Hvala uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, reagovaću iz nekoliko razloga.
Naime, uvaženi prethodnik je pomenuo da je nekoliko puta kao član Vlade Republike Srbije u prethodnom mandatu govorio o određenim problemima bezbednosne prirode koje vladaju u šest opština jugozapadne Srbije, naročito sa osvrtanjem na probleme u Gradu Novom Pazaru.
Nas dvojica smo imali jedan sastanak na tu temu u prethodnom mandatu. Taj sastanak je trajao gotovo dva sata i o našim zaključcima sa tog sastanka obavešteni su nadležni organi krivičnog gonjenja.
Ne mogu da kažem da nije ništa urađeno po tom pitanju. Mogu da kažem o onome što sam ja uradio na osnovu toga i imao puno razumevanje da tada svog uvaženog kolegu o tome saslušam.
Naravno da je Skupština Republike Srbije mesto, ako smem da iznesem svoj stav, kao neko ko nije poslanik, gde treba iznositi i ono što su suštinski problemi. Naravno da skupštinska procedura daje prostora kada to može da se uradi. Morao sam da reagujem ovde kao ministar u Vladi Republike Srbije, kada neko kaže da je država Srbija sprovodila državni teror. Ja sam ministar pravde, a Republika Srbija je primer država regiona koja je procesuirala pojedince osumnjičene da su vršili krivična dela protiv međunarodnog humanitarnog prava, čovečnosti i prava i običaja ratovanja.
Uporedite ono šta je radilo posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu i Specijalno tužilaštvo za ratne zločine sa bilo kojim specijalizovanim ili redovnim postupanjem pravosudnih organa država regiona i videćete da ono što su radili naši pravosudni organi apsolutno odskače od svih drugih pravosudnih organa država sa područja bivše Jugoslavije, ne vodeći uopšte pristrasnu politiku koje nacionalnosti je bio osumnjičeni ili kasnije osuđeni za određeno krivično delo a koje nacionalnosti verske ili druge pripadnosti bila žrtva tog krivičnog dela. Svako krivično delo ima svog učinioca imenom i prezimenom.
Mislim da nije u redu da se u ovom domu, a ja reagujem kao resorni ministar govori da je Republika Srbija sprovodila državni teror prema bilo kome, pa da li su to pripadnici u to vreme, kada vi govorite muslimanske nacionalne manjine, a danas bošnjačke ili neki drugi. Svako krivično delo ima svoga učinioca imenom i prezimenom.
Samo vas molim da biramo reči kada govorimo o ovako osetljivim i teškim stvarima i da ne govorimo da je ova država sprovodila državni teror. Pazite, to je izuzetno teška i ozbiljna kvalifikacija. Koliko je meni poznato i u toj Vojsci Jugoslavije koju vi pominjete bilo je i Bošnjaka i Srba i Albanaca i Mađara i Roma, bilo je ljudi različite etničke pripadnosti, ali se nisu brojali po tome, a i u to vreme koje ste pominjali postojalo je i vojno pravosuđe.
Dakle, hoću nešto da kažem još kao reakciju na ovo što ste rekli. S obzirom da i sam potičem iz krajeva iz kojih potičete i vi, s obzirom da znam da te krajeve odlikuje jedna izuzetno dobra međuljudska komunikacija ljudi koje god da su vere ili nacije, jer sam odrastao u takvoj sredini, u meni kao resornom ministru uvek ćete imati sagovornika za ovakve probleme, kao što je to bilo i kada smo zajedno sedeli u Vladi. Ali, ja vas molim, da kada imamo konkretan problem, dajte da sednemo i da razgovaramo o njemu, ako mislite da neke državne institucije ne rade dobro svoj posao, da vidimo kako to da popravimo na zakonit i dobar način ali sa nečim što je izuzetno osetljiva tema. Pored vas su i u vašoj poslaničkoj grupi kolege koje su sa juga Srbije, kada god je bilo nešto potrebno da se sastanemo da razgovaramo uvek sam imao vremena za to i uvek ću imati vremena, nešto više za sve pripadnike nacionalnih manjina nego za pripadnike većinskog naroda jer to jeste u dobrom duhu i tradiciji srpske države i srpskog naroda kao većinskog ovde.
Ali, nemojte, molim vas, da pravimo od ovoga temu koja nekada može da zazvuči jeftinije, politički. Reći da je država Srbija sprovodila državni teror. Nemojte, molim vas, da pričamo o tome. Bilo je nekada i nekih krivičnih postupaka koji su vođeni, pa su prestali da budu vođeni, promenila se i društvena i politička klima i uređenje i dosta toga. Ova Vlada Srbije je okrenuta ka budućnosti, ali stoji na osnovama svega onoga šta se ovde dešavalo, ne prethodnih 15 ili 20, već prethodnih 200 ili možda više od 200 godina.
Molim vas, da kada su u pitanju ovakve teške kvalifikacije da imamo obzira i mi koji govorimo u ime Vlade i oni koji govore zastupajući Vladu u Skupštini i oni koji je napadaju. Mislim da su ovo stvari iznad dnevne politike. Hvala vam. Kao što sam rekao, još jednom ću vam ponoviti. Moja vrata za ovakve probleme su uvek otvorena, ako ništa neću odmoći, daću zaista maksimum da pomognem da se sve prevaziđe. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se trudim da pažljivo pratim diskusiju i koristim svega nekoliko sekundi da kažem da je povreda nepovredivosti stana krivično delo. To krivično delo je propisano Krivičnim zakonikom Republike Srbije, a teži oblik toga dela ukoliko ga učini službeno lice. Dakle, Krivičnim zakonikom to je propisano kao krivično delo.
S obzirom da postoji teži oblik krivičnog dela kada je učinilac krivičnog dela službeno lice, naravno da lica koja rade i u službama bezbednosti apsolutno moraju da budu upoznata sa tim i da odbiju izvršenje naloga koji je po svojoj prirodi krivično delo. Prema tome, ne vidim zašto bi to bilo opet definisano ovim zakonom. Možemo da kažemo – a što ne bi bilo i onda bi nas to propisivanju drugih zakona dodatno opterećivalo. Ne vidim ni jedan jedini put da ovde neko pokušava da amnestira nekoga ko bi tako nešto sa državom da uradi. Dakle, to je krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti i apsolutno je i nedvosmisleno jasno da je u tome reč. Zahvaljujem.

Zaista bih želeo da reagujem na jednu tezu koja je u više navrata od uvaženih prethodnika, govornika, isticana, pa je sada od strane gospodina Neđe Jovanovića i da skrenem pažnju na nešto što se, pretpostavljam, slučajno zanemaruje i preko čega se slučajno prelazi.
Prvo je o tome govorila uvažena koleginica Olgica Batić i nekolicina još poslanika, uključujući gospodina Momira Stojanovića, predmet odnosno bezbednosno interesantno je lice, a ne određeni, recimo, broj telefona.
Nezanemarite činjenicu da kada dolazi do proširenja mera, da se radi o proširenju mera prema licu koje je već pod merama. Dakle, reč je o licu prema kome je sud već ranije odredio posebne mere. Znate da je u svetu organizovanog kriminala i te kako prisutno da lica koja se bave takvim poslovima često menjaju vidove komunikacija da bi zametnula trag. Znači, ne možemo da kažemo „bezbednosno je interesantan jedan broj telefona“, ko god ga koristio. Ne. Interesantno je lice koje ga koristi i u slučaju promene vida komunikacije, vi proširujete meru da lice prema kome je već određena posebna mera.
Zbog toga ne mislim da je kao što ste vi rekli u pitanju nešto čime se narušava nezavisnost pravosuđa. Sud je već rekao da je jedno lice bezbednosno interesantno i odobrio primenu određenih posebnih mera prema tom licu.
Naravno, razgovaraćemo o ovome u raspravi u pojedinostima, ali sam sada reagovao na ovu pojedinost, kao i na onu od 48 sati na koju su se svi zaista osvrnuli i sa punim pravom kritikovali to rešenje. O tome ćemo govoriti više u raspravi o pojedinostima, ali ovde, s obzirom da bez obzira da li je neko poslanik koji podržava Vladu ili ne, svi su skrenuli pažnju na ovo, samo sam hteo da skrenem pažnju na taj drugi aspekt, dakle, bezbednosno interesantno lice, prema njemu su već određene mere, te mere se proširuju i zbog toga je ovaj mehanizam, procesni mehanizam, možemo reći nešto liberalniji nego što je prvo određivanje mera. Zahvaljujem.

U dobroj meri sam saglasan sa onim što ste rekli i sklon da predložim da se formulacija, odnosno termin „narediti“ promeni recimo terminom „naložiti“.
(Momir Stojanović, s mesta: Ne donosi rešenje.)
Ali i sud donosi rešenje, zato ne možemo. Kada odbija primenu mere, sud donosi ne naredbu već rešenje, tako da nije istina da sud donosi samo naredbu. Sud donosi naredbu kada određuje mere i rešenje kada odbija predlog za stavljanje mera. Zbog toga, hajde, možemo da nađemo i o tome, u pojedinostima pričaćemo, i kroz sednicu odbora da se predloži kroz amandman neki drugi termin.
Iskoristiću priliku još nešto da pomenem sada. Mi smo jedna od retkih zemalja gde možete da kupite, recimo, karticu sa priključkom mobilnog telefona, bez ličnih dokumenata, bez obaveze da se registrujete kao korisnik određenog broja telefona. Znam da je BIA predložila, recimo, uvođenje te obaveze i saglasan sam sa tim. Pazite, kao turista odete u neku od zemalja okruženja i traže vam pasoš kada hoćete da kupite priključak za mobilni, odnosno SIM karticu, a u Srbiji ne.
Potpuno sam saglasan sa onim što ste rekli i gospodin Stojanović i vi i gospodin Šutanovac i gospodin Đurišić i koleginica Batić, hajde da ozbiljno radimo na novom zakonu, ali evo i nekih stvari koje se otvaraju sada kao pitanja i samo još u jednoj rečenici, podržavam ono malo pre što ste rekli – zašto je toliko trajala izrada ovoga? Zato što smo hteli do kraja da usaglasimo ovaj tekst i dobijemo pozitivna mišljenja nezavisnih državnih organa, kao što je Zaštitnik, građana ili Poverenik za informaciju od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. To nije jednostavan put, a rizikovati da donosimo odredbe koje će opet konkurisati za ocenu ustavnosti bi bilo mnogo neozbiljnije nego što bi se nekome učinilo neozbiljnim kašnjenje od jednog dana. Ne opravdavam nikoga, ali mislim da je kvalitetno rešenje apsolutni prioritet bio u ovom slučaju. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja jesam rekao da mislim da treba doneti novi zakon, ali novi zakon koji treba da uređuje BIA-u ne može da se donese ni za šest meseci. Zašto? Iz jednostavnog razloga, zato što je zakon do te mere interesantan svima onima koji ocenjuju i zakono-predlagački rad Vlade, uključujući i Savet Evrope kao pan Evropsku organizaciju za zaštitu ljudskih prava, uključujući i Evropsku komisiju koja daje mišljenja na određene zakone, uključujući i učešće celokupne javnosti i sprovođenje dobre javne rasprave. To ne može da se uradi tokom letnje pauze, a pogotovo ne fingirati javnu raspravu kada su ljudi na odmorima.
Dakle, ovo je, kao što su i određeni poslanici opozicije vrlo dobro na početku rasprave primetili, iznuđeni predlog zakona. Zašto? Zato što je neko donosio zakone koji su bili protiv ustavni. Onda je Ustavni sud ocenio određene odredbe nekog zakona da nisu u saglasju sa Ustavom i onda se treba pozabaviti ispravljanjem tih odredaba.
Nekada je lakše napisati novi zakon nego ispraviti nešto što je loše, ali u ovom slučaju, s obzirom da se radi o vrlo bitnim odredbama za zaštitu bezbednosti zemlje, bilo je potrebno reagovati na ovakav način.
Uveren sam da će i ljudima koji vode BIA-u biti preneto, a i ja ću se potruditi kao predstavnik Vlade, ovlašćeni predstavnik predlagača, da im prenesem neke opšte utiske i saglasje oko koga su došli i poslanici vlasti i poslanici opozicije.
Ovo je nešto što je bilo nužno i zbog toga se danas raspravlja o ovome. Ništa više od toga.
Ako bude pauza, iskoristiću pauzu, ako ne onda kada bude rasprava u pojedinostima, da vidim gde su to Zaštitnik građana i Poverenik izneli eksplicitno svoje negativno mišljenje o ovom zakonu.
Pred sobom imam njihova mišljenja u pismenom obliku. To mogu i da pokažem, to mogu i da pročitam zarad javnosti, jer je ovde rečeno da oni nisu dali pozitivno mišljenje, a dali su pozitivno mišljenje. Molim onoga ko tvrdi suprotno da takođe iznese napismeno sa potpisom, sa pečatom državnih organa koji su pomenuti i da kaže na koji način tvrdi suprotno od ovoga što sam ja rekao. Vlada je, utvrđujući Predlog zakona, imala u obzir i ova mišljenja.
Evo – mišljenje o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o BIA-i sa zaglavljem Republika Srbija, Zaštitnik građana, akt 45-479/2014 sa pečatom i potpisom Zaštitnika građana. Mislim da je ovo apsolutno relevantno mišljenje.
Kada je upitanju drugi regulatorni organ, a to je Poverenik za informacije od javnog značaja, evo i ovde mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka odlučnosti, gde stoji pečat Poverenika i potpis zamenika Poverenika. Mislim da je ovo ono što je za nas relevantno kada utvrđujemo predlog zakona i danas kada raspravljamo o njemu. Moguće je da neko promeni svoje mišljenje, ali zna se tačno po Poslovniku o radu Vlade koja je procedura.
Istina je da su Zaštitnik građana i Poverenik dali određene primedbe i takođe je istina da je predlagač zakona te primedbe uvažio. Ne znam šta je tu sporno? Nemojte da plasiramo neke dezinformacije. Ja sa jedne strane tvrdim da su oni dali svoje pozitivno mišljenje. Čak je u prvoj rečenici Zaštitnika građana stoji jasno i kaže se: „Zaštitnik građana pozdravlja rad učinjen na pripremi nužnih, ali ne i dovoljnih izmena organskog Zakona o BIA-i. Mišljenje Zaštitnika građana o nacrtu je pozitivno.“
Dakle, mišljenje o Nacrtu zakona je pozitivno sa izuzetkom u pogledu jedne odredbe i sa više bitnih napomena. Taj izuzetak u pogledu jedne odredbe je usklađen sa mišljenjem Zaštitnika građana, a to možete da pročitate u nacrtu, odnosno u Predlogu zakona o kojem se danas raspravlja.
Drago mi je što su poslanici i vlasti i opozicije skrenuli pažnju na one odredbe na koje je Zaštitnik građana stavio bitnu napomenu, ali je mišljenje pozitivno. Da to mišljenje nije pozitivno, mi danas ne bismo raspravljali o ovom predlogu zakona.
Molim vas da iznosite stvari onakve kakve jesu. Mišljenje je pozitivno. Primedba koja je stavljena je uvažena. Napomene koje su date su, takođe, uvažavane. Ja mislim da je to glavni kvalitet ovog Predloga zakona, što o jednoj i te kako osetljivoj temi, možemo da postignemo saglasnost i sa Zaštitnikom građana i sa Poverenikom.
Nemojte da budemo mi kao predlagači oglašeni za neozbiljnost i za navodno neuvažavanje primedbi. Molim vas još jednom, recite gde su to dokumentovane izjave Zaštitnika građana i Poverenika, da ovaj Predlog zakona nema njihovo pozitivno mišljenje?

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, izrečeno je više stvari, postavljeno je više pitanja i zaista ću iskoristiti priliku da na to reagujem, a i na neke kvalifikacije koje, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije, politika koju vodimo, apsolutno ne stoje.
Trudio sam se da budem prisutan tokom čitavog toka ove sednice i nisam čuo nikoga ko je ovde osporavao reči predsednika Vlade, Aleksandra Vučića kada je u pitanju problem u radu organa bezbednosti, organa unutrašnje bezbednosti i borba protiv trgovine drogama i opojnim supstancama.
Setite se samo da smo u policijskim akcijama „Grom 1“ i „Grom 2“ izlazili sa tvrdnjama da su akcije provaljene i da je neko iz sistema bezbednosti narko-dilerima javljao kada će biti sprovođena policijska akcija. To sve ukazuje na jednu izuzetno veliku i tešku problematiku u sistemu bezbednosti u Srbiji, problematiku koja se taložila godinama, problematika koja nije plod nerada ili lošeg rada jedne Vlade, problematiku jednog, rekao bih, potpuno zastarelog poimanja sistema bezbednosti države, nečega što je karakteristično možda nekada bilo u prošlosti, kada su ljudi u dugim kožnim mantilima išli okolo plašili narod, iznuđivali iskaze i ne znam šta sve radili. Naravno, metaforično se izražavam. Verujem da to nailazi na razumevanje.
Da li imamo ozbiljne probleme u našem sistemu bezbednosti? Imamo i to nije nikakva tajna. Rekli ste malopre da nemamo obaveštajnu službu. Nije tačno, imamo jednu, vojnu.
Mogu da se složim sa onim što je izrečeno kada je u pitanju nepostojanje više obaveštajne službe u okviru nekada Ministarstva spoljnih poslova. Za to je trebala sigurno šira politička saglasnost da se uradi. Neko je to obezbedio, to nije bio jedan čovek i nažalost to više ne postoji. Mnogo je problematičnije kako je to izvedeno i šta je urađeno sa ljudima koji su radili u okviru te službe ili za tu službu.
Nema nikakvog sukoba sa sudskom vlašću. Hajdete da se razumemo. Vrhovni kasacioni sud jeste najviši sud u ovoj državi. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nije sudeći sud. On je sud koji odlučuje u izuzetnim situacijama o vanrednim pravnim lekovima i ima jednu mnogo, mnogo važnu nadležnost, a to je nadležnost ujednačavanje sudske prakse.
Verovatno pod uticajem toga što je zakon donet pre 12 godina, ako se ne varam, kada nije postojao Vrhovni kasacioni sud, već je postajao Vrhovni sud Srbije, kada je postojala sasvim drugačija organizacija sudstva i tužilaštva u našoj zemlji, je to ostalo. Znate kako, ni sud nije nepogrešiv. Ako imate jedan Viši sud u Srbiji koji ima posebnu nadležnost za teritoriju čitave države, a nije Srbija tu izuzetak, imate recimo sličnu situaciju u Austriji, a taj sud nad sobom ima posebno odeljenje Apelacionog suda koji preispituje njegove odluke. Ja ne vidim zašto bi ovde nekome mogla da škodi provera te odluke određenog sudije, dakle, sudije pojedinca, a složićemo se da je veće sačinjeno od troje sudija i to sudija neposredno višeg suda, trebalo bi po prirodi stvari iskusnijih, da je to veće ipak jače od tog sudije pojedinca, kakav god pojedinac bio.
Moguće je da logički raspravljamo kakvo je to troje sudija, kakav je ovaj jedan sudija itd, ali onda ulazimo u neke detalje šta bi bilo kad bi bilo. Sistem je ustrojen na ovim osnovama. Mislim da je ovo dobro rešenje. Može se činiti nekome nepotrebnim. Mislim da je dobro rešenje, jer dvostepena sudska provera nečega obezbeđuje mnogo više, i zaštitu interesa bezbednosti država, ali i zaštitu interesa nečijih ljudskih prava. Nema nikakve namere ni u obrisima postojanja sukoba sa sudskom vlašću.
Ako hoćete konačno, pa i kada se završi postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom, imate institut ustavne žalbe pred Ustavnim sudom, pa i kada to iscrpete, građanin ima pravo da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, koji nije eksplicitno predviđen našim ustavnim odredbama, da je naveden kao takav na osnovu potvrđenog međunarodnog ugovora. To jeste to.
Mislim da ovde od prelaska sa jednostepene na dvostepenu sudsku proveru nečega nemamo nikakvih problema i ne bi trebalo da imamo nikakvih problema. Nešto što mislim da je zaista bilo korektno reći pored svega, uzmete i pogledate pregled odredaba koje se menjaju ili dopunjuju i pogledajte nivo ozbiljnosti i preciznosti odredaba koje se menjaju i odredaba koje se predlažu. To je generacijska razlika. To je razlika kao između dva potpuno različita politička sistema.
Neko je rekao u raspravi da se ovim rad BIA ne čin transparentijim. Mislim da se i te kako čini transparentnijim, znatno više i preciziranijim, što je izuzetno važno.
Više puta je postavljeno jedno pitanje – ko je na čelu Biroa? Naravno, Biro sada formalno na svom čelu nema sekretara koji obavlja tu dužnost i to nije nikakva tajna. Ukazivali ste na mnoge ozbiljne probleme o kojima štampa i sredstva javnog informisanja u poslednje vreme i te kako mnogo pričaju. Znam da se o tim stvarima vode određene radnje od strane nadležnih organa i bez tabuisanja bilo čega, ali s obzirom na osetljivost cele priče, mislim da treba da sačekamo rezultate rada tih organa.
Neko je rekao, neću da licitiram ko, imam i zapisano, ali mislim da je bitna stvar. Citirao je mog kolegu ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića, rekavši – šta ima neka radna grupa da proverava poreklo imovine? Čekajte, imate jedinicu za finansijske istrage. Ako je reč o izuzetno složenim slučajevima, koji su od interesa za nacionalnu bezbednost, ta jedinica funkcioniše u okviru MUP.
Naravno, u to treba da bude uključena poreska uprava. Naravno da ono što smo predvideli Nacionalnom strategijom borbe protiv korupcije, a to je objedinjavanje različitih državnih organa koji će glavnom organu krivičnog gonjenja dati maksimalnu podršku da svoj posao radi što je moguće bolje, jer dozvolićete mi samo u dve, tri rečenice da kažem nešto što je mnogo važno, šta nam se dešava, a to su iskustva drugih zemalja, ne samo naše zemlje. Hronično patimo od manjka jedne šire stručnosti u javno-tužilačkoj organizaciji.
Imate situaciju i zato se zalažemo za uzdizanje na najviši nivo i uvođenje finansijske forenzike u okviru tzv. specijalnog tužilaštva za početak, jer dođemo u situaciju da tužilac dobije dokaze, da koncipira optužni akt, da mu je sigurno potrebna mnogo veća stručna podrška u tome nego što je ima na raspolaganju, optužnica stupi na pravnu snagu, počne sudski postupak, koji, čini nam se, traje u nedogled. Sudije pokušavaju da iscede suvu drenovinu, a onda imate situaciju da vam se okrivljeni, koji sedi sa suprotne strane, koji je na neki čudnovat način ili sumnjiv način stekao neopisivo veliko bogatstvo, dolazi u situaciju da u svoju odbranu može da uloži neuporedivo više sredstava nego što je država mogla da uloži u pripremu, odnosno u istražni postupak koji je vodila protiv njega.
Da ne bude da sam iskočio iz teme, mislim da je sve i te kako vezano za ovo. Vratiću se na Biro koji ste pomenuli. Uveren sam u ono što je kolega Babić rekao, da je Biro za koordinaciju rada službi bezbednosti jedan dobar institut, koji je uveden zakonom koji je donet u vreme Vlade u kojoj je bila DS. Nemam ništa sporno da to kažem. To je dobra stvar.
Moram da vam kažem da postoje države koje su po ugledu na Srbiju radile na uvođenju takvog načina koordinacije rada službi bezbednosti i u svoje pravne sisteme.
Vi ste rekli da je formiran u jednom cilju, ali je vreme pokazalo i dobro rukovođenje biroom u prethodnom periodu da on i te kako može da doprinese boljem radu službi bezbednosti, ali i gonjenju i, nadam se, davanju jednog doprinosa sankcionisanju onoga što može da ugrozi i spoljnu i unutrašnju bezbednost države.
Još jednom da se vratim, kada ste postavili pitanje – zašto ne Vrhovni kasacioni sud, zašto Viši sud u Beogradu? Zato što, i sami ste lepo rekli u okviru tog suda, funkcioniše posebno odeljenje gde postoje sudije koje su specijalizovane za suđenje za ona krivična dela kod kojih kada postoje neki osnovi sumnje se upravo primenjuju ove mere, dakle, sudije koje su najstručnije za to, kao što i u Apelacionom sudu postoje sudije koje u drugom stepenu za to odlučuju.
Mislim da je ovo dobro. Mislim da je ovo jedan mnogo bolji način za obavljanje tog posla.
Koleginica Batić je govorila, citirajući prvi član o izmenama i dopunama, molim vas, pročitajte član koji se menja, kako je glasio, kako je napisan – pravno vrlo nespretno, loše, neprecizno. Sada imate nesumnjivu preciznost.
Postoje stvari oko kojih, mislim da u dobroj meri veliki broj poslanika koji je o tome govorio je u pravu, postavlja se zaista pitanje i vi ste konstruktivno ukazali na to zašto u obrazloženju piše: „odmah“, a u tekstu zakona piše: „48 sati“. Uveren sam da ćemo u raspravi o pojedinostima doći do najboljeg rešenja i da ćemo korigovati Predlog zakona u onim delovima gde uspostavimo opštu saglasnost sa tim stvarima.
Uveren sam da će predsednik Republike imenovati novog šefa Biroa, iako mi je teško da nađem ko bi bolje obavljao taj posao nego što ga je radio sadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić. Taj posao je nekad obavljao gospodin Rakić, bog da mu dušu prosti, i radio ga je kvalitetno i dobro. I znate da u zemlji sa krhkim institucijama najčešće uspeh rada neke institucije zavisi od pojedinca koji je na njenom čelu i ljudi koji je čine. Možda to i jeste jedan od razloga zašto još uvek nemamo tog čoveka? Jer, takvu osobu je izuzetno teško naći, za koju ćete biti potpuno svesni da će taj posao raditi kako treba.
Mnoge stvari koje se dešavaju u poslednje vreme meni lično, kao resornom ministru i delu ove Vlade, ukazuju na to da se stvaraju osnovi da se radikalno poboljša bezbednost Republike Srbije. Vi ste o mnogo tih stvari govorili i ja o tome neću da govorim, upravo da ne bih ugrozio nešto što je u toku. Zahvaljujem.

Hvala, uvažena gospođo predsednik, uvažene dame i gospodo narodni poslanici.
Neću zameriti svom prethodniku, jer očigledno nije bio u sali kada sam govorio koja postoji razlika između određivanja mera i proširenja mera. Ne određuje se mera prema broju telefona, niti prema adresi elektronske pošte, već prema licu koje je bezbednosno interesantno za određenu stvar. To je ključna razlika. Ne povređujete vi ljudska prava broja telefona, već čoveka. Ako je sud jednom odlučio da je to lice bezbednosno interesantno zbog određene stvari, nema toga dozvoljenog načina za službu koji ne treba da primeni da bi otkrila one činjenice koje opravdavaju osnovane sumnje da je neko izvršio krivično delo. Ne znam zašto ste se toliko uhvatili za to. Ja sam o tome vrlo podrobno obrazlagao zašto je takva stvar.
Možemo da se sporimo oko onoga, ne da se sporimo, nego da se složimo oko onoga da je možda nespretno upotrebljena terminologija i rečeno da direktor BIA može da naredi. Da ne bismo doveli do zbrke, jer naredbu donosi sud, mislim da bi tu trebalo intervenisati nekom vrstom amandmana da se taj termin promeni. Ali, ne znam zašto bi to bilo sporno, jer smo malopre konstatovali da lica koja rade sa one strane zakona koriste svaki mogući način da zavaraju svoj trag. Da li je to upotreba različitih načina komunikacije, korišćenja drugih prostorija u odnosu na prostorije koje inače koriste, itd.
Tu razgovarati o nekoj dvostepenosti u proširenju mera, mislim da nema mesta, kao što se slažem, ima nekih stvari oko kojih smo saglasni, ima nekih oko kojih nismo, hvala Bogu. Zato i jesmo na različitim političkim mestima, kao što mislim da u dobroj meri imate pravo za onih 48 sati. Zašto? Jer kada se radi o proširenju mera najčešće se radi o hitnim situacijama. Najčešće je reč o hitnim situacijama.
Koleginica Batić je davala onaj primer dva puta po 48 sati da možete da dođete iz Australije i vratite se u Australiju i da još ne istekne 96 sati i odličan je primer. Imate lice koje zbog nekih radnji dolazi u Srbiju samo na pola sata i na osnovu dotadašnjeg operativnog rada vi očekujete da baš u tih pola sata ono učini nešto što će biti od ključne važnosti za razotkrivanje eventualnog krivičnog dela. Ima veze, i te kako. Ima veze sa proširenjem mera, ima veze sa tim što ste pomenuli, između ostalog, u jednom drugom kontekstu kada je u pitanju uništenje onih pridobijenih podataka, materijala, na osnovu nečega što sud nije naknadno odobrio.
Mislim da ste otvorili jedno drugo pitanje – zašto nadležne službe nekoga nisu obaveštavale o tome da je stupio u komunikaciju sa licima koja su bezbednosno osetljiva. To je pitanje za bezbednosne službe. To je pitanje za one koji rade, kao što je gospodin Kovačević rekao, koji treba da se bave kontraobaveštajnom zaštitom.

Na kraju, moram nešto da kažem. Znate šta, poznajem kolegu Babića, uvažavam ga i poštujem. Ako je i rekao – stavljena je tačka na 24 privatizacije, sigurno da nije mislio da je biro neko ko sudi. Stavljena je tačka u onom domenu u kojem nije stavljena u prethodnih nekoliko godina.
Rečena je jedna stvar – svi koji su vodili istrage su smenjeni. Nije tačno. To apsolutno nije tačno. Po novom ZKP istragu vodi javni tužilac. Istragu vodi javni tužilac. Ako je neko smenjen, postavio bih pitanje – a što taj neko nije dovršio tu istragu pre četiri godine? Zašto? Ili hoćete da kažete da možda onaj zbog koga nije završena istraga više nije na vlasti?
Zašto na to nije stavljena tačka kroz istražne postupke onoga trenutka kada je Verica Barać na to ukazala? Zašto? Zašto moramo da čekamo epilog za neke privatizacije koje su se dogodile pre gotovo jedne decenije? Jedno vaše zašto su smenjeni rađa naših stotinu zašto.
Mislim da je bitno da se nešto završilo i mislim da je bitno da se u Srbiji u jednoj društvenoj sferi konačno uspostavlja red. Mislim da se u Srbiji stvaraju uslovi, a dozvolite mi da kažem i nešto što je u delokrugu moje nadležnosti, prvi put stvaraju uslovi ozbiljni za ozbiljnu, temeljnun i efektivnu reformu pravosuđa, jer bez reforme sistema bezbednosti nema reforme pravosuđa. Možete da dovedete najbolje sudije, možete da dovedete najbolje tužioce, nemate sistem bezbednosti koji će to da podrži. Ne vrede vam ništa.
To je nešto što je u Srbiji, Bogu hvala, počelo da se radi, a usvajanjem ovog zakona, vraćam se na početak, koji je nužan, videli smo koliko je postojeći Zakon o BIA u nekim stvarima prevaziđen, u nekim stvarima loš.
Neko je rekao, mislim kolega Šormaz, zašto se koristi nepovredivost pisama? To je ustavna terminologija, ustavna kategorija. Zašto se kaže – sloboda govora ili – sloboda zbora. Jednostavno to su neke stvari kojima Ustav barata i predstavljaju termine koji se znatno šire nego jezički tumače.
Još jednom, hvala Bogu neke stvari u Srbiji koje su do juče izgledale nezamislivo su počele da se ostvaruju, uz tešku muku i ogromne prepreke, ali bitno da postoji rešenost na najvišem državnom nivou da se one sprovedu do kraja i ponosan sam što sam deo Vlade Srbije koja je za razliku od mnogih pre sebe, i zahvaljujući svom predsedniku Vlade, smogla volje, želje i hrabrosti da se time bavi. Hvala.

Prihvata se amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ovde bih, ne čekajući naredni amandman koji, hajde da kažemo, ima istu svrhu, ovde bih iskoristio priliku iako sam to nameravao da učinim u završnoj reči, da izrazim svoju zahvalnost poslanicima i tom doktoru Dušanu Milisavljeviću i Borku Stefanoviću iz DS na amandmanima koje su podneli i da čisto napomenem zašto.
Pre ovog amandmana, upravo sam prihvatio amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu koji faktički postiže ono što ste vi ovim amandmanima nama i predložili. Zahvaljujem vam se, jer ste ovim dali zaista jedan novi kvalitet i pomogli da ono što je izrečeno u ekspozeu predsednika Vlade što pre počne na određeni način da se realizuje.
Često smo u prilici da na sednicama odbora preformulišemo amandman koji bi se uklopio u celinu zakona. Poslanik je taj koji pokazuje svoju dobru volju da zakon uzdigne na jedan viši nivo, ali priznaćete da onaj ko je nomotehničar i ko zakon piše ima za razliku od svih nas mnogo bolju sliku šta zakon kao celina predstavlja i koliko može da bude poboljšan, a koliko negde narušen.
Imajući u vidu naročito tešku situaciju kada su u pitanju mnoga bolesna deca u Srbiji čije lečenje nije pokriveno troškovima RFZO, dodao bih i mladi ljudi, jer dete je neko ko ima do 14 godina. Imate nekog ko možda ima 15 godina, a izuzetno je teško bolestan, a nisu mu pokriveni troškovi lečenja. Upravo iz tog razloga u amandmanu koji je formulisao odbor, a koji sam prihvatio, jasno stoji da će izuzetno od stava 4. i 5. ovoga člana, tj. da može komisija na zahtev fizičkog lica, bez sprovođenja javnog konkursa predložiti da se sredstva iz stava 1. tačka 2. ovoga člana dodele radi lečenja deteta u inostranstvu ako sredstva za lečenje nisu obezbeđena u RFZO.
Suština vaših amandmana je zadržana, ostvarena je, ona je izdvojena od one konkursne procedure, jer koleginica Olgica Batić je govorila o tome u raspravi u načelu. Često se zahteva hitno postupanje i nemate vremena da sprovodite čitav konkurs koji bi vam oduzeo 30, 40, 45 dana, ali ono što ste predložili apsolutno je ostvareno ovim amandmanima, i vi i gospodin Stefanović i na tome vam hvala, zaista ste upotpunili ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku i dali mu jednu novu dimenziju i kvalitet.

Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, samo se malo razlikujemo u tumačenju nečega. Kada se bude sprovodio konkursni postupak, a mi smo već završili jednu radnu verziju pravilnika koji treba da bude donet, kako bismo što pre mogli da ga primenjujemo, a s obzirom da su sredstva prikupljena od odlaganja krivičnog gonjenja, takva je tendencija negde u savremenom svetu, apsolutno usmerena u humanitarne svrhe, jedinica lokalne samouprave svakako može da se nađe kao podnosilac projekta na konkursu, a za potrebe humanitarnih organizacija, javnih ustanova, fondova, itd, da bismo izbegli bilo kakvu mogućnost zloupotrebe.
Da li je to moguće apsolutno izbeći? Vrlo teško. Ali, jedinice lokalne samouprave mogu se naći kao podnosilac projekta, recimo, za renoviranje nekog doma za nezbrinutu decu, za stara lica, nekog bloka u zdravstvenom centru, bolnici, domu zdravlja. Apsolutno podržavamo. Ali, jedinice lokalnih samouprava će ih sigurno predstaviti kao nešto što jeste humana svrha, recimo, obnovu lokalnog vodovoda.
Mislim da je krug subjekata vrlo celishodno nabrojan i da bi njegovo proširenje u svakom slučaju bilo škodljivo. Škodljivo u smislu što bismo ušli u prevelike detalje koji ovde u zakonu, po mom mišljenju, nisu neophodni. Zašto onda ne staviti zdravstvene ustanove, zašto onda ne staviti socijalne ustanove i mnoge, mnoge druge? Mislim da je sasvim dovoljno kada je rečeno – pravna ili fizička lica, obuhvatiti i lokalne samouprave time. Izričito navođenje lokalnih samouprava, mislim da bi vodilo jednom drugom tumačenju koje bi negde iskočilo iz reda ovoga što smo želeli da postignemo.
U suštini, mislim da imamo identičan pristup šta želimo da postignemo ovim. Ali, tehnički, ne bih se složio sa tim da treba da bude taksativno nabrojano da su i lokalne samouprave neko kome se dodeljuju ova sredstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, hajde malo da vratimo stvar na pravi kolosek, jer je malo izmakla. Nemojte da mešamo neke pojmove koji u ovom slučaju nisu odgovarajući. Državno pravobranilaštvo, pokrajinsko pravobranilaštvo ili pravobranilaštvo nekoga grada ili opštine niti su nezavisni, niti su samostalni organi. Nemojte da preslikavamo na njih nešto što su odlike nekih drugih pravosudnih organa. Sud je nezavistan i samostalan, tužilaštvo je samostalno.
Ko je pravobranilac? To je advokat. Ono što je bitno iskontrolisati jeste odnos vlastodavca, da li je to država, da li je to pokrajina, da li je to grad ili opština, prema punomoćniku.
Moram da skrenem pažnju na nešto što je evidentno. Tekst ovog amandmana, istini za volju, je u dobroj meri prepisan tekst jednog nacrta zakona o pravobranilaštvu, koji je figurirao do 2012. godine kao moguće zakonsko rešenje. U ovom ovde slučaju to je prepisana odredba Zakona o javnom tužilaštvu u kojem je reč „javno tužilaštvo“ zamenjeno rečju, tada, „republičko javno“, a ovde „državno pravobranilaštvo“.
Da li je, recimo, politički uticaj nešto što je nedopustivo? Svakako da jeste. Ako neko vrši uticaj prilikom zastupanja imovinsko-pravnih interesa, recimo, jedne opštine na opštinskog pravobranioca, da bi sebi ili drugome pribavio neku imovinsku ili neku drugu korist, onda ulazimo na teren krivičnog prava, gde se to sankcioniše krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja, a za šta odgovara nadležno lice u nekoj jedinici lokalne samouprave. To je apsolutno logično. Drugim zakonima je rečeno da je regulisana ova svrha koja se želela postići ovim amandmanom.
Još jednom vas molim, hajde da spoznamo pravu prirodu javnog pravobranilaštva. U nekim slučajevima, kada pravobranilaštvo nema te kadrovske kapacitete da zastupa interes Republike Srbije, praksa je bila da se angažuju privatne advokatske kancelarije. Tu se tačno vidi da je reč o jednoj vrsti supstituta. Šta je pravobranilaštvo? To je neka vrsta državnog advokata koji, taksativno nabrojano krugu predmeta, odnosno slučajeva, zastupa interes države, pokrajine, jedinice lokalne samouprave.
Prema tome, pričati priču o tome, a to je bila intencija onoga ko je pisao taj nacrt je da se od Republičkog pravobranilaštva ili bilo kog drugog stvori nešto što bismo mogli da nazovemo, žargonski, grupa pandi ili belih medveda kojima ne možete ništa, koje neće kontrolisati niko i koji će moći da rade šta god hoće. Ne može. Ovim zakonom se uspostavlja sistem kontrole pravobranilaštva.
Pravobranilac je dužan da, ako neko pokušava da vrši nedopušteni uticaj na njega… ne dopušteni uticaj, zašto? Postoji dopušteni uticaj. Dozvolićete da onaj ko vrši nadzor može da kaže pravobraniocu – ovde nisi postupio stručno i po osnovu nadzora pozove ga na odgovornost. Kaže – zabranjen je svaki uticaj na rad državnog pravobranilaštva korišćenjem sredstava javnog informisanja. To znači da novinari ne mogu da pišu o onome kako postupa pravobranilaštvo u određenom slučaju. Ja mislim da mogu.
Mislim da je uticaj sredstava javnog informisanja na zakonito i dobro delovanje organa vlasti i te kako poželjno. Kamo sreće da su malo više sredstva javnog informisanja bila upućena u funkcionisanje ovog državnog organa koji je negde pored suda i tužilaštva uvek ostajao u senci.
Ovim zakonom mislim da uspostavljamo državno pravobranilaštvo kao jedan mnogo ozbiljniji državni organ kada su u pitanju nadležnosti koje mu se dodeljuju, kada je u pitanju uređenost njegovog funkcionisanja, kada je u pitanju i ostvarivanje nadzora.
Dodaću još jednu stvar koja se naslanja na ovaj amandman, naravno nikako ne osporavajući dobru volju i želju podnosilaca amandmana da zakon osnaže i da ta učine boljim. Po važećem Zakonu o javnom pravobranilaštvu negde proističe da je nadzor nad radom javnog pravobranilaštva na Vladi Srbije. Ovo je jedno retorsko pitanje, da li mislite da je od 1991. do 2014. godine neko zaista efektivno vršio nadzor nad radom pravobranilaštva? Baš iz tog razloga što je opšte propisana norma, Vlada postavlja pravobranioca pa otprilike Vlada može i da ga razreši i vrši nadzor nad njegovim radom.
Prva stvar, Vlada kao Vlada za to niti ima stručne, niti ima kadrovske kapacitete u samoj Vladi. To bi trebalo da bude Generalni sekretarijat Vlade, ali Generalni sekretarijat se bavi drugim poslovima.
Mislim da će nivo kontrole, ali i zaštite u stručnom smislu rada pravobranilaštva ovim zakonom biti znatno bolji nego što je to prethodnim učinjeno, ali i da će priroda odnosno položaj jednog ozbiljnog državnog, pokrajinskog ili gradskog, odnosno opštinskog organa biti znatno jasniji i utemeljeniji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se složio sa obrazloženjem podnosioca amandmana, evo iz kog razloga.
Ako je šteta mogla da nastupi onda ne možete da je nadoknadite. Naknadu pričinjene štete možete izvršiti samo kada je šteta nastupila. Dakle, još jednom se vratite na tekst amandmana. Vi ste predložili sledeći amandman – ako bi usled nepostupanja odnosno neblagovremenog postupaka organa i organizacija mogla nastupiti šteta za Republiku Srbiju, dakle – ako bi mogla nastupiti. Ona nije nastupila.
Prema tome, ne možete onda imati završetak stava koji kaže – da će se od odgovornog lica u tom organu ili organizaciji zahtevati naknadu pričinjene štete. Šteta nije pričinjena ako je mogla da nastupi. Jezički, samo jedna korekcija, a pravno vrlo važna stvar. Naknada štete se vrši u onom slučaju ako je šteta pričinjena odnosno nastupila. Ovde ste vi stavili - ako je mogla nastupiti šteta. Razumem šta ste vi hteli, onda bi to tražilo, zahtevalo da se preformuliše i kraj samog stava, što u ovom slučaju nije moguće.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram za neophodno da dodam nešto ovoj sadržajnoj, poučnoj i u potpunosti profesorskoj raspravi. Činjenica je da jedinstvo pravnog poretka podrazumeva i terminološko i jezičko jedinstvo.
Dakle, ako naše upravno pravo i insitucionalno upravno pravo ne poznaje izraz „telo“, koji je u neku susednu državu opet ušao bukvalnim prevodima engleskih pravnih tekstova, prema kojima gajim visoko poštovanje i uvažavanje, i u onom doprinosu o kojem je kolega Martinović govorio, uopšte političkoj, ali naročito pravnoj i istorijskoj misli, jednostavno nije uputno koristiti izraz „telo“ tamo gde mu nije mesto. Nekome će pasti na pamet pa će, recimo, da pogleda u naš Krivični zakonik gde postoji čitava glava koja se zove „Krivična dela protiv života i tela“. Eto, recimo, jednog pravnog teksta gde se izraz „telo“ pominje, a da sa ovim predlogom zakona apsolutno nema nikakve veze.
Svako ima pravo da mu se ne dopadne obrazloženje Vlade. Ako hoćete da sečemo dlaku, što kažu, na četvoro, sama činjenica da mi upotrebljavamo izraz „organ“ podrazumeva da organ funkcioniše u okviru nekog tela, a to telo, pod znacima navoda, u ovom slučaju je država. Tako da, i sa te strane bi bilo, po meni, neodgovarajuće upotrebiti ovaj izraz, naravno uz podršku jedne druge terminološke zabune koja je nepažnjom zakonodavca uvedena u naš sistem kroz izraz „agencija“. Ne možete da razaznate šta su to sve agencije, jer među njima samima postoji toliko razlika. Jedino što ih sve spaja jeste jedan odijum građana prema upotrebi same reči agencija, šta god ona pokrivala, često i oblasti koje su izuzetno značajne i delokrug nadležnosti tih organa koji je i te kako važan i značajan za Republiku Srbiju.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na nekoliko izrečenih stavova sa kojima se ne slažem.
Prvo, kada se kaže možda pravno-jezički nije precizan amandman, ali treba progledati kroz prste zbog toga i toga, odnosno uvažiti ga, prihvatiti ga. Mislim, da je to upravo funkcija ljudi koji u stručnim službama Narodne skupštine i rade. Za pravne tekstove je izuzetno važno da pravno i jezički budu precizni. To je bio razlog zašto sam ja debatovao na način na koji jesam u prethodnom javljanju, shvatio sam da je i to razlog iz kojeg je kolega Martinović takođe debatovao. Neko to može da vidi kao odbranu Vlade, ja sam njegovo izlaganje shvatio kao odbranu struke. I bilo je vrlo utemeljeno njegovo izlaganje.
Ne mogu da se složim sa nečim što je rečeno, a pogotovo nisam sam to rekao – agencije su najveće zlo. To bi značilo da je najveće zlo Vojno-bezbednosna agencija, Vojno-obaveštajna agencija, Bezbednosno-informativna agencija, Agencija za borbu protiv korupcije. Mislim da nisu. Mislim da su to i te kako neophodne institucije za dobro funkcionisanje našeg sistema, ali sam ukazao na nešto drugo kako pravna i terminološka nepreciznost može da dovede do haosa u jednu oblast.
Hvala na tome što je rečeno, makar i citirano i iznet ličan stav, agencije su najveće zlo. Samim ovim primerom koji sam dao, apsolutno se uočava koliko te agencije, ne da nisu zlo, nego su nasušna potreba, ali neki drugi organ je imenovan agencijom i doveden je građanin u zabludu, dakle, u potpunu zabludu o značaju različitih organa ili organizacija.
Nesrećan sam i kao pravnik i kao građanin Republike Srbije što je u jednom periodu naša država, nemojte me pogrešno shvatiti, ali izgleda kao da je sistematski i sistemski razvlašćivana. Dolazite u situaciju da danas kada imate sijaset, kako se to zove, prevedeno je sve to kod nas, eto opet nečega što nam se potkralo, regulatornih tela, tu se koristi ta kovanica „regulatorna tela“, ali nigde to nemate u strogo pravnoj terminologiji. Srpski regulatorna tela znači nadležni organi. Kraj priče. Ali, građanin je doveden u zabludu kada mu sa jedne strane stavite Bezbednosno-informativnu agenciju, a sa druge strane stavite Agenciju za ravnomerni regionalni razvoj. Koja je to razlika?
Sa vama mogu da se složim delimično u nečemu što ste rekli, to jeste da mi kao država u prethodnom periodu, da li je to od godinu i po dana, recimo u vreme mandata Vlade u kojoj sam i sam bio ministar i pokrivao resor državne uprave, da mi u tom periodu nismo, vi ste rekli – nije ukinuta ni jedna, nije tačno, ukinuto je 17 nadležnih organa koji, možemo da se složimo, nedovoljno, dakle, ne sporim uopšte. Šta je bio problem? To je negde gde smo napravili veliki pomak. Nismo imali nigde, ali apsolutno nigde potpun spisak svih tih nadležnih državnih organa i organizacija sa njihovim nadležnostima.
Veliki problem predstavlja, dakle postojanje u našem pravnom sistemu, više organa i organizacija koji imaju preklapajuće nekada gotovo identične nadležnosti. Istini za volju mnogi od tih organa, tu ću zaključiti jer zaista idemo u drugom smeru, a nije mi to cilj, mnogi od tih organa su formirani u okviru različitih međunarodnih projekata. Mi smo se kao država obavezali da sprovedemo neki projekat kada su sredstva za finansiranje tog projekta iscrpljena. Ostao je taj organ da postoji. Onda je on u jednom trenutku počeo da razrezuje neke parafiskalne namete i da samog sebe izdržava nečim. Da ne idem dalje u tu priču.
Mislim da smo nekada koji god to period bio imali organizovaniju državu, kada je posao koji danas obavlja desetine agencija radilo jedno, dva ili tri ministarstva. Ne žaleći za tim periodom koji je imao neke svoje mane i neke svoje prednosti, mislim da zajedno, kako mi iz izvršne tako i vi iz zakonodavne vlasti treba da se pobrinemo da stvorimo što efikasniju državu koja će moći jednostavno i efektivno da deluje. Zahvaljujem.