Hvala uvažena predsednice.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, mislim da sam vrlo jasno u svom uvodnom izlaganju rekao da su poslovi overa prepisa i rukopisa do sada bili poverena nadležnost jedinica lokalnih samouprava i osnovnih sudova. Dakle, nije pristojno citirati samog sebe, ali sam to rekao, sa naglaskom, a znajući da mogu da izazovem repliku jednog pravnika još, da su to povereni poslovi. Overa potpisa, prepisa i rukopisa nikada, podvlačim – nikada nije bila izvorna nadležnost jedinica lokalne samouprave, već povereni posao. U svakom sistemu gde postoji javno beležništvo latinskog tipa to je nadležnost javnog beležnika.
Mogu samo da se složim sa nečim što je i kolega Babić rekao, kada su u pitanju troškovi i da ne vidim čemu, osim sticanju političkih poena priča da će nastupiti haos i da će nešto biti neuporedivo skuplje.
Žao mi je što jedan od uvaženih prethodnika na čije se izlaganje i osvrćem nije malo pre bio prisutan kada sam sa jednim drugim uvaženim kolegom raspravljao upravo o nadležnosti javnobeležničkog pomoćnika, odnosno javnobeležničkog pripravnika. Javnobeležnički pripravnik koji ima završene pravne studije da ne može da overava, a da to može da radi sudski overitelj koji ima srednju školu, ne vidim tu nikakvu logiku. U Zakonu o javnom beležništvu je predviđeno da javnobeležnički pomoćnik može da obavlja svoje poslove koje može i javni beležnik osim sastavljanja javnobeležničkog zapisa i solemnizacije, odnosno prevođenja privatne isprave u javnu. Samo mi je krivo što niste bili tada tu da čujete, vrlo korektno i dobro smo kolega Stefanović i ja o tome raspravljali i mislim da je to sasvim u redu.
Sada imate sudskog overitelja koji ima završenu srednju školu i koji će i dalje to raditi do 1. marta, a ovamo imate javnobeležničkog pripravnika koji ima završen fakultet. Naravno, zna se koju vrstu overa, on ne može da sastavlja javnobeležnički zapis, to ne može ni javnobeležnički pomoćnik, to može samo da radi javni beležnik.
Rekao bih, iako to treba ostaviti više za raspravu u pojedinostima, kolega Đukanović je skrenuo pažnju na par stvari koje su vrlo važne za građane. Moram ukratko da se osvrnem na to. Jedna primedba se ticala, vrlo važna primedba, na Predlog zakona o prometu nepokretnosti i to na situaciju kada javni beležnik utvrdi uvidom u evidenciju o ugovorima o prometu nepokretnosti da su u sudu već overeni potpisi na tom ugovoru za promet iste nepokretnosti kod javnog beležnika ili kod suda, da je sačinjen javnobeležnički zapis o prometu nepokretnosti, a da je prodavac isto lice. Koja je suštinska razlika? Dalje se kaže da je on dužan da o tome upozori ugovorne strane, da unese taj podatak u javnobeležnički zapis, a ako oni ne prihvate da se unese u javnobeležnički zapis da se odbije sačinjavanje javnobeležničkog zapisa.
Razumem vašu bojazan i razumem vašu brigu za sigurnost pravnog poretka, ali jedno od osnovnih načela javnog beležništva jeste dužnost javnog beležnika i to je ono što ga razlikuje od advokata. Javni beležnik je dužan da izađe stranci u susret i samo pod jasno navedenim i obrazloženim razlozima da odbije da izvrši svoju obavezu.
Šta ga ovde razlikuje od recimo današnjeg sudskog overitelja koji overava potpise na ugovore o prometu nepokretnosti? Prvo, razlikuje ga to što moraju da budu prisutne obe strane ugovornice koje mora do detalja da upozna sa svim detaljima pravnog posla koji sklapaju i koji će za svaku manljivost tog posla da odgovara sam sopstvenom profesijom i sopstvenom imovinom. Dakle, on je dužan da kaže kupcu – ovaj prodavac sa kojim sediš ovde ispred mene je već zaključio ugovor o prometu nepokretnosti u obliku javnobeležničkog zapisa i ja to unosim u ovaj javnobeležnički zapis.
Ako on kaže – nemoj to da uneseš, on kaže – ja ne sačinjavam javno-beležnički zapis. Sad pazite šta mora da se stekne od uslova. Prvo, da javni beležnik nešto radi protiv sebe samog, to je prva stvar, a on tu mora da bude najpažljiviji. Drugo, da je taj kupac ne toliko bistre svesti da prihvata tako nešto da zaključi.
Da li je teoretski moguće da imamo situaciju u kojoj je isti prodavac zaključio u obliku javno-beležničkog zapisa već jedan ugovor i danas dolazi da zaključi drugi? Teorijski, moguće je.
Kada? Recimo kada kupac nije isplatio kupoprodajnu cenu, a nije došlo do poništaja toga ugovora, ali je to bitan element ugovora.
Naći ću vam sponu sa ovim što sam rekao – ne može javni beležnik da odbije. To je isto kod principa teritorijalnosti. Ne sme stranka da trpi zbog toga što je neku ispravu, recimo roditelji hoće da pošalju svoje dete na ekskurziju, na more, potrebna je overena saglasnost kod nadležnog organa. Otišao je kod, odnosno sreo je javnog beležnika van njegovog sedišta, ovaj mu je overio tu ispravu. Ta isprava, pravno je u potpunosti valjana. On je platio nagradu javnom beležniku za tu uslugu koju mu je pružio, ali ne može građanin da trpi zbog toga što se nije ponašao javni beležnik savesno. Zbog toga će trpeti javni beležnik koji disciplinski odgovara ako to učini, ali građanin ne sme. Građanin to ne sme da radi.
Dakle, opravdana bojazan sa vaše strane ali sam ovo morao da kažem jer znam da građani prate ovu raspravu i da je to svakako u njihovom interesu da znaju. Da li su zaštićeni ovim predlogom zakona na adekvatan način? Jesu.
Normalno, ja sam čak iz usta pojedinih opozicionih poslanika čuo da je ovaj zakon dobar. Čuo sam da je zakon dobar, nisam čuo argumentovano zašto nije dobar.
Takođe, znate šta, ministar ne može da oduzme pravo nikome u Narodnoj skupštini, hvala Bogu, da amandmanima pokuša da interveniše u tekst zakona. To je posao narodnog poslanika. Time i treba da se bavi. Koliko puta su i opozicione poslaničke grupe dale neke dobre amandmane, ja sam ih vrlo rado usvajao. Evo ga i dr Milosavljević je tu i zajedno smo i u medijima maltene nastupili posle toga i srećan sam zbog toga. Pa dužnost Narodne skupštine, dužnost, pravo, jeste da poboljša predlog zakona koji u nju dolazi.
Nemam nikakav problem sa tim. Bilo je nekih zakona koje smo predlagali, na koje nismo imali nijedan amandman. Možda je to svedočanstvo toga da su ti zakonski tekstovi bili odlični.
Imamo primer Zakona o vanparničnom postupku iz maja meseca i nije bio nijedan jedini amandman na njega.
Izvinite što sam odužio, ali mislim da je bitno ovo što sam rekao. Hvala.

Zahvaljujem uvažena predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da nikada nisam pokazao neku vrstu bahatosti u Skupštini koja bi ukazala na to da postoje zabranjena pitanja koja mogu da mi se postave. Ne postoje i mislim da to nije dobro da postoji ni u jednom predstavničkom domu, pa ni u našoj uvaženoj Narodnoj skupštini.
Kriterijume za vrednovanje kandidata za javne beležnike propisao je zakon. Tak zakon donela je parlamentarna većina 2011. godine. Stranka kojoj imam čast da pripadam nije učestvovala u pisanju tog zakona.
Tokom današnje rasprave rekao sam da i pored nedostataka koje taj zakon ima, u svojoj suštini on je dobar. Kaže lepo naš narod – krivo sedi, ali pravo besedi; to ćete od mene uvek moći da očekujete.
Istina je da je taj zakon prepisao kriterijume koji su uspeh na pravosudnom ispitu, pri tome sam zakonodavac prenebregnuo činjenicu da se naš pravosudni ispit ocenjuje opisnom ocenom „položio“ ili „položio sa odlikom“. Dve ocene. „Položio sa odlikom“ među onima koji su imali prilike da polažu pravosudni ispit ili da prisustvuju polaganju pravosudnog ispita, vrlo dobro znaju da predstavlja u Srbiji pravu retkost, što je dobro. Znači da za taj najveći uspeh na pravosudnom ispitu još uvek postoji jedan kriterijum.
Nije mi poznato da postoji kandidat za javnog beležnika koji je pravosudni ispit položio sa odlikom, a da nije izabran za javnog beležnika.
Drugi kriterijum je uspeh na javnobeležničkom ispitu. U dopisu koji je ovde citiran, stoji nešto što je apsolutni non sens. Imao sam priliku da jedan deo svog radnog, kratkog ali radnog veka provedem u akademskoj sredini i znam da je neuporedivo teže kada vas ispituje više od jednog ispitivača. Odredbe o polaganju javnobeležničkog ispita koje se osporavaju, u trenutku kada sam postao ministar pravde, su bile takve da je ispitnu komisiju činilo pet šest članova, a da su jednog kandidata ispitivala samo tri člana.
Izmenama i dopunama zakona to je promenjeno u propis da komisija ima pet članova i da svih pet članova ispituje jednog kandidata.
Dakle, tamo je komisija od šest članova, tri ispituju jednog, a ovde je komisija od pet članova i svih pet, bez mogućnosti podešavanja kao što je tamo bilo moguće, ne kažem da je činjeno ali bilo moguće, imate šest, pa kažete – ova tri će ispitivati ovoga, a ona tri onog drugog kandidata. Ne, ovde isti ispitivači, svi zajedno ispituju jednog kandidata. Svakome ko je polagao ispite, a pogotovo ovako teške ispite, jasno je da je tako teže položiti ispit.
Ja sam ponosan na jednu činjenicu, a to je da sam tražio od članova konkursne komisije da od svih kandidata pre obavljanja razgovora zatraže pismenu saglasnost kandidata da se razgovor tonski snima. Svaki razgovor koji je sa kandidatima obavljen je snimljen i svakom kandidatu su inicijalno bila postavljena identična pitanja. Sramota je šta su neki od njih odgovarali. Zato sam rekao da potpuno mirno mogu svakoga da pogledam u oči kada je upitanju bilo kakva priča, bilo da je to narodni poslanik, bilo da je to neizabrani javni beležnik, bilo da je izabrani javni beležnik, bilo da je Zaštitnik građana, jer sve o čemu se razgovaralo postoji dokumentovano.
Šta da kažete kada vam dođe kandidat koji bi trebalo da je imenovan od 1. septembra da počne da overava potpise, ako se sa vama posvađa kada ga pitate zašto nije potpisao sopstvenu prijavu na konkursu? Šta da kažete kandidatima koji vam pišu anonimnu pritužbu na rezultate izbora, a da nisu dobro ni pročitali Zakon o javnom beležništvu u kome vrlo jasno stoji da ne postoji pravo na pritužbu, već isključivo pravo na tužbu Upravnom sudu kojem se inicira upravni spor? Šta da kažete onome ko je došao i rekao da je sudija, a da vam je pri tom rekao potpunu neistinu i ne što je rekao, nego je to i napisao u svojoj biografiji koju je dostavio? Šta da kažete kandidatu koji dođe i kaže vam u lice da mu je neki član porodice fiktivno uplaćivao radni staž četiri, pet ili osam godina, a onda dođe i buni se što nije među izabranima ili možda neko smatra da je takve ljude trebalo imenovati?
Kada sam rekao – nisam učestvovao u donošenju zakona, mislio sam na to što sam po odredbama ovoga zakona, bez obzira na mišljenje konkursne komisije, po zakonu koji nisam pisao, imao pravo kao ministar da izaberem koga god sam hteo, a to je zakon koji je donela većina u periodu 2008. do 2012. godine. Dakle, ministar pravde, ko god da je u trenutku imenovanja javnih beležnika, mogao je da izabere svakoga ko ispunjava uslove, odnosno bilo koga od lica koji ispunjavaju uslove.
Ima jedna lepa Sokratova rečenica, ne tiče se direktno ovoga ali može da se primeni, kaže: „Ko uđe u brak kajaće se, ko ne uđe u brak kajaće se“. Ko god da je sprovodio ovaj postupak, bio bi suočen sa ovakvim pričama.
Izjavili ste, odnosno jedan od prethodnika je izjavio da je konkursna komisija derogirala kriterijume. Apsolutno netačno. „Audiatur et altera pars“ - ne čuste drugu stranu, a donesoste sud. Citiran je nepotpisani dopis. Neko nije u stanju da svojim imenom i prezimenom staje iza nečega što odgovorno tvrdi, a tvrdi prilično važne stvari.
Svako ko je potpisao dopis i tražio sastanak, dobio ga je i dobiće ga. To nikada kod mene u kabinetu nije bilo sporno. Niko od neizabranih kandidata ko je došao mi nije rekao – ljudi su birani po političkoj liniji, a po zakonu koji je donela neka druga većina čak je i to bilo moguće.
Neko je svojevremeno birao sudije, tužioce i zamenike tužilaca po političkoj liniji ili po rođačkoj liniji, nije to bilo toliko davno, ima skoro pet godina od tada, pa je doneo Zakon o javnom beležništvu kojim je isto to mogao da radi, ali se izgleda nije nadao u tom trenutku, ponesen tim zanosom, da će doći neko drugi na vlast i da taj neko drugi ko dođe na vlast neće razmišljati na takav način.
Ne postoji kriterijum opšteg utiska o tome kako neko izgleda ili priča. Kandidatima su se postavljala tačno formulisana pitanja koja su se ticala kriterijuma za izbor.
Kada nekoga birate za javnog beležnika, valjda je normalno i da ga pitate kako misli da će organizovati svoju javno-beležničku kancelariju.
Da bismo izbegli svaku vrstu pokušaja političke podmetačine, uz unapred izrečeno izvinjenje, ko će sastavljati ugovore kada se bude trgovalo nekretninama sagrađenim u okviru Projekta „Beograd na vodi“, tu će biti javni beležnici koji pokrivaju područje suda na čijoj teritoriji se nalaze i te nekretnine. Koliko mi je poznato, Projekat „Beograd na vodi“ treba da se realizuje na području koje pripada, saglasno sudskoj mreži, području Prvog osnovnog suda i području Trećeg osnovnog suda. Dakle, jedan deo je sa južne strane Save, drugi deo je sa severne strane Save. Koliko mi je poznato, za ta dva područja imenovano je preko 20 javnih beležnika. Ko će od njih to raditi, to će da odluči sama stranka. Ako na području jednog suda imate pet javnih beležnika, a jedna ste od strana ugovornica, sa drugom stranom ugovornicom sami ćete odlučiti kod koga ćete da idete. To je nešto što stranci apsolutno stoji na raspolaganju.
Možda bi pokušaji insinuacije koja je ovde izrečena i te kako imala smisla da vi za područje Prvog osnovnog suda imate samo jednog javnog beležnika. Da imate samo jednog, onda bi vas sve upućivalo samo na tog čoveka, pa bi taj pokušaj insinuiranja mogao da bude uspešan. Ovako, bojim se da je apsolutno neuspešan.
Nijednog jedinog trena nisam rekao sve je uredu i sve će savršeno da funkcioniše, ali one insinuacije koje su se namerno pojavile juče u jednim novinama, da bi jedan organ vlasti danas izašao, pozivajući se isključivo na informacije bez izvora, i pokušao da produkuje neku vrstu hajke, apsolutno su netačne.
Onaj ko je rekao da se ne zna gde će raditi, mogao je već danas od 15.00 časova da prati vesti uglavnom na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, upućuje se na podatke gde možete naći, dakle, čitav imenik javni beležnika, i to klasifikovan po sedištima od, ako se ne varam, Bačke Palanke ili Bačkog Petrovca nisam siguran koji je prvi do Šapca, po azbučnom redu navedeni svi javni beležnici i adresa njihovog sedišta.
Ima jedna stvar koju sam saznao u razgovoru sa kolegama koji su predstavnici javnobeležničkih komora, ali i ministarstava pravde država iz okruženja. Gotovo svi su mi rekli jednu stvar koja, kada se prvi put susrećete sa ovom delatnošću, zvuči neverovatno. Recimo, kolega iz Crne Gore mi je rekao - nećete verovati za manje od tri godine koliko su građani postali pravno obrazovaniji i pravno pismeniji, zahvaljujući javnom beležništvu.
Postavljeno je jedno pitanje na kome mogu samo da se zahvalim - kada ćemo da podstaknemo ostale kandidate ili diplomirane pravnike, koji ispunjavaju uslove, da se kandiduju za druga slobodna javnobeležnička mesta? Imaćete i vi prilike kao narodni poslanici da, odlučujući o Predlogu zakona o izmenama Zakona o javnom beležništvu, date i svoj doprinos u tom pogledu.
Već sam izašao sa predlogom da se u mestima u kojima više nemamo sudske jedinice, u kojima više nemamo nekadašnji opštinske, odnosno osnovne sudove, a imamo prostorije, odnosno nepokretnosti koje su u svojini Ministarstva pravde, odnosno Republike Srbije, a korisnik je Ministarstvo pravde gde su do juče bili sudovi i sudske jedinice, da u tim pasivnim područjima država izađe sa predlogom i kaže kandidatu za javnog beležnika nudimo da pet godina bez naknade koristi ove prostorije plaćajući troškove redovnog održavanja i da tu ima svoju javnu beležničku kancelariju.
Moram da vam priznam da je taj predlog naišao na mnogo veće odobravanje upravo u ovim državama u kojima beležništvo već funkcioniše, nego što je kod nas. Ja od toga neću odustati.
Druga podsticajna mera biće da kandidat koji, recimo, prihvati da ide za javnog beležnika u Boljevac i obavlja svoju javnobeležničku delatnost u Boljevcu ili u Plandištu ili u Baču ili u Arilju, takav javni beležnik će nakon određenog perioda, prilikom narednog izbora za beležnika u većem gradu, imati prednost. Naravno, pod uslovom da se ta postojeća kancelarija ne gasi. To je nešto što postoji u zemljama u kojima je beležništvo ustrojeno i ima već neku tradiciju svoga postojanja.
Postavljena su pitanja vezana za overe. Hteo bih jednu nedoumicu da razrešim. Jedan uvaženi kolega iz opštine sa jugoistoka Srbije ili juga centralne Srbije, kako hoćete, je postavio pitanje – šta sa opštinama u kojima čak ni do 1. marta ne bude imenovan javni beležnik, ko će nastaviti redovne poslove overe koje danas rade sudovi i jedinice lokalne samouprave? Sudovi i jedinice lokalne samouprave. Niste me možda najbolje razumeli, ali do 1. marta postojaće u tim poslovima dualizam. Građanin, recimo, u Zrenjaninu će moći sam da izabere da li će otići u sud, u zgradu gradske uprave ili kod javnog beležnika. U istom tom Zrenjaninu od 1. marta moći će da ode samo kod javnog beležnika, a recimo u Bujanovcu, ako ne daj bože, ni 1. marta ne budemo imali javnog beležnika i dalje će odlaziti u opštinu i u sud dok ne bude imenovan javni beležnik.
Moram da vam prenesem, gledajući kako smo koncipirali delokrug nadležnosti, način delovanja beležnika u Srbiji, da iz mnogih država okruženja nam kažu da je neuporedivo bolje nego kako je krenulo kod njih. To ne znači da mislim da će ovo biti besprekorno i sjajno. Potrebno je jako savezništvo Komore i Ministarstva i ne odustajanje Ministarstva, kao što reče koleginica Pantić Pilja, od sprovođenja kontrole nad radom beležnika. Tu će morati da se radi, jer su dobili jedan važan posao kojim će se baviti.
Pre nego što okončam svoje izlaganje, dodao bih, jedna od uvaženih koleginica je rekla da ljudi nisu blagovremeno obavešteni o promenama koje slede. Mislim da sam od početka ove godine sigurno imao oko 30-ak izjava u javnosti koje su se ticale isključivo javnih beležnika. Može neko da kaže da je to nedovoljno. Koristio sam svaku priliku da o tome govorim, i ne samo ja, već moji saradnici iz Ministarstva.
Još jednom ću da se vratim na bitan detalj. Zašto nije imenovano 100 beležnika? Ko me nije dobro čuo, ja ću još jednom vrlo rado da ponovim. Nije zato što nisu konkurisali za tih 100 mesta. Kandidati koji su položili javno-beležnički ispit i ispunjavaju uslove da budu birani za javne beležnike, tu ću ispraviti kolegu Babića, nehotice je napravio jednu grešku, ima gotovo 180. Naš problem je što tih, ako se ne varam, 178, koji su konkurisali, nisu konkurisali za određena mesta uopšte. U Aranđelovcu nije konkurisao niko. U Gornjem Milanovcu nije konkurisao niko. U Čoki nije konkurisao niko. U Požegi nije konkurisao niko. Može da se postavi pitanje - što ste raspisivali konkurs za mesta gde neće konkurisati niko? Raspisali smo konkurs za mesta gde je bilo kandidata koji su ispunjavali uslove, ali se oni nisu prijavili na taj konkurs.
Dakle, sve što je bilo na državi, odnosno na ministarstvu je urađeno. Apsolutno sve. Ne možemo da poredimo tu situaciju kada imamo gotovo 180 ljudi koji ispunjavaju uslove sa situacijom od pre godinu i po dana kada ih je bilo 55. Jednostavno su neuporedive. Reč je o odredbi koja je u prelaznim i završnim odredbama zakona.
Moram da vam priznam da kada sam došao na mesto ministra pravde gotovo svaka od tih odredbi je bila prekršena, što znači da prethodni saziv Ministarstva gotovo ni jednu obavezu iz tu predviđenih i propisanih nije ispunio. Ne znam da li ste me ovde jedan jedini put čuli da sam nekog od svojih prethodnika zbog te konkretne stvari jedan jedini put napao. Ovo nije bio napad, ovo je bila konstatacija.
Kako izgledaju i kako će izgledati prijemne kancelarije, odnosno prostorije za overu u sudovima 1. septembra. To smo mogli da vidimo koliko građani ne znaju šta ih čega 1. septembra, pokazala nam je gužva na šalterima u beogradskim sudovima u prethodnih nekoliko dana, jer su znali da od 1. septembra više u sudu neće moći da obavljaju tu vrstu overe.
Da nisu znali ništa, verovatno bi situacija bila kao i svakog 20-og, odnosno poslednje nedelje avgusta u godini.
Da li su svi građani upoznati sa time šta je posao javnih beležnika, ja ću da vam kažem na to da nisu ni svi pravnici u Srbiji upoznati sa tim. Ako date maksimum da upoznajete ljude sa tim, a opet ponavljam da sam nebrojeno puta, neću da pričam o prošlim godinama, u ovoj godini govorio o tome, animirao ljude da se prijavljuju da polažu ispit. I danas kada bismo sve kandidate koji ispunjavaju uslove, koji imaju položen javno-beležički ispit, kada bismo i njih imenovali, opet bismo imali slobodnih mesta. Ima u ovome, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, malo i ljudske sujete ili negde malo više. Neko se pita kako sam ja to vrednovan, a onaj drugi je vrednovan drugačije. Mislim da ima slučaj dvoje ljudi koji su, a pojavili su se i u komori, u ministarstvu, izuzetno dobri prijatelji. Jedna od te dve osobe je imenovana, a druga nije. Sada ne govore. Sve je to negde deo našeg mentaliteta koji u tom pogledu izgleda da ćemo teško da menjamo.
Još jednom odgovorno tvrdim i time zaključujem, svako ko pokuša da kaže, da tvrdi da je imenovanje javnih beležnika vršeno po nekom političkom kriterijumu, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, ne govori istinu. Apsolutno ne govori istinu.
Mislim da i među kandidatima koji su imenovani ima i članova nekih opozicionih stranaka. Mislim. Ne mogu krajnje da tvrdim, ali mislim da ih ima. Da li me je to zanimalo? Nije me apsolutno zanimalo. Ako je takvo lice ispunjavalo uslov, moglo je da dođe na to mesto. Pripadam stranci koja nije imala problem čak i da za ministarsku funkciju kandiduje ljude koji pripadaju nekim od tih stranaka, a ne vidim, ako smo bili u stanju da predlažemo nekoga iz potpuno suparničkog političkog tabora za ministarsku funkciju, što ne bi takav neko mogao da postane javni beležnik?
Ima ljudi koji su u prvom ispitnom roku kada nisam bio ministar položili ispit koji su imenovani za beležnike. Hvala bogu da ih ima. Zahvaljujući tome, mogu mirno da kažem da li je to diskriminacija o kojoj neko pokušava da priča.
Takođe mislim da Narodna skupština uz svo uvažavanje ovom visokom domu nije prava adresa koja treba da razrešava eventualno pravnu grešku prilikom ovakvog procesa. Može o tome da se razgovara uvek, ali pokušaj da se ovde optužuje sud kada se u ovakvim domovima optuživalo i sudilo, to se nije dobro završavalo.
Uveren da ćemo imati dobru raspravu u pojedinostima, uveren da ćemo i pregledom predloženih amandmana biti u prilici da poboljšamo kvalitet teksta zakona i uveren da ako nastavimo da radimo kao što smo radili do sada da će javno beležništvo u Srbiji funkcionisati izuzetno dobro, pozivam vas da podržite ova tri predloga zakona i da u Danu za glasanje glasate za njih. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvažena gospođo predsednice. 
Dame i gospodo narodni poslanici, uz ostanak pri onome što je napisano u obrazloženju, moram da se osvrnem na obrazloženje koje je dao sam predlagač, da bi se tehničkim licima koji rade u BIA učinilo apsolutno jasnim šta mogu, a šta ne mogu da rade. To bi imalo smisla kada bi tehnička lica u BIA postupala na osnovu usmenog naređenja, a s obzirom da se radi o primeni posebnih mera, naročito propisanim zakonom, takve mere se nalažu pismenim putem i takvu meru ne nalaže drugo tehničko lice, već ga nalaže stručno, ovlašćeno službeno lice, odnosno službeno lice koje je dužno da poštuje zakon. Za slučaj kad bi takvo lice izdalo nalog, a neko postupio po tom nalogu, onaj ko bi postupio po tom nalogu ne bi bio odgovoran zbog toga. Tehničko lice nije bilo dužno to da zna, ali onaj koji izdaje takav nalog i te kako je dužan to da zna i i te kako je dužan da poštuje nepovredivost stana. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se složim sa tim što je rečeno da mi ovde demonstriramo silu. Nije nikakvo demonstriranje sile u pitanju, u pitanju je demonstriranje nomotehničkog znanja ljudi koji su bili zaduženi za pisanje ovog zakona. Pretrpavanje zakonskih odredaba nečim što je već definisano pravnim aktima više pravne snage apsolutno nije odgovarajuće i karakteristično je sistemima u kojima nivo pravničkog i nomotehničkog znanja nije na zavidnom nivou.
Ovde nije nikakvo demonstriranje sile u pitanju, pogotovo meni to možete najmanje da kažete jer sam bio u prilici da često prihvatam amandmane opozicije. Rekli ste – prihvatili ste samo amandmane vlasti. Moram da vam kažem, iako nije reč konkretno o ovom amandmanu, u amandmanima koje su podnele i druge koleginice i kolege bilo je i stranaka koje podržavaju Vladu ili ne podržavaju Vladu. Bilo je i delova amandmana koji su bili i te kako dobri i prihvatljivi, ali, kao što znate, mi ne možemo delimično da prihvatimo jedan amandman, a delimično da ga odbijemo. Jednostavno, mislim da je ovde u pitanju preopterećivanje postojećeg teksta.
Cenim vašu dobru nameru, ali takođe bi bilo lepo da ste naveli da u izveštaju Zaštitnika građana vrlo jasno stoji da nije primenjena apsolutno nijedna mera pretresa stana. To što se nekada dešavala u resoru državne bezbednosti ili BIA da je takva mera primenjivana, podsetiću vas da je 2006. godine promenjen i da je donet novi Ustav koji je promenio određene odredbe upravo u ovom smislu.
(Predsednik: Ministre, dve minute.)
Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ja hoću da se osvrnem na jedan deo rasprave o ovom amandmanu vrlo kratko i vrlo jasno.
Jedan od mojih uvaženih kolega poslanika koji podržava Vladu je govorio pre dva dana o tome da, nemojte da se pravimo da živimo u eri „dece cveća“ gde sve funkcioniše savršeno, nego dajte da pričamo u granicama realnog života. Realni život kaže sledeće - ako tražite prema nekome proširenje mere vi imate prethodno određenu meru. Ta prethodno određena mera se primenjuje i primenjuje se iz razloga što postoje osnovi sumnje da je neko činio ili čini nešto što je protivzakonito.
Vi imate Ustavom zagarantovano pravo da svako bude obavešten, naravno na svoj zahtev, za slučaj da li je primenjivana mera ili nije. Ako ćete vi eks oficio da obaveštavate svakoga – znate, primenjuje se jedna mera, pa smo onda tražili proširenje te mere, a onda smo došli, odnosno sud je utvrdio da proširenje te mere nije potrebno, pa vi ugrožavate onu prvobitnu započetu istragu.
Dakle, dajte da nađemo neki razuman balans između onoga što je bilo u Srbiji u prethodnih ne znam koliko decenija, pogotovu u vreme jednog sasvim drugačijeg društveno političkog uređenja, kada je služba funkcionisala na jedan način, do toga da se služba apsolutno liberalizuje. Onda to više nije BIA. Šta je to onda? Ja duboko uvažavam i cenim vaše iskustvo u oblasti bezbednosti i znam da ste ozbiljan čovek i kao takav ovo najbolje razumete.
Sa druge strane, i kao državni funkcioner ali i kao građanin Srbije, ja imam poverenja u tu službu i neću da polazim od toga čemu smo i te kako skloni – ma oni sve radi protivzakonito, ajde da ih što više ograničimo, uradimo ovo ili ono.
Mislim, još jednom ponavljam, ovaj predlog zakona je neuporedivo transparentniji od onoga što zamenjuje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, slušajući neke rasprave, stičem utisak da se neko ponaša i ophodi kao da nikada nije bio na vlasti, da kritikuje zakon u čijem donošenju nije neposredno učestvovao, ali i te kako jeste stranka kojoj pripada i ovde priča na takav način da otprilike eto zakon jeste loš, to smo svi priznali i svi prihvatamo tu kritiku, samo nije bio loš dok smo mi bili na vlasti, samo nije bio loš kada smo imali pun mandat da ga promenimo, a nismo ga promenili, ali sada je zavladalo jedno vreme ćutanja i šaputanja i hajde sada malo da predstavimo taj i takav zakon koji smo mi „koristili na dobar način“ e sada će neko drugi da ga zloupotrebljava pa ćemo onda argumentovani razlog, argumentovano obrazloženje zašto se ne prihvata neki drugi amandman, e to ćemo da svedemo onako paušalno, znate, kao da se ne poveća trošak stranke zato što se ubacuju dve reči.
Mislim da smo ovde svi ozbiljni ljudi i držim do toga i da svako vodi računa o tome šta govori i da stoji iza svojih reči. Tako i ja stojim iza svojih reči i onoga što sam rekao u obrazloženju nekog prethodnog amandmana i onoga što govorim o ovom amandmanu.
Kada prestanu razlozi za primenu neke mere, automatski se ta mera prekida. To ste i sami rekli u uvodnoj reči o amandmanu.
Ne shvatam i ne razumem šta je problem? Složili smo se oko toga da zakon nije savršen. Složili smo se oko toga da ga treba promeniti. Postavljam pitanje kako ga to ne promeni za četiri godine svoje vlasti?
Ako su nekada neki pripadnici zloupotrebljavali svoj status službenog lica u okviru službe….

Samo jednu rečenicu, molim vas.
Ako su zloupotrebljavali, pa upravo im se za to i sudi. Bilo bi loše da su zloupotrebljavali to svojstvo, pa da im se ne sudi. Pri tome, to su bili pripadnici neke druge službe. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsednik, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, na početku rasprave u načelu, daću nekoliko uvodnih napomena u vezi sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o Bezbednosnoj-informativnoj agenciji, koji je danas pred vama na dnevnom redu.
Najvažniji razlog za donošenje ovakvog zakona svakako leži u činjenici da je Ustavni sud Republike Srbije svojom odlukom do 26. decembra 2013. godine utvrdio da odredbe članova 13,14. i 15. Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. S tim što je objavljivanje navedene odluke odloženo za šest meseci od dana njenog donošenja.
Reč je o veoma važnim zakonskim odredbama, o posebnim merama kojima se odstupa od ustavnog načela nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja, kao i o krugu lica i uslovima pod kojima se takve mere mogu odrediti.
Ovim izmenama potrebno je u potpunosti obezbediti ustavno pravo kojim se garantuje nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava komunikacije, uz propisivanje ograničenja ovog prava, ako je to neophodno radi zaštite bezbednosti Republike Srbije u skladu sa odredbom člana 41. stava 2. Ustava.
U tom smislu članom 1. Predloga zakona su za razliku od važećeg rešenja iz člana 13. Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, precizno određene vrste posebnih mera za koje se može odstupiti od ustavnog načela nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja, a u svrhu obavljanja poslova zaštite bezbednosti Republike Srbije, za koje je nadležna BIA.
Predlogom zakona određene su četiri posebne mere i to: prva – tajni nadzor i snimanje komunikacije bez obzira na oblik i tehnička sredstva preko kojih se obavlja ili nadzor elektronske ili druge adrese; dva – tajni nadzor i snimanje komunikacije na javnim mestima i mestima kojima je pristup ograničen ili u prostorijama; tri – statistički i elektronski nadzor komunikacija informacionih sistema u cilju pribavljanja podataka o komunikaciji ili lokaciji korišćenja mobilne terminalne opreme; pod četiri – računarsko pretraživanje već obrađenih ličnih i drugih podataka i njihovo upoređivanje sa podacima koji su prikupljeni primenom ostalih mera.
Treba napomenuti da je predviđeno da se uz dve posebne mere, koje se odnose na tajni nadzor i snimanje komunikacije, može odrediti tajni nadzor i snimanje mesta, prostorija i predmeta, uključujući i uređaje za automatsku obradu podataka i opreme na kojoj se čuvaju ili se mogu čuvati elektronski zapisi.
Članom 2. Predloga zakona bliže je određen krug lica prema kojima se posebne mere mogu odrediti, čime je popunjena praznina iz važećeg zakona. Naime, reč je o licu, grupi ili organizaciji za koju postoje osnovane sumnje da preduzima ili priprema radnje usmerene protiv bezbednosti Republike Srbije, a okolnosti slučaja ukazuju da se na drugi način te radnje ne bi mogle otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost.
Treba naglasiti i da je primena posebnih mera uređena u skladu sa načelima srazmernosti i supsidijarnosti, te da se one mogu primeniti samo u obimu ograničavanja ljudskih prava, koji je neophodan da se zaštiti bezbednost demokratskog društva.
Članom 3. Predloga zakona uređena je sadržina predloga za određivanje posebne mere koju direktor Agencije podnosi nadležnom sudu. Za razliku od važećeg zakonskog rešenja predviđeno je da o predlogu direktora Agencije odlučuje predsednik Višeg suda u Beogradu ili sudija koga on odredi među sudijama posebnog odeljenja tog suda koje je nadležno da postupa u predmetima organizovanog kriminala, korupcije i drugih teških krivičnih dela.
Predloženo rešenje je u skladu sa nadležnostima Višeg suda u Beogradu, koji je posebnim zakonom određen da sudi za krivična dela protiv bezbednosti Republike Srbije, kao i sa licencom da su u tom sudu raspoređene sudije koje su specijalizovane za postupanje u tim predmetima.
Pored toga, ovakvo rešenje je ispravno sa još dva stanovišta. Prvo, jer je zadržana koncentracija nadležnosti, što znači da se o predlogu odlučuje u jednom sudu za celu teritoriju Republike Srbije, a sa druge strane, ovakvo rešenje je u skladu sa Načelom dvostepenosti u odlučivanju koje nije postojalo, odnosno ne postoji u važećem zakonu, s obzirom da po tom zakonu o predlogu direktora Agencije odlučuje samo Vrhovni kasacioni sud.
Odredbu člana 3. Predloga zakona treba povezati sa odredbama člana 4. ovog zakona kojima se u tekst Zakona o bezbednosnoj informativnoj agenciji, između ostalog, predlaže dodavanje i novog člana 15a. Prema odredbi člana 15a data je mogućnost podnošenja žalbe od strane direktora Agencije ukoliko Prvostepeni sud ne usvoji njegov predlog za određivanje posebne mere. U skladu sa predloženim rešenjem da u prvom stepenu o predlogu direktora Agencije odlučuje predsednik Višeg suda u Beogradu, odnosno sudija posebnog odeljenja tog suda za odlučivanje u drugom stepenu nadležno je veće od troje sudija posebnog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu koji postupaju u predmetima organizovanog kriminala, korupcije i drugim teškim krivičnim delima, uključujući i krivična dela terorizma i određena krivična dela protiv bezbednosti Republike Srbije.
Imajući u vidu da se posebnim merama ograničavaju ljudska prava, Predlogom zakona predviđeno je češće preispitivanje opravdanosti tih mera, određivanja tih mera.
Naime, Predlogom zakona je zadržano postojeće rešenje da primena ovih mera može trajati najviše 12 meseci, ali za razliku od postojećeg zakonskog okvira koji propisuje mogućnost produženja mere posle isteka šest meseci za još šest meseci, Predlog zakona predviđa da se opravdanost primene posebnih mera preispituje na svaka tri meseca. Napominjem da je reč o maksimalnom trajanju posebnih mera, s tim da se ove mere uvek ukidaju bez odlaganja ukoliko više ne postoje razlozi za njihovu primenu.
Novinu predstavlja i odredba člana 15b Predloga zakona, čije se uvođenje predlaže, a odnosi se na mogućnost da se primena posebnih mera proširi u slučaju da lica protiv kojih se mere sprovode koriste neko drugo sredstvo komunikacije koje nije sadržano u odluci suda. Ako pripadnik Agencije dođe do saznanja da se koriste druga sredstva komunikacije, dužan je da o tome odmah obavesti direktora Agencije koji može narediti proširivanje posebnih mera i na ta sredstva komunikacije.
Međutim, direktor Agencije je dužan da odmah, a najkasnije u roku od 48 časova podnese nadležnom sudu predlog za naknadno odobrenje proširenja primene posebnih mera, a sud je dužan da o tome predlogu odluči u roku od 48 časova. Ako sudija odbije predlog za proširenje mera prikupljeni materijal se obavezno uništava u prisustvu sudije. Slično rešenje sadrži Zakonik o krivičnom postupku.
Novinu predstavlja i obaveza vođenja posebnog upisnika u kojem se čuva materijal o primeni posebnih mera koji se uvodi u skladu sa Zakonom koji uređuje tajnost podataka.
Imajući u vidu odloženo dejstvo odluke Ustavnog suda, neophodno je da zakon stupi na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku RS“, jer bi u suprotnom moglo da dođe do štetnih posledica po rad BIA, koja bi nedonošenjem ovog zakona ostala bez značajnih ovlašćenja. Time bi bila dovedena u pitanje i mogućnost Agencije da delotvorno zaštiti ustavno uređenje i bezbednost Republike Srbije, a to bi moglo da ima štetne posledice po bezbednost građana i ostvarivanje i zaštitu njihovih sloboda i prava. Ovo je suština najznačajnijih novina ovog predloga zakona.
Na kraju, dozvolite mi da izrazim prvo zahvalnost na vašoj pažnji, ali i nadu da će nakon rasprave u načelu i pojedinostima Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji biti usvojen. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, reagovaću iz nekoliko razloga.
Naime, uvaženi prethodnik je pomenuo da je nekoliko puta kao član Vlade Republike Srbije u prethodnom mandatu govorio o određenim problemima bezbednosne prirode koje vladaju u šest opština jugozapadne Srbije, naročito sa osvrtanjem na probleme u Gradu Novom Pazaru.
Nas dvojica smo imali jedan sastanak na tu temu u prethodnom mandatu. Taj sastanak je trajao gotovo dva sata i o našim zaključcima sa tog sastanka obavešteni su nadležni organi krivičnog gonjenja.
Ne mogu da kažem da nije ništa urađeno po tom pitanju. Mogu da kažem o onome što sam ja uradio na osnovu toga i imao puno razumevanje da tada svog uvaženog kolegu o tome saslušam.
Naravno da je Skupština Republike Srbije mesto, ako smem da iznesem svoj stav, kao neko ko nije poslanik, gde treba iznositi i ono što su suštinski problemi. Naravno da skupštinska procedura daje prostora kada to može da se uradi. Morao sam da reagujem ovde kao ministar u Vladi Republike Srbije, kada neko kaže da je država Srbija sprovodila državni teror. Ja sam ministar pravde, a Republika Srbija je primer država regiona koja je procesuirala pojedince osumnjičene da su vršili krivična dela protiv međunarodnog humanitarnog prava, čovečnosti i prava i običaja ratovanja.
Uporedite ono šta je radilo posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu i Specijalno tužilaštvo za ratne zločine sa bilo kojim specijalizovanim ili redovnim postupanjem pravosudnih organa država regiona i videćete da ono što su radili naši pravosudni organi apsolutno odskače od svih drugih pravosudnih organa država sa područja bivše Jugoslavije, ne vodeći uopšte pristrasnu politiku koje nacionalnosti je bio osumnjičeni ili kasnije osuđeni za određeno krivično delo a koje nacionalnosti verske ili druge pripadnosti bila žrtva tog krivičnog dela. Svako krivično delo ima svog učinioca imenom i prezimenom.
Mislim da nije u redu da se u ovom domu, a ja reagujem kao resorni ministar govori da je Republika Srbija sprovodila državni teror prema bilo kome, pa da li su to pripadnici u to vreme, kada vi govorite muslimanske nacionalne manjine, a danas bošnjačke ili neki drugi. Svako krivično delo ima svoga učinioca imenom i prezimenom.
Samo vas molim da biramo reči kada govorimo o ovako osetljivim i teškim stvarima i da ne govorimo da je ova država sprovodila državni teror. Pazite, to je izuzetno teška i ozbiljna kvalifikacija. Koliko je meni poznato i u toj Vojsci Jugoslavije koju vi pominjete bilo je i Bošnjaka i Srba i Albanaca i Mađara i Roma, bilo je ljudi različite etničke pripadnosti, ali se nisu brojali po tome, a i u to vreme koje ste pominjali postojalo je i vojno pravosuđe.
Dakle, hoću nešto da kažem još kao reakciju na ovo što ste rekli. S obzirom da i sam potičem iz krajeva iz kojih potičete i vi, s obzirom da znam da te krajeve odlikuje jedna izuzetno dobra međuljudska komunikacija ljudi koje god da su vere ili nacije, jer sam odrastao u takvoj sredini, u meni kao resornom ministru uvek ćete imati sagovornika za ovakve probleme, kao što je to bilo i kada smo zajedno sedeli u Vladi. Ali, ja vas molim, da kada imamo konkretan problem, dajte da sednemo i da razgovaramo o njemu, ako mislite da neke državne institucije ne rade dobro svoj posao, da vidimo kako to da popravimo na zakonit i dobar način ali sa nečim što je izuzetno osetljiva tema. Pored vas su i u vašoj poslaničkoj grupi kolege koje su sa juga Srbije, kada god je bilo nešto potrebno da se sastanemo da razgovaramo uvek sam imao vremena za to i uvek ću imati vremena, nešto više za sve pripadnike nacionalnih manjina nego za pripadnike većinskog naroda jer to jeste u dobrom duhu i tradiciji srpske države i srpskog naroda kao većinskog ovde.
Ali, nemojte, molim vas, da pravimo od ovoga temu koja nekada može da zazvuči jeftinije, politički. Reći da je država Srbija sprovodila državni teror. Nemojte, molim vas, da pričamo o tome. Bilo je nekada i nekih krivičnih postupaka koji su vođeni, pa su prestali da budu vođeni, promenila se i društvena i politička klima i uređenje i dosta toga. Ova Vlada Srbije je okrenuta ka budućnosti, ali stoji na osnovama svega onoga šta se ovde dešavalo, ne prethodnih 15 ili 20, već prethodnih 200 ili možda više od 200 godina.
Molim vas, da kada su u pitanju ovakve teške kvalifikacije da imamo obzira i mi koji govorimo u ime Vlade i oni koji govore zastupajući Vladu u Skupštini i oni koji je napadaju. Mislim da su ovo stvari iznad dnevne politike. Hvala vam. Kao što sam rekao, još jednom ću vam ponoviti. Moja vrata za ovakve probleme su uvek otvorena, ako ništa neću odmoći, daću zaista maksimum da pomognem da se sve prevaziđe. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se trudim da pažljivo pratim diskusiju i koristim svega nekoliko sekundi da kažem da je povreda nepovredivosti stana krivično delo. To krivično delo je propisano Krivičnim zakonikom Republike Srbije, a teži oblik toga dela ukoliko ga učini službeno lice. Dakle, Krivičnim zakonikom to je propisano kao krivično delo.
S obzirom da postoji teži oblik krivičnog dela kada je učinilac krivičnog dela službeno lice, naravno da lica koja rade i u službama bezbednosti apsolutno moraju da budu upoznata sa tim i da odbiju izvršenje naloga koji je po svojoj prirodi krivično delo. Prema tome, ne vidim zašto bi to bilo opet definisano ovim zakonom. Možemo da kažemo – a što ne bi bilo i onda bi nas to propisivanju drugih zakona dodatno opterećivalo. Ne vidim ni jedan jedini put da ovde neko pokušava da amnestira nekoga ko bi tako nešto sa državom da uradi. Dakle, to je krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti i apsolutno je i nedvosmisleno jasno da je u tome reč. Zahvaljujem.

Zaista bih želeo da reagujem na jednu tezu koja je u više navrata od uvaženih prethodnika, govornika, isticana, pa je sada od strane gospodina Neđe Jovanovića i da skrenem pažnju na nešto što se, pretpostavljam, slučajno zanemaruje i preko čega se slučajno prelazi.
Prvo je o tome govorila uvažena koleginica Olgica Batić i nekolicina još poslanika, uključujući gospodina Momira Stojanovića, predmet odnosno bezbednosno interesantno je lice, a ne određeni, recimo, broj telefona.
Nezanemarite činjenicu da kada dolazi do proširenja mera, da se radi o proširenju mera prema licu koje je već pod merama. Dakle, reč je o licu prema kome je sud već ranije odredio posebne mere. Znate da je u svetu organizovanog kriminala i te kako prisutno da lica koja se bave takvim poslovima često menjaju vidove komunikacija da bi zametnula trag. Znači, ne možemo da kažemo „bezbednosno je interesantan jedan broj telefona“, ko god ga koristio. Ne. Interesantno je lice koje ga koristi i u slučaju promene vida komunikacije, vi proširujete meru da lice prema kome je već određena posebna mera.
Zbog toga ne mislim da je kao što ste vi rekli u pitanju nešto čime se narušava nezavisnost pravosuđa. Sud je već rekao da je jedno lice bezbednosno interesantno i odobrio primenu određenih posebnih mera prema tom licu.
Naravno, razgovaraćemo o ovome u raspravi u pojedinostima, ali sam sada reagovao na ovu pojedinost, kao i na onu od 48 sati na koju su se svi zaista osvrnuli i sa punim pravom kritikovali to rešenje. O tome ćemo govoriti više u raspravi o pojedinostima, ali ovde, s obzirom da bez obzira da li je neko poslanik koji podržava Vladu ili ne, svi su skrenuli pažnju na ovo, samo sam hteo da skrenem pažnju na taj drugi aspekt, dakle, bezbednosno interesantno lice, prema njemu su već određene mere, te mere se proširuju i zbog toga je ovaj mehanizam, procesni mehanizam, možemo reći nešto liberalniji nego što je prvo određivanje mera. Zahvaljujem.

U dobroj meri sam saglasan sa onim što ste rekli i sklon da predložim da se formulacija, odnosno termin „narediti“ promeni recimo terminom „naložiti“.
(Momir Stojanović, s mesta: Ne donosi rešenje.)
Ali i sud donosi rešenje, zato ne možemo. Kada odbija primenu mere, sud donosi ne naredbu već rešenje, tako da nije istina da sud donosi samo naredbu. Sud donosi naredbu kada određuje mere i rešenje kada odbija predlog za stavljanje mera. Zbog toga, hajde, možemo da nađemo i o tome, u pojedinostima pričaćemo, i kroz sednicu odbora da se predloži kroz amandman neki drugi termin.
Iskoristiću priliku još nešto da pomenem sada. Mi smo jedna od retkih zemalja gde možete da kupite, recimo, karticu sa priključkom mobilnog telefona, bez ličnih dokumenata, bez obaveze da se registrujete kao korisnik određenog broja telefona. Znam da je BIA predložila, recimo, uvođenje te obaveze i saglasan sam sa tim. Pazite, kao turista odete u neku od zemalja okruženja i traže vam pasoš kada hoćete da kupite priključak za mobilni, odnosno SIM karticu, a u Srbiji ne.
Potpuno sam saglasan sa onim što ste rekli i gospodin Stojanović i vi i gospodin Šutanovac i gospodin Đurišić i koleginica Batić, hajde da ozbiljno radimo na novom zakonu, ali evo i nekih stvari koje se otvaraju sada kao pitanja i samo još u jednoj rečenici, podržavam ono malo pre što ste rekli – zašto je toliko trajala izrada ovoga? Zato što smo hteli do kraja da usaglasimo ovaj tekst i dobijemo pozitivna mišljenja nezavisnih državnih organa, kao što je Zaštitnik, građana ili Poverenik za informaciju od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. To nije jednostavan put, a rizikovati da donosimo odredbe koje će opet konkurisati za ocenu ustavnosti bi bilo mnogo neozbiljnije nego što bi se nekome učinilo neozbiljnim kašnjenje od jednog dana. Ne opravdavam nikoga, ali mislim da je kvalitetno rešenje apsolutni prioritet bio u ovom slučaju. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja jesam rekao da mislim da treba doneti novi zakon, ali novi zakon koji treba da uređuje BIA-u ne može da se donese ni za šest meseci. Zašto? Iz jednostavnog razloga, zato što je zakon do te mere interesantan svima onima koji ocenjuju i zakono-predlagački rad Vlade, uključujući i Savet Evrope kao pan Evropsku organizaciju za zaštitu ljudskih prava, uključujući i Evropsku komisiju koja daje mišljenja na određene zakone, uključujući i učešće celokupne javnosti i sprovođenje dobre javne rasprave. To ne može da se uradi tokom letnje pauze, a pogotovo ne fingirati javnu raspravu kada su ljudi na odmorima.
Dakle, ovo je, kao što su i određeni poslanici opozicije vrlo dobro na početku rasprave primetili, iznuđeni predlog zakona. Zašto? Zato što je neko donosio zakone koji su bili protiv ustavni. Onda je Ustavni sud ocenio određene odredbe nekog zakona da nisu u saglasju sa Ustavom i onda se treba pozabaviti ispravljanjem tih odredaba.
Nekada je lakše napisati novi zakon nego ispraviti nešto što je loše, ali u ovom slučaju, s obzirom da se radi o vrlo bitnim odredbama za zaštitu bezbednosti zemlje, bilo je potrebno reagovati na ovakav način.
Uveren sam da će i ljudima koji vode BIA-u biti preneto, a i ja ću se potruditi kao predstavnik Vlade, ovlašćeni predstavnik predlagača, da im prenesem neke opšte utiske i saglasje oko koga su došli i poslanici vlasti i poslanici opozicije.
Ovo je nešto što je bilo nužno i zbog toga se danas raspravlja o ovome. Ništa više od toga.
Ako bude pauza, iskoristiću pauzu, ako ne onda kada bude rasprava u pojedinostima, da vidim gde su to Zaštitnik građana i Poverenik izneli eksplicitno svoje negativno mišljenje o ovom zakonu.
Pred sobom imam njihova mišljenja u pismenom obliku. To mogu i da pokažem, to mogu i da pročitam zarad javnosti, jer je ovde rečeno da oni nisu dali pozitivno mišljenje, a dali su pozitivno mišljenje. Molim onoga ko tvrdi suprotno da takođe iznese napismeno sa potpisom, sa pečatom državnih organa koji su pomenuti i da kaže na koji način tvrdi suprotno od ovoga što sam ja rekao. Vlada je, utvrđujući Predlog zakona, imala u obzir i ova mišljenja.
Evo – mišljenje o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o BIA-i sa zaglavljem Republika Srbija, Zaštitnik građana, akt 45-479/2014 sa pečatom i potpisom Zaštitnika građana. Mislim da je ovo apsolutno relevantno mišljenje.
Kada je upitanju drugi regulatorni organ, a to je Poverenik za informacije od javnog značaja, evo i ovde mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka odlučnosti, gde stoji pečat Poverenika i potpis zamenika Poverenika. Mislim da je ovo ono što je za nas relevantno kada utvrđujemo predlog zakona i danas kada raspravljamo o njemu. Moguće je da neko promeni svoje mišljenje, ali zna se tačno po Poslovniku o radu Vlade koja je procedura.
Istina je da su Zaštitnik građana i Poverenik dali određene primedbe i takođe je istina da je predlagač zakona te primedbe uvažio. Ne znam šta je tu sporno? Nemojte da plasiramo neke dezinformacije. Ja sa jedne strane tvrdim da su oni dali svoje pozitivno mišljenje. Čak je u prvoj rečenici Zaštitnika građana stoji jasno i kaže se: „Zaštitnik građana pozdravlja rad učinjen na pripremi nužnih, ali ne i dovoljnih izmena organskog Zakona o BIA-i. Mišljenje Zaštitnika građana o nacrtu je pozitivno.“
Dakle, mišljenje o Nacrtu zakona je pozitivno sa izuzetkom u pogledu jedne odredbe i sa više bitnih napomena. Taj izuzetak u pogledu jedne odredbe je usklađen sa mišljenjem Zaštitnika građana, a to možete da pročitate u nacrtu, odnosno u Predlogu zakona o kojem se danas raspravlja.
Drago mi je što su poslanici i vlasti i opozicije skrenuli pažnju na one odredbe na koje je Zaštitnik građana stavio bitnu napomenu, ali je mišljenje pozitivno. Da to mišljenje nije pozitivno, mi danas ne bismo raspravljali o ovom predlogu zakona.
Molim vas da iznosite stvari onakve kakve jesu. Mišljenje je pozitivno. Primedba koja je stavljena je uvažena. Napomene koje su date su, takođe, uvažavane. Ja mislim da je to glavni kvalitet ovog Predloga zakona, što o jednoj i te kako osetljivoj temi, možemo da postignemo saglasnost i sa Zaštitnikom građana i sa Poverenikom.
Nemojte da budemo mi kao predlagači oglašeni za neozbiljnost i za navodno neuvažavanje primedbi. Molim vas još jednom, recite gde su to dokumentovane izjave Zaštitnika građana i Poverenika, da ovaj Predlog zakona nema njihovo pozitivno mišljenje?

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, izrečeno je više stvari, postavljeno je više pitanja i zaista ću iskoristiti priliku da na to reagujem, a i na neke kvalifikacije koje, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije, politika koju vodimo, apsolutno ne stoje.
Trudio sam se da budem prisutan tokom čitavog toka ove sednice i nisam čuo nikoga ko je ovde osporavao reči predsednika Vlade, Aleksandra Vučića kada je u pitanju problem u radu organa bezbednosti, organa unutrašnje bezbednosti i borba protiv trgovine drogama i opojnim supstancama.
Setite se samo da smo u policijskim akcijama „Grom 1“ i „Grom 2“ izlazili sa tvrdnjama da su akcije provaljene i da je neko iz sistema bezbednosti narko-dilerima javljao kada će biti sprovođena policijska akcija. To sve ukazuje na jednu izuzetno veliku i tešku problematiku u sistemu bezbednosti u Srbiji, problematiku koja se taložila godinama, problematika koja nije plod nerada ili lošeg rada jedne Vlade, problematiku jednog, rekao bih, potpuno zastarelog poimanja sistema bezbednosti države, nečega što je karakteristično možda nekada bilo u prošlosti, kada su ljudi u dugim kožnim mantilima išli okolo plašili narod, iznuđivali iskaze i ne znam šta sve radili. Naravno, metaforično se izražavam. Verujem da to nailazi na razumevanje.
Da li imamo ozbiljne probleme u našem sistemu bezbednosti? Imamo i to nije nikakva tajna. Rekli ste malopre da nemamo obaveštajnu službu. Nije tačno, imamo jednu, vojnu.
Mogu da se složim sa onim što je izrečeno kada je u pitanju nepostojanje više obaveštajne službe u okviru nekada Ministarstva spoljnih poslova. Za to je trebala sigurno šira politička saglasnost da se uradi. Neko je to obezbedio, to nije bio jedan čovek i nažalost to više ne postoji. Mnogo je problematičnije kako je to izvedeno i šta je urađeno sa ljudima koji su radili u okviru te službe ili za tu službu.
Nema nikakvog sukoba sa sudskom vlašću. Hajdete da se razumemo. Vrhovni kasacioni sud jeste najviši sud u ovoj državi. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nije sudeći sud. On je sud koji odlučuje u izuzetnim situacijama o vanrednim pravnim lekovima i ima jednu mnogo, mnogo važnu nadležnost, a to je nadležnost ujednačavanje sudske prakse.
Verovatno pod uticajem toga što je zakon donet pre 12 godina, ako se ne varam, kada nije postojao Vrhovni kasacioni sud, već je postajao Vrhovni sud Srbije, kada je postojala sasvim drugačija organizacija sudstva i tužilaštva u našoj zemlji, je to ostalo. Znate kako, ni sud nije nepogrešiv. Ako imate jedan Viši sud u Srbiji koji ima posebnu nadležnost za teritoriju čitave države, a nije Srbija tu izuzetak, imate recimo sličnu situaciju u Austriji, a taj sud nad sobom ima posebno odeljenje Apelacionog suda koji preispituje njegove odluke. Ja ne vidim zašto bi ovde nekome mogla da škodi provera te odluke određenog sudije, dakle, sudije pojedinca, a složićemo se da je veće sačinjeno od troje sudija i to sudija neposredno višeg suda, trebalo bi po prirodi stvari iskusnijih, da je to veće ipak jače od tog sudije pojedinca, kakav god pojedinac bio.
Moguće je da logički raspravljamo kakvo je to troje sudija, kakav je ovaj jedan sudija itd, ali onda ulazimo u neke detalje šta bi bilo kad bi bilo. Sistem je ustrojen na ovim osnovama. Mislim da je ovo dobro rešenje. Može se činiti nekome nepotrebnim. Mislim da je dobro rešenje, jer dvostepena sudska provera nečega obezbeđuje mnogo više, i zaštitu interesa bezbednosti država, ali i zaštitu interesa nečijih ljudskih prava. Nema nikakve namere ni u obrisima postojanja sukoba sa sudskom vlašću.
Ako hoćete konačno, pa i kada se završi postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom, imate institut ustavne žalbe pred Ustavnim sudom, pa i kada to iscrpete, građanin ima pravo da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, koji nije eksplicitno predviđen našim ustavnim odredbama, da je naveden kao takav na osnovu potvrđenog međunarodnog ugovora. To jeste to.
Mislim da ovde od prelaska sa jednostepene na dvostepenu sudsku proveru nečega nemamo nikakvih problema i ne bi trebalo da imamo nikakvih problema. Nešto što mislim da je zaista bilo korektno reći pored svega, uzmete i pogledate pregled odredaba koje se menjaju ili dopunjuju i pogledajte nivo ozbiljnosti i preciznosti odredaba koje se menjaju i odredaba koje se predlažu. To je generacijska razlika. To je razlika kao između dva potpuno različita politička sistema.
Neko je rekao u raspravi da se ovim rad BIA ne čin transparentijim. Mislim da se i te kako čini transparentnijim, znatno više i preciziranijim, što je izuzetno važno.
Više puta je postavljeno jedno pitanje – ko je na čelu Biroa? Naravno, Biro sada formalno na svom čelu nema sekretara koji obavlja tu dužnost i to nije nikakva tajna. Ukazivali ste na mnoge ozbiljne probleme o kojima štampa i sredstva javnog informisanja u poslednje vreme i te kako mnogo pričaju. Znam da se o tim stvarima vode određene radnje od strane nadležnih organa i bez tabuisanja bilo čega, ali s obzirom na osetljivost cele priče, mislim da treba da sačekamo rezultate rada tih organa.
Neko je rekao, neću da licitiram ko, imam i zapisano, ali mislim da je bitna stvar. Citirao je mog kolegu ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića, rekavši – šta ima neka radna grupa da proverava poreklo imovine? Čekajte, imate jedinicu za finansijske istrage. Ako je reč o izuzetno složenim slučajevima, koji su od interesa za nacionalnu bezbednost, ta jedinica funkcioniše u okviru MUP.
Naravno, u to treba da bude uključena poreska uprava. Naravno da ono što smo predvideli Nacionalnom strategijom borbe protiv korupcije, a to je objedinjavanje različitih državnih organa koji će glavnom organu krivičnog gonjenja dati maksimalnu podršku da svoj posao radi što je moguće bolje, jer dozvolićete mi samo u dve, tri rečenice da kažem nešto što je mnogo važno, šta nam se dešava, a to su iskustva drugih zemalja, ne samo naše zemlje. Hronično patimo od manjka jedne šire stručnosti u javno-tužilačkoj organizaciji.
Imate situaciju i zato se zalažemo za uzdizanje na najviši nivo i uvođenje finansijske forenzike u okviru tzv. specijalnog tužilaštva za početak, jer dođemo u situaciju da tužilac dobije dokaze, da koncipira optužni akt, da mu je sigurno potrebna mnogo veća stručna podrška u tome nego što je ima na raspolaganju, optužnica stupi na pravnu snagu, počne sudski postupak, koji, čini nam se, traje u nedogled. Sudije pokušavaju da iscede suvu drenovinu, a onda imate situaciju da vam se okrivljeni, koji sedi sa suprotne strane, koji je na neki čudnovat način ili sumnjiv način stekao neopisivo veliko bogatstvo, dolazi u situaciju da u svoju odbranu može da uloži neuporedivo više sredstava nego što je država mogla da uloži u pripremu, odnosno u istražni postupak koji je vodila protiv njega.
Da ne bude da sam iskočio iz teme, mislim da je sve i te kako vezano za ovo. Vratiću se na Biro koji ste pomenuli. Uveren sam u ono što je kolega Babić rekao, da je Biro za koordinaciju rada službi bezbednosti jedan dobar institut, koji je uveden zakonom koji je donet u vreme Vlade u kojoj je bila DS. Nemam ništa sporno da to kažem. To je dobra stvar.
Moram da vam kažem da postoje države koje su po ugledu na Srbiju radile na uvođenju takvog načina koordinacije rada službi bezbednosti i u svoje pravne sisteme.
Vi ste rekli da je formiran u jednom cilju, ali je vreme pokazalo i dobro rukovođenje biroom u prethodnom periodu da on i te kako može da doprinese boljem radu službi bezbednosti, ali i gonjenju i, nadam se, davanju jednog doprinosa sankcionisanju onoga što može da ugrozi i spoljnu i unutrašnju bezbednost države.
Još jednom da se vratim, kada ste postavili pitanje – zašto ne Vrhovni kasacioni sud, zašto Viši sud u Beogradu? Zato što, i sami ste lepo rekli u okviru tog suda, funkcioniše posebno odeljenje gde postoje sudije koje su specijalizovane za suđenje za ona krivična dela kod kojih kada postoje neki osnovi sumnje se upravo primenjuju ove mere, dakle, sudije koje su najstručnije za to, kao što i u Apelacionom sudu postoje sudije koje u drugom stepenu za to odlučuju.
Mislim da je ovo dobro. Mislim da je ovo jedan mnogo bolji način za obavljanje tog posla.
Koleginica Batić je govorila, citirajući prvi član o izmenama i dopunama, molim vas, pročitajte član koji se menja, kako je glasio, kako je napisan – pravno vrlo nespretno, loše, neprecizno. Sada imate nesumnjivu preciznost.
Postoje stvari oko kojih, mislim da u dobroj meri veliki broj poslanika koji je o tome govorio je u pravu, postavlja se zaista pitanje i vi ste konstruktivno ukazali na to zašto u obrazloženju piše: „odmah“, a u tekstu zakona piše: „48 sati“. Uveren sam da ćemo u raspravi o pojedinostima doći do najboljeg rešenja i da ćemo korigovati Predlog zakona u onim delovima gde uspostavimo opštu saglasnost sa tim stvarima.
Uveren sam da će predsednik Republike imenovati novog šefa Biroa, iako mi je teško da nađem ko bi bolje obavljao taj posao nego što ga je radio sadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić. Taj posao je nekad obavljao gospodin Rakić, bog da mu dušu prosti, i radio ga je kvalitetno i dobro. I znate da u zemlji sa krhkim institucijama najčešće uspeh rada neke institucije zavisi od pojedinca koji je na njenom čelu i ljudi koji je čine. Možda to i jeste jedan od razloga zašto još uvek nemamo tog čoveka? Jer, takvu osobu je izuzetno teško naći, za koju ćete biti potpuno svesni da će taj posao raditi kako treba.
Mnoge stvari koje se dešavaju u poslednje vreme meni lično, kao resornom ministru i delu ove Vlade, ukazuju na to da se stvaraju osnovi da se radikalno poboljša bezbednost Republike Srbije. Vi ste o mnogo tih stvari govorili i ja o tome neću da govorim, upravo da ne bih ugrozio nešto što je u toku. Zahvaljujem.

Hvala, uvažena gospođo predsednik, uvažene dame i gospodo narodni poslanici.
Neću zameriti svom prethodniku, jer očigledno nije bio u sali kada sam govorio koja postoji razlika između određivanja mera i proširenja mera. Ne određuje se mera prema broju telefona, niti prema adresi elektronske pošte, već prema licu koje je bezbednosno interesantno za određenu stvar. To je ključna razlika. Ne povređujete vi ljudska prava broja telefona, već čoveka. Ako je sud jednom odlučio da je to lice bezbednosno interesantno zbog određene stvari, nema toga dozvoljenog načina za službu koji ne treba da primeni da bi otkrila one činjenice koje opravdavaju osnovane sumnje da je neko izvršio krivično delo. Ne znam zašto ste se toliko uhvatili za to. Ja sam o tome vrlo podrobno obrazlagao zašto je takva stvar.
Možemo da se sporimo oko onoga, ne da se sporimo, nego da se složimo oko onoga da je možda nespretno upotrebljena terminologija i rečeno da direktor BIA može da naredi. Da ne bismo doveli do zbrke, jer naredbu donosi sud, mislim da bi tu trebalo intervenisati nekom vrstom amandmana da se taj termin promeni. Ali, ne znam zašto bi to bilo sporno, jer smo malopre konstatovali da lica koja rade sa one strane zakona koriste svaki mogući način da zavaraju svoj trag. Da li je to upotreba različitih načina komunikacije, korišćenja drugih prostorija u odnosu na prostorije koje inače koriste, itd.
Tu razgovarati o nekoj dvostepenosti u proširenju mera, mislim da nema mesta, kao što se slažem, ima nekih stvari oko kojih smo saglasni, ima nekih oko kojih nismo, hvala Bogu. Zato i jesmo na različitim političkim mestima, kao što mislim da u dobroj meri imate pravo za onih 48 sati. Zašto? Jer kada se radi o proširenju mera najčešće se radi o hitnim situacijama. Najčešće je reč o hitnim situacijama.
Koleginica Batić je davala onaj primer dva puta po 48 sati da možete da dođete iz Australije i vratite se u Australiju i da još ne istekne 96 sati i odličan je primer. Imate lice koje zbog nekih radnji dolazi u Srbiju samo na pola sata i na osnovu dotadašnjeg operativnog rada vi očekujete da baš u tih pola sata ono učini nešto što će biti od ključne važnosti za razotkrivanje eventualnog krivičnog dela. Ima veze, i te kako. Ima veze sa proširenjem mera, ima veze sa tim što ste pomenuli, između ostalog, u jednom drugom kontekstu kada je u pitanju uništenje onih pridobijenih podataka, materijala, na osnovu nečega što sud nije naknadno odobrio.
Mislim da ste otvorili jedno drugo pitanje – zašto nadležne službe nekoga nisu obaveštavale o tome da je stupio u komunikaciju sa licima koja su bezbednosno osetljiva. To je pitanje za bezbednosne službe. To je pitanje za one koji rade, kao što je gospodin Kovačević rekao, koji treba da se bave kontraobaveštajnom zaštitom.