Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja jesam rekao da mislim da treba doneti novi zakon, ali novi zakon koji treba da uređuje BIA-u ne može da se donese ni za šest meseci. Zašto? Iz jednostavnog razloga, zato što je zakon do te mere interesantan svima onima koji ocenjuju i zakono-predlagački rad Vlade, uključujući i Savet Evrope kao pan Evropsku organizaciju za zaštitu ljudskih prava, uključujući i Evropsku komisiju koja daje mišljenja na određene zakone, uključujući i učešće celokupne javnosti i sprovođenje dobre javne rasprave. To ne može da se uradi tokom letnje pauze, a pogotovo ne fingirati javnu raspravu kada su ljudi na odmorima.
Dakle, ovo je, kao što su i određeni poslanici opozicije vrlo dobro na početku rasprave primetili, iznuđeni predlog zakona. Zašto? Zato što je neko donosio zakone koji su bili protiv ustavni. Onda je Ustavni sud ocenio određene odredbe nekog zakona da nisu u saglasju sa Ustavom i onda se treba pozabaviti ispravljanjem tih odredaba.
Nekada je lakše napisati novi zakon nego ispraviti nešto što je loše, ali u ovom slučaju, s obzirom da se radi o vrlo bitnim odredbama za zaštitu bezbednosti zemlje, bilo je potrebno reagovati na ovakav način.
Uveren sam da će i ljudima koji vode BIA-u biti preneto, a i ja ću se potruditi kao predstavnik Vlade, ovlašćeni predstavnik predlagača, da im prenesem neke opšte utiske i saglasje oko koga su došli i poslanici vlasti i poslanici opozicije.
Ovo je nešto što je bilo nužno i zbog toga se danas raspravlja o ovome. Ništa više od toga.
Ako bude pauza, iskoristiću pauzu, ako ne onda kada bude rasprava u pojedinostima, da vidim gde su to Zaštitnik građana i Poverenik izneli eksplicitno svoje negativno mišljenje o ovom zakonu.
Pred sobom imam njihova mišljenja u pismenom obliku. To mogu i da pokažem, to mogu i da pročitam zarad javnosti, jer je ovde rečeno da oni nisu dali pozitivno mišljenje, a dali su pozitivno mišljenje. Molim onoga ko tvrdi suprotno da takođe iznese napismeno sa potpisom, sa pečatom državnih organa koji su pomenuti i da kaže na koji način tvrdi suprotno od ovoga što sam ja rekao. Vlada je, utvrđujući Predlog zakona, imala u obzir i ova mišljenja.
Evo – mišljenje o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o BIA-i sa zaglavljem Republika Srbija, Zaštitnik građana, akt 45-479/2014 sa pečatom i potpisom Zaštitnika građana. Mislim da je ovo apsolutno relevantno mišljenje.
Kada je upitanju drugi regulatorni organ, a to je Poverenik za informacije od javnog značaja, evo i ovde mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka odlučnosti, gde stoji pečat Poverenika i potpis zamenika Poverenika. Mislim da je ovo ono što je za nas relevantno kada utvrđujemo predlog zakona i danas kada raspravljamo o njemu. Moguće je da neko promeni svoje mišljenje, ali zna se tačno po Poslovniku o radu Vlade koja je procedura.
Istina je da su Zaštitnik građana i Poverenik dali određene primedbe i takođe je istina da je predlagač zakona te primedbe uvažio. Ne znam šta je tu sporno? Nemojte da plasiramo neke dezinformacije. Ja sa jedne strane tvrdim da su oni dali svoje pozitivno mišljenje. Čak je u prvoj rečenici Zaštitnika građana stoji jasno i kaže se: „Zaštitnik građana pozdravlja rad učinjen na pripremi nužnih, ali ne i dovoljnih izmena organskog Zakona o BIA-i. Mišljenje Zaštitnika građana o nacrtu je pozitivno.“
Dakle, mišljenje o Nacrtu zakona je pozitivno sa izuzetkom u pogledu jedne odredbe i sa više bitnih napomena. Taj izuzetak u pogledu jedne odredbe je usklađen sa mišljenjem Zaštitnika građana, a to možete da pročitate u nacrtu, odnosno u Predlogu zakona o kojem se danas raspravlja.
Drago mi je što su poslanici i vlasti i opozicije skrenuli pažnju na one odredbe na koje je Zaštitnik građana stavio bitnu napomenu, ali je mišljenje pozitivno. Da to mišljenje nije pozitivno, mi danas ne bismo raspravljali o ovom predlogu zakona.
Molim vas da iznosite stvari onakve kakve jesu. Mišljenje je pozitivno. Primedba koja je stavljena je uvažena. Napomene koje su date su, takođe, uvažavane. Ja mislim da je to glavni kvalitet ovog Predloga zakona, što o jednoj i te kako osetljivoj temi, možemo da postignemo saglasnost i sa Zaštitnikom građana i sa Poverenikom.
Nemojte da budemo mi kao predlagači oglašeni za neozbiljnost i za navodno neuvažavanje primedbi. Molim vas još jednom, recite gde su to dokumentovane izjave Zaštitnika građana i Poverenika, da ovaj Predlog zakona nema njihovo pozitivno mišljenje?

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, izrečeno je više stvari, postavljeno je više pitanja i zaista ću iskoristiti priliku da na to reagujem, a i na neke kvalifikacije koje, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije, politika koju vodimo, apsolutno ne stoje.
Trudio sam se da budem prisutan tokom čitavog toka ove sednice i nisam čuo nikoga ko je ovde osporavao reči predsednika Vlade, Aleksandra Vučića kada je u pitanju problem u radu organa bezbednosti, organa unutrašnje bezbednosti i borba protiv trgovine drogama i opojnim supstancama.
Setite se samo da smo u policijskim akcijama „Grom 1“ i „Grom 2“ izlazili sa tvrdnjama da su akcije provaljene i da je neko iz sistema bezbednosti narko-dilerima javljao kada će biti sprovođena policijska akcija. To sve ukazuje na jednu izuzetno veliku i tešku problematiku u sistemu bezbednosti u Srbiji, problematiku koja se taložila godinama, problematika koja nije plod nerada ili lošeg rada jedne Vlade, problematiku jednog, rekao bih, potpuno zastarelog poimanja sistema bezbednosti države, nečega što je karakteristično možda nekada bilo u prošlosti, kada su ljudi u dugim kožnim mantilima išli okolo plašili narod, iznuđivali iskaze i ne znam šta sve radili. Naravno, metaforično se izražavam. Verujem da to nailazi na razumevanje.
Da li imamo ozbiljne probleme u našem sistemu bezbednosti? Imamo i to nije nikakva tajna. Rekli ste malopre da nemamo obaveštajnu službu. Nije tačno, imamo jednu, vojnu.
Mogu da se složim sa onim što je izrečeno kada je u pitanju nepostojanje više obaveštajne službe u okviru nekada Ministarstva spoljnih poslova. Za to je trebala sigurno šira politička saglasnost da se uradi. Neko je to obezbedio, to nije bio jedan čovek i nažalost to više ne postoji. Mnogo je problematičnije kako je to izvedeno i šta je urađeno sa ljudima koji su radili u okviru te službe ili za tu službu.
Nema nikakvog sukoba sa sudskom vlašću. Hajdete da se razumemo. Vrhovni kasacioni sud jeste najviši sud u ovoj državi. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nije sudeći sud. On je sud koji odlučuje u izuzetnim situacijama o vanrednim pravnim lekovima i ima jednu mnogo, mnogo važnu nadležnost, a to je nadležnost ujednačavanje sudske prakse.
Verovatno pod uticajem toga što je zakon donet pre 12 godina, ako se ne varam, kada nije postojao Vrhovni kasacioni sud, već je postajao Vrhovni sud Srbije, kada je postojala sasvim drugačija organizacija sudstva i tužilaštva u našoj zemlji, je to ostalo. Znate kako, ni sud nije nepogrešiv. Ako imate jedan Viši sud u Srbiji koji ima posebnu nadležnost za teritoriju čitave države, a nije Srbija tu izuzetak, imate recimo sličnu situaciju u Austriji, a taj sud nad sobom ima posebno odeljenje Apelacionog suda koji preispituje njegove odluke. Ja ne vidim zašto bi ovde nekome mogla da škodi provera te odluke određenog sudije, dakle, sudije pojedinca, a složićemo se da je veće sačinjeno od troje sudija i to sudija neposredno višeg suda, trebalo bi po prirodi stvari iskusnijih, da je to veće ipak jače od tog sudije pojedinca, kakav god pojedinac bio.
Moguće je da logički raspravljamo kakvo je to troje sudija, kakav je ovaj jedan sudija itd, ali onda ulazimo u neke detalje šta bi bilo kad bi bilo. Sistem je ustrojen na ovim osnovama. Mislim da je ovo dobro rešenje. Može se činiti nekome nepotrebnim. Mislim da je dobro rešenje, jer dvostepena sudska provera nečega obezbeđuje mnogo više, i zaštitu interesa bezbednosti država, ali i zaštitu interesa nečijih ljudskih prava. Nema nikakve namere ni u obrisima postojanja sukoba sa sudskom vlašću.
Ako hoćete konačno, pa i kada se završi postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom, imate institut ustavne žalbe pred Ustavnim sudom, pa i kada to iscrpete, građanin ima pravo da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, koji nije eksplicitno predviđen našim ustavnim odredbama, da je naveden kao takav na osnovu potvrđenog međunarodnog ugovora. To jeste to.
Mislim da ovde od prelaska sa jednostepene na dvostepenu sudsku proveru nečega nemamo nikakvih problema i ne bi trebalo da imamo nikakvih problema. Nešto što mislim da je zaista bilo korektno reći pored svega, uzmete i pogledate pregled odredaba koje se menjaju ili dopunjuju i pogledajte nivo ozbiljnosti i preciznosti odredaba koje se menjaju i odredaba koje se predlažu. To je generacijska razlika. To je razlika kao između dva potpuno različita politička sistema.
Neko je rekao u raspravi da se ovim rad BIA ne čin transparentijim. Mislim da se i te kako čini transparentnijim, znatno više i preciziranijim, što je izuzetno važno.
Više puta je postavljeno jedno pitanje – ko je na čelu Biroa? Naravno, Biro sada formalno na svom čelu nema sekretara koji obavlja tu dužnost i to nije nikakva tajna. Ukazivali ste na mnoge ozbiljne probleme o kojima štampa i sredstva javnog informisanja u poslednje vreme i te kako mnogo pričaju. Znam da se o tim stvarima vode određene radnje od strane nadležnih organa i bez tabuisanja bilo čega, ali s obzirom na osetljivost cele priče, mislim da treba da sačekamo rezultate rada tih organa.
Neko je rekao, neću da licitiram ko, imam i zapisano, ali mislim da je bitna stvar. Citirao je mog kolegu ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića, rekavši – šta ima neka radna grupa da proverava poreklo imovine? Čekajte, imate jedinicu za finansijske istrage. Ako je reč o izuzetno složenim slučajevima, koji su od interesa za nacionalnu bezbednost, ta jedinica funkcioniše u okviru MUP.
Naravno, u to treba da bude uključena poreska uprava. Naravno da ono što smo predvideli Nacionalnom strategijom borbe protiv korupcije, a to je objedinjavanje različitih državnih organa koji će glavnom organu krivičnog gonjenja dati maksimalnu podršku da svoj posao radi što je moguće bolje, jer dozvolićete mi samo u dve, tri rečenice da kažem nešto što je mnogo važno, šta nam se dešava, a to su iskustva drugih zemalja, ne samo naše zemlje. Hronično patimo od manjka jedne šire stručnosti u javno-tužilačkoj organizaciji.
Imate situaciju i zato se zalažemo za uzdizanje na najviši nivo i uvođenje finansijske forenzike u okviru tzv. specijalnog tužilaštva za početak, jer dođemo u situaciju da tužilac dobije dokaze, da koncipira optužni akt, da mu je sigurno potrebna mnogo veća stručna podrška u tome nego što je ima na raspolaganju, optužnica stupi na pravnu snagu, počne sudski postupak, koji, čini nam se, traje u nedogled. Sudije pokušavaju da iscede suvu drenovinu, a onda imate situaciju da vam se okrivljeni, koji sedi sa suprotne strane, koji je na neki čudnovat način ili sumnjiv način stekao neopisivo veliko bogatstvo, dolazi u situaciju da u svoju odbranu može da uloži neuporedivo više sredstava nego što je država mogla da uloži u pripremu, odnosno u istražni postupak koji je vodila protiv njega.
Da ne bude da sam iskočio iz teme, mislim da je sve i te kako vezano za ovo. Vratiću se na Biro koji ste pomenuli. Uveren sam u ono što je kolega Babić rekao, da je Biro za koordinaciju rada službi bezbednosti jedan dobar institut, koji je uveden zakonom koji je donet u vreme Vlade u kojoj je bila DS. Nemam ništa sporno da to kažem. To je dobra stvar.
Moram da vam kažem da postoje države koje su po ugledu na Srbiju radile na uvođenju takvog načina koordinacije rada službi bezbednosti i u svoje pravne sisteme.
Vi ste rekli da je formiran u jednom cilju, ali je vreme pokazalo i dobro rukovođenje biroom u prethodnom periodu da on i te kako može da doprinese boljem radu službi bezbednosti, ali i gonjenju i, nadam se, davanju jednog doprinosa sankcionisanju onoga što može da ugrozi i spoljnu i unutrašnju bezbednost države.
Još jednom da se vratim, kada ste postavili pitanje – zašto ne Vrhovni kasacioni sud, zašto Viši sud u Beogradu? Zato što, i sami ste lepo rekli u okviru tog suda, funkcioniše posebno odeljenje gde postoje sudije koje su specijalizovane za suđenje za ona krivična dela kod kojih kada postoje neki osnovi sumnje se upravo primenjuju ove mere, dakle, sudije koje su najstručnije za to, kao što i u Apelacionom sudu postoje sudije koje u drugom stepenu za to odlučuju.
Mislim da je ovo dobro. Mislim da je ovo jedan mnogo bolji način za obavljanje tog posla.
Koleginica Batić je govorila, citirajući prvi član o izmenama i dopunama, molim vas, pročitajte član koji se menja, kako je glasio, kako je napisan – pravno vrlo nespretno, loše, neprecizno. Sada imate nesumnjivu preciznost.
Postoje stvari oko kojih, mislim da u dobroj meri veliki broj poslanika koji je o tome govorio je u pravu, postavlja se zaista pitanje i vi ste konstruktivno ukazali na to zašto u obrazloženju piše: „odmah“, a u tekstu zakona piše: „48 sati“. Uveren sam da ćemo u raspravi o pojedinostima doći do najboljeg rešenja i da ćemo korigovati Predlog zakona u onim delovima gde uspostavimo opštu saglasnost sa tim stvarima.
Uveren sam da će predsednik Republike imenovati novog šefa Biroa, iako mi je teško da nađem ko bi bolje obavljao taj posao nego što ga je radio sadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić. Taj posao je nekad obavljao gospodin Rakić, bog da mu dušu prosti, i radio ga je kvalitetno i dobro. I znate da u zemlji sa krhkim institucijama najčešće uspeh rada neke institucije zavisi od pojedinca koji je na njenom čelu i ljudi koji je čine. Možda to i jeste jedan od razloga zašto još uvek nemamo tog čoveka? Jer, takvu osobu je izuzetno teško naći, za koju ćete biti potpuno svesni da će taj posao raditi kako treba.
Mnoge stvari koje se dešavaju u poslednje vreme meni lično, kao resornom ministru i delu ove Vlade, ukazuju na to da se stvaraju osnovi da se radikalno poboljša bezbednost Republike Srbije. Vi ste o mnogo tih stvari govorili i ja o tome neću da govorim, upravo da ne bih ugrozio nešto što je u toku. Zahvaljujem.

Hvala, uvažena gospođo predsednik, uvažene dame i gospodo narodni poslanici.
Neću zameriti svom prethodniku, jer očigledno nije bio u sali kada sam govorio koja postoji razlika između određivanja mera i proširenja mera. Ne određuje se mera prema broju telefona, niti prema adresi elektronske pošte, već prema licu koje je bezbednosno interesantno za određenu stvar. To je ključna razlika. Ne povređujete vi ljudska prava broja telefona, već čoveka. Ako je sud jednom odlučio da je to lice bezbednosno interesantno zbog određene stvari, nema toga dozvoljenog načina za službu koji ne treba da primeni da bi otkrila one činjenice koje opravdavaju osnovane sumnje da je neko izvršio krivično delo. Ne znam zašto ste se toliko uhvatili za to. Ja sam o tome vrlo podrobno obrazlagao zašto je takva stvar.
Možemo da se sporimo oko onoga, ne da se sporimo, nego da se složimo oko onoga da je možda nespretno upotrebljena terminologija i rečeno da direktor BIA može da naredi. Da ne bismo doveli do zbrke, jer naredbu donosi sud, mislim da bi tu trebalo intervenisati nekom vrstom amandmana da se taj termin promeni. Ali, ne znam zašto bi to bilo sporno, jer smo malopre konstatovali da lica koja rade sa one strane zakona koriste svaki mogući način da zavaraju svoj trag. Da li je to upotreba različitih načina komunikacije, korišćenja drugih prostorija u odnosu na prostorije koje inače koriste, itd.
Tu razgovarati o nekoj dvostepenosti u proširenju mera, mislim da nema mesta, kao što se slažem, ima nekih stvari oko kojih smo saglasni, ima nekih oko kojih nismo, hvala Bogu. Zato i jesmo na različitim političkim mestima, kao što mislim da u dobroj meri imate pravo za onih 48 sati. Zašto? Jer kada se radi o proširenju mera najčešće se radi o hitnim situacijama. Najčešće je reč o hitnim situacijama.
Koleginica Batić je davala onaj primer dva puta po 48 sati da možete da dođete iz Australije i vratite se u Australiju i da još ne istekne 96 sati i odličan je primer. Imate lice koje zbog nekih radnji dolazi u Srbiju samo na pola sata i na osnovu dotadašnjeg operativnog rada vi očekujete da baš u tih pola sata ono učini nešto što će biti od ključne važnosti za razotkrivanje eventualnog krivičnog dela. Ima veze, i te kako. Ima veze sa proširenjem mera, ima veze sa tim što ste pomenuli, između ostalog, u jednom drugom kontekstu kada je u pitanju uništenje onih pridobijenih podataka, materijala, na osnovu nečega što sud nije naknadno odobrio.
Mislim da ste otvorili jedno drugo pitanje – zašto nadležne službe nekoga nisu obaveštavale o tome da je stupio u komunikaciju sa licima koja su bezbednosno osetljiva. To je pitanje za bezbednosne službe. To je pitanje za one koji rade, kao što je gospodin Kovačević rekao, koji treba da se bave kontraobaveštajnom zaštitom.

Na kraju, moram nešto da kažem. Znate šta, poznajem kolegu Babića, uvažavam ga i poštujem. Ako je i rekao – stavljena je tačka na 24 privatizacije, sigurno da nije mislio da je biro neko ko sudi. Stavljena je tačka u onom domenu u kojem nije stavljena u prethodnih nekoliko godina.
Rečena je jedna stvar – svi koji su vodili istrage su smenjeni. Nije tačno. To apsolutno nije tačno. Po novom ZKP istragu vodi javni tužilac. Istragu vodi javni tužilac. Ako je neko smenjen, postavio bih pitanje – a što taj neko nije dovršio tu istragu pre četiri godine? Zašto? Ili hoćete da kažete da možda onaj zbog koga nije završena istraga više nije na vlasti?
Zašto na to nije stavljena tačka kroz istražne postupke onoga trenutka kada je Verica Barać na to ukazala? Zašto? Zašto moramo da čekamo epilog za neke privatizacije koje su se dogodile pre gotovo jedne decenije? Jedno vaše zašto su smenjeni rađa naših stotinu zašto.
Mislim da je bitno da se nešto završilo i mislim da je bitno da se u Srbiji u jednoj društvenoj sferi konačno uspostavlja red. Mislim da se u Srbiji stvaraju uslovi, a dozvolite mi da kažem i nešto što je u delokrugu moje nadležnosti, prvi put stvaraju uslovi ozbiljni za ozbiljnu, temeljnun i efektivnu reformu pravosuđa, jer bez reforme sistema bezbednosti nema reforme pravosuđa. Možete da dovedete najbolje sudije, možete da dovedete najbolje tužioce, nemate sistem bezbednosti koji će to da podrži. Ne vrede vam ništa.
To je nešto što je u Srbiji, Bogu hvala, počelo da se radi, a usvajanjem ovog zakona, vraćam se na početak, koji je nužan, videli smo koliko je postojeći Zakon o BIA u nekim stvarima prevaziđen, u nekim stvarima loš.
Neko je rekao, mislim kolega Šormaz, zašto se koristi nepovredivost pisama? To je ustavna terminologija, ustavna kategorija. Zašto se kaže – sloboda govora ili – sloboda zbora. Jednostavno to su neke stvari kojima Ustav barata i predstavljaju termine koji se znatno šire nego jezički tumače.
Još jednom, hvala Bogu neke stvari u Srbiji koje su do juče izgledale nezamislivo su počele da se ostvaruju, uz tešku muku i ogromne prepreke, ali bitno da postoji rešenost na najvišem državnom nivou da se one sprovedu do kraja i ponosan sam što sam deo Vlade Srbije koja je za razliku od mnogih pre sebe, i zahvaljujući svom predsedniku Vlade, smogla volje, želje i hrabrosti da se time bavi. Hvala.

Prihvata se amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ovde bih, ne čekajući naredni amandman koji, hajde da kažemo, ima istu svrhu, ovde bih iskoristio priliku iako sam to nameravao da učinim u završnoj reči, da izrazim svoju zahvalnost poslanicima i tom doktoru Dušanu Milisavljeviću i Borku Stefanoviću iz DS na amandmanima koje su podneli i da čisto napomenem zašto.
Pre ovog amandmana, upravo sam prihvatio amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu koji faktički postiže ono što ste vi ovim amandmanima nama i predložili. Zahvaljujem vam se, jer ste ovim dali zaista jedan novi kvalitet i pomogli da ono što je izrečeno u ekspozeu predsednika Vlade što pre počne na određeni način da se realizuje.
Često smo u prilici da na sednicama odbora preformulišemo amandman koji bi se uklopio u celinu zakona. Poslanik je taj koji pokazuje svoju dobru volju da zakon uzdigne na jedan viši nivo, ali priznaćete da onaj ko je nomotehničar i ko zakon piše ima za razliku od svih nas mnogo bolju sliku šta zakon kao celina predstavlja i koliko može da bude poboljšan, a koliko negde narušen.
Imajući u vidu naročito tešku situaciju kada su u pitanju mnoga bolesna deca u Srbiji čije lečenje nije pokriveno troškovima RFZO, dodao bih i mladi ljudi, jer dete je neko ko ima do 14 godina. Imate nekog ko možda ima 15 godina, a izuzetno je teško bolestan, a nisu mu pokriveni troškovi lečenja. Upravo iz tog razloga u amandmanu koji je formulisao odbor, a koji sam prihvatio, jasno stoji da će izuzetno od stava 4. i 5. ovoga člana, tj. da može komisija na zahtev fizičkog lica, bez sprovođenja javnog konkursa predložiti da se sredstva iz stava 1. tačka 2. ovoga člana dodele radi lečenja deteta u inostranstvu ako sredstva za lečenje nisu obezbeđena u RFZO.
Suština vaših amandmana je zadržana, ostvarena je, ona je izdvojena od one konkursne procedure, jer koleginica Olgica Batić je govorila o tome u raspravi u načelu. Često se zahteva hitno postupanje i nemate vremena da sprovodite čitav konkurs koji bi vam oduzeo 30, 40, 45 dana, ali ono što ste predložili apsolutno je ostvareno ovim amandmanima, i vi i gospodin Stefanović i na tome vam hvala, zaista ste upotpunili ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku i dali mu jednu novu dimenziju i kvalitet.

Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, samo se malo razlikujemo u tumačenju nečega. Kada se bude sprovodio konkursni postupak, a mi smo već završili jednu radnu verziju pravilnika koji treba da bude donet, kako bismo što pre mogli da ga primenjujemo, a s obzirom da su sredstva prikupljena od odlaganja krivičnog gonjenja, takva je tendencija negde u savremenom svetu, apsolutno usmerena u humanitarne svrhe, jedinica lokalne samouprave svakako može da se nađe kao podnosilac projekta na konkursu, a za potrebe humanitarnih organizacija, javnih ustanova, fondova, itd, da bismo izbegli bilo kakvu mogućnost zloupotrebe.
Da li je to moguće apsolutno izbeći? Vrlo teško. Ali, jedinice lokalne samouprave mogu se naći kao podnosilac projekta, recimo, za renoviranje nekog doma za nezbrinutu decu, za stara lica, nekog bloka u zdravstvenom centru, bolnici, domu zdravlja. Apsolutno podržavamo. Ali, jedinice lokalnih samouprava će ih sigurno predstaviti kao nešto što jeste humana svrha, recimo, obnovu lokalnog vodovoda.
Mislim da je krug subjekata vrlo celishodno nabrojan i da bi njegovo proširenje u svakom slučaju bilo škodljivo. Škodljivo u smislu što bismo ušli u prevelike detalje koji ovde u zakonu, po mom mišljenju, nisu neophodni. Zašto onda ne staviti zdravstvene ustanove, zašto onda ne staviti socijalne ustanove i mnoge, mnoge druge? Mislim da je sasvim dovoljno kada je rečeno – pravna ili fizička lica, obuhvatiti i lokalne samouprave time. Izričito navođenje lokalnih samouprava, mislim da bi vodilo jednom drugom tumačenju koje bi negde iskočilo iz reda ovoga što smo želeli da postignemo.
U suštini, mislim da imamo identičan pristup šta želimo da postignemo ovim. Ali, tehnički, ne bih se složio sa tim da treba da bude taksativno nabrojano da su i lokalne samouprave neko kome se dodeljuju ova sredstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, hajde malo da vratimo stvar na pravi kolosek, jer je malo izmakla. Nemojte da mešamo neke pojmove koji u ovom slučaju nisu odgovarajući. Državno pravobranilaštvo, pokrajinsko pravobranilaštvo ili pravobranilaštvo nekoga grada ili opštine niti su nezavisni, niti su samostalni organi. Nemojte da preslikavamo na njih nešto što su odlike nekih drugih pravosudnih organa. Sud je nezavistan i samostalan, tužilaštvo je samostalno.
Ko je pravobranilac? To je advokat. Ono što je bitno iskontrolisati jeste odnos vlastodavca, da li je to država, da li je to pokrajina, da li je to grad ili opština, prema punomoćniku.
Moram da skrenem pažnju na nešto što je evidentno. Tekst ovog amandmana, istini za volju, je u dobroj meri prepisan tekst jednog nacrta zakona o pravobranilaštvu, koji je figurirao do 2012. godine kao moguće zakonsko rešenje. U ovom ovde slučaju to je prepisana odredba Zakona o javnom tužilaštvu u kojem je reč „javno tužilaštvo“ zamenjeno rečju, tada, „republičko javno“, a ovde „državno pravobranilaštvo“.
Da li je, recimo, politički uticaj nešto što je nedopustivo? Svakako da jeste. Ako neko vrši uticaj prilikom zastupanja imovinsko-pravnih interesa, recimo, jedne opštine na opštinskog pravobranioca, da bi sebi ili drugome pribavio neku imovinsku ili neku drugu korist, onda ulazimo na teren krivičnog prava, gde se to sankcioniše krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja, a za šta odgovara nadležno lice u nekoj jedinici lokalne samouprave. To je apsolutno logično. Drugim zakonima je rečeno da je regulisana ova svrha koja se želela postići ovim amandmanom.
Još jednom vas molim, hajde da spoznamo pravu prirodu javnog pravobranilaštva. U nekim slučajevima, kada pravobranilaštvo nema te kadrovske kapacitete da zastupa interes Republike Srbije, praksa je bila da se angažuju privatne advokatske kancelarije. Tu se tačno vidi da je reč o jednoj vrsti supstituta. Šta je pravobranilaštvo? To je neka vrsta državnog advokata koji, taksativno nabrojano krugu predmeta, odnosno slučajeva, zastupa interes države, pokrajine, jedinice lokalne samouprave.
Prema tome, pričati priču o tome, a to je bila intencija onoga ko je pisao taj nacrt je da se od Republičkog pravobranilaštva ili bilo kog drugog stvori nešto što bismo mogli da nazovemo, žargonski, grupa pandi ili belih medveda kojima ne možete ništa, koje neće kontrolisati niko i koji će moći da rade šta god hoće. Ne može. Ovim zakonom se uspostavlja sistem kontrole pravobranilaštva.
Pravobranilac je dužan da, ako neko pokušava da vrši nedopušteni uticaj na njega… ne dopušteni uticaj, zašto? Postoji dopušteni uticaj. Dozvolićete da onaj ko vrši nadzor može da kaže pravobraniocu – ovde nisi postupio stručno i po osnovu nadzora pozove ga na odgovornost. Kaže – zabranjen je svaki uticaj na rad državnog pravobranilaštva korišćenjem sredstava javnog informisanja. To znači da novinari ne mogu da pišu o onome kako postupa pravobranilaštvo u određenom slučaju. Ja mislim da mogu.
Mislim da je uticaj sredstava javnog informisanja na zakonito i dobro delovanje organa vlasti i te kako poželjno. Kamo sreće da su malo više sredstva javnog informisanja bila upućena u funkcionisanje ovog državnog organa koji je negde pored suda i tužilaštva uvek ostajao u senci.
Ovim zakonom mislim da uspostavljamo državno pravobranilaštvo kao jedan mnogo ozbiljniji državni organ kada su u pitanju nadležnosti koje mu se dodeljuju, kada je u pitanju uređenost njegovog funkcionisanja, kada je u pitanju i ostvarivanje nadzora.
Dodaću još jednu stvar koja se naslanja na ovaj amandman, naravno nikako ne osporavajući dobru volju i želju podnosilaca amandmana da zakon osnaže i da ta učine boljim. Po važećem Zakonu o javnom pravobranilaštvu negde proističe da je nadzor nad radom javnog pravobranilaštva na Vladi Srbije. Ovo je jedno retorsko pitanje, da li mislite da je od 1991. do 2014. godine neko zaista efektivno vršio nadzor nad radom pravobranilaštva? Baš iz tog razloga što je opšte propisana norma, Vlada postavlja pravobranioca pa otprilike Vlada može i da ga razreši i vrši nadzor nad njegovim radom.
Prva stvar, Vlada kao Vlada za to niti ima stručne, niti ima kadrovske kapacitete u samoj Vladi. To bi trebalo da bude Generalni sekretarijat Vlade, ali Generalni sekretarijat se bavi drugim poslovima.
Mislim da će nivo kontrole, ali i zaštite u stručnom smislu rada pravobranilaštva ovim zakonom biti znatno bolji nego što je to prethodnim učinjeno, ali i da će priroda odnosno položaj jednog ozbiljnog državnog, pokrajinskog ili gradskog, odnosno opštinskog organa biti znatno jasniji i utemeljeniji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se složio sa obrazloženjem podnosioca amandmana, evo iz kog razloga.
Ako je šteta mogla da nastupi onda ne možete da je nadoknadite. Naknadu pričinjene štete možete izvršiti samo kada je šteta nastupila. Dakle, još jednom se vratite na tekst amandmana. Vi ste predložili sledeći amandman – ako bi usled nepostupanja odnosno neblagovremenog postupaka organa i organizacija mogla nastupiti šteta za Republiku Srbiju, dakle – ako bi mogla nastupiti. Ona nije nastupila.
Prema tome, ne možete onda imati završetak stava koji kaže – da će se od odgovornog lica u tom organu ili organizaciji zahtevati naknadu pričinjene štete. Šteta nije pričinjena ako je mogla da nastupi. Jezički, samo jedna korekcija, a pravno vrlo važna stvar. Naknada štete se vrši u onom slučaju ako je šteta pričinjena odnosno nastupila. Ovde ste vi stavili - ako je mogla nastupiti šteta. Razumem šta ste vi hteli, onda bi to tražilo, zahtevalo da se preformuliše i kraj samog stava, što u ovom slučaju nije moguće.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram za neophodno da dodam nešto ovoj sadržajnoj, poučnoj i u potpunosti profesorskoj raspravi. Činjenica je da jedinstvo pravnog poretka podrazumeva i terminološko i jezičko jedinstvo.
Dakle, ako naše upravno pravo i insitucionalno upravno pravo ne poznaje izraz „telo“, koji je u neku susednu državu opet ušao bukvalnim prevodima engleskih pravnih tekstova, prema kojima gajim visoko poštovanje i uvažavanje, i u onom doprinosu o kojem je kolega Martinović govorio, uopšte političkoj, ali naročito pravnoj i istorijskoj misli, jednostavno nije uputno koristiti izraz „telo“ tamo gde mu nije mesto. Nekome će pasti na pamet pa će, recimo, da pogleda u naš Krivični zakonik gde postoji čitava glava koja se zove „Krivična dela protiv života i tela“. Eto, recimo, jednog pravnog teksta gde se izraz „telo“ pominje, a da sa ovim predlogom zakona apsolutno nema nikakve veze.
Svako ima pravo da mu se ne dopadne obrazloženje Vlade. Ako hoćete da sečemo dlaku, što kažu, na četvoro, sama činjenica da mi upotrebljavamo izraz „organ“ podrazumeva da organ funkcioniše u okviru nekog tela, a to telo, pod znacima navoda, u ovom slučaju je država. Tako da, i sa te strane bi bilo, po meni, neodgovarajuće upotrebiti ovaj izraz, naravno uz podršku jedne druge terminološke zabune koja je nepažnjom zakonodavca uvedena u naš sistem kroz izraz „agencija“. Ne možete da razaznate šta su to sve agencije, jer među njima samima postoji toliko razlika. Jedino što ih sve spaja jeste jedan odijum građana prema upotrebi same reči agencija, šta god ona pokrivala, često i oblasti koje su izuzetno značajne i delokrug nadležnosti tih organa koji je i te kako važan i značajan za Republiku Srbiju.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na nekoliko izrečenih stavova sa kojima se ne slažem.
Prvo, kada se kaže možda pravno-jezički nije precizan amandman, ali treba progledati kroz prste zbog toga i toga, odnosno uvažiti ga, prihvatiti ga. Mislim, da je to upravo funkcija ljudi koji u stručnim službama Narodne skupštine i rade. Za pravne tekstove je izuzetno važno da pravno i jezički budu precizni. To je bio razlog zašto sam ja debatovao na način na koji jesam u prethodnom javljanju, shvatio sam da je i to razlog iz kojeg je kolega Martinović takođe debatovao. Neko to može da vidi kao odbranu Vlade, ja sam njegovo izlaganje shvatio kao odbranu struke. I bilo je vrlo utemeljeno njegovo izlaganje.
Ne mogu da se složim sa nečim što je rečeno, a pogotovo nisam sam to rekao – agencije su najveće zlo. To bi značilo da je najveće zlo Vojno-bezbednosna agencija, Vojno-obaveštajna agencija, Bezbednosno-informativna agencija, Agencija za borbu protiv korupcije. Mislim da nisu. Mislim da su to i te kako neophodne institucije za dobro funkcionisanje našeg sistema, ali sam ukazao na nešto drugo kako pravna i terminološka nepreciznost može da dovede do haosa u jednu oblast.
Hvala na tome što je rečeno, makar i citirano i iznet ličan stav, agencije su najveće zlo. Samim ovim primerom koji sam dao, apsolutno se uočava koliko te agencije, ne da nisu zlo, nego su nasušna potreba, ali neki drugi organ je imenovan agencijom i doveden je građanin u zabludu, dakle, u potpunu zabludu o značaju različitih organa ili organizacija.
Nesrećan sam i kao pravnik i kao građanin Republike Srbije što je u jednom periodu naša država, nemojte me pogrešno shvatiti, ali izgleda kao da je sistematski i sistemski razvlašćivana. Dolazite u situaciju da danas kada imate sijaset, kako se to zove, prevedeno je sve to kod nas, eto opet nečega što nam se potkralo, regulatornih tela, tu se koristi ta kovanica „regulatorna tela“, ali nigde to nemate u strogo pravnoj terminologiji. Srpski regulatorna tela znači nadležni organi. Kraj priče. Ali, građanin je doveden u zabludu kada mu sa jedne strane stavite Bezbednosno-informativnu agenciju, a sa druge strane stavite Agenciju za ravnomerni regionalni razvoj. Koja je to razlika?
Sa vama mogu da se složim delimično u nečemu što ste rekli, to jeste da mi kao država u prethodnom periodu, da li je to od godinu i po dana, recimo u vreme mandata Vlade u kojoj sam i sam bio ministar i pokrivao resor državne uprave, da mi u tom periodu nismo, vi ste rekli – nije ukinuta ni jedna, nije tačno, ukinuto je 17 nadležnih organa koji, možemo da se složimo, nedovoljno, dakle, ne sporim uopšte. Šta je bio problem? To je negde gde smo napravili veliki pomak. Nismo imali nigde, ali apsolutno nigde potpun spisak svih tih nadležnih državnih organa i organizacija sa njihovim nadležnostima.
Veliki problem predstavlja, dakle postojanje u našem pravnom sistemu, više organa i organizacija koji imaju preklapajuće nekada gotovo identične nadležnosti. Istini za volju mnogi od tih organa, tu ću zaključiti jer zaista idemo u drugom smeru, a nije mi to cilj, mnogi od tih organa su formirani u okviru različitih međunarodnih projekata. Mi smo se kao država obavezali da sprovedemo neki projekat kada su sredstva za finansiranje tog projekta iscrpljena. Ostao je taj organ da postoji. Onda je on u jednom trenutku počeo da razrezuje neke parafiskalne namete i da samog sebe izdržava nečim. Da ne idem dalje u tu priču.
Mislim da smo nekada koji god to period bio imali organizovaniju državu, kada je posao koji danas obavlja desetine agencija radilo jedno, dva ili tri ministarstva. Ne žaleći za tim periodom koji je imao neke svoje mane i neke svoje prednosti, mislim da zajedno, kako mi iz izvršne tako i vi iz zakonodavne vlasti treba da se pobrinemo da stvorimo što efikasniju državu koja će moći jednostavno i efektivno da deluje. Zahvaljujem.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sa željom da budemo efikasniji, a da zaista čujemo i sva mišljenja, ima jedna izreka, nećete mi uzeti za zlo, kaže – misliti i cveće brati nije isto. Ja verujem u vašu dobru nameru, ali reč pretežno sužava krug mogućih subjekata na samo one gde je udeo u finansiranju koji dolazi sa strane države veći.
Vi recimo imate organizacije koje je osnovala Republika Srbija. Recimo, Zavod za zaštitu spomenika kulture u gradu Kraljevu. Osnovala ga je Republika Srbija. Finansira se pretežno iz budžeta grada Kraljeva, delimično iz budžeta Republike Srbije. I ovde se postavlja pitanje, ako bi se usvojio ovaj amandman taj zavod ne bi mogao da zastupa državno pravobranilaštvo.
Ja vam kažem čisto pravničko tumačenje. Uveren sam da vi to ne želite, da ne želite takav efekat, ali ako ne želite takav efekat, onda prihvatite ono što vam se pravničkim tumačenjem, pravnim tumačenjem onoga što ste predložili predočava. Dakle, ako se nešto pretežno finansira, onda možemo da kažemo da je to više od 50%, to znači pretežno, ili ako se finansira iz velikog broja izvora, tamo gde je to relativno većinsko finansiranje. Zahvaljujem.

Prihvata se ovaj amandman.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik predlagača Vlade Republike Srbije želim, kako poslanicima vladajuće većine, tako i naročito poslanicima opozicionih stranaka koji su u jednoj izuzetno kvalitetnoj raspravi dali doprinos da pojedina predložena zakonska rešenja poboljšamo, učinimo ih znatno boljim, dali jedan primer dobre i stručne skupštinske rasprave.
Činjenica da je na ovih osam zakona, od kojih su četiri predloga celovitih zakona i četiri predloga zakona o izmenama i dopunama postojećih zakona, koji sadrže ukupno 562 člana, na 562 člana podneto svega 39 amandmana je dovoljno svedočanstvo koliko su ovi predlozi zakona zaista dobro i kvalitetno pripremljeni.
U to ime vam se zahvaljujem na dobroj raspravi i uveren sam da ćete u Danu za glasanje podržati izglasavanje ovih zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da vam na početku ove objedinjene načelne rasprave ukratko predstavim najvažnija rešenja koja sadrže Predlog zakona o pravobranilaštvu, Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku i Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koje je predložila Vlada, a pripremilo Ministarstvo pravde.
Na početku ću vam predstaviti Predlog zakona o pravobranilaštvu. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu donet je još, sada daleke, 1991. godine. Sama ta činjenica ukazuje na potrebu donošenja potpuno novog zakona kojim će se na precizniji i moderniji način urediti organizacija i način rada organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Od vremena donošenja Zakona o javnom pravobranilaštvu došlo je do niza značajnih promena u ustavnom uređenju i organizaciji državne vlasti, finansiranju javnih potreba i uređenju svojinsko-pravnih i drugih imovinsko-pravnih odnosa. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu nije odredio pojam pravobranilaštva i pravobranioca, niti je utvrdio osnovna načela na kojima bi trebalo da se zasniva rad pravobranilaštva. Ovim zakonom je i sam naziv pravobranilaštva neadekvatno određen davanjem reči „javno“ u njegovom nazivu. Imajući u vidu da zaštita javnog interesa nije primarna funkcija pravobranilaštva, nego je to zaštita imovinskih prava subjekta koje zastupa, pre svega države, teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave.
Predlogom zakona stvaraju se uslovi za najkvalitetniju zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, a njime se na jedinstven način rešava pitanje načina ostvarivanja pravobranilačke funkcije i problemi koji su identifikovani u primene važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu. Predlogom zakona utvrđuje se pojam pravobranilaštva kao organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.
Radi obavljanja poslova zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije umesto republičkog javnog pravobranilaštva osniva se državno pravobranilaštvo koje obavlja poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Srbije.
Predlogom zakona se određuje da poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave obavljaju njihova pravobranilaštva čije se uređenje i organizacija, kao i druga pitanja od značaja za rad, utvrđuje odlukom Autonomne pokrajine, odnosno odlukom jedinice lokalne samouprave, u skladu sa osnovama za unapređenje, uređenje i organizaciju pravobranilaštva propisanih ovim zakonom.
Značajna novina koju predlog zakona sadrži u odnosu na važeći zakon je što se precizno utvrđuje nadležnost državnog pravobranilaštva kao zaštitnika Republike Srbije u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i to u slučaju kada Republika Srbija ima položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku. Takođe je proširena nadležnost državnog pravobranilaštva u odnosu na Republičko javno pravobranilaštvo u pogledu subjekata koje zastupa. Predlogom zakona utvrđena je nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje državnih organa i posebnih organizacija koje nemaju svojstvo pravnog lica, zatim državnih organa i posebnih organizacija koje imaju svojstvo pravnih lica, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, kao i javnih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, a čije se finansiranje obezbeđuje iz državnog budžeta.
Pored toga, državno pravobranilaštvo može, na osnovu posebno datog punomoćja, zastupati u postupku pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i druga pravna lica čiji je osnivač Srbija. Imajući u vidu nedorečenost propisa vezanih za zastupanje Republike Srbije pred stranim i međunarodnim sudovima i arbitražama i drugim nadležnim organima u inostranstvu, Predlogom zakona precizno je uređena nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje u tim slučajevima.
U cilju adekvatnije zaštite interesa Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, posebna novina koju sadrži Predlog zakona je uvođenje nadležnosti državnog pravobranilaštva za zastupanje Republike Srbije pred tim sudom. Prema važećim propisima, obavljanje ovih poslova je u nadležnosti Ministarstva pravde, što nije celishodno rešenje budući da je Ministarstvo pravde organ državne uprave. Poslove zastupanja pred Evropskim sudom za ljudska prava obavlja zamenik državnog pravobranioca koji se istovremeno postavlja i za zastupnika Republike Srbije pred tim sudom.
Pored klasične nadležnosti koje ima pravobranilaštvo u pogledu pokretanja postupka za ocenu ustavnosti zakona, odnosno za ocenu ustavnosti i zakonitosti drugih opštih pravnih akata, ako oceni da su zakonom, odnosno drugim opštim pravnim aktom povređena imovinska prava i interesi Republike Srbije, novo rešenje predstavlja nadležnost državnog pravobranilaštva za davanje obaveštenja nadležnim organima o potrebi izmene propisa u slučaju da oceni da je odlukom Evropskog suda za ljudska prava ukazano na neusklađenost domaćeg propisa sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Predlogom zakona utvrđuje se da poslove iz nadležnosti državnog pravobranilaštva obavljaju državni pravobranilac i zamenici državnog pravobranioca. Državni pravobranilac rukovodi radom i predstavlja državno pravobranilaštvo i za svoj rad i rad pravobranilaštva odgovoran je Vladi i Ministarstvu pravde, a zamenik državnog pravobranioca odgovoran je za svoj rad državnom pravobraniocu. Na taj način, u cilju efikasnijeg obavljanja poslova, uspostavlja se hijerarhijska struktura u radu državnog pravobranilaštva.
S tim u vezi, Predlog zakona uvodi i načelo devolucije i supstitucije u radu državnog pravobranilaštva, kao i pravo državnog pravobranioca da izdaje opšta obavezna uputstva i uputstva za obavezno postupanje u pojedinim predmetima. Predlogom zakona precizno se utvrđuju ovlašćenja pravobranilačkog pomoćnika i pravobranilačkog pripravnika u preduzimanju radnji zastupanja u postupku pred sudom, organom uprave ili drugim nadležnim organom. Predlogom zakona se takođe određuje položaj državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca, premeštaj i upućivanje zamenika iz sedišta ili odeljenja državnog pravobranilaštva, kao i postupak i uslovi za postavljenje državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca.
Posebna novina sadržana u Predlogu zakona je rešenje prema kome je za obavljanje poslova iz nadležnosti državnog pravobranilaštva u zastupanju pred Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom potrebno da zamenik državnog pravobranioca poseduje odgovarajući nivo poznavanja jednog od stranih jezika na kojima se vodi postupak pred tim Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom. Za zamenika državnog pravobranioca, koji je zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, pored ostalih uslova, potrebno je da poseduje i potvrđeno aktivno znanje engleskog, odnosno francuskog jezika, kao zvaničnih jezika na kojima se vodi postupak pred tim sudom.
Takođe, Predlog zakona, za razliku od važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu, sadrži i odredbe koje se odnose na zaposlene u državnom pravobranilaštvu, a pre svega odredbe koje se odnose na položaj prava i obaveze pravobranilačkih pomoćnika i pravobranilačkih pripravnika. Polazeći od Ustavom utvrđenog prava na samostalno uređivanje organa autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, Predlogom zakona o pravobranilaštvu ne osnivaju se pravobranilaštva autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, već se utvrđuju samo osnovni principi za funkcionisanje ovih organa.
Predstaviću vam osnovna rešenja koja sadrži Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova.
Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine i pratećeg akcionog plana kao jedan od najvažnijih prioriteta utvrđeno je rešavanje zaostalih predmeta, na osnovu detaljno razrađenog programa zasnovanog između ostalog i na rešavanju značajnog broja sudskih predmeta putem posredovanja. Osnovni cilj kome se teži donošenjem Predloga zakona je stvaranje normativnih pretpostavki da se u postupku posredovanja dobrovoljno reše sporni odnosi između strana putem pregovaranja, uz pomoć neutralnog posrednika.
Složićemo se da je uvek bolje, ukoliko je to moguće, iznaći kompromisno rešenje spora, nego ići u dugotrajnu, iscrpljujuću i često neizvesnu parnicu ili drugi postupak, tokom kojeg po pravilu dolazi do poremećaja dobrosusedskih, profesionalnih, poslovnih i drugih odnosa. Rešavanje sporova putem posredovanja je izuzetno značajno i sa stanovišta države, jer se širokom primenom ovog načina rešavanja spornih odnosa mogu značajno rasteretiti sudovi.
Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova nastao je kao izraz potrebe za poboljšanjem i unapređenjem postojećeg normativnog okvira, kojim bi se pospešila primena posredovanja u spornim odnosima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima i u potpunosti ispoštovale odredbe direktive EU 2008/52 od 21. maja 2008. godine, o nekim aspektima medijacije u građanskim i trgovinskim stvarima.
U postupku izrade Predloga zakona uzeta su u obzir i pravila Komisije UN za međunarodno trgovinsko pravo o mirenju iz 1980. i model Zakona o međunarodnom trgovinskom mirenju iz 2002. godine, kao i zakonska rešenja i praksa pojedinih država u susedstvu koje imaju istu pravnu tradiciju kao Republika Srbija. U postupku izrade zakona vođena je i javna rasprava u drugoj polovini 2013. godine, a konačni tekst Predloga zakona utvrđen je nakon razmatranja predloga svih zainteresovanih strana i usklađenosti Predloga zakona sa navedenom direktivom EU.
Osvrnuo bih se na najznačajnije novine koje Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova sadrži. Ključna izmena u odnosu na važeći Zakon o posredovanju u medijaciji, koja se može smatrati i najvažnijim pomakom u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, jeste rešenje koje predviđa da sporazum o rešavanju spora može imati snagu izvršne isprave, naravno, uz kumulativno ispunjenje sledećih uslova. Da sporazum sadrži izjavu dužnika kojom prihvata sporazum kao izvršni naslov, tzv. klauzula izvršnosti, kao i da su potpisi strana i posrednika na sporazumu overeni od strane suda ili javnog beležnika. Naravno, neće se dozvoliti izvršenje navedenog sporazuma ako njegovo zaključenje nije dozvoljeno, ako je sporazum suprotan javnom poretku ili ukoliko sporazum nije podoban za izvršenje ili je predmet izvršenja nemoguć.
Navedeno zakonsko rešenje je i u punoj saglasnosti sa članom 6. Direktive 2008/52, koja upućuje na neophodnost obezbeđivanja izvršnosti sporazuma postignutog u postupku posredovanja. Kroz olakšano izvršenje akta kojim su stranke sporazumno rešile postojeći spor o pravima kojima mogu slobodno raspolagati pružena je značajna prednost alternativnom načinu rešavanja spora putem posredovanja.
Primena postupka posredovanja, saglasno predloženom zakonskom rešenju, moguća je u svim onim sporovima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ako nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa, što znači da je oblast primene ovog alternativnog načina rešavanja sporova zaista velika, obuhvatajući privredne sporove, potrošačke sporove, imovinske sporove, sporove u oblasti zaštite životne sredine i drugo.
Posredovanje svakako nije moguće kod slučajeva porodičnog nasilja, kao i u onim sporovima koji nisu podobni da budu rešeni putem posredovanja. Primena načela poverljivosti u postupku posredovanja je razrađena u svim fazama postupka, što je važno iz razloga da se strane u sporu ohrabre da učestvuju u postupku mirnog rešavanja sporova, bez bojazni da će u slučaju da se u tom postupku ne postigne sporazum, trpeti štetne posledice u kasnijem sudskom ili drugom postupku.
Pored toga, ukoliko se strane opredele za posredovanje kao način rešavanja spora, to nikako ne sme biti razlog da izgube pravo na pokretanje sudskog postupka zbog proteka roka.
Prema predloženom zakonskom rešenju, pokretanjem postupka posredovanja dolazi do zastoja zastarevanja potraživanja koje može trajati najduže 60 dana od dana zaključenja sporazuma o pristupanju posredovanju u odnosu na zahtev povodom koga se sprovodi postupak posredovanja, nakon čega rok zastarelosti nastavlja da teče.
U pogledu obezbeđivanja kvaliteta posredovanja, Predlogom zakona propisani su uslovi koje moraju da ispunjavaju posrednici. Ministarstvo pravde izdaje dozvolu za obavljanje posredovanja i to sa periodom važenja od tri godine, u toku kojeg posrednici moraju imati određeni broj postupaka posredovanja da bi obnovili dozvolu. Dozvola se obnavlja na period od pet godina. Kao jedan od ključnih uslova za izdavanje dozvole za posredovanje propisana je i završena osnovna obuka za posredovanje. U cilju obezbeđenja kvalitetne obuke, Ministarstvo pravde utvrđuje program osnovne obuke i daje saglasnost na specijalizovane obuke. Pored toga, Ministarstvo pravde izdaje i dozvole organizacijama koje sprovode programe za obuke posrednika.
Predlog zakona takođe ustanovljava i registar posrednika kao javnu centralnu elektronsku bazu podataka koju vodi Ministarstvo pravde, što će u svakom slučaju omogućiti veću dostupnost posrednika licima koja su zainteresovana za rešavanje spornog odnosa putem posredovanja.
Pred vama je i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Na početku predstavljanja ovog predloga zakona, ističem da predloženi zakon sadrži samo najnužnije izmene i dopune koje su neophodne da bi se rešili određeni problemi u primeni ovog zakona, a koji su nastali usled odluka Ustavnog suda kojima je utvrđena neustavnost određenih odredaba Zakona o parničnom postupku, kao i potrebe da se određene odredbe Zakona o parničnom postupku izmene, budući da su se pokazale kao necelishodne u dosadašnjoj primeni ovog zakona.
Ističem da Ministarstvo pravde nastavlja sa radom na sveobuhvatnijim izmenama Zakona o parničnom postupku koje bi, prema planu, trebalo da budu razmatrane u Narodnoj skupštini tokom redovnog jesenjeg zasedanja.
Najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku su sledeća: Predlogom zakona usklađene su odredbe člana 35. Zakona o parničnom postupku, sa odredbom člana 142. stav 6. Ustava Republike Srbije kojom je propisano da sud sudi u veću a da se zakonom može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac i istovremeno proširena funkcionalna nadležnost odnosno taksativno nabrojane, određeni sporovi u kojima sudi sudija pojedinac.
Dopunjene su odredbe člana 85. Zakona o parničnom postupku tako što je precizno određen krug lica koja mogu da budu punomoćnici, a što je u skladu sa odlukom Ustavnog suda koji je oglasio neustavnim odredbu člana 85. stav 1. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj punomoćnik može da bude samo advokat.
U cilju olakšavanja dostavljanja, Predlogom zakona izmenjena je i odredba člana 143. stav 2. Zakona o parničnom postupku tako što je propisano da je sud obavezan po službenoj dužnosti da pribavi adresu stranke od nadležnog organa ako suprotna stranka nije u mogućnosti da je pribavi.
Izvršena je i dopuna člana 294. Zakona o parničnom postupku, tako što je predviđeno da je sud dužan da pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe. Na ovaj način postiže se bolja zaštita prava tužioca u postupku u slučaju da je tužba odbačena.
Jedna od najvažnijih izmena koju donosi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku odnosi se na smanjenje cenzusa za izjavljivanje revizije u imovinsko-pravnim sporovima. Predloženo je da se revizija može izjaviti u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 40 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto dosadašnjih 100 hiljada evra, odnosno u privrednim sporovima, ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 100 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto važećih 300 hiljada evra.
Razlozi smanjenja cenzusa za izjavljivanje revizije su u tome što je postojećim zakonskim rešenjem vrednosna granica previsoko određena, kao i u potrebi za većom socijalnom izbalansiranošću i većom dostupnošću ovog pravnog leka.
Daću jedan primer iz svakodnevne prakse. Stambene nepokretnosti čija vrednost prelazi 100 hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti su često sretljive u Beogradu, Novom Sadu, eventualno Kragujevcu i Nišu i u retko kom drugom gradu Srbije kada je u pitanju prosečan građanin, što znači da je previsoki revizioni cenzus od 100.000 evra zaista onemogućavao u dobroj meri jednakost građana pred zakonom.
Predloženom dopunom člana 428. Zakona o parničnom postupku predviđeno je da se objektivni rok od pet godina od dana kada je odluka postala pravosnažna ne odnosi na podnošenje predloga za ponavljanje postupka u slučaju ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, kao i u slučaju da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog prava ili manjinskog prava i slobode zajemčeno Ustavom u parničnom postupku. To je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Ovakvo rešenje u skladu je sa odlukom Ustavnog suda kojom je oglašena neustavnom odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku.
Sada bih vam ukazao na najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku. Ako je rečeno za Zakon o javnom pravobranilaštvu koji je donet 1991. godine da je u dobroj meri već prevaziđen i zastareo, šta tek reći za važeći Zakon o vanparničnom postupku koji je donet na osnovama Ustava SFRJ iz 1974. godine kao republički zakon iz 1982. godine, a koji je u primeni od 1. januara 1983. godine, Zakon koji je donet u vreme jednog društveno-političkog i ekonomskog sistema koji je davno napušten i koji je pretrpeo korenite izmene posle raspada jugoslovenske federacije i nekadašnje državne zajednice. Iz tog razloga bilo je više nego potrebno da se i ovaj procesni zakon definitivno usaglasi sa važećim Ustavom Republike Srbije. Jedan broj odredaba ovog zakona zapravo je i donet radi terminološkog usklađivanja sa važećim zakonodavstvom.
Drugi razlog zbog kojih se pristupilo izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku ogledao se u potrebi da se srpsko procesno zakonodavstvo u sferi zaštite osoba lišenih poslovne sposobnosti uskladi sa evropskim standardima, pravnim stanovištima Evropskog suda za ljudska prava, a pre svega sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope, broj R-994, principom 14, koja predviđa da, citiram, lišenje poslovne sposobnosti treba da bude vremenski ograničeno uz periodično preispitivanje.
Naime, važeći Zakon o vanparničnom postupku predviđa da je mera lišenja poslovne sposobnosti trajna, a rešenje o lišenju poslovne sposobnosti može se izmeniti samo po predlogu ovlašćenih lica.
Sledeće preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope Predlogom zakona -uvodi se institut koji se zove vreme proveravanja.
U rešenju kojim je neko lice lišeno poslovne sposobnosti sud određuje rok u kome će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, a koji ne može biti duži od tri godine.
Kada istekne vreme proveravanja, sud po službenoj dužnosti ispituje da li i dalje postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ako utvrdi da su prestali razlozi zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti, sud donosi rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti, odnosno ako utvrdi da se stanje mentalnog zdravlja lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti toliko popravilo da je dovoljno i delimično lišenje poslovne sposobnosti, sud tada određuje delimično lišenje poslovne sposobnosti toga lica.
Predlog zakona predviđa mogućnost da sud po službenoj dužnosti ili na predlog organa starateljstva i drugih ovlašćenih lica donese rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti pre nego što istekne vreme proveravanja ako utvrdi da više ne postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ista ova pravila primenjuju se i na vanparnični postupak za produženje roditeljskog staranja.
Kao najvažniji razlog zbog kojeg se pristupilo donošenju ovog zakona sastoji se u potrebi usklađivanja srpskog vanparničnog zakonodavstva sa Zakonom o javnom beležništvu.
Korenito je promenjen odeljak o sastavljanju isprava i prilagođen pravnom sistemu u kome će glavni nosioci takve aktivnosti biti javni beležnici.
Takođe, prilikom rada na ovom zakonskom tekstu, Ministarstvo pravde sledilo je preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope broj R-8612 o merama za sprečavanje i smanjivanje opterećenja sudova, od 16. septembra 1986. godine.
Dakle još 1986. godine u svojoj preporuci Savet Evrope predlaže da svi oni poslovi koji ne predstavljaju sudovanje, u najužem smislu reči, treba da budu povereni drugim državnim organima. Kao primer takvih poslova naveden je ostavinski postupak.
Saglasno ovoj preporuci, a po uzoru na rešenje mnogih evropskih država, na primer Francuske i Austrije, kao i zemalja nastalih na području bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na primer Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Predlog zakona predviđa mogućnost da pojedine vanparnične postupke u imovinskim stvarima sprovodi javni beležnik kao poverenik suda.
Predlog zakona napravio je jasnu razliku između poveravanja sprovođenja vanparničnog postupka javnom beležniku i upućivanja konkretne pravne stvari javnom beležniku.
Odluku o poveravanju sprovođenja postupka javnom beležniku donosi sudija vanparničnog suda kao prirodni sudija kome je kao nadležnom dodeljen predmet prema godišnjem rasporedu. Upućivanje pravne stvari konkretnom javnom beležniku vrši predsednik suda kao rukovodilac sudske uprave.
Predlogom zakona su predviđeni kriterijumi po kojima se određuje javni beležnik kome će biti upućena pravna stvar, što je posebno značajno za mesta u kojima postoji veći broj javnih beležnika, čime se sprečava mogućnost korupcije.
Naime, ako na području suda službeno sedište ima više javnih beležnika, sud je dužan da im predmete dodeljuje ravnomerno prema azbučnom redu njihovih prezimena.
U slučaju da je princip azbučnog reda narušen zato što je javni beležnik opravdano odbio da prihvati povereni posao, prvi sledeći predmet poverava se onom javnom beležniku kojem je dodeljeno najmanje predmeta.
Predlog zakona predviđa i određene dodatne garantije koje treba da obezbede zakonitost rada javnog beležnika kao poverenika suda.
Najznačajnija takva garantija jeste mogućnost sudskog nadzora koji se sprovodi na dva načina. Prvo, sud koji je javnom beležniku poverio da sprovede ostavinski postupak dužan je da vrši nadzor nad njegovim radom i da donese rešenje o oduzimanju poverenog postupka ako javni beležnik radi na štetu stranaka, ako im stvara suvišne troškove, neopravdano odugovlači postupak ili kada to nalažu drugi opravdani razlozi. Drugo, protiv rešenja koja je doneo javni beležnik kao poverenik suda u ostavinskom postupku može se izjaviti žalba po istim uslovima i po istim pravilima kao kada rešenje donese sud.
Prilikom rada na ovom zakonu i javne rasprave mora se, istini za volju, priznati da pravnička i stručna javnost ne podržava jednodušno ideju o tome da se sprovođenje nekih vanparničnih postupaka poveri javnim beležnicima. Međutim, kada se razmotre argumenti pro et contra, dolazi se do zaključka da pretežu pozitivne strane ovakvog pristupa.
Prvo, vanparnični postupci će se brže završavati, čime se daje neposredan doprinos ostvarivanju ustavnog prinicipa prava na suđenje u razumnom roku.
Uporedna pravna iskustva pokazuju da javni beležnici brže sprovode vanparnične postupke od sudova. Razlog za to leži dobrim delom i u tome što učesnici u vanparničnom postupku mogu neposrednije da komuniciraju sa javnim beležnikom nego sa sudijom.
Koliko su javni beležnici efikasni najbolje se vidi kada uporedimo trajanje ostavinskog postupka u Srbiji gde ovaj postupak sprovode ostavinski sudovi i u Hrvatskoj, recimo, gde ostavinski postupak sprovode javni beležnici. Ovo upoređivanje je veoma korisno jer je nasledno i vanparnično pravo na veoma sličan način normirano u ove dve države.
Drugo, građanima će biti olakšan pristup javnom beležniku kao organu koji sprovodi vanparnični postupak. Velika prednost javnog beležništva u odnosu na sudove sastoji se u tome što su notari dostupniji građanima.
Naime, ne postoji u svakoj opštini osnovni sud ili sudska jedinica, ali zato u svakoj opštini mora da postoji bar jedan javni beležnik i njegova javnobeležnička kancelarija. U opštinama koje su gušće naseljene i u kojima se obavlja intenzivnija privredna aktivnost može se dozvoliti otvaranje više javnobeležničkih kancelarija, tako da na 25.000 stanovnika bude po jedan javni beležnik.
Treće, značajan broj sudija biće rasterećeno od vanparničnih predmeta i angažovan u drugim odeljenjima, recimo u parničnom, čime se na posredan način doprinosi efikasnosti sprovođenja drugih sudskih postupaka. Primera radi, na teritoriji Republike Srbije 2012. godine na sprovođenju ostavinskih postupaka, odnosno ostavinskih rasprava, bilo je angažovano 160 sudija, a u prvom tromesečju 2013. godine ostavinskim predmetima bavilo se 216 sudija. Podsetio bih da je ostavinski postupak samo jedan od mnogih vanparničnih postupaka.
Iskustva iz zemlja u okruženju pokazuju da se poveravanjem ostavinskih postupaka javnim beležnicima omogućuje da značajan broj sudija pređe u druga sudska odeljenja i doprinese bržem sprovođenju drugih postupak.
Sprovođenje ostavinskog postupka od strane javnog beležnika neće imati negativnih posledica, što zbog prirode vanparničnih postupaka, što i zbog činjenice da važeće zakonske norme pružaju dovoljno garantija, kako u pogledu stručne osposobljenosti javnih beležnika, tako i u pogledu njihove nezavisnosti i nepristrasnosti.
U pravničkoj javnosti su iznošeni argumenti da javni beležnici nisu dovoljno stručno osposobljeni da sprovode parnične postupke. Takve tvrdnje jednostavno ne stoje.
Što se tiče stručne osposobljenosti javnih beležnika, pravila koja postoje u pozitivnom srpskom pravu obezbeđuju da javnobeležničku delatnost mogu obavljati samo ona lica koja po stručnoj spremi i iskustvu na poslovima pravne struke nimalo ne zaostaju za sudijama.
Kandidat za javnog beležnika mora imati više radnog iskustva u pravnoj struci nakon položenog pravosudnog ispita i mora da položi javnobeležnički ispit. Javnobeležnički ispit obuhvata pravne institute od značaja za javnobeležničku delatnost, među kojima značajno mesto zauzima materija građansko-materijalnog prava i vanparničkog postupka.
Ono po čemu javnobeležnička profesija takođe ne zaostaje za sudom, jeste i obaveza stalnog usavršavanja. Javni beležnici su dužni da pohađaju seminare i druge oblike stručnog usavršavanja koje odredi javnobeležnička komora i Ministarstvo pravde. Povreda te dužnosti predstavlja disciplinski prestup za koji se može izreći kazna oduzimanja prava na obavljanje delatnosti.
Pored navedenog, ističem da će u najkraćem roku u skupštinsku proceduru biti upućen tzv. omnibus zakona kojima će se izvršiti izmene i dopune oko 30 zakona koji uređuju pojedina pitanja iz nadležnosti javnih beležnika, a sve u cilju stvaranja uslova za početak rada javnih beležnika, kako je to u Zakonu o javnom beležništvu predviđeno i čija će primena krenuti od 1. septembra 2014. godine.
Na kraju, želeo bih da vas upoznam sa Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Razlog za donošenje ovih po obimu malih, tzv. interventnih izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju je neophodnost da se reši problem koji se pojavio u praksi funkcionisanja izvršitelja u vezi sa njihovom mesnom nadležnošću, a koji je nastao usled početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine.
Ovim zakonom je osnovano 66 osnovnih sudova, umesto ranijih 34, koji su osnovani po ranijem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Imajući u vidu da se prema važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju izvršitelji imenuju za područje osnovnog i privrednog suda, što je odgovaralo mreži osnovnih sudova predviđenoj u ranije važećem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, neophodno je uskladiti Zakon o izvršenju i obezbeđenju sa novim Zakonom o sedištima.
Predlogom zakona se predviđa da se izvršitelji imenuju za područje višeg suda, umesto za područje osnovnog suda, iz razloga što je takvo rešenje celishodnije, budući da je teritorijalna organizacija viših sudova ustaljena i da se nije menjala u većem obimu dugi niz godina.
Predlog zakona sadrži i prelaznu odredbu kojom se rešava situacija koja je nastala posle početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, a koja se odnosi na izvršitelje koji su imenovani u skladu sa važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Napomenuo bih da je u Ministarstvu pravde u toku rad na obimnijim izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, čak bih se usudio da kažem – ne izmenama i dopunama, nego kompletnoj reviziji zakona, čiji tekst u punoj meri ni najučeniji pravnici u Srbiji na jednostavan način ne mogu da razumeju.
Ovom revizijom obuhvatiće se i sva sporna pitanja koja su se pojavila u dosadašnjoj primeni ovog zakona. Prema planiranoj dinamici, očekujem da će se ove izmene i dopune naći u skupštinskoj proceduri tokom redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine.
Zahvaljujući vam na pažnji, izražavam nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima, predloženih pet zakona biti usvojeno. Hvala.