Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam, naročito posle pauze, vrlo pažljivo slušao uvaženog prethodnika. Bez ikakve želje da uvredim, ali moram da primetim da ste mnoge stvari potpuno pomešali. Ne verujem da je to bilo namerno.
Pričali ste, između ostalog, o redosledu dodeljivanja predmeta privatnim izvršiteljima, a da se to nijednim zakonom koji je danas pred vama ne pominje apsolutno uopšte. Ni jednim jedinim predlogom zakona to se ne tretira.
Moguće je da ste mislili na odredbe Predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o vanparničnom postupku u kojem se govori kojim će redosledom biti poveravano određeno ovlašćenje javnim beležnicima u postupanju u ostavinskom postupku, pa se tamo kaže da će ono biti vršeno po azbučnim redom, a kada iz razloga, recimo, odustanka neki javni beležnik odbije da postupa, odnosno da mu bude povereno ovlašćenje, ide se na prvog sledećeg, a s obzirom da će biti izuzetno uzak i ograničen broj javnih beležnika, onda neke velike mogućnosti arbitrernosti u postupanju tu neće biti. To ste pomešali.
Pomešali ste moju izjavu da će biti urađena jedna kompletna revizija Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a rekli ste da se to odnosi na Zakon o parničnom postupku.
Dakle, ima nekih stvari na koje ću zaista suštinski da se osvrnem. Verujem da ovo niste namerno uradili, ali kada je reč o izuzetno uskoj i interventnoj izmeni Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ona ne tretira u ovom trenutku izuzetno važno pitanje. Hvala vam što ste to pomenuli. Redosled određivanja, odnosno način određivanja i dodeljivanja predmeta privatnim izvršiteljima jeste jedno vrlo sporno rešeno pitanje i tu postoje potpuno oprečni stavovi jedne široke većine i jedne uske manjine privatnih izvršitelja kako to pitanje rešiti i postoje drugačiji stavovi nas iz Ministarstva, drugih ljudi iz prakse ili iz profesure, ali zaista ste tu malo, što narod kaže, pomešali lončiće.
Ni jednom jedinom odredbom ovih zakona ne dira se u način dodele predmeta privatnim izvršiteljima, što ne znači da se to neće menjati, ali ajde da krenem od početka. Ovo sam morao zaista da istaknem kao nešto što meni nije bilo jasno zašto pominjete ako nije uopšte tema dnevnog reda ili je prilično izmešana.
Uvek možemo da pričamo o opravdanosti ili neopravdanosti hitnog postupka. Ovi zakoni jesu predloženi Narodnoj skupštini po hitnom postupku. Za to postoje određena opravdanja o kojima sam govorio. Naravno, voleo bih kada bi se više poslanici, koji su danas u opoziciji, sećali vremena kada su bili u vlasti, pa su morali istu tu hitnost u postupanju tada da brane, a danas da je napadaju. Verovatno smo i mi kada smo bili u opoziciji napadali hitnost u postupanju, ali jednostavno, to je jedan od instrumenata postupanja narodnih poslanika i sasvim je legitiman i u jednu ruku može se reći da je uvek i opravdan.
Neću vam uzeti za zlo niti se naći uvređenim kada ste me nazvali određenim vidom devijacije, ali ću shvatiti to kao neko ko misli da opoziciju uvek treba negovati, podržavati, gajiti. Prećutaću zaista preko toga.
Ne mogu da se složim sa vama u konstataciji da postoji bojazan. Bojazan uvek, normalno, postoji, ali ko ne reskira, taj ni ne profitira. Kaže izreka da će se donošenjem ovih propisa stvoriti dodatni i novi pravni haos. Naravno, stvaranje haosa ili blagostanja zavisi od nas koji se trudimo da sprovodimo zakone koje Narodna skupština donese.
Takođe i činjenica ovde izneta da nema rezultata primene zakona koje je Narodna skupština donela, mogu da se složim delimično, delimično ipak ne, jer sam se trudio da i u obrazlaganju predloženih zakona iznosim rezultate nekih već donetih rešenja.
Ne mogu da razumem, iako sam jednom drugom kolegi iz opozicije replicirao u prvom delu današnje sednice, da se kaže da su predloženi zakoni iz oblasti izvršenja zavodskih i vanzavodskih sankcija, da će bogatima doneti privilegovani položaj, a siromašnima ga dodatno otežati.
Samo ću vas podsetiti, kroz ove zakone se u dobroj meri operacionalizuju odredbe zakona u čijem donošenju je učestvovala i vaša stranka dok je bila na vlasti. Kako onda niste tako pričali? Ako pričamo o alternativnim sankcijama, dakle, sistem, stvaranje sistema alternativnih sankcija je počelo u vreme pretprošle Vlade. Smatram da je to jedna od boljih stvari koju je pretprošla Vlada učinila i nikada je neću zbog toga osuđivati.
Ali, sada pričati da je odjednom s neba pa u rebra to postalo nešto čime će se trgovati i da sudije arbitrarno ocenjuju, odlučuju, pa to je zadatak sudije. Sudija primenjuje zakon i u primeni tog zakona arbitrira ko na šta ima pravo, odlučuje o određenim pravima i obavezama pravnih ili fizičkih lica.
Savetovao bih vam i svakome ko bi eventualno poverovao u reči da se Zakonom o pravobranilaštvu samo menja ime, pa od Republičkog javnog pravobranilaštva dobijamo državno pravobranilaštvo, a u suštini se ne menja ništa, ja bih onome ko je spreman tako nešto da tvrdi savetovao da sedne i pročita zakon.
Zakon je donet 1991. godine bez prelaznih i završnih odredbi i ima svega 17 članova, prilično nedorečenih i članova koji taj sistem ne definišu u potpunosti. Sada kada sednete i pročitate 53 opšte odredbe, bez prelaznih i završnih odredbi, Zakona o pravobranilaštvu, možete da vidite koliko se bolje definiše institucija javnog pravobranilaštva.
Nije sporno, mogao je da ostane i stari naziv. Ne znam šta biste onda zamerili tom zakonu da je ostao stari naziv. Ako je neko bio majstor za promenu naziva, to je bila majstorija u promeni naziva sudova, umesto opštinskih – osnovni, umesto okružnih – viši, umesto Vrhovnog – Vrhovni kasacioni i onda pod firmom promene imena tretirati te sudove kao potpuno nove i sprovesti opšti izbor ili reizbor sudija i tužilaca. Pri tom, ne pravim razliku, jedan je bio period potpunog blagostanja, a drugi period potpunog beznađa pre ili posle rata, ali u periodu od 1945. godine, kada su donošeni novi ustavi, upravo je to bila jedna od stvari. Često su menjana imena sudova i pod svakom promenom imena suda sprovodio se izbor sudija. To je stari, kako bih ga nazvao, ustavotvorni trik u našoj praksi.
Nikako se ne bih složio da se Predlogom zakona o pravobranilaštvu samo menja naziv organa. Ne menja se samo naziv organa. Tu se kaže umesto republičkog javnog – državno pravobranilaštvo, ali sve drugo pogledajte kako je definisano, pogledajte kako su definisani položaji i pravobranioca i zamenika pravobranioca i pravobranilačkih pomoćnika i pravobranilačkih pripravnika, kako je definisan sistem kontrole rada pravobranilaštva.
Moram da vam kažem da se faktički, a ni formalno, time do skora nije bavio niko, apsolutno niko. To često jeste jedan od problema u funkcionisanju naše države, što nosioci javnih ovlašćenja ne doživljavaju, niti prolaze kroz sistem kontrole.
Ko god da je, da li onaj koga treba da kontroliše Vlada, da li onaj koga treba da kontroliše Narodna skupština, tek negde u poslednje vreme, recimo, od kada imamo DRI, neko je nekoga počeo malo više da kontroliše. Inspekcijske službe, koje nam nisu na zavidnom nivou, zato i očekujemo ta nova i bolja rešenja Zakona o inspekcijskom nadzoru, ali Zakon o pravobranilaštvu neke stvari suštinski drugačije postavlja i počinje da ih mera.
Identična stvar je i argument koji se čuva vezano za Zakon o posredovanju u rešavanju sporova. I tu je rečeno da je samo naziv medijacija promenjen terminom posredovanje u rešavanju sporova. Nije tačno. Upravo zato je služilo moje uvodno
izlaganje, da se istakne šta su to ključne novine u ovim predlozima zakonskih tekstova. Upravo u svom uvodnom izlaganju sam naveo nešto što je velika razlika u odnosu na prethodni Zakon o posredovanju, odnosno medijaciji, a to jeste da sada uz ispunjenje određenih taksativno nabrojanih uslova, koji kumulativno, zajedno svi moraju da budu ostvareni, rešenje kojim se putem posredovanja rešava neki spor nosi klauzulu izvršnosti.
Dakle, ako smo se mi kao dve stranke koje su u sporu sporazumeli da nakon posredovanja, kako god rešenje da donese posrednik, bude izvršno, uz ispunjenost onih određenih uslova koje sam nabrojao, ono će biti.
Zašto je prethodni koncept medijacije propao? Propao je zato što medijacija za glavni cilj ima da se izbegne vođenje sudskog spora. Jedan od glavnih razloga zašto treba izbeći vođenje sudskog spora i koji je ispunjen u zemljama gde medijacija dobro funkcioniše je činjenica da je medijacija mnogo jeftinija nego vođenje sudskog spora.
Naš prethodni koncept medijacije je bio u određenim slučajevima neuporedivo skuplji od vođenja sudskog spora. To je jedan od glavnih razloga zašto je propao. Ključ za uspeh medijacije jeste da stvorite osnovu za predvidivost u pravnom sistemu, kada se dve stranke spore oko nečega, oko nekog prava, da automatski računaju, ako odu na sud, parnica će, recimo, trajati četiri godine. Za te četiri godine ne samo da će izgubiti vreme, izgubiće i kapital, izgubiće priliku da unaprede neko svoje delovanje ili poslovnu aktivnost ili rad. Izložiće se nepotrebnim troškovima u različitim aspektima. Ako odu na posredovanje, odnosno medijaciju, to možda mogu da reše za dva meseca. Ali, potrebno je da pre toga zaista znaju da neće uspeti onaj koji ima advokata sa boljom vezom, već neće uspeti onaj čije pravo nije utemeljeno ugroženo kao što se to tvrdi u zahtevu one druge strane.
Dakle, i Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova i Predlog zakona o pravobranilaštvu donose niz dobrih novina i to novina koje su u primeni dosadašnjih zakonskih rešenja prepoznate kao mane postojećeg sistema.
Zašto se ide na ovakvu interventnu izmenu Zakona o parničnom postupku? Opet, da je saslušano moje uvodno izlaganje, videli biste, zato što je većinu odredaba koje smo predložili da promenimo Ustavni sud proglasio neustavnim. Ustavni sud je rekao da ne može punomoćnik u parničnom postupku isključivo da bude advokat. Na osnovu prakse Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je doneo ovakvu odluku zato što u Srbiji još uvek ne postoji sistem za pružanje besplatne pravne pomoći.
Možemo da se sporimo zašto ne idemo u veće izmene. Podsetiću vas, ako se ne varam, Narodna skupština je u istom danu donela i Zakon o parničkom postupku i Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Takve ogromne izmene u procesnom pravu jedne zemlje, donete u jednom danu, i stupajući na snagu i početkom primene u jednom danu, unele su naše sudove neverovatan haos, ali zaista neverovatan, jer nisu tako opsežne promene bile praćene dobrom pripremom, sistemskim uvođenjem jednog novog zakona u život.
Mogu da se složim sa vama da smo možda mogli da idemo na potpunu promenu Zakona o vanparničnom postupku. Čak ću da kažem da sam u dobroj meri tu sa vama saglasan. Opet se vraćam na ovo što sam malopre rekao. Imamo pravosuđe koje je na staklenim nogama. Imamo pravosuđe u kome su postojali mnogi statusni problemi, neko bi rekao da još uvek i postoje.
Uvođenjem tako kardinalnih izmena odjednom bi bilo ono što smo nazvali stvaranje novog normativnog haosa. Navodim kao jedan izuzetno pozitivan primer, koliko god bi tu dalje postojalo teškoća i prepreka u sprovođenju. Pogledajte, doneli smo ovde u Narodnoj skupštini prošle jeseni Zakon o prekršajima. Sistemski smo ga uveli u primenu. Prvog marta smo počeli da ga primenjujemo. U toku je jedna kampanja koju međunarodna Agencija za saradnju sa našim Ministarstvom pravde i visokim savetom sudstva sprovodi, to je – poštuj zakon, podrži red, koja upravo promoviše rezultate primene tog novog zakona. Ja sam ponosan kako smo taj zakon uveli u život i pored mnogih teškoća koje se u sistemu prekršajnog sudstva iz dana u dan dešavaju, ali moramo na takav način da uvodimo zakone u primenu. Dakle, sistemski i planski.
Postavljeno je pitanje, građani se pitaju kada će biti završena reforma pravosuđa? Evo, ovom prilikom dajem sebi za pravo da odgovorim građanima. Dokle god je Republika Srbija ozbiljna zemlja koja teži da bude dobro uređena pravna zemlja, reforma pravosuđa neće biti završena nikada. Samo se učaureni i hermetički zatvoreni sistemi nikada nereformišu. Najveći problem našeg pravosuđa jeste što je u jednom periodu 90-tih godina ono bilo hermetički zatvoreno za svaku vrstu promene i ta hermetička zatvorenost stvorila je jednu lošu sliku, stvorila je lošu klimu, stvorila je međuljudske odnose loše. Dakle, prava suštinska reforma pravosuđa nikada ne sme da se završi, kao što se prosvećen čovek uči i obrazuje dok je živ tako i jedna država treba da reformiše sve svoje institucije dokle god ona postoji.
Samo ću reći u jednoj rečenici, iako sam zaista iz poštovanja prema razlogu koji je gospodin Janko Veselinović naveo kao ne prisustvo jučerašnjem delu sednice, pa se osvrnuo na raspravu od tri zakona o kojima smo govorili juče. Molim vas, pogledajte bolje izveštaj i saslušajte. Čak i da jeste istina da je stanje u našim zatvorima katastrofalno, ono je bilo pet puta gore pre nekoliko godina. Tada sam rekao, nemam problem to da kažem, da li je amnestija nešto sjajno? Nije, ona ima svoje negativne strane. Amnestija je u ovom slučaju ispunila svrhu sprovođenja. Ne vidim, kao i vaš dojučerašnji zamenik, tako i vi danas kada prikazujete situaciju do krajnjih granica izdržljivosti dramatičnom zbog onoga što se dogodilo.
Pominjao sam primer Novog Sada. Pet godina nije popunjavana upražnjena sistematizacija u policiji, pet punih godina. Novo naselje sa 60 hiljada stanovnika nije imalo nijednog jedinog policajca. Ko je kriv za to što nije popunjavano? Ne možete da kažete – bio je kriv samo ministar. Ne, kakav ministar, to je od interesa za celu državu. Da li je postojao onda gradonačelnik Novog Sada, da li su postojali onda organi vlasti koji su apelovali da se to promeni? Niko ništa nije menjao.
Mi danas možemo da kažemo da su tim zakonom stvoreni tehnički preduslovi da se funkcionisanje sistema Uprave za izvršenje krivičnih sankcija kreće na bolje. Uvek možete, vi ćete meni da kažete – zameram za tu amnestiju, izašlo je njih troje preko vremena koji su bili povratnici, ja ću onda da kažem – ja zameram za onu amnestiju iz 2001. godine gde ste pustili ljude koji su pravosnažno bili osuđeni za krivična dela terorizma, a pustili ste ih zbog pritiska da su to politički neistomišljenici i time pokazali da je država Srbija u tom trenutku lica koja je osudila za terorizam počela da tretira kao političke neistomišljenike i da su razlozi njihovog zatvaranja i osuđivanja u stvari bili političke prirode, jer je njihov bio legitimni cilj da otcepljuju jedan deo državne teritorije, pa se to nama nije dopalo, kao to je bilo njihovo političko delovanje, i onda smo mi njih zatvorili, a posle nas neko pritisnuo da ih pustimo. I vi dobro znate da je to bio rezultat jednog međunarodnog pritiska u to vreme, kao što ovde znate da je to bio rezultat jednog neviđenog pritiska u samom sistemu koji je pukao. Da li vam je onda možda trebala neka masovna pobuna u zatvorima, kao što smo to imali nekada? Da uzimaju za taoce ljude koji rade u službama obezbeđenja.
Bili smo u neizdrživoj situaciji te 2012. godine, samo što ja to tada ovde pred vama sam morao da prećutim iz bojazni da ne izazovem jednu takvu situaciju zaista u zatvorima. Sada ne moram zato što ste izneli jednu netačnu informaciju i ja vas vrlo voljno demantujem. Tada smo imali kapacitet od sedam i po hiljada lica, a u zatvorima ih je bilo 11.300. Danas imamo kapacitet od 9.300, u zatvorima imamo 10.069 lica. Dakle, i povećali smo kapacitete, a povećali smo i broj alternativnih načina obezbeđivanja recimo prisustva okrivljenog lica u slučaju da je reč licu koje bi možda bilo pre tri godine u pritvoru, a danas je u kućnom pritvoru pod elektronskim nadzorom.
Postoji jedna objektivna razlika. Ne tražim, niti to volim da mi se neko divi i da mi laska, iznosi komplimente. Vrlo volim argumentovanu i dobru raspravu i to i te kako cenim. Jedna vaša uvažena koleginica je danas zaista pokazala da u Narodnoj skupštini možemo da imamo rasprave koje su vrlo argumentovane, vrlo utemeljene. Nisu takve rasprave ovde retke. Koliko puta sam, evo i juče i danas od vaše koleginice Marjanović čuo to, koliko puta sam i u prethodnom i u ovom sazivu čuo takvu raspravu od narodne poslanice i koleginice Olgice Batić. Zaista vrlo dobro pripremljena.
Zašto neke stvari ne idu brže? Zato što više ne smemo da rizikujemo. Godine 2009. je država mislila da u pravosuđu stvari mogu da idu mnogo brže i dobili smo slona koji je prošao kroz staklarsku radnju. Eto jedna metafora s moje strane, nadam se da mi neće biti zamereno.
Kada pričamo o rezultatima primene zakona, 2010. godine su počeli da se primenjuju novi pravosudni zakoni. Bilo bi sasvim očekivano da mi danas, 2014. godine imamo neuporedivo manje starih predmeta. Na žalost, nemamo. Procenat umanjenosti starih predmeta se meri sa manje od 2% i to je pokazatelj, to je indikator jednog lošeg stanja, ali su u pojedinim sudovima krenulo se, stvari su počele da se menjaju. Mislim da to treba da se i kroz predstavljane, kada bude na odboru predstavljane izveštaja o radu Vrhovnog kasacionog suda ili recimo Republičkog javnog tužilaštva da se takve stvari i pokažu.
Da li novi ZKP pravi probleme u primeni? Da li ima problema u primeni? Ima svakako. Nije bilo za očekivati da smo imali pripremu od 10 godina nije bilo za očekivati da problema nema. Pogledajte koliko se danas zaključuju sporazumi o priznanju krivice, pogledajte koliko se danas pristupa odlaganju krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca i videćete da ih je novi Zakonik o krivičnom postupku naterao na to.
Drugo pitanje je kako oni, recimo, primenjuju odlaganje krivičnog gonjenja? Tu bih se složio da je od slučaja do slučaja to vrlo diskutabilno.
Zašto neke od zakona ne donosimo brže? Mislim da sam to rekao upravo u ovome zašto neke stvari ne idu brže. Moramo da nađemo ravnotežu između brzine i kvaliteta. To je nešto što i izveštaji Evropske komisije, ovi poslednji koji su nam došli, insistiraju na tome. Naći balans, naći ravnotežu između brzine i kvaliteta.
Dotakli ste se nečega što nije tema današnje rasprave, što bi mogla da bude, a to je funkcionisanje informaciono-telekomunikacionih tehnologija u našem pravosuđu, jedno ni malo dobro stanje. Mislim da u ovom trenutku u našem pravosuđu funkcioniše šest ili sedam različitih operativnih sistema, koji često nisu međusobno povezani, koji su rezultati različitih međunarodnih donacija koje su krojene po merilima drugih pravosudnih sistema koje dobijamo od naših prijatelja iz inostranstva, a onda posle tri godine oni kažu - a sada izvolite plaćajte održavanje toga. Neretko se desi da ne možemo da kažemo da smo time potpuno zadovoljni zato što i u onim sistemi koje su naši ljudi radili nije se pitao korisnik sistema. Niste pitali šefa pisarnice, niste pitali zaposlene u pisarnici, upisničare i onda skrojite odelo koje je njima ili tesno ili im je preveliko, umesto da se kroji prema meri potreba funkcionisanja sistema.
Može da bude jedna posebna tema i uveren sam da ćemo uskoro imati jedan poseban zakon koji će tretirati upravo ovu vrstu obrade podataka bitne za funkcionisanje pravosuđa, a takav zakon je poslednji put donet, mislim, 1986. ili 1987. godine.
Izvinjavam se što sam ovoliko dugo pričao, ali mislim da je bilo je bilo neophodno, nećete mi zameriti, ali onu prvu stvar, na koju sam vam skrenuo pažnju, ste pomešali. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Možda ne znam, možda nisam dobro informisan, ne znam koja je to zemlja u Evropi čije pravosuđe nije reformisano u poslednjih 100 godina.
(Borislav Stefanović: Nije spominjana Evropa.)
Spominjana je baš Evropa. Dakle, čiji to pravosudni sistem 100 godina nije reformisan? Imate, recimo, pravosuđe jedne Savezne Republike Nemačke u kojem je došlo pre nekoliko godina, koje funkcioniše odlično, koje je nama kroz istoriju uvek bio uzor, koje je primer dobro organizovanog pravosuđa, u pojedinim saveznim državama do ukidanja sudova u gradovima koji do 15.000 stanovnika. Znači, čak i oni u kojima od inicijalnog akta do izricanja pravosnažne sudske presude prođe manje od godinu dana, čak i oni nastavljaju da se reformišu. Naravno, neću uzeti za zlo ako budem tumačio termin „reforma pravosuđa“ kao nešto kako ga naši građani tumače. Šta je za građanina pitanje kada će srpsko pravosuđe biti reformisano? Naš građanin, kada ga pitate šta znači reformisano pravosuđe, kaže to je pravosuđe kome verujem, odnosno kada broj onih koji mu veruju bude veći od onih mu ne veruju.
Nažalost, dugi, dugi, dugi niz godina našem pravosuđu veruje izuzetno mali broj procenat građana Srbije. Nikada nećete naići na situaciju da mu veruje 100% građana, jer ljudi pogotovo kada se oko nečega spore obojica misle da su u pravu i jedan će uvek izaći nezadovoljan iz suda. Retko kada se dešava da će izaći obojica, odnosno oboje zadovoljni.
Kada ste rekli, i to moram da završim, tendencija porasta opšteg kriminaliteta. Opet mi je krivo što niste malopre bili ovde kada sam govorio o nečemu što je veoma značajno. Zašto postoji naročito u onim slučajevima najčešćeg pojavnog oblika svakodnevnog uličnog kriminala.
Zašto postoji toliki broj povratnika? Pa, zato što je važećim Zakonikom o krivičnom postupku 2011. godine ukinuta mera obezbeđenja, mera obezbeđenja koja se izriče prema okrivljenom, a koju mi juče smo ovde predložili da vratimo. Zašto imate huligana koji odlaze na 10 utakmica za redom i na svakoj se pobije i protiv njega se vodi 10 krivičnih postupaka, a on na slobodi? Zato što je ukinuta 2011. godina ova mera koju smo predložili da vratimo, pa prema tome, čisto da ponovim još jednom, ako sada imate navijača koji zapali baklju, pa onda zapali i veliki broj sedišta na tribinama, pa se pošamara ili posvađa sa nekim, nasilnički se ponaša, pa bude priveden, pa se podnese krivična prijava protiv njega, pa se podigne optužni akt, pa se pokrene, dakle sudski krivični postupak, a on čovek na slobodi, pa ode na drugu utakmicu, pa na petu, pa na 10 i ponavlja na svakoj drugoj, trećoj, četvrtoj takvo svoje ponašanje.
Danas sudija može da mu izrekne meru zabrane pristupa. Ne danas, nego od trenutka kada počinje da se primenjuje ovde predloženi zakon, ako se usvoji, a uveren sam da ćemo tom ubedljivom većinom usvojiti, bilo da su u pitanju poslanici vlasti ili opozicije. Sada kada mu izrekne sudija tu meru, a on opet ode negde na utakmicu i pokuša da pravi nerede i ako ga legitimiše policajac na mestu gde ne sme da bude zato što je dobio zabranu suda da boravi na tom mestu, on može odmah da ide u pritvor.
Popravili smo još jednu stvar i ne znam da li ste to primetili na poslednjim derbi utakmicama, a to je da nam prekršajne sudije odu na najveće stadione i kako policija privede nekoga tako može odmah po hitnom postupku da mu sudi i da ga šalje bez odlaganja izvršenja po osnovu žalbe na izdržavanje kazne zatvora, što je već počelo da daje efekte.
Znate, ako je neko do te mere poremećen ili bolestan da na sred ulice u po bela dana uzme i nekoga ubije, onda to govori o psihičkom stanju te ličnosti, a psihičko stanje te ličnosti može da bude, ali nije nužno, posledica funkcionisanja samo suda ili samo tužilaštva ili samo policije. Ono je posledica filmova koje je taj čovek pogledao kao dete, pogledao na televiziji pa je bio pun različitih scena, posledica i ponašanje njegove porodice, posledica njegovog boravka u školi i manjak rezultata njegovog obrazovanja i mnogo čega drugog, društva u kome se kreće.
Možda ne sa onim efektima toliko velikim koliko smo želeli, ali u akcijama pretresanja, zaplene i hapšenja ljudi koji se bave neovlašćenom proizvodnjom i stavljanje u promet opojnih droga napravili smo značajne pomake u odnosu na prethodni period. Kažem, možda ne sa onim efektima jer imamo velike probleme u funkcionisanju sistema. To je zato što je sistem bio deceniju, možda i više, zapušten.
U određenim oblastima neki pomaci se već vide. U određenim oblastima oni će biti u neko doglednije vreme vidljivi. Pomenuli ste malopre nešto, nisam to replicirao, ali evo u jednoj rečenici. Rekli ste predsednici sudova. Verujem da ste obavešteni da je VSS predložio kandidate za predsednike sudova Narodnoj
skupštini. Mislim da je to dobro. Mislim da je dobro da Srbija posle više od pet godina dobije svoje predsednike sudova jer je v.d. stanje u sudovima nešto što radi protiv samog sudstva.
Verujem da će to doprineti mnogim značajnim merama. Jedna od tih mera jeste program za rešavanje starih predmeta. U pilot projektima koje smo primenjivali u nekim sudovima dao je odlične rezultate. Broj starih predmeta je smanjen i preko 60%, a da pri tom novopridolazeći predmeti, priliv novih predmeta nisu postojali stari predmeti. Zašto? Zato što su ti sudovi imali dobru organizaciju rada. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se na one tačke koje do sada nisam obrazlagao, ili ih nisam obrazlagao na takav način, pri tom ne ulazeći u prvu primedbu koja se tiče hitnosti o postupanju. Mislim da sam nekoliko puta o tome govorio, čak i kada moj prethodnik nije bio ovde, govorio sam detaljnije o tome.
Ima nekoliko stvari sa kojima ne mogu nikako da budem saglasan. Prva stvar, ako tvrdite da su javne rasprave bile fingirane, ja mogu mnogo osnovanije da tvrdim da niste obavešteni, a mogli ste da se obavestite.
Kada su u pitanju javne rasprave o celovitim predlozima zakona koji su danas ovde pred vama, dakle, o Zakonu o pravobranilaštvu i o Zakonu o posredovanju rešavanju sporova, vrlo odgovorno tvrdim da su sprovođene dobro organizovane rasprave u sedištu svakog apelacionog suda, što ću reći u Novom Sadu, u Kragujevcu, u Nišu i u Beogradu. Da su na tim javnim raspravama bili prisutni, odnosno bila prisutna većina pozvanih lica, pozvanih ne fizički samo već i po svojoj profesiji i po svom interesovanju i po svom profesionalnom pozivu, da prisustvuju i uzmu učešće u tim javnim raspravama. Da je takva javna rasprava bila sprovedena po programu održavanja javne rasprave koju je utvrdio Odbor za pravni sistem i državne organe Vlade Republike Srbije koji je za to i ovlašćen. Da su te javne rasprave trajale minimum trideset dana, ali očigledno da niste o tome bili dobro obavešteni i da to uopšte nije bilo fingirano.
I ako hoćete, hvala vam za komplimente koje ste izrekli za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ali odmah da vam kažem, taj zakon za razliku od ovih doživeo je svega dva okrugla stola, a ova su doživljavala i po duplo više, minimum. Što znači da očigledno niste imali tu informaciju i ne zameram vam, ali nemojte onda da kvalifikujete nešto o čemu niste dovoljno znali.
Što se tiče Zakona o parničnom postupku, recimo, Radna grupa koja je formirana još decembra meseca 2012. godine i koja je izradila ove predloge izmena i dopuna uradila je predloge znatno opširnije koji su zahvatali korpus od preko 80 članova, ako se ne varam. Zbog opreza da bi tako velike promene odjednom mogle da bez adekvatne primene unesu haos, mi smo ih sveli na krug najnužnijih, ali možete zamisliti od decembra 2012. godine do sada koliko puta su preispitivani ti članovi kako od strane članova Radne grupe tako i na samim okruglim stolovima u vidu javnih rasprava. Dakle, ne mogu da podržim to što ste rekli.
Kada su u pitanju zakoni o kojima je juče rasprava vođena u načelu, reč je o zakonima koji su doživeli dva kruga javnih rasprava. Nešto još moram da vam kažem našta sam u potpunosti ponosan, dakle, koja je metodologija u našem radu kada donosimo obimnije izmene ili dopune nekog zakona ili potpuno novi zakon. Radna grupa definiše tekst. Taj tekst se pretoči u nacrt zakona. Nacrt zakona se uputi na javnu raspravu koja traje 30 dana minimum. Održava se krug javnih rasprava najčešće, kao što rekoh, u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i u Kragujevcu. Kada se prođe taj krug javnih rasprava, a nacrt je poslat na mišljenje u Evropsku komisiju, sačekamo mišljenje Evropske komisije. Kada nam ono dođe mi tekst nacrta uskladimo sa mišljenjem Evropske komisije i najčešće opet sprovedemo dodatnu javnu raspravu.
Mislim da ste ovde bili potpuno na tankom ledu, jer ste udarili na onoga ko je odpočetka vršenja, odnosno obavljanja svoje funkcije se trudio da u tome pokaže potpunu razliku u odnosu na svoje prethodnike. Kada kažem prethodnike mislim na kolege ministre uopšte, jer najčešće postoji tendencija samo što pre daj zakon u proceduru i usvajaj ga.
Dakle, ovi predlozi koji su danas pred vama doživeli su žestoku trijažu, kako teorije, tako i prakse. Mislim da niste u pravu kada pokušavate to da im zamerite. U ovom trenutku mogao sam zaista i na internetu, pre nego što sam uzeo reč da pogledam kada su tačno održavane te rasprave, pa da vam dam podatak, ili da vam dam usvojeni program i njegovu realizovanost od strane Odbora za pravni sistem i državne organe, ali ovde zaista niste u pravu kada ste to rekli.
Poslednje, bez želje da nešto omalovažim, ali kada ste kritikovali definiciju javnog pravobranilaštva, ne znam čime treba da se bavi javno pravobranilaštvo, ne sigurno fizičkom zaštitom nekog. Ono se bavi zaštitom prava, imovinsko-pravnih interesa, odnosno imovinskih prava države, jedinice lokalne samouprave, autonomne pokrajine. Čime drugo da se bavi?
Možda ja vas ovde nisam do kraja razume, molim vas da mi to obrazložite, ali molim vas budite korektni, ako vam treba informacija dostaviću vam. Možete i vi da se raspitate.
Dakle, u sva četiri apelaciona suda održane su javne rasprave i na njima su učestvovali zamenici Republičkog javnog pravobranioca, učestvovali su javni pravobranioci sa lokalnog i pokrajinskog nivoa, jedna izuzetno široka javna rasprava za razliku od recimo, odmah ću vam dati kontra argument, za razliku od Nacrta zakona o pravobranilaštvu koji sam zatekao kao ministar koji je 27. jula 2012. godine stupio na funkciju za koju mi nije poznato uopšte da je sprovođenja javna rasprava.
To je jedan nacrt zakonskog teksta koji sam ja zatekao, koji se u nekim stvarima, u nekim aspektima bitno razlikuje od ovoga što je ovde predloženo, ali ako nije sprovođena nikakva javna rasprava ovde, nasuprot tome i te kako jeste.

Izuzetno kratko.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sa željom da u raspravi u pojedinostima zaista se dotaknemo i ove teme koju ste poslednju pomenuli, još jednom ću da izrazim svoje neslaganje sa onim što ste rekli u javnim raspravama.
Da ste vi mene pitali i da ste mi postavili pitanje koliko je javnih rasprava održano, u kom vremenskom periodu, koliko lica je učestvovalo, ja bih vrlo rado vama odgovorio na to, ali vi ste rekli da su javne rasprave bile fingirane. Automatski ste jednu stvar zakucali kao presuđenu, fingirana javna rasprava. Dozvolite, ali i ovo je javna rasprava i ovo je najšira javna rasprava koju građani Srbije prate. I onaj koga interesuje i onaj koga ne interesuje.
Mi pošaljemo javni poziv kada odlazimo u neki grad u Srbiji gde se održava okrugli sto u vidu javne rasprave.
Da li mislite da apsolutno sve zanima koja su rešenja Zakona o pravobranilaštvu? Znate li koliko je Narodna skupština donosila i koliko će tek donositi zakona iz oblasti nauke, u 90% slučajeva, a bavio sam se naukom, bavite se vi naukom i vrlo dobro znate da to izuzetno uzan krug ljudi u Srbiji to interesuje.
Ne možete reći i ja i dalje stojim pri tome, možete reći, ali nije korektno reći, javna rasprava je fingirana. Javna rasprava bi bila fingirana da nije pozvan niko osim kruga podobnih koji će da klimaju glavom, nije nikako.
Često se dešavalo, predložimo neko rešenje, ono naiđe na apsolutno neprihvatanje učesnika javne rasprave i korigujemo ga, zato što nam je cilj da donesemo što je moguće kvalitetniji zakon i da taj zakon bude primenjiv i da dugo traje.
Dakle, jednostavno, nekorektno je reći, javna rasprava je bila fingirana, jer nije, apsolutno nije.
Pogledajte koliko je doneto zakona u Republici Srbiji, u dugom nizu prethodnih godina, da nisu doživljavali pravu javnu raspravu.
Javna rasprava je kada neistomišljenik o ovome napiše kolumnu ili članak, kada ukaže kroz jedan dobar sadržajan tekst sa nečim što se ne slaže u ovom predlogu i to je javna rasprava i to su ljudi radili u određenim zakonima koje smo predlagali Vladi, a Vlada Skupštini. Ovi zakoni koji su pred vama, mislim na obimne izmene i dopune ili celovite zakone, u ovom slučaju na prvom mestu četiri zakona, a to su o izvršenju krivičnih sankcija, o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera o kojima smo juče raspravljali i u ovom slučaju Zakon o pravobranilaštvu i Zakon o posredovanju u rešavanju sporova, apsolutno su prošli kroz javne rasprave.
U ova dva zakona, posredovanje u rešavanju sporova i zakon o pravobranilaštvu, u raspravama je učestvovalo po zakonu preko 300 lica.
Moram da se uporedim u ovakvim nekim stvarima što je bilo pre mene, jer to bi bilo kao da imate dete kome kažete – baš te briga ko ti je otac i majka i baš te briga ko su tvoja deca sutra.
Postoji nešto što se zove kontinuitet institucija. Ja se kao čovek koji se nalazi na čelu državne institucije, trudim da unapredim njen rad u odnosu na pređašnji rad te institucije, bez bilo kakve političke pozadine u toj priči, čisto funkcionalno.
Šta je to bolje u radu Ministarstva, a šta je lošije? Šta je bolje u radu Vlade, a šta je lošije u radu Vlade?
Dakle, u radu ove vlade i radu ovog ministarstva, bolje je to što se ne sprovode fingirane javne rasprave, jer možda su one nekada sprovođene i postajale i ovde se ne sprovode.
Odmah da vam kažem, možda bi se sprovodile, ali ja ne želim da se sprovode takve javne rasprave.
Jednostavno, ne želim. Trista ljudi je pametnije od jednog čoveka. Svi ljudi sve znaju, kaže jedna izreka. Dakle, konsultujte što veći broj nas.
Raspitajte se, niste bili poslanik u prethodnom sazivu. Dešavalo se često da u raspravi u pojedinostima, čak i na sednici u plenumu, prihvatim amandman koji predlože kolege iz opozicije, čak i kada ga je odbio nadležni odbor. I to se dešavalo. Snagom argumenata ljudi me razuvere u onaj stav, odnosno uvere u neki drugi stav i to se prihvati. Ako se uklapa u sistem zakona, to i prođe.
Ali, opet kažem, nekorektno je da kažete da su sprovođene fingirane javne rasprave, jer nisu.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsednik, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da na početku današnje rasprave u načelu dam nekoliko uvodnih napomena vezanih za Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, Predlog zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, koji su danas na dnevnom redu.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, treba napomenuti da je važećim Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija koji se primenjuje od 1. januara 2006. godine, sa izmenama i dopunama donetim 2009. i 2011. godine, izvršeno vreme usklađivanje teksta ovog zakona sa novim Ustavom Republike Srbije i međunarodnim konvencijama i pravnim standardima iz oblasti izvršenja krivičnih sankcija. Uspostavljen je novi i moderan temelj za reformu i uvođenje instituta koji do tada nisu postojali u sistemu izvršenja u nas. Takođe, definisan je i pravni okvir za uspostavljanje Službe za izvršenje alternativnih sankcija i mera. Uveden je i dvostepeni interni sistem prituživanja za osuđene, sa jasno definisanim pravima, dužnostima, postupkom i rokovima u kojima se mora postupiti po pritužbama, kao i sudska zaštita pokretanjem upravnog spora.
Prvi put je normativno definisan i na objektivnim i merljivim kriterijumima utemeljen postupak napredovanja u tretmanu osuđenih, disciplinsko kažnjavanje osuđenih, uslovi i način upotrebe sredstava prinude i dr.
Međutim, u cilju daljeg unapređenja zakonodavnog okvira u Republici Srbiji u ovoj oblasti i potpunog usklađivanja sa pravnim tekovinama EU, izrađen je tekst novog zakona o izvršenju krivičnih sankcija kojim se podiže nivo zaštite prava lica lišenih sloboda. Podsetiću i da je donošenje ovog zakona, kao i Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, predviđeno donetom Strategijom razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji do 2020. godine, kao i Strategijom za smanjenje preopterećenosti smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija.
Ovim zakonskom predlogom uvodi se novi institut sudija za izvršenje krivičnih sankcija i definiše se uloga, nadležnost, organizacioni i procesni okvir za postupanje sudije za izvršenje.
Sistem sudskog nadzora nad izvršenjem krivičnih sankcija ustanovljen je u skoro svim zemljama kontinentalnog pravnog sistema. Sudija za izvršenje uveden je i deluje u Italiji, Portugaliji, Španiji, Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama, a u cilju smanjenje stope povrata i rasterećenja zatvorskih kapaciteta.
Rezultati nove vrste sudske zaštite prava lica lišenih slobode u ovim zemljama dali su pozitivne efekte. Napomenuo bih i da je Savet Evrope u svojoj ekspertizi na tekst Nacrta zakona o izvršenju krivičnih sankcija pohvalio uvođenje ovog novog instituta – sudije za izvršenje krivičnih sankcija.
Uvođenjem sudije za izvršenje krivičnih sankcija u naš pravosudni sistem uspostaviće se delotvornija sudska zaštita i nadzor nad poštovanjem prava lica lišenih slobode, s obzirom da je reč o specijalizovanim sudijama pri višim sudovima, što će uz ustanovljavanje postpenalnog prihvata osuđenih, predstavljati i potpuno usklađivanje sa evropskim standardima.
Sudija za izvršenje uvodi se u naš pravni sistem kako bi se sa strogo administrativnog nadzora nad izvršenjem krivičnih sankcija prešlo na sudsku kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, s obzirom da uloga suda ne treba da se završi izricanjem sankcije, već i praćenjem njenog izvršenja, kako bi se u potpunosti ostvarila svrha izricanja krivičnih sankcija. Propisano je da će sudija za izvršenje najmanje tri puta godišnje da obilazi zavode na teritoriji svoje mesne nadležnosti, da razgovara sa osuđenima i informiše ih o načinima ostvarivanja prava.
Problem predstavlja i nepostojanje delotvornog sistema koji reguliše zaštitu prava pritvorenih lica po pojedinim pritužbama. Ovim zakonskim predlogom uvodi se nadležnost sudije za izvršenje i u ovom postupku. Sudija za izvršenje je nadležan za zaštitu prava po pritužbi pritvorenika i na postupak po zahtevu za sudsku zaštitu osuđenog ili lica na izvršenju mere bezbednosti, koje se sprovodi u zavodu za izvršenje krivičnih sankcija.
Osuđeni može direktno podneti žalbu sudiji za izvršenje na odluku upravnika zavoda o disciplinskom kažnjavanju, određivanju posebne mere smeštaja, pod pojačan nadzor i mere usamljenja. Ova novina je važna s obzirom da je reč o postupcima u kojima se značajno ograničavaju prava osuđenog i samim tim zahtevaju hitnost u postupanju.
Novinu u ovom novom zakonskom predlogu predstavlja i davanje statusa ovlašćenog službenog lica pripadnicima službe za obezbeđenje u zavodima. Ovakvo rešenje je predloženo s obzirom na ovlašćenja koja pripadnici te službe imaju u obavljanju poslova, njihovu odgovornost, procenu stepena rizika u obavljanju poslova i zadataka, svakodnevni kontakt sa osuđenim i pritvorenim licima, kao i značaj ove službe u sistemu izvršenja za obezbeđivanje reda i bezbednosti u kazneno-popravnim domovima.
U odnosu na sadašnji Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, u ovom predlogu zakona preciznije su definisana i odvojena proširena prava i pogodnosti koje se osuđenom mogu dodeliti.
Još jedan razlog za donošenje novog zakona o izvršenju krivičnih sankcija je i odvajanje odredbi koje regulišu izvršenje alternativnih sankcija i mera u poseban zakon. Donošenjem zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, čije je donošenje predloženo istovremeno sa zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, posebno će se regulisati ova oblast, zbog sve većeg značaja izvršenja alternativnih sankcija, kao i u cilju daljeg usklađivanja sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
U vezi sa tim zakonskim predlogom, pre svega ću istaći da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, kao organ uprave u sastavu Ministarstva pravde nadležan za izvršenje krivičnih sankcija, realizuje alternativne sankcije od 2009. godine. U periodu od 2009. do 2012. godine oformljeno je sedam kancelarija. U zatečenom stanju, kada sam preuzeo funkciju ministra pravde i državne uprave 2012. godine, bilo je od tih sedam šest kancelarija koje su radile. Tokom 2013. godine ta jedna je proradila i otvoreno je novih devet kancelarija, a u toku ove godine, dakle, do kraja 2014. godine, u planu je da bude otvoreno preostalih devet kancelarija, čime će biti ispunjen plan Ministarstva pravde da u svim gradovima koji su sedišta viših sudova postoje kancelarije za izvršenje alternativnih sankcija.
Upotpunjavanje mreže kancelarija za alternativne sankcije prati i zakonske promene kojima se proširuju poslovi izvršenja vanzavodskih sankcija i mera, čime se približavamo razvijenim sistemima koji postoje u većini zemalja EU. Članstvo u Savetu Evrope i proces pridruživanja EU podrazumevaju postojanje čitavog niza vaninstitucionalnih mera i sankcija.
Novim zakonom će se postići efikasnije izvršenje alternativnih mera i sankcija i moći će u potpunosti da se iskažu sve prednosti ovakvog vida kažnjavanja. Naša dosadašnja praksa ukazuje na brojne pozitivne efekte primene vanzavodskih sankcija i mera. Na prvom mestu, poboljšava se efikasnost sankcionisanja učinilaca krivičnih dela manje društvene opasnosti. Na ovaj način stvaraju se uslovi da učinioci takvih krivičnih dela vrate dug društvu na adekvatniji i korisniji način. Na primer, obavljanjem društveno-korisnog rada. Alternativne sankcije utiču na smanjenje negativnih uticaja drugih osuđenika, posebno na mlade koji se prvi put javljaju kao izvršioci krivičnih dela, što samim tim i doprinosi smanjenju recidiva.
Smisao alternativnih sankcija i mera je da se primenom različitih metoda kontroliše i koriguje funkcionisanje učinioca krivičnog dela, a da se on ne isključuje u potpunosti iz svog šireg socijalnog okruženja, da u mnogim situacijama sačuva zaposlenje, da manje ugrozi i poremeti svoj porodični status, da ne prekida obrazovni proces i tome slično.
Šira primena alternativnih sankcija i mera doprinosi smanjenju broja lica lišenih slobode u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, što predstavlja znatnu uštedu u budžetu, a stvara i uslove za bolji tretman lica koja se nalaze u penalnim ustanovama. Kao primer budžetske uštede navešću nekoliko statističkih podataka u toku od prethodne dve godine.
U toku 2012. godine uspešno je realizovano 209 kazni rada u javnom interesu, u sklopu kojih je odrađeno ukupno 33.842 sata rada u javnom interesu. Javna preduzeća, odnosno poslodavci kod kojih su osuđeni obavljali društveno koristan rad, bi za izdržavanje tih poslova, ukoliko bi angažovali radnu snagu preko, recimo, omladinske zadruge, morali da plate iznos od 6.429.980 dinara, što predstavlja direktnu uštedu, odnosno korist za naš državni budžet i za društveni budžet.
Ako se uzme u obzir da su ovo mogle da budu zatvorske sankcije, što bi preračunato u dane i godine iznosilo negde oko 11 godina zatvora, a da trošak države za jedan zatvorski dan iznosi u proseku oko 15 evra za osuđeno lice, jasno je da je ušteda za društvo još veća.
U 2013. godini izvršeno je ukupno 253 kazne rada u javnom interesu, u sklopu kojih je određeno 74.888 sati rada u javnom interesu, odnosno 9.361 radni dan. Javna preduzeća bi za izvršavanje poslova morala da plate iznos od 10.034.992 dinara. Koristeći istu metodologiju kao za 2012. godinu, to bi preračunato iznosilo oko 25 godina zatvora, što znači da je budžetska ušteda oko 140 i po hiljada evra. To se odnosi i na prvi kvartal tekuće godine, u toku kojeg je izvršeno 63 kazne rada u javnom interesu, odnosno ukupno 12.246 sati rada ili 1.530 radnih dana. Javna preduzeća morala bi da plate iznos koji je nešto veći od 1.600.000 dinara, a preračunato u godine zatvora to bi iznosilo oko četiri godine, što znači da je ušteda za drštvo nešto manja od 22 hiljade evra.
Ovde bih naročito napomenuo da nakon donošenja i početka primene novog zakona o prekršajima beležimo tendenciju porasta izricanja kazne rada u javnom interesu.
Kada je upitanju izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje ili, kako se drugačije naziva, kućni zatvor, tokom 2013. godine 747 lica je
izdržalo ovu kaznu, što prema dužini izrečenih kazni u mesecima iznosi 3.703 meseca zatvora, odnosno direktnu uštedu od 63,3 miliona dinara ili oko 550 hiljada evra. U odnosu na prvi kvartal 2014. godine, ovakav način izvršenja sprovodi se prema 203 lica, sa ukupnom dužinom izrečenih kazni od 1.045 meseci zatvora. Direktna ušteda u budžetu je 18 miliona dinara za ova tri meseca.
Slična situacija je i kod izvršenja mere pritvora sa zabranom napuštanja stana, pa je u toku 2013. godine i u prvom kvartalu 2014. godine, gde se ova mera primenjuje prema 153 lica, to preračunato u 571 mesec pritvora, odnosno direktnu uštedu od 9,8 miliona dinara. Navedeni podaci predstavljaju direktnu uštedu za izdržavanje osuđenih i pritvorenih lica, i to kada se oduzmu zarade poverenika i svi ostali troškovi sprovođenja i izvršenja, s obzirom da su računati samo direktni troškovi potrebni za život lica lišenih slobode u zatvoru.
Ovim predlogom zakona se bliže regulišu i postupci u postpenalnom tretmanu i pružanje pomoći licima nakon izvršene kazne zatvora, što će olakšati reintegraciju osuđenih u socijalnu sredinu i time umanjiti rizik od ponovnog činjenja krivičnih dela. Ovo se odnosi i na praćenje i kontrolu izvršenja mera određenih uslovno otpuštenim licima, što će se pozitivno odraziti i na broj sudskih odluka o uslovnom otpustu.
Sve navedeno dobija na značaju zbog stalnog rasta kriminaliteta i broja osuđenih, kao i zato što se rizik od povrata uvećava ukoliko se ne stvore uslovi da se od ukupnog broja bivših osuđenika veći deo pravovremeno uspešno reintegriše u društvenu sredinu. Jedan od uslova uspeha na ovom polju jeste organizovanje aktivnosti kojima se smanjuje socijalna isključenost bivših osuđenih lica.
Prilikom izrade Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera posebno se vodilo računa o njegovoj usklađenosti sa Probacionim pravilima Saveta Evrope, što ne bi bilo moguće da se postigne izmenama postojećeg Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, a što je još jedan od dodatnih razloga za donošenje ovog zakona kao novog zakona.
Odredbama Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera propisan je postupak izvršenja vanzavodskih sankcija i mera izrečenih u krivičnom i prekršajnom postupku i obuhvata sledeće.
Pod jedan, nadzor nad izvršenjem obaveza prema odluci javnog tužilaštva o odlaganju krivičnog gonjenja, kao i sprovođenje obaveza po presudi donetoj na osnovu zaključenog sporazuma o priznanju krivičnog dela.
Pod dva, nadzor nad izvršenjem mere zabrane napuštanja stana, kao i nadzor nad izvršenjem mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem.
Pod tri, izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, sa ili bez elektronskog nadzora, tzv. kućni zatvor. Određena su prava i obaveze osuđenih i postupci rada poverenika. Novinu predstavlja pravo osuđenog na boravak van prostorija u kojima stanuje najviše dva časa u toku dana i to u periodu od 13.00 do 17.00 časova.
Taksativno su navedeni i razlozi zbog kojih osuđeni može molbom da se obrati direktoru uprave radi odobrenja za napuštanje prostorija u kojima izvršava kaznu kućnog zatvora.
Četiri, izvršenje uslovne osude sa zaštitnim nadzorom. Uređuju se prava i obaveze osuđenog kao i način rada poverenika.
Pet, izvršenje kazne rada u javnom interesu. Propisuje se način određivanja poslodavaca kod kojih može da se realizuje kazna rada u javnom interesu, vrsta poslova, prava i obaveze osuđenih, kao i obaveze i način rada poverenika.
Šest, izvršenje mera koje sud može odrediti osuđenom licu u odluci o uslovnom otpustu.
Sedam, pružanje pomoći licu posle izdržane kazne zatvora. Teškoće u reintegraciji u socijalnu sredinu nakon izdržane zatvorske kazne često dovode do ponovnog činjenja krivičnih dela, odnosno recidiva u kriminalnom ponašanju. Odgovorno društvo koje nastoji da smanji rizike da bivša osuđena lica nastave sa kriminalnom delatnošću, mora stvoriti uslove za kontinuiranu podršku tim licima kako bi lakše prevazišli probleme sa kojima se mogu suočiti nakon izlaska iz penalne ustanove. Ovaj značajan segment krivično-pravne zaštite kojim se pospešuje prilagođavanje bivših osuđenih lica zahtevima društvene zajednice i njegovo uključivanje u društvo, treba da realizuju poverenici.
Osam, poslednju, odnosno poslednju novinu koju navodim iz ovoga dela zakona čini primena posebnih mera za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode, prema maloletnim licima. Učinilac krivičnog dela protiv polne slobode prema maloletnim licima dužan je da se javi nadležnom povereniku u roku od tri dana od dana izvršenja krivične sankcije koja mu je izrečena. Uređena su prava i obaveze ovih lica nakon izdržane kazne zatvora kao i postupanje poverenika tokom vršenja nadzora.
Bitno je napomenuti da su tokom pripreme zakonskih tekstova održane dve opsežne javne rasprave za stručnu i širu javnost u decembru 2012. godine, i u maju 2013. godine, kada su predstavljeni predlozi Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, kao i ekspertski izveštaj o usklađenosti radnih verzija zakona sa postojećim zakonima koji uređuju ovu oblast.
Na javne rasprave pozvani su, pored zaposlenih iz kazneno-popravnih zavoda zainteresovani predstavnici organa i organizacija, pravosudnih organa, međunarodnih organizacija, nevladinih organizacija i udruženja građana, profesori i drugi zainteresovani organi, ustanove i organizacije. Tekstovi radnih verzija oba zakona bili su postavljeni na sajtu Ministarstva pravde kao i način dostavljanja primedbi predloga i sugestija.
Nacrti oba zakona su poslati na mišljenje Savetu Evrope, a dobijene preporuke Radna grupa je razmotrila i unela u predložene tekstove, tako da su predloženi tekstovi Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, između ostalog, i rezultat sprovedene javne rasprave i dobijenih preporuka eksperata Saveta Evrope.
Na kraju, dao bih i par uvodnih napomena vezanih za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Naizgled i u suštini ono što jesu, kratkih i u nomotehnici poznatijih kao interventnih izmena. Pre svega, želim da napomenem da je reč o najnužnijim izmenama ovoga Zakonika, a da se u Ministarstvu pravde detaljno prati i analizira njegovo sprovođenje i primena i razmišlja o njegovoj detaljnijoj izmeni i dopuni. Preduzimaju se, u vezi s tim i druge organizacione i tehničke mere za njegovu nesmetanu i punu primenu.
Naravno, ukoliko se, dakle, nakon detaljnije analize pokaže da će biti potrebno izvršiti opsežnije izmene, odnosno intervencije u ovaj zakonski tekst, takve intervencije će biti i pripremljene.
Takođe, jedan od razloga za donošenje u ovako malom obimu Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku jeste i ispunjenje mera kojima smo se obavezali donošenjem Akcionog plana Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije do 2018. godine.
Za sada, rekao bih, da su ove izmene i dopune vezane za dopunu mera koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva. Preciziranja raspodele sredstava koja su pribavljena od okrivljenog prilikom primene instituta o odlaganju krivičnog gonjenja. Izmenu odredbe o pribavljanju evidencije o ostvarenoj elektronskoj komunikaciji, kao i odredbe koje uređuje do kada se može zaključiti sporazum o priznanju krivičnog dela.
Ovakve dopune neophodne su jer novi Zakonik o krivičnom postupku, za razliku od Zakonika iz 2001. godine, ne sadrži meru zabrane posećivanja određenih mesta u okviru mera koje se mogu primeniti prema okrivljenom u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka.
S obzirom, da je ovakva mera neophodna, posebno kod lica koja su okrivljena da su učinila krivično delo nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu iz člana 344. Krivičnog zakonika, uvođenjem ovakve mere u Zakonik o krivičnom postupku sprečava se da okrivljeni ponovi krivično delo ukoliko za to postoji opasnost.
Podsetiću vas da je u gotovo identičnom obliku ovakav zakon nova Vlada, odnosno ovakav Predlog zakona nova Vlada povukla prilikom stupanja na funkciju i faktički sada se taj zakon vraća u proceduru. A neposredni povod za donošenje ovog, odnosno predlaganje tačno ovog dela Predloga zakona, jesu bili i učestali neredi sa neretko kobnim ishodima na sportskim priredbama krajem, odnosno u drugoj polovini prošle godine.
Kada se ima u vidu da nasilničko ponašanje na sportskim priredbama uglavnom čini određeni krug istih lica, kao i da ta lica često ponavljaju isto krivično delo, predloženom merom daje se mogućnost da sud takvim licima zabrani prisustvo na određenim mestima, najčešće sportskim objektima, ako pričamo o ovom konkretnom slučaju, i to za vreme trajanja krivičnog postupka.
Pored toga, Predlogom zakona se uređuje i raspodela sredstava koja su pribavljena od okrivljenog prilikom primene instituta odlaganja krivičnog gonjenja. Ova izmena je predložena u cilju pravilnije i transparentnije raspodele svih ovih sredstava. Konkretno predlaže se da se sredstva raspodeljuju po održanom javnom konkursu na kome će učestvovati humanitarne organizacije, fondovi, javne ustanove kao i druga zainteresovana pravna i fizička lica. Konkurs će sprovoditi posebna komisija koju će obrazovati ministar nadležan za poslove pravosuđa dok će konačnu odluku o raspodeli sredstava u humanitarne i druge javne svrhe donositi Vlada Srbije.
Jedan od osnovnih razloga za predlaganje ovakve novine jeste i rezultat analize dosadašnjeg raspolaganja sredstvima prikupljenim od odlaganja krivičnog gonjenja gde smo u nekim od najvećih tužilaštava u Republici Srbiji utvrdili da su sredstva odlazila na svega dve do tri adrese iako je krug fizičkih i pravnih lica kojima su ova sredstva bila i te kako neophodna daleko, daleko širi nego što je to zaista bio krug beneficijara ovog instituta.
Značajnu novinu predstavlja izmena odredbe koja se odnosi na pribavljanje evidencije o ostvarenoj elektronskoj komunikaciji. Predlaže se da se ovi podaci mogu pribaviti samo, isključivo po nalogu suda, a ne kako je bilo propisano po nalogu javnog tužioca. Pored činjenice da je ovakva izmena neophodna zbog zaštite podataka o ličnosti, treba podsetiti da je pred Ustavnim sudom ova odredba i to s razlogom osporena. Upravo zbog toga što se sa pribavljanje evidencije ne ostvaruje po odluci suda, pa se ovom izmenom istovremeno vrši potrebo usklađivanje sporne zakonske odredbe.
Napomenuo bih da se menja i zakonska odredba vezana za zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela na taj način što se predlaže da se ovaj sporazum može zaključiti do zaključenja glavnog pretresa, za razliku od važećeg zakonskog rešenja koje predviđa da se ovaj sporazum može zaključiti do izjašnjenja optuženog o optužbi na glavnom pretresu.
Predloženo rešenje je posledica zahteva sudske prakse. Očekuje se da će ovakvom izmenom da se omogući efikasnije vođenje krivičnog postupka, jer se stvaraju uslovi da se i u kasnijoj fazi krivičnog postupka zaključi predmetni sporazum čime će se postići brže završavanje predmeta i smanjenje troškova krivičnog postupka.
To bi u najkraćem bile najznačajnije novine iz ova tri predloga zakona.
Na kraju želim da vam se zahvalim na pažnji i izrazim nadu da će posle rasprave i u načelu i u pojedinostima predloženi zakoni biti usvojeni.
Usvajanjem ovih zakona stvoriće se uslovi za ostvarivanje ciljeva predviđenih već usvojenim strateškim dokumentima vezanim kako za pravosuđe, tako i za sistem izvršenja krivičnih sankcija. Stvoriće se precizniji normativni okvir u odnosu na postojeće zakone i izvršiće se neke od naših preuzetih međunarodnih obaveza u procesu pridruživanja EU. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, zajedno sa kolegama iz Ministarstva privrede pažljivo smo razmatrali ovaj amandman. Amandman i te kako ima smisla i biće ozbiljno razmatrano ovakvo uvrštavanje odgovornosti države u novi zakon o privatizaciji, koji će se pred vama naći u narednih, nadam se, mesec ili mesec i po dana.
Dakle, ne uklapa se u koncepciju ovoga što je promena člana 20ž, ali svakako ima smisla i zahvaljujem koleginici Olgici Batić na tome. U novi zakon o privatizaciji biće razmotrena mogućnost uključivanja odgovornosti države za tačnost datih podataka o subjektu privatizacije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, jJavljam se kao ovlašćeni predstavnik predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije, koja je u izlaganju prethodnika prozvana da vodi otvoreno antireformski kurs. Ne znam na osnovu čega neko može da ceni da ova Vlada vodi antireformski kurs? Ova Vlada koja je treću nedelju u svom mandatu je, kao što je izneto u ekspozeu predsednika Vlade, Vlada koja i te kako drži reformski kurs i prvi put zastupa sistemsko rešavanje mnogih teških, bolnih i nerešavanih problema u dugom nizu prethodnih godina. Ne može Vlada koja je tri nedelje u mandatu, i na funkciji, da bude prozivana za nešto što nije uradila u prethodnih šest meseci. Može to vama da se dopada ili da se ne dopada, ovo je nova Vlada Republike Srbije. Da je stara imala potpuni kapacitet ovo da reši, verovatno bi rešila.
Druga stvar, ne znam čemu toliko nestrpljenje. Posle tri nedelje nemate više strpljenja da sačekate čitav paket reformskih zakona koji će doći u Skupštinu. Mislim da je to nekoliko puta jasno rečeno. Mi jesmo razmenjivali u subotu argumente. Da li je nešto ustavno ili nije, ceniće Ustavni sud, a snagu naših argumenta ceniće narodni poslanici. Onome ko tvrdi da se ovim predlogom zakona krši Ustav, onome ko tvrdi da je ovo loše rešenje, ubedite većinu, i ja sam apsolutno uveren da će većina glasati za vaš predlog ako nađe da je ta snaga argumenata jača.
A što se tiče, još jednom, paušalno iznete kvalifikacije „antireformski kurs Vlade“, ne znam na osnovu čega to može da ceni. Zaista ne znam na osnovu čega neko to može da ceni. Osnovno je pravilo u parlamentarizmu dati Vladi rok od sto dana. Mi smo rekli na početku mandata ove Vlade da se ne držimo toga. Molim vas, ako vi cenite na osnovu jedne tačke dnevnog reda reformski ili antireformski kurs Vlade, onda potpuno razumem i ime stranke i kao što ste sami rekli da ste u parlamentu novi.
Ne možete ceniti, ovo govorim iz čistog jednog razloga, pristojnosti, na osnovu jedne tačke dnevnog reda. Jeste u pitanju tehnički zakon i jeste u pitanju tehnički zato što stvara preduslov da se donose reformski zakoni. Može neko da veruje u to, da ne veruje, mislim da je, kao član Vlade mislim da je ovakva rezon opravdan. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam sa punom pažnjom slušao izlaganje uvažene koleginice. Nisam bio na samom početku izlaganja tu, ali sam samo suštinu vrlo pažljivo saslušao.
Apsolutno podržavam neke stvari koje su izrečene i mislim da je jedna od suštinskih stvari vašeg izlaganja, odnosno izlaganja koleginice poslanice, bila odgovornost za javno iznete reči i naročito iskazan oprez kada je u pitanju iznošenje stavova, mišljenja, opredeljenja ovde u Domu Narodne skupštine, a koji se tiču ljudskih sudbina, ljudskih života i radnih mesta.
Mislim da je odgovornost koju mi kao Vlada Republike Srbije ovog puta pokazujemo možda jedna od najvećih razlika između nas kao Vlade i nekoliko prethodnih vlada. Ne želim ni vas ovde prisutne, ni građane Srbije da zavaravam da postoji mogućnost da se za 150 dana reši problem 164 preduzeća u restrukturiranju i sačuva 56.000 radnih mesta, jer kada bih to tvrdio, bio bih neodgovoran prema svima onima kojih se takva eventualna izjava tiče, bio bih neodgovoran i prema samom sebi. Jednostavno, kada bih to tvrdio, ni ja, ni bilo ko ovde prisutan ne bi govorio istinu.
Činjenica da dugi niz godina mi nemamo rešavanje problema preduzeća u restrukturiranju, već njihovo gomilanje i ne rešavanje, govori o tome da nije postojala čvrsta rešenost, pa mogu reći i hrabrost ili možda taj vid odgovornosti prema građanima da se problem rešava.
U svom uvodnom izlaganju i obrazlaganju Predloga zakona u načelu, mislim da sam jednom rekao da je naš cilj da za tih 150 dana, ako uspemo da spasemo pet, deset, 15 ili 20 preduzeća, uradili smo veliku stvar, jer bez ovoga zakona, koliko sutra, ne bismo mogli da spasimo nijedno. Apsolutno podržavam to što ste rekli – odgovornost za javno iznetu reč.
Nisam nijednom prilikom, pažljivo slušajući izlaganja kolega poslanika, čuo da je neko uopšteno kritikovao privatizaciju kao proces vlasničke transformacije. Naprotiv, čak i uz pohvale, koje sam sam izneo na račun važećeg zakona, koji je donet pre 13 godina, čuo sam dosta kritika na način sprovođenja tog zakona, na izostanak pozivanja na odgovornost onih koji su suprotno Zakonu sprovodili privatizacioni proces.
Mislim da živimo u vremenu kada onaj ko se ozbiljno bavi politikom ne može da se protivi privatizacionom procesu. Pokazalo se, ne samo u Srbiji, nego u čitavom nizu država u svetu, da država loše gazduje privredom. Onda kada gazduje dobro, najčešće je u pitanju pojedinac koji to čini, ali kao sistem pokazalo se loše. Ne znam da li je iko rekao da je privatizacija, da je neko izneo svoj negativan stav o privatizaciji kao procesu i rekao da je privatizacija grozna. Ne, shvatio sam da su koleginice i kolege iznosili užasne podatke o loše sprovedenim privatizacijama iz krajeva Srbije iz kojih dolaze i na izostanak državne kontrole tog sprovođenja privatizacije.
Nije ostalo u Srbiji mnogo toga da se privatizuje, ali ono što je ostalo, a opredeljenje je države da ga treba privatizovati, treba sprovesti kroz najtransparentniji i najbolji mogući proces privatizacije, a kome neće smeti niti moći bilo šta da se prigovori. Očigledno je da mi takav sistem, za ovih 13 godina, nismo uspostavili. Očigledno je da je u tom sistemu postojalo dosta manjkavosti, dosta nedostataka i da smo došli u situaciju da neka preduzeća, koja su po procenama stručnjaka mogla da posluju i opstanu na tržištu, kroz loše sprovedenu privatizaciju su otišla u nepovrat.
Još jednom ponavljam, nemam problem da to kažem, ali to jeste problem sa kojim treba da se borimo. Odmah da se razumemo, da se kaže, rešavamo problem koji nismo stvorili. Svaka vlada se time bavi. Manje-više, kada pogledate, svaka vlada je rešavala neke probleme nasleđene iz prethodnog perioda. To je sasvim logično. Normalno, bavimo se politikom, pa neko želi da prikaže svoju odgovornost više za rešavanje, nego za nastanak problema. Svako snosi odgovornost za period obavljanja neke javne funkcije. Još jednom ću, baš zato što sebe i svoje kolege u Vladi Republike Srbije smatram odgovornim, reći – da li je moguće očuvati svih, nešto više od 56.000 radnih mesta i uspešno okončati restrukturiranje 164 privredna društva? Nije moguće. Naročito nije moguće to učiniti za pet meseci, ako to nije učinjeno za prethodnih pet, šest, sedam, 15 godina.
Ako pričamo o nekim mogućim rešenjima, nisam video da je do sad ijedna vlada pokušala da pitanje, odnosno probleme preduzeća u restrukturiranju reši na takav način što će subvencije koje im je davala da bi radili, da bi stvarali privid kod ljudi koji su u njima radili, da oni tržišno dobro i uspešno posluju, umesto sredstava za subvencionisanje njihove proizvodnje da su ta sredstva uložena kao podsticajna sredstva za otvaranje novih radnih mesta, mi bismo do sad od tih 56.000, možda bismo 5.000 mogli da zaposlimo na nekom drugom mestu u realnom sektoru. To nije činjeno na takav način.
Naravno, postoje neke stvari koje su dobro urađene. Pominjan je Fijat. Podržavam. Nemam problem da kažem da li je to nešto što je dobro učinjeno, što dobro radi. Jeste, ali onda nemojte spočitavati nekome, nisi objavio ugovor za nešto drugo, a za taj Fijat, koji je dobra priča za Srbiju, takođe nije objavljen ugovor. Hajde da izgradimo neki odnos principa, kao što smo se apsolutno saglasili da mora da postoji odgovornost za javno iznetu reč. Jednog dana kroz 20, 50, 100 godina neko će uzeti da čita zapisnike sa ovih sednica i već u dobroj meri, pošto smo mi završili svoje političke i profesionalne karijere, videće šta smo govorili, za šta smo se zalagali, šta smo ostvarivali dok smo obavljali određenu funkciju. Zato se zalažem da svaka reč koju iznesemo bude reč iza koje možemo da stojimo.
Suština ove izmene Zakona o privatizaciji, ponavljam još jednom, jeste, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, da od tih 164 preduzeća koliko god možemo spasemo, jer do sada, očigledno, ako je i postojao na papiru koncept, akcioni plan ili šta već za njihovo spasavanje, nije postojao na terenu.
Ako uspemo da spasemo, a na korak smo do toga da spasemo jedan FAP, mi smo spasili nekoliko opština jugozapadne Srbije. Taj jedan FAP ima vrednost možda nekih drugih 10, 15, 20 manjih preduzeća, ali može da bude budući motor razvoja tog kraja, kao što je nekad bio motor razvoja tog kraja Srbije. Ako uspemo da spasemo jednu „Budimku“ u Požegi, a uveren sam da možemo da spasemo, spasili smo veliki broj proizvođača voća i povrća u Srbiji, jer nam je ubedljiva većina svih drugih fabrika, koje su se bavile tom delatnošću, propala. Zato cenim ono što su kolege iznosile. Kada se iznese primer da je mogla da propadne jedna „Srbijanka“ Valjevo, kada se iznese primer da je mogao da propadne jedan „Delišes“ u Vladičinom Hanu. Jedna od dve fabrike najkvalitetnijih voćnih koncentrata u Evropi je propala.
Bilo je reči juče, odmah da znate, nemam problem da pomenem bilo koju firmu, o „Magnohromu“. Jedna od dve fabrike u Evropi koja je proizvodila komponente za proizvodnju visokih peći, jedna od dve.
Sve je to pred našim očima uz manji, veći ili nikakav doprinos nekoga od nas ili nekoga među nama propalo. Dajte da vidimo šta možemo od ova 164 preduzeća da sačuvamo.
Dakle, to nam je cilj donošenja ove izmene zakona. Veštačko produžavanje rokova će samo biti zavaravanje nas samih, zavaravanje najviše građana koji rade u tim firmama. Pomenuo sam nešto u svojoj uvodnoj reči. Moram to još jednom da kažem. Imamo preduzeća u kojima se radnici vode kao zaposleni, a u kojima faktički ne rade. Nisu oni ljudi krivi za to. Nisu krivi za to. Možda da je neka prethodna vlada imala ovoliku podršku koliku mi imamo danas, a bez takve podrške ovako nešto ne može da se uradi, da vas podsetim, možda nije imala hrabrosti, volju ili želju, šta god, nije važno, rešavala bi te probleme.
Mi smo došli, moram da iznesem taj svoj stav, upali smo sami u jednu zamku. Kada je donet Zakon o privatizaciji 2001. godine naša država je tada iznela opredeljenje da se po jednom brzom sistemu sprovede privatizacija. Možda bi bilo i dobro da je ona po brzom sistemu i sprovedena i onda bismo znali na čemu smo. Kroz uvođenje restrukturiranja ušli smo u zamku da ovde nije sprovedena brza privatizacija i da imamo teško sprovodive ili pokušaj neuspelih privatizacija koje vučemo već duže od decenije za sobom. Niko ne želi da tu stvar preseče.
Zašto je to tako? Postoji više razloga. Reći ću i ono što ne zameram ni jednoj od prethodnih vlada. Imamo razloge preduzeća koja su na izuzetno strateški važnim i trusnim područjima za našu zemlju. Da li pričamo o jugoistoku Srbije? Pričamo. Da li pričamo u jugozapadu Srbije? Pričamo. Da li pričamo o drugim krajevima koji su pogranična područja, bezbednosno nestabilna? Pričamo. Dajte da nađemo neko rešenje.
Opet kažem, da su sredstva koja su trošena za subvencije … Slušao sam jednu studiju koja je govorila da dok nije zaključen ugovor sa „Fijatom“ da je u „Zastavu“ uloženo toliko novca da smo mogli da podignemo dve najsavremenije automobila po onoj ceni po kojoj su one podignute u Slovačkoj, gde ih je najviše otvoreno u Evropi u poslednjoj deceniji. Čuo sam taj podatak, zaista ne mogu da se setim odakle, pa mi nećete zameriti pošto sam kupio – po tom prodajem, što kaže narodna izreka. Ali, čak i da nije tako u jednom trenutku država se odvažila da uđe u priču sa „Fijatom“, uradila je to dobro i zahvaljujući tome taj deo naše današnje privredne grane dobro funkcioniše. Pokriva nam uvoz našim izvozom.
Uveren sam da će ova Vlada Republike Srbije smoći snage da još više takvih koraka i investicija uvede u Srbiju, da i „Fijat“ sam radi još aktivnije, još više i bolje, kao što je smogla snage da dovede jedan „Etihad“ za strateško partnerstvo sa „ER Srbijom“ i da sa ponosom danas možemo da kažemo da imamo jedinu regionalnu aviokompaniju koja beleži uspeh i to progresivno ga beleži.
Mislim da tim dvema stvarima svi treba da se ponosimo i da nastavimo da radimo takve stvari, kao što, sa jedne strane, ne treba ovu izmenu zakona, niti donošenja novih zakona posmatrati usamljeno. Ova Vlada je jedinstveno iznela svoj stav da kao što ćemo raditi na rešavanju ovih problema agresivno ćemo pokrenuti novu politiku zapošljavanja, da ćemo poboljšati uslove poslovanja na našem tržištu rada. Postoji jasno opredeljenje. Postoji plan. Postoji predlog čitavog niza mera koje smo spremni da sprovodimo. Ovo je jedna od stvari sa kojom moramo da se borimo.
Verujte mi, kada sam i sam, ako sam bio u prilici da kažem, rekao da rešavamo problem koji nismo stvorili, verovatno sam to u žaru rasprave rekao iz jednostavno razloga što je sa druge strane pre toga došao argument – jesu li vam ovo reforme, a kakav vam je ovo zakon sa kojim idete u Skupštinu, izigravate vaša obećanja. Ne izigravamo ništa. Ovo je nešto što moramo da uradimo. Ovo mora da se uradi. Ako ovo ne uradimo, naši problemi se samo dodatno gomilaju i višestruko povećavaju.
Prema tome, hvala vam na vrlo korektno iznetim stavovima. Kao što je postavljeno retorsko pitanje – šta će se desiti donošenjem ovog zakona, uvek ide i ono drugo retorsko pitanje – šta će se desiti ne donošenjem ovog zakona. Ovde jednostavno je donošenje ovog zakona iznuđena stvar. Uveren sam da ćemo u ovom kratkom periodu ispred nas uspeti od 164 preduzeća da spasimo jedan ne mali broj. Koliko god da ih spasimo bolje je nego da ne spasemo ni jedno. Uveren sam da oko toga svi imamo jedinstven stav. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, verovatno nisam dobro shvaćen ili moje reči nisu u celini saslušane i protumačene.
Prvo, opet ponavljam, ja nisam prepoznao ni u jednom jedinom slučaju govora otpor prema privatizacionom procesu. Ako dolazite iz mesta u kojem je radilo preduzeće prilično dobro, u kojem je bilo zaposleno 1000 ljudi, država sprovela privatizaciju tog preduzeća, privatizacija se svela na sečenje mašina u staro gvožđe, prodaju hale i korišćenje placa kao građevinskog zemljišta, a neko je protiv toga, ja sam prvi protiv takve privatizacije, jer države nije bilo da iskontroliše privatizacioni ugovor. Ako je to protivljenje privatizaciji, prvi sam protiv toga. Dakle, prvi sam protivnik takve privatizacije.
Kolege poslanici i ja lično govorili smo o tome da je ovde privatizacija sprovođena na jedan izuzetno loš način, koji je često bio suprotan zakonu. Da li je to bio cilj zakonodavca 2001. godine? Želim da verujem da nije bio. Želim da verujem da je zakonodavac tada imao dobru nameru. Ali, nažalost, ta dobra namera se u realnosti istopila. Dokaz da su privatizacije često sprovođene loše, jeste da nam se u istim krajevima dešavalo da dođe čovek kao investitor, nažalost retko, otvori privredno društvo, odnosno fabriku koja se bavi identičnom delatnošću i ostvari uspeh.
Postavljamo pitanje – da li je bilo neophodno da se u potpunosti uništi ono što je postojalo, pa da neko dođe iznova to da radi? To je pitanje za ekonomiste, neću sada da ulazim u to. Nijedan jedini put se nisam protivio privatizaciji. Odmah da vam kažem, sve čime gazduje država, a duži niz godina proizvodi isključivo gubitke, je nešto što mora da se privatizuje, pa šta god to bilo. Samo je pitanje kako tome pristupiti. Da li uz određeni vid konsolidacije sanacije tih preduzeća, podići vrednost njima, pa ih prodati po boljoj ceni, ili ih prodavati odmah? To je već nešto drugo, drugo pitanje.
Istina je, naveo sam dobar primer Vlade od 2008. do 2012. godine, kada je u pitanju investicija „Fijata“, ali sam isto tako naveo da je u vreme te Vlade dve trećine ovih preduzeća došlo u restrukturiranje. Od 164 preduzeća, preko 100 ih je tada odlukom Agencije za privatizaciju uvedeno u proces restrukturiranja, dve trećine tih preduzeća.
Hajde da gledamo obe strane medalje. Ja ću reći i truditi se da uvek kažem onako kako jeste. „Krivo sedi, al pravo besedi“, kaže naš narod. Dakle, da li je „Fijat“ dobar? Jeste. Da li je dobro što je preko 100 preduzeća samo u 2010. i 2011. godini uvedeno u restrukturiranje? To nije dobro. Nažalost, imali smo taj jedan „Fijat“ za koji je bilo potrebno nekoliko godina vršenja vlasti. Onda smo imali posle jedne godine „Er Srbiju“ kao rezultat. Mislim da smo time kao Vlada pokazali veću efikasnost. Dajte da ovde budemo potpuno otvoreni i iskreni. Da li smo protiv privatizacije generalno kao vida vlasničke transformacije? Nismo.
Da li smo protiv sprovođenja privatizacija na način kako je to vršeno u dugom nizu godina? Najproblematičnije, najgore ako hoćete kada u Vladi nije bila ni stranka kojoj propadate vi ni stranka kojoj propadam ja, dakle, od 2004. do 2007. godine. Kada pogledate koja su to preduzeća gde je ugovor o privatizaciji raskinut. Doći ćete do zaključka da su to preduzeća koja su i tada privatizovana. Poreklo problema možemo da analiziramo stalno i dugotrajno i da nikada ne završimo tu debatu. Dajte, da sada rešimo te probleme.
Suština vašeg amandmana jeste da se produži rok za još nekih mesec i po dana, ako se ne varam otprilike tako negde, pa rečeno je do kraja ove godine, otprilike mesec i po dana. Suština našeg predlaganja izmene zakona jeste da tamo gde smo dosadašnjim mukotrpnim radom i to je ono gde se mi razlikujemo, u to vi kažete šest meseci Vlada nije radila ništa. Pa to nije tačno, da šest meseci Vlada nije radila ništa mi ne bismo ovde mogli da pričamo o tome da imamo zaista realnu mogućnost da problem FAP-a rešimo. Da Vlada nije radila ništa danas ne bi postojala ta mogućnost i ne samo u slučaju FAP-a, već i u čitavom nizu drugih preduzeća od kojih ćemo možda uz velike muke uspeti, uveren sam uspeti neka da spasimo. A da li ćemo tamo gde do sada nismo uradili ništa, odnosno nismo uspeli da ostvarimo bilo kakav napredak, da li ćemo to uspeti da uradimo u tih 45 dana dodatnih, ne verujem. Dakle, ne verujem da ćemo uspeti da to uradimo.
Dajte ono gde smo neki napredak, neki pomak u privlačenju dolaska stranih investitora učinili. Dajte, da damo šansu tome i da u tome uspemo. To je suština ove zakonske izmene.
A da li smo mi u potpunosti protiv privatizacije. Kao što ste i sami lepo citirali, odnosno parafrazirali deo ekspozea predsednika Vlade, naravno da nismo. Ali, na onakav način kako je to rađeno u dugom nizu godina za nama, pod ovim ili onim vladama, svejedno, nismo ni za to. Ako bismo privatizaciju preostalog državnog vlasništva u određenim privrednim društvima, velikim kompanijama sprovodili na način na kakav je to vršeno u dugom nizu godina pre ove Vlade bojim se da bi se danima ili nedeljama merio naš opstanak na ovoj funkciji, jer takav način privatizacije je nešto apsolutno neprihvatljivo.
Koliko smo imali pokušaja, ne znam da li neko može da mi nabroji 10 slučajeva u Srbiji da smo neko društveno preduzeće gledali da ozdravimo pa da ga onda prodamo. Ne, rađene su suprotne stvari. Namerno je ojađivan kapital i vrednost imovine nekog preduzeća da bi bilo što jeftinije prodato. Zato sam juče, kada sam govorio o tome, zato sam i pomenuo slučaj da smo odmah prodali preduzeća koja su donosila novac, što nije bilo teško prodati u svakoj državi. Da li sam se ja protivio tome što je izvršena privatizacija, recimo, cementara? Ne, samo mislim da je mogla da ide u nekom drugom, boljem trenutku.
Dakle, ne protivim se tome što je to urađeno, protivim se tome što smo neplanski pristupili privatizaciji i to upravo u onom delu, u onom periodu kada sam rekao da je neka druga Vlada bila u mandatu. Protivio sam se neplanskoj, recimo, prodaji industrijskih kompleksa koji su od izuzetne važnosti za odbranu i bezbednost zemlje. Zato što prilikom tih privatizacija nismo taj interes od vitalnog značaja za državu zaštitili što govorim da plansko postupanje u takvim slučajevima apsolutno nije postojalo.
Recimo, izuzetan je značaj za odbranu i bezbednost države u valjaonici bakra u Sevojnu. Dakle, to je preduzeće koje u toj oblasti, a verujem da će se i gospodin Šutanovac tu složiti sa mnom, ima i te kako veliki značaj. To je odjednom prodato. Danas to preduzeće ima ozbiljne probleme. Zapadanjem tog preduzeća u ozbiljne probleme ugrožene su odbrana i bezbednost zemlje, ali o tome je trebalo da se razmišlja onog trenutka kada je to preduzeće prodavano, a očigledno nije. Onda dolazimo u situaciju da nam neke oblasti, neke stvari koje su od vitalnog značaja za funkcionisanje zemlje budu i te kako ugrožene.
Setite se, svojevremeno privatizovana je hemijska, mislim hemijska industrija Župa. U jednom trenutku smo izgubili proizvođača u zemlji i u regionu komponenti za prečišćavanje vode. Onda smo obezbeđivanje kvalitetne pijaće vode za sve građane Republike Srbije jednostavno doveli u pitanje. Dakle, podsećam samo na slučajeve koji su mi pali napamet, a takvih slučajeva je koliko god hoćete.
Mislim da bi svako razuman, posle tog našeg gorkog iskustva kao države trebalo da bude protiv sprovođenja privatizacija na takav način gde se ne uzme u obzir bukvalno svaki aspekat važnosti jednog preduzeća za grad, okrug, pokrajinu ili ako hoćete čitavu državu. Zato što se tako postupalo neke druge vrednosti smo dovodili u pitanje. Mislim da je ovakav stav apsolutno korektan prema svima kojoj god Vladi da smo pripadali ili pripadamo.
Žao mi je što juče niste bili tu kada sam rekao, kao građanin ove zemlje, kao Srbin – ja sam ponosan kada naš vojnik nosi uniformu koja je napravljena ovde. Ništa nemam protiv toga, ili poštar, službenik Pošte, ali nažalost danas imamo državu u kojoj živi sedam miliona ljudi, nešto više od sedam milioni ljudi čija je vojska znatno manja nego što je nekada bila vojska neke veće države u kojoj smo bili. Takva preduzeća ne mogu da rade samo od proizvodnje uniformi za našu vojsku. Da je više rađeno na jačanju „Jumka“, da može tržišno da posluje, da nisu odlazile samo subvencije da ga podrže i da imate strukturu zaposlenih gde gotovo jedna trećina je administrativno osoblje i pomoćno osoblje, uopšte nisu angažovani u proizvodnji. Da se više i smislenije razmišljalo o tome i tome pristupalo, dakle, da li je sporno jednog jedinog trena što je to radio FAP ili „Jumko“ ili neka druga firma za našu vojsku apsolutno nije. Problem je sve to je bilo kratkog daha.
To je naš najveći problem. Nažalost, kratkog daha. Nije sporno, ja kažem, ova Vlada ima podršku, ima volju, ima hrabrost da ovaj problem uzme i da ga reši. On mora da se reši. Ne budemo li ga rešavali gomilaju se problemi i problemi, ali dajte onda, kao što reče koleginica Čomić, ponesemo odgovornost za javno izgovorenu reč, da budemo svesni da ovo ne sme da bude ni tema, ni poligon za političko prepucavanje već za rešavanje problema. A da bismo rešili taj problem, počeli da ga rešavamo, da bismo ga rešili moramo da donesemo ovu izmenu zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Govoriću o amandmanu, ali s obzirom da sam ovde predstavnik predlagača, a to je Vlada Republike Srbije, moja je obaveza da stanem u zaštitu Vlade u onim delovima gde je izrečeno nešto što je nepotpuno ili netačno.
U potpunosti poštujući ono što je prethodnik govorio, dat je primer, odličan primer, da je država kupila deo akcija u „Telekomu“. Da ne zaboravimo, „Telekom“ je i pre toga bio u većinskom vlasništvu države i ne sećam se nešto mnogo primera gde je prodato 49% udela u vlasništvu kapitala, kao što je to urađeno 1997. godine sa „Telekomom“. Da li neko može da mi da još primera gde smo kao država prodali manjinski paket akcija, uspešno ga prodali? Srbija je tada prodala 49% akcija, a zadržala 51%.
Demantujte me argumentovano. Gde se sporimo i vrtimo se u krug? Pričajući o FAP-u i „Jumku“, kažete da je funkcionisalo. Isto tako možemo da odemo i do 2000. i za nešto drugo da kažemo – to je funkcionisalo. Ali, nije funkcionisalo održivo. To je naš problem što nešto nije održivo funkcionisalo jer da je održivo funkcionisalo to bi bez subvencije države moglo da funkcioniše i dalje.
Konkretan problem preduzeća u restrukturiranju jeste što oni bez subvencija države ne mogu više da funkcionišu. Nekoga od tog trenutka funkcionisanja bez subvencija dele svetlosne godine, a nekoga deli zaista malo. To malo je potrebno postići u ovom narednom periodu kako bismo ih izvukli iz dubioze.
Kada sam rekao – prodavano je nešto što je bilo vredno, nije sporno, lakše ćete naći kupca za ono što je vredno, ali je to pokazatelj da koncept privatizacije nije bio planski smišljen, jer je nekada dobro da ono što donosi novac držite i dalje u svom vlasništvu, jer ne pravi gubitke. Odatle ćete moći da zaradite novac koji ćete moći da upumpate negde na neko drugo mesto da bi i taj drugi počeo da proizvodi dobitak, a ne gubitak.
To je naša razlika u pogledu na suštinu. Još jednom kažem, ne dovodimo uopšte u pitanje da li je trebalo sprovoditi privatizaciju ili ne, da li je treba sprovoditi, pitanje je kako? Zaista sa namerom da ne stvaramo replike, razumeli smo se oko ključnih stvari. Mislim da je bilo potrebno da odgovorim. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da vam ukratko predstavnik Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji, koji je podnela Vlada, da vam ukažem na razloge koji nalažu potrebu njegovog donošenja po hitnom postupku i pružim objašnjenja o rešenjima koja ovaj predlog zakona sadrži.
Naime, važećom odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji propisano je da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može nad subjektom privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.
Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije od 14. novembra 2013. godine utvrđeno je da je navedena odredba Zakona o privatizaciji u nesaglasnosti sa Ustavom, imajući u vidu da je imaocima potraživanja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju ograničeno pravo na imovinu, kao i da je restrukturiranje od mere ograničenog trajanja postala dugotrajna mera koja nije dovela do privatizacije sa jedne strane, niti je omogućila likvidaciju subjekata u restrukturiranju sa druge strane, čime su poverioci u dužem vremenskom trajanju onemogućeni da namire svoja potraživanja.
Ustavni sud je, u skladu sa članom 58. Zakona o Ustavnom sudu, odložio objavljivanje svoje odluke kojom je utvrdio neustavnost odredbe člana 20ž stava 1. Zakona o privatizaciji za šest meseci od dana njenog donošenja, što znači da će 14. maja 2014. godine, kada odluka Ustavnog suda bude objavljena, predmetna odredba Zakona o privatizaciji prestati da važi.
Obzirom da postoje tačno 164 preduzeća koja se još uvek nalaze u postupku restrukturiranja, postoji realna opasnost da se usled objavljivanja odluke Ustavnog suda, nastavljanjem prekinutih postupaka prinudne naplate, u potpunosti izgubi smisao postupka restrukturiranja preduzeća i značajno umanji vrednost njihove imovine, čime bi se smanjio broj poverilaca i obim potraživanja koji se mogu naplatiti od preduzeća u restrukturiranju.
Pored toga, iz razloga nepostojanja objedinjene evidencije o tome koliki su dugovi preduzeća u restrukturiranju, prema kojim poveriocima, kao i koji su se poverioci već naplatili kroz postupak prinudne naplate, postoji opasnost da nakon objavljivanja odluke Ustavnog suda u postupku prinudne naplate određeni poverioci naplate svoje potraživanje u celosti ili više od dosuđene sume, a da drugi poverioci istog preduzeća u restrukturiranju ostanu nenamireni, čime se poverioci dovode u nejednak položaj.
U tom slučaju postoji opasnost da oni poverioci koji se ne namire u postupku prinudne naplate tuže Republiku Srbiju pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, sa obrazloženjem da Republika Srbija nije obezbedila jednako namirenje svih poverilaca preduzeća u restrukturiranju i da na osnovu navedene argumentacije Evropski sud za ljudska prava donese presudu da je takva predstavka dopuštena, te obaveže Republiku Srbiju na isplatu naknade štete.
Imajući u vidu potrebu da se izbegnu štetne posledice koje su nastale usled objavljivanja odluke Ustavnog suda, Vlada je predložila izmene Zakona o privatizaciji, koje bi trebalo da budu usvojene u Narodnoj skupštini i da stupe na snagu pre 14. maja 2014. godine kada se objavljuje odluka Ustavnog suda.
Članom 1. Predloga zakona menja se član 20ž Zakona o privatizaciji, tako što se od važećeg člana zakona zadržavaju samo dva stava koja nisu sporna sa stanovišta ustavnosti. Odlukom Ustavnog suda osporeni stav 1. član 20ž Zakona o privatizaciji i drugi stavovi ovoga člana koji su u vezi sa njim prestaju da važe stupanjem na snagu Predloga zakona, čime se ide u susret odluci Ustavnog suda.
Sa druge strane, članom 2. Predloga zakona koji predstavlja prelaznu odredbu obezbeđuje se jednak tretman svih poverilaca tako što se određuje rok od 30 dana od dana stupanja na snagu Predloga zakona za dostavljanje zahteva za isplatu potraživanja koje poverioci preduzeća u restrukturiranju dostavljaju Agenciji za privatizaciju, koja je u narednom roku od 90 dana dužna da evidentira sve zahteve i dostavi poveriocima predlog za namirenjem potraživanja, nakon čega se po proteku roka od 30 dana mogu nastaviti postupci izvršenja ukoliko poverioci imaju interes za takav način namirenja potraživanja.
Predloženim zakonskim rešenjem stvara se mogućnost da se u zakonom propisanim rokovima kroz realizaciju strateških partnerstava ili privatizaciju sa već zainteresovanim investitorima očuvaju ona radna mesta iz preduzeća u restrukturiranju koja imaju tržišnu perspektivu. Procena je da za nemali broj ovih preduzeća postoje zainteresovani investitori koji bi nastavili proizvodnju, a da u slučaju da se ne usvoji predložena zakonska intervencija ne bi više postojao interes investitora da ulažu u već postojeću proizvodnju.
Takođe, ističem da se rešenja iz Predloga zakona odnose na mali broj preduzeća, njih ukupno 164 u odnosu na ukupan broj preduzeća koja su već privatizovana ili će biti privatizovana njih više od 3.500, a da se upravo radi o strateški značajnim preduzećima za region u kome se nalaze i preduzećima sa velikim brojem zaposlenih. Važno je istaći činjenicu da se Predlogom zakona obezbeđuju ustavnost, pravna sigurnost, kao i završetak procesa restrukturiranja preduzeća u privatizaciji.
Na kraju bih vam se zahvalio na pažnji i izrazio nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji biti usvojen u danu za glasanje. Hvala vam na pažnji.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam se trudio da pažljivo slušam izlaganja ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa i da zabeležim, a onda i da odgovorim na neke kritike koje su izrečene na današnju temu dnevnog reda – izmenu Zakona o privatizaciji.
Na žalost, izostale su ozbiljne kritike ili argumentacija za ozbiljne kritike ovog predloga zakona o izmeni Zakona o privatizaciji. Cela priča se svela na nekoliko kritika.
Prva kritika - zašto Narodna skupština zaseda subotom? Mislim da je svakome ko gleda televizijski prenos i ko je prisutan ovde vidljiva jedna promena, a to je da za razliku od prethodnih saziva Narodne skupštine u toku rasprave o nekom predlogu zakona sala za sednice je gotovo puna, i to je puna u subotu, a ja verujem da je to dokaz jednog visokog nivoa ozbiljnosti koju i narodni poslanici, i predstavnici Vlade pokazuju u svome radu. Nema ništa protiv toga što se održava Narodna skupština, odnosno sednica Narodne skupštine subotom i podržavam predsednicu Narodne skupštine koja je zakazala sednicu za današnji dan.
Druga kritika, koja se spočitavala, jeste da je ovde reč o tehničkom zakonu, a zaboga očekivali smo reformske zakone. Ovde se radi o situaciji koja je tehnički preduslov da se donose reformski zakoni. Nikome od nas, koji smo članovi Vlade RS, ne pada na pamet da zadržavamo bilo kakav status kvo. Ovde je suočavanje sa jednom nužnom posledicom lošeg vođenja politike u dugom nizu godina.
Slušajući pažljivo kolegu Martinovića, od tih 2266 preduzeća, ako se ne varam, preko 1300 preduzeća je privatizovano u godinama 2002, 2003, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011. Dakle, više od polovine.
Jedna koleginica je rekla da su za dobru privatizaciju falili dobri zakoni. Podržavam tu izjavu i samo ću je dopuniti, ali je falilo i poštenje onih koji su sprovodili privatizaciju i falio je efektivan i dobar sistem kontrole sprovođenja privatizacije.
Ako ste pažljivo pratili koja su to preduzeća privatizovana uspešno, molim da mi neko navede neku zemlju u kojoj su propale cementare, osim ako su imale potpune diletante u svom rukovodećem kadru…
(Aleksandar Martinović, s mesta: Farmaceutske kompanije.)
…ili farmaceutske kompanije ili kompanije za proizvodnju cigareta, odnosno duvana.
Podsetiću na nešto što će se nekome dopasti, nekome se neće dopasti, ali u jednom mnogo boljem Zakonu o privatizaciji, koji je imao jednu veliku manu, s kraja devedesetih godina firme koje su tada privatizovane, mnoge od njih i dan danas su aktivne. Hoćete da kažete da nije tako? Velika mana toga zakona je bilo izostavljanje obaveznosti te privatizacije i tu možemo da se složimo.
Čuli smo primer da je u jednoj godini privatizovano preko 700 privrednih društava, u 2003. godini koja je kobna po mnogo čemu za modernu istoriju Srbije.
Postavljeno je pitanje da li će Vlada razmisliti o nekoj opsežnijoj, detaljnijoj izmeni Zakona o privatizaciji? Neće razmišljati o izmeni. Vlada planira da predloži Narodnoj skupštini, a Narodna skupština da donese potpuno novi Zakon o privatizaciji, kao i novi Zakon o stečaju, novi Zakon o radu, kao i novi Zakon o planiranju i izgradnji, kao i novi Zakon o državnim službenicima i čitav set novih zakona koje ćete u toku ovoga leta dobiti, o njima odlučivati, razmatrati ih, i nadam se, usvojiti.
Da li je velika investicija i investicioni podvig u jednoj godini ako imate prodaju jedne kompanije, kao što reče uvaženi kolega Martinović, po ceni od blizu milijardu, i da se hvalite time kao velikom stranom investicijom? Postavite pitanje toj kompaniji koja je ušla na tržište Srbije – koliko je zadovoljna onim što je kupila? Koliko je zadovoljna funkcionisanjem onoga što je kupila i da li je verodostojno sve ono što je predstavljeno toj kompaniji da se prodaje?
Neko je rekao u svojoj raspravi, moram da se osvrnem na to, ne želim da to ostane neodgovoreno, da je broj penzionera nadmašio broj zaposlenih. Istina je. Da li je moguće da se penzije pune samo iz budžeta? Ko je to započeo da radi u Srbiji? Ko je počeo da se zadužuje da bi isplaćivao penzije? Ko je počeo da uzima kredite da bi nekome isplatio penziju, ili platu?
Želim pred građanima Srbije da budem potpuno iskren i otvoren. Neko je rekao, možda je to rekao i nenamerno, u ovim preduzećima radi gotovo 60 hiljada, 56 hiljada radnika. Da li iko od vas veruje da 56 hiljada ljudi radi? Koliko je od ovih preduzeća i od ovih radnika onih koji fiktivno rade? Koliko je? Koliko imate preduzeća u kojima se ljudi vode kao zaposleni, a ne rade ništa? Da li želi neko o tome da govori?
Upravo zato što smo u jednoj apsolutno nerealnoj situaciji, životnoj, ne želimo da žmurimo pred tim, ne želimo da ćutimo, ne želimo da pričamo da je to samo problem koji je napravio neko drugi. Mi želimo problem da rešimo. Taj problem jednom mora da se reši.
Tumor je u početku dobroćudan. Imali su priliku da ga rešavaju neki drugi. Onda je počeo da narasta i postao je zloćudan. Bolestan čovek kad ode kod lekara, ne pričaju mu o šminkanju, već mu pričaju o teškoj terapiji kojoj mora da bude podvrgnut ako misli da ozdravi.
Pred nama je čitav niz bolnih i teških i mera i poteza, ali to nisu mere koje vode u beznađe, nego nešto potpuno suprotno tome. To su mere nakon kojih moramo da se nadamo nečemu. Naš narodni pesnik kaže – vaskrsenja ne biva bez smrti. Ili jedan naš savremeni književnik – najgušći je mrak pred zoru. Kada vam se čini da je nešto najteže, a morate da preduzmete, znajte doći će dobro posle toga.
Ova Vlada je prva Vlada koja iznela sistemski plan za rešenje izuzetno složenih problema koji su nastali nebrigom mnogih vlasti, mnogih Vlada, mnogih režima. Da li su to Vlade koje su bile na vlasti devedesetih, da li su to Vlade koje su bile na vlasti dvehiljaditih? Svaka po malo, svaka na određeni način. Da li i 2012. godine? Jeste i 2012. godine. Jeste i 2012. godine, nemam problem da kažem to. Svaka Vlada je birana sa određenim kapacitetom. I oni koji su rekli da nije trebalo da imamo izbore ove godine, tek sada treba da shvate da i te kako trebalo da imamo. Jer, samo ovakva Vlada i samo ovakva poslanička većina može da sprovodi teške, nepopularne, bolne, ali najozbiljnije i nužne reforme. Kamo sreće da je neko u prošlosti iskoristio podršku koju je imao da nešto učini.
Kada pogledamo šta smo privatizovali, prvo smo privatizovali ono što je državi donosilo najviše prihoda. Ono što je državi donosilo najviše prihoda to je država prvo uzela i privatizovala. Onda je ono što nije donosilo ništa, već je donosilo gubitke smo ostavili u zabranu države i sada ćemo kao o tome da brinemo i o tome kao brinu od 2000. godine pa na ovamo svi. Kako brinu? Tako što ljude drže u fikciji da su zaposleni, tako što u Srbiji imate apsurd da se čovek vodi kao zaposlen i prima platu a ne radi ništa. Možemo da pričamo zašto je do toga došlo. Možemo da pričamo o odgovornosti sistema za to. Možemo da pričamo o odgovornosti pojedinaca za to.
Istina je. Dobro rade cementare. Ali, cementara jedna koja je dobro radili i 2000. godine je i tada bila neka vrsta faktora socijalne stabilnosti u gradu gde je zapošljavala 3200 ljudi, a danas ih zapošljava 230. Da li je to neodrživo? Jeste.
Moram da spojim i lepo i korisno i u ovoj priči itekako korisno. Dokaz da je sistem sprovođenja reformi u Srbiji bio apsolutno naopak jeste način sprovođenja privatizacije i ulaska u reforme. Da je neko državi Srbiji želeo dobro ne samo rečima, već i svojim delima, on bi recimo još te 2001. godine, kao što je postojao apel ljudi iz tadašnje vlasti, prvo sproveo reformu pravosuđa, jer da je urađena dobra reforma pravosuđa znate kada bi bilo i jedne jedine pogrešne ili kriminalne privatizacije? Ali, to nije urađeno tada, već su sprovođene te i takve privatizacije, a onda u trenutku kada to nije bilo sankcionisano neko je rekao da ne rade sudovi, ne rade dobro. Jeste li to znali i onda kada ste počeli da privatizujete?
Falili su bolji zakoni. To je istina. Naš usud je što smo upravo u ovoj oblasti, ako je privatizacija u pitanju, bili svedoci da smo jedan bolji zakon zamenili jednim lošijim zakonom. Falilo je mnogo više poštenja u postupanju državnih organa koji su bili nadležni da sprovode privatizacije. Počeli smo da privlačimo strane investitore aktivno tek u onom trenutku kada smo videli da nam privatizacija ode u nekom potpuno drugom smeru, pa smo onda nenamenski trošili novac po nekoliko puta za istu stvar, a potpuno bezuspešno.
Kao što reče jedan kolega iz opozicije, sa čijom rečenicom se itekako slažem, da se okrenemo budućnosti i to itekako poštujem.
Moramo da znamo šta smo nasledili, moramo da znamo od čega potičemo i moramo da znamo na čemu se zasnivaju naši problemi. Jer, znate, isključiva priča o budućnosti, isključiva, bez pomena onoga što je uzrok sadašnjice, to vam je kao da detetu pričate - apsolutno je nevažno ko su ti roditelji, ko su ti baba i deda, što si ti takav kakav jesi i što si u situaciju u kakvoj jesi. E pa nije nevažno. Moramo da znamo uzrok problema, ali ne da se vrtimo u krug, jer problemi su postajali i 2001. godine kada je zakon donet. Da nisu postojali, zakon ne bi bio ni donešen.
Naš najveći problem jeste sprovođenje zakona. Možemo doneti u Narodnoj skupštini najbolje moguće zakone, ali ako ih ne budemo sprovodili na dobar i valjan način, onda nam se neće pisati dobro. Ovde su donošeni dobri zakoni, nekada bolji, nekada lošiji, ali su ti zakoni sprovođeni loše. Na Narodnoj skupštini je bilo tada i da kontroliše sprovođenje tih zakona. Pitanje je koliko je ona to radila. Ovaj zakon je tehnički preduslov da se uđe u donošenje reformskih, sistemskih zakona, bez kojih poboljšanja tržišnog, privrednog, investicionog ambijenta u Srbiji neće biti.
Zahvaljujem vam se na početnom delu raspravi i spreman sam da u nastavku zaista argumentovano razgovaramo o svemu.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo nečuveno. Dakle, imate pred vama Predlog zakona o izmeni jednog zakona, postupa se po odluci Ustavnog suda Republike Srbije, a neko već sada daje sebi za pravo da ocenjuje ustavnost toga predloga zakona o izmeni zakona. Mislim da je Ustav Republike Srbije apsolutno jasan kada kaže ko ocenjuje ustavnost opštih akata. Dakle, to može da uradi jedino Ustavni sud.
Mislim da je neozbiljno reći za Predlog zakona ovde u proceduri, Predlog zakona o kojem je svoje mišljenje, a dobili ste, imam i ja to mišljenje ovde, dao Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Ovde je i predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Kaže se u izveštaju tog odbora da je Odbor razmotrio Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji koji je podnela Vlada u načelu i smatra da je Predlog zakona u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. Onda neko sebi da za pravo, ne da pravo, normalno, narodni poslanik ima pravo da govori ono što misli i ono što hoće i ne odgovara za to mišljenje koje iznese ovde, ali reći da je nešto neustavno, da je predlagač hteo neustavno da postupa, on bi mogao samo da zameni red reči u postojećem članu 20ž, ovde ga prosledi preko Vlade, kao predlagača u Narodnu skupštinu na razmatranje i usvajanje i ponaša se kao da se ništa nije dogodilo.
Molim vas da dobro pročitate ovaj predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji i da vidite da se time ne izigrava odluka Ustavnog suda. Glavna obaveza između ostalog svodi se na evidentiranje svih potraživanja. Mislim da je koleginica Batić govorila u svom izlaganju kada je rekla da smo do sada imali situaciju da su investitori kupovali subjekta privatizacije i dobijali ga u sasvim drugom stanju od onog stanja koje je predstavljeno prilikom sklapanja ugovora.
Hajde da vidimo koja su to potraživanja. I ako se ne varam, a nekoliko narodnih poslanika je to pomenulo u svojim raspravama, ubedljiva procena je da je ubedljivi procenat potraživanja da su to potraživanja države. Dakle, s jedne strane imamo ljudski faktor, imamo radnike koji su zaposleni u tim preduzećima i o čijoj sudbini niko nije suštinski hteo da vodi brigu u prethodnom periodu, od pet, deset, petnaest, dvadeset i pet godina. Dakle, suštinski niko nije hteo da se bavi tim pitanjem.
Hajde da se stavimo u sledeću situaciju. Imamo odluku Ustavnog suda. Bez ove izmene ona proizvodi svoje efekte 14. maja. Ja postavljam pitanje svakome od vas – ako mi sedimo ovde skrštenih ruku, šta će da se dogodi? Šta će se desiti sa tim preduzećima u restrukturiranju, sa njihovom imovinom?
Treba nam jedno pravo, suštinsko, sistemsko rešenje za ovaj problem. Takvo rešenje, apsolutno sam saglasan, ne dobija se kroz jednu tehničku izmenu zakona, kroz zakon o izmeni Zakona o privatizaciji koji se sastoji od dva člana.
Niko ovde ni narodne poslanike, ni građane koji prate skupštinsko zasedanje ne ubeđuje da će ova dva člana da reše njihove probleme. Daleko od toga. Ova dva člana omogućuju da donesemo sistemsko rešenje njihovih problema kroz donošenje potpuno novog zakona o privatizaciji.
Možemo mi da se slažemo ili ne slažemo oko ove teze. Građani su presudili. Neko je dobio podršku od 208, neko od dva glasa. Molim vas, dajte priliku da ovo što smo građanima obećali da ćemo da uradimo, da ćemo i da uradimo. Mislim da je to više nego fer.
Možemo da se ne slažemo u nečemu, ali takođe mislim da je skandalozno, molim vas, pominjati hapšenje sudija Ustavnog suda zbog toga što su doneli odluku kakvu su doneli.
Vi ste rekli da sam ja rekao „štetne posledice“. Ja sam rekao da bi štetne posledice mogle da nastupe ukoliko ne bismo doneli ovaj zakon, što znači da ovaj zakon omogućava sprovođenje odluke Ustavnog suda, jer ni u jednom jedinom delu ovaj zakon ne dira u suštinu odluke Ustavnog suda.
Da li ovde ovaj zakon pravi diskriminaciju među poveriocima? Ne pravi je. Možete vi da tvrdite da pravi, da je ne pravi, ja tvrdim da je ne pravi. Narodni poslanici će na kraju da izvagaju naše argumente pa će tako i da ocene.
Ovim predlogom zakona ne dira se u suštinu odluke Ustavnog suda. Da se dira, išli bismo samo u jedan začarani krug u kome se problemi ne bi rešavali, a mi ovim ne ulazimo u začarani krug. Dokaz tome da ne ulazimo videćete već tokom juna meseca, kada u ovu Skupštinu dođe Predlog zakona o privatizaciji.
Slažem se u potpunosti sa onim što je gospodin Živković rekao – niko nije uzeo suštinski da izmeni zakon o privatizaciji. Evo, naći će se neko ko će to i da uradi. To je izneo predsednik Vlade u svom ekspozeu. To vam i ja danas kao član te Vlade kažem.
Još jedna stvar koja se zamera od početka sednice. Malopre sam prenebregao da je pomenem, a mislim da je bitna - zašto je ovde ministar pravde, a nije ministar privrede?
Mislim da bi bilo apsolutno sporno da se pred vama nalazi Predlog zakona o privatizaciji i da ovde sedim samo ja kao ministar pravde u Vladi. Ovde se radi o izmeni jedne odredbe zakona, postupa se po odluci Ustavnog suda.
Mislim da je još jedna stvar dobra, a to je da i ovim ponašanjem pokazujemo da Vladu ne tretiramo kao skup feuda u kojoj se svako bavi svojim resorom, već Vlada mora da bude dobro ustrojen, dobro uigran tim. Kada donosimo odluke na toj Vladi, da iza tih odluka stajemo svi kao ministri, a ne da se pojavljujemo i u javnosti i pred vama sa pričom – znate, to nije moja nadležnost. Nije ministarstvo predlagač zakona. Predlagač zakona je Vlada, a ministar je ovlašćeni predstavnik predlagača. Zahvaljujem.

Hvala na malo razuma. Dozvolite mi da dodam nešto više.
Mislim da ovde ne postoji ni jedan jedini čovek koji veruje da će u narednih mesec, dva ili pet meseci svih 162 ili 164 preduzeća u restrukturiranju procvetati, da će poplava, vetar ili pošta odneti njihove dugove, jer je to apsolutno neozbiljno, nemoguće i nerealno.
Ono u šta sam uveren da će ova Vlada Republike Srbije da uradi je činjenica da će pokušati jedan ne mali broj tih preduzeća i probleme u kojima se oni nalaze da reši. U to sam apsolutno uveren. Da li je to pet, i pet preduzeća je nešto. Da li je 10, 20, 30 ili 50, mislim da ćemo se svi složiti da nije beznačajno.
Postoje preduzeća čiji problemi izgledaju nerešivo. Istina je, postoje i takvi, ali ni pred tim ne treba zatvarati oči.
Da li je moguće da nam je propalo svako preduzeće, ozbiljno, veliko, koje se bavilo, recimo, preradom voća i povrća? Da li je moguće da u državi u kojoj 5, 15, 20, 120 godina pričamo da je poljoprivreda razvojna šansa Srbije, da nam propada fabrika traktora? Očigledno da tu nešto nije dobro funkcionisalo i očigledno da ne možemo da kažemo – za to je odgovorna ova vlada, ta jedna vlada je sve zakuvala i napravila sve te probleme. Ne, ali je svaka samo na one prethodne probleme ređala nove.
Ne bih se složio sa jednom stvari. Ako kažete da je 2003. godina bila najuspešnija za privatizacije, kako onda da od 780, ako se ne varam, tada privatizovanih preduzeća, a mi u celom procentu od 2226 imamo svega 28 uspešno privatizovanih. Da li je to onda normalno?
(Zoran Živković, s mesta: To nije tačno.)
To je podatak Agencije za privatizaciju. Možemo da se sporimo oko toga da li Agencija daje podatke tačne ili ne, ali ja vas molim da budemo realni, a realnost je takva da od nešto više od 160 preduzeća možemo da pokušamo da spasemo jedan ne mali broj tih preduzeća.
Bez donošenja ovog zakona ne možemo da spasemo nikoga. E, to je istina i to treba da znaju svi u Srbiji. Bez donošenja ovog zakona nijedno od ta 162 ili 164 preduzeća, razlikuju se podaci, tako su ovde iznošeni, nijedno ne možemo da spasemo. Tu postoje preduzeća kojima je potrebno malo.
Dajte da damo šansu ovoj Vladi da taj jedan ne mali broj preduzeća pokuša i uspe da spase, a da kroz sistemske izmene zakona koje slede tokom ovog leta omogućimo rešavanje pitanja zaposlenja radnika iz onih preduzeća čiji problem nećemo moći na takav način da rešimo, ali ćemo moći da ih rešimo kroz investicione pakete zakona koje ćemo predložiti ovde, ali ćemo moći da ih rešimo kroz novu politiku zapošljavanja ove Vlade.
Mislim da je to jedini mogući i jedini razuman put u ovom trenutku. Ko god je imao drugi predlog rešenja, imao je i svoje mandate i svoje prilike da ta rešenja sprovede u delo. Mislim da je u osnovi fer da se dopusti ovoj Vladi da te probleme rešava na ovakav način. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, zašto Vlada nije učinila ništa? Ne bih rekao da nije učinila ništa. Šta je započeto da se radi u ovoj oblasti u vreme mandata prethodne Vlade, doživeće svoju završnicu i u vreme vladavine ove Vlade, još efikasnije i još brže i sa još većim kapacitetom, ali nije tačno da nije radila ništa. Činjenice govore suprotno. Malopre je jedan od uvaženih kolega govorio o potrebi traženja strateških partnera za rešavanje pitanja nekih velikih preduzeća, pa je recimo, pomenut JUMKO iz Vranja.
Zaista ću izbegavati, izbegavam da govorim o svaljivanju odgovornosti na nekoga pre nas, ali ja imam obavezu da kažem, ako je neko imao mandat, četiri, pet ili osam godina, i u toku četiri, pet ili osam godina, nije primenio ono što danas nama savetuje da primenimo, ja to mogu da kritikujem, osnovano. Ako imamo preduzeća u kojima je način rešavanja problema bio isključivo subvencionisanje od strane države bez traženja strateškog partnera, bez dobrog, poštenog, sposobnog rukovodećeg kadra koji će da primeni to što se nama danas savetuje da primenjujemo, i što uzgred, mi se i trudimo da primenjujemo gde god možemo. Onda imamo pravo da zaista kažemo – nemojte da pričamo o prošlosti, ako je to dobar način, zašto ga nije neko od vas primenio?
Kada je reč o ustavnosti. Odredbu treba tumačiti u celini. Dakle, pročitati član 1. i član 2. u svakom stavu, u svakoj njegovoj rečenici. Ovde se vrlo jasno kaže – u članu 2. kakav je slet poteza i kako će se rešavati pitanja dospelih potraživanja i njihovog izmirenja.
Kada je Ustavni sud rekao da je nesumnjivo da je nesumnjivo da je ograničeno pravo na imovinu. Mi ne kažemo da je Ustavni sud tu pogrešio, Ustavni sud je svoj posao dobro to uradio. Ali, ako vi ne znate koliko ko imovine ima, i šta je njegovo pravo, onda morate da dobijete šansu da to utvrdite. Možete da kažete šest meseci, da je to mogla da uradi prethodna Vlada, verovatno bi uradila. Pošto nije mogla, imali smo izbore, izabrana je nova Vlada, i ova Vlada će to da uradi.
Mislim da je to apsolutno korektno reći. Možete vi da kažete - ne verujete. Možete da kažete – bile su ovakve, onakve, kolege, sposobni i nesposobni. Sve, u redu. Ali, 16. marta mi smo imali izbore. Na tim izborima su građani svojom slobodnom voljom glasali. Dobili smo rezultate tih izbora. Na osnovu tih rezultata formirana je ova Vlada. Ova Vlada je izašla sa programom rešavanja i ovog teškog i ozbiljnog problema. Opet kažem, ovo je stvaranje tehničkog preduslova da se taj problem reši, u potpunosti, u jednom značajnijem delu, u obimu u kojem do sada nije rešavan.
Dakle, ovo je jedini mogući put kako to možemo da uradimo. Imaćemo raspravu u pojedinostima. Vrlo sam voljan da pokušate da me uverite da postoji drugi put. Sa vama ću argumentovano razmenjivati mišljenja, ali ono što želim da kažem jeste da vam je rasprava bila kvalitetna. Volim tako nešto da čujem.
Dakle, ako mislite da postoji drugi način, predstavite nam taj način. Onda ćemo razgovarati o tome, zašto ja mislim da je taj način dobar, ili da nije dobar, i ako budete u stanju da mene uverite, kao predstavnika predlagača u bolju svrsishodnost, vašeg predloga, nego predloga Vlade, razmotrićemo i mogućnost tog usvajanja. Zahvaljujem.