, predviđeno je nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU u periodu od 2014. do 2018. godine i u skladu sa njim, godišnjim planom rada Vlade za 2016. godinu.
Republika Srbija je potpisnica Terezinske deklaracije o imovini usvojene 2009. godine, u Terezinu, u Češkoj Republici, u mestu gde su stradali i odakle su poslati u logore smrti 1000 evropskih Jevreja i drugih žrtava nacističkog progona tokom Drugog svetskog rata. U mestu koje za nas Srbe ima poseban značaj, s obzirom da je u Terezinu svoj mladi život skončao i Gavrilo Princip.
Deklaraciju su proglasili predstavnici 49 država i EU, a ona poziva i obavezuje sve države potpisnice da se vrati imovina koja je oduzimana žrtvama Holokausta za vreme Drugog svetskog rata. Srbija je potpisala ovu Deklaraciju 2012. godine.
Međutim, pored svega onoga što predstavlja pravni osnov za donošenje ovakvog zakona, postoji nešto što može da se nazove i moralnom obavezom koja ojačava antifašistički krug i antifašistički identitet našeg naroda i naše države, neka vrsta obaveze prema našim zemljacima, pripadnicima jevrejskog naroda, koji su svoje živote i dela posvetili našoj Srbiji.
Ne postoji značajnija knjiga, barem u pravnoj oblasti, pravnoj literaturi, a da je nije izdao jedan Geca Kon. Izdavao je dela Slobodana Jovanovića, Lazara Markovića, Crnjanskog, Nušića. Izdao je prvi broj arhiva za pravne i društvene nauke 1906. godine. Zbog kalendara „Ratnik“, kojim je veličao pobede srpske vojske nad Austrougarskom, Geca Kon je 1916. godine interniran u logor Nežider u Mađarskoj, gde je proveo tri godine robovanja.
Svedoci zaveštanja ili testamenta Gece Kona, koji je stradao jer nije hteo da napusti Srbiju, bila su dva velika srpska intelektualca Slobodan Jovanović i Milutin Milanković. Našu verovatno najlepšu rodoljubivu pesmu „Srbija“ napisao je Oskar Davičo. Stanislav Vinaver bio je jedan od 1300 kaplara. Način na koji je Enriko Josif, kompozitor i akademik, govorio o srpskom pitanju, drži tronutim i danas one koji ga slušaju.
Pisac poslanice „Čujte Srbi“, Arčibald Rajs, jevrejskog porekla, umro je u Beogradu, sahranjen je u Topčiderskom parku, a srce je po njegovoj želji odnešeno na vrh Kajmakčalana u kosturnicu srpskih ratnika i njegovih ratnih drugova. Moša Pijade, koji se izjašnjavao kao Srbin Mojsijeve vere, usudio se da jedini nakon Drugog svetskog rata zatraži autonomiju za Srbe u Hrvatskoj.
Sve to dovoljno govori o odnosu Srba i Jevreja. Srbi su Jevreje i Jevreji su Srbe uvek doživljavali kao velike prijatelje, gotovo sunarodnike. Bez širine duha Srba i naših ponekad naivnih univerzalističkih osećanja i topline, teško da bi Jevreji išta veliko učinili u Srbiji i za Srbe. Zato naučni, kulturni i svaki drugi doprinos Jevreja jednovremeno govori o njima, ali i o nama.
Jevreji su imali plemenito čulo da odgovore na velikodušnost Srba, a Srbi su tokom cele istorije odbijali da u Jevrejima vide odbijajuću posebnost. Čak je jedna kontraverzna ličnost naše istorije, Dimitrije Ljotić, 1940. godine, žaleći zbog takvog odnosa Srba prema Jevrejima, u jednom tekstu rekao da direktori srednjih škola i nastavnici na univerzitetu odbijaju da primene Vladine uredbe kojima se Jevreji diskriminišu, pri čemu smatra da ni sama Vlada praktično ne stoji iza svojih mera.
U samom Zakonu o oduzimanju imovine i obeštećenju iz 2011. godine izričito je predviđeno da se zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji današnje Srbije.
Istim zakonom je predviđeno da će se otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije koje nemaju živih zakonskih naslednika urediti posebnim zakonom.
Značaj restitucije zajedničke i pojedinačne nepokretne imovine koja je pripadala žrtvama Holokausta opravdava svaki napor da se isprave posledice nepravedne zaplene imovine koja je sprovođena kroz konfiskaciju, prinudnu prodaju imovine i prodaju pod prisilom, koja je predstavljala deo progona tih nedužnih ljudi i grupa, od kojih je većina umrla bez naslednika.
U rešavanju ovog složenog pitanja, kao uostalom i u vezi sa vraćanjem imovine i obeštećenjem, koji su predmet Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, bilo je nužno postići uravnotežen pristup koji uzima u obzir kako potrebu otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, vlasnika čija imovina je posle Drugog svetskog rata prešla u državnu, odnosno društvenu svojinu, tako i javni interes da i proces vraćanja imovine bude integrisan u proces razvoja nacionalne ekonomije i objektivne ekonomske i finansijske moći društva.
Zakon na sveobuhvatan način uređuje pitanje otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika. Zakonom se uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine oduzete pripadnicima jevrejske zajednice koji nemaju zakonskih naslednika i vraćanja oduzete imovine organizacija koje su u vreme oduzimanja bile u funkciji jevrejske zajednice, a koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta u vreme Holokausta ili na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao i finansijska podrška Republike Srbije jevrejskoj zajednici u Srbiji.
Ova imovina oduzimana je za vreme Holokausta, ali su se i nakon ovog perioda dogodile posledice oduzimanja imovine na osnovu propisa, zakona i podzakonskih akata, na osnovu kojih su sprovođene pravno-političke mere, na osnovu kojih su stvari u privatnoj svojini prešle u državnu, odnosno društvenu svojinu.
Sprovođenjem ovih mera iz privatne je prešlo u državnu svojinu određeno poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, građevinsko zemljište, kao i privredna preduzeća, stanovi i stambene zgrade. Otklanjanjem posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta doprineće se većem razumevanju ljudskih prava, što je od suštinskog značaja za borbu protiv i sprečavanje svih oblika rasne, verske i etničke diskriminacije.
Primenom zakona nastaviće se proces identifikacije popisa i privatizacije državne imovine i doprinositi stvaranju potpune pravne sigurnosti kao preduslova obezbeđivanja direktnih dugoročnih stranih investicija. Vraćanjem imovine u smislu ovog zakona otklanja se svaka neizvesnost u pogledu dalje pravne sudbine oduzete imovine. Prilikom predlaganja odredaba zakona, imala se u vidu i Deklaracija iz Terezina, u kojoj su potpisnice konstatovale, između ostalog, da su preživeli Holokausta i ostale žrtve nacističkog progona u poodmakloj životnoj dobi, da imaju posebne potrebe u oblasti zdravstvene zaštite i da zemlje učesnice u potvrđivanju ove Deklaracije podržavaju kao jedan od prioriteta napore da se u zemljama u kojima žive rešavaju potrebe vezane za socijalno blagostanje za najugroženije starije žrtve i da je od imperativnog značaja poštovati njihovo lično dostojanstvo i voditi brigu o njihovim potrebama u oblasti socijalnog blagostanja kao pitanjem od najvećeg značaja.
Istaknuta je potreba da se za dobrobit budućih generacija sačuva sećanje i da se nikada ne zaboravi jedinstvena istorija i nasleđe Holokausta tokom kojeg su uništene tri četvrtine evropskog jevrejstva, takođe, da su preživeli Holokausta i ostale žrtve nacističkog progona, uključujući i one koji su strahote Holokausta iskusili kao mala i bespomoćna deca tokom svog progona pretrpeli fizičke i emotivne traume bez presedana.
Konstatovano je da bi u nekim državama imovina bez naslednika mogla da se koristi kao osnova za rešavanje materijalnih potreba ugroženih lica koja su preživela Holokaust, kao i za trajno obrazovanje o Holokaustu, njegovim uzrocima i posledicama, potvrđujući značaj obrazovanja o Holokaustu i ostalim nacističkim zločinima kao lekcije od suštinskog značaja za čovečanstvo.
Deklaracija snažno ohrabruje sve države da podržavaju ili uspostave redovne godišnje ceremonije sećanja ili komemoracije i da rade na očuvanju memorijalnih mesta i drugih lokacija sećanja na stradanja, kao i da države mogu da razmatraju različita dodatna sredstva za podršku obrazovanju i ljudskim pravima, uz uverenje da međunarodno pravo u oblasti ljudskih prava odražava bitne pouke istorije.
U periodu od 27. novembra do 18. decembra 2015. godine sprovedena je javna rasprava o Nacrtu ovog zakona u kojoj su učešće uzeli predstavnici državnih organa i organizacija jevrejskih opština, Saveza jevrejskih opština, predstavnici Svetske jevrejske organizacije za restituciju, predstavnici više ambasada i druga zainteresovana lica radi pribavljanja mišljenja javnosti kroz primedbe, predloge i sugestije kako bi se došlo do unapređenja teksta Nacrta zakona.
U skladu sa rezultatima javne rasprave, odredbe kojima se uređuje postupak vraćanja imovine u naturalnom obliku oslonjene su na odredbe važećeg Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju uz shodnu primenu zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak. Prihvatanjem ove sugestije odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju će se jedinstveno primenjivati i na sve slučajeve u pogledu vraćanja imovine u naturi, čime se obezbeđuje jedinstvena primena propisa o restituciji na sve sticaoce prava, pa time i pravna sigurnost i stabilnost.
Zakonom je posebno definisan pojam holokausta u smislu zakona i istovremeno posebno je normirano da se izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju tumačiti isključivo kao izražavanje saosećanja, solidarnosti i razumevanja Republike Srbije za stradanje jevrejskog naroda na svojoj teritoriji tokom neprijateljske okupacije od 6. aprila 1941. do 9. maja 1945. godine.
Zakonom je predviđen oblik i ukupan iznos finansijske podrške Republike Srbije. Uređen je postupak za vraćanje imovine stranke u postupku, organ koji vodi postupak, podnosilac zahteva, podnošenje i sadržina zahteva, rok za donošenje rešenja, pravna sredstva i izvršenje rešenja.
Taksativno su navedene aktivnosti na koje se usmeravaju prihodi koji se ostvare primenom zakona, a propisano je i sačinjavanje programa upravljanja i izveštaja o upravljanju prihodima Saveza jevrejskih opština Srbije i jevrejskih opština. Predviđeno je vršenje nadzora i praćenje upravljanja prihodima koji se ostvare primenom ovog zakona preko Odbora za nadzor i predviđen je sastav ovog odbora i njegov delokrug poslova, a predviđena je takođe i obaveza Saveza jevrejskih opština da vodi stalnu i ažurnu, javnosti dostupnu evidenciju, kako bivših vlasnika, tako i vraćene imovine i prihoda koji su ostvareni primenom ovog zakona, što je jedan od važnih mehanizama ostvarenja cilja zakona.
Dodao bih još da donošenjem ovakvog jednog zakona Republika Srbija, njena Vlada i Narodna skupština Republike Srbije jasno stavljaju do znanja koji je stav celokupne države i naroda prema određenim nemilim, mračnim i ružnim dešavanjima u našoj prošlosti, naročito u vreme neprijateljske okupacije i naročito kao posledica delovanja kvinsliškog režima na teritoriji sadašnje centralne Srbije i Banata.
Pred vama se nalazi i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima. Novi Zakon o prekršajima kojim je reformisano prekršajno pravo počeo je da se primenjuje od 1. marta 2014. godine. Instituti uvedeni ovim zakonom, kao što je institut prekršajnog naloga, koji izdaju ovlašćeni organi za prekršaje, za koji je predviđena novčana kazna u fiksnom iznosu, kao i jedinstveni registri prekršajnih sankcija i nenaplaćenih novčanih kazni, jer se ukazala potreba za vođenjem sistema kontrole naplate novčanih kazni koji nije bio u dovoljnoj meri prisutan, kao i brojni drugi instituti, tokom dosadašnje primene zakona za relativno kratko vreme pokazali su značajne rezultate.
Prema podacima Prekršajnog apelacionog suda, na primer, pretežno od strane Saobraćajne policije, od početka primene Zakona o prekršajima, izdato je ukupno 1.123.364 prekršajna naloga, a od kojih je samo 1,48% ili njih po broju 16.625 prekršajnih naloga osporeno po osnovu zahteva za sudsko odlučivanje. Broj dobrovoljno plaćenih novčanih kazni iz prekršajnih naloga je vrlo veliki, 835.245 kazni i čini visokih 75% dobrovoljno plaćenih kazni, što je značajan napredak u odnosu na 20% dobrovoljno plaćenih kazni izrečenih sudskim presudama. Ukupno je, po osnovu izdatih prekršajnih naloga, dobrovoljno plaćen iznos od 16,7 miliona evra.
Nakon skoro dve godine od početka primene zakona, a na osnovu statističkih podataka, ovlašćenih podnosilaca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, posebno Saobraćajne policije i Komunalne policije, kao i prekršajnih sudova, utvrđena je potreba da se jedan manji broj odredaba važećeg zakona izmeni ili dopuni u merenju prolaznog vremena primene zakona i testu njegovog kvaliteta.
Kada se uzme u obzir da su kazne po izdatim prekršajnim nalozima plaćeni u najkraćem roku, bez vođenja sudskog postupka, uz minimalne troškove u vezi sa izdavanjem prekršajnih naloga, sa pogodnostima za učinioce prekršaja, plaćanje manjeg iznosa izrečene kazne uz postignutu svrhu kažnjavanja, svi pokazatelji idu u prilog proširenja primene prekršajnog naloga na veći broj prekršaja.
Potrebno je ukinuti neopravdana ograničenja za zaključenje sporazuma o priznanju prekršaja. Saobraćajna policija je prva počela da u značajnijem obimu primenjuje ovaj institut, ali je taj trend usporen zbog različite prakse u pogledu prihvatanja sporazuma kojim se propisana zaštitna mera izriče u manjem obimu ili ne izriče. Postoji potreba za pojednostavljivanje postupka zaključenja sporazuma i preciziranja tih odredaba u cilju izbegavanja različitog tumačenja.
Ograničenja na koja treba ukazati je, kao problem u praksi, primera radi, kod prekršaja gde je raspon predviđene novčane kazne u drugim propisima od 800.000 do milion dinara ili od 100.000 do 120.000 dinara. Sa stanovišta zaključenja sporazuma krajnje neracionalan i necelishodan. Treba rešiti problem ograničenja mogućnosti sporazumevanja okrivljenih i podnosilaca zahteva u odnosu na obim zaprećene zaštitne mere.
Ovo je logično ako sam državni organ, nadležan da nadzire sprovođenje materijalnog zakona kojim je predviđen prekršaj i određena sankcija oko koje se sporazumeva sa okrivljenim, smatra da je za efikasnije i delotvornije sprovođenje predmetnog zakona svrsishodnije da se okrivljenima u zamenu za priznanje prekršajne odgovornosti ponudi mogućnost izricanja zaštitne mere u kraćem trajanju od propisanog ili da im se propisana zaštitna mera uopšte ne izrekne. Time se stvara mogućnost da se nastavi početni trend brzog rasta broja sporazuma, povodom prekršaja iz oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima, u prvih godinu dana primene, kada je Saobraćajna policija zaključila oko 11.000 sporazuma. Gotovo svi ti sporazumi su zaključeni u vezi sa izvršenjem prekršaja za koji je pored novčane kazne predviđena i zaštitna mera u trajanju od jednog meseca.
Ovo je posebno važno za ukupno smanjenje broja predmeta u prekršajnim sudovima, jer je više od polovine predmeta pokrenuto zbog prekršaja predviđenim Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ovo će otvoriti mogućnost šire primene ovog instituta i u drugim oblastima. Dovoljno je samo pomenuti početak primene novog Zakona o inspekcijskom nadzoru. Na ovaj način, kao i proširenje primene prekršajnog naloga, doprineće se rasterećenju prekršajnih sudova.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da vas podsetim na pojedina zakonska rešenja koje donosi zakon o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima. Značajno su novelirane odredbe člana 39. Zakona, u toliko što je predviđeno povećanje maksimalnog iznosa fiksnih kazni koja se može propisati, a da se pri tom nije menjao kazneni maksimum.
Predložena izmena kojom se reguliše da se u odlukama skupštine AP, skupštine opštine ili skupštine grada mogu propisati novčane kazne samo u fiksnom iznosu koji ne može prelaziti polovinu maksimalnog iznosa propisanog za fiksne kazne iz stava 2. ovog člana Predloga zakona.
Pored stvaranja okvira za ujednačenije propise na nivou lokalnih samouprava obezbeđuje se šira primena prekršajnog naloga kao značajno ekonomičnijeg i efikasnijeg sredstva za procesuiranje prekršaja od postupaka pred sudom.
Predviđen je rok od jedne godine od stupanja na snagu ovog zakona, za usklađivanje propisa o prekršajima koji nisu u skladu sa ovim zakonom. Predviđa se obaveza drugostepenog suda da sam presudi, potvrdi ili preinači prvostepenu odluku, ako je u istom predmetu prvostepena odluka već jedanput bila ukinuta. Ograničenje ponovnog ukidanja, odnosno obaveza suda da povodom žalbe najviše jedanput može ukinuti prvostepenu presudu i predmet vratiti prvostepenom sudu predviđeno je radi delotvornosti vođenja prekršajnog postupka.
Predviđena je mogućnost izdavanja prekršajnog naloga u elektronskoj formi i upotpunjene su odredbe o dostavi kako bi se omogućila praktična primena prekršajnog naloga sačinjenog u elektronskoj formi i to onda kada prisutnom licu za koje se smatra da je učinilo prekršaj, u momentu otkrivanja prekršaja treba uručiti prekršajni nalog sačinjen u elektronskom obliku.
Uređuje se izdavanje opšte naredbe za dovođenje, kako bi se omogućilo da se prema okrivljenom koji se nalazi u bekstvu ili očigledno izbegava dovođenje, može izdati od strane prekršajnog suda opšta naredba za dovođenje koja se dostavlja organima policije radi raspisivanja potrage.
To treba da dovede do efikasnog pronalaženja i dovođenja višestrukih povratnika učinalaca krivičnih dela, s obzirom da izbegavanjem prijema poziva nastupa zastarelost vođenja prekršajnog postupka.
Cilj predloženih odredaba koje se tiču sporazuma o priznanju prekršaja, je šira primena Sporazuma o priznanju prekršaja odnosno ostavljanje šireg prostora za sporazumevanje okrivljenog i podnosioca zahteva o visini kazne.
Predlaže se ukidanje ograničenja u pogledu mogućnosti sporazumevanja okrivljenih i podnosilaca zahteva u odnosu na obim zaprećene zaštitne mere. U cilju efikasnosti i racionalnosti predloženo je brisanje odredaba o održavanju ročišta, a pojednostavljuje se sam postupak za odlučivanje o sporazumu.
Preciziraju se posledice upisa u registar novčanih kazni. Kako je više od polovine učinjenih prekršaja iz oblasti bezbednosti saobraćaja, smatralo se da će se primenjivanjem posledica upisana, izdavanjem dokumenata vezanih za saobraćaj najbolje ostvariti svrha ove odredbe, odnosno poboljšati efikasnost naplate novčanih kazni.
Precizirano je pod kojim uslovima je moguće nekim drugim propisom predvideti i privremeno uskraćivanje izdavanja ili produženja važnosti drugih dozvola i dokumenata, te da se ne može uskratiti izdavanje ili produženje važnosti dozvola i dokumenata kojima bi se ugrozilo ostvarivanje Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava, zdravlje i bezbednosti ljudi, životna sredina ili imovina većeg obima.
U vezi sa Predlogom zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova, ističem sledeće. Prelaznim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, iz novembra 2013. godine, u članu 32. određen je rok za preuzimanje određenih nadležnosti Ministarstva pravde od strane Visokog saveta sudstva. Ovde se radi o preuzimanju nadležnosti koje se odnose na donošenje merila za određivanje broja osoblja u sudovima, nadležnosti za obavljanje određenih poslova pravosudne uprave, i nadležnosti za donošenje i nadzor nad primenom sudskog poslovnika. Takođe, navedenim prelazim odredbama određen je rok za prestanak nadležnosti Ministarstva pravde, koji se odnosi na predlaganje, izvršavanje budžetskih sredstava potrebnih za rad sudova i nadzor nad trošenjem tih sredstava. Pored toga, određen je i rok za preuzimanje arhive, kao i zaposlenih u Ministarstvu pravde, koji sada obavljaju poslove koji se preuzimaju.
Imajući u vidu da je Zakonom utvrđeno da navedeni poslovi se preuzimaju počev od 1. juna 2016. godine, Visoki savet sudstva uputio je inicijativu Ministarstvu pravde, dana 21. januara 2016. godine, da se predlože izmene Zakona o uređenju sudova, kojima bi se rok za preuzimanje nadležnosti Ministarstva pravde, od strane Visokog saveta sudstva, pomerio na 1. januar 2017. godine.
U obrazloženju ove inicijative Visoki savet sudstva navodi da su od 1. januara ove godine, sudovi uvedeni u sistem izvršenja budžeta Republike Srbije, te da su odobrene aproprijacije Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2016. godinu, dodeljene na godišnjem nivou, pa bi preuzimanje nadležnosti u vršenju poslova pravosudne uprave, pre svega kada je reč o vršenju materijalno-finansijskih poslova, trebalo odložiti do 1. januara 2017. godine, jer bi se preuzimanjem ovih nadležnosti na polovini fiskalne godine, uticalo na izvršenje budžeta i godišnje izveštavanje o izvršenju budžeta od strane sudova.
Ministarstvo pravde prihvatilo je razloge iz navedene inicijative Visokog saveta sudstva i predložilo Vladi utvrđivanje Predloga zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova, kojim se rok za preuzimanje nadležnosti određenih ovim članom zakona, produžava za sedam meseci tj. do 1. januara 2017. godine, kako bi se stekli svi zakonski materijalno-tehnički personalni uslovi za vršenje novih nadležnosti od strane Visokog saveta.
Dozvolite mi da dam i nekoliko reči kada su u pitanju dva sporazuma koji se nalaze pred vama.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pristupanjem Programu Partnerstvu za mir Republika Srbija iskazala je opredeljenje za unapređenje saradnje i zajedničko delovanje sa državama članicama organizacije Severnoatlantskog ugovora i ostalim državama partnerima i to na izgradnji globalne, regionalne, nacionalne bezbednosti, uz izražavanje spremnosti da preuzme deo odgovornosti za stabilan i trajan mir u regionu, učestvuje u multinacionalnim operacijama i dostigne interoperabilnost oružanih snaga sa snagama država članica ove organizacije i partnerskih država.
U tom smislu, prepoznata je potreba za uspostavljanje saradnje sa organizacijom Severnoatlantskog ugovora i za podršku i nabavku čime bi se uvećala efikasnost logističke podrške i ujedno smanjili troškovi angažovanja u multinacionalnim operacijama i dostizanja interoperabilnosti oružanih snaga sa snagama država članica organizacije i partnerskih država.
Takođe, stupanjem u ugovorni odnos sa ovom organizacijom bio bi dat pravni osnov za realizaciju NATO povereničkog fonda za delaboraciju i uništavanje viška ubojnih sredstava i unapređenje kapaciteta tehničko-remontnog zavoda u Kragujevcu, u okviru kog je predviđeno i uništavanje oko 4.000 tona ubojnih sredstava. Napominjem da bi pružanje usluga logističke podrške od strane navedene organizacije bilo od velikog značaja za uspostavljanje efikasne logističke podrške na nivou Republike Srbije.
S tim u vezi, pred vama je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i organizacije za podršku i nabavku o saradnji u oblasti logističke podrške koji je potpisan u Kapelenu 7. septembra 2015. godine i u Beogradu 14. septembra 2015. godine. navedeni zakon odnosno sporazum u potpunosti je usaglašen sa Zakonom o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora i Bečkom konvencijom o ugovornom pravu, kao i sa svim drugim relevantnim propisima Republike Srbije.
Uvažene dame i gospodi narodni poslanici, imajući navedeno u vidu, a posebno koristi za Republiku Srbiju koje se postižu kako već potpisanim sporazumom, tako i svim ostalim ugovorima koji proizilaze iz primene predmetnog međunarodnog ugovora, predlažem da Narodna Skupština u danu za glasanje podrži Zakon o potvrđivanju ovog sporazuma.
Pred vama je takođe Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije koju predstavlja Ministarstvo odbrane i Vlade Republike Mjanmarske unije koju predstavlja Ministarstvo odbrane, o saradnji u oblasti odbrane, potpisan u Beogradu 11. maja 2015. godine.
Stupanjem na snagu navedenog sporazuma stvara se pravni osnov za saradnju ministarstava odbrane kao i druge oblike saradnje u oblasti odbrane za koje ugovorne strane budu zainteresovane. Sporazum sadrži oblasti i oblike saradnje, predviđa mogućnost razvijanja saradnje u oblastima od zajedničkog interesa kroz zaključivanje posebnih ugovora, a u skladu sa predmetnim sporazumom, odredbe o zaštiti tajnih podataka i troškovi koji nastanu u toku njegovog sprovođenja, medicinskoj zaštiti i disciplinskoj odgovornosti.
Sporazumom su predviđeni načini na koji će se rešavati eventualni sporovi, izmene i dopune, način njegovog stupanja na snagu, period važenja i otkazivanja.
Sporazumom između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Mjanmarske Unije o saradnji u oblasti odbrane, čije se potvrđivanje predlaže ovim zakonom, opredeljuju se osnovni ciljevi i principi na kojima će se zasnivati saradnja u oblasti odbrane između vlada Srbije i Mjanmarske Unije, odnosno njihovih nadležnih organa, a u cilju doprinosa razvoju celokupnih bilateralnih odnosa dve države, kao i miru i bezbednosti u svetu.
Na kraju, želim da vam se zahvalim na pažnji i izrazim nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima navedeni predlozi zakona biti usvojeni u Narodnoj skupštini. Hvala vam.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što sve poslaničke grupe podržavaju donošenje ovakvog jednog zakona i vraćam se na ono što sam izneo i u samoj uvodnoj reči, da ovo nije samo naša pravna obaveza, ovo je jedna vrsta i moralne obaveze i ovo je svrstavanje srpskog naroda i građana Srbije, još jednom, u porodicu naroda u kojem mu je i mesto, koje zaslužuje i koje je dokazao i kroz svoj otpor antifašistički u toku Drugog svetskog rata.
Naravno, kada je u pitanju nešto što nas objedinjuje, otvaramo i neke teme koje su bolne i teške. I zaista, kada pogledate strogo jezički ovu odredbu o kojoj ste i govorili, kolega Bauer, stvari izgledaju, najblaže rečeno, nezgodno. Kako za čoveka čija porodica više uopšte ne postoji podneti dokaz da o tome da je bio pripadnik određene nacionalne zajednice?
Kada pak pogledate da će ovaj zakon primenjivati diplomirani pravnici i kada pogledaju akte kojima je dolazilo do oduzimanja imovine, ti akti su po svojoj pravnoj prirodi zaista takvi da oni ukazuju na činjenicu da to što je nekome imovina oduzeta, a u tom aktu to uglavnom i stoji, da se oduzima pripadniku jevrejskog naroda, pa navedu ime i prezime.
U trenutku dok sam bio privremeno odsutan odavde, a zahvaljujem vam i na razumevanju za to, preneli su mi saradnici da je bilo reči i o nečemu o čemu mislim da treba da se govori. U Narodnoj skupštini treba govoriti o svemu otvoreno i iskreno. To je o jednoj kontraverznoj ličnosti naše istorije, nekadašnjem đeneralu slavne srpske vojske iz Prvog svetskog rata, a u Drugom svetskom ratu o jednoj ličnosti na koju se različito gleda, ali nesumnjivo čelnom čoveku jednog kvinsliškog režima u Srbiji – Milanu Nediću.
Znate, pripremajući se za ovu raspravu, ovo nije za mene bila priprema za raspravu o bilo kom zakonu, ja sam se zaista trudio da uđem u suštinu tog kvazi pravnog sistema koji je tada funkcionisao na jednom delu teritorije naše zemlje. Jer, kao što ste rekli, Kraljevina Jugoslavija je jedina država koja je bila podeljena u okupacione zone i pocepana u periodu od 1941. do 1945. godine. Onda sam naišao na nešto što želim zaista da podelim sa vama, a reč je o jednoj uredbi koja nosi naziv Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. Verovali ili ne, pod brojem MS broj 3313 26. avgusta 1942. godine, tu uredbu je potpisao predsednik Ministarskog saveta Milan Đ. Nedić svojeručno i ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović svojeručno. U toj uredbi stoji sledeće.
Dakle, Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji, na osnovu člana 1. Uredbe o izmenama postojećeg propisa i donošenju novih, MS broj 1113 od 16. septembra 1939. godine, Ministarski savet propisuje Uredbu o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. Član 1. – Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije, ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom području pripada Srbiji, bez ikakve naknade. Od ovoga se izuzima imovina Jevreja bivših pripadnika nemačkog Rajha, sada bez državljanstva.
Član 2. Srbija jamči za dugove Jevreja čija je imovina pripala Srbiji samo do visine primljene sume od prodaje onih stvari i prava tih Jevreja koje su pripadale Srbiji, prava na predmete prenete na Srbiju ostaju na snazi. Ako je Jevrejin čija imovina na osnovu člana 1. pripadne Srbiji obavezan da na osnovu zakonskih propisa daje izdržavanje trećem licu, Srbija ne jamči za zahteve o izdržavanju koji posle pripadanja imovine budu dospevali, ali Srbija može sa nejevrejskim licima koja imaju pravo na izdržavanje i svoj redovni boravak u zemlji u visini tih potraživanja zaključiti poravnanje. Poravnanje se može zaključiti u novcu. Ugovorena suma ne sme preći visinu primljene sume od prodaje imovine koja je pripala Srbiji. Poravnanjem se može predvideti ustupanje stvari i prava titularu izdržavanja.
Član 3. Ostaje na snazi oslobođenje imovine dato od strane generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji pre stupanja na snagu ove uredbe.
Član 4. U slučajevima sumnje da li jedna imovina potpada pod udar ove uredbe odlučuje ministar finansija. Njegova odluka je konačna, protiv nje nema mesta pravnom leku. Uprava i pravo raspolaganja pripada jevrejske imovine, ostaje načelno, do prenošenja kod generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Po izvršenom prenosu, upravu i pravo raspolaganja nad imovinom koja je pripala Srbiji ministar finansija poveriće Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu.
Član 5. Odredbe o sprovođenju ove uredbe donosi ministar finansija.
Član 6. Ova uredba stupa na snagu na dan obnarodovanja u Službenim novinama. Datum, da ponovim još jednom, 26. avgust 1942, Beograd, predsednik Ministarskog saveta Milan Đ. Nedić, svojeručno.
Ovo je nešto čega možemo samo da se stidimo u istoriji. Uglavnom smo spremni da kažemo kako, i što jeste istina, ovde se u ovim aktima područje naše države naziva državom Srbijom. To nije bila država Srbija. Otklon prema toj tvorevini postavila su oba antifašistička pokreta u Srbiji. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je imala 11 narodnih heroja Jevreja, a u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, od samog njenog početka delovanja, znači već u maju 1941. godine, među 24 oficira i podoficira koji su se sabrali na Ravnoj Gori, od 24, jedan je Jevrejin. Benjamin Samokovlija. Naši zemljaci, pripadnici jevrejskog naroda, nazovite ih kako hoćete, srpski Jevreji, kako su oni sebe jedno vreme nazivali Srbi Mojsijevci, svejedno, učestvovali su u pružanju otpora okupatoru u oba pokreta i bili istaknuti antifašisti.
Pripremajući se, kao što sam rekao, za ovu sednicu, znam da je jedan od argumenata koji je uvek u odbrani onoga što je radila Nedićeva Srbija, i on lično se ističe, da su postupali po naređenjima okupacionih vlasti. Zaista, ja sam ovde doneo i naredbe vojnog komandanta u Srbiji od 30. maja 1941. godine, nosi naziv „Naredba koja se odnosi na Jevreje i Cigane“, kraj citata. To kada uzmete i pročitate, zaista vidite rasističke naredbe koje je taj režim sprovodio.
Ono što sam malopre oduzeo vam koji minut više i pročitao tekst Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji je uredba koju je donela ta kvinsliška vlada koja je funkcionisala u okupiranoj Srbiji. Zato što je ta kvinsliška vlast to uradila, mi danas moramo danas da donosimo ovaj zakon. Koliko god ovo bilo koga od nas bolelo, ja ovo moram da kažem, jer ovo jeste istina. Da li je to rađeno samo od strane Nedićevog režima u Srbiji? Nije. To je ono što ste malopre skrenuli pažnju. I u Hortijevoj okupacionoj zoni, tamo naročito jer je značajan broj Jevreja živeo na području Bačke i u okupacionoj zoni ustaške Nezavisne države Hrvatske. Nije mi poznato, odmah moram da vam priznam, koji je bio broj naših zemljaka Jevreja na područjima drugih okupacionih zona. Znam konkretno da ih na Kosovu i Metohiji nije bilo mnogo. Znate li gde ih je bilo? Bilo ih je, recimo, u drugim delovima bugarske okupacione zone, na teritoriji sadašnje Republike Makedonije.
U svakom slučaju, ovo je prilika da i mi kao Vlada i vi kao Narodna skupština, odnosno narodni poslanici jasno i glasno kažemo kako se koje stvari zovu i nazovemo ih pravim imenom.
Znam šta je govorio moj dobar prijatelj, drug, kolega, brat Aleksandar Martinović i zaista kada su u pitanju naši lični utisci, ako mene neko pita da li je Milan Nedić bio ideološki fašista, ja mislim da nije bio, ali je on čovek na svome imenu ostavio jednu veliku mrlju. Iz kog razloga to govorim? Srbi su Jevreje u toku Drugog svetskog rata spasavali. Ja se, kao pripadnik srpskog naroda, time ponosim.
Kada odete u Ruzveltovu ulicu i preko puta Novog groblja, a pored Groblja oslobodiocima Beograda nalazi se Jevrejsko groblje. Kada uđete na kapiju Jevrejskog groblja, sa desne strane nalazi se jedan monumentalni spomenik od belog mermera na kojem su ispisana imena svih onih, kako gore stoji, Srba Mojsijevaca koji su u golgoti i vaskrsu srpske države od 1912, znači u Balkanskim ratovima, do 1918. godine dali svoje živote za Srbiju, kao za svoju otadžbinu. Mi to nikada ne smemo da zaboravimo.
Osoba koju sam pomenuo, iako mislim da se i te kako treba voditi računa kada pred Narodnom skupštinom pominjete neko ime, pogotovo ako je ime iz istorije i ako neko nije u prilici da iznosi kontraargumente, ali ja ću vam samo pročitati paragrafe 3, 4. i 5. ove naredbe od 30. maja 1941. godine, koju su sprovodile te kvinsliške vlasti. Pazite šta kaže - Jevreji su dužni obeležiti se. Oni moraju nositi na levoj ruci žutu traku sa natpisom „Jevrejin“. To je paragraf treći.
Paragraf 4 - Jevreji ne mogu biti javni službenici. Njihovo uklanjanje iz ustanova moraju odmah da izvrše srpske vlasti.
Paragraf 5 - Jevrejima ne može biti dozvoljeno upražnjavanje prakse advokata, lekara, zubnog lekara, veterinara i apotekara. Jevrejski advokati koji su do sada imali advokatsku praksu ne smeju više izaći pred sud ili vlasti kao zastupnici. Jevrejskim lekarima i zubnim lekarima se oduzima praksa, ukoliko se ne radi o lečenju Jevreja. Na ulazu u ordinaciju mora biti istaknuto jevrejsko poreklo i zabrana lečenja Arijevaca. Jevrejskim veterinarima i apotekarima zabranjuje se rad itd.
Imao sam obavezu ovo da pročitam jer mislim da mi o ovim stvarima ne treba da raspravljamo. Koga ovo interesuje, lepo neka ode u Istorijski arhiv i ovo može da se pronađe i pročita.
Što se tiče vašeg konkretno pitanja, videli ste iz one prve nesrećne uredbe, vrlo jasno je u svim tim aktima navođeno, kada se nekome oduzima imovina, da se to čini iz razloga što je pripadnik jevrejskog naroda.
Ne bih vam ovde čitao, koga zanima mogu da mu pružim da pročita ove papire, ali ove naredbe vrlo detaljno određuju i kako se utvrđuje u to vreme, kada se vrši oduzimanje imovine kako se utvrđuje nečija pripadnost jevrejskom narodu.
Tako da sa pravne strane gledano član je potpuno jasan. Činjenica da je Savez jevrejskih opština, jevrejske opštine su učestvovale u izradi ovog propisa govori dovoljno u prilog tome da je ova odredba kvalitetna, pravno kvalitetna i da neće uveren sam kod ljudi koji će raditi neposredno na njenoj primeni, neće stvarati probleme u samoj praksi. Zahvaljujem.