Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, podržavajući u dobrom delu ovakvu vrstu izlaganja, samo ću konstatovati da je zakon u svakom slučaju uvek jači od podzakonskog akta i da se u ovakvom slučaju direktno primenjuje zakon, a snaga zakona je, kao što rekoh, svakako veća.

Zahvaljujem. Prihvata se amandman Odbora.

Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kada su u pitanju amandmani na član 20. ja bih pročitao ono što sam ovde dobio u vidu izveštaja Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Na kraju izveštaja stoji – Odbor je razmotrio i smatra da amandmani na član 20, koji su u istovetnom tekstu zajedno podneli narodni poslanici, svi oni koje ste i vi pročitali, i zajedno, dakle nisu u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. To stoji u izveštaju koji je potpisao kolega dr Aleksandar Martinović, predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo te s toga smatram da je ovo i više nego dovoljan razlog da se ovi amandmani ne prihvate.
Ako imamo pred sobom amandmane kojima se na neki način derogiraju i odredbe Krivičnog zakonika i vrlo jasno stoji da nisu u skladu sa ustavno pravnim sistemom RS, onda mislim da ne treba dodatno više o tome raspravljati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se maksimalno trudim da ispratim svaki amandman, ali ne vidim nikakvu logičku vezu između predloženog amandmana i izvornog teksta člana u Predlogu zakona. Kakve veze ministar državne uprave ima sa Pravosudnom akademijom i sa obukom sudija koji treba da postupaju u predmetima sa zaštitom uzbunjivača?
Gospodin Nikolić je jedan ozbiljan čovek. Dosta uvažavam i cenim njegovo mišljenje. Ja verujem da on nikada ne bi napisao ovakav amandman. Kakve veze ima program obuke sudija u vezi sa zaštitom uzbunjivača koji sprovodi Pravosudna akademija sa ministarstvom nadležno za poslove državne uprave?
Koliko god da je onaj prethodni amandman koji je bio gotovo identične sadržine, ali se ticao jednog drugog člana koji je bio gotovo identične sadržine, ali se ticao jednog drugog člana, mogao negde da bude logički povezan, iako je, kao što je rekla koleginica dr Rakonjac, mnogo više smisla imalo reći, recimo, ministra nadležnog za rad ili ministra privrede. Ovde to ne vidim da ima ikakvog smisla.
Ako su sudije te koje podležu programu sticanja posebnih znanja, znanja u vezi sa zaštitom uzbunjivača, kakve veze ima Ministarstvo državne uprave sa tim, osim ako nije jedinstveno ministarstvo kao Ministarstvo pravde. Znate, ministarstva se menjaju, ali nadležnosti su posebne. Zahvaljujem.

Hvala.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pomno sam slušao izlaganje narodnih poslanika i moram da se osvrnem na ovo poslednje što je rečeno.
Prvo, niko ovde nije usvajao, a dobro se sećam 31. avgusta, izmene Zakona o javnom beležništvu, niti je taj zakon bio na dnevnom redu. Bili su neki drugi zakoni, ali taj zakon nije, a opet držim do toga da smo svi ovde prisutni ozbiljni ljudi, da govorimo činjenično, potkovano i da citiramo zaista one zakone koji su u ovoj Skupštini menjani i to 31. avgusta.
Podsećanja radi, Ministarstvo pravde Republike Srbije je prvi put u maju mesecu ove godine, odnosno krajem aprila, početkom maja meseca ove godine prosledilo Vladi Republike Srbije, Vlada utvrdila predloge i poslala ih Narodnoj skupštini na raspravljanje i usvajanje i to je u pitanju osam zakona. U tih osam zakona u prelaznim i završnim odredbama stajala je upravo redovna odredba da zakon stupa na snagu osmog dana po danu objavljivanja u „Službenom glasniku“.
Istina, postojali su slučajevi, ali malobrojni, po pitanju tri zakona kada to nije bilo tako, već kada je zakon stupao narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“, ali to nije 50 zakona. Tri i pedeset nije isto.
Molim vas da mi nabrojite 50, a ja ću vama vrlo rado da nabrojim tri koja su u mandatu ove Vlade predložena sa takvim završnim odredbama Narodnoj skupštini.
Što se tiče obuka da li su dovršene ili ne, recite mi koja je to obuka zakona koju smo mi predložili a nije dovršena i onda ćemo moći da razgovaramo i o tome. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam na početku ove objedinjene načelne rasprave ukratko predstavim najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je predložila Vlada Republike Srbije, a pripremilo Ministarstvo pravde.
Na početku, želim da istaknem da je Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije za period od 2013-2018. godine, kao i pratećim Akcionim planom, kao jedan od ciljeva predviđeno uspostavljanje efikasne i delotvorne zaštite uzbunjivača, odnosno lica koje prijavi sumnju na korupciju.
U aprilu 2013. godine, kao ministar pravde i državne uprave, najavio sam donošenje sveobuhvatnog zakona o zaštiti uzbunjivača. Tada sam govorio na skupu koji je organizovao Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, gospodin Šabić, u okviru predstavljanja modela zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je izradila radna grupa kojom je rukovodio Zaštitnik građana, a koju je okupio i organizovao Poverenik.
Sada, na početku svog obraćanja vama, izražavam naročitu zahvalnost gospodi Šabiću i Jankoviću, koji su organizovali pisanje prvog modela, na osnovu kojeg je kasnije i radna grupa Ministarstva izradila ovaj zakonski tekst koji se nalazi pred vama. Tada su Poverenik i Zaštitnik građana nametnuli jedan snažan okvir donošenja sveobuhvatnog zakona o zaštiti uzbunjivača i utrli put ovakvom regulisanju ove vrste zaštite.
Srbija je jedina zemlja u regionu koja bi trebalo da dobije ovako temeljan i sveobuhvatan zakon. Ovakvi zakoni su prava retkost u Evropi, tako da je Srbija jedan od začetnika ovakvog regulisanja zaštite uzbunjivača, i u regionu i na čitavom evropskom kontinentu.
Ovakav zakon predstavlja savez između države i građana u borbi protiv korupcije. Ko primeti bilo kakvu radnju koja je suprotna javnom interesu, moći će da bez straha prijavi istu, bez straha od bilo kakve posledice po sebe ili sebi bliska lica. Država će zaštiti lice koje je bilo hrabro i odgovorno da prijavi korupciju.
Ovakav zakon treba da ohrabri svakog pojedinca da prijavi zloupotrebu, ili kršenje zakona ili nekoga ko čini nešto loše po životnu sredinu.
Do sada smo imali slučajeve da su ovakvi ljudi trpeli štetu zbog svoje hrabrosti odlučnosti i brige za javni interes. Sa takvom praksom mora da bude završeno. Ko se usudi da otpušta, premešta ili na bilo koji drugi način ošteti
savesne građane koje prijave nezakonitost u radu poslodavca ili bilo kakvu nezakonitost u vezi sa vređanjem javne vlasti ili možda nezakonitost u radnjama privatnika ili korporacija biće suočen sa odgovorom države. Ne samo da će uzbunjivač biti zaštićen nego će i prijavljeno lice, državni organ ili kompanija biti podvrgnuti efikasnoj istrazi državnih organa.
Važećim zakonodavstvom Republike Srbije regulisana je izvesna zaštita lica koje nazivamo uzbunjivačima, ali samo određenih kategorija lica, pri čemu nisu uspostavljeni adekvatni mehanizmi za njihovu potpunu zaštitu.
Obaveza Republike Srbije da na sveobuhvatan način Zakonom uredi pitanje zaštite lica koja prijavljuju sumnju na korupciju i drugo nezakonito postupanje proizlazi iz međunarodnih ugovora koje je naša država potvrdila i to člana 33. Konvencije Ujedinjenih nacija za borbu protiv korupcije, kao i člana 9. Građansko pravne konvencije protiv korupcije Saveta Evrope.
U Republici Srbiji zaštita uzbunjivača delimično je uređena Zakonom o državnim službenicima, Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Ovim propisima predviđena je zaštita ograničenog obima po više osnova. Iz navedenih razloga neophodno je na celoviti način urediti pitanje zaštite uzbunjivača kako u javnom, tako i u privatnom sektoru.
Ministarstvo pravde formiralo je septembra meseca 2013. godine radnu grupu sastavljenu od predstavnika pravosuđa, odnosno sudstva, tužilaštva, nevladinog sektora, državnih organa, kao i predstavnika sindikata radi izrade što kvalitetnijeg predloga zakonskih rešenja. U radnu grupu uključena su i dva uzbunjivača koja su u prošlosti trpela odmazdu zbog uzbunjivanja i koja su kroz lično iskustvo uvidela brojne manjkavosti u sistemu dosadašnje zaštite.
Predlaganjem ovog zakona preduzimaju se neophodni koraci ka uspostavljanju normativnog okvira i kapaciteta za odlučnu borbu protiv korupcije i istovremeno ostvaruju preuzete obaveze iz međunarodnih akata, a pre svega preporuka grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope GREKO.
Predloženi zakon pruža pun obim zaštite licima koja prijavljuju sumnju na korupciju i to kako u javnom, tako i u privatnom sektoru. Zaštitom uzbunjivača u najvećoj meri štiti se i javni interes, s obzirom da su uzbunjivači lica koja prijavljuju korupciju, zbog čega ne smeju trpeti štetne posledice, te im je neophodno pružiti odgovarajuću pravnu zaštitu.
Predloženim zakonom uređuju se kako materijalna, tako i procesna pitanja u oblasti zaštite uzbunjivača, nastojeći da se ovakvim celovitim pristupom omogući sveobuhvatna zaštita uzbunjivača i efikasna primena zakona u praksi.
Smisao ovakvog pristupa je da motiviše potencijalne uzbunjivače da obelodane informaciju o postojanju korupcije tako što će im garantovati zaštitu i u najvećoj mogućoj meri suzbiti nanošenje štetnih posledica. Predloženim zakonom konačno se pruža sigurna alternativa ćutanju uzbunjivača kroz postupak zaštite, koji je lako dostupan, izvestan i efikasan.
Uzbunjivanje je u smislu Predloga zakona otkrivanje informacija o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnih ovlašćenja protivno svrsi zbog kojih je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera. Ovakva definicija uzbunjivanja šira je od standarda koji je postavljen Preporukom i Rezolucijom 1279 Saveta Evrope.
Značajno je spomenuti i zabranu sprečavanja uzbunjivanja, te da je odredba opšteg ili pojedinačnog akta kojom se sprečava uzbunjivanje apsolutno ništava, odnosno ne proizvodi pravno dejstvo.
U pogledu kruga lica na koje se primenjuje zaštita uzbunjivača, Rezolucija 1279 i Preporuka Saveta Evrope naglašavaju da je jedna od karakteristika uzbunjivača njegovo radno angažovanje kod poslodavca i to bilo kog tipa, plaćeno ili neplaćeno, stalno ili na određeno vreme i tome slično.
Činjenica da je uzbunjivač radno angažovan kod poslodavca čini ga podložnim mogućim štetnim posledicama koje može trpeti ili pretrpeti zbog svog uzbunjivanja. Upravo ova karakteristika razdvaja uzbunjivača od drugih lica. Uzbunjivač je stoga definisan tako da obuhvata fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga organa vlasti, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom, ili pravo vlasništva na privrednom društvu.
Radno angažovanje obuhvata radni odnos, rad van radnog odnosa, volontiranje, vršenje funkcije, kao i svaki drugi faktički rad za poslodavca. Upotrebom kovanice „u vezi sa radnim angažovanjem“ zaštita se pruža i licima koja više nisu radno angažovana kod poslodavca. Primera radi, bivši zaposleni ili penzionisana lica, a koja su informaciju u vezi sa uzbunjivanjem saznala tokom radnog angažovanja. Termin poslodavac obuhvata organ Republike Srbije, teritorijalne autonomije ili jedinice lokalne samouprave, nosioca javnih ovlašćenja ili javnu službu, pravno lice ili preduzetnika koji radno angažuje jedno ili više lica.
Postoje kategorije lica koja nisu uzbunjivači u smislu Predloga zakona, ali kojima Predlog zakona pruža istovrsnu zaštitu kao i uzbunjivaču. Radi se o sledećim kategorijama lica: o tzv. povezanim licima, tj. licima koja trpe štetnu posledicu zbog povezanosti sa uzbunjivačem, putativnim uzbunjivačima, tj. licima za koje se pogrešno smatra da su uzbunjivači ili povezana lica, te zbog toga trpe štetne posledice, službenim licima, kao i licima koja prikupljaju informacije koje ukazuju na potencijalno ugrožavanje ili povredu javnog interesa prema kojima je preduzeta štetna radnja zbog traženja tih podataka.
Uzbunjivač ima pravo na zaštitu ako izvrši uzbunjivanje kod poslodavca, ovlašćenog organa ili javnosti na način predviđen ovim zakonom, u roku od jedne godine od dana saznavanja za izvršenu radnju zbog koje vrši uzbunjivanje, a najkasnije u roku od 10 godina od dana izvršenja te radnje.
U glavi tri Predloga zakona ukazuje se na postupak, odnosno uređuje se postupak uzbunjivanja i već u početnoj odredbi propisuje se obaveza naročito hitnog postupanja poslodavca, odnosno nadležnog organa povodom otkrivanja informacije od javnog interesa.
Predviđene su tri vrste uzbunjivanja: unutrašnje, spoljašnje i uzbunjivanje javnosti. Unutrašnje i spoljašnje uzbunjivanje postavljeni su alternativno, dok je uzbunjivanje javnosti postavljeno subsidijarno u odnosu na unutrašnje i spoljašnje uzbunjivanje. Unutrašnje se vrši kod poslodavaca, a spoljašnje kod nadležnog organa. Uzbunjivanje javnosti se vrši putem sredstava javnog informisanja, putem interneta, na javnim skupovima ili na drugi način kojim se obaveštenje može učiniti dostupnim javnosti.
Predloženim zakonom omogućena su šira ovlašćenja uzbunjivaču u odnosu na uporednu praksu, tako da on može da izabere pravi put za koji smatra da bi bio najefikasniji u konkretnoj situaciji. Naime, u uporednim rešenjima uglavnom se postupak unutrašnjeg uzbunjivanja postavlja kao primaran u odnosu na spoljašnje uzbunjivanje, osim u tačno i precizno određenim izuzecima. Međutim, ovakvo rešenje nije prihvaćeno iz razloga što zakonodavac ne može unapred predvideti i precizno nabrojati sve situacije u kojima bi unutrašnje uzbunjivanje bilo opasno po uzbunjivača, neizvodljivo ili nedelotvorno.
Imajući u vidu ozbiljnost i osetljivost informacije na koje se obaveštenje uzbunjivača može odnositi, propisana je obaveza poslodavca i ovlašćenog organa da postupaju i po anonimnim prijavama, te da provere navode iz anonimnog obaveštenja u okviru svojih nadležnosti.
Uređene su i obaveze poslodavca, čije nepoštovanje povlači za sobom prekršajnu odgovornost. Kako bi se obezbedila ujednačenost odredaba opšteg akta poslodavaca, koje se tiču postupka unutrašnjeg uzbunjivanja, ministar nadležan za poslove pravosuđa će zakonskim aktom bliže urediti minimum pravila koje bi svaki pomenuti opšti akt trebalo da sadrži. Temelj ovakvog rešenja je obezbeđenje jednobraznog postupka, koji bi bio efikasan i lako dostupan uzbunjivaču.
Opredeljenje zakonodavca je da se propiše minimum standarda koji bi bili obavezni za svakog poslodavca. Na ovaj način biće obezbeđen pre svega nadzor nad primenom ovih odredaba.
Predloženi zakon u prvi plan ističe zaštitu uzbunjivača, te propisuje zabranu za poslodavca da nečinjenjem ili činjenjem stavi uzbunjivača ili povezano lice u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, a potom se propisuju najčešće situacije u vezi sa kojima se uzbunjivač u vezi sa uzbunjivanjem stavlja u nepovoljniji položaj, kao što su zapošljavanje, sticanje svojstva pripravnika ili volontera, rad van radnog odnosa, obrazovanje, osposobljavanje ili stručno usavršavanje i tome slično.
Apsolutno su ništave odredbe opšteg akta kojima se uzbunjivaču uskraćuje ili povređuje pravo, odnosno kojima se ova lica stavljaju u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem. Stoga i u situaciji kada bi postojale odredbe opšteg akta, recimo, kolektivnog ugovora, kojima bi bila predviđena mogućnost uskraćivanjem prava uzbunjivaču, a u vezi sa uzbunjivanjem, iste odredbe ne bi proizvodile pravno dejstvo. Na napred opisani način pruža se potpunija zaštita uzbunjivača, odnosno lica koje uživa zaštitu kao uzbunjivač.
Uzbunjivač ima pravo na naknadu štete koju pretrpi zbog uzbunjivanja u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Predloženim zakonom predviđeno je da uzbunjivač prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu. Sudska zaštita se ostvaruje podnošenjem tužbe za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem nadležnom sudu u roku od šest meseci od saznanja za preduzetu štetnu radnju, odnosno tri godine od trenutka kada je štetna radnja preduzeta, a što je optimalni rok u kome tužba može biti podneta i koji u potpunosti odgovara primerima dobre prakse.
Imajući u vidu faktičku dužinu trajanja sudskih postupaka, činjenicu da su uzbunjivači uglavnom ekonomski slabija strana, predloženim zakonom predviđena je i posebna privremena zaštita uzbunjivača u vidu privremene mere i vraćanje radnika na rad, odnosno uklanjanje štetnih posledica u vezi sa uzbunjivanjem. Privremena mera se može odrediti pre pokretanja, za vreme trajanja, kao i po okončanju sudskog postupka, čime se postižu dvostruki pozitivni efekti u korist uzbunjivača, koji se ogledaju u: prvo, obezbeđivanju materijalne egzistencije uzbunjivača za vreme trajanja sudskog postupka i drugo, u prebacivanju tereta dokazivanja na poslodavca.
U pogledu sadržine predloga za određivanje privremene mere, propisano je pravilo po kome se može zahtevati da sud odloži pravno dejstvo akta, zabrani vršenje štetne radnje, kao i da naloži otklanjanje posledice prouzrokovane štetnom radnjom. O predlogu za određivanje privremene mere sud će odlučiti u roku od osam dana od dana prijema predloga. Protiv odluke o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba.
Predlogom zakona predviđeno je da što širi krug lica bude obuhvaćen zaštitom koja se pruža ovim zakonom, kao i da zaštita bude efikasna i potpuna. Tužbom u vezi sa uzbunjivanjem ne može se pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog po osnovu rada. Međutim, napravljena je veza između pravnog režima zaštite uzbunjivača sa sudskim postupcima u kojima se ocenjuje zakonitost pojedinačnog akta poslodavca, te su predviđena posebna prava uzbunjivača i u ovim postupcima.
U skladu sa tim u postupku po tužbi za ocenu zakonitosti pojedinačnog akta poslodavca, kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornosti uzbunjivača po osnovu rada, po posebnim propisima, uzbunjivač može istaći navod da pojedinačni akt poslodavca predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem, koji se navod može istaći u tužbi ili na pripravnom ročištu, a posle toga samo ako podnosilac navoda učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da iznese ovaj navod ranije.
Predloženim zakonom je ne remećenjem postojećeg sistema zaštite radno-pravnih odnosa i pravnog sistema Republike Srbije uneta radikalna izmena u korist uzbunjivača. Promena se sastoji u tome što u situaciji kada uzbunjivač u toku parnice, koja se vodi u vezi sa ocenom zakonitosti pojedinačnog akta poslodavca, na primer, rešenja o otkazu ugovora o radu ili rešenja o premeštaju na drugo radno mesto, učini verovatnim navod da je predmetni pojedinačni akt poslodavca u vezi sa uzbunjivanjem. Sud pred kojim se vodi postupak za ocenu zakonitosti pojedinačnog akta je u obavezi da primenjuje pravila ovog zakona, a koja se tiču posebne zaštite prava uzbunjivača, poput pravila o obrnutom teretu dokazivanja ili istražnog načela.
Na opisani način domen primene predloženog zakona faktički se proširuje i na parnice u kojima se osporava zakonitost pojedinačnog radno-pravnog akta donetog na štetu uzbunjivača u vezi sa uzbunjivanjem. Propisano je i posebno pravilo o obrnutom teretu dokazivanja koje je motivišuće za uzbunjivača, s obzirom da on treba samo da učini verovatnim da je pretrpeo štetne posledice u vezi sa uzbunjivanjem, a tada poslodavac treba da dokaže da nastale štetne posledice po uzbunjivača nisu u vezi sa uzbunjivanjem.
Predviđena je i istražno načelo, i to u cilju zaštite uzbunjivača, te u ovom postupku sud može, ako oceni da je to od značaja za ishod postupka, utvrđivati činjenice i kada one među strankama nisu sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela u postupku.
Propisano je i pravilo da sudija, koji postupa po tužbi u vezi sa uzbunjivanjem ili u posebnim postupcima, mora biti lice koje je steklo posebna znanja u vezi sa uzbunjivanjem.
Program i način sticanja posebnih znanja propisuje ministar nadležan za poslove pravosuđa. Dakle, osim sudija viših sudova, koji su nadležni za postupanje po tužbama u vezi sa uzbunjivanjem, i sudije osnovnih sudova i upravnog suda, koji sude u radno-pravnim sporovima moraju biti dobro obučene u vezi sa pravilima zakona o zaštiti uzbunjivača i posebnim pravima uzbunjivača.
Naglašavamo da će do početka primene zakona biti sprovedene posebne obuke u vezi sa zaštitom uzbunjivača, i to svih onih koji će primenjivati ovaj propis u svom radu.
Takođe, napominjem da je za štampu pripremljen i priručnik u vezi sa zakonom o zaštiti uzbunjivača, kao svojevrsni putokaz koji će olakšati postupanje sudija.
U narednom periodu biće dovršen i komentar zakona o zaštiti uzbunjivača, koji će sadržati detaljna objašnjenja svake zakonske odredbe, kao i primere iz uporedne prakse.
Posebna pažnja biće posvećena praćenju slučajeva u vezi sa uzbunjivanjem, i to kako predmeta po tužbama u vezi sa uzbunjivanjem, tako i radno-pravnih sporova u kojima je istaknut navod da je do štetne radno-pravne posledice došlo zbog uzbunjivanja.
Na napred opisani način, Ministarstvo pravde će imati puni uvid u stvarne efekte primene ovog zakona, te u efikasnost i delotvornost privremene zaštite uzbunjivača, odnosno lica koja shodno zakonu uživaju istovetnu zaštitu.
Predlogom zakona se ne predviđa novčana nagrada za uzbunjivača. Razlozi na kojima se temelji ovakvo rešenje su brojni. Obelodanjivanje koruptivnog, ali i drugog potencijalno opasnog delovanja ne sme biti motivisano lukrativnim razlozima. Novčana nagrada je u direktnoj koliziji sa razvijanjem morala i izražavanjem društvene osude nezakonitog postupanja, kao elemenata koji čine okosnicu zdravog sistema vrednosti koji treba uspostaviti u jednom društvu.
Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi i predlog za izbor javnih tužilaca u apelacionim javnim tužilaštvima. Na osnovu liste kandidata za izbor javnih tužilaca u apelacionim javnim tužilaštvima, koju je utvrdilo Državno veće tužilaca, a potom dostavilo Vladi, Vlada Republike Srbije Narodnoj skupštini predlaže sledeće kandidate.
Za javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Beogradu tužioca Tomislava Kilibardu. Tomislav Kilibarda rođen je 14. aprila 1968. godine u Beogradu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1993. godine u redovnom roku, a pravosudni ispit je položio 1995. godine. Nakon diplomiranja započeo je pripravničku praksu kao advokatski pripravnik, a zatim je nastavio da radi kao pripravnik u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu i raspoređen u Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu.
Nakon položenog pravosudnog ispita 1995. godine izabran je za tužilačkog pomoćnika u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, a za zamenika javnog tužioca u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu izabran je 1997. godine i dužnost je obavljao sve do 2002. godine, da bi u januaru 2003. godine bio izabran za zamenika u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu i ovu funkciju obavljao je sve do 2008. godine kada je postavljen za vršioca dužnosti javnog tužioca u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu do decembra 2009. godine, kada je izabran za javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Za vreme obavljanja javno tužilačke funkcije prisustvovao je velikom broju seminara i edukacija iz raznih oblasti krivične materije.
Za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Kragujevcu predložena je Milijana Dončić. Milijana Dončić rođena je 1. marta 1961. godine u Biči, opština Klina. Završila je Pravni fakultet u Nišu 1986. godine, a pravosudni ispit položila je nakon dve godine. Radni odnos zasnovala je 1986. godine u Okružnom sudu u Peći. Po završenom pripravničkom stažu položila je pravosudni ispit i primljena je u stalni radni odnos na mesto sudijskog pomoćnika u Okružnom sudu u Peći. Za zamenika javnog tužioca u Opštinskom javnom tužilaštvu u Peći izabrana je 1992. godine, a zatim 1996. godine i za javnog tužioca u Opštinskom javnom tužilaštvu u Peći. Za javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Peći izabrana je 2005. godine.
Rešenjem Republičkog javnog tužioca od 2007. godine, kao javni tužilac u Okružnom javnom tužilaštvu u Peći upućena je na rad u Okružno javno tužilaštvo u Kragujevcu na mesto zamenika javnog tužioca i tu funkciju obavljala je do 2009. godine kada je izabrana za zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Kragujevcu. Rešenjem Republičkog javnog tužioca postavljena je 2013. godine za vršioca funkcije javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Kragujevcu.
Za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Nišu, predložen je Edvard Jerin. Edvard Jerin rođen je 18.01.1952. godine u Leskovcu. Završio je Pravni fakultet u Nišu 1975. godine, pravosudni ispit položio je 1977. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Nišu kao student generacije, a od 1975. godine zaposlio se kao pripravnik u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu.
Nakon obavljenog pripravničkog staža, položio je pravosudni ispit i raspoređen je na radno mesto tužilačkog pomoćnika u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu. Godine 1978. je izabran za zamenika javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu. Za zamenika javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu izabran je 1982. godine, a na osnovu rešenja republičkog javnog tužioca obavljao je funkciju zamenika u Okružnom javnom tužilaštvu u Gnjilanu u toku januara i februara 1992. godine.
Rešenjem Republičkog javnog tužioca od 2001. godine postavljen je na mesto vršioca dužnosti javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu, a 20.09.2001. godine izabran je za javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu i tu funkciju je obavljao do 2009. godine.
Od 2010. godine obavlja funkciju zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Nišu. Rešenjem Republičkog javnog tužioca postavljen je 2013. godine za vršioca funkcije javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Nišu.
Za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Novom Sadu, predložen je Milan Tkalac. Milan Tkalac rođen je 9.09.1961. godine u Vršcu. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1985. godine, a pravosudni ispit položio je 1988. godine.
Pripravničku praksu obavio je u Fabrici aviona „Utva“ Vršac, gde je obavljao poslove stručnog saradnika i rukovodioca sektora za opšte, pravne i kadrovske poslove. Izabran je 1989. godine za zamenika javnog tužioca za opštine Vršac i Plandište.
Počev od 2000. godine obavljao je funkciju vršioca dužnosti javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu u Vršcu. Odlukom Narodne skupštine od 12.07.2000. godine izabran je za javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu u Vršcu i tu funkciju obavljao je do 2009. godine kada je izabran za zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.
Učesnik je brojnih naučnih skupova i seminara, a rešenjem republičkog javnog tužioca postavljen je na mesto vršioca funkcije javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o izručenju, te mi dopustite da u svega nekoliko rečenica ukažem na njegovu sadržinu.
Između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine 5. septembra 2013. godine, potpisan je ugovor o izručenju okrivljenih i osuđenih lica. Ovaj ugovor sadrži standardna rešenja o izručenju okrivljenih i osuđenih lica osim u slučaju kada se radi o izručenju sopstvenih državljana.
Naime, ovaj ugovor predviđa izručenje sopstvenih državljana, ali samo za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i pranja novca, kao i za određena druga teška krivična dela.
Ugovor se ne primenjuje na krivična dela genocida, krivična dela protiv čovečnosti i ratnih zločina. Za krivična dela za koja se dozvoljava izručenje sopstvenih državljana izručenje će se dozvoliti samo za krivična dela koja su izvršena posle stupanja na snagu ovog ugovora.
Krivična dela organizovanog kriminala prema ovom ugovoru su krivična dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od četiri godine ili teža kazna za dela koja su počinjena od strane organizovane kriminalne grupe u skladu sa domaćim pravom, organizovanje i pripadnost organizovanoj kriminalnoj grupi, u skladu sa domaćim pravom.
Krivična dela korupcije prema ovom ugovoru su zloupotreba položaja od strane službenog ili odgovornog lica, aktivno i pasivno protivzakonito posredovanje korišćenjem uticaja, aktivno i pasivno podmićivanje službenog lica, aktivno i pasivno podmićivanje u privatnom sektoru, kao i pronevera.
Izručenje sopstvenih državljana u cilju krivičnog gonjenja dozvoliće se i za druga teška krivična dela za koje je propisana kazna zatvora ili mera koja uključuje oduzimanje slobode, odnosno lišenja slobode u trajanju od najmanje pet godina ili teža kazna, kao i u cilju izvršenja pravnosnažno izrečene kazne zatvora ili mere koja uključuje lišenje slobode, ako trajanje kazne ili mere odnosno njihov ostanak koji treba da se izvrši iznosi najmanje dve godine.
U pogledu svih ostalih pitanja, kao što su pretpostavke za izručenje, načelo „ne bis in idem“, zastarelost, pojednostavljeno izručenje i drugo, ugovor sadrži standardna rešenja kao i svi drugi ugovori. Zaključenje ugovora o izručenju treba da doprinese efikasnijoj i boljoj pravnoj saradnji između dve države u oblasti izručenja okrivljenih i osuđenih lica.
Napominjem da su do sada zaključeni ugovori kojima je predviđeno izručenje sopstvenih državljana sa Republikom Hrvatskom, Crnom Gorom i Republikom Makedonijom, s tim što je u odnosu na Republiku Hrvatsku i Republiku Makedoniju, dozvoljeno izručenje samo za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i pranja novca, a u odnosu na Crnu Goru, osim za navedena krivična dela, dozvoljeno je i izručenje za krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaključenih, odnosno zaštićenih međunarodnim pravom, kao i za određena druga teška krivična dela.
Napominjem da je BiH ovaj ugovor ratifikovala 14. oktobra 2014. godine. zahvaljujem vam se na pažnji. Izražavam svoju nadu i uverenje da ćete nakon rasprave u načelu i pojedinostima, kada je u pitanju Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, kao i kada su u pitanju druge tačke koje sam obrazlagao, predlozi biti usvojeni u danu za glasanje. Hvala.

Hvala najlepše.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zaista ću sa zadovoljstvom odgovoriti na primedbe koje su ovde istaknute, naročito na one koje smatram najvažnijim, a i one koje su izrečene u formi, neke od njih, apsolutnih neistina. Nije prvi put da se čuje tako nešto i nije prvi put da ostane neodgovoreno na ona pitanja ili one podatke koje sam iznosio ranije, a sada ću ih izneti opet.
Dakle, da li je najavljivano donošenje Zakona o zaštiti uzbunjivača u određenom vremenskom roku? Jeste, i to se ne spori ni jednog jedinog trena. Međutim, ono na šta Republika Srbija nije mogla da utiče ni kada je na vlasti bila neka prethodna vlada, ni danas kada smo mi iz SNS na vlasti, jeste rad odgovarajućih evropskih i panevropskih institucija. Evropskih kao što je Evropska komisija, a panevropskih kao što je Savet Evrope.
Naime, mi smo se dobro držali nečega što neko prethodni često i nije, a to je da smo na predloge zakona, odnosno radne verzije i konačne verzije nacrta zakona čekali mišljenja eminentnih evropskih institucija, čak i onda kada je to odlagalo donošenje takvih zakonskih tekstova koji su bili najavljivani u određeno vreme. Na isti takav način ovaj Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača koji se danas nalazi među vama je Predlog zakona koji je dobio pozitivna, izuzetno pozitivna mišljenja Saveta Evrope i Evropske komisije.
Evo ga ovde kog mene pregled završne verzije Nacrta zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je upućen jula 2014. godine iz Saveta Evrope, ali smo onda smatrali da nije zgodno da idemo sa tom verzijom zakona odmah pred narodne poslanike, jer u tom trenutku još uvek nismo dobili ocenu Evropske komisije. Tako smo u septembru mesecu 2014. godine dobili i ocenu Evropske komisije ovog teksta zakona.
Ko uzme i pažljivo pročita, a to su mogli da urade kako predstavnici vladinog, tako i predstavnici nevladinog sektora, može da vidi, prvo, da na ovaj nacrt, tada nacrt, a sada Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, nema suštinskih primedbi, da one primedbe koje su istaknute su u 99% slučajeva i uvažene i unete u tekst i da ono što kaže nedvosmisleno i Evropska komisija i Savet Evrope jeste da su zadovoljni tekstom Predloga zakona i da stavljaju akcenat na buduću primenu tog zakona.
Zašto ovo citiram? Jeste dobro što smo mi dobili ova mišljenja i što su ta mišljenja pozitivna, to je još bolje. Međutim, ono što je još bitnije, a što se tiče jedne potpune neistine koja je ovde izneta u istupanju jednog od mojih uvaženih prethodnika, jeste činjenica da je u izradi ovih mišljenja učestvovala i grupa stranih eksperata, koja je asistirala radnoj grupi koja je izradila model, radnoj grupi koju je sačinio Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ali, ti isti strani stručnjaci su učestvovali i u radnoj grupi koju je formiralo Ministarstvo pravde Republike Srbije.
Prema tome, ta priča, koju bi izgleda neko želeo da postoji, o ne znam kakvim stranim plaćenicima ili kome već, je apsolutno jedna velika neistina. Dakle, stručnjak za zaštitu uzbunjivača iz SAD, gospodin Tom Divajn, i stručnjak za zaštitu uzbunjivača iz Velike Britanije, gospodin Pol Stivenson, su učestvovali u radu i jedne i druge radne grupe.
Ovde predamnom je jedno pismo gospodina Pola Stivensona, gde on u prve tri rečenice navodi ključne razloge zašto je Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača bolji od modela Zakona o zaštiti uzbunjivača. On to vrlo taksativno i dobro navodi. Koga interesuje to, može da uzme i da pogleda kod mene, kao i da pročita čitavo pismo, a može čak da dobije i fotokopiju tog pisma. Citiraću ono što je suština njegovog pisma.
On kaže: „Razlozi za veću prihvatljivost Predloga zakona o zaštiti uzbunjivača su u sledećem: prvo, u izradi Predloga zakona o zaštiti uzbunjivača učestvovao je mnogo širi krug subjekata nego u izradi modela zakona“. Tako je gospodin Stefanović pominjao ljude koje sam imao prilike neke od njih i kao uzbunjivače, kao ministar pravde i državne uprave tada, i da primim u Ministarstvo, preko udruženja građana koje ih je okupilo, a to je Udruženje građana „Pištaljka“. Inače, prvi put da je neki ministar pravde primio uzbunjivače, imao sastanak sa njima i tada dogovorio, na njihovu žalbu, kada su rekli – nismo bili uključeni u izradu teksta modela, ministre, da li biste bili voljni da nas uključite u izradu teksta nacrta zakona o zaštiti uzbunjivača, postigli smo taj dogovor, pa neka od lica koja ste vi pominjali ovde su i učestvovala u tome. Drago mi je da ih pominjete, a meni je još draže to što sam bio u prilici da saslušam njihove zahteve, da ih uključim u izradu teksta nacrta zakona.
Dakle, prvi razlog je što se kaže da je predlog odnosno nacrt zakona o zaštiti uzbunjivača bolji od modela, zato što je okupio znatno širi krug subjekata koji su učestvovali u njegovom definisanju odnosno pisanju.
Drugi, ništa manje važan, a za nekoga možda i važniji razlog je da Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača u odnosu na model zakona znatno više poštuje preporuku Saveta Evrope o borbi protiv korupcije odnosno o zaštiti uzbunjivača.
Dakle, ista dvojica stranih eksperata koji učestvuju u radnoj grupi za izradu modela, učestvuju i u radnoj grupi za izradu ovog predloga zakona i oni kažu – ovaj Predlog zakona je bolji. Učestvuju i uzbunjivači koje ste vi pomenuli.
Podsetiću javnost na nešto što ju je uzdrmalo pre više od godinu i po dana, kada su se za bukvalno tri do četiri sata nakon telefonskog razgovora u kabinetu ministra pravde obreli direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i informacija od javnog značaja i Zaštitnik građana, lica koja su tada bila na tim funkcijama su i danas na tim funkcijama, da alarmiraju mene da se u sistemu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, tačnije u Kazneno-popravnom zavodu u Nišu, dešava slučaj ugrožavanja jednog uzbunjivača. Za četiri sata dobili su sastanak, odmah su rekli da ranije nisu mogli da zamisle takav sastanak i u tako brzom roku, a u roku manjem od 48 sati potvrđeno je da su bili u pravu, da je bila bila suspendovana zaposlena u KPZ-u Niš, koja je bila uzbunjivač, da sam tada postupajući kao ministar pravde i državne uprave preduzeo sve neophodne mere, sankcionisao to. Prvo sam sankcionisao upravnika koji je ugrozio uzbunjivača, a zatim i zaštitio samog uzbunjivača.
Ja sam na to ponosan, kao što sam ponosan i na činjenicu što sam glas uzbunjivača u donošenju ovog zakona i te kako umeo da čujem. Krivo mi je što se držite samo jednog subjekta koji je eventualno nezadovoljan predloženim tekstom zakona, pa nećete da kažete ko je još podneo određene amandmane i takođe ih vrlo dobro obrazložio.
Rečena je jedna, neko bi rekao potpuna neistina, a ja ću da kažem - poluistina. Kaže se, u pravu ste, poluistina je neuporedivo gora od neistine, otprilike, parafraziraću, ne mogu da citiram – izuzeli ste nezavisne institucije i dali ste to nekom sudu. Jedina nezavisna institucija predviđena Ustavom Republike Srbije je sudstvo, Ustavom definisana kao takva. I zamislite – uzeli ste nekom drugom i dali ste sudu! Da li znate da je taj model sadržao jednu odredbu koja je po mom ličnom, pravničkom mišljenju na ivici uopšte modernog koncepta vladavine prava? Tim modelom je dato jednoj instituciji oličenoj u pojedincu mogućnost da izriče preporuku poslodavcu, a ako poslodavac ne postupi po toj preporuci, smatra se da je učinio krivično delo. Bila je predviđena kazna zatvora do tri godine. Pazite, kazna zatvora koju tu faktički ne izriče sud. Dajte mi primer jedne jedine države u svetu, ne u Evropi, u svetu, gde to postoji. A odmah ću vam reći – ne postoji nigde.
Šta smo mi u suštini uradili? Neko reče – mi smo napustili model. Ne. Prva stvar, taj model nije bio niti nacrt niti predlog zakona. On pravno-tehnički, jezički, nije bio. Zna se kako zakon može da izgleda, zna se kako se formulišu zakonske norme. Rečeno je, između ostalog – Ustavni sud je oglasio neustavnim Pravilnik o zaštiti uzbunjivača koji je donela Agencija za borbu protiv korupcije, pa će sada uzbunjivači da ostanu bez zaštite. Apsolutno netačno. Ustavni sud nije ocenio odredbu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koja daje zaštitu uzbunjivačima. Nemojte da zavaramo javnost da će odjednom, kada Ustavni sud objavi svoju odluku, ceo sistem da se sruši. Nije tačno. Dakle, taj zakon i dalje sadrži odredbu koja pruža uzbunjivačima odgovarajuću zaštitu.
Šta je bilo još loše u modelu? Kada taj inokosni državni organ donese odgovarajući akt, na takav akt ne postoji mogućnost žalbe. I ono što su nam rekle kolege iz Saveta Evrope, bez trunčice dvoumljenja, jeste – usvojite li ovo, imaćete problem uopšte, ne sa bilo kojim stranim, već i sa bilo kojim domaćim investitorom. Ako ne zaštitite, kao što štitite uzbunjivača, i poslodavca, stvorićete veliki sistemski problem.
Neko je pomenuo mogućnost davanja novčane nagrade uzbunjivaču za posao uzbunjivanja koji učini. U uporednom pravu zaista postoje takvi slučajevi. Međutim, ja ću navesti jedan primer i opet smo kao glavnog saradnika imali stručnjaka iz Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, čovek koji je rekao – nemojte to uvoditi nikako, jer je Velika Britanija, koja ima najdužu tradiciju zaštite uzbunjivača u Evropi, to napustila pre godinu i po dana. A zašto je napustila? Zato što im je to u sistemu zaštite uzbunjivača stvorilo potpuni haos. Dve stvari su naveli. Prva je ta novčana nagrada uzbunjivaču za uzbunjivanje, a druga je, ako se ne varam, odredba zakona u kojoj je stajalo da uzbunjivač mora da postupa u dobroj veri. Čak imamo izričito dato pismeno mišljenje najvećeg stručnjaka iz Ujedinjenog Kraljevstva, dakle iz Velike Britanije, koji je jedan od najvećih stručnjaka SE za ovu oblast, koji je rekao – nikako ne unosite odredbu po kojoj uzbunjivač mora da postupa u dobroj veri, zato što će vam to nepotrebno zakomplikovati sistem zaštite uzbunjivača.
Zašto ja sada idem u detalje i pričam o ovome? Zato što su ovde citirani pojedini amandmani koje su određene nevladine organizacije preko narodnih poslanika rešile da podnesu Narodnoj skupštini, zato što su i oni vrlo dobro svesni toga o čemu pričam. Zato što smo, recimo organizaciji „Transparentnost Srbija“ na 27 pisanih strana odgovorili na njihove zahteve, a ovde je rečno da to nismo uradili.
Evo, ovde piše, izveštaj o radnoj verziji nacrta Zakona o zaštiti uzbunjivača nakon javne rasprave održane u periodu od 26. decembra 2013. godine do 1. septembra 2014. godine. Šta može ovde da bude odgovor na ovo? Da, mi smo tražili pojedinačni, ovde je dat objedinjen izveštaj. Da, ali u tom objedinjenom izveštaju se nalazi ono što je pojedinačno traženo. Ako neko zahteva još detaljniji izveštaj, nije problem, može da dobije i to.
Nemamo uopšte jednog, jedinog razloga bilo šta da krijemo. Ne. Mislim da kao Ministarstvo, kao Vlada, kao Narodna skupština, kao građani Srbije, treba da se ponosimo činjenicom da smo među prvim evropskim državama koje donose Zakon o zaštiti uzbunjivača. Zato što taj zakon donosimo uz pomoć najeminentnijih stručnjaka, ne samo iz Evrope, već i iz SAD. Zato što smo uvažili ubedljivu većinu njihovih preporuka, i zato što ćemo ovim zakonom dobiti čvrste i dobre osnove da uzbunjivače i uzbunjivanje u Srbiji, prvo uredimo uzbunjivanje, a onda uredimo uzbunjivače i zaštitimo mnogo bolje nego što je to bilo ranije, ili mnogo bolje nego što je to u bilo kojoj drugoj državi regiona.
O ovom mišljenju, ko bude želeo da ga pročita, možete čak videti, da evropski stručnjaci kažu – u vašem okruženju postoje neka zakonska rešenja o zaštiti uzbunjivača. Oni su loš primer i znak kako ne treba raditi, a nacrt koji ste vi uradili je nešto što svima drugima treba da služi kao dobar primer zakonski regulisane zaštite uzbunjivača.
Još nešto, moji saradnici iz Ministarstva pravde su 17. novembra, tj juče, dobili i pismo gospodina Pola Stivensona, stručnjaka Saveta Evrope, za zaštitu uzbunjivača, stručnjaka koji je učestvovao i u izradi modela i u izradi predloga zakona, u kome je on rekao da nam stoji u svakom trenutku na raspolaganju za sve što bude izrečeno u parlamentarnoj raspravi, a nekome u parlamentu nije jasno, da dođe u Srbiju, da dođe u Beograd, opet, i da to našim parlamentarcima u prijateljskom i stručnom razgovoru obrazlaže i objasni.
Ponosan sam što imamo dobru saradnju sa međunarodnim institucijama, ponosan sam na činjenicu da su i njihovi predstavnici najbolji predstavnici učestvovali u izradi ovog predloga zakona. Žao mi je što postoje oni koji nisu spremni na kritiku i ne poseduju spremnost da kažu da su nekada napravili grešku. Takođe, moram da kažem jednu stvar, zato što je to ovde potezano nekoliko puta, svako ko je napisao bilo kakav model zakona, preko samo jednog narodnog poslanika mogao je to ovde da predloži Narodnoj skupštini, preko samo jednog. Što to nije učinjeno. Kao što sudstvo treba da bude nezavisno u donošenju sudskih odluka, kao što Vlada treba da bude samostalna u vršenju izvršne vlasti, tako i Narodna skupština treba da bude i jeste samostalna u donošenju zakona.
Pomenuto je ovde nešto i moram zaista da se osvrnem na to, jedan od kolega je rekao da postoji jedna opravdana sumnja da će podzakonska akta biti doneta u zacrtanom roku. Odmah ću da vam kažem, biće doneta mnogo pre toga roka, zato što su sva pripremljena i to mogu sa ponosom i bez ikakvih problema da kažem.
Mislim, a dozvolite mi da imam i svoje mišljenje, ovo jeste mišljenje moje kao pravnika i kao nekoga ko se nalazi na funkciji ministra pravde.
Mislim da ne postoji primer u parlamentarnoj praksi gde Vlada podnosi Skupštini nacrte podzakonskih akata, jer Vlada ne mora da zna u kojem će obliku i na kakav način Narodna skupština usvojiti neki zakon.
Mislim da je to malo nelogično, malo više nelogično, a pri tom, nije mi jasno da postoji, možda postoji, kolega Martinović to poznaje više od mene, čovek se bavio i upravnim i ustavnim pravom, pa i parlamentarnim pravom, što u praksi, to i u teoriji i nije mi poznato da se negde predstavničko telo bavi donošenjem podzakonskih akata.
To je u svakoj demokratskoj državi nadležnost izvršne vlasti.
Ali, nemamo problema ni sa tim. I ne samo podzakonska akta, već i priručnik na osnovu koga će biti vršena stručna obuka sudija, komentar zakona.
Dakle, pripremljeni su za štampu. Zašto nisu otišli u štampu? Pa, zavisi od toga kakav će zakon biti usvojen, nećemo to da prejudiciramo. Ali, da li je sve što treba spremno? Jeste.
Čak je spremno i izvršenje obuke sudija koje se budu prijavile. Ovde nije reč ni o kakvom isključivanju bilo koga iz primene ovog zakona, ovde je reč o stvaranju dobrog sistema sudske zaštite uzbunjivača.
Privremenu meru treba i može da donese isključivo sud i niko drugi.
A mi smo voljni, neko je rekao, morate da obučavate sudije. Ko god da je nadležan, mora da bude obučen za primenu ovog zakona. Da li su to sudije, da li je to poverenik, da li je to zaštitnik, da li je to agencija? Ko god da je on mora da se pripremi za primenu novog zakona.
Prema tome, i da zaključim, još jednom sa punim ponosom ističem - ovaj predlog zakona je proizvod dobre i kvalitetne saradnje, međunarodnih institucija sa jednim širokim spektrom učesnika izrade ovog predloga zakona u Srbiji, a oni su dolazili kako iz reda sudstva, iz reda tužilaštva, iz reda poslodavaca, iz reda sindikata, iz reda samih uzbunjivača, dakle, ljudi koji su imali neposredno loše iskustvo sa državom kada su uzbunjivali i kada su ukazivali na neku korupciju.
Jednu stvar još želim da istaknem, kamo sreće da smo imali pre pet, pre sedam, pre 10, pre 20 godina. Da smo ovakav zakon imali, uveren sam da ne bismo imali predmete sudske ili tužilačke koji broje 50, 80, 90 ili 120 hiljada stranica, a koji se u praksi nazivaju – predmeti kriminala, belog okovratnika, ili bele kragne.
Nažalost, to nismo imali, nismo imali ovakav zakon kada su sprovođene privatizacije koje se danas kvalifikuju kao kriminalne.
Nažalost, nismo imali ovakav zakon kada je 800 ili 900, preko 900 nosilaca pravosudnih funkcija jednim potezom pera moglo da bude najureno na ulicu.
Nažalost, nismo imali ovakav zakon u onom trenutku kada doktorki, odnosno lekarki koja radi u Specijalnoj bolnici u Sremskoj Kamenici samo zato što ukazuje na kriminal koji postoji, kada se formiraju liste čekanja, pa se u te liste čekanja ulazi preko reda, pa onaj ko plati taj može da izvrši operaciju, odnosno može da bude podvrgnut operaciji za nedelju ili za dve nedelje dana, onaj koji nema i koji nije platio taj mora da ide na poslednje mesto koje se stalno pomera, ali ne unapred već unazad, pa onda možemo da imamo istu tu osobu podvrgnutu iživljavanju ne samo rukovodstva te medicinske ustanove, već rukovodstva i neke visokoškolske ustanove u koje ona radi.
Krivo mi je što nismo mogli jednu sudiju iz Šapca, koja je bila uzbunjivač i koja je samo iz ličnih, strogo ličnih razloga odnosa tadašnjih čelnika pravosuđa prema njoj ostala 2009. godine na ulici, pa mi je žao i što nismo imali u onom trenutku kada je pominjan čovek koji je radio u putevima Srbije, ali moramo oko jedne stvari da razvijemo svaku vrstu sumnje. Država uzbunjivaču treba, mora i pružiće zaštitu u onom slučaju kada on ukazuje da je povređen opšti interes, kada ukazuje na povredu ljudskih prava, kada ukazuje na povredu dobara, nesagledivo veće pretežne vrednosti. Država uzbunjivaču ne sme da pruži sistem zaštite koji će njegovu ličnu involviranost u protiv zakonite radnje zaštititi i oprati. To je ono gde se u sprovođenju ovoga zakona mora da vodi računa bukvalno u svakom momentu.
Status uzbunjivača ne sme da bude zloupotrebljavan. Koliko od države zavisi da li će uzbunjivača zaštititi, toliko zavisi i da li će mu onemogućiti da taj svoj status, da ono što mu ovaj zakon pruža i sam zloupotrebi. Zato je dobro da uzbunjivač uživa sudsku zaštitu, jer samo sud može činjenice ovakve prirode od interesa u ovako delikatnoj stvari, samo sud može da utvrdi ili ne utvrdi i niko drugi.
Voleo bih, kao što rekoh, da je ovakav zakon donet mnogo ranije. Voleo bih da su uzbunjivače primali i prethodni ministri pravde. Voleo bih da je država za uzbunjivače, odnosno prema uzbunjivačima i ranije imala mnogo više sluha, mnogo više interesa da ih zaštiti, ali to bi onda značilo da ne bi stranka kojoj imam čast i zadovoljstvo da pripadam imala razloga da dođe na vlast.
Pošto to nije bilo tako, mi smo pobedili na izborima, došli na vlast i evo kao što vidite, donosimo prvi zakon o zaštiti uzbunjivača, prvi u ovom delu Evrope, prvi put u Srbiji i dokazujemo da je Srbija, kada je u pitanju njeno zakonodavstvo, kada je u pitanju njeno pravo, koliko god to bilo teško i koliko god ekonomska situacija u Srbiji bila teška, ostaje ipak u ovom delu Evrope prava avangarda i kada je u pitanju zakonodavstvo i razvoj prava.
Ja sam ponosan na to što ovako dobar zakon možemo da vam predložimo i uveren sam da ćete imati sluha da prepoznate ovo o čemu sam govorio i u danu za glasanje podržite usvajanje ovog predloga zakona. Hvala vam.

Hvala uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao što reče moj veliki prijatelji i uvaženi profesor Marko Atlagić malopre kada sam odgovarao jednom narodnom poslaniku – poluistina je mnogo opasnija od neistine. Tako su i ovde izrečene neke stvari koje su obrazovanom čoveku ili pravniku potpune neistine, a nekome ko to nije su poluistine.
Rečena je samo jedna stvar istinita, dakle, istina je da postoji Agencija za borbu protiv korupcije, ali nije istina da je ta ista agencija podnela Vladi predlog za smenu ministra pravde. Prvo, ta ista agencija za onoga ko ume da čita zakon, ne može da podnosi predlog ni za čiju smenu, ona može da da preporuku.
Drugo, ona tu preporuku daje onome ko ministra bira, a to nije Vlada.
Treće, kada je reč o još nekim neistinama koje su rečene, koga interesuje može da uzme ili moj govor u pisanoj verziji ili transkript, pa da vidi da ja jednom jedinom rečju nisam rekao da iza ovog predloga zakona stoje Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti informacija od javnog značaja, niti Zaštitnik građana, ni jednom jedinom rečju.
Dakle, treća po redu neistina ako se ne varam, i četvrta stvar koju zaista moram da kažem, pomenuo je i kolega uvaženi Babić, ali ne do kraja, šteta što ovakav zakon nije postojao kada se privatizovao „Beopetrol“, ili kada se privatizovala Duvanska industrija Niš, ili kada su dodeljivana podsticajna sredstva ili subvencije za neke poljoprivredne delatnosti, velika šteta, jer da su postojali ovakvi zakoni tada, mnoge stvari ne bi izgledale kao što izgledaju sada.

Pošto nisam pomenut poimence, ali je pomenuta funkcija na kojoj se nalazim, pozivam onoga ko je pomenuo moju funkciju da sednemo i uporedimo naše diplome.
Dakle da sednemo i uporedimo naše diplome, da sednemo i da uporedimo institucije na kojima smo ih stekli, da sednemo i da uporedimo ocene koje smo dobijali, da sednemo i da uporedimo vreme kada sam ja ministar pravde i državne uprave i vreme kada je neko bio nekim nesrećnim, užasnim slučajem okolnosti predsednik Vlade, da se setimo najmračnijeg doba nakon ubistva predsednika Vlade, a onda još mračnijeg doba nečijeg predsednikovanja Vladom nakon ubistva predsednika Vlade, da se setimo recimo izveštaja nekih eminentnih međunarodnih organizacija o stanju ljudskih prava u tom periodu kada je neko bio predsednik te vlade. Da se setimo svega toga i da vidimo koliko je tada mogao da traje pritvor, odnosno zadržavanje u policiji, da vidimo koliko je potrošeno novca na neosnovano lišenje slobode, da ne pričamo o slobodi govora, da ne pričamo o cenzuri medija, ali da se vratimo na ono.
Dakle samo pozivam, ja ću bez problema i svoju diplomu sa osnovnih i svoju diplomu sa postdiplomskih studija sa najstarijeg pravnog fakulteta u zemlji da iznesem, a on neka iznese svoj. Sa tim nemam apsolutno nikakav problem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao predstavnik Vlade Republike Srbije i ovlašćeni predstavnik predlagača, zaista moram da reagujem u trenutku kada neko svojim tvrdnjama vređa zdrav razum.
Vređanje zdravog razuma jeste da u državi u kojoj se besomučno prebija recimo, brat predsednika Vlade, u kojoj se vrše pokušaji ucene njegovog sina i njega samog i u kojoj se onda daje kvalifikacija da neko, citiram – vodi vlast siledžijski, a to je bio drugi put upotrebe tog termina, onda je to nešto što zaista vređa zdrav razume.
Vlada Republike Srbije je izložena i treba da bude izložena, uvek, kontroli od strane izabranih predstavnika naroda, od narodnih poslanika, ali kada vas neko optužuje za siledžijstvo, a pri tom ne kaže ni jednu jedinu stvar, ni jedan jedini akt, u čemu je ova vlast siledžijska? U čemu je to ova vlast siledžijska?
Kada smo već došli do toga, onda da se setimo i etike odgovornosti. Tako neko ovde može pre nekoliko nedelja da izjavi da je jedan službenik zaradio za mesec dana 180.000 evra, a da nam nikada ne kaže koji je to službenik zaradio 180.000 evra. Pri tom, da se ne izvini. Mislim da su to pravila lepog ponašanja. Svakoga od nas obavezuju reči koje izgovorimo i svako od nas treba da podleže etici odgovornosti, tako i onaj ko Vladu Republike Srbije optužuje da vlada siledžijski, tako i onaj ko može ovde da iznese jednu paušalnu kvalifikaciju da je neko zaradio basnoslovan novac za mesec dana, a da nikada nije rekao na koga misli i da nikada nije tako nešto dokazao. Hvala.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, odgovoriću na više izlaganja koja su se ticala jedne od današnjih tema dnevnog reda, a to je Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača.
Nekolicina govornika je rekla kako je Agencija za borbu protiv korupcije izrazila bojazan da se neće ostvariti svrha zakona. Svaka bojazan je opravdana, pogotovo onda kada niste bili u prilici da na nešto utičete. Agencija za borbu protiv korupcije, nažalost, kategorično je odbila da učestvuje u radnoj grupi koja je pisala nacrt zakona.
Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije, institucija Republike Srbije, na poziv za učešće u radnoj grupi široko sačinjenoj, koja treba da napiše nacrt zakona koji treba da razmatra i o njemu da odlučuje Narodna skupština Republike Srbije, takva agencija koju plaćaju poreski obveznici Republike Srbije, takva agencija čije određene organe bira Narodna skupština Republike Srbije, nije želela da učestvuje u izradi Nacrta zakona o zaštiti uzbunjivača.
To je otprilike kao onaj birač koji dobije priliku jednom u četiri godine da izađe na izbore, da se opredeli da glasa, a on ne izađe da glasa, a onda naredne četiri godine kritikuje. Nije to sporno, to je legitimno. Samo ne znam da li je onda legitimno izražavati bojazan. Da li je legitimno kritikovati, a da si do juče mogao da učestvuješ u kreiranju nečega? Da li je legitimno da te građani države za nešto plaćaju pa si pozvan da učestvuješ i u kreiranju normativnog okvira sa definisanjem nečega čime ćeš se možda i ti baviti, a ti ne želiš da učestvuješ? Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije Republike Srbije odbila je da učestvuje u radu radne grupe za izradu nacrta Zakona o zaštiti uzbunjivača.
Postavljen je i niz nekih drugih pitanja i iskoristio bih ovu priliku da na takva pitanja i odgovaram. Rečeno je i par nekih neistina, potpunih neistina. Odgovorno tvrdim, iako nisam bio na sednici Odbora za pravosuđe da niko od mojih saradnika nije rekao da se polazilo od pretpostavke da će uzbunjivač da zloupotrebi svoj status da bi napredovao u poslu. Koliko znam sednice Odbora za pravosuđe se snimaju, pa bih voleo, i zamoliću, službe za transkript te sednice i da vidim da li je zaista to neko rekao. Koliko znam, nije rekao apsolutno.
Nije mi jasno u jednoj stvari, čuli su se različiti glasovi i došao sam u sumnju da saziv Narodne skupštine koji slovi za saziv koji jednodušno podržava politiku evropskih integracija Republike Srbije ne čini to više jednodušno. Pred vama je danas, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača koji je dobio odlične ocene i komentare Saveta Evrope i Evropske komisije. Dakle, konačni nacrt zakona koji je pretočen i utvrđen kao predlog dobio je najbolje ocene Saveta Evrope i Evropske komisije. Da stvar bude još bolja isti strani stručnjaci iz SAD i Velike Britanije koji su učestvovali u pisanju modela zakona o zaštiti uzbunjivača učestvovali su i u pisanju nacrta, odnosno ovog današnjeg Predloga zakona o zaštiti uzbunjivača koji je pred vama. Ti isti ljudi, gospoda Tom Divajn i Pol Stivenson su rekli da je ovo izuzetan zakonski tekst. Isti oni koji su učestvovali i u radnoj grupi koju je formirao poverenik i u radnoj grupi koju je formirao ministar pravde, rekli su da je bolji tekst koji je uradila radna grupa Ministarstva pravde.
Vrlo rado sarađujem sa nevladinim organizacijama. Uvek sam bio spreman da prihvatim i njihovo učešće u radu radnih grupa. Neretko ih uključivao u rad radnih grupa. Uvek imao sluha za ono što su argumentovano tvrdili.
Zašto sam sada došao u nedoumicu da li ovaj parlament zaista jednodušno podržava evropske integracije Republike Srbije? Zbog toga što se ovde više ceni mišljenje jedne nevladine organizacije nego mišljenje panevropske organizacije koja okuplja 47 različitih država. Ovde se više ceni mišljenje jedne nevladine organizacije nego mišljenje Evropske komisije. Ovde se govori i napada predlagač zakona što je jasno definisao uzbunjivača. Pretpostavljam da onaj ko to priča ne zna da je to bio izričit zahtev Saveta Evrope.
Dakle, Savet Evrope, dame i gospodo narodni poslanici, je izričito zahtevao da se uloga uzbunjivača veže za radno angažovanje. Za razliku od nekog prethodnog teksta gde stoji da uzbunjivač može biti svako fizičko lice Savet Evrope je rekao – ne može. Ne kaže to Savet Evrope zato što mu se tako hoće već zato što iza toga stoje određena akta, određene preporuke tog istog Saveta Evrope. Zato što Savet Evrope nije nevladina organizacija koju ne obavezuje ono što kaže, već zato što je Savet Evrope jedna izuzetno bitna evropska institucija najstarija tog tipa čiji je zadatak zaštita ljudskih prava.
Upravo taj isti Savet Evrope u svom ekspertskom mišljenju kaže – morate, gospodo iz Republike Srbije vezati status uzbunjivača za status radnog angažovanja. Onda nam obrazlaže i kaže zašto. Kaže, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, dakle, Evropski sud za ljudska prava koji je pravosudna institucija u okviru Saveta Evrope, uzbunjivač je zaposleno lice shvaćeno u najširem smislu. To je jedina osoba ili deo male grupe ljudi koji su svesni nezakonite prakse na poslu pa su zato oni najpozvaniji da postupaju u javnom interesu i da alarmiraju poslodavca da otkloni nepravilnosti, odnosno da se obrate društvu u celini.
Dakle, uzbunjivač pripada malom krugu ljudi koji mogu biti svesni nezakonitosti upravo zbog toga što otkrivaju interne informacije tzv. insajderske informacije i mogu imati direktne posledice po svoj radni status ili druga lična dobra. Jednostavnije rečeno, uzbunjivač otkriva interne informacije koje mogu biti od javnog interesa, a koje ne bismo tako lako mogli saznati na drugi način. Informacije koje ostala lica mogu otkriti ili prijaviti nemaju u toj meri karakter internih informacija ili se radi o informacijama koje nisu toliko interne i dobro skrivene.
Kaže dalje Evropski sud za ljudska prava, dakle, ne neka nevladina organizacija već Evropski sud za ljudska prava trebalo bi na ovom mestu ukazati i na razliku između uzbunjivača i podnošenja pritužbi. Dakle, baš ono što je neko pomenuo da u Mađarskoj postoji apsolutna sloboda podnošenja pritužbi. Postoji i kod nas, apsolutno. Uzbunjivanje prema mišljenju Saveta Evrope i Evro skog suda za ljudska prava, uzbunjivanje postoji kada zaposleni iskaže navode o opasnosti ili nezakonitosti koja ima efekat prema drugima. To nije pritužba. To je tačno i jasno određeno na šta može informacija uzbunjivača da ukazuje.
Dat je recimo jedan primer i meni je žao što taj primer nije onda stavljen u funkciju ovoga predloga zakona, pa da onaj ko je dobro pročitao Predlog zakona, onaj koji ima dobro pravničko znanje može da primenjuje taj zakon, može i da odgovori na primer koji sam postavlja. Kaže šta ćemo ako recimo neko lice koje je uzbunjivač kasni na posao, pa mu se onda zbog toga što kasni na posao smanjuje plata, odnosno rečeno je šta ćemo ako imamo uzbunjivača kome se smanjuje plata, pa se onda to pravda time što on kasni na posao. Ko je dobro pročitao zakon može da vidi da postoji u njemu nešto o čemu sam dobro govorio u uvodnom slovu, a to je obrnuti teret dokazivanja. Onda je poslodavac taj koji mora da dokaže zašto se nekome smanjuje plata. Onda rešenje kojim je nekome smanjena plata, kojim je neko premešten na drugo radno mesto, kojim je neko suspendovan stavlja se van snage.
To lepo kaže ovaj Predlog zakona. Kada jedan deo istrgnete iz konteksta, onda sa njime možete da radite šta hoćete. Kada ga posmatrate u kontekstu ovog Predloga zakona, onda vidite da takav argument pada.
Meni je krivo što u Srbiji postoje institucije koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, a koje nekada nisu dorasle stepenu odgovornosti prema građanima Srbije.
Kada ih pozovete da vam pruže podršku u nečemu što je u opšte interesu, a one kažu, mi u tome nećemo da učestvujemo. Krivo mi je što u Srbiji postoje državni organi koji su spremniji da se ponašaju mnogo više kao da su nevladin sektor, nego kao da su državni organi.
Dakle, još jednom da pomenem jednu stvar, zašto je ograničena definicija uzbunjivača na radno angažovanje lica koje se identifikuje kao uzbunjivač? Zato što je to tražio Savet Evrope. Savet Evrope je to tražio na osnovu mišljenja Evropskog suda za ljudska prava.
Ako me neko ubedi da je mišljenje Evropskog suda za ljudska prava slabije od mišljenja bilo koje nevladine organizacije, čime god da se ona bavi, ja ću reći da je taj neko u pravu.
Ali, Savet Evrope, po mom skromnom mišljenju je neuporedivo jači, ne od jedne, nego čitavog niza nevladinih organizacija ili kako bismo srpski rekli, udruženja građana. Ako neko udruženje građana, koje god ono bilo, a ja uvažavam i udruženja koja su ovde pominjana i rečena je jedna neistina, kada je u pitanju pištaljka. Pištaljka je učestvovala u izradi ovog nacrta, a nije učestvovala u izradi modela.
Ljude iz pištaljki sam imao prilike nekoliko puta kako koga da viđam, da sa njima razgovaram, oni nisu rekli da je ovo loš zakonski predlog. Oni su dali, ako se ne varam, podneli su jedan amandman i naravno da ćemo ga razmotriti.
Upravo ono što isti taj Savet Evrope kaže i što kaže Evropska komisija u svom mišljenju zašto je nacrt bolji? Zato što je širi krug subjekata bio uključen u njegovu izradu.
Uz to da kažem, da oni koji su pisali nacrt zakona, za to nisu bili plaćeni, kao što se ne plaća izrada bilo kog drugog zakonskog propisa, odnosno predloga zakonskog propisa koju sprovodi Ministarstvo pravde.
Ja hoću da verujem da postoji dobra vera da se neka zakonska rešenja koja se čine nepotpunim ili lošim ili neodgovarajućim, poprave.
Ako neko misli da je jači od Saveta Evrope, od Evropskog suda za ljudska prava, od Evropske komisije i pokušava da nametne svoje mišljenje narodnim poslanicima, onda je najbolji put da to učini tako što će se kandidovati na izborima, pre toga osnovati ili svoju grupu građana ili političku stranku, kandidovati se na izborima, izaći na izbore, osvojiti dobar broj glasova, a nakon toga i formirati vlast.
Sve drugo, uz najbolju volju i želju, ne prođe li kroz radnu grupu, pa ću dati pojedinim poslanicima da oni to guraju umesto mene, jeste legitimno, ali jednostavno, nije toliko u redu.
Verujem da u ovoj Narodnoj skupštini sede narodni poslanici svi od reda, dovoljno obrazovani, dovoljno vispreni, dovoljno mudri, da sednu i da sami napišu amandmane, ukoliko smatraju da nešto nije dobro. Zahvaljujem se.
(Balša Božović, s mesta: Replika.)

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo ja bih se osvrnuo na ove dve zamerke koje je uvaženi kolega Đukanović izneo.
Moram da vam kažem, kada je u pitanju ova druga zamerka, da krenem od nje, dakle, zaštićenost tajnih podataka, vrlo je teško naći pravu meru i ne dozvoliti pojavu nekog srpskog Snoudena i na takav način ugroziti nacionalnu bezbednost Republike Srbije.
S druge strane, sankcionisati nešto što bi bilo protivno javnom interesu, ovu dilemu su imali kako ljudi koji su radili na ovom nacrtu zakona, a imao sam i sam lično i sada mogu i da iznesem taj podatak, jeste nešto što je neko od mojih prethodnika, obavljajući funkciju na kojoj se sada nalazim, jednu javnu nabavku sproveo pod oznakom poverljivosti. U tu javnu nabavku upakovao je sve i svašta, sve pravdajući interesom bezbednosti države, pa je, recimo, tako upakovao kao jednu od stavki o javnoj nabaci nabavku usluge održavanja internet veze između svih pravosudnih organa u Srbiji.
Ministarstvo pravde Republike Srbije je za tu uslugu plaćalo godišnje oko 70 miliona dinara. Pri tome, to je činila kompanija koja uopšte ne poseduje svoju infrastrukturu za pružanje takve usluge.
Nekoliko puta smo pokušali da sprovedemo novu javnu nabavku i svaki put je javna nabavka obarana i, u skladu sa politikom koju vodimo i transparentnosti i štedljivosti državnih resursa, hvala Bogu, uspeli smo da sprovedemo tu javnu nabavku prvi put s kraja leta, početka jeseni ove godine. Nećete verovati, ista kompanija je dobila na toj javnoj nabavci posao pružanja iste usluge – pružanja usluge održavanja internet veze za pravosudne organe u Republici Srbiji, dakle, sve sudove, sva javna tužilaštva, samo što je sada više od dve godine, tri godine nakon one prve javne nabavke koja je bila pod oznakom „poverljivo“, ta usluga košta Ministarstvo pravde, verovali ili ne, mislim da je sa porezom oko 10 miliona dinara.
Ovde sam naveo jedan konkretan primer, primer sa kojim sam se suočio rukovodeći jednim ministarstvom u Vladi Srbije. Pošto nismo u međuvremenu mogli da ponovimo nabavku, morali smo da zaključujemo anekse ugovora dok se ne sprovede nova javna nabavka, jer je na taj prvi ugovor zaključen aneks u kome je stajalo da se on primenjuje do sprovođenja nove javne nabavke. Zato je svaka od tih nabavki obarana. Aneks je bio takav da smo mi za produžetak ugovora za svaki mesec, mislim da neću pogrešiti, ali mislim da smo na mesečnom nivou plaćali tu uslugu šest miliona dinara, sve dok nismo uspeli da sprovedemo javnu nabavku.
Ovo sam ispričao iz jednog jedinog razloga – zato što ćemo predloženi amandman o kojem je u javnosti govorilo Udruženje „Pištaljka“ najozbiljnije uzeti u razmatranje i potruditi se da nađemo najbolju moguću meru i najbolju zakonsku definiciju kako ne bismo podatke koji su zaista od uticaja na nacionalnu bezbednost, učinili lako dostupnim javnosti i time ugrozili istu tu bezbednost, a sankcionisali one koji pod izgovorom poverljivosti, iz razloga nacionalne bezbednosti su spremni da se bave i ovakvim stvarima.
Pri tome, odmah vam govorim, mi smo zadovoljni saradnjom sa tom firmom. Oni su dobili posao. Nije njihova krivica, neko je to omogućio, a vi uzmite pa obračunajte koja je bila stopa inflacije, koja je bila realna vrednost 70 miliona dinara pre tri godine i ko je tada uspeo, pri tome, 70 miliona je bilo za jednu godinu, a nakon toga je svaki mesec, u skladu sa aneksom, plaćano mislim oko šest miliona. Znate, to je jedan, što bi neko rekao, ugovorčić u jednom od ministarstava, u jednom od sistema. Da je onaj ko je radio tehnički na poslovima te javne nabavke mogao da stekne ovakav status uzbunjivača, koje pruža ovaj Predlog zakona, uveren sam da tako štetan ugovor po državu ne bi bio zaključen. A gde su javna preduzeća, gde su drugi organi? Gde su oni organi koje faktički niko u Srbiji ne kontroliše? To je posebna priča.
Ja sam vam naveo jedan direktan primer iz prakse sa kojim sam se suočio i nisam mogao da se smirim dok tu situaciju nismo regulisali. Ali, mislim da je ovo nešto što građani treba da znaju i mislim da ćemo najozbiljnije uzeti u razmatranje amandman sa kojim je Vlada Radomirović i ljudi iz „Pištaljke“ je izašao, jer vrlo je teško, možete tajnost, odnosno poverljivost, taj atribut nekog akta, nekog dokumenta, neke informacije, kako možete da upotrebite, vrlo lako možete i da zloupotrebite.
Što se tiče anonimnih prijava i postupanja po anonimnim prijavama, pa naravno da će onaj kome budu upućivane ceniti ozbiljnost svake od tih anonimnih prijava. Znate, javnotužilačka organizacija postupa po anonimnim prijavama i ako nađe da su one u nečemu opravdane i da ima mesta i da ima smisla, onda treba po njima postupati. Naravno da kada neko uputi anonimnu prijavu da mu neće biti odgovarano, što reče jedan moj prijatelj, kada ste vi postavili pitanje, kako će mu biti odgovarano, pa on kaže - anonimno.
Dakle, nema odgovora na anonimnu prijavu. Anonimne prijave i meni u kabinet svakoga dana sa hiljade strana stižu i verujem da je tako i vama koji ste narodni poslanici u ovom uvaženom domu i da kada pročitate, često možete da vidite i kroz tu anonimku, ko što bi narod rekao – i sa koje strane vetar duva i ko je otprilike bio kadar da tako nešto potpiše i napiše. Ali, ako lice koje je uzbunjivač poseduje ovakav vid sudske zaštite kakav do sada nije postojao u Srbiji i uživa takav iz zaštite, ja sam uveren da će broj anonimnih prijava biti neuporedivo manji od onih koja će biti imenovane, dakle, potpisane od strane ljudi koji će moći da uživaju zaštitu svoje ličnosti, svoga statusa zbog hrabrosti koju su iskazali, a u cilju zaštite javnog i opšteg interesa. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne znam u čemu je smisao kada nešto kažete, a onda odete iz sale i ne saslušate čak ni odgovor do kraja. Javnosti radi, pošto javnost prati ovo zasedanje, istina je da su postojali različiti modeli, odnosno različiti tekstovi nacrta zakona. Eminentne evropske institucije, Savet Evrope i Evropska komisija, ocenile su ovaj predlog zakona, dok je još bio u formi nacrta zakona kao najbolji.
Zato smo sa njim kao Vlada Republike Srbije i izašli pred vas narodne poslanike. Naravno da će praksa pokazati kakav je neki zakon i to je upravo ono na šta nam je Evropska komisija skrenula pažnju, da na primenu ovog zakona treba da uložimo u primenu ovog zakona, maksimum svojih napora, ukoliko zaista želimo da on uspe, a to iskreno i želimo.
Da li su sudovi nezavisni ili zavisni od nekoga? Ustav je definisao da su nezavisni. Evropska komisija ne skreće pažnju na manjak nezavisnosti sudova, već na manjak u postupku izbora sudija i kaže da Narodna skupština ne treba da učestvuje u tome.
Ja ću reći još samo jednu opštu ali važnu ocenu, na kraju ove rasprave u načelu – mi do sada, dame i gospodo narodni poslanici, nismo imali zakon o uzbunjivanju i zaštiti uzbunjivača. Ovo je prvi zakon koji se donosi sa ciljem, sa namerom da se ova materija dobro, postupno, kvalitetno, efikasno i delotvorno, što bi trebalo da deluje, definiše.
Ko nije za ovaj predlog zakona, takav nije uopšte za regulisanje ove materije. Bolje je regulisati je na jedan način, pa makar on bio i manjkav, nego ne regulisati uopšte.
Ovim Predlogom zakona, ukoliko ga u Danu za glasanje budete podržali i ukoliko on zaista postane zakon, građani Srbije dobijaju šansu i država Srbija dobija šansu da se bori protiv korupcije na jedan mnogo bolji način, baš onako kako smo još tada kao opoziciona stranka, mi iz SNS predlagali kada smo ušli u vlast, usvojili Zakon o javnim nabavkama, zakon koji ne možemo da kažemo da nema problema u primeni, ali zakon zahvaljujući kojem smo kao država stotine miliona evra do sada uštedeli.
Da smo imali ikakav zakon o zaštiti uzbunjivača u prethodnoj deceniji, deceniji i po, dve decenije, uštedeli bismo mnogo više. Usvajanjem ovog zakona, država Srbija dobija šansu, dobija priliku da jedan deo, jedan segment u borbi protiv korupcije zakonski preuredi, da kao država sankcioniše, a građane koji su hrabri i odvažni, i stupaju u tu borbu protiv korupcije na adekvatan način, zaštiti.
Uveren sam da ćete u Danu za glasanje i nakon rasprave u pojedinostima podržati Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, Predlog Vlade Republike Srbije za javne tužioce u apelacionim javnim tužilaštvima, Predlog zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i BiH o izručenju.
Hvala vam.

Hvala.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se na izlaganje svoje prethodnice uvažene koleginice Martinović i ukazati na nešto što direktno smatram ovde zamenom teza.
Dakle, u čemu leži zamena teza? Zamena teza leži u činjenici da neko kaže da se ovde supružnicima onemogućava da oni sačine ugovor, odnosno sporazum o deobi zajedničke imovine supružnika ili vanbračnih partnera, što jednostavno nije tačno.
Ovde se ni jednim jedinim delom zakona ne ograničava sloboda volje. Sloboda volje je prisutna i u ovome zakonu. Šta ovaj zakon propisuje? Šta ga je propisalo još 2011. godine, jer četiri stava, čije brisanje tražite, su stavovi koji su doneti 2011. godine. Šta se to promenilo u odnosu na 2011. godinu, pa je ovo tada bilo dobro rešenje a danas je loše rešenje? Dakle, ovde zakon samo ukazuje na neophodnu bitnu formu tog ugovora.
Govorio sam dovoljnu u raspravu u načelu o tome šta je značaj javnobeležničkog zapisa, da je to javna izvršna isprava, da ima snagu sudske odluke i kada se zagade odnosi, da se tako izrazim, bračnih ili vanbračnih partnera, u tom trenutku postizati ugovor, odnosno sporazum o deobi imovine na koji će dati saglasnost oba bračna partnera i da to ima snagu isprave sa izvršnim naslovom, snagu javne isprave, gotovo da je nemoguće. Ovde na vreme regulišu te odnose izvršnom javnom ispravom u formi koju propisuje zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se složio sa tim da je ovo saobrazno situaciji u kojoj prolazite ulicom pored papirića koji stoji na ulici i nećete da ga podignete i ubacite u kantu, jer ovo nije papirić koji stoji na ulici, ovo je zakon. Ovaj zakon je usvojila Narodna skupština 2011. godine.
Ako neko nije bio narodni poslanik, a izabran je na listi stranke koja je predložila ovaj zakon, koja je svojom većinom usvojila ovaj zakon, tek onda ne možemo da pričamo o papiriću na ulici koga treba podići i baciti u kantu.
Druga stvar, vrlo važna, stručna stvar, nije nigde rečeno, niti sam ja rekao da je javnobeležnički zapis o sporazumu o deobi zajedničke imovine bračnih partnera ili vanbračnih partnera rezultat spora. On nastaje da u slučaju spora omogući efikasnu raspodelu imovine i to jeste njegova svrha.
Takvoj vrsti javnobeležničkog zapisa nigde se ne daje veća snaga od sudskog poravnanja, naprotiv, članom 85. javnobeležnički zapis se izjednačava sa sudskim poravnanjem. Dakle, ne daje mu se jača snaga, on se izjednačava sa sudskim poravnanjem. Zato je javni beležnik ono što se u teoriji kaže – preventivni sudija. On svojom aktivnošću čini da jednoga dana ne dođe do sudskog spora u stvari u kojoj sačinjava određeni notarski instrument. To je poenta njegovog delovanja u ovoj situaciji. Ovo nije rezultat spora, ovo treba da izvrši prevenciju od samog spora. Hvala.