Hvala uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao što reče moj veliki prijatelji i uvaženi profesor Marko Atlagić malopre kada sam odgovarao jednom narodnom poslaniku – poluistina je mnogo opasnija od neistine. Tako su i ovde izrečene neke stvari koje su obrazovanom čoveku ili pravniku potpune neistine, a nekome ko to nije su poluistine.
Rečena je samo jedna stvar istinita, dakle, istina je da postoji Agencija za borbu protiv korupcije, ali nije istina da je ta ista agencija podnela Vladi predlog za smenu ministra pravde. Prvo, ta ista agencija za onoga ko ume da čita zakon, ne može da podnosi predlog ni za čiju smenu, ona može da da preporuku.
Drugo, ona tu preporuku daje onome ko ministra bira, a to nije Vlada.
Treće, kada je reč o još nekim neistinama koje su rečene, koga interesuje može da uzme ili moj govor u pisanoj verziji ili transkript, pa da vidi da ja jednom jedinom rečju nisam rekao da iza ovog predloga zakona stoje Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti informacija od javnog značaja, niti Zaštitnik građana, ni jednom jedinom rečju.
Dakle, treća po redu neistina ako se ne varam, i četvrta stvar koju zaista moram da kažem, pomenuo je i kolega uvaženi Babić, ali ne do kraja, šteta što ovakav zakon nije postojao kada se privatizovao „Beopetrol“, ili kada se privatizovala Duvanska industrija Niš, ili kada su dodeljivana podsticajna sredstva ili subvencije za neke poljoprivredne delatnosti, velika šteta, jer da su postojali ovakvi zakoni tada, mnoge stvari ne bi izgledale kao što izgledaju sada.

Pošto nisam pomenut poimence, ali je pomenuta funkcija na kojoj se nalazim, pozivam onoga ko je pomenuo moju funkciju da sednemo i uporedimo naše diplome.
Dakle da sednemo i uporedimo naše diplome, da sednemo i da uporedimo institucije na kojima smo ih stekli, da sednemo i da uporedimo ocene koje smo dobijali, da sednemo i da uporedimo vreme kada sam ja ministar pravde i državne uprave i vreme kada je neko bio nekim nesrećnim, užasnim slučajem okolnosti predsednik Vlade, da se setimo najmračnijeg doba nakon ubistva predsednika Vlade, a onda još mračnijeg doba nečijeg predsednikovanja Vladom nakon ubistva predsednika Vlade, da se setimo recimo izveštaja nekih eminentnih međunarodnih organizacija o stanju ljudskih prava u tom periodu kada je neko bio predsednik te vlade. Da se setimo svega toga i da vidimo koliko je tada mogao da traje pritvor, odnosno zadržavanje u policiji, da vidimo koliko je potrošeno novca na neosnovano lišenje slobode, da ne pričamo o slobodi govora, da ne pričamo o cenzuri medija, ali da se vratimo na ono.
Dakle samo pozivam, ja ću bez problema i svoju diplomu sa osnovnih i svoju diplomu sa postdiplomskih studija sa najstarijeg pravnog fakulteta u zemlji da iznesem, a on neka iznese svoj. Sa tim nemam apsolutno nikakav problem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao predstavnik Vlade Republike Srbije i ovlašćeni predstavnik predlagača, zaista moram da reagujem u trenutku kada neko svojim tvrdnjama vređa zdrav razum.
Vređanje zdravog razuma jeste da u državi u kojoj se besomučno prebija recimo, brat predsednika Vlade, u kojoj se vrše pokušaji ucene njegovog sina i njega samog i u kojoj se onda daje kvalifikacija da neko, citiram – vodi vlast siledžijski, a to je bio drugi put upotrebe tog termina, onda je to nešto što zaista vređa zdrav razume.
Vlada Republike Srbije je izložena i treba da bude izložena, uvek, kontroli od strane izabranih predstavnika naroda, od narodnih poslanika, ali kada vas neko optužuje za siledžijstvo, a pri tom ne kaže ni jednu jedinu stvar, ni jedan jedini akt, u čemu je ova vlast siledžijska? U čemu je to ova vlast siledžijska?
Kada smo već došli do toga, onda da se setimo i etike odgovornosti. Tako neko ovde može pre nekoliko nedelja da izjavi da je jedan službenik zaradio za mesec dana 180.000 evra, a da nam nikada ne kaže koji je to službenik zaradio 180.000 evra. Pri tom, da se ne izvini. Mislim da su to pravila lepog ponašanja. Svakoga od nas obavezuju reči koje izgovorimo i svako od nas treba da podleže etici odgovornosti, tako i onaj ko Vladu Republike Srbije optužuje da vlada siledžijski, tako i onaj ko može ovde da iznese jednu paušalnu kvalifikaciju da je neko zaradio basnoslovan novac za mesec dana, a da nikada nije rekao na koga misli i da nikada nije tako nešto dokazao. Hvala.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, odgovoriću na više izlaganja koja su se ticala jedne od današnjih tema dnevnog reda, a to je Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača.
Nekolicina govornika je rekla kako je Agencija za borbu protiv korupcije izrazila bojazan da se neće ostvariti svrha zakona. Svaka bojazan je opravdana, pogotovo onda kada niste bili u prilici da na nešto utičete. Agencija za borbu protiv korupcije, nažalost, kategorično je odbila da učestvuje u radnoj grupi koja je pisala nacrt zakona.
Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije, institucija Republike Srbije, na poziv za učešće u radnoj grupi široko sačinjenoj, koja treba da napiše nacrt zakona koji treba da razmatra i o njemu da odlučuje Narodna skupština Republike Srbije, takva agencija koju plaćaju poreski obveznici Republike Srbije, takva agencija čije određene organe bira Narodna skupština Republike Srbije, nije želela da učestvuje u izradi Nacrta zakona o zaštiti uzbunjivača.
To je otprilike kao onaj birač koji dobije priliku jednom u četiri godine da izađe na izbore, da se opredeli da glasa, a on ne izađe da glasa, a onda naredne četiri godine kritikuje. Nije to sporno, to je legitimno. Samo ne znam da li je onda legitimno izražavati bojazan. Da li je legitimno kritikovati, a da si do juče mogao da učestvuješ u kreiranju nečega? Da li je legitimno da te građani države za nešto plaćaju pa si pozvan da učestvuješ i u kreiranju normativnog okvira sa definisanjem nečega čime ćeš se možda i ti baviti, a ti ne želiš da učestvuješ? Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije Republike Srbije odbila je da učestvuje u radu radne grupe za izradu nacrta Zakona o zaštiti uzbunjivača.
Postavljen je i niz nekih drugih pitanja i iskoristio bih ovu priliku da na takva pitanja i odgovaram. Rečeno je i par nekih neistina, potpunih neistina. Odgovorno tvrdim, iako nisam bio na sednici Odbora za pravosuđe da niko od mojih saradnika nije rekao da se polazilo od pretpostavke da će uzbunjivač da zloupotrebi svoj status da bi napredovao u poslu. Koliko znam sednice Odbora za pravosuđe se snimaju, pa bih voleo, i zamoliću, službe za transkript te sednice i da vidim da li je zaista to neko rekao. Koliko znam, nije rekao apsolutno.
Nije mi jasno u jednoj stvari, čuli su se različiti glasovi i došao sam u sumnju da saziv Narodne skupštine koji slovi za saziv koji jednodušno podržava politiku evropskih integracija Republike Srbije ne čini to više jednodušno. Pred vama je danas, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača koji je dobio odlične ocene i komentare Saveta Evrope i Evropske komisije. Dakle, konačni nacrt zakona koji je pretočen i utvrđen kao predlog dobio je najbolje ocene Saveta Evrope i Evropske komisije. Da stvar bude još bolja isti strani stručnjaci iz SAD i Velike Britanije koji su učestvovali u pisanju modela zakona o zaštiti uzbunjivača učestvovali su i u pisanju nacrta, odnosno ovog današnjeg Predloga zakona o zaštiti uzbunjivača koji je pred vama. Ti isti ljudi, gospoda Tom Divajn i Pol Stivenson su rekli da je ovo izuzetan zakonski tekst. Isti oni koji su učestvovali i u radnoj grupi koju je formirao poverenik i u radnoj grupi koju je formirao ministar pravde, rekli su da je bolji tekst koji je uradila radna grupa Ministarstva pravde.
Vrlo rado sarađujem sa nevladinim organizacijama. Uvek sam bio spreman da prihvatim i njihovo učešće u radu radnih grupa. Neretko ih uključivao u rad radnih grupa. Uvek imao sluha za ono što su argumentovano tvrdili.
Zašto sam sada došao u nedoumicu da li ovaj parlament zaista jednodušno podržava evropske integracije Republike Srbije? Zbog toga što se ovde više ceni mišljenje jedne nevladine organizacije nego mišljenje panevropske organizacije koja okuplja 47 različitih država. Ovde se više ceni mišljenje jedne nevladine organizacije nego mišljenje Evropske komisije. Ovde se govori i napada predlagač zakona što je jasno definisao uzbunjivača. Pretpostavljam da onaj ko to priča ne zna da je to bio izričit zahtev Saveta Evrope.
Dakle, Savet Evrope, dame i gospodo narodni poslanici, je izričito zahtevao da se uloga uzbunjivača veže za radno angažovanje. Za razliku od nekog prethodnog teksta gde stoji da uzbunjivač može biti svako fizičko lice Savet Evrope je rekao – ne može. Ne kaže to Savet Evrope zato što mu se tako hoće već zato što iza toga stoje određena akta, određene preporuke tog istog Saveta Evrope. Zato što Savet Evrope nije nevladina organizacija koju ne obavezuje ono što kaže, već zato što je Savet Evrope jedna izuzetno bitna evropska institucija najstarija tog tipa čiji je zadatak zaštita ljudskih prava.
Upravo taj isti Savet Evrope u svom ekspertskom mišljenju kaže – morate, gospodo iz Republike Srbije vezati status uzbunjivača za status radnog angažovanja. Onda nam obrazlaže i kaže zašto. Kaže, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, dakle, Evropski sud za ljudska prava koji je pravosudna institucija u okviru Saveta Evrope, uzbunjivač je zaposleno lice shvaćeno u najširem smislu. To je jedina osoba ili deo male grupe ljudi koji su svesni nezakonite prakse na poslu pa su zato oni najpozvaniji da postupaju u javnom interesu i da alarmiraju poslodavca da otkloni nepravilnosti, odnosno da se obrate društvu u celini.
Dakle, uzbunjivač pripada malom krugu ljudi koji mogu biti svesni nezakonitosti upravo zbog toga što otkrivaju interne informacije tzv. insajderske informacije i mogu imati direktne posledice po svoj radni status ili druga lična dobra. Jednostavnije rečeno, uzbunjivač otkriva interne informacije koje mogu biti od javnog interesa, a koje ne bismo tako lako mogli saznati na drugi način. Informacije koje ostala lica mogu otkriti ili prijaviti nemaju u toj meri karakter internih informacija ili se radi o informacijama koje nisu toliko interne i dobro skrivene.
Kaže dalje Evropski sud za ljudska prava, dakle, ne neka nevladina organizacija već Evropski sud za ljudska prava trebalo bi na ovom mestu ukazati i na razliku između uzbunjivača i podnošenja pritužbi. Dakle, baš ono što je neko pomenuo da u Mađarskoj postoji apsolutna sloboda podnošenja pritužbi. Postoji i kod nas, apsolutno. Uzbunjivanje prema mišljenju Saveta Evrope i Evro skog suda za ljudska prava, uzbunjivanje postoji kada zaposleni iskaže navode o opasnosti ili nezakonitosti koja ima efekat prema drugima. To nije pritužba. To je tačno i jasno određeno na šta može informacija uzbunjivača da ukazuje.
Dat je recimo jedan primer i meni je žao što taj primer nije onda stavljen u funkciju ovoga predloga zakona, pa da onaj ko je dobro pročitao Predlog zakona, onaj koji ima dobro pravničko znanje može da primenjuje taj zakon, može i da odgovori na primer koji sam postavlja. Kaže šta ćemo ako recimo neko lice koje je uzbunjivač kasni na posao, pa mu se onda zbog toga što kasni na posao smanjuje plata, odnosno rečeno je šta ćemo ako imamo uzbunjivača kome se smanjuje plata, pa se onda to pravda time što on kasni na posao. Ko je dobro pročitao zakon može da vidi da postoji u njemu nešto o čemu sam dobro govorio u uvodnom slovu, a to je obrnuti teret dokazivanja. Onda je poslodavac taj koji mora da dokaže zašto se nekome smanjuje plata. Onda rešenje kojim je nekome smanjena plata, kojim je neko premešten na drugo radno mesto, kojim je neko suspendovan stavlja se van snage.
To lepo kaže ovaj Predlog zakona. Kada jedan deo istrgnete iz konteksta, onda sa njime možete da radite šta hoćete. Kada ga posmatrate u kontekstu ovog Predloga zakona, onda vidite da takav argument pada.
Meni je krivo što u Srbiji postoje institucije koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, a koje nekada nisu dorasle stepenu odgovornosti prema građanima Srbije.
Kada ih pozovete da vam pruže podršku u nečemu što je u opšte interesu, a one kažu, mi u tome nećemo da učestvujemo. Krivo mi je što u Srbiji postoje državni organi koji su spremniji da se ponašaju mnogo više kao da su nevladin sektor, nego kao da su državni organi.
Dakle, još jednom da pomenem jednu stvar, zašto je ograničena definicija uzbunjivača na radno angažovanje lica koje se identifikuje kao uzbunjivač? Zato što je to tražio Savet Evrope. Savet Evrope je to tražio na osnovu mišljenja Evropskog suda za ljudska prava.
Ako me neko ubedi da je mišljenje Evropskog suda za ljudska prava slabije od mišljenja bilo koje nevladine organizacije, čime god da se ona bavi, ja ću reći da je taj neko u pravu.
Ali, Savet Evrope, po mom skromnom mišljenju je neuporedivo jači, ne od jedne, nego čitavog niza nevladinih organizacija ili kako bismo srpski rekli, udruženja građana. Ako neko udruženje građana, koje god ono bilo, a ja uvažavam i udruženja koja su ovde pominjana i rečena je jedna neistina, kada je u pitanju pištaljka. Pištaljka je učestvovala u izradi ovog nacrta, a nije učestvovala u izradi modela.
Ljude iz pištaljki sam imao prilike nekoliko puta kako koga da viđam, da sa njima razgovaram, oni nisu rekli da je ovo loš zakonski predlog. Oni su dali, ako se ne varam, podneli su jedan amandman i naravno da ćemo ga razmotriti.
Upravo ono što isti taj Savet Evrope kaže i što kaže Evropska komisija u svom mišljenju zašto je nacrt bolji? Zato što je širi krug subjekata bio uključen u njegovu izradu.
Uz to da kažem, da oni koji su pisali nacrt zakona, za to nisu bili plaćeni, kao što se ne plaća izrada bilo kog drugog zakonskog propisa, odnosno predloga zakonskog propisa koju sprovodi Ministarstvo pravde.
Ja hoću da verujem da postoji dobra vera da se neka zakonska rešenja koja se čine nepotpunim ili lošim ili neodgovarajućim, poprave.
Ako neko misli da je jači od Saveta Evrope, od Evropskog suda za ljudska prava, od Evropske komisije i pokušava da nametne svoje mišljenje narodnim poslanicima, onda je najbolji put da to učini tako što će se kandidovati na izborima, pre toga osnovati ili svoju grupu građana ili političku stranku, kandidovati se na izborima, izaći na izbore, osvojiti dobar broj glasova, a nakon toga i formirati vlast.
Sve drugo, uz najbolju volju i želju, ne prođe li kroz radnu grupu, pa ću dati pojedinim poslanicima da oni to guraju umesto mene, jeste legitimno, ali jednostavno, nije toliko u redu.
Verujem da u ovoj Narodnoj skupštini sede narodni poslanici svi od reda, dovoljno obrazovani, dovoljno vispreni, dovoljno mudri, da sednu i da sami napišu amandmane, ukoliko smatraju da nešto nije dobro. Zahvaljujem se.
(Balša Božović, s mesta: Replika.)

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo ja bih se osvrnuo na ove dve zamerke koje je uvaženi kolega Đukanović izneo.
Moram da vam kažem, kada je u pitanju ova druga zamerka, da krenem od nje, dakle, zaštićenost tajnih podataka, vrlo je teško naći pravu meru i ne dozvoliti pojavu nekog srpskog Snoudena i na takav način ugroziti nacionalnu bezbednost Republike Srbije.
S druge strane, sankcionisati nešto što bi bilo protivno javnom interesu, ovu dilemu su imali kako ljudi koji su radili na ovom nacrtu zakona, a imao sam i sam lično i sada mogu i da iznesem taj podatak, jeste nešto što je neko od mojih prethodnika, obavljajući funkciju na kojoj se sada nalazim, jednu javnu nabavku sproveo pod oznakom poverljivosti. U tu javnu nabavku upakovao je sve i svašta, sve pravdajući interesom bezbednosti države, pa je, recimo, tako upakovao kao jednu od stavki o javnoj nabaci nabavku usluge održavanja internet veze između svih pravosudnih organa u Srbiji.
Ministarstvo pravde Republike Srbije je za tu uslugu plaćalo godišnje oko 70 miliona dinara. Pri tome, to je činila kompanija koja uopšte ne poseduje svoju infrastrukturu za pružanje takve usluge.
Nekoliko puta smo pokušali da sprovedemo novu javnu nabavku i svaki put je javna nabavka obarana i, u skladu sa politikom koju vodimo i transparentnosti i štedljivosti državnih resursa, hvala Bogu, uspeli smo da sprovedemo tu javnu nabavku prvi put s kraja leta, početka jeseni ove godine. Nećete verovati, ista kompanija je dobila na toj javnoj nabavci posao pružanja iste usluge – pružanja usluge održavanja internet veze za pravosudne organe u Republici Srbiji, dakle, sve sudove, sva javna tužilaštva, samo što je sada više od dve godine, tri godine nakon one prve javne nabavke koja je bila pod oznakom „poverljivo“, ta usluga košta Ministarstvo pravde, verovali ili ne, mislim da je sa porezom oko 10 miliona dinara.
Ovde sam naveo jedan konkretan primer, primer sa kojim sam se suočio rukovodeći jednim ministarstvom u Vladi Srbije. Pošto nismo u međuvremenu mogli da ponovimo nabavku, morali smo da zaključujemo anekse ugovora dok se ne sprovede nova javna nabavka, jer je na taj prvi ugovor zaključen aneks u kome je stajalo da se on primenjuje do sprovođenja nove javne nabavke. Zato je svaka od tih nabavki obarana. Aneks je bio takav da smo mi za produžetak ugovora za svaki mesec, mislim da neću pogrešiti, ali mislim da smo na mesečnom nivou plaćali tu uslugu šest miliona dinara, sve dok nismo uspeli da sprovedemo javnu nabavku.
Ovo sam ispričao iz jednog jedinog razloga – zato što ćemo predloženi amandman o kojem je u javnosti govorilo Udruženje „Pištaljka“ najozbiljnije uzeti u razmatranje i potruditi se da nađemo najbolju moguću meru i najbolju zakonsku definiciju kako ne bismo podatke koji su zaista od uticaja na nacionalnu bezbednost, učinili lako dostupnim javnosti i time ugrozili istu tu bezbednost, a sankcionisali one koji pod izgovorom poverljivosti, iz razloga nacionalne bezbednosti su spremni da se bave i ovakvim stvarima.
Pri tome, odmah vam govorim, mi smo zadovoljni saradnjom sa tom firmom. Oni su dobili posao. Nije njihova krivica, neko je to omogućio, a vi uzmite pa obračunajte koja je bila stopa inflacije, koja je bila realna vrednost 70 miliona dinara pre tri godine i ko je tada uspeo, pri tome, 70 miliona je bilo za jednu godinu, a nakon toga je svaki mesec, u skladu sa aneksom, plaćano mislim oko šest miliona. Znate, to je jedan, što bi neko rekao, ugovorčić u jednom od ministarstava, u jednom od sistema. Da je onaj ko je radio tehnički na poslovima te javne nabavke mogao da stekne ovakav status uzbunjivača, koje pruža ovaj Predlog zakona, uveren sam da tako štetan ugovor po državu ne bi bio zaključen. A gde su javna preduzeća, gde su drugi organi? Gde su oni organi koje faktički niko u Srbiji ne kontroliše? To je posebna priča.
Ja sam vam naveo jedan direktan primer iz prakse sa kojim sam se suočio i nisam mogao da se smirim dok tu situaciju nismo regulisali. Ali, mislim da je ovo nešto što građani treba da znaju i mislim da ćemo najozbiljnije uzeti u razmatranje amandman sa kojim je Vlada Radomirović i ljudi iz „Pištaljke“ je izašao, jer vrlo je teško, možete tajnost, odnosno poverljivost, taj atribut nekog akta, nekog dokumenta, neke informacije, kako možete da upotrebite, vrlo lako možete i da zloupotrebite.
Što se tiče anonimnih prijava i postupanja po anonimnim prijavama, pa naravno da će onaj kome budu upućivane ceniti ozbiljnost svake od tih anonimnih prijava. Znate, javnotužilačka organizacija postupa po anonimnim prijavama i ako nađe da su one u nečemu opravdane i da ima mesta i da ima smisla, onda treba po njima postupati. Naravno da kada neko uputi anonimnu prijavu da mu neće biti odgovarano, što reče jedan moj prijatelj, kada ste vi postavili pitanje, kako će mu biti odgovarano, pa on kaže - anonimno.
Dakle, nema odgovora na anonimnu prijavu. Anonimne prijave i meni u kabinet svakoga dana sa hiljade strana stižu i verujem da je tako i vama koji ste narodni poslanici u ovom uvaženom domu i da kada pročitate, često možete da vidite i kroz tu anonimku, ko što bi narod rekao – i sa koje strane vetar duva i ko je otprilike bio kadar da tako nešto potpiše i napiše. Ali, ako lice koje je uzbunjivač poseduje ovakav vid sudske zaštite kakav do sada nije postojao u Srbiji i uživa takav iz zaštite, ja sam uveren da će broj anonimnih prijava biti neuporedivo manji od onih koja će biti imenovane, dakle, potpisane od strane ljudi koji će moći da uživaju zaštitu svoje ličnosti, svoga statusa zbog hrabrosti koju su iskazali, a u cilju zaštite javnog i opšteg interesa. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne znam u čemu je smisao kada nešto kažete, a onda odete iz sale i ne saslušate čak ni odgovor do kraja. Javnosti radi, pošto javnost prati ovo zasedanje, istina je da su postojali različiti modeli, odnosno različiti tekstovi nacrta zakona. Eminentne evropske institucije, Savet Evrope i Evropska komisija, ocenile su ovaj predlog zakona, dok je još bio u formi nacrta zakona kao najbolji.
Zato smo sa njim kao Vlada Republike Srbije i izašli pred vas narodne poslanike. Naravno da će praksa pokazati kakav je neki zakon i to je upravo ono na šta nam je Evropska komisija skrenula pažnju, da na primenu ovog zakona treba da uložimo u primenu ovog zakona, maksimum svojih napora, ukoliko zaista želimo da on uspe, a to iskreno i želimo.
Da li su sudovi nezavisni ili zavisni od nekoga? Ustav je definisao da su nezavisni. Evropska komisija ne skreće pažnju na manjak nezavisnosti sudova, već na manjak u postupku izbora sudija i kaže da Narodna skupština ne treba da učestvuje u tome.
Ja ću reći još samo jednu opštu ali važnu ocenu, na kraju ove rasprave u načelu – mi do sada, dame i gospodo narodni poslanici, nismo imali zakon o uzbunjivanju i zaštiti uzbunjivača. Ovo je prvi zakon koji se donosi sa ciljem, sa namerom da se ova materija dobro, postupno, kvalitetno, efikasno i delotvorno, što bi trebalo da deluje, definiše.
Ko nije za ovaj predlog zakona, takav nije uopšte za regulisanje ove materije. Bolje je regulisati je na jedan način, pa makar on bio i manjkav, nego ne regulisati uopšte.
Ovim Predlogom zakona, ukoliko ga u Danu za glasanje budete podržali i ukoliko on zaista postane zakon, građani Srbije dobijaju šansu i država Srbija dobija šansu da se bori protiv korupcije na jedan mnogo bolji način, baš onako kako smo još tada kao opoziciona stranka, mi iz SNS predlagali kada smo ušli u vlast, usvojili Zakon o javnim nabavkama, zakon koji ne možemo da kažemo da nema problema u primeni, ali zakon zahvaljujući kojem smo kao država stotine miliona evra do sada uštedeli.
Da smo imali ikakav zakon o zaštiti uzbunjivača u prethodnoj deceniji, deceniji i po, dve decenije, uštedeli bismo mnogo više. Usvajanjem ovog zakona, država Srbija dobija šansu, dobija priliku da jedan deo, jedan segment u borbi protiv korupcije zakonski preuredi, da kao država sankcioniše, a građane koji su hrabri i odvažni, i stupaju u tu borbu protiv korupcije na adekvatan način, zaštiti.
Uveren sam da ćete u Danu za glasanje i nakon rasprave u pojedinostima podržati Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, Predlog Vlade Republike Srbije za javne tužioce u apelacionim javnim tužilaštvima, Predlog zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i BiH o izručenju.
Hvala vam.

Hvala.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se na izlaganje svoje prethodnice uvažene koleginice Martinović i ukazati na nešto što direktno smatram ovde zamenom teza.
Dakle, u čemu leži zamena teza? Zamena teza leži u činjenici da neko kaže da se ovde supružnicima onemogućava da oni sačine ugovor, odnosno sporazum o deobi zajedničke imovine supružnika ili vanbračnih partnera, što jednostavno nije tačno.
Ovde se ni jednim jedinim delom zakona ne ograničava sloboda volje. Sloboda volje je prisutna i u ovome zakonu. Šta ovaj zakon propisuje? Šta ga je propisalo još 2011. godine, jer četiri stava, čije brisanje tražite, su stavovi koji su doneti 2011. godine. Šta se to promenilo u odnosu na 2011. godinu, pa je ovo tada bilo dobro rešenje a danas je loše rešenje? Dakle, ovde zakon samo ukazuje na neophodnu bitnu formu tog ugovora.
Govorio sam dovoljnu u raspravu u načelu o tome šta je značaj javnobeležničkog zapisa, da je to javna izvršna isprava, da ima snagu sudske odluke i kada se zagade odnosi, da se tako izrazim, bračnih ili vanbračnih partnera, u tom trenutku postizati ugovor, odnosno sporazum o deobi imovine na koji će dati saglasnost oba bračna partnera i da to ima snagu isprave sa izvršnim naslovom, snagu javne isprave, gotovo da je nemoguće. Ovde na vreme regulišu te odnose izvršnom javnom ispravom u formi koju propisuje zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se složio sa tim da je ovo saobrazno situaciji u kojoj prolazite ulicom pored papirića koji stoji na ulici i nećete da ga podignete i ubacite u kantu, jer ovo nije papirić koji stoji na ulici, ovo je zakon. Ovaj zakon je usvojila Narodna skupština 2011. godine.
Ako neko nije bio narodni poslanik, a izabran je na listi stranke koja je predložila ovaj zakon, koja je svojom većinom usvojila ovaj zakon, tek onda ne možemo da pričamo o papiriću na ulici koga treba podići i baciti u kantu.
Druga stvar, vrlo važna, stručna stvar, nije nigde rečeno, niti sam ja rekao da je javnobeležnički zapis o sporazumu o deobi zajedničke imovine bračnih partnera ili vanbračnih partnera rezultat spora. On nastaje da u slučaju spora omogući efikasnu raspodelu imovine i to jeste njegova svrha.
Takvoj vrsti javnobeležničkog zapisa nigde se ne daje veća snaga od sudskog poravnanja, naprotiv, članom 85. javnobeležnički zapis se izjednačava sa sudskim poravnanjem. Dakle, ne daje mu se jača snaga, on se izjednačava sa sudskim poravnanjem. Zato je javni beležnik ono što se u teoriji kaže – preventivni sudija. On svojom aktivnošću čini da jednoga dana ne dođe do sudskog spora u stvari u kojoj sačinjava određeni notarski instrument. To je poenta njegovog delovanja u ovoj situaciji. Ovo nije rezultat spora, ovo treba da izvrši prevenciju od samog spora. Hvala.

Hvala.
Ja bih da se osvrnem na nešto što je sticajem okolnosti meni inputirano, što ja nijednog jedinog trena nisam rekao. Prvi i osnovni argument za neprihvatanje ovog amandmana leži u činjenici, a na to je i kolega Đukanović ukazao, da se ovim u dobroj meri obesmišljava uloga javnog beležnika. Ako mu se oduzimaju ove tri nadležnosti i ostaje mu još svega nekoliko nadležnosti o obaveznosti forme javnobeležničkog zapisa za određene vrste ugovora, onda se njemu uskraćuje ta vrsta posla. To je prva stvar.
Druga stvar, jedna materijalna neistina, ja verujem da je koleginica Čomić to omaškom napravila, pre dva meseca ovde nije menjan Zakon o javnom beležništvu. Ovaj uvaženi dom pre dva meseca nije doneo zakon o izmeni i dopuni Zakona o javnom beležništvu. Taj zakon je poslednji put menjan februara meseca 2013. godine.
Treći argument, na protestu advokata ispred zgrade Vlade Republike Srbije, predsednik Advokatske komore je rekao sledeće: „Vratite nam zakon iz 2011. godine.“ Dakle, čovek koji predstavlja interese advokata u Srbiji je to rekao. Imate snimak, pogledajte, „Vratite nam zakon iz 2011. godine“.
Mi smo sada ovde svedoci da se i taj zakon iz 2011. godine u značajnoj meri prekraja. Nemam dovoljno vremena da vam pokažem predlog koji je dala Advokatska komora Srbije meni lično, gde se čitav niz odredaba čl. 82, 83, 84. i 85, sve što definiše javnobeležnički zapis ukida, briše, ne postoji. Time se javni beležnik svodi na ulogu sudskog overitelja i sudskog zapisničara, a to je neprihvatljivo. Zahvaljujem.

Hvala uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću zaista govoriti o amandmanu i onome šta je ovde rekla struka, oličena u radnoj grupi koja je pisala zakon usvojen 2011. godine.
Dakle, struka je tada podržala donošenje ovakvog zakona, struka je tada rekla da je ovo dobar zakon. Advokatura organizovana u Srbiji tada kroz svoje komore nije rekla reč protiv ovog zakona. Reč jednu jedinu.
Ovaj zakon je počeo da se primenjuje i mi više ne radimo na izmeni ili dopuni zakona čija primena tek ide negde u budućnosti. Mi razgovaramo o zakonu koji se primenjuje, o zakonu koji je realnost, o javnim beležnicima koji postoje i koji ovaj zakon primenjuju.
Za mene nije ubedljivo reći – nije postojao razlog 2011. godine da ovi poslovni ne budu u nadležnosti javnog beležnika, a danas 2014. godine postoje razlozi da ovi poslovi ne budu u nadležnosti javnog beležnika. Zaista uvažavam koleginicu Martinović i toliko puta smo dobro u ovoj Skupštini raspravljali i dolazili do dobrih rešenja, jednostavno ni ja, a ni ljudi koji su radili na pripremi ovih propisa ne vide svrhu zašto je nešto 2011. godine bilo dobro, a 2014. nije bilo dobro.
Uveren sam da je jedna poslanička grupa vašim učešćem u njenom radu pojačalo svoj stručni kapacitet i krivo mi je što vi niste učestvovali u pisanju ovoga zakona. Recimo, učestvovao je jedan drugi čovek koji je bio svojevremeno partijski funkcioner DS moj uvaženi profesor, Dragor Himen, koji kaže…

… ovo je odličan zakon. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Pošto sam ja lično pomenut, a istrgnute su iz konteksta moje reči, koristim priliku da i odgovorim.
Ja bih podsetio na princip etike odgovornosti. Dakle, princip etike odgovornosti, koji je potezan u ovoj Narodnoj skupštini, u ovom uvaženom domu pre dva dana, kada je upravo rečeno da treba snositi odgovornost za svoje reči. Ja sam tada rekao da je tekovina parlamentarne demokratije da narodni poslanik ima imunitet za sve što kaže, ali je pomenuta etika odgovornosti, ne u vezi sa tim imunitetom, već u vezi sa onim što se ovde iznosi i jasno tvrdi.
U prethodna dva dana ja nisam dobio odgovor na ono što je ovde postavljeno kao tvrdnja, kao jasna i nedvosmislena tvrdnja, da postoji u Beogradu javni beležnik koji je u jednom mesecu, mesecu septembru, zaradio 180.000 evra. Ja i dalje, kao i ubedljiva većina građana Srbije koji su pratili tok te sednice Narodne skupštine, očekujem odgovor na to pitanje. Onome ko od mene očekuje da iznosim takve vrste podataka o drugim licima, preporučio bih da uzme i da pročita Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, on može da sazna da se lični podaci ne iznose bez saglasnosti lica koga se oni tiču.
S obzirom da su ovo javni podaci koje vodi Poreska uprava, i rekao da onaj koga to zanima može jedinim dopisom poreskoj upravi taj podatak da dobije, ali ja opet vraćam na to što sam rekao da je apsolutna neistina. Apsolutna je neistina da je jedan čovek zaradio 180.000 evra, a onaj ko je to tvrdio neka bude rukovođen etikom odgovornosti i kaže ko je taj. Ako je to neistina i ako se zaista pokaže da jeste, neka rukovođen tim načelom snosi i odgovarajuće etičke posledice.

Evo ja molim predsedavajućeg da čujemo gospođu Čomić, pa ću onda vrlo rado da odgovorim i njoj i gospođi Jerkov.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da u dva minuta odgovorim dvema koleginicama.
Prva me je izgleda selektivno slušala i nije čula šta sam ja rekao, a i sama je rekla jednu materijalnu neistinu. Javni beležnik nije javni funkcioner. Javni beležnik je službeno lice. To je prva stvar.
Druga stvar, da sam ja rekao bilo kog trenutka da su njegovi prihodi njegova privatna stvar? To je apsolutno netačno. Ja sam rekao – s obzirom da oni obavljaju javnu funkciju, ti prihodi su na uvidu javnosti i zahtevom poreskoj upravi za dobijanje informacija od javnog značaja možete dobiti te podatke. To nema apsolutno vezu sa ovim što je meni inputirano, da ja tvrdim da su prihodi javnih beležnika njihova privatna stvar. Apsolutno ne.
Druga stvar, možemo da se saglasimo oko toga da je sukob potpuno nepotrebno zaoštren, ali ne možemo da se saglasimo oko toga što je rečeno da građanin, kako reče, ne treba da ide i kod advokata i kod javnog beležnika. Pa upravo ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona građaninu se omogućuje ako hoće, ako ima veće poverenje u svog advokata nego u javnog beležnika da prvo ode kod advokata, pa kod beležnika ili da ide samo kod beležnika. To je prva stvar.
Da je ovde reč o tome da je ovo bio prvobitni zahtev advokata, daćete mi, molim vas, samo da završim rečenicu, svedoči i zahtev koji je prispeo na Pisarnicu Narodne skupštine 7.10.2014. godine od strane predstavnika poslaničke grupe koja ne učestvuje u raspravi, zašto ne znam, gde je predložena izmena Zakona o javnom beležništvu u ovom delu o kojem mi raspravljamo danas.
Dakle, uvaženi kolega Marko Đurišić je nakon razgovora sa delegacijom Advokatske komore podneo predlog za izmenu i dopunu Zakona o javnom beležništvu koji sadrži ova dva elementa – izmena i dopuna člana 82. stav 1. tačka 5. da se uključe lica koja su poslovno nesposobna, dakle, samo za te ugovore da bude nadležan javni beležnik i izmena i dopuna člana 93. stav 8. gde se dodaju još dva stava koja ukazuju na potrebu solemnizacije.
Izvinjavam se što sam uzeo više vašeg vremena, ali ovo je dokaz da su ovo advokati tada tražili.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Mogu samo da konstatujem da verovatno nehotice ali neko ne poznaje ovaj zakon u njegovoj celini i do kraja, čim tako nešto tvrdi. Čak i rešenjima koja su amandmanom predviđena, građanin mora da ide na oba mesta. Ali je razlika kvalitativna, potpuno kvalitativna.
Podržao bih jednu stvar koju je rekao moj uvaženi kolega i prijatelj Zoran Babić. Dakle, ako imate sačinjavanje ugovora o prometu nepokretnosti, višemilionske vrednosti, gde možete da prevarite državu, gde možete da izbegnete porez, gde možete da prevarite svoga saugovarača, kao što je to bilo u nekim slučajevima pre nekoliko godina, gde se pojavi tim od 10, 15, 20 advokata koji predstavljaju jednog moćnog tajkuna naspram dvoje poljoprivrednika koji imaju svoju njivu pored auto-puta, pa onda taj moćan tim pravnika pred potpuno neravnopravno zastupljenim poljoprivrednicima sastavi ugovor o prometu nepokretnosti na koji sudski overitelj samo stavi pečat i kaže – e, ovo je legalno, ne ulazeći uopšte u sadržinu ugovora, onda imamo mogućnosti prevarnog delovanja prema građanima. Upravo ovo je način koji građanina štiti, koji građaninu omogućuje da bude ravnopravno zastupljen i prema onome ko ima neuporedivo veću moć, neuporedivo više novca i neuporedivo više uticaja nego što to ima jedan običan građanin.
Solemnizacija je kontrolni mehanizam zakonitosti pravnog prometa…