Na kraju, moram nešto da kažem. Znate šta, poznajem kolegu Babića, uvažavam ga i poštujem. Ako je i rekao – stavljena je tačka na 24 privatizacije, sigurno da nije mislio da je biro neko ko sudi. Stavljena je tačka u onom domenu u kojem nije stavljena u prethodnih nekoliko godina.
Rečena je jedna stvar – svi koji su vodili istrage su smenjeni. Nije tačno. To apsolutno nije tačno. Po novom ZKP istragu vodi javni tužilac. Istragu vodi javni tužilac. Ako je neko smenjen, postavio bih pitanje – a što taj neko nije dovršio tu istragu pre četiri godine? Zašto? Ili hoćete da kažete da možda onaj zbog koga nije završena istraga više nije na vlasti?
Zašto na to nije stavljena tačka kroz istražne postupke onoga trenutka kada je Verica Barać na to ukazala? Zašto? Zašto moramo da čekamo epilog za neke privatizacije koje su se dogodile pre gotovo jedne decenije? Jedno vaše zašto su smenjeni rađa naših stotinu zašto.
Mislim da je bitno da se nešto završilo i mislim da je bitno da se u Srbiji u jednoj društvenoj sferi konačno uspostavlja red. Mislim da se u Srbiji stvaraju uslovi, a dozvolite mi da kažem i nešto što je u delokrugu moje nadležnosti, prvi put stvaraju uslovi ozbiljni za ozbiljnu, temeljnun i efektivnu reformu pravosuđa, jer bez reforme sistema bezbednosti nema reforme pravosuđa. Možete da dovedete najbolje sudije, možete da dovedete najbolje tužioce, nemate sistem bezbednosti koji će to da podrži. Ne vrede vam ništa.
To je nešto što je u Srbiji, Bogu hvala, počelo da se radi, a usvajanjem ovog zakona, vraćam se na početak, koji je nužan, videli smo koliko je postojeći Zakon o BIA u nekim stvarima prevaziđen, u nekim stvarima loš.
Neko je rekao, mislim kolega Šormaz, zašto se koristi nepovredivost pisama? To je ustavna terminologija, ustavna kategorija. Zašto se kaže – sloboda govora ili – sloboda zbora. Jednostavno to su neke stvari kojima Ustav barata i predstavljaju termine koji se znatno šire nego jezički tumače.
Još jednom, hvala Bogu neke stvari u Srbiji koje su do juče izgledale nezamislivo su počele da se ostvaruju, uz tešku muku i ogromne prepreke, ali bitno da postoji rešenost na najvišem državnom nivou da se one sprovedu do kraja i ponosan sam što sam deo Vlade Srbije koja je za razliku od mnogih pre sebe, i zahvaljujući svom predsedniku Vlade, smogla volje, želje i hrabrosti da se time bavi. Hvala.

Prihvata se amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ovde bih, ne čekajući naredni amandman koji, hajde da kažemo, ima istu svrhu, ovde bih iskoristio priliku iako sam to nameravao da učinim u završnoj reči, da izrazim svoju zahvalnost poslanicima i tom doktoru Dušanu Milisavljeviću i Borku Stefanoviću iz DS na amandmanima koje su podneli i da čisto napomenem zašto.
Pre ovog amandmana, upravo sam prihvatio amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu koji faktički postiže ono što ste vi ovim amandmanima nama i predložili. Zahvaljujem vam se, jer ste ovim dali zaista jedan novi kvalitet i pomogli da ono što je izrečeno u ekspozeu predsednika Vlade što pre počne na određeni način da se realizuje.
Često smo u prilici da na sednicama odbora preformulišemo amandman koji bi se uklopio u celinu zakona. Poslanik je taj koji pokazuje svoju dobru volju da zakon uzdigne na jedan viši nivo, ali priznaćete da onaj ko je nomotehničar i ko zakon piše ima za razliku od svih nas mnogo bolju sliku šta zakon kao celina predstavlja i koliko može da bude poboljšan, a koliko negde narušen.
Imajući u vidu naročito tešku situaciju kada su u pitanju mnoga bolesna deca u Srbiji čije lečenje nije pokriveno troškovima RFZO, dodao bih i mladi ljudi, jer dete je neko ko ima do 14 godina. Imate nekog ko možda ima 15 godina, a izuzetno je teško bolestan, a nisu mu pokriveni troškovi lečenja. Upravo iz tog razloga u amandmanu koji je formulisao odbor, a koji sam prihvatio, jasno stoji da će izuzetno od stava 4. i 5. ovoga člana, tj. da može komisija na zahtev fizičkog lica, bez sprovođenja javnog konkursa predložiti da se sredstva iz stava 1. tačka 2. ovoga člana dodele radi lečenja deteta u inostranstvu ako sredstva za lečenje nisu obezbeđena u RFZO.
Suština vaših amandmana je zadržana, ostvarena je, ona je izdvojena od one konkursne procedure, jer koleginica Olgica Batić je govorila o tome u raspravi u načelu. Često se zahteva hitno postupanje i nemate vremena da sprovodite čitav konkurs koji bi vam oduzeo 30, 40, 45 dana, ali ono što ste predložili apsolutno je ostvareno ovim amandmanima, i vi i gospodin Stefanović i na tome vam hvala, zaista ste upotpunili ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku i dali mu jednu novu dimenziju i kvalitet.

Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, samo se malo razlikujemo u tumačenju nečega. Kada se bude sprovodio konkursni postupak, a mi smo već završili jednu radnu verziju pravilnika koji treba da bude donet, kako bismo što pre mogli da ga primenjujemo, a s obzirom da su sredstva prikupljena od odlaganja krivičnog gonjenja, takva je tendencija negde u savremenom svetu, apsolutno usmerena u humanitarne svrhe, jedinica lokalne samouprave svakako može da se nađe kao podnosilac projekta na konkursu, a za potrebe humanitarnih organizacija, javnih ustanova, fondova, itd, da bismo izbegli bilo kakvu mogućnost zloupotrebe.
Da li je to moguće apsolutno izbeći? Vrlo teško. Ali, jedinice lokalne samouprave mogu se naći kao podnosilac projekta, recimo, za renoviranje nekog doma za nezbrinutu decu, za stara lica, nekog bloka u zdravstvenom centru, bolnici, domu zdravlja. Apsolutno podržavamo. Ali, jedinice lokalnih samouprava će ih sigurno predstaviti kao nešto što jeste humana svrha, recimo, obnovu lokalnog vodovoda.
Mislim da je krug subjekata vrlo celishodno nabrojan i da bi njegovo proširenje u svakom slučaju bilo škodljivo. Škodljivo u smislu što bismo ušli u prevelike detalje koji ovde u zakonu, po mom mišljenju, nisu neophodni. Zašto onda ne staviti zdravstvene ustanove, zašto onda ne staviti socijalne ustanove i mnoge, mnoge druge? Mislim da je sasvim dovoljno kada je rečeno – pravna ili fizička lica, obuhvatiti i lokalne samouprave time. Izričito navođenje lokalnih samouprava, mislim da bi vodilo jednom drugom tumačenju koje bi negde iskočilo iz reda ovoga što smo želeli da postignemo.
U suštini, mislim da imamo identičan pristup šta želimo da postignemo ovim. Ali, tehnički, ne bih se složio sa tim da treba da bude taksativno nabrojano da su i lokalne samouprave neko kome se dodeljuju ova sredstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, hajde malo da vratimo stvar na pravi kolosek, jer je malo izmakla. Nemojte da mešamo neke pojmove koji u ovom slučaju nisu odgovarajući. Državno pravobranilaštvo, pokrajinsko pravobranilaštvo ili pravobranilaštvo nekoga grada ili opštine niti su nezavisni, niti su samostalni organi. Nemojte da preslikavamo na njih nešto što su odlike nekih drugih pravosudnih organa. Sud je nezavistan i samostalan, tužilaštvo je samostalno.
Ko je pravobranilac? To je advokat. Ono što je bitno iskontrolisati jeste odnos vlastodavca, da li je to država, da li je to pokrajina, da li je to grad ili opština, prema punomoćniku.
Moram da skrenem pažnju na nešto što je evidentno. Tekst ovog amandmana, istini za volju, je u dobroj meri prepisan tekst jednog nacrta zakona o pravobranilaštvu, koji je figurirao do 2012. godine kao moguće zakonsko rešenje. U ovom ovde slučaju to je prepisana odredba Zakona o javnom tužilaštvu u kojem je reč „javno tužilaštvo“ zamenjeno rečju, tada, „republičko javno“, a ovde „državno pravobranilaštvo“.
Da li je, recimo, politički uticaj nešto što je nedopustivo? Svakako da jeste. Ako neko vrši uticaj prilikom zastupanja imovinsko-pravnih interesa, recimo, jedne opštine na opštinskog pravobranioca, da bi sebi ili drugome pribavio neku imovinsku ili neku drugu korist, onda ulazimo na teren krivičnog prava, gde se to sankcioniše krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja, a za šta odgovara nadležno lice u nekoj jedinici lokalne samouprave. To je apsolutno logično. Drugim zakonima je rečeno da je regulisana ova svrha koja se želela postići ovim amandmanom.
Još jednom vas molim, hajde da spoznamo pravu prirodu javnog pravobranilaštva. U nekim slučajevima, kada pravobranilaštvo nema te kadrovske kapacitete da zastupa interes Republike Srbije, praksa je bila da se angažuju privatne advokatske kancelarije. Tu se tačno vidi da je reč o jednoj vrsti supstituta. Šta je pravobranilaštvo? To je neka vrsta državnog advokata koji, taksativno nabrojano krugu predmeta, odnosno slučajeva, zastupa interes države, pokrajine, jedinice lokalne samouprave.
Prema tome, pričati priču o tome, a to je bila intencija onoga ko je pisao taj nacrt je da se od Republičkog pravobranilaštva ili bilo kog drugog stvori nešto što bismo mogli da nazovemo, žargonski, grupa pandi ili belih medveda kojima ne možete ništa, koje neće kontrolisati niko i koji će moći da rade šta god hoće. Ne može. Ovim zakonom se uspostavlja sistem kontrole pravobranilaštva.
Pravobranilac je dužan da, ako neko pokušava da vrši nedopušteni uticaj na njega… ne dopušteni uticaj, zašto? Postoji dopušteni uticaj. Dozvolićete da onaj ko vrši nadzor može da kaže pravobraniocu – ovde nisi postupio stručno i po osnovu nadzora pozove ga na odgovornost. Kaže – zabranjen je svaki uticaj na rad državnog pravobranilaštva korišćenjem sredstava javnog informisanja. To znači da novinari ne mogu da pišu o onome kako postupa pravobranilaštvo u određenom slučaju. Ja mislim da mogu.
Mislim da je uticaj sredstava javnog informisanja na zakonito i dobro delovanje organa vlasti i te kako poželjno. Kamo sreće da su malo više sredstva javnog informisanja bila upućena u funkcionisanje ovog državnog organa koji je negde pored suda i tužilaštva uvek ostajao u senci.
Ovim zakonom mislim da uspostavljamo državno pravobranilaštvo kao jedan mnogo ozbiljniji državni organ kada su u pitanju nadležnosti koje mu se dodeljuju, kada je u pitanju uređenost njegovog funkcionisanja, kada je u pitanju i ostvarivanje nadzora.
Dodaću još jednu stvar koja se naslanja na ovaj amandman, naravno nikako ne osporavajući dobru volju i želju podnosilaca amandmana da zakon osnaže i da ta učine boljim. Po važećem Zakonu o javnom pravobranilaštvu negde proističe da je nadzor nad radom javnog pravobranilaštva na Vladi Srbije. Ovo je jedno retorsko pitanje, da li mislite da je od 1991. do 2014. godine neko zaista efektivno vršio nadzor nad radom pravobranilaštva? Baš iz tog razloga što je opšte propisana norma, Vlada postavlja pravobranioca pa otprilike Vlada može i da ga razreši i vrši nadzor nad njegovim radom.
Prva stvar, Vlada kao Vlada za to niti ima stručne, niti ima kadrovske kapacitete u samoj Vladi. To bi trebalo da bude Generalni sekretarijat Vlade, ali Generalni sekretarijat se bavi drugim poslovima.
Mislim da će nivo kontrole, ali i zaštite u stručnom smislu rada pravobranilaštva ovim zakonom biti znatno bolji nego što je to prethodnim učinjeno, ali i da će priroda odnosno položaj jednog ozbiljnog državnog, pokrajinskog ili gradskog, odnosno opštinskog organa biti znatno jasniji i utemeljeniji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se složio sa obrazloženjem podnosioca amandmana, evo iz kog razloga.
Ako je šteta mogla da nastupi onda ne možete da je nadoknadite. Naknadu pričinjene štete možete izvršiti samo kada je šteta nastupila. Dakle, još jednom se vratite na tekst amandmana. Vi ste predložili sledeći amandman – ako bi usled nepostupanja odnosno neblagovremenog postupaka organa i organizacija mogla nastupiti šteta za Republiku Srbiju, dakle – ako bi mogla nastupiti. Ona nije nastupila.
Prema tome, ne možete onda imati završetak stava koji kaže – da će se od odgovornog lica u tom organu ili organizaciji zahtevati naknadu pričinjene štete. Šteta nije pričinjena ako je mogla da nastupi. Jezički, samo jedna korekcija, a pravno vrlo važna stvar. Naknada štete se vrši u onom slučaju ako je šteta pričinjena odnosno nastupila. Ovde ste vi stavili - ako je mogla nastupiti šteta. Razumem šta ste vi hteli, onda bi to tražilo, zahtevalo da se preformuliše i kraj samog stava, što u ovom slučaju nije moguće.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram za neophodno da dodam nešto ovoj sadržajnoj, poučnoj i u potpunosti profesorskoj raspravi. Činjenica je da jedinstvo pravnog poretka podrazumeva i terminološko i jezičko jedinstvo.
Dakle, ako naše upravno pravo i insitucionalno upravno pravo ne poznaje izraz „telo“, koji je u neku susednu državu opet ušao bukvalnim prevodima engleskih pravnih tekstova, prema kojima gajim visoko poštovanje i uvažavanje, i u onom doprinosu o kojem je kolega Martinović govorio, uopšte političkoj, ali naročito pravnoj i istorijskoj misli, jednostavno nije uputno koristiti izraz „telo“ tamo gde mu nije mesto. Nekome će pasti na pamet pa će, recimo, da pogleda u naš Krivični zakonik gde postoji čitava glava koja se zove „Krivična dela protiv života i tela“. Eto, recimo, jednog pravnog teksta gde se izraz „telo“ pominje, a da sa ovim predlogom zakona apsolutno nema nikakve veze.
Svako ima pravo da mu se ne dopadne obrazloženje Vlade. Ako hoćete da sečemo dlaku, što kažu, na četvoro, sama činjenica da mi upotrebljavamo izraz „organ“ podrazumeva da organ funkcioniše u okviru nekog tela, a to telo, pod znacima navoda, u ovom slučaju je država. Tako da, i sa te strane bi bilo, po meni, neodgovarajuće upotrebiti ovaj izraz, naravno uz podršku jedne druge terminološke zabune koja je nepažnjom zakonodavca uvedena u naš sistem kroz izraz „agencija“. Ne možete da razaznate šta su to sve agencije, jer među njima samima postoji toliko razlika. Jedino što ih sve spaja jeste jedan odijum građana prema upotrebi same reči agencija, šta god ona pokrivala, često i oblasti koje su izuzetno značajne i delokrug nadležnosti tih organa koji je i te kako važan i značajan za Republiku Srbiju.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na nekoliko izrečenih stavova sa kojima se ne slažem.
Prvo, kada se kaže možda pravno-jezički nije precizan amandman, ali treba progledati kroz prste zbog toga i toga, odnosno uvažiti ga, prihvatiti ga. Mislim, da je to upravo funkcija ljudi koji u stručnim službama Narodne skupštine i rade. Za pravne tekstove je izuzetno važno da pravno i jezički budu precizni. To je bio razlog zašto sam ja debatovao na način na koji jesam u prethodnom javljanju, shvatio sam da je i to razlog iz kojeg je kolega Martinović takođe debatovao. Neko to može da vidi kao odbranu Vlade, ja sam njegovo izlaganje shvatio kao odbranu struke. I bilo je vrlo utemeljeno njegovo izlaganje.
Ne mogu da se složim sa nečim što je rečeno, a pogotovo nisam sam to rekao – agencije su najveće zlo. To bi značilo da je najveće zlo Vojno-bezbednosna agencija, Vojno-obaveštajna agencija, Bezbednosno-informativna agencija, Agencija za borbu protiv korupcije. Mislim da nisu. Mislim da su to i te kako neophodne institucije za dobro funkcionisanje našeg sistema, ali sam ukazao na nešto drugo kako pravna i terminološka nepreciznost može da dovede do haosa u jednu oblast.
Hvala na tome što je rečeno, makar i citirano i iznet ličan stav, agencije su najveće zlo. Samim ovim primerom koji sam dao, apsolutno se uočava koliko te agencije, ne da nisu zlo, nego su nasušna potreba, ali neki drugi organ je imenovan agencijom i doveden je građanin u zabludu, dakle, u potpunu zabludu o značaju različitih organa ili organizacija.
Nesrećan sam i kao pravnik i kao građanin Republike Srbije što je u jednom periodu naša država, nemojte me pogrešno shvatiti, ali izgleda kao da je sistematski i sistemski razvlašćivana. Dolazite u situaciju da danas kada imate sijaset, kako se to zove, prevedeno je sve to kod nas, eto opet nečega što nam se potkralo, regulatornih tela, tu se koristi ta kovanica „regulatorna tela“, ali nigde to nemate u strogo pravnoj terminologiji. Srpski regulatorna tela znači nadležni organi. Kraj priče. Ali, građanin je doveden u zabludu kada mu sa jedne strane stavite Bezbednosno-informativnu agenciju, a sa druge strane stavite Agenciju za ravnomerni regionalni razvoj. Koja je to razlika?
Sa vama mogu da se složim delimično u nečemu što ste rekli, to jeste da mi kao država u prethodnom periodu, da li je to od godinu i po dana, recimo u vreme mandata Vlade u kojoj sam i sam bio ministar i pokrivao resor državne uprave, da mi u tom periodu nismo, vi ste rekli – nije ukinuta ni jedna, nije tačno, ukinuto je 17 nadležnih organa koji, možemo da se složimo, nedovoljno, dakle, ne sporim uopšte. Šta je bio problem? To je negde gde smo napravili veliki pomak. Nismo imali nigde, ali apsolutno nigde potpun spisak svih tih nadležnih državnih organa i organizacija sa njihovim nadležnostima.
Veliki problem predstavlja, dakle postojanje u našem pravnom sistemu, više organa i organizacija koji imaju preklapajuće nekada gotovo identične nadležnosti. Istini za volju mnogi od tih organa, tu ću zaključiti jer zaista idemo u drugom smeru, a nije mi to cilj, mnogi od tih organa su formirani u okviru različitih međunarodnih projekata. Mi smo se kao država obavezali da sprovedemo neki projekat kada su sredstva za finansiranje tog projekta iscrpljena. Ostao je taj organ da postoji. Onda je on u jednom trenutku počeo da razrezuje neke parafiskalne namete i da samog sebe izdržava nečim. Da ne idem dalje u tu priču.
Mislim da smo nekada koji god to period bio imali organizovaniju državu, kada je posao koji danas obavlja desetine agencija radilo jedno, dva ili tri ministarstva. Ne žaleći za tim periodom koji je imao neke svoje mane i neke svoje prednosti, mislim da zajedno, kako mi iz izvršne tako i vi iz zakonodavne vlasti treba da se pobrinemo da stvorimo što efikasniju državu koja će moći jednostavno i efektivno da deluje. Zahvaljujem.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sa željom da budemo efikasniji, a da zaista čujemo i sva mišljenja, ima jedna izreka, nećete mi uzeti za zlo, kaže – misliti i cveće brati nije isto. Ja verujem u vašu dobru nameru, ali reč pretežno sužava krug mogućih subjekata na samo one gde je udeo u finansiranju koji dolazi sa strane države veći.
Vi recimo imate organizacije koje je osnovala Republika Srbija. Recimo, Zavod za zaštitu spomenika kulture u gradu Kraljevu. Osnovala ga je Republika Srbija. Finansira se pretežno iz budžeta grada Kraljeva, delimično iz budžeta Republike Srbije. I ovde se postavlja pitanje, ako bi se usvojio ovaj amandman taj zavod ne bi mogao da zastupa državno pravobranilaštvo.
Ja vam kažem čisto pravničko tumačenje. Uveren sam da vi to ne želite, da ne želite takav efekat, ali ako ne želite takav efekat, onda prihvatite ono što vam se pravničkim tumačenjem, pravnim tumačenjem onoga što ste predložili predočava. Dakle, ako se nešto pretežno finansira, onda možemo da kažemo da je to više od 50%, to znači pretežno, ili ako se finansira iz velikog broja izvora, tamo gde je to relativno većinsko finansiranje. Zahvaljujem.

Prihvata se ovaj amandman.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik predlagača Vlade Republike Srbije želim, kako poslanicima vladajuće većine, tako i naročito poslanicima opozicionih stranaka koji su u jednoj izuzetno kvalitetnoj raspravi dali doprinos da pojedina predložena zakonska rešenja poboljšamo, učinimo ih znatno boljim, dali jedan primer dobre i stručne skupštinske rasprave.
Činjenica da je na ovih osam zakona, od kojih su četiri predloga celovitih zakona i četiri predloga zakona o izmenama i dopunama postojećih zakona, koji sadrže ukupno 562 člana, na 562 člana podneto svega 39 amandmana je dovoljno svedočanstvo koliko su ovi predlozi zakona zaista dobro i kvalitetno pripremljeni.
U to ime vam se zahvaljujem na dobroj raspravi i uveren sam da ćete u Danu za glasanje podržati izglasavanje ovih zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da vam na početku ove objedinjene načelne rasprave ukratko predstavim najvažnija rešenja koja sadrže Predlog zakona o pravobranilaštvu, Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku i Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koje je predložila Vlada, a pripremilo Ministarstvo pravde.
Na početku ću vam predstaviti Predlog zakona o pravobranilaštvu. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu donet je još, sada daleke, 1991. godine. Sama ta činjenica ukazuje na potrebu donošenja potpuno novog zakona kojim će se na precizniji i moderniji način urediti organizacija i način rada organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Od vremena donošenja Zakona o javnom pravobranilaštvu došlo je do niza značajnih promena u ustavnom uređenju i organizaciji državne vlasti, finansiranju javnih potreba i uređenju svojinsko-pravnih i drugih imovinsko-pravnih odnosa. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu nije odredio pojam pravobranilaštva i pravobranioca, niti je utvrdio osnovna načela na kojima bi trebalo da se zasniva rad pravobranilaštva. Ovim zakonom je i sam naziv pravobranilaštva neadekvatno određen davanjem reči „javno“ u njegovom nazivu. Imajući u vidu da zaštita javnog interesa nije primarna funkcija pravobranilaštva, nego je to zaštita imovinskih prava subjekta koje zastupa, pre svega države, teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave.
Predlogom zakona stvaraju se uslovi za najkvalitetniju zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, a njime se na jedinstven način rešava pitanje načina ostvarivanja pravobranilačke funkcije i problemi koji su identifikovani u primene važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu. Predlogom zakona utvrđuje se pojam pravobranilaštva kao organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.
Radi obavljanja poslova zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije umesto republičkog javnog pravobranilaštva osniva se državno pravobranilaštvo koje obavlja poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Srbije.
Predlogom zakona se određuje da poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave obavljaju njihova pravobranilaštva čije se uređenje i organizacija, kao i druga pitanja od značaja za rad, utvrđuje odlukom Autonomne pokrajine, odnosno odlukom jedinice lokalne samouprave, u skladu sa osnovama za unapređenje, uređenje i organizaciju pravobranilaštva propisanih ovim zakonom.
Značajna novina koju predlog zakona sadrži u odnosu na važeći zakon je što se precizno utvrđuje nadležnost državnog pravobranilaštva kao zaštitnika Republike Srbije u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i to u slučaju kada Republika Srbija ima položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku. Takođe je proširena nadležnost državnog pravobranilaštva u odnosu na Republičko javno pravobranilaštvo u pogledu subjekata koje zastupa. Predlogom zakona utvrđena je nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje državnih organa i posebnih organizacija koje nemaju svojstvo pravnog lica, zatim državnih organa i posebnih organizacija koje imaju svojstvo pravnih lica, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, kao i javnih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, a čije se finansiranje obezbeđuje iz državnog budžeta.
Pored toga, državno pravobranilaštvo može, na osnovu posebno datog punomoćja, zastupati u postupku pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i druga pravna lica čiji je osnivač Srbija. Imajući u vidu nedorečenost propisa vezanih za zastupanje Republike Srbije pred stranim i međunarodnim sudovima i arbitražama i drugim nadležnim organima u inostranstvu, Predlogom zakona precizno je uređena nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje u tim slučajevima.
U cilju adekvatnije zaštite interesa Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, posebna novina koju sadrži Predlog zakona je uvođenje nadležnosti državnog pravobranilaštva za zastupanje Republike Srbije pred tim sudom. Prema važećim propisima, obavljanje ovih poslova je u nadležnosti Ministarstva pravde, što nije celishodno rešenje budući da je Ministarstvo pravde organ državne uprave. Poslove zastupanja pred Evropskim sudom za ljudska prava obavlja zamenik državnog pravobranioca koji se istovremeno postavlja i za zastupnika Republike Srbije pred tim sudom.
Pored klasične nadležnosti koje ima pravobranilaštvo u pogledu pokretanja postupka za ocenu ustavnosti zakona, odnosno za ocenu ustavnosti i zakonitosti drugih opštih pravnih akata, ako oceni da su zakonom, odnosno drugim opštim pravnim aktom povređena imovinska prava i interesi Republike Srbije, novo rešenje predstavlja nadležnost državnog pravobranilaštva za davanje obaveštenja nadležnim organima o potrebi izmene propisa u slučaju da oceni da je odlukom Evropskog suda za ljudska prava ukazano na neusklađenost domaćeg propisa sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Predlogom zakona utvrđuje se da poslove iz nadležnosti državnog pravobranilaštva obavljaju državni pravobranilac i zamenici državnog pravobranioca. Državni pravobranilac rukovodi radom i predstavlja državno pravobranilaštvo i za svoj rad i rad pravobranilaštva odgovoran je Vladi i Ministarstvu pravde, a zamenik državnog pravobranioca odgovoran je za svoj rad državnom pravobraniocu. Na taj način, u cilju efikasnijeg obavljanja poslova, uspostavlja se hijerarhijska struktura u radu državnog pravobranilaštva.
S tim u vezi, Predlog zakona uvodi i načelo devolucije i supstitucije u radu državnog pravobranilaštva, kao i pravo državnog pravobranioca da izdaje opšta obavezna uputstva i uputstva za obavezno postupanje u pojedinim predmetima. Predlogom zakona precizno se utvrđuju ovlašćenja pravobranilačkog pomoćnika i pravobranilačkog pripravnika u preduzimanju radnji zastupanja u postupku pred sudom, organom uprave ili drugim nadležnim organom. Predlogom zakona se takođe određuje položaj državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca, premeštaj i upućivanje zamenika iz sedišta ili odeljenja državnog pravobranilaštva, kao i postupak i uslovi za postavljenje državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca.
Posebna novina sadržana u Predlogu zakona je rešenje prema kome je za obavljanje poslova iz nadležnosti državnog pravobranilaštva u zastupanju pred Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom potrebno da zamenik državnog pravobranioca poseduje odgovarajući nivo poznavanja jednog od stranih jezika na kojima se vodi postupak pred tim Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom. Za zamenika državnog pravobranioca, koji je zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, pored ostalih uslova, potrebno je da poseduje i potvrđeno aktivno znanje engleskog, odnosno francuskog jezika, kao zvaničnih jezika na kojima se vodi postupak pred tim sudom.
Takođe, Predlog zakona, za razliku od važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu, sadrži i odredbe koje se odnose na zaposlene u državnom pravobranilaštvu, a pre svega odredbe koje se odnose na položaj prava i obaveze pravobranilačkih pomoćnika i pravobranilačkih pripravnika. Polazeći od Ustavom utvrđenog prava na samostalno uređivanje organa autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, Predlogom zakona o pravobranilaštvu ne osnivaju se pravobranilaštva autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, već se utvrđuju samo osnovni principi za funkcionisanje ovih organa.
Predstaviću vam osnovna rešenja koja sadrži Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova.
Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine i pratećeg akcionog plana kao jedan od najvažnijih prioriteta utvrđeno je rešavanje zaostalih predmeta, na osnovu detaljno razrađenog programa zasnovanog između ostalog i na rešavanju značajnog broja sudskih predmeta putem posredovanja. Osnovni cilj kome se teži donošenjem Predloga zakona je stvaranje normativnih pretpostavki da se u postupku posredovanja dobrovoljno reše sporni odnosi između strana putem pregovaranja, uz pomoć neutralnog posrednika.
Složićemo se da je uvek bolje, ukoliko je to moguće, iznaći kompromisno rešenje spora, nego ići u dugotrajnu, iscrpljujuću i često neizvesnu parnicu ili drugi postupak, tokom kojeg po pravilu dolazi do poremećaja dobrosusedskih, profesionalnih, poslovnih i drugih odnosa. Rešavanje sporova putem posredovanja je izuzetno značajno i sa stanovišta države, jer se širokom primenom ovog načina rešavanja spornih odnosa mogu značajno rasteretiti sudovi.
Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova nastao je kao izraz potrebe za poboljšanjem i unapređenjem postojećeg normativnog okvira, kojim bi se pospešila primena posredovanja u spornim odnosima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima i u potpunosti ispoštovale odredbe direktive EU 2008/52 od 21. maja 2008. godine, o nekim aspektima medijacije u građanskim i trgovinskim stvarima.
U postupku izrade Predloga zakona uzeta su u obzir i pravila Komisije UN za međunarodno trgovinsko pravo o mirenju iz 1980. i model Zakona o međunarodnom trgovinskom mirenju iz 2002. godine, kao i zakonska rešenja i praksa pojedinih država u susedstvu koje imaju istu pravnu tradiciju kao Republika Srbija. U postupku izrade zakona vođena je i javna rasprava u drugoj polovini 2013. godine, a konačni tekst Predloga zakona utvrđen je nakon razmatranja predloga svih zainteresovanih strana i usklađenosti Predloga zakona sa navedenom direktivom EU.
Osvrnuo bih se na najznačajnije novine koje Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova sadrži. Ključna izmena u odnosu na važeći Zakon o posredovanju u medijaciji, koja se može smatrati i najvažnijim pomakom u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, jeste rešenje koje predviđa da sporazum o rešavanju spora može imati snagu izvršne isprave, naravno, uz kumulativno ispunjenje sledećih uslova. Da sporazum sadrži izjavu dužnika kojom prihvata sporazum kao izvršni naslov, tzv. klauzula izvršnosti, kao i da su potpisi strana i posrednika na sporazumu overeni od strane suda ili javnog beležnika. Naravno, neće se dozvoliti izvršenje navedenog sporazuma ako njegovo zaključenje nije dozvoljeno, ako je sporazum suprotan javnom poretku ili ukoliko sporazum nije podoban za izvršenje ili je predmet izvršenja nemoguć.
Navedeno zakonsko rešenje je i u punoj saglasnosti sa članom 6. Direktive 2008/52, koja upućuje na neophodnost obezbeđivanja izvršnosti sporazuma postignutog u postupku posredovanja. Kroz olakšano izvršenje akta kojim su stranke sporazumno rešile postojeći spor o pravima kojima mogu slobodno raspolagati pružena je značajna prednost alternativnom načinu rešavanja spora putem posredovanja.
Primena postupka posredovanja, saglasno predloženom zakonskom rešenju, moguća je u svim onim sporovima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ako nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa, što znači da je oblast primene ovog alternativnog načina rešavanja sporova zaista velika, obuhvatajući privredne sporove, potrošačke sporove, imovinske sporove, sporove u oblasti zaštite životne sredine i drugo.
Posredovanje svakako nije moguće kod slučajeva porodičnog nasilja, kao i u onim sporovima koji nisu podobni da budu rešeni putem posredovanja. Primena načela poverljivosti u postupku posredovanja je razrađena u svim fazama postupka, što je važno iz razloga da se strane u sporu ohrabre da učestvuju u postupku mirnog rešavanja sporova, bez bojazni da će u slučaju da se u tom postupku ne postigne sporazum, trpeti štetne posledice u kasnijem sudskom ili drugom postupku.
Pored toga, ukoliko se strane opredele za posredovanje kao način rešavanja spora, to nikako ne sme biti razlog da izgube pravo na pokretanje sudskog postupka zbog proteka roka.
Prema predloženom zakonskom rešenju, pokretanjem postupka posredovanja dolazi do zastoja zastarevanja potraživanja koje može trajati najduže 60 dana od dana zaključenja sporazuma o pristupanju posredovanju u odnosu na zahtev povodom koga se sprovodi postupak posredovanja, nakon čega rok zastarelosti nastavlja da teče.
U pogledu obezbeđivanja kvaliteta posredovanja, Predlogom zakona propisani su uslovi koje moraju da ispunjavaju posrednici. Ministarstvo pravde izdaje dozvolu za obavljanje posredovanja i to sa periodom važenja od tri godine, u toku kojeg posrednici moraju imati određeni broj postupaka posredovanja da bi obnovili dozvolu. Dozvola se obnavlja na period od pet godina. Kao jedan od ključnih uslova za izdavanje dozvole za posredovanje propisana je i završena osnovna obuka za posredovanje. U cilju obezbeđenja kvalitetne obuke, Ministarstvo pravde utvrđuje program osnovne obuke i daje saglasnost na specijalizovane obuke. Pored toga, Ministarstvo pravde izdaje i dozvole organizacijama koje sprovode programe za obuke posrednika.
Predlog zakona takođe ustanovljava i registar posrednika kao javnu centralnu elektronsku bazu podataka koju vodi Ministarstvo pravde, što će u svakom slučaju omogućiti veću dostupnost posrednika licima koja su zainteresovana za rešavanje spornog odnosa putem posredovanja.
Pred vama je i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Na početku predstavljanja ovog predloga zakona, ističem da predloženi zakon sadrži samo najnužnije izmene i dopune koje su neophodne da bi se rešili određeni problemi u primeni ovog zakona, a koji su nastali usled odluka Ustavnog suda kojima je utvrđena neustavnost određenih odredaba Zakona o parničnom postupku, kao i potrebe da se određene odredbe Zakona o parničnom postupku izmene, budući da su se pokazale kao necelishodne u dosadašnjoj primeni ovog zakona.
Ističem da Ministarstvo pravde nastavlja sa radom na sveobuhvatnijim izmenama Zakona o parničnom postupku koje bi, prema planu, trebalo da budu razmatrane u Narodnoj skupštini tokom redovnog jesenjeg zasedanja.
Najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku su sledeća: Predlogom zakona usklađene su odredbe člana 35. Zakona o parničnom postupku, sa odredbom člana 142. stav 6. Ustava Republike Srbije kojom je propisano da sud sudi u veću a da se zakonom može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac i istovremeno proširena funkcionalna nadležnost odnosno taksativno nabrojane, određeni sporovi u kojima sudi sudija pojedinac.
Dopunjene su odredbe člana 85. Zakona o parničnom postupku tako što je precizno određen krug lica koja mogu da budu punomoćnici, a što je u skladu sa odlukom Ustavnog suda koji je oglasio neustavnim odredbu člana 85. stav 1. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj punomoćnik može da bude samo advokat.
U cilju olakšavanja dostavljanja, Predlogom zakona izmenjena je i odredba člana 143. stav 2. Zakona o parničnom postupku tako što je propisano da je sud obavezan po službenoj dužnosti da pribavi adresu stranke od nadležnog organa ako suprotna stranka nije u mogućnosti da je pribavi.
Izvršena je i dopuna člana 294. Zakona o parničnom postupku, tako što je predviđeno da je sud dužan da pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe. Na ovaj način postiže se bolja zaštita prava tužioca u postupku u slučaju da je tužba odbačena.
Jedna od najvažnijih izmena koju donosi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku odnosi se na smanjenje cenzusa za izjavljivanje revizije u imovinsko-pravnim sporovima. Predloženo je da se revizija može izjaviti u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 40 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto dosadašnjih 100 hiljada evra, odnosno u privrednim sporovima, ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 100 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto važećih 300 hiljada evra.
Razlozi smanjenja cenzusa za izjavljivanje revizije su u tome što je postojećim zakonskim rešenjem vrednosna granica previsoko određena, kao i u potrebi za većom socijalnom izbalansiranošću i većom dostupnošću ovog pravnog leka.
Daću jedan primer iz svakodnevne prakse. Stambene nepokretnosti čija vrednost prelazi 100 hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti su često sretljive u Beogradu, Novom Sadu, eventualno Kragujevcu i Nišu i u retko kom drugom gradu Srbije kada je u pitanju prosečan građanin, što znači da je previsoki revizioni cenzus od 100.000 evra zaista onemogućavao u dobroj meri jednakost građana pred zakonom.
Predloženom dopunom člana 428. Zakona o parničnom postupku predviđeno je da se objektivni rok od pet godina od dana kada je odluka postala pravosnažna ne odnosi na podnošenje predloga za ponavljanje postupka u slučaju ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, kao i u slučaju da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog prava ili manjinskog prava i slobode zajemčeno Ustavom u parničnom postupku. To je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Ovakvo rešenje u skladu je sa odlukom Ustavnog suda kojom je oglašena neustavnom odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku.
Sada bih vam ukazao na najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku. Ako je rečeno za Zakon o javnom pravobranilaštvu koji je donet 1991. godine da je u dobroj meri već prevaziđen i zastareo, šta tek reći za važeći Zakon o vanparničnom postupku koji je donet na osnovama Ustava SFRJ iz 1974. godine kao republički zakon iz 1982. godine, a koji je u primeni od 1. januara 1983. godine, Zakon koji je donet u vreme jednog društveno-političkog i ekonomskog sistema koji je davno napušten i koji je pretrpeo korenite izmene posle raspada jugoslovenske federacije i nekadašnje državne zajednice. Iz tog razloga bilo je više nego potrebno da se i ovaj procesni zakon definitivno usaglasi sa važećim Ustavom Republike Srbije. Jedan broj odredaba ovog zakona zapravo je i donet radi terminološkog usklađivanja sa važećim zakonodavstvom.
Drugi razlog zbog kojih se pristupilo izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku ogledao se u potrebi da se srpsko procesno zakonodavstvo u sferi zaštite osoba lišenih poslovne sposobnosti uskladi sa evropskim standardima, pravnim stanovištima Evropskog suda za ljudska prava, a pre svega sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope, broj R-994, principom 14, koja predviđa da, citiram, lišenje poslovne sposobnosti treba da bude vremenski ograničeno uz periodično preispitivanje.
Naime, važeći Zakon o vanparničnom postupku predviđa da je mera lišenja poslovne sposobnosti trajna, a rešenje o lišenju poslovne sposobnosti može se izmeniti samo po predlogu ovlašćenih lica.
Sledeće preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope Predlogom zakona -uvodi se institut koji se zove vreme proveravanja.
U rešenju kojim je neko lice lišeno poslovne sposobnosti sud određuje rok u kome će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, a koji ne može biti duži od tri godine.
Kada istekne vreme proveravanja, sud po službenoj dužnosti ispituje da li i dalje postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ako utvrdi da su prestali razlozi zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti, sud donosi rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti, odnosno ako utvrdi da se stanje mentalnog zdravlja lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti toliko popravilo da je dovoljno i delimično lišenje poslovne sposobnosti, sud tada određuje delimično lišenje poslovne sposobnosti toga lica.
Predlog zakona predviđa mogućnost da sud po službenoj dužnosti ili na predlog organa starateljstva i drugih ovlašćenih lica donese rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti pre nego što istekne vreme proveravanja ako utvrdi da više ne postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ista ova pravila primenjuju se i na vanparnični postupak za produženje roditeljskog staranja.
Kao najvažniji razlog zbog kojeg se pristupilo donošenju ovog zakona sastoji se u potrebi usklađivanja srpskog vanparničnog zakonodavstva sa Zakonom o javnom beležništvu.
Korenito je promenjen odeljak o sastavljanju isprava i prilagođen pravnom sistemu u kome će glavni nosioci takve aktivnosti biti javni beležnici.
Takođe, prilikom rada na ovom zakonskom tekstu, Ministarstvo pravde sledilo je preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope broj R-8612 o merama za sprečavanje i smanjivanje opterećenja sudova, od 16. septembra 1986. godine.
Dakle još 1986. godine u svojoj preporuci Savet Evrope predlaže da svi oni poslovi koji ne predstavljaju sudovanje, u najužem smislu reči, treba da budu povereni drugim državnim organima. Kao primer takvih poslova naveden je ostavinski postupak.
Saglasno ovoj preporuci, a po uzoru na rešenje mnogih evropskih država, na primer Francuske i Austrije, kao i zemalja nastalih na području bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na primer Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Predlog zakona predviđa mogućnost da pojedine vanparnične postupke u imovinskim stvarima sprovodi javni beležnik kao poverenik suda.
Predlog zakona napravio je jasnu razliku između poveravanja sprovođenja vanparničnog postupka javnom beležniku i upućivanja konkretne pravne stvari javnom beležniku.
Odluku o poveravanju sprovođenja postupka javnom beležniku donosi sudija vanparničnog suda kao prirodni sudija kome je kao nadležnom dodeljen predmet prema godišnjem rasporedu. Upućivanje pravne stvari konkretnom javnom beležniku vrši predsednik suda kao rukovodilac sudske uprave.
Predlogom zakona su predviđeni kriterijumi po kojima se određuje javni beležnik kome će biti upućena pravna stvar, što je posebno značajno za mesta u kojima postoji veći broj javnih beležnika, čime se sprečava mogućnost korupcije.
Naime, ako na području suda službeno sedište ima više javnih beležnika, sud je dužan da im predmete dodeljuje ravnomerno prema azbučnom redu njihovih prezimena.
U slučaju da je princip azbučnog reda narušen zato što je javni beležnik opravdano odbio da prihvati povereni posao, prvi sledeći predmet poverava se onom javnom beležniku kojem je dodeljeno najmanje predmeta.
Predlog zakona predviđa i određene dodatne garantije koje treba da obezbede zakonitost rada javnog beležnika kao poverenika suda.
Najznačajnija takva garantija jeste mogućnost sudskog nadzora koji se sprovodi na dva načina. Prvo, sud koji je javnom beležniku poverio da sprovede ostavinski postupak dužan je da vrši nadzor nad njegovim radom i da donese rešenje o oduzimanju poverenog postupka ako javni beležnik radi na štetu stranaka, ako im stvara suvišne troškove, neopravdano odugovlači postupak ili kada to nalažu drugi opravdani razlozi. Drugo, protiv rešenja koja je doneo javni beležnik kao poverenik suda u ostavinskom postupku može se izjaviti žalba po istim uslovima i po istim pravilima kao kada rešenje donese sud.
Prilikom rada na ovom zakonu i javne rasprave mora se, istini za volju, priznati da pravnička i stručna javnost ne podržava jednodušno ideju o tome da se sprovođenje nekih vanparničnih postupaka poveri javnim beležnicima. Međutim, kada se razmotre argumenti pro et contra, dolazi se do zaključka da pretežu pozitivne strane ovakvog pristupa.
Prvo, vanparnični postupci će se brže završavati, čime se daje neposredan doprinos ostvarivanju ustavnog prinicipa prava na suđenje u razumnom roku.
Uporedna pravna iskustva pokazuju da javni beležnici brže sprovode vanparnične postupke od sudova. Razlog za to leži dobrim delom i u tome što učesnici u vanparničnom postupku mogu neposrednije da komuniciraju sa javnim beležnikom nego sa sudijom.
Koliko su javni beležnici efikasni najbolje se vidi kada uporedimo trajanje ostavinskog postupka u Srbiji gde ovaj postupak sprovode ostavinski sudovi i u Hrvatskoj, recimo, gde ostavinski postupak sprovode javni beležnici. Ovo upoređivanje je veoma korisno jer je nasledno i vanparnično pravo na veoma sličan način normirano u ove dve države.
Drugo, građanima će biti olakšan pristup javnom beležniku kao organu koji sprovodi vanparnični postupak. Velika prednost javnog beležništva u odnosu na sudove sastoji se u tome što su notari dostupniji građanima.
Naime, ne postoji u svakoj opštini osnovni sud ili sudska jedinica, ali zato u svakoj opštini mora da postoji bar jedan javni beležnik i njegova javnobeležnička kancelarija. U opštinama koje su gušće naseljene i u kojima se obavlja intenzivnija privredna aktivnost može se dozvoliti otvaranje više javnobeležničkih kancelarija, tako da na 25.000 stanovnika bude po jedan javni beležnik.
Treće, značajan broj sudija biće rasterećeno od vanparničnih predmeta i angažovan u drugim odeljenjima, recimo u parničnom, čime se na posredan način doprinosi efikasnosti sprovođenja drugih sudskih postupaka. Primera radi, na teritoriji Republike Srbije 2012. godine na sprovođenju ostavinskih postupaka, odnosno ostavinskih rasprava, bilo je angažovano 160 sudija, a u prvom tromesečju 2013. godine ostavinskim predmetima bavilo se 216 sudija. Podsetio bih da je ostavinski postupak samo jedan od mnogih vanparničnih postupaka.
Iskustva iz zemlja u okruženju pokazuju da se poveravanjem ostavinskih postupaka javnim beležnicima omogućuje da značajan broj sudija pređe u druga sudska odeljenja i doprinese bržem sprovođenju drugih postupak.
Sprovođenje ostavinskog postupka od strane javnog beležnika neće imati negativnih posledica, što zbog prirode vanparničnih postupaka, što i zbog činjenice da važeće zakonske norme pružaju dovoljno garantija, kako u pogledu stručne osposobljenosti javnih beležnika, tako i u pogledu njihove nezavisnosti i nepristrasnosti.
U pravničkoj javnosti su iznošeni argumenti da javni beležnici nisu dovoljno stručno osposobljeni da sprovode parnične postupke. Takve tvrdnje jednostavno ne stoje.
Što se tiče stručne osposobljenosti javnih beležnika, pravila koja postoje u pozitivnom srpskom pravu obezbeđuju da javnobeležničku delatnost mogu obavljati samo ona lica koja po stručnoj spremi i iskustvu na poslovima pravne struke nimalo ne zaostaju za sudijama.
Kandidat za javnog beležnika mora imati više radnog iskustva u pravnoj struci nakon položenog pravosudnog ispita i mora da položi javnobeležnički ispit. Javnobeležnički ispit obuhvata pravne institute od značaja za javnobeležničku delatnost, među kojima značajno mesto zauzima materija građansko-materijalnog prava i vanparničkog postupka.
Ono po čemu javnobeležnička profesija takođe ne zaostaje za sudom, jeste i obaveza stalnog usavršavanja. Javni beležnici su dužni da pohađaju seminare i druge oblike stručnog usavršavanja koje odredi javnobeležnička komora i Ministarstvo pravde. Povreda te dužnosti predstavlja disciplinski prestup za koji se može izreći kazna oduzimanja prava na obavljanje delatnosti.
Pored navedenog, ističem da će u najkraćem roku u skupštinsku proceduru biti upućen tzv. omnibus zakona kojima će se izvršiti izmene i dopune oko 30 zakona koji uređuju pojedina pitanja iz nadležnosti javnih beležnika, a sve u cilju stvaranja uslova za početak rada javnih beležnika, kako je to u Zakonu o javnom beležništvu predviđeno i čija će primena krenuti od 1. septembra 2014. godine.
Na kraju, želeo bih da vas upoznam sa Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Razlog za donošenje ovih po obimu malih, tzv. interventnih izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju je neophodnost da se reši problem koji se pojavio u praksi funkcionisanja izvršitelja u vezi sa njihovom mesnom nadležnošću, a koji je nastao usled početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine.
Ovim zakonom je osnovano 66 osnovnih sudova, umesto ranijih 34, koji su osnovani po ranijem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Imajući u vidu da se prema važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju izvršitelji imenuju za područje osnovnog i privrednog suda, što je odgovaralo mreži osnovnih sudova predviđenoj u ranije važećem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, neophodno je uskladiti Zakon o izvršenju i obezbeđenju sa novim Zakonom o sedištima.
Predlogom zakona se predviđa da se izvršitelji imenuju za područje višeg suda, umesto za područje osnovnog suda, iz razloga što je takvo rešenje celishodnije, budući da je teritorijalna organizacija viših sudova ustaljena i da se nije menjala u većem obimu dugi niz godina.
Predlog zakona sadrži i prelaznu odredbu kojom se rešava situacija koja je nastala posle početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, a koja se odnosi na izvršitelje koji su imenovani u skladu sa važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Napomenuo bih da je u Ministarstvu pravde u toku rad na obimnijim izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, čak bih se usudio da kažem – ne izmenama i dopunama, nego kompletnoj reviziji zakona, čiji tekst u punoj meri ni najučeniji pravnici u Srbiji na jednostavan način ne mogu da razumeju.
Ovom revizijom obuhvatiće se i sva sporna pitanja koja su se pojavila u dosadašnjoj primeni ovog zakona. Prema planiranoj dinamici, očekujem da će se ove izmene i dopune naći u skupštinskoj proceduri tokom redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine.
Zahvaljujući vam na pažnji, izražavam nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima, predloženih pet zakona biti usvojeno. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu razlog koji je na početku svog izlaganja gospodin Veselinović izneo i nemogućnost da iznese stav svoje poslaničke grupe po pitanjima zakona o kojima se juče raspravljalo u načelu, a sa ciljem da dam dodatni kvalitet ovoj našoj raspravi i odagnam neke kvalifikacije koje su možda neoprezno izrečene u toku tog izlaganja, daću jedno kratko izlaganje.
Prva primedba ticala se činjenice da je osam predloženih zakona u Skupštinu došlo po hitnom postupku. Moram da napomenem da se jedan broj ovih zakona već nalazi u skupštinskoj proceduri, da je donošenje ovih zakona vezano, između ostalog, i za napredovanje Srbije u procesu evropskih integracija i da bi odugovlačenje njihovog donošenja onemogućilo dobre rezultate u tom procesu, naročito imajući u vidu da se u junu održava redovna sednica Saveta ministara EU, na kojoj se donosi mišljenje o napretku naše države u evropskim integracijama.
Bojazan da je problem u Srbiji ne u donošenju, već u sprovođenju zakona jeste apsolutno opravdano i jeste apsolutno legitimno. Reč je o problemu koji karakteriše srpsko zakonodavstvo u dugom, dugom nizu godina. Ne mogu čak ni da ga ograničim na neki period, pa da kažem – u poslednjih 10 godina, znatno više od toga. To govori o jednom kolapsu, jednoj bolesti našeg pravnog sistema, ali Srbija po tome nije usamljena. To je, dozvolićete, karakteristika gotovo svih društava u tranziciji.
Gotovo sva društva u tranziciji su došla u situaciju da je u određenom periodu došlo do „inflacije“ zakonodavne aktivnosti, „inflacije“ u donošenju zakona, a i te kako prisutnog manjka u sprovođenju zakona.
Ipak, kako se vaše izlaganje ticalo jednog konkretnog zakona koji je u prošlom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije donela, a reč je o sprovođenju tzv. Marijinog zakona, koji predviđa posebne mere i poseban način, poseban efekat krivičnih sankcija na učinioce krivičnih dela protiv polnih sloboda, protiv maloletnika, moram da kažem da je sprovođenje Marijinog zakona u dobroj meri onemogućeno bez donošenja zakona koji se sada nalazi pred Narodnom skupštinom, a to je Zakon o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera.
S obzirom da je tada bilo reči o donošenju zakona koji je predložio otac žrtve jednog teškog krivičnog dela i da on nije sistemski pripremljen da bude uklopljen u pravni sistem Republike Srbije, donošenjem Zakona o izvršenju vanzavodskim sankcijama i merama stvaraju se ključni preduslovi za potpunu primenu ovog zakona.
Prema tome, da bismo taj zakon sprovodili u celini, potrebno je da se donese Zakon o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, a on je juče bio predmet rasprave u načelu, nadam se za koji dan i predmet rasprave u pojedinostima i njegovim donošenjem ćemo svakako omogućiti potpunu primenu Marijinog zakona.
Izneto je da su se do sada zakoni donosili u Narodnoj skupštini, ali da je Narodna skupština retko ili gotovo nikada one koji su nadležni za sprovođenje tih zakona pozivala ne na odgovornost, već po pravu da dobije informacije o sprovođenju određenih zakona.
Podsetiću vas da sam u prošlom sazivu bio više puta pred sednicom nadležnog odbora, nego nekoliko poslednjih ministara zajedno i da to ističem sa ponosom i da ću nastaviti u svakoj situaciji, kada je to fizički i funkcionalno moguće, da dolazim pred Odbor za pravosuđe, da odgovaram na pitanja koja postavljaju narodni poslanici i da dajem informacije koje se od mene traže.
Krivo mi je što u tim pitanjima koje su narodni poslanici bili u prilici da mi postavljaju nije bilo, recimo, pitanja - kakav je efekat Zakona o amnestiji, donet novembra 2012. godine, jer bi onda od mene dobili odgovor koji bi glasio da bez tog zakona, uz sve manjkavosti koje svaki Zakon o amnestiji nosi, a neću da ih negiram, mi danas ne bismo bili u situaciji da imamo drastično poboljšano stanje u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u odnosu na izveštaj Saveta Evrope iz 2012. godine.
Po izveštaju koji je objavljen pre nešto više od mesec dana, a koji je rezultat jednog posmatranja i ocene stanja u našem sistemu za izvršenje krivičnih sankcija iz 2012. godine, kada su naši zatvorski kapaciteti bili svega 7.500 lica, danas kada su ti kapaciteti 9.300 lica, kada su u znatno boljem stanju, kada više nemamo onoliku prebukiranost i nemamo ono što ste zamerili u vašem izlaganju, ali cenim da je to plod nepotpune informisanosti u toj oblasti, više nemamo zastarivanje izvršenja krivičnih sankcija zbog nepostojanja slobodnih zatvorskih kapaciteta.
To je možda bila karakteristika nekog perioda upravo do donošenja ovog zakona koji vi navodite kao najtamniji ili najlošiji potez nekadašnjeg Ministarstva pravde i državne uprave u 2012. godini, da nismo doneli tada taj zakon, danas bismo imali zastarevanje izvršenja krivičnih sankcija zatvora zbog toga što ne bismo imali gde da smestimo osuđena lica.
Ono što je zabrinjavajuće i što sam po funkciji ministra kao član Visokog saveta sudstva dobio informacije jeste da se u periodu naročito do 2012. godine, i to konkretnim sudovima, dešavalo da nam zastarevaju izvršenja kazni zatvora, čak i kada je lice dostupno ogranima gonjenja.
Po informaciji koju posedujem, pred disciplinskim organima Visokog saveta sudstva pokrenuti su disciplinski postupci koji po slovu zakona mogu da rezultiraju i razrešenjem sudija koje su možda, ali postoje osnovne sumnje, namerno odlagali u stranu, kako se to kod nas u narodu kaže – držale u fioci predmete izvršenja kazni zatvora.
Uputiću vas, recimo, na jedan slučaj koji je i te kako zanimljiv za našu javnost, gde je pretilo da zastari izvršenje kazne zatvora, ali hvala bogu to se neće dogoditi. To je slučaj osuđenika Milete Jerkovića, koji je otputovao u inostranstvo i kome je nekoliko puta produžavano, odnosno odlagano izvršenje kazne zatvora, a koji se od pre, nešto manje, mesec dana, nakon izvršenih medicinskih intervencija u specijalnoj zatvorskoj bolnici, nalazi na izdržavanju kazne. Da to nije učinjeno, da to lice nije upućeno na izdržavanje kazne, desilo bi se da bi krajem decembra meseca ta kazna zastarela, ali to se nije desilo.
Bez sporenja da svaki zakon o amnestiji može da ima negativne efekte, setimo se onih najnegativnijih mogućih efekata Zakona o amnestiji donetih početkom 2000. godine, a koji su amnestirali lica koja su bila osuđena za terorizam na jednom delu teritorije naše države. Najnegativniji efekti toga su se videli 17. marta 2004. godine prilikom čuvenog martovskog pogroma našeg stanovništva na KiM, gde postoje indicije da su jedni od glavnih organizatora tih progona i ubistava naših sunarodnika, ali ne samo naših sunarodnika, ne samo Srba, već i pripadnika drugih nacionalnih manjina, nealbanskih sa KiM, bila lica koja su amnestijom puštena 2001. godine.
Dakle, nesporno je da amnestija ima i svoju negativnu stranu, ali ovde cenimo šta je to negativno, šta je pozitivno. Da li je ova amnestija imala pozitivan efekat na funkcionisanje našeg zatvorskog sistema? I te kako, jer je ona omogućila, a ja sam tada to tvrdio, možete da uzmete i stenogramske beleške, da se donošenjem tog zakona stvaraju tehničke i pravne pretpostavke da se poboljša stanje funkcionisanja našeg sistema za izvršenje krivičnih sankcija. To se zaista i dogodilo. Ako vidite koja je to aktivnost i ministarstva, i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, videćete da je tu stanje i te kako poboljšano. Ako vam kažem da smo poboljšali, odnosno povećali kapacitete sa 7,5 na 9.300 osuđeničkih mesta, ako vam kažem da sada prebukiranost našeg sistema, na jučerašnji dan, podatke sam imao jer smo raspravljali o tome, u sistemu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija nalazilo se 10.069 lica na 9.300 mesta. Kolega Omerović je juče citirao taj podatak koji sam dao. Dakle, ne pričamo o zemljama istočne Evrope, gde ima ozbiljnih primedbi Saveta Evrope.
Na primer, jedna Italija ima 35.000 mesta u zatvorima, a popunjenost iznosi 72.000. Ako to uporedite sa Srbijom 9.300 i popunjenost 10.069, a imali smo situaciju pre dve godine da je popunjenost bila 11.300 lica, a raspoloživih mesta 7.500, onda je razlika u tome i te kako očita.
Iznešena je takođe jedna bojazan, nažalost nije toliko argumentovana, ali pokušaću da tu neargumentovanu bojazan odagnam. Kaže – jedan je zakon za siromašne, a jedan je zakon za bogate. Ne bih rekao da je tako. Izvršenje vanzavodskih sankcija i mera u onom delu u kome se tiče izvršenja alternativnih vidova sankcionisanja, a to su rad u javnom interesu, kućni pritvor ili kućni zatvor uz elektronske mere nadzora, primenjuju se prema tačno određenoj kategoriji učinilaca krivičnih dela. Dakle, ne mogu se primeniti na učinioce težih krivičnih dela, odnosno krivičnih dela za koja se mogu izreći visoke kazne zatvora. Tu nema alternative.
Mislim da je to dobro, ali hajde budite korektni pa recite, recimo, da se u zemljama razvijenog sveta alternativne sankcije primenjuju na dve trećine učinilaca krivičnih dela. Tako, recimo, imate negde i tri četvrtine. Tako, recimo, imate situaciju u jednoj Švedskoj ili u jednoj Velikoj Britaniji. Naravno, mi smo još uvek daleko od tih primera, ali njima treba da težimo. Imate tamošnje primere koji kažu da je tek svaki treći ili svaki četvrti osuđeni lice na izdržavanju zavodske sankcije. Dakle, nalazi se u zatvoru. Dve trećine ili tri četvrtine osuđenika su lica koja izdržavaju vanzavodsku sankciju.
Mislim da ovi primeri nisu najekstremniji. Najekstremniji primer je primer Holandije, koja uopšte nema popunjenost zatvorskih kapaciteta. Dakle, zatvori su maltene prazni, sasvim drugačiji sistem, sasvim drugačiji koncept, ali vredi ga pomenuti.
Ono što je zabrinjavajuće i mislim da ćemo se oko toga složiti, što smo na jedan način jučerašnjom raspravom i predloženim zakonskim izmenama pokušali da koliko toliko umanjimo i zaustavimo. Mislim da će primena tih propisa značajno uticati na rast opšte stope kriminaliteta.
Daću sebi za pravo da kažem da je to odgovornost čitavog društva, da je to odgovornost svih onih koji kreiraju javnu svest i učestvuju u njenom kreiranju od porodice, preko škole do sredstava javnog informisanja, uključivši kao jednu izuzetno važnu činjenicu i opšte društveno i ekonomsko stanje u kome se država i građani nalaze u čitavoj ovoj dekadi.
U tom smislu, ponosan sam što smo izašli sa predlozima izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku. Krivo mi je što to niste primetili, jer ako hoćete, jedan od oblika porasta opšteg kriminaliteta koji je kvalifikovan kao takav u našoj javnosti jeste povećan kriminalitet, odnosno huliganizam na sportskim priredbama ili vezanim za sportske priredbe, ali ne samo za to, već kada je u pitanju neovlašćeno posedovanje i stavljanje u promet opojnih droga i svega onoga što može negativno da utiče, naročito, na mlade ljude.
Napomenuli ste, to podržavam, maloletnička delikvencija jeste jedan od naših najvećih problema. Predloženim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku mi dajemo i te kako jasan predlog rešenja. Ako pričamo o huliganizmu, lice koje je pravilo nerede na sportskoj utakmici, sportskoj priredbi, potom bilo uhapšeno, protiv njega pokrenut krivični postupak, izrekne mu se mera zabrane prilaska mestima gde se održavaju sportska takmičenja, uporediću to kao sa merom oduzimanja vozačke dozvole, ako vozača, kome je oduzeta dozvola, zateknete opet da upravlja motornim vozilom, prema njemu se primenjuje stroža kazna, ali pre toga ste mu izrekli zabranu, ovde izričemo zabranu prilaska mestima gde se održavaju sportske utakmice, ponovo zateknete to lice, a najčešće takva lica jesu povratnici, onda nemate više situaciju kakvu smo imali, a to je da jedno lice privedete zbog nereda na utakmici, dok okončate krivični postupak protiv njega, on je mogao još nekoliko stotina puta da se nađe na drugim utakmicama i da ponavlja svoje ponašanje, ne samo lica koja prave nerede na sportskim priredbama.
Neko je juče pomenuo od kolega lica koja stavljaju u promet opojne droge, pa onda jednog narko dilera srećete, odnosno hapsite nekoliko puta u istom noćnom klubu, istom kafiću, istoj diskoteci. Zabranite mu pristup takvim mestima. Hajde kolokvijalno da kažem, uskratite mu njegovo tržište.
Dakle, dali smo i predlog mera kako da utičemo na smanjenje tog jakog trenda porasta opšte stope kriminaliteta.
Pomenuli ste krivična dela koja su definisana izmenama Krivičnog zakonika, ako se ne varam u decembru prošle godine, a koja se tiču krađe na različitim javnim instalacijama, da li su elektro vodovi, vodovodni, kanalizacioni itd. I mene iskreno zanima, i moraću, a možete postaviti pitanje, možemo o tome i na narednoj sednici odbora da razgovaramo da dobijemo efekte primene. Da vidimo koliko je do sad podneto optužnih predloga, recimo, za ove konkretne slučajeve i da li je to delo koje je zaživelo u praksi i ako nije da tražimo izjašnjenje od tužilaštva, od javno tužilačke organizacije zašto to nije tako, jer ja mislim da je to krivično delo prilično dobro propisano, da imamo velikih problema sa krađama instalacija i što je još gore sa štetama koje nastupaju usled tih krađa, jer su štete nekada neuporedivo veće od onoga što je sama vrednost ukradene imovine.
Takođe sam uveren da će izbor predsednika sudova doprineti boljem radu sudova i da nam se neće dešavati, kao što sam rekao, da se u pojedinim sudovima dešavalo, a to ste vezali nakon toga za tu priču da nam izrečene kazne zatvora zastarevaju i u slučaju dostupnosti osuđenog lica nadležnim organima. Najveći broj kaznenih zatvora, to građani treba da znaju i vi da znate, zastareva kada su u pitanju lica na poternicama. Znači, lica koja nam nisu dostupna, takvim licima najčešće zastareva kazna zatvora. Kod nas se dešavalo nešto što je apsolutno nedopustivo, a to je da kazna zatvora zastareva onome ko je dostupan državnim organima.
Trudio sam se da zaista argumentovano iznesem sve ono što ste zamerili i hvala vam na pažnji, iako je, kao što rekoh, ovo bila tema jučerašnje rasprave.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, od poslednjeg da krenem, tačno je da je većina sednica odbora održavana povodom razmatranja predloga zakona koje je utvrdila i poslala Narodnoj skupštini na raspravu i usvajanje Vlada RS. Ali ću vas takođe podsetiti da postoje i tematske sednice kada su se razmatrali tromesečni i šestomesečni izveštaji o radu ministara i da sam bio u prilici da prisustvujem i takvim sednicama i da razgovaramo o rezultatima rada koji podrazumevaju i rezultate primene određenih zakona.
Kada je u pitanju deo izlaganja koji se tiče Zakona o amnestiji, zaista ne vidim da je potrebno više razgovarati o tome. Vrlo dobro ću zapamtiti vaše nadahnute i žustre rasprave o tome u prethodnom sazivu Skupštine. Građani koji dobro prosuđuju sve ono što pričamo pre ili kasnije dobiju priliku na izborima da kvalifikuju ono što smo iznosili, kako smo postupali i šta smo radili. Apsolutno ne verujem da su rezultati bili takvi kakvim ste ih vi predstavljali pre dve godine, tačnije pre godinu i po dana, da bi iko od građana za nas glasao. Građani su glasali i ta SNS, kojoj imam čast da pripadam i koja je mene predložila 2012. godine za ministra pravde i državne uprave je na poslednjim izborima dobila više nego 100% glasova više nego pre 20 meseci. Može biti da je po vašem mišljenju ubedljiva većina građana Srbije bila obuhvaćena amnestijom pa su zbog toga glasali za nas. Može biti i da im se dopalo što je bilo takvog haosa, kako rekoste, na ulicama i nekog nezadrživog porasta stope kriminaliteta. Ovo govorim sa jednom dozom ironije i to jasno i vama i meni.
Kao što rekoh, to ne krijem, ta amnestija je imala određene loše strane, kao što je imala i amnestija koju je predlagala Vlada 2001. godine. Samo mislim da su dobre strane ove amnestije koja je doneta 2012. godine bila neuporedivo veće, i kada sam rekao da je sredila stanje u zatvorima, ponavljam iako nije pristojno toliko, ali citirao sam ono što sam izrekao 2012. godine, stvoreni su tehnički preduslovi za regulisanje tog stanja.
Nije to bila samo amnestija. Zahvaljujući amnestiji prodisao je, da se tako izrazim, i institut uslovnog otpusta, a sve to ćemo ovim zakonima o kojima skupština ovih dana rasprava i o kojima će odlučivati, učiniti još boljim. Neću a da ne istaknem da su i pojedini drugi delovi sistema koji su bili uspavani ili nisu funkcionisali u dugom nizu godina. Ako imate podatak da recimo pet godina nije zaposlen ni jedan jedini novi policijski službenik u Novom Sadu, dakle, to je podatak pet godina u odnosu na 2013. godinu, a da je sada zaposleno 300 novih službenika i to isključivo na upražnjena mesta u sistematizacijama, bez povećavanja maksimalnog broja zaposlenih u državnoj upravi, onda vam je jasno da jedan deo države nije funkcionisao. Možemo da kažemo ko je za to odgovoran. Odgovorna je i pretprošla i prošla Vlada, ali prošla Vlada je to počela da menja, hvala Bogu. To je nešto što i te kako utiče na, da kažemo, snižavanje te stope porasta opšte stope porasta kriminaliteta.
Poslednja, kada smo pominjali hitan postupak. Dakle ja nisam, generalno nisam pristalica hitnog postupka, ali hajde da ovde budemo objektivni. Ministarstvo pravde i državne uprave u prethodnom mandatu, Ministarstvo pravde danas, ovo vam odgovorno tvrdim, jer prilično dobro pratim zakonopredlagačku aktivnost Vlade Republike Srbije, je ministarstvo koje je o svim velikim zakonskim projektima sprovodilo javne rasprave koje su neretko trajale i po duže od pola godine. O pojedinim od ovih zakona, javne rasprave traju od decembra meseca 2012. godine, izračunajte koliko je to.
To su zakoni o kojima se ne samo organizuju okrugli stolovi, ne samo elektronskim putem vrše prijemi i konsultacije sa građanima koji pišu svoje primedbe i sugestije vezane za predloge zakona, ne samo da su neki bili u skupštinskoj proceduri, ali zaista vodimo računa o tome da se zakoni ne pišu u tajnosti, da se ne drže u zatvorenoj sobi tri dana, nakon toga puste iz te sobe i odmah kroz Vladu donesu ovde u Skupštinu. O takvim zakonskim predlozima i rešenjima možete da čitate u sredstvima javnog informisanja dugi, dugi niz nedelja i meseci. Neretko su u te javne rasprave uključeni i zainteresovani narodni poslanici. Ako sve to sprovedemo na takav način i dobijemo taj zakonski predlog ovde sa već definisanim stavovima i mišljenjima, kako stručne tako i opšte javnosti u odnosu na pojedina rešenja, možemo da zamerimo hitnom postupku, čak i tada, ali u znatno manjoj meri.
Nekada nije dobro, nekada je dobro porediti se sa drugima, ali hajde da napravimo analizu postupanja po hitnom postupku u periodu do 2012. godine, kada je u pitanju samo Ministarstvo pravde. Uveren sam da ćete videti jednu veliku razliku. Mi smo napravili korak napred, možda to nije korak koliki bismo svi mi želeli da bude, ali je bitno da napravimo još neki korak napred. Uveren sam da ćemo to i uraditi.
Ukazali ste na problematiku koja je bila prisutna u nekim od zemalja koje su u poslednjih desetak godina postale članice EU. Napomenuću dve stvari. Prvo, naš zakonodavni proces je neuporedivo temeljniji i transparentniji nego što je bio njihov. Pojedine zemlje su usvajale zakone na stranom jeziku, pojedine zemlje su to činile po neuporedivo hitnijem postupku nego što je naš postupak. Mi takvog postupanja nemamo. Ono što je izuzetno važno jeste da su ovi zakoni prošli ocene Evropske komisije i tamo gde je to potrebno, Saveta Evrope, i dobili su pozitivne komentare i pozitivne ocene. Tamo gde su to bile neke negativnije sugestije postupljeno je po njima i ovi tekstovi su do kraja sa njima usaglašavani.
Naravno, na nama je veliki zakon da damo svoj maksimum u primeni ovih zakona i dodaću nešto što je takođe bitno – većina ovih zakona ima period od stupanja na snagu do početka primene, koji nije zanemarljiv i koji nam daje dovoljno vremena da se dobro pripremimo i eventualno dodatno osposobimo institucionalne kapacitete kako bi ovi zakoni zaista bili na pravi način primenjivani. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista cenim i svaku upućenu kritiku. Kao što ste mogli da primetite u svom učešću u raspravi o predlozima zakona, kako u načelu, tako i u pojedinostima, najveći cilj kome težim jeste da donesemo što je moguće bolji propis koji će građanima obezbediti pravnu sigurnost, pravnu predvidivost sistema i koji se neće ticati donošenja zakona koje ne možemo da primenjujemo.
Složio bih se sa svojom prethodnicom u njenom izlaganju da postoji problem kod građana u sagledavanju značaja propisa koje mi kao Vlada predlažemo, a vi kao narodni poslanici u Skupštini razmatrate i o njima odlučujete. Naravno, nije naša uloga samo da predložimo propise. Naša uloga je i da građanima približimo nužnost donošenja određenog propisa. U potpunosti se sa vama slažem da postoji razlika, recimo, između Predloga zakona o pravobranilaštvu, sa jedne strane, i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, sa druge strane, ali i sam značaj donošenja nekog od ovih zakonskih predloga zavisi od toga kako ćemo ga predstaviti.
Očigledno je da između ova dva zakona postoji jedna velika razlika. To nije samo razlika na koju ste vi ukazali gledano iz jednog ugla. Razlika postoji i u prirodi tih propisa. Predlog zakona o pravobranilaštvu jeste predlog zakona koji upotpunjuje jedan slabo definisan, gotovo nepostojeći deo našeg pravnog sistema. Ne sporim da ćemo se svi složiti da je važeći Zakon o javnom pravobranilaštvu, kao što je uvažena profesorka Besarović govorila, zakon koji je i te kako štur, koji jednu važnu instituciju funkcionisanja i pravosuđa i pravnog sistema ne definiše do kraja. Verovatno je tu problem bio trenutak donošenja tog zakona, kada još uvek nismo mogli da se oslobodimo nekih prevaziđenih uticaja prošlosti, a nismo bili ni dovoljno smeli da zagazimo u neke izazove budućnosti. Ali, ako biste, recimo, celishodnost predlaganja i donošenja Zakona o pravobranilaštvu prikazali na način da građane i te kako interesuje kako se brane imovinsko-pravni interesi Srbije i kako se štiti njena imovina, verujem da bi građani i te kako bili svesni nužnosti donošenja ovog zakona.
Daću vam jedan primer, držeći se teme, naravno, a mislim da građani to treba da znaju. Zbog neuređenosti ovog dela našeg pravnog sistema, nedavno sam kao ministar tada u tehničkoj Vladi bio suočen sa nekim podacima koji su bili više nego zabrinjavajući. Naime, reč je bila o pravu konverzije, odnosno o konverziji prava korišćenja u pravu javne svojine. Bio sam zaprepašćen činjenicom kada sam video da se javna pravobranilaštva, kako na republičkom, tako i na gradskom nivou, gotovo uopšte nisu izjašnjavala o sprovođenju te konverzije koja je vršena potpuno nezakonitim tumačenjem postojećih zakona.
Daću vam primer konkretan. Taj primer, odnosno takvo delovanje je rezultiralo činjenicom da je Vlada Republike Srbije pre, mislim da je u pitanju period od osam ili devet meseci, dobila zahtev tada od Grada Beograda da plati zakupninu za korišćenje jednog objekta u kojem se četiri decenije unazad nalazi jedno ministarstvo. Svi koji smo članovi Vlade pitali smo se kako je moguće da Grad Beograd hoće da naplati zakupninu Vladi Republike Srbije za smeštaj državnog organa tj. ministarstva u zgradi koju je Vlada Republike Srbije podigla, u zgradi čiji je korisnik dato ministarstvo.
Onda smo došli do podatka da se Grad Beograd uknjižio na toj zgradi kao vlasnik. Tragajući dalje istim tim sledom događaja, došli smo u situaciju da Vlada Republike Srbije u svom vlasništvu nema ništa zato što se Grad uknjižio kao vlasnik nad tim objektima. Onda me interesovalo kako je Grad mogao da se uknjiži. Grad se uknjižio tako što je tumačio potpuno krivo, da tako kažem, nepravilno, jednu postojeću odredbu Zakona o planiranju i izgradnji.
Naime, u Zakonu o javnoj svojini se kaže da će pitanje konverzije prava korišćenja u pravo javne svojine biti regulisano posebnim zakonom. Taj zakon o javnoj svojini je donet kasnije u odnosu na Zakon o planiranju i izgradnji, a onda je Grad Beograd tumačio Zakon o planiranju i izgradnji koji je donet godinu dana pre Zakona o javnoj svojini kao taj poseban zakon, što nije bilo uopšte namera zakonodavca.
Problem bi bio otklonjive prirode da jedinice lokalne samouprave nisu činile nešto drugo, a to je da su u konverziji prava korišćenja u pravo javne svojine došavši u posed velikog broja nekretnina, a sećam se jedne rasprave sa uvaženom koleginicom Đukić-Dejanović tada, koja je imala izričit zahtev Grada Beograda, ako se ne varam, da se Klinički i Urgentni centar i sve klinike čiji je korisnik Ministarstvo zdravlja koje su vlasništvo Republike Srbije, da se sve prenesu na Grad Beograd. Ona je tome davala veliki otpor tadašnjoj gradskoj vlasti i svaka joj čast na tome, što je u tome istrajala, jer onda bi ispalo da Srbija nema ni jedan jedini klinički centar u svojoj prestonici, da sve ima Grad Beograd.
Naravno, možemo sada da kažemo – pa čiji je Grad Beograd nego Republike Srbije. Problem nastaje u sledećem. Mislim da je ovo od opšteg interesa što pričam, pa nećete mi zameriti što koristim ovu priliku.
Problem nastaje u tome što pojedine nekretnine, svako od nas zna gde je zgrada Vlade, zgrada ministarstva, zgrada Kliničkog centra ili neke bolnice, ali građani Srbije ne znaju koja je to sve svojina na nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije. Onda se dešavalo da se neke nekretnine koje su bile u režimu prava korišćenja prenesu na neku jedinicu lokalne samouprave, onda ta jedinica lokalne samouprave raspiše licitaciju i organizuje prodaju nekih od tih nepokretnosti i to se dešavalo. To bi bilo u redu da je to sprovedeno zakonito.
Zašto nije sprovedeno zakonito? Zato što niko nije kontrolisao rad Republičkog javnog pravobranilaštva. Zašto niko nije kontrolisao rad? Zato što je taj državni organ bio ustrojen na jednom potpuno prevaziđenom zakonu koji je imao toliko opštih mesta, odredbi ili nedefinisanih mesta, apsolutno nedefinisanih i ako stvari postavimo na ovakvim osnovama, mislim da je svakome jasno zašto je hitno donošenje ovog zakona.
Dešavale su se stvari da se nepokretnost upiše na ime Grada Beograda, da je na toj nepokretnosti pre 20 godina podignuta kuća nelegalno, bespravno, da je Grad Beograd raspisao licitaciju i prodao tu, recimo njivu, ne znajući i ne odlazeći uopšte da utvrdi faktičko stanje da su tu podignute bespravno neke nekretnine u kojem slučaju je pokrenut postupak za legalizaciju. Sada dolazi vlasnik koji treba da kupi tu nekretninu i na toj nekretnini vidi podignutih nekoliko novih objekata. Grad ni ne zna šta je prodao.
Dao sam primer Grada Beograda, nemojte mi zameriti, bez ikakve političke konotacije. Možemo to da govorimo i kada su u pitanju druge opštine. Samo se rekao nešto, verujem da će kolega Stefanović, znajući njegovu ulogu ranije, čime se bavio. Samo sam rekao – hvala Bogu, pa niko za ovo nije saznao na Kosovu i Metohiji, možete misliti šta bi se desilo sa državnom svojinom tamo, a mi nameravamo da vodimo pregovore o tome. Dakle, verujte mi, ja se naježim kada na ovo pomislim.
Sa jedne strane imate potpuno neuređenu evidenciju nepokretnosti u vlasništvu države. Znači, nešto čime se bavi Direkcija za imovinu što je Direkcija počela u poslednjih godinu dana da radi i zaista radi dobar posao. Sa druge strane imate ovako loše tumačenje zakona i primenu na osnovu toga. Verujte mi, kada sam tražio odluke odnosno rešenja kojima je vršena ta konverzija, Direkcija za imovinu uopšte nije bila pitana za mišljenje, dakle, uopšte nije traženo mišljenje. Mišljenje pravobranioca nekada dato nekada ga uopšte nema. Zato nam treba bolja organizacija pravobranilaštva.
I ja bih se sa vama u potpunosti složio da nije ovakvih stvari, da mi ne regulišemo neki već postojeći sistem, mi regulišemo postojeći sistem zato što ovakva kakav je radi loše. Na nama je iz izvršne vlasti da damo svoj maksimum, da on radi mnogo bolje. Nažalost dešavalo nam se u prošlosti, donesemo zakon koji onda stvori još gore stanje. Dakle, na nama je da damo svoj maksimum da ovu tematiku i ovu oblast uredimo što bolje. Mislim da koliko u običnom životu građanina zakon, o recimo, izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, ili o parničnom postupku, donosi neke za građanina mnogo vidljivije promene. Toliko zakon koji je sistemske prirode te vidljive promene na prvo viđenje i ne daje, ali kada uđete u materiju i te kako.
Mislim da bismo se oko jedne stvari još složiti. Naravno, građaninu je često nerazumljiva suština zakona o kojima mi ovde raspravljamo i koji donosimo. Složićemo se još i oko toga da su lekarska i pravnička profesija, profesija koje su najčešće izložene komentarima lajika i da svako od nas i svako od naših komšija, prijatelja, drugova često zna da se stavi ili u ulogu lekara, ili u ulogu pravnika i da sam uspostavlja dijagnoze i da sam daje pravnička mišljenja. Da je tako ne bi postojala specijalizacija kroz sistem obrazovanja za ove dve izuzetno važne struke, ali na nama je ovde i da kroz ovu raspravu građanima približimo šta je to korist od donošenja ovih zakona.
Složiću se da kada se pomene promena člana 85. Zakona o parničnom postupku to građaninu ne znači ništa, ali ako građaninu kažete da je postojećim zakonom obavezan da kao punomoćnika, odnosno svoga zastupnika pred sudom angažuje samo i isključivo advokata, navodim upravo ovo, dakle, članom 85. je propisano to, a da se ovim izmenama i dopunama zakona taj krug lica ne značajno mnogo, ali proširuje i da ćemo imati, uveren sam, uskoro u skupštinskoj proceduri zakon o besplatnoj pravnoj pomoći koji treba da upotpuni ovaj sistem zastupanja pred sudom, onda to stvara jednu sistemsku celinu i građaninu ne sužava krug prava već ih naprotiv povećava.
Želim da vam se zahvalim jer da vi niste vašu diskusiju započeli na ovakav način kao i vašu diskusiju od pre neki dan, verovatno ne bih ni ja sada ovako govorio, a mislim da su ova razmenjena mišljenja i argumenti i te kako od koristi građanima. Hvala vam.