Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kao i uvek, trudim se da sa visokim nivoom pažnje pratim izlaganja uvaženih koleginica i kolega narodnih poslanika. Kada se u tim izlaganjima izrekne nešto što nije tačno, nešto što je poluistina ili nešto što je loše interpretirano, nalazim za potrebu da se javim, nešto opovrgnem, dokažem da nije tačno, ukažem da je u pitanju poluistina ili na drugačiji način iskritikujem ili podržim ono što je neko od mojih prethodnika govornika iz poslaničkih klupa i rekao.
Da krenem od onoga što je često prisutno u raspravama koje vodimo o zakonima, makar kada sam u prilici da budem ovlašćeni predstavnik predlagača. Zaista, kada građanin sluša izlaganje uvaženog prethodnika, onda bi mogao da kaže – da, kako je to moguće da javnobeležnički pripravnik može nešto da radi, a javnobeležnički pomoćnik ne može nešto da radi, a reč je, recimo, o overi potpisa, prepisa, rukopisa.
Zvuči nelogično, složićemo se svi sa tim, ali ja onoga ko tako nešto tvrdi uputim lepo da pročita Zakon o javnom beležništvu, pa u članu 42. toga zakona vidi koja je to nadležnost, odnosno koje poslove može da obavlja javno-beležnički pomoćnik, pa da vidi da javno-beležnički pomoćnik može da obavlja sve vrste poslova kao javni beležnik, osim sastavljanja javno-beležničkog zapisa ili solemnizacije. Dakle, krovnim zakonom o javnom beležništvu predviđeno je da to javno-beležnički pomoćnik može da radi.
Zakon, odnosno Predlog zakona o overi potpisa, prepisa i rukopisa daje mogućnost da te poslove koje danas u najvećem broju slučajeva obavlja šalterski službenik, koji najčešće ima srednju stručnu spremu, može da obavi i javno-beležnički pripravnik. Složićemo se da je to sasvim u redu, jer javno-beležnički pripravnik je lice koje mora da ima završen fakultet pravnih studija.
Kada je reč o, kako je rečeno, oduzimanju ovlašćenja lokalnoj samoupravi, vrlo jasno stoji da je reč o onim ovlašćenjima koja su lokalnim samoupravama, ali i sudovima poverena. Samim tim, kao poverena ovlašćenja, ona mogu da se prenesu na nekoga drugoga, ako država donese takvu odluku. Mislim da je svakako u korist zakonitosti pravnog prometa da to pređe u nadležnost javnog beležnika, jer upravo to je najosnovnija i svakodnevna delatnost javnog beležnika. Upravo to. Da ne govorim o stavu koji je zauzet još prilikom stručnih priprema kandidata za javne beležnike gde je njihov, hajde da kažem, neki neformalno zauzet stav da u planu imaju da u svojim javno-beležničkim kancelarijama zapošljavaju lica koja danas u jedinicama lokalnih samouprava ili u sudovima rade na poslovima overa. Mislim da je to za državu i te kako dobro, jer se i na takav način stvaraju preduslovi da razvijamo našu elektronsku upravu, da se rastereti državni budžet izdataka koji odlaze u tom smeru, a da se svakako poveća nivo zakonitosti pravnog prometa.
Od strane istog prethodnika rečeno je nešto sa čim ja nemam apsolutno nikakav problem, jer jedini interes koji imam jeste da posao, koji radim, radim apsolutno zakonito, da zastupam na prvom mestu interes države i da kao državni funkcioner ne znam za partijski interes. Možda je neko drugi nekada imao sasvim drugo gledište. Možda je nekome to smešno. Ja mislim da to nije smešno. Onaj ko se na to smeje svedoči svoju neozbiljnost kada kažem da javni državni funkcioner ne sme da zna za partijski, već za opšti državni interes.
Ubedljivu većinu kandidata, koji su imenovani za javne beležnike, nikada u životu pre toga nisam video. Moram da priznam, znam neke ljude koji su iz samog pravosuđa pristupili polaganju tog ispita i ne bih ih znao da nisam svojim poslom bio upućen na to.
Citirani dopis ovde narodnim poslanicima mogu da razmotrim sa velikom pažnjom kada se ispod njega nađe potpis. Anonimne pritužbe i dopise, koji su u prirodi našeg naroda, mogu da pročitam, da procenim njihovu ozbiljnost i da na osnovu toga reagujem. Dobio sam dopis 10 kandidata koji nisu imenovani, upriličio im prijem u prostorijama Ministarstva pravde, razgovarao sat i po vremena sa njima i imam utisak da su otišli zadovoljni korektnim odnosnom koji sam imao na tom sastanku prema njima. Postavio sam im jedno pitanje i mogu slobodno u oči da pogledam svakoga od tih kandidata i da pitam – da li mislite da vi koji niste imenovani da ste imenovani, a oni koji jesu imenovani da nisu da bi situacija bila nešto drugačija? Odmah vam kažem – ne bi bila. Nisu menjani nikakvi kriterijumi, jer kriterijume propisuje zakon.
Da bismo jednu veliku i važnu stvar za pravni sistem Srbije radili kako treba, molim vas da to ne bude tema za političko potkusurivanje, već ću uputiti jednu dobronamernu poruku koju sam uputio onima koji su bili odvažni da stave svoj potpis i da kažu da su nezadovoljni odlukom, a to je da iskoriste pravna sredstva koja im stoje na raspolaganju. Onaj ko nije zadovoljan, onaj ko misli da je nešto urađeno suprotno slovu zakona, ima pravo da se obrati Upravnom sudu Republike Srbije i da podnese tužbu za pokretanje upravnog spora.
Mislim da je to fer i korektan odnos prema ovome. Takav pokušaj podmetačine da je vršeno partijsko imenovanje, molim vas donesite to i dokažite. Ima jedan stav koji je zauzet i reći ću to prvi put javno, nisam izlazio sa tim podatkom u javnost. Postoji značajan broj nezadovoljnih, koji neće da stave svoj potpis, a koji dolaze iz reda izvršitelja koji su u prethodnom periodu… Mislim na jedan deo onih koji su se kandidovali. Takvim ljudima niko nije mogao da zabrani pravo na polaganje ispita i nikome to nije ni zabranjeno. Bilo je izvršitelja koji su u prethodnom periodu i to neposredno pred sprovođenje ovog procesa, dva, tri, četiri meseca, zadužili izuzetno veliki broj predmeta, koji su se kandidovali za javne beležnike. Jedinstven stav je bio da neko ko je ušao u jednu novu, mladu pravosudnu profesiju u Srbiji, svakako sa ciljem da je razvija, da unapređuje tu profesiju i sebe u njoj, ne može biti prihvatljiv da izađe iz te profesije posle šest meseci, godinu dana ili dve godine, da ostavi za sobom veliku količinu ne završenog posla i da uđe u drugi posao. Ako to bude smatrao Javno-beležnička komora kada ona bude sprovodila ovaj konkurs, ona će zauzeti takav stav. Molim vas da u jednoj stvari budete maksimalno korektni, jer ovde je reč o državnom poslu i ja ga, kao takav, shvatam i nijednog jedinog trenutka ga nisam shvatao kao partijski.
Da li je u Srbiji postojeća sklonost da, kada se ovako nešto sprovodi, postoji mogućnost ili pokušaj vršenja političkog uticaja? Nije tajna. Jeste. Svako ko bi prišao da me pita nešto na temu imenovanja javnih beležnika u toku trajanja konkursa ili nakon konkursa, kada sam bio dužan da o ovome odlučujem, od mene je mogao da dobije samo jedan odgovor, a ja pod punom ličnom, moralnom, materijalnom i krivičnom odgovornošću tvrdim i pred vama u Narodnoj skupštini, da ono što bude rađeno u postupku imenovanja biće rađeno na osnovu zakona i ništa više. Svaki dalji razgovor sa moje strane je bio prekinut.
Bilo je takvih pokušaja ne samo kod ljudi koji pripadaju stranci u kojoj ja jesam. Bilo je pokušaja i od strane ljudi koji su članovi opozicionih političkih stranaka.
Dakle, odgovorno tvrdim, to što je rečeno – imenovani po partijskoj liniji, apsolutno je neistina. Apsolutna je neistina. Razgovarao sam od 10 ljudi koji su potpisali dopis kojim su tražili prijem kod mene sa osmoro koji su došli na taj sastanak. Ni jedan to nije rekao. Apsolutno ni jedan. Molim vas zarad interesa države i sigurnosti pravnog poretka i pravosudnog sistema RS, dopustite da ovo razreši jedina institucija koja je za to nadležna, jedina, a to je Upravni sud Republike Srbije.
Što se tiče odrednice od 100 kandidata, odnosno 100 imenovanih javnih beležnika država je sa svoje strane učinila sve da 100 javnih beležnika bude imenovano. Bilo je imenovano i svih 100 da nije bilo kandidata koji su rekli – ja samo tu mogu da budem javni beležnik i ne pada mi na pamet nigde drugde da se kandidujem. Daću vam primere. Imamo dva primera u Srbiji gde su ljudi konkurisali za drugi grad, izabrani za taj grad i počeće da rade kao javni beležnici.
Neko od prethodnika je izgovorio - ne postoji nigde spisak, ne znamo gde će biti sedišta javnobeležničkih kancelarija itd. Danas u 14,00 časova taj spisak će biti na sajtu, internet stranici Ministarstva pravde, internet stranici beležnik.org i nakon toga biće prosleđen svim jedinicama lokalnih samouprava, svim gradovima i opštinama da na svojim internet stranicama objave taj podatak.
Razumem, i često za kritike, a volim da čujem argumentovanu kritiku, pojedinih kolega narodnih poslanika stoji dobra želja, nekada stoji i politikanstvo, a nekada i ono čisto političko podbadanje, danas sam opozicija pa mi je posao da kritikujem, i sa tim mogu da se složim. Nije tu ništa sporno. Tamo gde čujem argumentovanu kritiku vrlo rado odgovorim na nju i osvrnem se.
U nekim sredstvima javnog informisanja prethodnih dana mogli smo da vidimo tendenciozne tekstove koji su išli na to da će nastupiti potpuni haos. Urađena je jedna analiza kada je u pitanju cena nagrade za rad javnog beležnika i ona cena koju je građanin morao da plati, odnosno imao da plati u prethodnom periodu. Iznenadiće vas. Za ono što dotiče prosečnog građanina Srbije u najvećim pravnim poslovima je cena niža. Ta cena je niža. Za koga je ta cena viša? Za onoga ko sklapa pravne poslove koji su izuzetno visokih vrednosti, za onoga ko sklapa pravni posao koji je vrednosti preko 14 miliona dinara ta vrednost je viša. To je negde linija koju ne prati samo Republika Srbija. Onaj ko više zarađuje plaća više porez i onaj ko sklapa pravni posao veće vrednosti plaćaće više.
Poslednja stvar što se tiče onog imenovanja, prvi, jedini i poslednji put, to je sprovodila komisija ministarstva. Da sam učestvovao u izradi zakona 2011. godine znatno drugačije bih predvideo te odredbe. Nasleđene su. Neću sada da ih kritikujem. Vrlo otvoreno ću da kažem da je ovaj Zakon o javnom beležništvu, koji je donela Vlada u periodu od 2008. do 2012. godine dobar zakon. Ima nekih stvari koje su njegove manjkavosti, neke koje su njegova nepreciznost, nedorečenost, ali to je dobar zakon. Što bih se stideo da to priznam i kažem? Sve ono što sledi nakon njega govori koliko mi u Srbiji imamo sistemski problem da čak i kada na papiru dobar zakon donesemo ako ne učinimo svoj maksimum da ga sistemski uvedemo u život, da pripremimo njegovu primenu, tada i na papiru najbolji zakon može da postane loš zakon, odnosno kao zakon on će i dalje ostati dobar, ali mi ćemo upasti u onu situaciju u kojoj se u Srbiji često nalazimo, a to je kada mi institucionalno ne damo maksimum za uvođenje jednog zakona često nakon toga kažemo da ne valja zakon. Nije tačno da ne valja zakon.
Imamo mi mnogo zakona koji su pravno teorijski dobri zakoni, čiju primenu loše realizujemo i oni dovode do loših rezultata i na kraju opet krivimo zakon. Često i u najboljem automobilu možete da se vozite loše ako imate lošeg vozača. To je uzrok naših velikih problema iz prošlosti. Moda je postala da se u poslednjih iks godina kritikuje Ustav Srbije. Sebe smatram jednim od retkih koji će uvek da kaže bez ikakvih problema da nije problem Ustav, nego je problem kako je taj Ustav primenjivan, šta je činjeno da se taj Ustav uvodi u život. Postoje neke odredbe oko kojih možemo politički da se slažemo ili ne slažemo, ali to je činjenica. Ako još uvek imamo rokove iz ustavnog zakona koji nisu ispoštovani, nije to problem Ustava. To je možda problem momenta kada je pisan Ustav zašto je napisan tako. Neću da ulazim u to.
Ovde vrlo odgovorno tvrdim da te stvari koje su rečene kada je u pitanju postupak samog imenovanja apsolutno ne stoje. Ima tu još sijaset detalja iz tog dopisa koje nisu pomenute. Neću ih citirati. Ima nekoliko stvari koje moram da pomenem. Neću da se koncentrišem samo na jedno izlaganje jednog narodnog poslanika. Bilo je konstruktivnih primedbi i kritika sa više strana. Moja uvažena profesorka je recimo skrenula pažnju da overavanje od strane javnog beležnika van njegovog sedišta nije osnov za ništavost takve overe, ali je osnov za disciplinsku odgovornost javnog beležnika, što mislim da upotpunjava sistem i da ima neku svoju logiku.
Rekao sam da će u toku dana biti objavljene adrese sedišta javnobeležničkih kancelarija koje će biti spremne da 1. septembra počnu sa radom. Takođe, javni beležnici imaju pristup evidenciji prometa nepokretnosti koja je vođena u osnovnim sudovima i naravno da nam je tendencija da u jednom trenutku kada budemo imali toliko prisutnih u našem pravnom sistemu na gotovo čitavoj teritoriji javnih beležnika vođenje takve evidencije u jednom redefinisanom obliku pređe i u samu nadležnost javnobeležničke komore, recimo. O tome ćemo razgovarati u budućnosti, ali imaju organizovan pristup ovim podacima i svaki pristup bazi podataka biće registrovan.
Vođena je velika i široka rasprava i u okviru samog ministarstva kada je u pitanju prihod koji se ostvaruje iz sudskih taksi. Moram da se osvrnem na to jer to jeste predmet predlog dopune Zakona o sudskim taksama. Mi generalno u našem pravosudnom sistemu dugi niz godina, nevezano za mandat ovog ministarstva već i pre toga, imamo problem sa ažurnošću naplate sudskih taksi.
Ministarstvo pravde zaista vredno radi na traženju dobrog rešenja da se naplata sudskih taksi uvede u red, jer iz godine u godinu naplata sudskih taksi jeste sve manja, nedostaje nam zakon o besplatnoj pravnoj pomoći koji će razgraničiti gde je sud vezan naplatom sudske takse za preduzimanje određenih procesnih radnji.
Ne zaboravite jednu stvar, a to je da jeste istina da deo sudskih taksi, odnosno prihoda od sudskih taksi sud neće više ostvarivati tamo gde radi javni beležnik, ali će država i te kako povećati naplatu PDV, jer će svi javni beležnici morati da budu u sistemu PDV, jer javni beležnici neće moći da primaju novac u gotovini. To je nešto što je u zemljama u okruženja, kada je dopušteno, napravilo ogromne probleme. Ovde nećemo imati situaciju, u toku sam razgovora stalnih koji traju sa predstavnicima advokature u Srbiji. Imamo problem, dakle, ali to je problem koji traje više od decenije, regulisanja poreskih obaveza advokata. Imamo i taj problem što je država slabo šta činila da obaveže advokate da počnu da vode poslovne knjige i da zaista realno prikazuju svoj promet.
Dakle, sa jedne strane, poboljšati sistem naplate sudskih taksi koje ostaju u isključivoj nadležnosti sudova, sa druge strane, povećava se naplata PDV, što mislim da je izuzetno dobro. Možete vi sada da kažete – da, ali sudska taksa je javni prihod koji je sopstveni prihod pravosuđa, iz koga se finansira niz aktivnosti u pravosuđu. Istina je, ali odmah da znate, pitanje je dana kada više nećemo moći da računamo na to. Neću da se stekne nikako utisak, jer nije ni približan istini, da jednostavno otpisujemo taj deo svoga prihoda, a ništa ne radimo na drugoj strani. Radimo i te kako dobro i mislimo na ovo.
Još jednom tvrdim, dakle, javni beležnici će 1. septembra početi sa radom, imaju pristup evidenciji prometa nepokretnosti, informacije o sedištima javno-beležničkih kancelarija će biti u toku dana objavljene na sajtu Ministarstva pravde i sajtu „beležnik.org“, a prosleđene jedinicama lokalnih samouprava za koje su imenovani javni beležnici.
Konkursni postupak je, izvinjavam se što govorim duže, ali znate šta, mogao sam da biram da se javljam posle svakog od prethodnika koji je govorio, a mogao sam i da izaberem da se osvrnem na sva izlaganja u jednom trenutku. Ako mislite da nije dobro da govorim i ako mislite da ovo što govorim nije korisno, pa da, ali znate kako…

Dakle, pre mene je govorilo sedam predstavnika, ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa. Da sam se posle svačijeg izlaganja javljao i govorio pet minuta to bi bilo duže od ovoga koliko govorim sada. Tako da i na ovakav način se trudim da štedim vreme.
Na kraju, što se tiče pokušaja politizacije imenovanja javnih beležnika, nemam problem da se sastanem sa bilo kim od kandidata, da razgovaram na tu temu. kao što sam to i učinio sa svakim ko je došao i obratio mi se. Konkurs će ubuduće sprovoditi Javno-beležnička komora i taj teret će biti, a oni neka taj posao rade u skladu sa zakonom i u skladu sa sopstvenim poznavanjem prava, pravnih načela i propisa. U Srbiji ostaje još preko 270 slobodnih javno-beležničkih mesta, dostupna su svakome ko ispunjava uslove za njih.
Jedino za šta sam rekao da mislim da je princip koji ne treba menjati jeste kada su upitanju ljudi koji su nedavno postali izvršitelji, da nije ni profesionalno, na neki način ni moralno napustiti tu profesiju i preći u drugu, a ostaviti dosta nedovršenog posla. Takvih ljudi je bilo preko deset.
Šta da uradite u jednoj situaciji, to moram da vam prenesem, šta da uradite u situaciji kada vam dolazi kandidat na razgovor koji vam daje podatak o sopstvenom statusu koji jednostavno nije tačan, nije istinit? Legitimiše se kao sudija, a on nije sudija. Da li je takvo lice dostojno obavljanja profesije? Onda vam to lice sutra napiše jedan anonimni dopis i pokušava da baci senku sumnje na čitav postupak. Mislim da oko ovakvih stvari nije zgodno voditi političke rasprave. Konačan sud o ovome, odnosno konačnu odluku o ovome kako je sprovođen ovaj postupak daće sud, a svako treba da snosi konsekvence, uključujući i predstavnike Ministarstva pravde i normalno onoga ko je na čelu ministarstva. Zahvaljujem.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kućno vaspitanje i pristojnost mi ipak ne dozvoljavaju da kvalifikujem izlaganja svojih sagovornika kao dosadna kakva god da su ona, ali moram da se osvrnem na nešto kada se izrekne što veze nema sa mojim izlaganjem ni jednom jedinom rečju, a tražiću i, ako mi budu dostupne, stenografske beleške, uvid u to.
Ja nisam rekao da je ovaj zakon sistemski, da je napredan, da je evropski. Vrlo jasno sam rekao da je reč o tehničkom usklađivanju sa Zakonom o javnim beležništvu. Sve ono što se predviđa ovim predlozima, a nije bilo predviđeno važećim zakonima koji regulišu istu materiju, tiče se usklađivanja sa Zakonom o javnom beležništvu.
Drago mi je što kažete – tako je, a malo pre rekoste da sam rekao da su ovo sistemski napredni evropski zakoni, što veze nema.
Da li je izbor nekome bio čudan ili ne, to je lični utisak. Ja i dalje ostajem pri onome što sam rekao.
Opet je rečena jedna stvar koja je materijalna neistinita, da je posao sudije važniji od posla notara. Nekog sudije da, recimo sudije apelacionog suda, recimo sudije Vrhovnog kasacionog suda, recimo sudije Privrednog apelacionog suda, ali onome ko tako nešto izrekne očigledno nije poznato da je za notara potrebno ispuniti veće uslove nego za sudiju osnovnog suda, a to nije baš tako za odmahivanje glavom kada se nešto dopadne ili ne dopade.
Voleo bih kada bi neko bio toliko iskren i otvoren da prizna kada nešto pogreši, kada kaže nešto što je netačno, baš onako kao što sam to spreman da kažem i ja sam, a ne da dezavuiše sa namerom čistog dezavuisanja, pa i ako kaže nešto što nije tačno, nije važno, samo reci, zalepi.
Ja to u ovoj Skupštini poslednjih 24 meseca nisam nikada radio. Ko tvrdi suprotno može da mi donese i da mi dokumentuje. Za sve što sam rekao, dao sam argumentaciju, kao što sam malopre bio u stanju da kažem dobar zakon koji je donet na predlog prethodnog ministarstva pravde, tako mogu da kažem i da je nešto loše. Naravno, to nije obaveza.
Da je moguće obezbediti izbor svih notara, onda bi to uradila svaka država u našem okruženju, a države koje su ovaj sistem uvele pre 11 godina, još uvek nemaju izabrane sve javne beležnike, što govori da je za neka područja teško obezbediti kandidate koji će ispuniti uslove, konkurisati i javiti se na konkurs, što ne znači da mi kao država nećemo izaći i sa određenim podsticajnim zakonskim normama da u nedostupnijim, udaljenijim područjima, ne samo u velikim gradovima, obezbedimo prisustvo javnog beležnika.
Malopre je neko od prethodnika pomenuo da je, recimo, advokat iz Beograda konkurisao za beležničko mesto u drugom gradu. Ako pravnici u drugim mestima Srbije… Kolega Jovanović je pomenuo Užice, u kojem sam i ja rođen, u kojem se nije prijavio nijedan od kandidata u prethodne dve godine da polaže ispit. Ako ne bude Užičana koji će to da urade, pa prijaviće se neko iz Beograda, ispuniće uslove i biće tu javni beležnik, a onda će oni izgubiti svaki mogući argument pritužbi na njega, jer nisu iskoristili vreme koje im je stajalo na raspolaganju da taj ispit polože i prijave se za kandidate. Slučajno sam dao ovaj primer zato što to znam. Ista situacija je u Vranju. Ista situacija je u Kruševcu. Ista situacija je u Kikindi. Mislim da je ista situacija, nemojte me držati za reč, u Pirotu. Desiće se to, sasvim legitimno, sasvim u redu. Interes države je da ima tu javnog beležnika, da on ispunjava uslove i da je kvalifikovan da taj posao obavlja.
Raspitajte se malo pa ćete videti da se, recimo, notarom u jednoj Nemačkoj, u kojoj Notarijat ima višedecenijsku tradiciju, notarom se smatra čovek koji je bolji pravnik čak i od sudije. On je kontrolor zakonitosti pravnog prometa. Vrlo važna uloga. Kod sudije dolazite kada dođe do spora. Ovaj čovek mora stvari da učini takvim da do spora ne dođe. Nekada je za to potrebno veće umeće.
Dakle, ne važniji od svih sudija, ali od prekršajnog sudije, od sudije osnovnog suda. Treba da ispunjava veće uslove nego za ove dve važne funkcije.
Još jednom kažem, ne vidim zaista potrebu da mi se ubacuje u usta nešto što nisam rekao. Ono što sam rekao, u redu, ali kada se kaže nešto što nisam rekao, nalazim potrebu da reagujem.
Hvala vam na onome što ste rekli da je zakon dobar. To znači da smo dobro radili na njegovoj izradi, a ništa manje dobro nećemo raditi i na njegovoj pripremi.
To da će javni beležnici da sačinjavaju javnobeležnički zapis koji će biti jedini pravni oblik za promet nepokretnosti, pa to se zna od trenutka donošenja Zakona o javnom beležništvu. Da li je to nešto novo? Ne, a taj zakon je donet 2011. godine. Da li je nešto novo da će javni beležnici vršiti poslove overa? Pa, ne. To je definisano Zakonom o javnom beležništvu. Dakle, reč je o jednom usklađivanju, kao što sam to rekao i na početku rasprave, samo očigledno da nekom ili to nije jasno ili želi da to izvitoperi i prikaže drugačijim, zato ovako i reagujem. Hvala vam.

Hvala uvažena predsednice.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, mislim da sam vrlo jasno u svom uvodnom izlaganju rekao da su poslovi overa prepisa i rukopisa do sada bili poverena nadležnost jedinica lokalnih samouprava i osnovnih sudova. Dakle, nije pristojno citirati samog sebe, ali sam to rekao, sa naglaskom, a znajući da mogu da izazovem repliku jednog pravnika još, da su to povereni poslovi. Overa potpisa, prepisa i rukopisa nikada, podvlačim – nikada nije bila izvorna nadležnost jedinica lokalne samouprave, već povereni posao. U svakom sistemu gde postoji javno beležništvo latinskog tipa to je nadležnost javnog beležnika.
Mogu samo da se složim sa nečim što je i kolega Babić rekao, kada su u pitanju troškovi i da ne vidim čemu, osim sticanju političkih poena priča da će nastupiti haos i da će nešto biti neuporedivo skuplje.
Žao mi je što jedan od uvaženih prethodnika na čije se izlaganje i osvrćem nije malo pre bio prisutan kada sam sa jednim drugim uvaženim kolegom raspravljao upravo o nadležnosti javnobeležničkog pomoćnika, odnosno javnobeležničkog pripravnika. Javnobeležnički pripravnik koji ima završene pravne studije da ne može da overava, a da to može da radi sudski overitelj koji ima srednju školu, ne vidim tu nikakvu logiku. U Zakonu o javnom beležništvu je predviđeno da javnobeležnički pomoćnik može da obavlja svoje poslove koje može i javni beležnik osim sastavljanja javnobeležničkog zapisa i solemnizacije, odnosno prevođenja privatne isprave u javnu. Samo mi je krivo što niste bili tada tu da čujete, vrlo korektno i dobro smo kolega Stefanović i ja o tome raspravljali i mislim da je to sasvim u redu.
Sada imate sudskog overitelja koji ima završenu srednju školu i koji će i dalje to raditi do 1. marta, a ovamo imate javnobeležničkog pripravnika koji ima završen fakultet. Naravno, zna se koju vrstu overa, on ne može da sastavlja javnobeležnički zapis, to ne može ni javnobeležnički pomoćnik, to može samo da radi javni beležnik.
Rekao bih, iako to treba ostaviti više za raspravu u pojedinostima, kolega Đukanović je skrenuo pažnju na par stvari koje su vrlo važne za građane. Moram ukratko da se osvrnem na to. Jedna primedba se ticala, vrlo važna primedba, na Predlog zakona o prometu nepokretnosti i to na situaciju kada javni beležnik utvrdi uvidom u evidenciju o ugovorima o prometu nepokretnosti da su u sudu već overeni potpisi na tom ugovoru za promet iste nepokretnosti kod javnog beležnika ili kod suda, da je sačinjen javnobeležnički zapis o prometu nepokretnosti, a da je prodavac isto lice. Koja je suštinska razlika? Dalje se kaže da je on dužan da o tome upozori ugovorne strane, da unese taj podatak u javnobeležnički zapis, a ako oni ne prihvate da se unese u javnobeležnički zapis da se odbije sačinjavanje javnobeležničkog zapisa.
Razumem vašu bojazan i razumem vašu brigu za sigurnost pravnog poretka, ali jedno od osnovnih načela javnog beležništva jeste dužnost javnog beležnika i to je ono što ga razlikuje od advokata. Javni beležnik je dužan da izađe stranci u susret i samo pod jasno navedenim i obrazloženim razlozima da odbije da izvrši svoju obavezu.
Šta ga ovde razlikuje od recimo današnjeg sudskog overitelja koji overava potpise na ugovore o prometu nepokretnosti? Prvo, razlikuje ga to što moraju da budu prisutne obe strane ugovornice koje mora do detalja da upozna sa svim detaljima pravnog posla koji sklapaju i koji će za svaku manljivost tog posla da odgovara sam sopstvenom profesijom i sopstvenom imovinom. Dakle, on je dužan da kaže kupcu – ovaj prodavac sa kojim sediš ovde ispred mene je već zaključio ugovor o prometu nepokretnosti u obliku javnobeležničkog zapisa i ja to unosim u ovaj javnobeležnički zapis.
Ako on kaže – nemoj to da uneseš, on kaže – ja ne sačinjavam javno-beležnički zapis. Sad pazite šta mora da se stekne od uslova. Prvo, da javni beležnik nešto radi protiv sebe samog, to je prva stvar, a on tu mora da bude najpažljiviji. Drugo, da je taj kupac ne toliko bistre svesti da prihvata tako nešto da zaključi.
Da li je teoretski moguće da imamo situaciju u kojoj je isti prodavac zaključio u obliku javno-beležničkog zapisa već jedan ugovor i danas dolazi da zaključi drugi? Teorijski, moguće je.
Kada? Recimo kada kupac nije isplatio kupoprodajnu cenu, a nije došlo do poništaja toga ugovora, ali je to bitan element ugovora.
Naći ću vam sponu sa ovim što sam rekao – ne može javni beležnik da odbije. To je isto kod principa teritorijalnosti. Ne sme stranka da trpi zbog toga što je neku ispravu, recimo roditelji hoće da pošalju svoje dete na ekskurziju, na more, potrebna je overena saglasnost kod nadležnog organa. Otišao je kod, odnosno sreo je javnog beležnika van njegovog sedišta, ovaj mu je overio tu ispravu. Ta isprava, pravno je u potpunosti valjana. On je platio nagradu javnom beležniku za tu uslugu koju mu je pružio, ali ne može građanin da trpi zbog toga što se nije ponašao javni beležnik savesno. Zbog toga će trpeti javni beležnik koji disciplinski odgovara ako to učini, ali građanin ne sme. Građanin to ne sme da radi.
Dakle, opravdana bojazan sa vaše strane ali sam ovo morao da kažem jer znam da građani prate ovu raspravu i da je to svakako u njihovom interesu da znaju. Da li su zaštićeni ovim predlogom zakona na adekvatan način? Jesu.
Normalno, ja sam čak iz usta pojedinih opozicionih poslanika čuo da je ovaj zakon dobar. Čuo sam da je zakon dobar, nisam čuo argumentovano zašto nije dobar.
Takođe, znate šta, ministar ne može da oduzme pravo nikome u Narodnoj skupštini, hvala Bogu, da amandmanima pokuša da interveniše u tekst zakona. To je posao narodnog poslanika. Time i treba da se bavi. Koliko puta su i opozicione poslaničke grupe dale neke dobre amandmane, ja sam ih vrlo rado usvajao. Evo ga i dr Milosavljević je tu i zajedno smo i u medijima maltene nastupili posle toga i srećan sam zbog toga. Pa dužnost Narodne skupštine, dužnost, pravo, jeste da poboljša predlog zakona koji u nju dolazi.
Nemam nikakav problem sa tim. Bilo je nekih zakona koje smo predlagali, na koje nismo imali nijedan amandman. Možda je to svedočanstvo toga da su ti zakonski tekstovi bili odlični.
Imamo primer Zakona o vanparničnom postupku iz maja meseca i nije bio nijedan jedini amandman na njega.
Izvinite što sam odužio, ali mislim da je bitno ovo što sam rekao. Hvala.

Zahvaljujem uvažena predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da nikada nisam pokazao neku vrstu bahatosti u Skupštini koja bi ukazala na to da postoje zabranjena pitanja koja mogu da mi se postave. Ne postoje i mislim da to nije dobro da postoji ni u jednom predstavničkom domu, pa ni u našoj uvaženoj Narodnoj skupštini.
Kriterijume za vrednovanje kandidata za javne beležnike propisao je zakon. Tak zakon donela je parlamentarna većina 2011. godine. Stranka kojoj imam čast da pripadam nije učestvovala u pisanju tog zakona.
Tokom današnje rasprave rekao sam da i pored nedostataka koje taj zakon ima, u svojoj suštini on je dobar. Kaže lepo naš narod – krivo sedi, ali pravo besedi; to ćete od mene uvek moći da očekujete.
Istina je da je taj zakon prepisao kriterijume koji su uspeh na pravosudnom ispitu, pri tome sam zakonodavac prenebregnuo činjenicu da se naš pravosudni ispit ocenjuje opisnom ocenom „položio“ ili „položio sa odlikom“. Dve ocene. „Položio sa odlikom“ među onima koji su imali prilike da polažu pravosudni ispit ili da prisustvuju polaganju pravosudnog ispita, vrlo dobro znaju da predstavlja u Srbiji pravu retkost, što je dobro. Znači da za taj najveći uspeh na pravosudnom ispitu još uvek postoji jedan kriterijum.
Nije mi poznato da postoji kandidat za javnog beležnika koji je pravosudni ispit položio sa odlikom, a da nije izabran za javnog beležnika.
Drugi kriterijum je uspeh na javnobeležničkom ispitu. U dopisu koji je ovde citiran, stoji nešto što je apsolutni non sens. Imao sam priliku da jedan deo svog radnog, kratkog ali radnog veka provedem u akademskoj sredini i znam da je neuporedivo teže kada vas ispituje više od jednog ispitivača. Odredbe o polaganju javnobeležničkog ispita koje se osporavaju, u trenutku kada sam postao ministar pravde, su bile takve da je ispitnu komisiju činilo pet šest članova, a da su jednog kandidata ispitivala samo tri člana.
Izmenama i dopunama zakona to je promenjeno u propis da komisija ima pet članova i da svih pet članova ispituje jednog kandidata.
Dakle, tamo je komisija od šest članova, tri ispituju jednog, a ovde je komisija od pet članova i svih pet, bez mogućnosti podešavanja kao što je tamo bilo moguće, ne kažem da je činjeno ali bilo moguće, imate šest, pa kažete – ova tri će ispitivati ovoga, a ona tri onog drugog kandidata. Ne, ovde isti ispitivači, svi zajedno ispituju jednog kandidata. Svakome ko je polagao ispite, a pogotovo ovako teške ispite, jasno je da je tako teže položiti ispit.
Ja sam ponosan na jednu činjenicu, a to je da sam tražio od članova konkursne komisije da od svih kandidata pre obavljanja razgovora zatraže pismenu saglasnost kandidata da se razgovor tonski snima. Svaki razgovor koji je sa kandidatima obavljen je snimljen i svakom kandidatu su inicijalno bila postavljena identična pitanja. Sramota je šta su neki od njih odgovarali. Zato sam rekao da potpuno mirno mogu svakoga da pogledam u oči kada je upitanju bilo kakva priča, bilo da je to narodni poslanik, bilo da je to neizabrani javni beležnik, bilo da je izabrani javni beležnik, bilo da je Zaštitnik građana, jer sve o čemu se razgovaralo postoji dokumentovano.
Šta da kažete kada vam dođe kandidat koji bi trebalo da je imenovan od 1. septembra da počne da overava potpise, ako se sa vama posvađa kada ga pitate zašto nije potpisao sopstvenu prijavu na konkursu? Šta da kažete kandidatima koji vam pišu anonimnu pritužbu na rezultate izbora, a da nisu dobro ni pročitali Zakon o javnom beležništvu u kome vrlo jasno stoji da ne postoji pravo na pritužbu, već isključivo pravo na tužbu Upravnom sudu kojem se inicira upravni spor? Šta da kažete onome ko je došao i rekao da je sudija, a da vam je pri tom rekao potpunu neistinu i ne što je rekao, nego je to i napisao u svojoj biografiji koju je dostavio? Šta da kažete kandidatu koji dođe i kaže vam u lice da mu je neki član porodice fiktivno uplaćivao radni staž četiri, pet ili osam godina, a onda dođe i buni se što nije među izabranima ili možda neko smatra da je takve ljude trebalo imenovati?
Kada sam rekao – nisam učestvovao u donošenju zakona, mislio sam na to što sam po odredbama ovoga zakona, bez obzira na mišljenje konkursne komisije, po zakonu koji nisam pisao, imao pravo kao ministar da izaberem koga god sam hteo, a to je zakon koji je donela većina u periodu 2008. do 2012. godine. Dakle, ministar pravde, ko god da je u trenutku imenovanja javnih beležnika, mogao je da izabere svakoga ko ispunjava uslove, odnosno bilo koga od lica koji ispunjavaju uslove.
Ima jedna lepa Sokratova rečenica, ne tiče se direktno ovoga ali može da se primeni, kaže: „Ko uđe u brak kajaće se, ko ne uđe u brak kajaće se“. Ko god da je sprovodio ovaj postupak, bio bi suočen sa ovakvim pričama.
Izjavili ste, odnosno jedan od prethodnika je izjavio da je konkursna komisija derogirala kriterijume. Apsolutno netačno. „Audiatur et altera pars“ - ne čuste drugu stranu, a donesoste sud. Citiran je nepotpisani dopis. Neko nije u stanju da svojim imenom i prezimenom staje iza nečega što odgovorno tvrdi, a tvrdi prilično važne stvari.
Svako ko je potpisao dopis i tražio sastanak, dobio ga je i dobiće ga. To nikada kod mene u kabinetu nije bilo sporno. Niko od neizabranih kandidata ko je došao mi nije rekao – ljudi su birani po političkoj liniji, a po zakonu koji je donela neka druga većina čak je i to bilo moguće.
Neko je svojevremeno birao sudije, tužioce i zamenike tužilaca po političkoj liniji ili po rođačkoj liniji, nije to bilo toliko davno, ima skoro pet godina od tada, pa je doneo Zakon o javnom beležništvu kojim je isto to mogao da radi, ali se izgleda nije nadao u tom trenutku, ponesen tim zanosom, da će doći neko drugi na vlast i da taj neko drugi ko dođe na vlast neće razmišljati na takav način.
Ne postoji kriterijum opšteg utiska o tome kako neko izgleda ili priča. Kandidatima su se postavljala tačno formulisana pitanja koja su se ticala kriterijuma za izbor.
Kada nekoga birate za javnog beležnika, valjda je normalno i da ga pitate kako misli da će organizovati svoju javno-beležničku kancelariju.
Da bismo izbegli svaku vrstu pokušaja političke podmetačine, uz unapred izrečeno izvinjenje, ko će sastavljati ugovore kada se bude trgovalo nekretninama sagrađenim u okviru Projekta „Beograd na vodi“, tu će biti javni beležnici koji pokrivaju područje suda na čijoj teritoriji se nalaze i te nekretnine. Koliko mi je poznato, Projekat „Beograd na vodi“ treba da se realizuje na području koje pripada, saglasno sudskoj mreži, području Prvog osnovnog suda i području Trećeg osnovnog suda. Dakle, jedan deo je sa južne strane Save, drugi deo je sa severne strane Save. Koliko mi je poznato, za ta dva područja imenovano je preko 20 javnih beležnika. Ko će od njih to raditi, to će da odluči sama stranka. Ako na području jednog suda imate pet javnih beležnika, a jedna ste od strana ugovornica, sa drugom stranom ugovornicom sami ćete odlučiti kod koga ćete da idete. To je nešto što stranci apsolutno stoji na raspolaganju.
Možda bi pokušaji insinuacije koja je ovde izrečena i te kako imala smisla da vi za područje Prvog osnovnog suda imate samo jednog javnog beležnika. Da imate samo jednog, onda bi vas sve upućivalo samo na tog čoveka, pa bi taj pokušaj insinuiranja mogao da bude uspešan. Ovako, bojim se da je apsolutno neuspešan.
Nijednog jedinog trena nisam rekao sve je uredu i sve će savršeno da funkcioniše, ali one insinuacije koje su se namerno pojavile juče u jednim novinama, da bi jedan organ vlasti danas izašao, pozivajući se isključivo na informacije bez izvora, i pokušao da produkuje neku vrstu hajke, apsolutno su netačne.
Onaj ko je rekao da se ne zna gde će raditi, mogao je već danas od 15.00 časova da prati vesti uglavnom na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, upućuje se na podatke gde možete naći, dakle, čitav imenik javni beležnika, i to klasifikovan po sedištima od, ako se ne varam, Bačke Palanke ili Bačkog Petrovca nisam siguran koji je prvi do Šapca, po azbučnom redu navedeni svi javni beležnici i adresa njihovog sedišta.
Ima jedna stvar koju sam saznao u razgovoru sa kolegama koji su predstavnici javnobeležničkih komora, ali i ministarstava pravde država iz okruženja. Gotovo svi su mi rekli jednu stvar koja, kada se prvi put susrećete sa ovom delatnošću, zvuči neverovatno. Recimo, kolega iz Crne Gore mi je rekao - nećete verovati za manje od tri godine koliko su građani postali pravno obrazovaniji i pravno pismeniji, zahvaljujući javnom beležništvu.
Postavljeno je jedno pitanje na kome mogu samo da se zahvalim - kada ćemo da podstaknemo ostale kandidate ili diplomirane pravnike, koji ispunjavaju uslove, da se kandiduju za druga slobodna javnobeležnička mesta? Imaćete i vi prilike kao narodni poslanici da, odlučujući o Predlogu zakona o izmenama Zakona o javnom beležništvu, date i svoj doprinos u tom pogledu.
Već sam izašao sa predlogom da se u mestima u kojima više nemamo sudske jedinice, u kojima više nemamo nekadašnji opštinske, odnosno osnovne sudove, a imamo prostorije, odnosno nepokretnosti koje su u svojini Ministarstva pravde, odnosno Republike Srbije, a korisnik je Ministarstvo pravde gde su do juče bili sudovi i sudske jedinice, da u tim pasivnim područjima država izađe sa predlogom i kaže kandidatu za javnog beležnika nudimo da pet godina bez naknade koristi ove prostorije plaćajući troškove redovnog održavanja i da tu ima svoju javnu beležničku kancelariju.
Moram da vam priznam da je taj predlog naišao na mnogo veće odobravanje upravo u ovim državama u kojima beležništvo već funkcioniše, nego što je kod nas. Ja od toga neću odustati.
Druga podsticajna mera biće da kandidat koji, recimo, prihvati da ide za javnog beležnika u Boljevac i obavlja svoju javnobeležničku delatnost u Boljevcu ili u Plandištu ili u Baču ili u Arilju, takav javni beležnik će nakon određenog perioda, prilikom narednog izbora za beležnika u većem gradu, imati prednost. Naravno, pod uslovom da se ta postojeća kancelarija ne gasi. To je nešto što postoji u zemljama u kojima je beležništvo ustrojeno i ima već neku tradiciju svoga postojanja.
Postavljena su pitanja vezana za overe. Hteo bih jednu nedoumicu da razrešim. Jedan uvaženi kolega iz opštine sa jugoistoka Srbije ili juga centralne Srbije, kako hoćete, je postavio pitanje – šta sa opštinama u kojima čak ni do 1. marta ne bude imenovan javni beležnik, ko će nastaviti redovne poslove overe koje danas rade sudovi i jedinice lokalne samouprave? Sudovi i jedinice lokalne samouprave. Niste me možda najbolje razumeli, ali do 1. marta postojaće u tim poslovima dualizam. Građanin, recimo, u Zrenjaninu će moći sam da izabere da li će otići u sud, u zgradu gradske uprave ili kod javnog beležnika. U istom tom Zrenjaninu od 1. marta moći će da ode samo kod javnog beležnika, a recimo u Bujanovcu, ako ne daj bože, ni 1. marta ne budemo imali javnog beležnika i dalje će odlaziti u opštinu i u sud dok ne bude imenovan javni beležnik.
Moram da vam prenesem, gledajući kako smo koncipirali delokrug nadležnosti, način delovanja beležnika u Srbiji, da iz mnogih država okruženja nam kažu da je neuporedivo bolje nego kako je krenulo kod njih. To ne znači da mislim da će ovo biti besprekorno i sjajno. Potrebno je jako savezništvo Komore i Ministarstva i ne odustajanje Ministarstva, kao što reče koleginica Pantić Pilja, od sprovođenja kontrole nad radom beležnika. Tu će morati da se radi, jer su dobili jedan važan posao kojim će se baviti.
Pre nego što okončam svoje izlaganje, dodao bih, jedna od uvaženih koleginica je rekla da ljudi nisu blagovremeno obavešteni o promenama koje slede. Mislim da sam od početka ove godine sigurno imao oko 30-ak izjava u javnosti koje su se ticale isključivo javnih beležnika. Može neko da kaže da je to nedovoljno. Koristio sam svaku priliku da o tome govorim, i ne samo ja, već moji saradnici iz Ministarstva.
Još jednom ću da se vratim na bitan detalj. Zašto nije imenovano 100 beležnika? Ko me nije dobro čuo, ja ću još jednom vrlo rado da ponovim. Nije zato što nisu konkurisali za tih 100 mesta. Kandidati koji su položili javno-beležnički ispit i ispunjavaju uslove da budu birani za javne beležnike, tu ću ispraviti kolegu Babića, nehotice je napravio jednu grešku, ima gotovo 180. Naš problem je što tih, ako se ne varam, 178, koji su konkurisali, nisu konkurisali za određena mesta uopšte. U Aranđelovcu nije konkurisao niko. U Gornjem Milanovcu nije konkurisao niko. U Čoki nije konkurisao niko. U Požegi nije konkurisao niko. Može da se postavi pitanje - što ste raspisivali konkurs za mesta gde neće konkurisati niko? Raspisali smo konkurs za mesta gde je bilo kandidata koji su ispunjavali uslove, ali se oni nisu prijavili na taj konkurs.
Dakle, sve što je bilo na državi, odnosno na ministarstvu je urađeno. Apsolutno sve. Ne možemo da poredimo tu situaciju kada imamo gotovo 180 ljudi koji ispunjavaju uslove sa situacijom od pre godinu i po dana kada ih je bilo 55. Jednostavno su neuporedive. Reč je o odredbi koja je u prelaznim i završnim odredbama zakona.
Moram da vam priznam da kada sam došao na mesto ministra pravde gotovo svaka od tih odredbi je bila prekršena, što znači da prethodni saziv Ministarstva gotovo ni jednu obavezu iz tu predviđenih i propisanih nije ispunio. Ne znam da li ste me ovde jedan jedini put čuli da sam nekog od svojih prethodnika zbog te konkretne stvari jedan jedini put napao. Ovo nije bio napad, ovo je bila konstatacija.
Kako izgledaju i kako će izgledati prijemne kancelarije, odnosno prostorije za overu u sudovima 1. septembra. To smo mogli da vidimo koliko građani ne znaju šta ih čega 1. septembra, pokazala nam je gužva na šalterima u beogradskim sudovima u prethodnih nekoliko dana, jer su znali da od 1. septembra više u sudu neće moći da obavljaju tu vrstu overe.
Da nisu znali ništa, verovatno bi situacija bila kao i svakog 20-og, odnosno poslednje nedelje avgusta u godini.
Da li su svi građani upoznati sa time šta je posao javnih beležnika, ja ću da vam kažem na to da nisu ni svi pravnici u Srbiji upoznati sa tim. Ako date maksimum da upoznajete ljude sa tim, a opet ponavljam da sam nebrojeno puta, neću da pričam o prošlim godinama, u ovoj godini govorio o tome, animirao ljude da se prijavljuju da polažu ispit. I danas kada bismo sve kandidate koji ispunjavaju uslove, koji imaju položen javno-beležički ispit, kada bismo i njih imenovali, opet bismo imali slobodnih mesta. Ima u ovome, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, malo i ljudske sujete ili negde malo više. Neko se pita kako sam ja to vrednovan, a onaj drugi je vrednovan drugačije. Mislim da ima slučaj dvoje ljudi koji su, a pojavili su se i u komori, u ministarstvu, izuzetno dobri prijatelji. Jedna od te dve osobe je imenovana, a druga nije. Sada ne govore. Sve je to negde deo našeg mentaliteta koji u tom pogledu izgleda da ćemo teško da menjamo.
Još jednom odgovorno tvrdim i time zaključujem, svako ko pokuša da kaže, da tvrdi da je imenovanje javnih beležnika vršeno po nekom političkom kriterijumu, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, ne govori istinu. Apsolutno ne govori istinu.
Mislim da i među kandidatima koji su imenovani ima i članova nekih opozicionih stranaka. Mislim. Ne mogu krajnje da tvrdim, ali mislim da ih ima. Da li me je to zanimalo? Nije me apsolutno zanimalo. Ako je takvo lice ispunjavalo uslov, moglo je da dođe na to mesto. Pripadam stranci koja nije imala problem čak i da za ministarsku funkciju kandiduje ljude koji pripadaju nekim od tih stranaka, a ne vidim, ako smo bili u stanju da predlažemo nekoga iz potpuno suparničkog političkog tabora za ministarsku funkciju, što ne bi takav neko mogao da postane javni beležnik?
Ima ljudi koji su u prvom ispitnom roku kada nisam bio ministar položili ispit koji su imenovani za beležnike. Hvala bogu da ih ima. Zahvaljujući tome, mogu mirno da kažem da li je to diskriminacija o kojoj neko pokušava da priča.
Takođe mislim da Narodna skupština uz svo uvažavanje ovom visokom domu nije prava adresa koja treba da razrešava eventualno pravnu grešku prilikom ovakvog procesa. Može o tome da se razgovara uvek, ali pokušaj da se ovde optužuje sud kada se u ovakvim domovima optuživalo i sudilo, to se nije dobro završavalo.
Uveren da ćemo imati dobru raspravu u pojedinostima, uveren da ćemo i pregledom predloženih amandmana biti u prilici da poboljšamo kvalitet teksta zakona i uveren da ako nastavimo da radimo kao što smo radili do sada da će javno beležništvo u Srbiji funkcionisati izuzetno dobro, pozivam vas da podržite ova tri predloga zakona i da u Danu za glasanje glasate za njih. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvažena gospođo predsednice. 
Dame i gospodo narodni poslanici, uz ostanak pri onome što je napisano u obrazloženju, moram da se osvrnem na obrazloženje koje je dao sam predlagač, da bi se tehničkim licima koji rade u BIA učinilo apsolutno jasnim šta mogu, a šta ne mogu da rade. To bi imalo smisla kada bi tehnička lica u BIA postupala na osnovu usmenog naređenja, a s obzirom da se radi o primeni posebnih mera, naročito propisanim zakonom, takve mere se nalažu pismenim putem i takvu meru ne nalaže drugo tehničko lice, već ga nalaže stručno, ovlašćeno službeno lice, odnosno službeno lice koje je dužno da poštuje zakon. Za slučaj kad bi takvo lice izdalo nalog, a neko postupio po tom nalogu, onaj ko bi postupio po tom nalogu ne bi bio odgovoran zbog toga. Tehničko lice nije bilo dužno to da zna, ali onaj koji izdaje takav nalog i te kako je dužan to da zna i i te kako je dužan da poštuje nepovredivost stana. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se složim sa tim što je rečeno da mi ovde demonstriramo silu. Nije nikakvo demonstriranje sile u pitanju, u pitanju je demonstriranje nomotehničkog znanja ljudi koji su bili zaduženi za pisanje ovog zakona. Pretrpavanje zakonskih odredaba nečim što je već definisano pravnim aktima više pravne snage apsolutno nije odgovarajuće i karakteristično je sistemima u kojima nivo pravničkog i nomotehničkog znanja nije na zavidnom nivou.
Ovde nije nikakvo demonstriranje sile u pitanju, pogotovo meni to možete najmanje da kažete jer sam bio u prilici da često prihvatam amandmane opozicije. Rekli ste – prihvatili ste samo amandmane vlasti. Moram da vam kažem, iako nije reč konkretno o ovom amandmanu, u amandmanima koje su podnele i druge koleginice i kolege bilo je i stranaka koje podržavaju Vladu ili ne podržavaju Vladu. Bilo je i delova amandmana koji su bili i te kako dobri i prihvatljivi, ali, kao što znate, mi ne možemo delimično da prihvatimo jedan amandman, a delimično da ga odbijemo. Jednostavno, mislim da je ovde u pitanju preopterećivanje postojećeg teksta.
Cenim vašu dobru nameru, ali takođe bi bilo lepo da ste naveli da u izveštaju Zaštitnika građana vrlo jasno stoji da nije primenjena apsolutno nijedna mera pretresa stana. To što se nekada dešavala u resoru državne bezbednosti ili BIA da je takva mera primenjivana, podsetiću vas da je 2006. godine promenjen i da je donet novi Ustav koji je promenio određene odredbe upravo u ovom smislu.
(Predsednik: Ministre, dve minute.)
Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ja hoću da se osvrnem na jedan deo rasprave o ovom amandmanu vrlo kratko i vrlo jasno.
Jedan od mojih uvaženih kolega poslanika koji podržava Vladu je govorio pre dva dana o tome da, nemojte da se pravimo da živimo u eri „dece cveća“ gde sve funkcioniše savršeno, nego dajte da pričamo u granicama realnog života. Realni život kaže sledeće - ako tražite prema nekome proširenje mere vi imate prethodno određenu meru. Ta prethodno određena mera se primenjuje i primenjuje se iz razloga što postoje osnovi sumnje da je neko činio ili čini nešto što je protivzakonito.
Vi imate Ustavom zagarantovano pravo da svako bude obavešten, naravno na svoj zahtev, za slučaj da li je primenjivana mera ili nije. Ako ćete vi eks oficio da obaveštavate svakoga – znate, primenjuje se jedna mera, pa smo onda tražili proširenje te mere, a onda smo došli, odnosno sud je utvrdio da proširenje te mere nije potrebno, pa vi ugrožavate onu prvobitnu započetu istragu.
Dakle, dajte da nađemo neki razuman balans između onoga što je bilo u Srbiji u prethodnih ne znam koliko decenija, pogotovu u vreme jednog sasvim drugačijeg društveno političkog uređenja, kada je služba funkcionisala na jedan način, do toga da se služba apsolutno liberalizuje. Onda to više nije BIA. Šta je to onda? Ja duboko uvažavam i cenim vaše iskustvo u oblasti bezbednosti i znam da ste ozbiljan čovek i kao takav ovo najbolje razumete.
Sa druge strane, i kao državni funkcioner ali i kao građanin Srbije, ja imam poverenja u tu službu i neću da polazim od toga čemu smo i te kako skloni – ma oni sve radi protivzakonito, ajde da ih što više ograničimo, uradimo ovo ili ono.
Mislim, još jednom ponavljam, ovaj predlog zakona je neuporedivo transparentniji od onoga što zamenjuje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, slušajući neke rasprave, stičem utisak da se neko ponaša i ophodi kao da nikada nije bio na vlasti, da kritikuje zakon u čijem donošenju nije neposredno učestvovao, ali i te kako jeste stranka kojoj pripada i ovde priča na takav način da otprilike eto zakon jeste loš, to smo svi priznali i svi prihvatamo tu kritiku, samo nije bio loš dok smo mi bili na vlasti, samo nije bio loš kada smo imali pun mandat da ga promenimo, a nismo ga promenili, ali sada je zavladalo jedno vreme ćutanja i šaputanja i hajde sada malo da predstavimo taj i takav zakon koji smo mi „koristili na dobar način“ e sada će neko drugi da ga zloupotrebljava pa ćemo onda argumentovani razlog, argumentovano obrazloženje zašto se ne prihvata neki drugi amandman, e to ćemo da svedemo onako paušalno, znate, kao da se ne poveća trošak stranke zato što se ubacuju dve reči.
Mislim da smo ovde svi ozbiljni ljudi i držim do toga i da svako vodi računa o tome šta govori i da stoji iza svojih reči. Tako i ja stojim iza svojih reči i onoga što sam rekao u obrazloženju nekog prethodnog amandmana i onoga što govorim o ovom amandmanu.
Kada prestanu razlozi za primenu neke mere, automatski se ta mera prekida. To ste i sami rekli u uvodnoj reči o amandmanu.
Ne shvatam i ne razumem šta je problem? Složili smo se oko toga da zakon nije savršen. Složili smo se oko toga da ga treba promeniti. Postavljam pitanje kako ga to ne promeni za četiri godine svoje vlasti?
Ako su nekada neki pripadnici zloupotrebljavali svoj status službenog lica u okviru službe….

Samo jednu rečenicu, molim vas.
Ako su zloupotrebljavali, pa upravo im se za to i sudi. Bilo bi loše da su zloupotrebljavali to svojstvo, pa da im se ne sudi. Pri tome, to su bili pripadnici neke druge službe. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo predsednik, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, na početku rasprave u načelu, daću nekoliko uvodnih napomena u vezi sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o Bezbednosnoj-informativnoj agenciji, koji je danas pred vama na dnevnom redu.
Najvažniji razlog za donošenje ovakvog zakona svakako leži u činjenici da je Ustavni sud Republike Srbije svojom odlukom do 26. decembra 2013. godine utvrdio da odredbe članova 13,14. i 15. Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. S tim što je objavljivanje navedene odluke odloženo za šest meseci od dana njenog donošenja.
Reč je o veoma važnim zakonskim odredbama, o posebnim merama kojima se odstupa od ustavnog načela nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja, kao i o krugu lica i uslovima pod kojima se takve mere mogu odrediti.
Ovim izmenama potrebno je u potpunosti obezbediti ustavno pravo kojim se garantuje nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava komunikacije, uz propisivanje ograničenja ovog prava, ako je to neophodno radi zaštite bezbednosti Republike Srbije u skladu sa odredbom člana 41. stava 2. Ustava.
U tom smislu članom 1. Predloga zakona su za razliku od važećeg rešenja iz člana 13. Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, precizno određene vrste posebnih mera za koje se može odstupiti od ustavnog načela nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja, a u svrhu obavljanja poslova zaštite bezbednosti Republike Srbije, za koje je nadležna BIA.
Predlogom zakona određene su četiri posebne mere i to: prva – tajni nadzor i snimanje komunikacije bez obzira na oblik i tehnička sredstva preko kojih se obavlja ili nadzor elektronske ili druge adrese; dva – tajni nadzor i snimanje komunikacije na javnim mestima i mestima kojima je pristup ograničen ili u prostorijama; tri – statistički i elektronski nadzor komunikacija informacionih sistema u cilju pribavljanja podataka o komunikaciji ili lokaciji korišćenja mobilne terminalne opreme; pod četiri – računarsko pretraživanje već obrađenih ličnih i drugih podataka i njihovo upoređivanje sa podacima koji su prikupljeni primenom ostalih mera.
Treba napomenuti da je predviđeno da se uz dve posebne mere, koje se odnose na tajni nadzor i snimanje komunikacije, može odrediti tajni nadzor i snimanje mesta, prostorija i predmeta, uključujući i uređaje za automatsku obradu podataka i opreme na kojoj se čuvaju ili se mogu čuvati elektronski zapisi.
Članom 2. Predloga zakona bliže je određen krug lica prema kojima se posebne mere mogu odrediti, čime je popunjena praznina iz važećeg zakona. Naime, reč je o licu, grupi ili organizaciji za koju postoje osnovane sumnje da preduzima ili priprema radnje usmerene protiv bezbednosti Republike Srbije, a okolnosti slučaja ukazuju da se na drugi način te radnje ne bi mogle otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost.
Treba naglasiti i da je primena posebnih mera uređena u skladu sa načelima srazmernosti i supsidijarnosti, te da se one mogu primeniti samo u obimu ograničavanja ljudskih prava, koji je neophodan da se zaštiti bezbednost demokratskog društva.
Članom 3. Predloga zakona uređena je sadržina predloga za određivanje posebne mere koju direktor Agencije podnosi nadležnom sudu. Za razliku od važećeg zakonskog rešenja predviđeno je da o predlogu direktora Agencije odlučuje predsednik Višeg suda u Beogradu ili sudija koga on odredi među sudijama posebnog odeljenja tog suda koje je nadležno da postupa u predmetima organizovanog kriminala, korupcije i drugih teških krivičnih dela.
Predloženo rešenje je u skladu sa nadležnostima Višeg suda u Beogradu, koji je posebnim zakonom određen da sudi za krivična dela protiv bezbednosti Republike Srbije, kao i sa licencom da su u tom sudu raspoređene sudije koje su specijalizovane za postupanje u tim predmetima.
Pored toga, ovakvo rešenje je ispravno sa još dva stanovišta. Prvo, jer je zadržana koncentracija nadležnosti, što znači da se o predlogu odlučuje u jednom sudu za celu teritoriju Republike Srbije, a sa druge strane, ovakvo rešenje je u skladu sa Načelom dvostepenosti u odlučivanju koje nije postojalo, odnosno ne postoji u važećem zakonu, s obzirom da po tom zakonu o predlogu direktora Agencije odlučuje samo Vrhovni kasacioni sud.
Odredbu člana 3. Predloga zakona treba povezati sa odredbama člana 4. ovog zakona kojima se u tekst Zakona o bezbednosnoj informativnoj agenciji, između ostalog, predlaže dodavanje i novog člana 15a. Prema odredbi člana 15a data je mogućnost podnošenja žalbe od strane direktora Agencije ukoliko Prvostepeni sud ne usvoji njegov predlog za određivanje posebne mere. U skladu sa predloženim rešenjem da u prvom stepenu o predlogu direktora Agencije odlučuje predsednik Višeg suda u Beogradu, odnosno sudija posebnog odeljenja tog suda za odlučivanje u drugom stepenu nadležno je veće od troje sudija posebnog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu koji postupaju u predmetima organizovanog kriminala, korupcije i drugim teškim krivičnim delima, uključujući i krivična dela terorizma i određena krivična dela protiv bezbednosti Republike Srbije.
Imajući u vidu da se posebnim merama ograničavaju ljudska prava, Predlogom zakona predviđeno je češće preispitivanje opravdanosti tih mera, određivanja tih mera.
Naime, Predlogom zakona je zadržano postojeće rešenje da primena ovih mera može trajati najviše 12 meseci, ali za razliku od postojećeg zakonskog okvira koji propisuje mogućnost produženja mere posle isteka šest meseci za još šest meseci, Predlog zakona predviđa da se opravdanost primene posebnih mera preispituje na svaka tri meseca. Napominjem da je reč o maksimalnom trajanju posebnih mera, s tim da se ove mere uvek ukidaju bez odlaganja ukoliko više ne postoje razlozi za njihovu primenu.
Novinu predstavlja i odredba člana 15b Predloga zakona, čije se uvođenje predlaže, a odnosi se na mogućnost da se primena posebnih mera proširi u slučaju da lica protiv kojih se mere sprovode koriste neko drugo sredstvo komunikacije koje nije sadržano u odluci suda. Ako pripadnik Agencije dođe do saznanja da se koriste druga sredstva komunikacije, dužan je da o tome odmah obavesti direktora Agencije koji može narediti proširivanje posebnih mera i na ta sredstva komunikacije.
Međutim, direktor Agencije je dužan da odmah, a najkasnije u roku od 48 časova podnese nadležnom sudu predlog za naknadno odobrenje proširenja primene posebnih mera, a sud je dužan da o tome predlogu odluči u roku od 48 časova. Ako sudija odbije predlog za proširenje mera prikupljeni materijal se obavezno uništava u prisustvu sudije. Slično rešenje sadrži Zakonik o krivičnom postupku.
Novinu predstavlja i obaveza vođenja posebnog upisnika u kojem se čuva materijal o primeni posebnih mera koji se uvodi u skladu sa Zakonom koji uređuje tajnost podataka.
Imajući u vidu odloženo dejstvo odluke Ustavnog suda, neophodno je da zakon stupi na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku RS“, jer bi u suprotnom moglo da dođe do štetnih posledica po rad BIA, koja bi nedonošenjem ovog zakona ostala bez značajnih ovlašćenja. Time bi bila dovedena u pitanje i mogućnost Agencije da delotvorno zaštiti ustavno uređenje i bezbednost Republike Srbije, a to bi moglo da ima štetne posledice po bezbednost građana i ostvarivanje i zaštitu njihovih sloboda i prava. Ovo je suština najznačajnijih novina ovog predloga zakona.
Na kraju, dozvolite mi da izrazim prvo zahvalnost na vašoj pažnji, ali i nadu da će nakon rasprave u načelu i pojedinostima Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji biti usvojen. Hvala vam.

Hvala uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, reagovaću iz nekoliko razloga.
Naime, uvaženi prethodnik je pomenuo da je nekoliko puta kao član Vlade Republike Srbije u prethodnom mandatu govorio o određenim problemima bezbednosne prirode koje vladaju u šest opština jugozapadne Srbije, naročito sa osvrtanjem na probleme u Gradu Novom Pazaru.
Nas dvojica smo imali jedan sastanak na tu temu u prethodnom mandatu. Taj sastanak je trajao gotovo dva sata i o našim zaključcima sa tog sastanka obavešteni su nadležni organi krivičnog gonjenja.
Ne mogu da kažem da nije ništa urađeno po tom pitanju. Mogu da kažem o onome što sam ja uradio na osnovu toga i imao puno razumevanje da tada svog uvaženog kolegu o tome saslušam.
Naravno da je Skupština Republike Srbije mesto, ako smem da iznesem svoj stav, kao neko ko nije poslanik, gde treba iznositi i ono što su suštinski problemi. Naravno da skupštinska procedura daje prostora kada to može da se uradi. Morao sam da reagujem ovde kao ministar u Vladi Republike Srbije, kada neko kaže da je država Srbija sprovodila državni teror. Ja sam ministar pravde, a Republika Srbija je primer država regiona koja je procesuirala pojedince osumnjičene da su vršili krivična dela protiv međunarodnog humanitarnog prava, čovečnosti i prava i običaja ratovanja.
Uporedite ono šta je radilo posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu i Specijalno tužilaštvo za ratne zločine sa bilo kojim specijalizovanim ili redovnim postupanjem pravosudnih organa država regiona i videćete da ono što su radili naši pravosudni organi apsolutno odskače od svih drugih pravosudnih organa država sa područja bivše Jugoslavije, ne vodeći uopšte pristrasnu politiku koje nacionalnosti je bio osumnjičeni ili kasnije osuđeni za određeno krivično delo a koje nacionalnosti verske ili druge pripadnosti bila žrtva tog krivičnog dela. Svako krivično delo ima svog učinioca imenom i prezimenom.
Mislim da nije u redu da se u ovom domu, a ja reagujem kao resorni ministar govori da je Republika Srbija sprovodila državni teror prema bilo kome, pa da li su to pripadnici u to vreme, kada vi govorite muslimanske nacionalne manjine, a danas bošnjačke ili neki drugi. Svako krivično delo ima svoga učinioca imenom i prezimenom.
Samo vas molim da biramo reči kada govorimo o ovako osetljivim i teškim stvarima i da ne govorimo da je ova država sprovodila državni teror. Pazite, to je izuzetno teška i ozbiljna kvalifikacija. Koliko je meni poznato i u toj Vojsci Jugoslavije koju vi pominjete bilo je i Bošnjaka i Srba i Albanaca i Mađara i Roma, bilo je ljudi različite etničke pripadnosti, ali se nisu brojali po tome, a i u to vreme koje ste pominjali postojalo je i vojno pravosuđe.
Dakle, hoću nešto da kažem još kao reakciju na ovo što ste rekli. S obzirom da i sam potičem iz krajeva iz kojih potičete i vi, s obzirom da znam da te krajeve odlikuje jedna izuzetno dobra međuljudska komunikacija ljudi koje god da su vere ili nacije, jer sam odrastao u takvoj sredini, u meni kao resornom ministru uvek ćete imati sagovornika za ovakve probleme, kao što je to bilo i kada smo zajedno sedeli u Vladi. Ali, ja vas molim, da kada imamo konkretan problem, dajte da sednemo i da razgovaramo o njemu, ako mislite da neke državne institucije ne rade dobro svoj posao, da vidimo kako to da popravimo na zakonit i dobar način ali sa nečim što je izuzetno osetljiva tema. Pored vas su i u vašoj poslaničkoj grupi kolege koje su sa juga Srbije, kada god je bilo nešto potrebno da se sastanemo da razgovaramo uvek sam imao vremena za to i uvek ću imati vremena, nešto više za sve pripadnike nacionalnih manjina nego za pripadnike većinskog naroda jer to jeste u dobrom duhu i tradiciji srpske države i srpskog naroda kao većinskog ovde.
Ali, nemojte, molim vas, da pravimo od ovoga temu koja nekada može da zazvuči jeftinije, politički. Reći da je država Srbija sprovodila državni teror. Nemojte, molim vas, da pričamo o tome. Bilo je nekada i nekih krivičnih postupaka koji su vođeni, pa su prestali da budu vođeni, promenila se i društvena i politička klima i uređenje i dosta toga. Ova Vlada Srbije je okrenuta ka budućnosti, ali stoji na osnovama svega onoga šta se ovde dešavalo, ne prethodnih 15 ili 20, već prethodnih 200 ili možda više od 200 godina.
Molim vas, da kada su u pitanju ovakve teške kvalifikacije da imamo obzira i mi koji govorimo u ime Vlade i oni koji govore zastupajući Vladu u Skupštini i oni koji je napadaju. Mislim da su ovo stvari iznad dnevne politike. Hvala vam. Kao što sam rekao, još jednom ću vam ponoviti. Moja vrata za ovakve probleme su uvek otvorena, ako ništa neću odmoći, daću zaista maksimum da pomognem da se sve prevaziđe. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se trudim da pažljivo pratim diskusiju i koristim svega nekoliko sekundi da kažem da je povreda nepovredivosti stana krivično delo. To krivično delo je propisano Krivičnim zakonikom Republike Srbije, a teži oblik toga dela ukoliko ga učini službeno lice. Dakle, Krivičnim zakonikom to je propisano kao krivično delo.
S obzirom da postoji teži oblik krivičnog dela kada je učinilac krivičnog dela službeno lice, naravno da lica koja rade i u službama bezbednosti apsolutno moraju da budu upoznata sa tim i da odbiju izvršenje naloga koji je po svojoj prirodi krivično delo. Prema tome, ne vidim zašto bi to bilo opet definisano ovim zakonom. Možemo da kažemo – a što ne bi bilo i onda bi nas to propisivanju drugih zakona dodatno opterećivalo. Ne vidim ni jedan jedini put da ovde neko pokušava da amnestira nekoga ko bi tako nešto sa državom da uradi. Dakle, to je krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti i apsolutno je i nedvosmisleno jasno da je u tome reč. Zahvaljujem.

Zaista bih želeo da reagujem na jednu tezu koja je u više navrata od uvaženih prethodnika, govornika, isticana, pa je sada od strane gospodina Neđe Jovanovića i da skrenem pažnju na nešto što se, pretpostavljam, slučajno zanemaruje i preko čega se slučajno prelazi.
Prvo je o tome govorila uvažena koleginica Olgica Batić i nekolicina još poslanika, uključujući gospodina Momira Stojanovića, predmet odnosno bezbednosno interesantno je lice, a ne određeni, recimo, broj telefona.
Nezanemarite činjenicu da kada dolazi do proširenja mera, da se radi o proširenju mera prema licu koje je već pod merama. Dakle, reč je o licu prema kome je sud već ranije odredio posebne mere. Znate da je u svetu organizovanog kriminala i te kako prisutno da lica koja se bave takvim poslovima često menjaju vidove komunikacija da bi zametnula trag. Znači, ne možemo da kažemo „bezbednosno je interesantan jedan broj telefona“, ko god ga koristio. Ne. Interesantno je lice koje ga koristi i u slučaju promene vida komunikacije, vi proširujete meru da lice prema kome je već određena posebna mera.
Zbog toga ne mislim da je kao što ste vi rekli u pitanju nešto čime se narušava nezavisnost pravosuđa. Sud je već rekao da je jedno lice bezbednosno interesantno i odobrio primenu određenih posebnih mera prema tom licu.
Naravno, razgovaraćemo o ovome u raspravi u pojedinostima, ali sam sada reagovao na ovu pojedinost, kao i na onu od 48 sati na koju su se svi zaista osvrnuli i sa punim pravom kritikovali to rešenje. O tome ćemo govoriti više u raspravi o pojedinostima, ali ovde, s obzirom da bez obzira da li je neko poslanik koji podržava Vladu ili ne, svi su skrenuli pažnju na ovo, samo sam hteo da skrenem pažnju na taj drugi aspekt, dakle, bezbednosno interesantno lice, prema njemu su već određene mere, te mere se proširuju i zbog toga je ovaj mehanizam, procesni mehanizam, možemo reći nešto liberalniji nego što je prvo određivanje mera. Zahvaljujem.

U dobroj meri sam saglasan sa onim što ste rekli i sklon da predložim da se formulacija, odnosno termin „narediti“ promeni recimo terminom „naložiti“.
(Momir Stojanović, s mesta: Ne donosi rešenje.)
Ali i sud donosi rešenje, zato ne možemo. Kada odbija primenu mere, sud donosi ne naredbu već rešenje, tako da nije istina da sud donosi samo naredbu. Sud donosi naredbu kada određuje mere i rešenje kada odbija predlog za stavljanje mera. Zbog toga, hajde, možemo da nađemo i o tome, u pojedinostima pričaćemo, i kroz sednicu odbora da se predloži kroz amandman neki drugi termin.
Iskoristiću priliku još nešto da pomenem sada. Mi smo jedna od retkih zemalja gde možete da kupite, recimo, karticu sa priključkom mobilnog telefona, bez ličnih dokumenata, bez obaveze da se registrujete kao korisnik određenog broja telefona. Znam da je BIA predložila, recimo, uvođenje te obaveze i saglasan sam sa tim. Pazite, kao turista odete u neku od zemalja okruženja i traže vam pasoš kada hoćete da kupite priključak za mobilni, odnosno SIM karticu, a u Srbiji ne.
Potpuno sam saglasan sa onim što ste rekli i gospodin Stojanović i vi i gospodin Šutanovac i gospodin Đurišić i koleginica Batić, hajde da ozbiljno radimo na novom zakonu, ali evo i nekih stvari koje se otvaraju sada kao pitanja i samo još u jednoj rečenici, podržavam ono malo pre što ste rekli – zašto je toliko trajala izrada ovoga? Zato što smo hteli do kraja da usaglasimo ovaj tekst i dobijemo pozitivna mišljenja nezavisnih državnih organa, kao što je Zaštitnik, građana ili Poverenik za informaciju od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. To nije jednostavan put, a rizikovati da donosimo odredbe koje će opet konkurisati za ocenu ustavnosti bi bilo mnogo neozbiljnije nego što bi se nekome učinilo neozbiljnim kašnjenje od jednog dana. Ne opravdavam nikoga, ali mislim da je kvalitetno rešenje apsolutni prioritet bio u ovom slučaju. Zahvaljujem.