Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sa željom da budemo efikasniji, a da zaista čujemo i sva mišljenja, ima jedna izreka, nećete mi uzeti za zlo, kaže – misliti i cveće brati nije isto. Ja verujem u vašu dobru nameru, ali reč pretežno sužava krug mogućih subjekata na samo one gde je udeo u finansiranju koji dolazi sa strane države veći.
Vi recimo imate organizacije koje je osnovala Republika Srbija. Recimo, Zavod za zaštitu spomenika kulture u gradu Kraljevu. Osnovala ga je Republika Srbija. Finansira se pretežno iz budžeta grada Kraljeva, delimično iz budžeta Republike Srbije. I ovde se postavlja pitanje, ako bi se usvojio ovaj amandman taj zavod ne bi mogao da zastupa državno pravobranilaštvo.
Ja vam kažem čisto pravničko tumačenje. Uveren sam da vi to ne želite, da ne želite takav efekat, ali ako ne želite takav efekat, onda prihvatite ono što vam se pravničkim tumačenjem, pravnim tumačenjem onoga što ste predložili predočava. Dakle, ako se nešto pretežno finansira, onda možemo da kažemo da je to više od 50%, to znači pretežno, ili ako se finansira iz velikog broja izvora, tamo gde je to relativno većinsko finansiranje. Zahvaljujem.

Prihvata se ovaj amandman.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik predlagača Vlade Republike Srbije želim, kako poslanicima vladajuće većine, tako i naročito poslanicima opozicionih stranaka koji su u jednoj izuzetno kvalitetnoj raspravi dali doprinos da pojedina predložena zakonska rešenja poboljšamo, učinimo ih znatno boljim, dali jedan primer dobre i stručne skupštinske rasprave.
Činjenica da je na ovih osam zakona, od kojih su četiri predloga celovitih zakona i četiri predloga zakona o izmenama i dopunama postojećih zakona, koji sadrže ukupno 562 člana, na 562 člana podneto svega 39 amandmana je dovoljno svedočanstvo koliko su ovi predlozi zakona zaista dobro i kvalitetno pripremljeni.
U to ime vam se zahvaljujem na dobroj raspravi i uveren sam da ćete u Danu za glasanje podržati izglasavanje ovih zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da vam na početku ove objedinjene načelne rasprave ukratko predstavim najvažnija rešenja koja sadrže Predlog zakona o pravobranilaštvu, Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku i Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koje je predložila Vlada, a pripremilo Ministarstvo pravde.
Na početku ću vam predstaviti Predlog zakona o pravobranilaštvu. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu donet je još, sada daleke, 1991. godine. Sama ta činjenica ukazuje na potrebu donošenja potpuno novog zakona kojim će se na precizniji i moderniji način urediti organizacija i način rada organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Od vremena donošenja Zakona o javnom pravobranilaštvu došlo je do niza značajnih promena u ustavnom uređenju i organizaciji državne vlasti, finansiranju javnih potreba i uređenju svojinsko-pravnih i drugih imovinsko-pravnih odnosa. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu nije odredio pojam pravobranilaštva i pravobranioca, niti je utvrdio osnovna načela na kojima bi trebalo da se zasniva rad pravobranilaštva. Ovim zakonom je i sam naziv pravobranilaštva neadekvatno određen davanjem reči „javno“ u njegovom nazivu. Imajući u vidu da zaštita javnog interesa nije primarna funkcija pravobranilaštva, nego je to zaštita imovinskih prava subjekta koje zastupa, pre svega države, teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave.
Predlogom zakona stvaraju se uslovi za najkvalitetniju zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, a njime se na jedinstven način rešava pitanje načina ostvarivanja pravobranilačke funkcije i problemi koji su identifikovani u primene važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu. Predlogom zakona utvrđuje se pojam pravobranilaštva kao organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.
Radi obavljanja poslova zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije umesto republičkog javnog pravobranilaštva osniva se državno pravobranilaštvo koje obavlja poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Srbije.
Predlogom zakona se određuje da poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave obavljaju njihova pravobranilaštva čije se uređenje i organizacija, kao i druga pitanja od značaja za rad, utvrđuje odlukom Autonomne pokrajine, odnosno odlukom jedinice lokalne samouprave, u skladu sa osnovama za unapređenje, uređenje i organizaciju pravobranilaštva propisanih ovim zakonom.
Značajna novina koju predlog zakona sadrži u odnosu na važeći zakon je što se precizno utvrđuje nadležnost državnog pravobranilaštva kao zaštitnika Republike Srbije u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i to u slučaju kada Republika Srbija ima položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku. Takođe je proširena nadležnost državnog pravobranilaštva u odnosu na Republičko javno pravobranilaštvo u pogledu subjekata koje zastupa. Predlogom zakona utvrđena je nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje državnih organa i posebnih organizacija koje nemaju svojstvo pravnog lica, zatim državnih organa i posebnih organizacija koje imaju svojstvo pravnih lica, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, kao i javnih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, a čije se finansiranje obezbeđuje iz državnog budžeta.
Pored toga, državno pravobranilaštvo može, na osnovu posebno datog punomoćja, zastupati u postupku pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i druga pravna lica čiji je osnivač Srbija. Imajući u vidu nedorečenost propisa vezanih za zastupanje Republike Srbije pred stranim i međunarodnim sudovima i arbitražama i drugim nadležnim organima u inostranstvu, Predlogom zakona precizno je uređena nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje u tim slučajevima.
U cilju adekvatnije zaštite interesa Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, posebna novina koju sadrži Predlog zakona je uvođenje nadležnosti državnog pravobranilaštva za zastupanje Republike Srbije pred tim sudom. Prema važećim propisima, obavljanje ovih poslova je u nadležnosti Ministarstva pravde, što nije celishodno rešenje budući da je Ministarstvo pravde organ državne uprave. Poslove zastupanja pred Evropskim sudom za ljudska prava obavlja zamenik državnog pravobranioca koji se istovremeno postavlja i za zastupnika Republike Srbije pred tim sudom.
Pored klasične nadležnosti koje ima pravobranilaštvo u pogledu pokretanja postupka za ocenu ustavnosti zakona, odnosno za ocenu ustavnosti i zakonitosti drugih opštih pravnih akata, ako oceni da su zakonom, odnosno drugim opštim pravnim aktom povređena imovinska prava i interesi Republike Srbije, novo rešenje predstavlja nadležnost državnog pravobranilaštva za davanje obaveštenja nadležnim organima o potrebi izmene propisa u slučaju da oceni da je odlukom Evropskog suda za ljudska prava ukazano na neusklađenost domaćeg propisa sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Predlogom zakona utvrđuje se da poslove iz nadležnosti državnog pravobranilaštva obavljaju državni pravobranilac i zamenici državnog pravobranioca. Državni pravobranilac rukovodi radom i predstavlja državno pravobranilaštvo i za svoj rad i rad pravobranilaštva odgovoran je Vladi i Ministarstvu pravde, a zamenik državnog pravobranioca odgovoran je za svoj rad državnom pravobraniocu. Na taj način, u cilju efikasnijeg obavljanja poslova, uspostavlja se hijerarhijska struktura u radu državnog pravobranilaštva.
S tim u vezi, Predlog zakona uvodi i načelo devolucije i supstitucije u radu državnog pravobranilaštva, kao i pravo državnog pravobranioca da izdaje opšta obavezna uputstva i uputstva za obavezno postupanje u pojedinim predmetima. Predlogom zakona precizno se utvrđuju ovlašćenja pravobranilačkog pomoćnika i pravobranilačkog pripravnika u preduzimanju radnji zastupanja u postupku pred sudom, organom uprave ili drugim nadležnim organom. Predlogom zakona se takođe određuje položaj državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca, premeštaj i upućivanje zamenika iz sedišta ili odeljenja državnog pravobranilaštva, kao i postupak i uslovi za postavljenje državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca.
Posebna novina sadržana u Predlogu zakona je rešenje prema kome je za obavljanje poslova iz nadležnosti državnog pravobranilaštva u zastupanju pred Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom potrebno da zamenik državnog pravobranioca poseduje odgovarajući nivo poznavanja jednog od stranih jezika na kojima se vodi postupak pred tim Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom. Za zamenika državnog pravobranioca, koji je zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, pored ostalih uslova, potrebno je da poseduje i potvrđeno aktivno znanje engleskog, odnosno francuskog jezika, kao zvaničnih jezika na kojima se vodi postupak pred tim sudom.
Takođe, Predlog zakona, za razliku od važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu, sadrži i odredbe koje se odnose na zaposlene u državnom pravobranilaštvu, a pre svega odredbe koje se odnose na položaj prava i obaveze pravobranilačkih pomoćnika i pravobranilačkih pripravnika. Polazeći od Ustavom utvrđenog prava na samostalno uređivanje organa autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, Predlogom zakona o pravobranilaštvu ne osnivaju se pravobranilaštva autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, već se utvrđuju samo osnovni principi za funkcionisanje ovih organa.
Predstaviću vam osnovna rešenja koja sadrži Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova.
Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine i pratećeg akcionog plana kao jedan od najvažnijih prioriteta utvrđeno je rešavanje zaostalih predmeta, na osnovu detaljno razrađenog programa zasnovanog između ostalog i na rešavanju značajnog broja sudskih predmeta putem posredovanja. Osnovni cilj kome se teži donošenjem Predloga zakona je stvaranje normativnih pretpostavki da se u postupku posredovanja dobrovoljno reše sporni odnosi između strana putem pregovaranja, uz pomoć neutralnog posrednika.
Složićemo se da je uvek bolje, ukoliko je to moguće, iznaći kompromisno rešenje spora, nego ići u dugotrajnu, iscrpljujuću i često neizvesnu parnicu ili drugi postupak, tokom kojeg po pravilu dolazi do poremećaja dobrosusedskih, profesionalnih, poslovnih i drugih odnosa. Rešavanje sporova putem posredovanja je izuzetno značajno i sa stanovišta države, jer se širokom primenom ovog načina rešavanja spornih odnosa mogu značajno rasteretiti sudovi.
Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova nastao je kao izraz potrebe za poboljšanjem i unapređenjem postojećeg normativnog okvira, kojim bi se pospešila primena posredovanja u spornim odnosima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima i u potpunosti ispoštovale odredbe direktive EU 2008/52 od 21. maja 2008. godine, o nekim aspektima medijacije u građanskim i trgovinskim stvarima.
U postupku izrade Predloga zakona uzeta su u obzir i pravila Komisije UN za međunarodno trgovinsko pravo o mirenju iz 1980. i model Zakona o međunarodnom trgovinskom mirenju iz 2002. godine, kao i zakonska rešenja i praksa pojedinih država u susedstvu koje imaju istu pravnu tradiciju kao Republika Srbija. U postupku izrade zakona vođena je i javna rasprava u drugoj polovini 2013. godine, a konačni tekst Predloga zakona utvrđen je nakon razmatranja predloga svih zainteresovanih strana i usklađenosti Predloga zakona sa navedenom direktivom EU.
Osvrnuo bih se na najznačajnije novine koje Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova sadrži. Ključna izmena u odnosu na važeći Zakon o posredovanju u medijaciji, koja se može smatrati i najvažnijim pomakom u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, jeste rešenje koje predviđa da sporazum o rešavanju spora može imati snagu izvršne isprave, naravno, uz kumulativno ispunjenje sledećih uslova. Da sporazum sadrži izjavu dužnika kojom prihvata sporazum kao izvršni naslov, tzv. klauzula izvršnosti, kao i da su potpisi strana i posrednika na sporazumu overeni od strane suda ili javnog beležnika. Naravno, neće se dozvoliti izvršenje navedenog sporazuma ako njegovo zaključenje nije dozvoljeno, ako je sporazum suprotan javnom poretku ili ukoliko sporazum nije podoban za izvršenje ili je predmet izvršenja nemoguć.
Navedeno zakonsko rešenje je i u punoj saglasnosti sa članom 6. Direktive 2008/52, koja upućuje na neophodnost obezbeđivanja izvršnosti sporazuma postignutog u postupku posredovanja. Kroz olakšano izvršenje akta kojim su stranke sporazumno rešile postojeći spor o pravima kojima mogu slobodno raspolagati pružena je značajna prednost alternativnom načinu rešavanja spora putem posredovanja.
Primena postupka posredovanja, saglasno predloženom zakonskom rešenju, moguća je u svim onim sporovima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ako nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa, što znači da je oblast primene ovog alternativnog načina rešavanja sporova zaista velika, obuhvatajući privredne sporove, potrošačke sporove, imovinske sporove, sporove u oblasti zaštite životne sredine i drugo.
Posredovanje svakako nije moguće kod slučajeva porodičnog nasilja, kao i u onim sporovima koji nisu podobni da budu rešeni putem posredovanja. Primena načela poverljivosti u postupku posredovanja je razrađena u svim fazama postupka, što je važno iz razloga da se strane u sporu ohrabre da učestvuju u postupku mirnog rešavanja sporova, bez bojazni da će u slučaju da se u tom postupku ne postigne sporazum, trpeti štetne posledice u kasnijem sudskom ili drugom postupku.
Pored toga, ukoliko se strane opredele za posredovanje kao način rešavanja spora, to nikako ne sme biti razlog da izgube pravo na pokretanje sudskog postupka zbog proteka roka.
Prema predloženom zakonskom rešenju, pokretanjem postupka posredovanja dolazi do zastoja zastarevanja potraživanja koje može trajati najduže 60 dana od dana zaključenja sporazuma o pristupanju posredovanju u odnosu na zahtev povodom koga se sprovodi postupak posredovanja, nakon čega rok zastarelosti nastavlja da teče.
U pogledu obezbeđivanja kvaliteta posredovanja, Predlogom zakona propisani su uslovi koje moraju da ispunjavaju posrednici. Ministarstvo pravde izdaje dozvolu za obavljanje posredovanja i to sa periodom važenja od tri godine, u toku kojeg posrednici moraju imati određeni broj postupaka posredovanja da bi obnovili dozvolu. Dozvola se obnavlja na period od pet godina. Kao jedan od ključnih uslova za izdavanje dozvole za posredovanje propisana je i završena osnovna obuka za posredovanje. U cilju obezbeđenja kvalitetne obuke, Ministarstvo pravde utvrđuje program osnovne obuke i daje saglasnost na specijalizovane obuke. Pored toga, Ministarstvo pravde izdaje i dozvole organizacijama koje sprovode programe za obuke posrednika.
Predlog zakona takođe ustanovljava i registar posrednika kao javnu centralnu elektronsku bazu podataka koju vodi Ministarstvo pravde, što će u svakom slučaju omogućiti veću dostupnost posrednika licima koja su zainteresovana za rešavanje spornog odnosa putem posredovanja.
Pred vama je i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Na početku predstavljanja ovog predloga zakona, ističem da predloženi zakon sadrži samo najnužnije izmene i dopune koje su neophodne da bi se rešili određeni problemi u primeni ovog zakona, a koji su nastali usled odluka Ustavnog suda kojima je utvrđena neustavnost određenih odredaba Zakona o parničnom postupku, kao i potrebe da se određene odredbe Zakona o parničnom postupku izmene, budući da su se pokazale kao necelishodne u dosadašnjoj primeni ovog zakona.
Ističem da Ministarstvo pravde nastavlja sa radom na sveobuhvatnijim izmenama Zakona o parničnom postupku koje bi, prema planu, trebalo da budu razmatrane u Narodnoj skupštini tokom redovnog jesenjeg zasedanja.
Najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku su sledeća: Predlogom zakona usklađene su odredbe člana 35. Zakona o parničnom postupku, sa odredbom člana 142. stav 6. Ustava Republike Srbije kojom je propisano da sud sudi u veću a da se zakonom može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac i istovremeno proširena funkcionalna nadležnost odnosno taksativno nabrojane, određeni sporovi u kojima sudi sudija pojedinac.
Dopunjene su odredbe člana 85. Zakona o parničnom postupku tako što je precizno određen krug lica koja mogu da budu punomoćnici, a što je u skladu sa odlukom Ustavnog suda koji je oglasio neustavnim odredbu člana 85. stav 1. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj punomoćnik može da bude samo advokat.
U cilju olakšavanja dostavljanja, Predlogom zakona izmenjena je i odredba člana 143. stav 2. Zakona o parničnom postupku tako što je propisano da je sud obavezan po službenoj dužnosti da pribavi adresu stranke od nadležnog organa ako suprotna stranka nije u mogućnosti da je pribavi.
Izvršena je i dopuna člana 294. Zakona o parničnom postupku, tako što je predviđeno da je sud dužan da pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe. Na ovaj način postiže se bolja zaštita prava tužioca u postupku u slučaju da je tužba odbačena.
Jedna od najvažnijih izmena koju donosi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku odnosi se na smanjenje cenzusa za izjavljivanje revizije u imovinsko-pravnim sporovima. Predloženo je da se revizija može izjaviti u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 40 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto dosadašnjih 100 hiljada evra, odnosno u privrednim sporovima, ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 100 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto važećih 300 hiljada evra.
Razlozi smanjenja cenzusa za izjavljivanje revizije su u tome što je postojećim zakonskim rešenjem vrednosna granica previsoko određena, kao i u potrebi za većom socijalnom izbalansiranošću i većom dostupnošću ovog pravnog leka.
Daću jedan primer iz svakodnevne prakse. Stambene nepokretnosti čija vrednost prelazi 100 hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti su često sretljive u Beogradu, Novom Sadu, eventualno Kragujevcu i Nišu i u retko kom drugom gradu Srbije kada je u pitanju prosečan građanin, što znači da je previsoki revizioni cenzus od 100.000 evra zaista onemogućavao u dobroj meri jednakost građana pred zakonom.
Predloženom dopunom člana 428. Zakona o parničnom postupku predviđeno je da se objektivni rok od pet godina od dana kada je odluka postala pravosnažna ne odnosi na podnošenje predloga za ponavljanje postupka u slučaju ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, kao i u slučaju da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog prava ili manjinskog prava i slobode zajemčeno Ustavom u parničnom postupku. To je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Ovakvo rešenje u skladu je sa odlukom Ustavnog suda kojom je oglašena neustavnom odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku.
Sada bih vam ukazao na najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku. Ako je rečeno za Zakon o javnom pravobranilaštvu koji je donet 1991. godine da je u dobroj meri već prevaziđen i zastareo, šta tek reći za važeći Zakon o vanparničnom postupku koji je donet na osnovama Ustava SFRJ iz 1974. godine kao republički zakon iz 1982. godine, a koji je u primeni od 1. januara 1983. godine, Zakon koji je donet u vreme jednog društveno-političkog i ekonomskog sistema koji je davno napušten i koji je pretrpeo korenite izmene posle raspada jugoslovenske federacije i nekadašnje državne zajednice. Iz tog razloga bilo je više nego potrebno da se i ovaj procesni zakon definitivno usaglasi sa važećim Ustavom Republike Srbije. Jedan broj odredaba ovog zakona zapravo je i donet radi terminološkog usklađivanja sa važećim zakonodavstvom.
Drugi razlog zbog kojih se pristupilo izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku ogledao se u potrebi da se srpsko procesno zakonodavstvo u sferi zaštite osoba lišenih poslovne sposobnosti uskladi sa evropskim standardima, pravnim stanovištima Evropskog suda za ljudska prava, a pre svega sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope, broj R-994, principom 14, koja predviđa da, citiram, lišenje poslovne sposobnosti treba da bude vremenski ograničeno uz periodično preispitivanje.
Naime, važeći Zakon o vanparničnom postupku predviđa da je mera lišenja poslovne sposobnosti trajna, a rešenje o lišenju poslovne sposobnosti može se izmeniti samo po predlogu ovlašćenih lica.
Sledeće preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope Predlogom zakona -uvodi se institut koji se zove vreme proveravanja.
U rešenju kojim je neko lice lišeno poslovne sposobnosti sud određuje rok u kome će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, a koji ne može biti duži od tri godine.
Kada istekne vreme proveravanja, sud po službenoj dužnosti ispituje da li i dalje postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ako utvrdi da su prestali razlozi zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti, sud donosi rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti, odnosno ako utvrdi da se stanje mentalnog zdravlja lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti toliko popravilo da je dovoljno i delimično lišenje poslovne sposobnosti, sud tada određuje delimično lišenje poslovne sposobnosti toga lica.
Predlog zakona predviđa mogućnost da sud po službenoj dužnosti ili na predlog organa starateljstva i drugih ovlašćenih lica donese rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti pre nego što istekne vreme proveravanja ako utvrdi da više ne postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ista ova pravila primenjuju se i na vanparnični postupak za produženje roditeljskog staranja.
Kao najvažniji razlog zbog kojeg se pristupilo donošenju ovog zakona sastoji se u potrebi usklađivanja srpskog vanparničnog zakonodavstva sa Zakonom o javnom beležništvu.
Korenito je promenjen odeljak o sastavljanju isprava i prilagođen pravnom sistemu u kome će glavni nosioci takve aktivnosti biti javni beležnici.
Takođe, prilikom rada na ovom zakonskom tekstu, Ministarstvo pravde sledilo je preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope broj R-8612 o merama za sprečavanje i smanjivanje opterećenja sudova, od 16. septembra 1986. godine.
Dakle još 1986. godine u svojoj preporuci Savet Evrope predlaže da svi oni poslovi koji ne predstavljaju sudovanje, u najužem smislu reči, treba da budu povereni drugim državnim organima. Kao primer takvih poslova naveden je ostavinski postupak.
Saglasno ovoj preporuci, a po uzoru na rešenje mnogih evropskih država, na primer Francuske i Austrije, kao i zemalja nastalih na području bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na primer Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Predlog zakona predviđa mogućnost da pojedine vanparnične postupke u imovinskim stvarima sprovodi javni beležnik kao poverenik suda.
Predlog zakona napravio je jasnu razliku između poveravanja sprovođenja vanparničnog postupka javnom beležniku i upućivanja konkretne pravne stvari javnom beležniku.
Odluku o poveravanju sprovođenja postupka javnom beležniku donosi sudija vanparničnog suda kao prirodni sudija kome je kao nadležnom dodeljen predmet prema godišnjem rasporedu. Upućivanje pravne stvari konkretnom javnom beležniku vrši predsednik suda kao rukovodilac sudske uprave.
Predlogom zakona su predviđeni kriterijumi po kojima se određuje javni beležnik kome će biti upućena pravna stvar, što je posebno značajno za mesta u kojima postoji veći broj javnih beležnika, čime se sprečava mogućnost korupcije.
Naime, ako na području suda službeno sedište ima više javnih beležnika, sud je dužan da im predmete dodeljuje ravnomerno prema azbučnom redu njihovih prezimena.
U slučaju da je princip azbučnog reda narušen zato što je javni beležnik opravdano odbio da prihvati povereni posao, prvi sledeći predmet poverava se onom javnom beležniku kojem je dodeljeno najmanje predmeta.
Predlog zakona predviđa i određene dodatne garantije koje treba da obezbede zakonitost rada javnog beležnika kao poverenika suda.
Najznačajnija takva garantija jeste mogućnost sudskog nadzora koji se sprovodi na dva načina. Prvo, sud koji je javnom beležniku poverio da sprovede ostavinski postupak dužan je da vrši nadzor nad njegovim radom i da donese rešenje o oduzimanju poverenog postupka ako javni beležnik radi na štetu stranaka, ako im stvara suvišne troškove, neopravdano odugovlači postupak ili kada to nalažu drugi opravdani razlozi. Drugo, protiv rešenja koja je doneo javni beležnik kao poverenik suda u ostavinskom postupku može se izjaviti žalba po istim uslovima i po istim pravilima kao kada rešenje donese sud.
Prilikom rada na ovom zakonu i javne rasprave mora se, istini za volju, priznati da pravnička i stručna javnost ne podržava jednodušno ideju o tome da se sprovođenje nekih vanparničnih postupaka poveri javnim beležnicima. Međutim, kada se razmotre argumenti pro et contra, dolazi se do zaključka da pretežu pozitivne strane ovakvog pristupa.
Prvo, vanparnični postupci će se brže završavati, čime se daje neposredan doprinos ostvarivanju ustavnog prinicipa prava na suđenje u razumnom roku.
Uporedna pravna iskustva pokazuju da javni beležnici brže sprovode vanparnične postupke od sudova. Razlog za to leži dobrim delom i u tome što učesnici u vanparničnom postupku mogu neposrednije da komuniciraju sa javnim beležnikom nego sa sudijom.
Koliko su javni beležnici efikasni najbolje se vidi kada uporedimo trajanje ostavinskog postupka u Srbiji gde ovaj postupak sprovode ostavinski sudovi i u Hrvatskoj, recimo, gde ostavinski postupak sprovode javni beležnici. Ovo upoređivanje je veoma korisno jer je nasledno i vanparnično pravo na veoma sličan način normirano u ove dve države.
Drugo, građanima će biti olakšan pristup javnom beležniku kao organu koji sprovodi vanparnični postupak. Velika prednost javnog beležništva u odnosu na sudove sastoji se u tome što su notari dostupniji građanima.
Naime, ne postoji u svakoj opštini osnovni sud ili sudska jedinica, ali zato u svakoj opštini mora da postoji bar jedan javni beležnik i njegova javnobeležnička kancelarija. U opštinama koje su gušće naseljene i u kojima se obavlja intenzivnija privredna aktivnost može se dozvoliti otvaranje više javnobeležničkih kancelarija, tako da na 25.000 stanovnika bude po jedan javni beležnik.
Treće, značajan broj sudija biće rasterećeno od vanparničnih predmeta i angažovan u drugim odeljenjima, recimo u parničnom, čime se na posredan način doprinosi efikasnosti sprovođenja drugih sudskih postupaka. Primera radi, na teritoriji Republike Srbije 2012. godine na sprovođenju ostavinskih postupaka, odnosno ostavinskih rasprava, bilo je angažovano 160 sudija, a u prvom tromesečju 2013. godine ostavinskim predmetima bavilo se 216 sudija. Podsetio bih da je ostavinski postupak samo jedan od mnogih vanparničnih postupaka.
Iskustva iz zemlja u okruženju pokazuju da se poveravanjem ostavinskih postupaka javnim beležnicima omogućuje da značajan broj sudija pređe u druga sudska odeljenja i doprinese bržem sprovođenju drugih postupak.
Sprovođenje ostavinskog postupka od strane javnog beležnika neće imati negativnih posledica, što zbog prirode vanparničnih postupaka, što i zbog činjenice da važeće zakonske norme pružaju dovoljno garantija, kako u pogledu stručne osposobljenosti javnih beležnika, tako i u pogledu njihove nezavisnosti i nepristrasnosti.
U pravničkoj javnosti su iznošeni argumenti da javni beležnici nisu dovoljno stručno osposobljeni da sprovode parnične postupke. Takve tvrdnje jednostavno ne stoje.
Što se tiče stručne osposobljenosti javnih beležnika, pravila koja postoje u pozitivnom srpskom pravu obezbeđuju da javnobeležničku delatnost mogu obavljati samo ona lica koja po stručnoj spremi i iskustvu na poslovima pravne struke nimalo ne zaostaju za sudijama.
Kandidat za javnog beležnika mora imati više radnog iskustva u pravnoj struci nakon položenog pravosudnog ispita i mora da položi javnobeležnički ispit. Javnobeležnički ispit obuhvata pravne institute od značaja za javnobeležničku delatnost, među kojima značajno mesto zauzima materija građansko-materijalnog prava i vanparničkog postupka.
Ono po čemu javnobeležnička profesija takođe ne zaostaje za sudom, jeste i obaveza stalnog usavršavanja. Javni beležnici su dužni da pohađaju seminare i druge oblike stručnog usavršavanja koje odredi javnobeležnička komora i Ministarstvo pravde. Povreda te dužnosti predstavlja disciplinski prestup za koji se može izreći kazna oduzimanja prava na obavljanje delatnosti.
Pored navedenog, ističem da će u najkraćem roku u skupštinsku proceduru biti upućen tzv. omnibus zakona kojima će se izvršiti izmene i dopune oko 30 zakona koji uređuju pojedina pitanja iz nadležnosti javnih beležnika, a sve u cilju stvaranja uslova za početak rada javnih beležnika, kako je to u Zakonu o javnom beležništvu predviđeno i čija će primena krenuti od 1. septembra 2014. godine.
Na kraju, želeo bih da vas upoznam sa Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Razlog za donošenje ovih po obimu malih, tzv. interventnih izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju je neophodnost da se reši problem koji se pojavio u praksi funkcionisanja izvršitelja u vezi sa njihovom mesnom nadležnošću, a koji je nastao usled početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine.
Ovim zakonom je osnovano 66 osnovnih sudova, umesto ranijih 34, koji su osnovani po ranijem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Imajući u vidu da se prema važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju izvršitelji imenuju za područje osnovnog i privrednog suda, što je odgovaralo mreži osnovnih sudova predviđenoj u ranije važećem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, neophodno je uskladiti Zakon o izvršenju i obezbeđenju sa novim Zakonom o sedištima.
Predlogom zakona se predviđa da se izvršitelji imenuju za područje višeg suda, umesto za područje osnovnog suda, iz razloga što je takvo rešenje celishodnije, budući da je teritorijalna organizacija viših sudova ustaljena i da se nije menjala u većem obimu dugi niz godina.
Predlog zakona sadrži i prelaznu odredbu kojom se rešava situacija koja je nastala posle početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, a koja se odnosi na izvršitelje koji su imenovani u skladu sa važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Napomenuo bih da je u Ministarstvu pravde u toku rad na obimnijim izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, čak bih se usudio da kažem – ne izmenama i dopunama, nego kompletnoj reviziji zakona, čiji tekst u punoj meri ni najučeniji pravnici u Srbiji na jednostavan način ne mogu da razumeju.
Ovom revizijom obuhvatiće se i sva sporna pitanja koja su se pojavila u dosadašnjoj primeni ovog zakona. Prema planiranoj dinamici, očekujem da će se ove izmene i dopune naći u skupštinskoj proceduri tokom redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine.
Zahvaljujući vam na pažnji, izražavam nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima, predloženih pet zakona biti usvojeno. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu razlog koji je na početku svog izlaganja gospodin Veselinović izneo i nemogućnost da iznese stav svoje poslaničke grupe po pitanjima zakona o kojima se juče raspravljalo u načelu, a sa ciljem da dam dodatni kvalitet ovoj našoj raspravi i odagnam neke kvalifikacije koje su možda neoprezno izrečene u toku tog izlaganja, daću jedno kratko izlaganje.
Prva primedba ticala se činjenice da je osam predloženih zakona u Skupštinu došlo po hitnom postupku. Moram da napomenem da se jedan broj ovih zakona već nalazi u skupštinskoj proceduri, da je donošenje ovih zakona vezano, između ostalog, i za napredovanje Srbije u procesu evropskih integracija i da bi odugovlačenje njihovog donošenja onemogućilo dobre rezultate u tom procesu, naročito imajući u vidu da se u junu održava redovna sednica Saveta ministara EU, na kojoj se donosi mišljenje o napretku naše države u evropskim integracijama.
Bojazan da je problem u Srbiji ne u donošenju, već u sprovođenju zakona jeste apsolutno opravdano i jeste apsolutno legitimno. Reč je o problemu koji karakteriše srpsko zakonodavstvo u dugom, dugom nizu godina. Ne mogu čak ni da ga ograničim na neki period, pa da kažem – u poslednjih 10 godina, znatno više od toga. To govori o jednom kolapsu, jednoj bolesti našeg pravnog sistema, ali Srbija po tome nije usamljena. To je, dozvolićete, karakteristika gotovo svih društava u tranziciji.
Gotovo sva društva u tranziciji su došla u situaciju da je u određenom periodu došlo do „inflacije“ zakonodavne aktivnosti, „inflacije“ u donošenju zakona, a i te kako prisutnog manjka u sprovođenju zakona.
Ipak, kako se vaše izlaganje ticalo jednog konkretnog zakona koji je u prošlom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije donela, a reč je o sprovođenju tzv. Marijinog zakona, koji predviđa posebne mere i poseban način, poseban efekat krivičnih sankcija na učinioce krivičnih dela protiv polnih sloboda, protiv maloletnika, moram da kažem da je sprovođenje Marijinog zakona u dobroj meri onemogućeno bez donošenja zakona koji se sada nalazi pred Narodnom skupštinom, a to je Zakon o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera.
S obzirom da je tada bilo reči o donošenju zakona koji je predložio otac žrtve jednog teškog krivičnog dela i da on nije sistemski pripremljen da bude uklopljen u pravni sistem Republike Srbije, donošenjem Zakona o izvršenju vanzavodskim sankcijama i merama stvaraju se ključni preduslovi za potpunu primenu ovog zakona.
Prema tome, da bismo taj zakon sprovodili u celini, potrebno je da se donese Zakon o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, a on je juče bio predmet rasprave u načelu, nadam se za koji dan i predmet rasprave u pojedinostima i njegovim donošenjem ćemo svakako omogućiti potpunu primenu Marijinog zakona.
Izneto je da su se do sada zakoni donosili u Narodnoj skupštini, ali da je Narodna skupština retko ili gotovo nikada one koji su nadležni za sprovođenje tih zakona pozivala ne na odgovornost, već po pravu da dobije informacije o sprovođenju određenih zakona.
Podsetiću vas da sam u prošlom sazivu bio više puta pred sednicom nadležnog odbora, nego nekoliko poslednjih ministara zajedno i da to ističem sa ponosom i da ću nastaviti u svakoj situaciji, kada je to fizički i funkcionalno moguće, da dolazim pred Odbor za pravosuđe, da odgovaram na pitanja koja postavljaju narodni poslanici i da dajem informacije koje se od mene traže.
Krivo mi je što u tim pitanjima koje su narodni poslanici bili u prilici da mi postavljaju nije bilo, recimo, pitanja - kakav je efekat Zakona o amnestiji, donet novembra 2012. godine, jer bi onda od mene dobili odgovor koji bi glasio da bez tog zakona, uz sve manjkavosti koje svaki Zakon o amnestiji nosi, a neću da ih negiram, mi danas ne bismo bili u situaciji da imamo drastično poboljšano stanje u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija u odnosu na izveštaj Saveta Evrope iz 2012. godine.
Po izveštaju koji je objavljen pre nešto više od mesec dana, a koji je rezultat jednog posmatranja i ocene stanja u našem sistemu za izvršenje krivičnih sankcija iz 2012. godine, kada su naši zatvorski kapaciteti bili svega 7.500 lica, danas kada su ti kapaciteti 9.300 lica, kada su u znatno boljem stanju, kada više nemamo onoliku prebukiranost i nemamo ono što ste zamerili u vašem izlaganju, ali cenim da je to plod nepotpune informisanosti u toj oblasti, više nemamo zastarivanje izvršenja krivičnih sankcija zbog nepostojanja slobodnih zatvorskih kapaciteta.
To je možda bila karakteristika nekog perioda upravo do donošenja ovog zakona koji vi navodite kao najtamniji ili najlošiji potez nekadašnjeg Ministarstva pravde i državne uprave u 2012. godini, da nismo doneli tada taj zakon, danas bismo imali zastarevanje izvršenja krivičnih sankcija zatvora zbog toga što ne bismo imali gde da smestimo osuđena lica.
Ono što je zabrinjavajuće i što sam po funkciji ministra kao član Visokog saveta sudstva dobio informacije jeste da se u periodu naročito do 2012. godine, i to konkretnim sudovima, dešavalo da nam zastarevaju izvršenja kazni zatvora, čak i kada je lice dostupno ogranima gonjenja.
Po informaciji koju posedujem, pred disciplinskim organima Visokog saveta sudstva pokrenuti su disciplinski postupci koji po slovu zakona mogu da rezultiraju i razrešenjem sudija koje su možda, ali postoje osnovne sumnje, namerno odlagali u stranu, kako se to kod nas u narodu kaže – držale u fioci predmete izvršenja kazni zatvora.
Uputiću vas, recimo, na jedan slučaj koji je i te kako zanimljiv za našu javnost, gde je pretilo da zastari izvršenje kazne zatvora, ali hvala bogu to se neće dogoditi. To je slučaj osuđenika Milete Jerkovića, koji je otputovao u inostranstvo i kome je nekoliko puta produžavano, odnosno odlagano izvršenje kazne zatvora, a koji se od pre, nešto manje, mesec dana, nakon izvršenih medicinskih intervencija u specijalnoj zatvorskoj bolnici, nalazi na izdržavanju kazne. Da to nije učinjeno, da to lice nije upućeno na izdržavanje kazne, desilo bi se da bi krajem decembra meseca ta kazna zastarela, ali to se nije desilo.
Bez sporenja da svaki zakon o amnestiji može da ima negativne efekte, setimo se onih najnegativnijih mogućih efekata Zakona o amnestiji donetih početkom 2000. godine, a koji su amnestirali lica koja su bila osuđena za terorizam na jednom delu teritorije naše države. Najnegativniji efekti toga su se videli 17. marta 2004. godine prilikom čuvenog martovskog pogroma našeg stanovništva na KiM, gde postoje indicije da su jedni od glavnih organizatora tih progona i ubistava naših sunarodnika, ali ne samo naših sunarodnika, ne samo Srba, već i pripadnika drugih nacionalnih manjina, nealbanskih sa KiM, bila lica koja su amnestijom puštena 2001. godine.
Dakle, nesporno je da amnestija ima i svoju negativnu stranu, ali ovde cenimo šta je to negativno, šta je pozitivno. Da li je ova amnestija imala pozitivan efekat na funkcionisanje našeg zatvorskog sistema? I te kako, jer je ona omogućila, a ja sam tada to tvrdio, možete da uzmete i stenogramske beleške, da se donošenjem tog zakona stvaraju tehničke i pravne pretpostavke da se poboljša stanje funkcionisanja našeg sistema za izvršenje krivičnih sankcija. To se zaista i dogodilo. Ako vidite koja je to aktivnost i ministarstva, i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, videćete da je tu stanje i te kako poboljšano. Ako vam kažem da smo poboljšali, odnosno povećali kapacitete sa 7,5 na 9.300 osuđeničkih mesta, ako vam kažem da sada prebukiranost našeg sistema, na jučerašnji dan, podatke sam imao jer smo raspravljali o tome, u sistemu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija nalazilo se 10.069 lica na 9.300 mesta. Kolega Omerović je juče citirao taj podatak koji sam dao. Dakle, ne pričamo o zemljama istočne Evrope, gde ima ozbiljnih primedbi Saveta Evrope.
Na primer, jedna Italija ima 35.000 mesta u zatvorima, a popunjenost iznosi 72.000. Ako to uporedite sa Srbijom 9.300 i popunjenost 10.069, a imali smo situaciju pre dve godine da je popunjenost bila 11.300 lica, a raspoloživih mesta 7.500, onda je razlika u tome i te kako očita.
Iznešena je takođe jedna bojazan, nažalost nije toliko argumentovana, ali pokušaću da tu neargumentovanu bojazan odagnam. Kaže – jedan je zakon za siromašne, a jedan je zakon za bogate. Ne bih rekao da je tako. Izvršenje vanzavodskih sankcija i mera u onom delu u kome se tiče izvršenja alternativnih vidova sankcionisanja, a to su rad u javnom interesu, kućni pritvor ili kućni zatvor uz elektronske mere nadzora, primenjuju se prema tačno određenoj kategoriji učinilaca krivičnih dela. Dakle, ne mogu se primeniti na učinioce težih krivičnih dela, odnosno krivičnih dela za koja se mogu izreći visoke kazne zatvora. Tu nema alternative.
Mislim da je to dobro, ali hajde budite korektni pa recite, recimo, da se u zemljama razvijenog sveta alternativne sankcije primenjuju na dve trećine učinilaca krivičnih dela. Tako, recimo, imate negde i tri četvrtine. Tako, recimo, imate situaciju u jednoj Švedskoj ili u jednoj Velikoj Britaniji. Naravno, mi smo još uvek daleko od tih primera, ali njima treba da težimo. Imate tamošnje primere koji kažu da je tek svaki treći ili svaki četvrti osuđeni lice na izdržavanju zavodske sankcije. Dakle, nalazi se u zatvoru. Dve trećine ili tri četvrtine osuđenika su lica koja izdržavaju vanzavodsku sankciju.
Mislim da ovi primeri nisu najekstremniji. Najekstremniji primer je primer Holandije, koja uopšte nema popunjenost zatvorskih kapaciteta. Dakle, zatvori su maltene prazni, sasvim drugačiji sistem, sasvim drugačiji koncept, ali vredi ga pomenuti.
Ono što je zabrinjavajuće i mislim da ćemo se oko toga složiti, što smo na jedan način jučerašnjom raspravom i predloženim zakonskim izmenama pokušali da koliko toliko umanjimo i zaustavimo. Mislim da će primena tih propisa značajno uticati na rast opšte stope kriminaliteta.
Daću sebi za pravo da kažem da je to odgovornost čitavog društva, da je to odgovornost svih onih koji kreiraju javnu svest i učestvuju u njenom kreiranju od porodice, preko škole do sredstava javnog informisanja, uključivši kao jednu izuzetno važnu činjenicu i opšte društveno i ekonomsko stanje u kome se država i građani nalaze u čitavoj ovoj dekadi.
U tom smislu, ponosan sam što smo izašli sa predlozima izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku. Krivo mi je što to niste primetili, jer ako hoćete, jedan od oblika porasta opšteg kriminaliteta koji je kvalifikovan kao takav u našoj javnosti jeste povećan kriminalitet, odnosno huliganizam na sportskim priredbama ili vezanim za sportske priredbe, ali ne samo za to, već kada je u pitanju neovlašćeno posedovanje i stavljanje u promet opojnih droga i svega onoga što može negativno da utiče, naročito, na mlade ljude.
Napomenuli ste, to podržavam, maloletnička delikvencija jeste jedan od naših najvećih problema. Predloženim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku mi dajemo i te kako jasan predlog rešenja. Ako pričamo o huliganizmu, lice koje je pravilo nerede na sportskoj utakmici, sportskoj priredbi, potom bilo uhapšeno, protiv njega pokrenut krivični postupak, izrekne mu se mera zabrane prilaska mestima gde se održavaju sportska takmičenja, uporediću to kao sa merom oduzimanja vozačke dozvole, ako vozača, kome je oduzeta dozvola, zateknete opet da upravlja motornim vozilom, prema njemu se primenjuje stroža kazna, ali pre toga ste mu izrekli zabranu, ovde izričemo zabranu prilaska mestima gde se održavaju sportske utakmice, ponovo zateknete to lice, a najčešće takva lica jesu povratnici, onda nemate više situaciju kakvu smo imali, a to je da jedno lice privedete zbog nereda na utakmici, dok okončate krivični postupak protiv njega, on je mogao još nekoliko stotina puta da se nađe na drugim utakmicama i da ponavlja svoje ponašanje, ne samo lica koja prave nerede na sportskim priredbama.
Neko je juče pomenuo od kolega lica koja stavljaju u promet opojne droge, pa onda jednog narko dilera srećete, odnosno hapsite nekoliko puta u istom noćnom klubu, istom kafiću, istoj diskoteci. Zabranite mu pristup takvim mestima. Hajde kolokvijalno da kažem, uskratite mu njegovo tržište.
Dakle, dali smo i predlog mera kako da utičemo na smanjenje tog jakog trenda porasta opšte stope kriminaliteta.
Pomenuli ste krivična dela koja su definisana izmenama Krivičnog zakonika, ako se ne varam u decembru prošle godine, a koja se tiču krađe na različitim javnim instalacijama, da li su elektro vodovi, vodovodni, kanalizacioni itd. I mene iskreno zanima, i moraću, a možete postaviti pitanje, možemo o tome i na narednoj sednici odbora da razgovaramo da dobijemo efekte primene. Da vidimo koliko je do sad podneto optužnih predloga, recimo, za ove konkretne slučajeve i da li je to delo koje je zaživelo u praksi i ako nije da tražimo izjašnjenje od tužilaštva, od javno tužilačke organizacije zašto to nije tako, jer ja mislim da je to krivično delo prilično dobro propisano, da imamo velikih problema sa krađama instalacija i što je još gore sa štetama koje nastupaju usled tih krađa, jer su štete nekada neuporedivo veće od onoga što je sama vrednost ukradene imovine.
Takođe sam uveren da će izbor predsednika sudova doprineti boljem radu sudova i da nam se neće dešavati, kao što sam rekao, da se u pojedinim sudovima dešavalo, a to ste vezali nakon toga za tu priču da nam izrečene kazne zatvora zastarevaju i u slučaju dostupnosti osuđenog lica nadležnim organima. Najveći broj kaznenih zatvora, to građani treba da znaju i vi da znate, zastareva kada su u pitanju lica na poternicama. Znači, lica koja nam nisu dostupna, takvim licima najčešće zastareva kazna zatvora. Kod nas se dešavalo nešto što je apsolutno nedopustivo, a to je da kazna zatvora zastareva onome ko je dostupan državnim organima.
Trudio sam se da zaista argumentovano iznesem sve ono što ste zamerili i hvala vam na pažnji, iako je, kao što rekoh, ovo bila tema jučerašnje rasprave.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, od poslednjeg da krenem, tačno je da je većina sednica odbora održavana povodom razmatranja predloga zakona koje je utvrdila i poslala Narodnoj skupštini na raspravu i usvajanje Vlada RS. Ali ću vas takođe podsetiti da postoje i tematske sednice kada su se razmatrali tromesečni i šestomesečni izveštaji o radu ministara i da sam bio u prilici da prisustvujem i takvim sednicama i da razgovaramo o rezultatima rada koji podrazumevaju i rezultate primene određenih zakona.
Kada je u pitanju deo izlaganja koji se tiče Zakona o amnestiji, zaista ne vidim da je potrebno više razgovarati o tome. Vrlo dobro ću zapamtiti vaše nadahnute i žustre rasprave o tome u prethodnom sazivu Skupštine. Građani koji dobro prosuđuju sve ono što pričamo pre ili kasnije dobiju priliku na izborima da kvalifikuju ono što smo iznosili, kako smo postupali i šta smo radili. Apsolutno ne verujem da su rezultati bili takvi kakvim ste ih vi predstavljali pre dve godine, tačnije pre godinu i po dana, da bi iko od građana za nas glasao. Građani su glasali i ta SNS, kojoj imam čast da pripadam i koja je mene predložila 2012. godine za ministra pravde i državne uprave je na poslednjim izborima dobila više nego 100% glasova više nego pre 20 meseci. Može biti da je po vašem mišljenju ubedljiva većina građana Srbije bila obuhvaćena amnestijom pa su zbog toga glasali za nas. Može biti i da im se dopalo što je bilo takvog haosa, kako rekoste, na ulicama i nekog nezadrživog porasta stope kriminaliteta. Ovo govorim sa jednom dozom ironije i to jasno i vama i meni.
Kao što rekoh, to ne krijem, ta amnestija je imala određene loše strane, kao što je imala i amnestija koju je predlagala Vlada 2001. godine. Samo mislim da su dobre strane ove amnestije koja je doneta 2012. godine bila neuporedivo veće, i kada sam rekao da je sredila stanje u zatvorima, ponavljam iako nije pristojno toliko, ali citirao sam ono što sam izrekao 2012. godine, stvoreni su tehnički preduslovi za regulisanje tog stanja.
Nije to bila samo amnestija. Zahvaljujući amnestiji prodisao je, da se tako izrazim, i institut uslovnog otpusta, a sve to ćemo ovim zakonima o kojima skupština ovih dana rasprava i o kojima će odlučivati, učiniti još boljim. Neću a da ne istaknem da su i pojedini drugi delovi sistema koji su bili uspavani ili nisu funkcionisali u dugom nizu godina. Ako imate podatak da recimo pet godina nije zaposlen ni jedan jedini novi policijski službenik u Novom Sadu, dakle, to je podatak pet godina u odnosu na 2013. godinu, a da je sada zaposleno 300 novih službenika i to isključivo na upražnjena mesta u sistematizacijama, bez povećavanja maksimalnog broja zaposlenih u državnoj upravi, onda vam je jasno da jedan deo države nije funkcionisao. Možemo da kažemo ko je za to odgovoran. Odgovorna je i pretprošla i prošla Vlada, ali prošla Vlada je to počela da menja, hvala Bogu. To je nešto što i te kako utiče na, da kažemo, snižavanje te stope porasta opšte stope porasta kriminaliteta.
Poslednja, kada smo pominjali hitan postupak. Dakle ja nisam, generalno nisam pristalica hitnog postupka, ali hajde da ovde budemo objektivni. Ministarstvo pravde i državne uprave u prethodnom mandatu, Ministarstvo pravde danas, ovo vam odgovorno tvrdim, jer prilično dobro pratim zakonopredlagačku aktivnost Vlade Republike Srbije, je ministarstvo koje je o svim velikim zakonskim projektima sprovodilo javne rasprave koje su neretko trajale i po duže od pola godine. O pojedinim od ovih zakona, javne rasprave traju od decembra meseca 2012. godine, izračunajte koliko je to.
To su zakoni o kojima se ne samo organizuju okrugli stolovi, ne samo elektronskim putem vrše prijemi i konsultacije sa građanima koji pišu svoje primedbe i sugestije vezane za predloge zakona, ne samo da su neki bili u skupštinskoj proceduri, ali zaista vodimo računa o tome da se zakoni ne pišu u tajnosti, da se ne drže u zatvorenoj sobi tri dana, nakon toga puste iz te sobe i odmah kroz Vladu donesu ovde u Skupštinu. O takvim zakonskim predlozima i rešenjima možete da čitate u sredstvima javnog informisanja dugi, dugi niz nedelja i meseci. Neretko su u te javne rasprave uključeni i zainteresovani narodni poslanici. Ako sve to sprovedemo na takav način i dobijemo taj zakonski predlog ovde sa već definisanim stavovima i mišljenjima, kako stručne tako i opšte javnosti u odnosu na pojedina rešenja, možemo da zamerimo hitnom postupku, čak i tada, ali u znatno manjoj meri.
Nekada nije dobro, nekada je dobro porediti se sa drugima, ali hajde da napravimo analizu postupanja po hitnom postupku u periodu do 2012. godine, kada je u pitanju samo Ministarstvo pravde. Uveren sam da ćete videti jednu veliku razliku. Mi smo napravili korak napred, možda to nije korak koliki bismo svi mi želeli da bude, ali je bitno da napravimo još neki korak napred. Uveren sam da ćemo to i uraditi.
Ukazali ste na problematiku koja je bila prisutna u nekim od zemalja koje su u poslednjih desetak godina postale članice EU. Napomenuću dve stvari. Prvo, naš zakonodavni proces je neuporedivo temeljniji i transparentniji nego što je bio njihov. Pojedine zemlje su usvajale zakone na stranom jeziku, pojedine zemlje su to činile po neuporedivo hitnijem postupku nego što je naš postupak. Mi takvog postupanja nemamo. Ono što je izuzetno važno jeste da su ovi zakoni prošli ocene Evropske komisije i tamo gde je to potrebno, Saveta Evrope, i dobili su pozitivne komentare i pozitivne ocene. Tamo gde su to bile neke negativnije sugestije postupljeno je po njima i ovi tekstovi su do kraja sa njima usaglašavani.
Naravno, na nama je veliki zakon da damo svoj maksimum u primeni ovih zakona i dodaću nešto što je takođe bitno – većina ovih zakona ima period od stupanja na snagu do početka primene, koji nije zanemarljiv i koji nam daje dovoljno vremena da se dobro pripremimo i eventualno dodatno osposobimo institucionalne kapacitete kako bi ovi zakoni zaista bili na pravi način primenjivani. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista cenim i svaku upućenu kritiku. Kao što ste mogli da primetite u svom učešću u raspravi o predlozima zakona, kako u načelu, tako i u pojedinostima, najveći cilj kome težim jeste da donesemo što je moguće bolji propis koji će građanima obezbediti pravnu sigurnost, pravnu predvidivost sistema i koji se neće ticati donošenja zakona koje ne možemo da primenjujemo.
Složio bih se sa svojom prethodnicom u njenom izlaganju da postoji problem kod građana u sagledavanju značaja propisa koje mi kao Vlada predlažemo, a vi kao narodni poslanici u Skupštini razmatrate i o njima odlučujete. Naravno, nije naša uloga samo da predložimo propise. Naša uloga je i da građanima približimo nužnost donošenja određenog propisa. U potpunosti se sa vama slažem da postoji razlika, recimo, između Predloga zakona o pravobranilaštvu, sa jedne strane, i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, sa druge strane, ali i sam značaj donošenja nekog od ovih zakonskih predloga zavisi od toga kako ćemo ga predstaviti.
Očigledno je da između ova dva zakona postoji jedna velika razlika. To nije samo razlika na koju ste vi ukazali gledano iz jednog ugla. Razlika postoji i u prirodi tih propisa. Predlog zakona o pravobranilaštvu jeste predlog zakona koji upotpunjuje jedan slabo definisan, gotovo nepostojeći deo našeg pravnog sistema. Ne sporim da ćemo se svi složiti da je važeći Zakon o javnom pravobranilaštvu, kao što je uvažena profesorka Besarović govorila, zakon koji je i te kako štur, koji jednu važnu instituciju funkcionisanja i pravosuđa i pravnog sistema ne definiše do kraja. Verovatno je tu problem bio trenutak donošenja tog zakona, kada još uvek nismo mogli da se oslobodimo nekih prevaziđenih uticaja prošlosti, a nismo bili ni dovoljno smeli da zagazimo u neke izazove budućnosti. Ali, ako biste, recimo, celishodnost predlaganja i donošenja Zakona o pravobranilaštvu prikazali na način da građane i te kako interesuje kako se brane imovinsko-pravni interesi Srbije i kako se štiti njena imovina, verujem da bi građani i te kako bili svesni nužnosti donošenja ovog zakona.
Daću vam jedan primer, držeći se teme, naravno, a mislim da građani to treba da znaju. Zbog neuređenosti ovog dela našeg pravnog sistema, nedavno sam kao ministar tada u tehničkoj Vladi bio suočen sa nekim podacima koji su bili više nego zabrinjavajući. Naime, reč je bila o pravu konverzije, odnosno o konverziji prava korišćenja u pravu javne svojine. Bio sam zaprepašćen činjenicom kada sam video da se javna pravobranilaštva, kako na republičkom, tako i na gradskom nivou, gotovo uopšte nisu izjašnjavala o sprovođenju te konverzije koja je vršena potpuno nezakonitim tumačenjem postojećih zakona.
Daću vam primer konkretan. Taj primer, odnosno takvo delovanje je rezultiralo činjenicom da je Vlada Republike Srbije pre, mislim da je u pitanju period od osam ili devet meseci, dobila zahtev tada od Grada Beograda da plati zakupninu za korišćenje jednog objekta u kojem se četiri decenije unazad nalazi jedno ministarstvo. Svi koji smo članovi Vlade pitali smo se kako je moguće da Grad Beograd hoće da naplati zakupninu Vladi Republike Srbije za smeštaj državnog organa tj. ministarstva u zgradi koju je Vlada Republike Srbije podigla, u zgradi čiji je korisnik dato ministarstvo.
Onda smo došli do podatka da se Grad Beograd uknjižio na toj zgradi kao vlasnik. Tragajući dalje istim tim sledom događaja, došli smo u situaciju da Vlada Republike Srbije u svom vlasništvu nema ništa zato što se Grad uknjižio kao vlasnik nad tim objektima. Onda me interesovalo kako je Grad mogao da se uknjiži. Grad se uknjižio tako što je tumačio potpuno krivo, da tako kažem, nepravilno, jednu postojeću odredbu Zakona o planiranju i izgradnji.
Naime, u Zakonu o javnoj svojini se kaže da će pitanje konverzije prava korišćenja u pravo javne svojine biti regulisano posebnim zakonom. Taj zakon o javnoj svojini je donet kasnije u odnosu na Zakon o planiranju i izgradnji, a onda je Grad Beograd tumačio Zakon o planiranju i izgradnji koji je donet godinu dana pre Zakona o javnoj svojini kao taj poseban zakon, što nije bilo uopšte namera zakonodavca.
Problem bi bio otklonjive prirode da jedinice lokalne samouprave nisu činile nešto drugo, a to je da su u konverziji prava korišćenja u pravo javne svojine došavši u posed velikog broja nekretnina, a sećam se jedne rasprave sa uvaženom koleginicom Đukić-Dejanović tada, koja je imala izričit zahtev Grada Beograda, ako se ne varam, da se Klinički i Urgentni centar i sve klinike čiji je korisnik Ministarstvo zdravlja koje su vlasništvo Republike Srbije, da se sve prenesu na Grad Beograd. Ona je tome davala veliki otpor tadašnjoj gradskoj vlasti i svaka joj čast na tome, što je u tome istrajala, jer onda bi ispalo da Srbija nema ni jedan jedini klinički centar u svojoj prestonici, da sve ima Grad Beograd.
Naravno, možemo sada da kažemo – pa čiji je Grad Beograd nego Republike Srbije. Problem nastaje u sledećem. Mislim da je ovo od opšteg interesa što pričam, pa nećete mi zameriti što koristim ovu priliku.
Problem nastaje u tome što pojedine nekretnine, svako od nas zna gde je zgrada Vlade, zgrada ministarstva, zgrada Kliničkog centra ili neke bolnice, ali građani Srbije ne znaju koja je to sve svojina na nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije. Onda se dešavalo da se neke nekretnine koje su bile u režimu prava korišćenja prenesu na neku jedinicu lokalne samouprave, onda ta jedinica lokalne samouprave raspiše licitaciju i organizuje prodaju nekih od tih nepokretnosti i to se dešavalo. To bi bilo u redu da je to sprovedeno zakonito.
Zašto nije sprovedeno zakonito? Zato što niko nije kontrolisao rad Republičkog javnog pravobranilaštva. Zašto niko nije kontrolisao rad? Zato što je taj državni organ bio ustrojen na jednom potpuno prevaziđenom zakonu koji je imao toliko opštih mesta, odredbi ili nedefinisanih mesta, apsolutno nedefinisanih i ako stvari postavimo na ovakvim osnovama, mislim da je svakome jasno zašto je hitno donošenje ovog zakona.
Dešavale su se stvari da se nepokretnost upiše na ime Grada Beograda, da je na toj nepokretnosti pre 20 godina podignuta kuća nelegalno, bespravno, da je Grad Beograd raspisao licitaciju i prodao tu, recimo njivu, ne znajući i ne odlazeći uopšte da utvrdi faktičko stanje da su tu podignute bespravno neke nekretnine u kojem slučaju je pokrenut postupak za legalizaciju. Sada dolazi vlasnik koji treba da kupi tu nekretninu i na toj nekretnini vidi podignutih nekoliko novih objekata. Grad ni ne zna šta je prodao.
Dao sam primer Grada Beograda, nemojte mi zameriti, bez ikakve političke konotacije. Možemo to da govorimo i kada su u pitanju druge opštine. Samo se rekao nešto, verujem da će kolega Stefanović, znajući njegovu ulogu ranije, čime se bavio. Samo sam rekao – hvala Bogu, pa niko za ovo nije saznao na Kosovu i Metohiji, možete misliti šta bi se desilo sa državnom svojinom tamo, a mi nameravamo da vodimo pregovore o tome. Dakle, verujte mi, ja se naježim kada na ovo pomislim.
Sa jedne strane imate potpuno neuređenu evidenciju nepokretnosti u vlasništvu države. Znači, nešto čime se bavi Direkcija za imovinu što je Direkcija počela u poslednjih godinu dana da radi i zaista radi dobar posao. Sa druge strane imate ovako loše tumačenje zakona i primenu na osnovu toga. Verujte mi, kada sam tražio odluke odnosno rešenja kojima je vršena ta konverzija, Direkcija za imovinu uopšte nije bila pitana za mišljenje, dakle, uopšte nije traženo mišljenje. Mišljenje pravobranioca nekada dato nekada ga uopšte nema. Zato nam treba bolja organizacija pravobranilaštva.
I ja bih se sa vama u potpunosti složio da nije ovakvih stvari, da mi ne regulišemo neki već postojeći sistem, mi regulišemo postojeći sistem zato što ovakva kakav je radi loše. Na nama je iz izvršne vlasti da damo svoj maksimum, da on radi mnogo bolje. Nažalost dešavalo nam se u prošlosti, donesemo zakon koji onda stvori još gore stanje. Dakle, na nama je da damo svoj maksimum da ovu tematiku i ovu oblast uredimo što bolje. Mislim da koliko u običnom životu građanina zakon, o recimo, izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, ili o parničnom postupku, donosi neke za građanina mnogo vidljivije promene. Toliko zakon koji je sistemske prirode te vidljive promene na prvo viđenje i ne daje, ali kada uđete u materiju i te kako.
Mislim da bismo se oko jedne stvari još složiti. Naravno, građaninu je često nerazumljiva suština zakona o kojima mi ovde raspravljamo i koji donosimo. Složićemo se još i oko toga da su lekarska i pravnička profesija, profesija koje su najčešće izložene komentarima lajika i da svako od nas i svako od naših komšija, prijatelja, drugova često zna da se stavi ili u ulogu lekara, ili u ulogu pravnika i da sam uspostavlja dijagnoze i da sam daje pravnička mišljenja. Da je tako ne bi postojala specijalizacija kroz sistem obrazovanja za ove dve izuzetno važne struke, ali na nama je ovde i da kroz ovu raspravu građanima približimo šta je to korist od donošenja ovih zakona.
Složiću se da kada se pomene promena člana 85. Zakona o parničnom postupku to građaninu ne znači ništa, ali ako građaninu kažete da je postojećim zakonom obavezan da kao punomoćnika, odnosno svoga zastupnika pred sudom angažuje samo i isključivo advokata, navodim upravo ovo, dakle, članom 85. je propisano to, a da se ovim izmenama i dopunama zakona taj krug lica ne značajno mnogo, ali proširuje i da ćemo imati, uveren sam, uskoro u skupštinskoj proceduri zakon o besplatnoj pravnoj pomoći koji treba da upotpuni ovaj sistem zastupanja pred sudom, onda to stvara jednu sistemsku celinu i građaninu ne sužava krug prava već ih naprotiv povećava.
Želim da vam se zahvalim jer da vi niste vašu diskusiju započeli na ovakav način kao i vašu diskusiju od pre neki dan, verovatno ne bih ni ja sada ovako govorio, a mislim da su ova razmenjena mišljenja i argumenti i te kako od koristi građanima. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam, naročito posle pauze, vrlo pažljivo slušao uvaženog prethodnika. Bez ikakve želje da uvredim, ali moram da primetim da ste mnoge stvari potpuno pomešali. Ne verujem da je to bilo namerno.
Pričali ste, između ostalog, o redosledu dodeljivanja predmeta privatnim izvršiteljima, a da se to nijednim zakonom koji je danas pred vama ne pominje apsolutno uopšte. Ni jednim jedinim predlogom zakona to se ne tretira.
Moguće je da ste mislili na odredbe Predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o vanparničnom postupku u kojem se govori kojim će redosledom biti poveravano određeno ovlašćenje javnim beležnicima u postupanju u ostavinskom postupku, pa se tamo kaže da će ono biti vršeno po azbučnim redom, a kada iz razloga, recimo, odustanka neki javni beležnik odbije da postupa, odnosno da mu bude povereno ovlašćenje, ide se na prvog sledećeg, a s obzirom da će biti izuzetno uzak i ograničen broj javnih beležnika, onda neke velike mogućnosti arbitrernosti u postupanju tu neće biti. To ste pomešali.
Pomešali ste moju izjavu da će biti urađena jedna kompletna revizija Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a rekli ste da se to odnosi na Zakon o parničnom postupku.
Dakle, ima nekih stvari na koje ću zaista suštinski da se osvrnem. Verujem da ovo niste namerno uradili, ali kada je reč o izuzetno uskoj i interventnoj izmeni Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ona ne tretira u ovom trenutku izuzetno važno pitanje. Hvala vam što ste to pomenuli. Redosled određivanja, odnosno način određivanja i dodeljivanja predmeta privatnim izvršiteljima jeste jedno vrlo sporno rešeno pitanje i tu postoje potpuno oprečni stavovi jedne široke većine i jedne uske manjine privatnih izvršitelja kako to pitanje rešiti i postoje drugačiji stavovi nas iz Ministarstva, drugih ljudi iz prakse ili iz profesure, ali zaista ste tu malo, što narod kaže, pomešali lončiće.
Ni jednom jedinom odredbom ovih zakona ne dira se u način dodele predmeta privatnim izvršiteljima, što ne znači da se to neće menjati, ali ajde da krenem od početka. Ovo sam morao zaista da istaknem kao nešto što meni nije bilo jasno zašto pominjete ako nije uopšte tema dnevnog reda ili je prilično izmešana.
Uvek možemo da pričamo o opravdanosti ili neopravdanosti hitnog postupka. Ovi zakoni jesu predloženi Narodnoj skupštini po hitnom postupku. Za to postoje određena opravdanja o kojima sam govorio. Naravno, voleo bih kada bi se više poslanici, koji su danas u opoziciji, sećali vremena kada su bili u vlasti, pa su morali istu tu hitnost u postupanju tada da brane, a danas da je napadaju. Verovatno smo i mi kada smo bili u opoziciji napadali hitnost u postupanju, ali jednostavno, to je jedan od instrumenata postupanja narodnih poslanika i sasvim je legitiman i u jednu ruku može se reći da je uvek i opravdan.
Neću vam uzeti za zlo niti se naći uvređenim kada ste me nazvali određenim vidom devijacije, ali ću shvatiti to kao neko ko misli da opoziciju uvek treba negovati, podržavati, gajiti. Prećutaću zaista preko toga.
Ne mogu da se složim sa vama u konstataciji da postoji bojazan. Bojazan uvek, normalno, postoji, ali ko ne reskira, taj ni ne profitira. Kaže izreka da će se donošenjem ovih propisa stvoriti dodatni i novi pravni haos. Naravno, stvaranje haosa ili blagostanja zavisi od nas koji se trudimo da sprovodimo zakone koje Narodna skupština donese.
Takođe i činjenica ovde izneta da nema rezultata primene zakona koje je Narodna skupština donela, mogu da se složim delimično, delimično ipak ne, jer sam se trudio da i u obrazlaganju predloženih zakona iznosim rezultate nekih već donetih rešenja.
Ne mogu da razumem, iako sam jednom drugom kolegi iz opozicije replicirao u prvom delu današnje sednice, da se kaže da su predloženi zakoni iz oblasti izvršenja zavodskih i vanzavodskih sankcija, da će bogatima doneti privilegovani položaj, a siromašnima ga dodatno otežati.
Samo ću vas podsetiti, kroz ove zakone se u dobroj meri operacionalizuju odredbe zakona u čijem donošenju je učestvovala i vaša stranka dok je bila na vlasti. Kako onda niste tako pričali? Ako pričamo o alternativnim sankcijama, dakle, sistem, stvaranje sistema alternativnih sankcija je počelo u vreme pretprošle Vlade. Smatram da je to jedna od boljih stvari koju je pretprošla Vlada učinila i nikada je neću zbog toga osuđivati.
Ali, sada pričati da je odjednom s neba pa u rebra to postalo nešto čime će se trgovati i da sudije arbitrarno ocenjuju, odlučuju, pa to je zadatak sudije. Sudija primenjuje zakon i u primeni tog zakona arbitrira ko na šta ima pravo, odlučuje o određenim pravima i obavezama pravnih ili fizičkih lica.
Savetovao bih vam i svakome ko bi eventualno poverovao u reči da se Zakonom o pravobranilaštvu samo menja ime, pa od Republičkog javnog pravobranilaštva dobijamo državno pravobranilaštvo, a u suštini se ne menja ništa, ja bih onome ko je spreman tako nešto da tvrdi savetovao da sedne i pročita zakon.
Zakon je donet 1991. godine bez prelaznih i završnih odredbi i ima svega 17 članova, prilično nedorečenih i članova koji taj sistem ne definišu u potpunosti. Sada kada sednete i pročitate 53 opšte odredbe, bez prelaznih i završnih odredbi, Zakona o pravobranilaštvu, možete da vidite koliko se bolje definiše institucija javnog pravobranilaštva.
Nije sporno, mogao je da ostane i stari naziv. Ne znam šta biste onda zamerili tom zakonu da je ostao stari naziv. Ako je neko bio majstor za promenu naziva, to je bila majstorija u promeni naziva sudova, umesto opštinskih – osnovni, umesto okružnih – viši, umesto Vrhovnog – Vrhovni kasacioni i onda pod firmom promene imena tretirati te sudove kao potpuno nove i sprovesti opšti izbor ili reizbor sudija i tužilaca. Pri tom, ne pravim razliku, jedan je bio period potpunog blagostanja, a drugi period potpunog beznađa pre ili posle rata, ali u periodu od 1945. godine, kada su donošeni novi ustavi, upravo je to bila jedna od stvari. Često su menjana imena sudova i pod svakom promenom imena suda sprovodio se izbor sudija. To je stari, kako bih ga nazvao, ustavotvorni trik u našoj praksi.
Nikako se ne bih složio da se Predlogom zakona o pravobranilaštvu samo menja naziv organa. Ne menja se samo naziv organa. Tu se kaže umesto republičkog javnog – državno pravobranilaštvo, ali sve drugo pogledajte kako je definisano, pogledajte kako su definisani položaji i pravobranioca i zamenika pravobranioca i pravobranilačkih pomoćnika i pravobranilačkih pripravnika, kako je definisan sistem kontrole rada pravobranilaštva.
Moram da vam kažem da se faktički, a ni formalno, time do skora nije bavio niko, apsolutno niko. To često jeste jedan od problema u funkcionisanju naše države, što nosioci javnih ovlašćenja ne doživljavaju, niti prolaze kroz sistem kontrole.
Ko god da je, da li onaj koga treba da kontroliše Vlada, da li onaj koga treba da kontroliše Narodna skupština, tek negde u poslednje vreme, recimo, od kada imamo DRI, neko je nekoga počeo malo više da kontroliše. Inspekcijske službe, koje nam nisu na zavidnom nivou, zato i očekujemo ta nova i bolja rešenja Zakona o inspekcijskom nadzoru, ali Zakon o pravobranilaštvu neke stvari suštinski drugačije postavlja i počinje da ih mera.
Identična stvar je i argument koji se čuva vezano za Zakon o posredovanju u rešavanju sporova. I tu je rečeno da je samo naziv medijacija promenjen terminom posredovanje u rešavanju sporova. Nije tačno. Upravo zato je služilo moje uvodno
izlaganje, da se istakne šta su to ključne novine u ovim predlozima zakonskih tekstova. Upravo u svom uvodnom izlaganju sam naveo nešto što je velika razlika u odnosu na prethodni Zakon o posredovanju, odnosno medijaciji, a to jeste da sada uz ispunjenje određenih taksativno nabrojanih uslova, koji kumulativno, zajedno svi moraju da budu ostvareni, rešenje kojim se putem posredovanja rešava neki spor nosi klauzulu izvršnosti.
Dakle, ako smo se mi kao dve stranke koje su u sporu sporazumeli da nakon posredovanja, kako god rešenje da donese posrednik, bude izvršno, uz ispunjenost onih određenih uslova koje sam nabrojao, ono će biti.
Zašto je prethodni koncept medijacije propao? Propao je zato što medijacija za glavni cilj ima da se izbegne vođenje sudskog spora. Jedan od glavnih razloga zašto treba izbeći vođenje sudskog spora i koji je ispunjen u zemljama gde medijacija dobro funkcioniše je činjenica da je medijacija mnogo jeftinija nego vođenje sudskog spora.
Naš prethodni koncept medijacije je bio u određenim slučajevima neuporedivo skuplji od vođenja sudskog spora. To je jedan od glavnih razloga zašto je propao. Ključ za uspeh medijacije jeste da stvorite osnovu za predvidivost u pravnom sistemu, kada se dve stranke spore oko nečega, oko nekog prava, da automatski računaju, ako odu na sud, parnica će, recimo, trajati četiri godine. Za te četiri godine ne samo da će izgubiti vreme, izgubiće i kapital, izgubiće priliku da unaprede neko svoje delovanje ili poslovnu aktivnost ili rad. Izložiće se nepotrebnim troškovima u različitim aspektima. Ako odu na posredovanje, odnosno medijaciju, to možda mogu da reše za dva meseca. Ali, potrebno je da pre toga zaista znaju da neće uspeti onaj koji ima advokata sa boljom vezom, već neće uspeti onaj čije pravo nije utemeljeno ugroženo kao što se to tvrdi u zahtevu one druge strane.
Dakle, i Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova i Predlog zakona o pravobranilaštvu donose niz dobrih novina i to novina koje su u primeni dosadašnjih zakonskih rešenja prepoznate kao mane postojećeg sistema.
Zašto se ide na ovakvu interventnu izmenu Zakona o parničnom postupku? Opet, da je saslušano moje uvodno izlaganje, videli biste, zato što je većinu odredaba koje smo predložili da promenimo Ustavni sud proglasio neustavnim. Ustavni sud je rekao da ne može punomoćnik u parničnom postupku isključivo da bude advokat. Na osnovu prakse Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je doneo ovakvu odluku zato što u Srbiji još uvek ne postoji sistem za pružanje besplatne pravne pomoći.
Možemo da se sporimo zašto ne idemo u veće izmene. Podsetiću vas, ako se ne varam, Narodna skupština je u istom danu donela i Zakon o parničkom postupku i Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Takve ogromne izmene u procesnom pravu jedne zemlje, donete u jednom danu, i stupajući na snagu i početkom primene u jednom danu, unele su naše sudove neverovatan haos, ali zaista neverovatan, jer nisu tako opsežne promene bile praćene dobrom pripremom, sistemskim uvođenjem jednog novog zakona u život.
Mogu da se složim sa vama da smo možda mogli da idemo na potpunu promenu Zakona o vanparničnom postupku. Čak ću da kažem da sam u dobroj meri tu sa vama saglasan. Opet se vraćam na ovo što sam malopre rekao. Imamo pravosuđe koje je na staklenim nogama. Imamo pravosuđe u kome su postojali mnogi statusni problemi, neko bi rekao da još uvek i postoje.
Uvođenjem tako kardinalnih izmena odjednom bi bilo ono što smo nazvali stvaranje novog normativnog haosa. Navodim kao jedan izuzetno pozitivan primer, koliko god bi tu dalje postojalo teškoća i prepreka u sprovođenju. Pogledajte, doneli smo ovde u Narodnoj skupštini prošle jeseni Zakon o prekršajima. Sistemski smo ga uveli u primenu. Prvog marta smo počeli da ga primenjujemo. U toku je jedna kampanja koju međunarodna Agencija za saradnju sa našim Ministarstvom pravde i visokim savetom sudstva sprovodi, to je – poštuj zakon, podrži red, koja upravo promoviše rezultate primene tog novog zakona. Ja sam ponosan kako smo taj zakon uveli u život i pored mnogih teškoća koje se u sistemu prekršajnog sudstva iz dana u dan dešavaju, ali moramo na takav način da uvodimo zakone u primenu. Dakle, sistemski i planski.
Postavljeno je pitanje, građani se pitaju kada će biti završena reforma pravosuđa? Evo, ovom prilikom dajem sebi za pravo da odgovorim građanima. Dokle god je Republika Srbija ozbiljna zemlja koja teži da bude dobro uređena pravna zemlja, reforma pravosuđa neće biti završena nikada. Samo se učaureni i hermetički zatvoreni sistemi nikada nereformišu. Najveći problem našeg pravosuđa jeste što je u jednom periodu 90-tih godina ono bilo hermetički zatvoreno za svaku vrstu promene i ta hermetička zatvorenost stvorila je jednu lošu sliku, stvorila je lošu klimu, stvorila je međuljudske odnose loše. Dakle, prava suštinska reforma pravosuđa nikada ne sme da se završi, kao što se prosvećen čovek uči i obrazuje dok je živ tako i jedna država treba da reformiše sve svoje institucije dokle god ona postoji.
Samo ću reći u jednoj rečenici, iako sam zaista iz poštovanja prema razlogu koji je gospodin Janko Veselinović naveo kao ne prisustvo jučerašnjem delu sednice, pa se osvrnuo na raspravu od tri zakona o kojima smo govorili juče. Molim vas, pogledajte bolje izveštaj i saslušajte. Čak i da jeste istina da je stanje u našim zatvorima katastrofalno, ono je bilo pet puta gore pre nekoliko godina. Tada sam rekao, nemam problem to da kažem, da li je amnestija nešto sjajno? Nije, ona ima svoje negativne strane. Amnestija je u ovom slučaju ispunila svrhu sprovođenja. Ne vidim, kao i vaš dojučerašnji zamenik, tako i vi danas kada prikazujete situaciju do krajnjih granica izdržljivosti dramatičnom zbog onoga što se dogodilo.
Pominjao sam primer Novog Sada. Pet godina nije popunjavana upražnjena sistematizacija u policiji, pet punih godina. Novo naselje sa 60 hiljada stanovnika nije imalo nijednog jedinog policajca. Ko je kriv za to što nije popunjavano? Ne možete da kažete – bio je kriv samo ministar. Ne, kakav ministar, to je od interesa za celu državu. Da li je postojao onda gradonačelnik Novog Sada, da li su postojali onda organi vlasti koji su apelovali da se to promeni? Niko ništa nije menjao.
Mi danas možemo da kažemo da su tim zakonom stvoreni tehnički preduslovi da se funkcionisanje sistema Uprave za izvršenje krivičnih sankcija kreće na bolje. Uvek možete, vi ćete meni da kažete – zameram za tu amnestiju, izašlo je njih troje preko vremena koji su bili povratnici, ja ću onda da kažem – ja zameram za onu amnestiju iz 2001. godine gde ste pustili ljude koji su pravosnažno bili osuđeni za krivična dela terorizma, a pustili ste ih zbog pritiska da su to politički neistomišljenici i time pokazali da je država Srbija u tom trenutku lica koja je osudila za terorizam počela da tretira kao političke neistomišljenike i da su razlozi njihovog zatvaranja i osuđivanja u stvari bili političke prirode, jer je njihov bio legitimni cilj da otcepljuju jedan deo državne teritorije, pa se to nama nije dopalo, kao to je bilo njihovo političko delovanje, i onda smo mi njih zatvorili, a posle nas neko pritisnuo da ih pustimo. I vi dobro znate da je to bio rezultat jednog međunarodnog pritiska u to vreme, kao što ovde znate da je to bio rezultat jednog neviđenog pritiska u samom sistemu koji je pukao. Da li vam je onda možda trebala neka masovna pobuna u zatvorima, kao što smo to imali nekada? Da uzimaju za taoce ljude koji rade u službama obezbeđenja.
Bili smo u neizdrživoj situaciji te 2012. godine, samo što ja to tada ovde pred vama sam morao da prećutim iz bojazni da ne izazovem jednu takvu situaciju zaista u zatvorima. Sada ne moram zato što ste izneli jednu netačnu informaciju i ja vas vrlo voljno demantujem. Tada smo imali kapacitet od sedam i po hiljada lica, a u zatvorima ih je bilo 11.300. Danas imamo kapacitet od 9.300, u zatvorima imamo 10.069 lica. Dakle, i povećali smo kapacitete, a povećali smo i broj alternativnih načina obezbeđivanja recimo prisustva okrivljenog lica u slučaju da je reč licu koje bi možda bilo pre tri godine u pritvoru, a danas je u kućnom pritvoru pod elektronskim nadzorom.
Postoji jedna objektivna razlika. Ne tražim, niti to volim da mi se neko divi i da mi laska, iznosi komplimente. Vrlo volim argumentovanu i dobru raspravu i to i te kako cenim. Jedna vaša uvažena koleginica je danas zaista pokazala da u Narodnoj skupštini možemo da imamo rasprave koje su vrlo argumentovane, vrlo utemeljene. Nisu takve rasprave ovde retke. Koliko puta sam, evo i juče i danas od vaše koleginice Marjanović čuo to, koliko puta sam i u prethodnom i u ovom sazivu čuo takvu raspravu od narodne poslanice i koleginice Olgice Batić. Zaista vrlo dobro pripremljena.
Zašto neke stvari ne idu brže? Zato što više ne smemo da rizikujemo. Godine 2009. je država mislila da u pravosuđu stvari mogu da idu mnogo brže i dobili smo slona koji je prošao kroz staklarsku radnju. Eto jedna metafora s moje strane, nadam se da mi neće biti zamereno.
Kada pričamo o rezultatima primene zakona, 2010. godine su počeli da se primenjuju novi pravosudni zakoni. Bilo bi sasvim očekivano da mi danas, 2014. godine imamo neuporedivo manje starih predmeta. Na žalost, nemamo. Procenat umanjenosti starih predmeta se meri sa manje od 2% i to je pokazatelj, to je indikator jednog lošeg stanja, ali su u pojedinim sudovima krenulo se, stvari su počele da se menjaju. Mislim da to treba da se i kroz predstavljane, kada bude na odboru predstavljane izveštaja o radu Vrhovnog kasacionog suda ili recimo Republičkog javnog tužilaštva da se takve stvari i pokažu.
Da li novi ZKP pravi probleme u primeni? Da li ima problema u primeni? Ima svakako. Nije bilo za očekivati da smo imali pripremu od 10 godina nije bilo za očekivati da problema nema. Pogledajte koliko se danas zaključuju sporazumi o priznanju krivice, pogledajte koliko se danas pristupa odlaganju krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca i videćete da ih je novi Zakonik o krivičnom postupku naterao na to.
Drugo pitanje je kako oni, recimo, primenjuju odlaganje krivičnog gonjenja? Tu bih se složio da je od slučaja do slučaja to vrlo diskutabilno.
Zašto neke od zakona ne donosimo brže? Mislim da sam to rekao upravo u ovome zašto neke stvari ne idu brže. Moramo da nađemo ravnotežu između brzine i kvaliteta. To je nešto što i izveštaji Evropske komisije, ovi poslednji koji su nam došli, insistiraju na tome. Naći balans, naći ravnotežu između brzine i kvaliteta.
Dotakli ste se nečega što nije tema današnje rasprave, što bi mogla da bude, a to je funkcionisanje informaciono-telekomunikacionih tehnologija u našem pravosuđu, jedno ni malo dobro stanje. Mislim da u ovom trenutku u našem pravosuđu funkcioniše šest ili sedam različitih operativnih sistema, koji često nisu međusobno povezani, koji su rezultati različitih međunarodnih donacija koje su krojene po merilima drugih pravosudnih sistema koje dobijamo od naših prijatelja iz inostranstva, a onda posle tri godine oni kažu - a sada izvolite plaćajte održavanje toga. Neretko se desi da ne možemo da kažemo da smo time potpuno zadovoljni zato što i u onim sistemi koje su naši ljudi radili nije se pitao korisnik sistema. Niste pitali šefa pisarnice, niste pitali zaposlene u pisarnici, upisničare i onda skrojite odelo koje je njima ili tesno ili im je preveliko, umesto da se kroji prema meri potreba funkcionisanja sistema.
Može da bude jedna posebna tema i uveren sam da ćemo uskoro imati jedan poseban zakon koji će tretirati upravo ovu vrstu obrade podataka bitne za funkcionisanje pravosuđa, a takav zakon je poslednji put donet, mislim, 1986. ili 1987. godine.
Izvinjavam se što sam ovoliko dugo pričao, ali mislim da je bilo je bilo neophodno, nećete mi zameriti, ali onu prvu stvar, na koju sam vam skrenuo pažnju, ste pomešali. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Možda ne znam, možda nisam dobro informisan, ne znam koja je to zemlja u Evropi čije pravosuđe nije reformisano u poslednjih 100 godina.
(Borislav Stefanović: Nije spominjana Evropa.)
Spominjana je baš Evropa. Dakle, čiji to pravosudni sistem 100 godina nije reformisan? Imate, recimo, pravosuđe jedne Savezne Republike Nemačke u kojem je došlo pre nekoliko godina, koje funkcioniše odlično, koje je nama kroz istoriju uvek bio uzor, koje je primer dobro organizovanog pravosuđa, u pojedinim saveznim državama do ukidanja sudova u gradovima koji do 15.000 stanovnika. Znači, čak i oni u kojima od inicijalnog akta do izricanja pravosnažne sudske presude prođe manje od godinu dana, čak i oni nastavljaju da se reformišu. Naravno, neću uzeti za zlo ako budem tumačio termin „reforma pravosuđa“ kao nešto kako ga naši građani tumače. Šta je za građanina pitanje kada će srpsko pravosuđe biti reformisano? Naš građanin, kada ga pitate šta znači reformisano pravosuđe, kaže to je pravosuđe kome verujem, odnosno kada broj onih koji mu veruju bude veći od onih mu ne veruju.
Nažalost, dugi, dugi, dugi niz godina našem pravosuđu veruje izuzetno mali broj procenat građana Srbije. Nikada nećete naići na situaciju da mu veruje 100% građana, jer ljudi pogotovo kada se oko nečega spore obojica misle da su u pravu i jedan će uvek izaći nezadovoljan iz suda. Retko kada se dešava da će izaći obojica, odnosno oboje zadovoljni.
Kada ste rekli, i to moram da završim, tendencija porasta opšteg kriminaliteta. Opet mi je krivo što niste malopre bili ovde kada sam govorio o nečemu što je veoma značajno. Zašto postoji naročito u onim slučajevima najčešćeg pojavnog oblika svakodnevnog uličnog kriminala.
Zašto postoji toliki broj povratnika? Pa, zato što je važećim Zakonikom o krivičnom postupku 2011. godine ukinuta mera obezbeđenja, mera obezbeđenja koja se izriče prema okrivljenom, a koju mi juče smo ovde predložili da vratimo. Zašto imate huligana koji odlaze na 10 utakmica za redom i na svakoj se pobije i protiv njega se vodi 10 krivičnih postupaka, a on na slobodi? Zato što je ukinuta 2011. godina ova mera koju smo predložili da vratimo, pa prema tome, čisto da ponovim još jednom, ako sada imate navijača koji zapali baklju, pa onda zapali i veliki broj sedišta na tribinama, pa se pošamara ili posvađa sa nekim, nasilnički se ponaša, pa bude priveden, pa se podnese krivična prijava protiv njega, pa se podigne optužni akt, pa se pokrene, dakle sudski krivični postupak, a on čovek na slobodi, pa ode na drugu utakmicu, pa na petu, pa na 10 i ponavlja na svakoj drugoj, trećoj, četvrtoj takvo svoje ponašanje.
Danas sudija može da mu izrekne meru zabrane pristupa. Ne danas, nego od trenutka kada počinje da se primenjuje ovde predloženi zakon, ako se usvoji, a uveren sam da ćemo tom ubedljivom većinom usvojiti, bilo da su u pitanju poslanici vlasti ili opozicije. Sada kada mu izrekne sudija tu meru, a on opet ode negde na utakmicu i pokuša da pravi nerede i ako ga legitimiše policajac na mestu gde ne sme da bude zato što je dobio zabranu suda da boravi na tom mestu, on može odmah da ide u pritvor.
Popravili smo još jednu stvar i ne znam da li ste to primetili na poslednjim derbi utakmicama, a to je da nam prekršajne sudije odu na najveće stadione i kako policija privede nekoga tako može odmah po hitnom postupku da mu sudi i da ga šalje bez odlaganja izvršenja po osnovu žalbe na izdržavanje kazne zatvora, što je već počelo da daje efekte.
Znate, ako je neko do te mere poremećen ili bolestan da na sred ulice u po bela dana uzme i nekoga ubije, onda to govori o psihičkom stanju te ličnosti, a psihičko stanje te ličnosti može da bude, ali nije nužno, posledica funkcionisanja samo suda ili samo tužilaštva ili samo policije. Ono je posledica filmova koje je taj čovek pogledao kao dete, pogledao na televiziji pa je bio pun različitih scena, posledica i ponašanje njegove porodice, posledica njegovog boravka u školi i manjak rezultata njegovog obrazovanja i mnogo čega drugog, društva u kome se kreće.
Možda ne sa onim efektima toliko velikim koliko smo želeli, ali u akcijama pretresanja, zaplene i hapšenja ljudi koji se bave neovlašćenom proizvodnjom i stavljanje u promet opojnih droga napravili smo značajne pomake u odnosu na prethodni period. Kažem, možda ne sa onim efektima jer imamo velike probleme u funkcionisanju sistema. To je zato što je sistem bio deceniju, možda i više, zapušten.
U određenim oblastima neki pomaci se već vide. U određenim oblastima oni će biti u neko doglednije vreme vidljivi. Pomenuli ste malopre nešto, nisam to replicirao, ali evo u jednoj rečenici. Rekli ste predsednici sudova. Verujem da ste obavešteni da je VSS predložio kandidate za predsednike sudova Narodnoj
skupštini. Mislim da je to dobro. Mislim da je dobro da Srbija posle više od pet godina dobije svoje predsednike sudova jer je v.d. stanje u sudovima nešto što radi protiv samog sudstva.
Verujem da će to doprineti mnogim značajnim merama. Jedna od tih mera jeste program za rešavanje starih predmeta. U pilot projektima koje smo primenjivali u nekim sudovima dao je odlične rezultate. Broj starih predmeta je smanjen i preko 60%, a da pri tom novopridolazeći predmeti, priliv novih predmeta nisu postojali stari predmeti. Zašto? Zato što su ti sudovi imali dobru organizaciju rada. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se na one tačke koje do sada nisam obrazlagao, ili ih nisam obrazlagao na takav način, pri tom ne ulazeći u prvu primedbu koja se tiče hitnosti o postupanju. Mislim da sam nekoliko puta o tome govorio, čak i kada moj prethodnik nije bio ovde, govorio sam detaljnije o tome.
Ima nekoliko stvari sa kojima ne mogu nikako da budem saglasan. Prva stvar, ako tvrdite da su javne rasprave bile fingirane, ja mogu mnogo osnovanije da tvrdim da niste obavešteni, a mogli ste da se obavestite.
Kada su u pitanju javne rasprave o celovitim predlozima zakona koji su danas ovde pred vama, dakle, o Zakonu o pravobranilaštvu i o Zakonu o posredovanju rešavanju sporova, vrlo odgovorno tvrdim da su sprovođene dobro organizovane rasprave u sedištu svakog apelacionog suda, što ću reći u Novom Sadu, u Kragujevcu, u Nišu i u Beogradu. Da su na tim javnim raspravama bili prisutni, odnosno bila prisutna većina pozvanih lica, pozvanih ne fizički samo već i po svojoj profesiji i po svom interesovanju i po svom profesionalnom pozivu, da prisustvuju i uzmu učešće u tim javnim raspravama. Da je takva javna rasprava bila sprovedena po programu održavanja javne rasprave koju je utvrdio Odbor za pravni sistem i državne organe Vlade Republike Srbije koji je za to i ovlašćen. Da su te javne rasprave trajale minimum trideset dana, ali očigledno da niste o tome bili dobro obavešteni i da to uopšte nije bilo fingirano.
I ako hoćete, hvala vam za komplimente koje ste izrekli za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ali odmah da vam kažem, taj zakon za razliku od ovih doživeo je svega dva okrugla stola, a ova su doživljavala i po duplo više, minimum. Što znači da očigledno niste imali tu informaciju i ne zameram vam, ali nemojte onda da kvalifikujete nešto o čemu niste dovoljno znali.
Što se tiče Zakona o parničnom postupku, recimo, Radna grupa koja je formirana još decembra meseca 2012. godine i koja je izradila ove predloge izmena i dopuna uradila je predloge znatno opširnije koji su zahvatali korpus od preko 80 članova, ako se ne varam. Zbog opreza da bi tako velike promene odjednom mogle da bez adekvatne primene unesu haos, mi smo ih sveli na krug najnužnijih, ali možete zamisliti od decembra 2012. godine do sada koliko puta su preispitivani ti članovi kako od strane članova Radne grupe tako i na samim okruglim stolovima u vidu javnih rasprava. Dakle, ne mogu da podržim to što ste rekli.
Kada su u pitanju zakoni o kojima je juče rasprava vođena u načelu, reč je o zakonima koji su doživeli dva kruga javnih rasprava. Nešto još moram da vam kažem našta sam u potpunosti ponosan, dakle, koja je metodologija u našem radu kada donosimo obimnije izmene ili dopune nekog zakona ili potpuno novi zakon. Radna grupa definiše tekst. Taj tekst se pretoči u nacrt zakona. Nacrt zakona se uputi na javnu raspravu koja traje 30 dana minimum. Održava se krug javnih rasprava najčešće, kao što rekoh, u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i u Kragujevcu. Kada se prođe taj krug javnih rasprava, a nacrt je poslat na mišljenje u Evropsku komisiju, sačekamo mišljenje Evropske komisije. Kada nam ono dođe mi tekst nacrta uskladimo sa mišljenjem Evropske komisije i najčešće opet sprovedemo dodatnu javnu raspravu.
Mislim da ste ovde bili potpuno na tankom ledu, jer ste udarili na onoga ko je odpočetka vršenja, odnosno obavljanja svoje funkcije se trudio da u tome pokaže potpunu razliku u odnosu na svoje prethodnike. Kada kažem prethodnike mislim na kolege ministre uopšte, jer najčešće postoji tendencija samo što pre daj zakon u proceduru i usvajaj ga.
Dakle, ovi predlozi koji su danas pred vama doživeli su žestoku trijažu, kako teorije, tako i prakse. Mislim da niste u pravu kada pokušavate to da im zamerite. U ovom trenutku mogao sam zaista i na internetu, pre nego što sam uzeo reč da pogledam kada su tačno održavane te rasprave, pa da vam dam podatak, ili da vam dam usvojeni program i njegovu realizovanost od strane Odbora za pravni sistem i državne organe, ali ovde zaista niste u pravu kada ste to rekli.
Poslednje, bez želje da nešto omalovažim, ali kada ste kritikovali definiciju javnog pravobranilaštva, ne znam čime treba da se bavi javno pravobranilaštvo, ne sigurno fizičkom zaštitom nekog. Ono se bavi zaštitom prava, imovinsko-pravnih interesa, odnosno imovinskih prava države, jedinice lokalne samouprave, autonomne pokrajine. Čime drugo da se bavi?
Možda ja vas ovde nisam do kraja razume, molim vas da mi to obrazložite, ali molim vas budite korektni, ako vam treba informacija dostaviću vam. Možete i vi da se raspitate.
Dakle, u sva četiri apelaciona suda održane su javne rasprave i na njima su učestvovali zamenici Republičkog javnog pravobranioca, učestvovali su javni pravobranioci sa lokalnog i pokrajinskog nivoa, jedna izuzetno široka javna rasprava za razliku od recimo, odmah ću vam dati kontra argument, za razliku od Nacrta zakona o pravobranilaštvu koji sam zatekao kao ministar koji je 27. jula 2012. godine stupio na funkciju za koju mi nije poznato uopšte da je sprovođenja javna rasprava.
To je jedan nacrt zakonskog teksta koji sam ja zatekao, koji se u nekim stvarima, u nekim aspektima bitno razlikuje od ovoga što je ovde predloženo, ali ako nije sprovođena nikakva javna rasprava ovde, nasuprot tome i te kako jeste.

Izuzetno kratko.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sa željom da u raspravi u pojedinostima zaista se dotaknemo i ove teme koju ste poslednju pomenuli, još jednom ću da izrazim svoje neslaganje sa onim što ste rekli u javnim raspravama.
Da ste vi mene pitali i da ste mi postavili pitanje koliko je javnih rasprava održano, u kom vremenskom periodu, koliko lica je učestvovalo, ja bih vrlo rado vama odgovorio na to, ali vi ste rekli da su javne rasprave bile fingirane. Automatski ste jednu stvar zakucali kao presuđenu, fingirana javna rasprava. Dozvolite, ali i ovo je javna rasprava i ovo je najšira javna rasprava koju građani Srbije prate. I onaj koga interesuje i onaj koga ne interesuje.
Mi pošaljemo javni poziv kada odlazimo u neki grad u Srbiji gde se održava okrugli sto u vidu javne rasprave.
Da li mislite da apsolutno sve zanima koja su rešenja Zakona o pravobranilaštvu? Znate li koliko je Narodna skupština donosila i koliko će tek donositi zakona iz oblasti nauke, u 90% slučajeva, a bavio sam se naukom, bavite se vi naukom i vrlo dobro znate da to izuzetno uzan krug ljudi u Srbiji to interesuje.
Ne možete reći i ja i dalje stojim pri tome, možete reći, ali nije korektno reći, javna rasprava je fingirana. Javna rasprava bi bila fingirana da nije pozvan niko osim kruga podobnih koji će da klimaju glavom, nije nikako.
Često se dešavalo, predložimo neko rešenje, ono naiđe na apsolutno neprihvatanje učesnika javne rasprave i korigujemo ga, zato što nam je cilj da donesemo što je moguće kvalitetniji zakon i da taj zakon bude primenjiv i da dugo traje.
Dakle, jednostavno, nekorektno je reći, javna rasprava je bila fingirana, jer nije, apsolutno nije.
Pogledajte koliko je doneto zakona u Republici Srbiji, u dugom nizu prethodnih godina, da nisu doživljavali pravu javnu raspravu.
Javna rasprava je kada neistomišljenik o ovome napiše kolumnu ili članak, kada ukaže kroz jedan dobar sadržajan tekst sa nečim što se ne slaže u ovom predlogu i to je javna rasprava i to su ljudi radili u određenim zakonima koje smo predlagali Vladi, a Vlada Skupštini. Ovi zakoni koji su pred vama, mislim na obimne izmene i dopune ili celovite zakone, u ovom slučaju na prvom mestu četiri zakona, a to su o izvršenju krivičnih sankcija, o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera o kojima smo juče raspravljali i u ovom slučaju Zakon o pravobranilaštvu i Zakon o posredovanju u rešavanju sporova, apsolutno su prošli kroz javne rasprave.
U ova dva zakona, posredovanje u rešavanju sporova i zakon o pravobranilaštvu, u raspravama je učestvovalo po zakonu preko 300 lica.
Moram da se uporedim u ovakvim nekim stvarima što je bilo pre mene, jer to bi bilo kao da imate dete kome kažete – baš te briga ko ti je otac i majka i baš te briga ko su tvoja deca sutra.
Postoji nešto što se zove kontinuitet institucija. Ja se kao čovek koji se nalazi na čelu državne institucije, trudim da unapredim njen rad u odnosu na pređašnji rad te institucije, bez bilo kakve političke pozadine u toj priči, čisto funkcionalno.
Šta je to bolje u radu Ministarstva, a šta je lošije? Šta je bolje u radu Vlade, a šta je lošije u radu Vlade?
Dakle, u radu ove vlade i radu ovog ministarstva, bolje je to što se ne sprovode fingirane javne rasprave, jer možda su one nekada sprovođene i postajale i ovde se ne sprovode.
Odmah da vam kažem, možda bi se sprovodile, ali ja ne želim da se sprovode takve javne rasprave.
Jednostavno, ne želim. Trista ljudi je pametnije od jednog čoveka. Svi ljudi sve znaju, kaže jedna izreka. Dakle, konsultujte što veći broj nas.
Raspitajte se, niste bili poslanik u prethodnom sazivu. Dešavalo se često da u raspravi u pojedinostima, čak i na sednici u plenumu, prihvatim amandman koji predlože kolege iz opozicije, čak i kada ga je odbio nadležni odbor. I to se dešavalo. Snagom argumenata ljudi me razuvere u onaj stav, odnosno uvere u neki drugi stav i to se prihvati. Ako se uklapa u sistem zakona, to i prođe.
Ali, opet kažem, nekorektno je da kažete da su sprovođene fingirane javne rasprave, jer nisu.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsednik, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da na početku današnje rasprave u načelu dam nekoliko uvodnih napomena vezanih za Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, Predlog zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, koji su danas na dnevnom redu.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, treba napomenuti da je važećim Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija koji se primenjuje od 1. januara 2006. godine, sa izmenama i dopunama donetim 2009. i 2011. godine, izvršeno vreme usklađivanje teksta ovog zakona sa novim Ustavom Republike Srbije i međunarodnim konvencijama i pravnim standardima iz oblasti izvršenja krivičnih sankcija. Uspostavljen je novi i moderan temelj za reformu i uvođenje instituta koji do tada nisu postojali u sistemu izvršenja u nas. Takođe, definisan je i pravni okvir za uspostavljanje Službe za izvršenje alternativnih sankcija i mera. Uveden je i dvostepeni interni sistem prituživanja za osuđene, sa jasno definisanim pravima, dužnostima, postupkom i rokovima u kojima se mora postupiti po pritužbama, kao i sudska zaštita pokretanjem upravnog spora.
Prvi put je normativno definisan i na objektivnim i merljivim kriterijumima utemeljen postupak napredovanja u tretmanu osuđenih, disciplinsko kažnjavanje osuđenih, uslovi i način upotrebe sredstava prinude i dr.
Međutim, u cilju daljeg unapređenja zakonodavnog okvira u Republici Srbiji u ovoj oblasti i potpunog usklađivanja sa pravnim tekovinama EU, izrađen je tekst novog zakona o izvršenju krivičnih sankcija kojim se podiže nivo zaštite prava lica lišenih sloboda. Podsetiću i da je donošenje ovog zakona, kao i Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, predviđeno donetom Strategijom razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji do 2020. godine, kao i Strategijom za smanjenje preopterećenosti smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija.
Ovim zakonskom predlogom uvodi se novi institut sudija za izvršenje krivičnih sankcija i definiše se uloga, nadležnost, organizacioni i procesni okvir za postupanje sudije za izvršenje.
Sistem sudskog nadzora nad izvršenjem krivičnih sankcija ustanovljen je u skoro svim zemljama kontinentalnog pravnog sistema. Sudija za izvršenje uveden je i deluje u Italiji, Portugaliji, Španiji, Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama, a u cilju smanjenje stope povrata i rasterećenja zatvorskih kapaciteta.
Rezultati nove vrste sudske zaštite prava lica lišenih slobode u ovim zemljama dali su pozitivne efekte. Napomenuo bih i da je Savet Evrope u svojoj ekspertizi na tekst Nacrta zakona o izvršenju krivičnih sankcija pohvalio uvođenje ovog novog instituta – sudije za izvršenje krivičnih sankcija.
Uvođenjem sudije za izvršenje krivičnih sankcija u naš pravosudni sistem uspostaviće se delotvornija sudska zaštita i nadzor nad poštovanjem prava lica lišenih slobode, s obzirom da je reč o specijalizovanim sudijama pri višim sudovima, što će uz ustanovljavanje postpenalnog prihvata osuđenih, predstavljati i potpuno usklađivanje sa evropskim standardima.
Sudija za izvršenje uvodi se u naš pravni sistem kako bi se sa strogo administrativnog nadzora nad izvršenjem krivičnih sankcija prešlo na sudsku kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, s obzirom da uloga suda ne treba da se završi izricanjem sankcije, već i praćenjem njenog izvršenja, kako bi se u potpunosti ostvarila svrha izricanja krivičnih sankcija. Propisano je da će sudija za izvršenje najmanje tri puta godišnje da obilazi zavode na teritoriji svoje mesne nadležnosti, da razgovara sa osuđenima i informiše ih o načinima ostvarivanja prava.
Problem predstavlja i nepostojanje delotvornog sistema koji reguliše zaštitu prava pritvorenih lica po pojedinim pritužbama. Ovim zakonskim predlogom uvodi se nadležnost sudije za izvršenje i u ovom postupku. Sudija za izvršenje je nadležan za zaštitu prava po pritužbi pritvorenika i na postupak po zahtevu za sudsku zaštitu osuđenog ili lica na izvršenju mere bezbednosti, koje se sprovodi u zavodu za izvršenje krivičnih sankcija.
Osuđeni može direktno podneti žalbu sudiji za izvršenje na odluku upravnika zavoda o disciplinskom kažnjavanju, određivanju posebne mere smeštaja, pod pojačan nadzor i mere usamljenja. Ova novina je važna s obzirom da je reč o postupcima u kojima se značajno ograničavaju prava osuđenog i samim tim zahtevaju hitnost u postupanju.
Novinu u ovom novom zakonskom predlogu predstavlja i davanje statusa ovlašćenog službenog lica pripadnicima službe za obezbeđenje u zavodima. Ovakvo rešenje je predloženo s obzirom na ovlašćenja koja pripadnici te službe imaju u obavljanju poslova, njihovu odgovornost, procenu stepena rizika u obavljanju poslova i zadataka, svakodnevni kontakt sa osuđenim i pritvorenim licima, kao i značaj ove službe u sistemu izvršenja za obezbeđivanje reda i bezbednosti u kazneno-popravnim domovima.
U odnosu na sadašnji Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, u ovom predlogu zakona preciznije su definisana i odvojena proširena prava i pogodnosti koje se osuđenom mogu dodeliti.
Još jedan razlog za donošenje novog zakona o izvršenju krivičnih sankcija je i odvajanje odredbi koje regulišu izvršenje alternativnih sankcija i mera u poseban zakon. Donošenjem zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, čije je donošenje predloženo istovremeno sa zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, posebno će se regulisati ova oblast, zbog sve većeg značaja izvršenja alternativnih sankcija, kao i u cilju daljeg usklađivanja sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
U vezi sa tim zakonskim predlogom, pre svega ću istaći da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, kao organ uprave u sastavu Ministarstva pravde nadležan za izvršenje krivičnih sankcija, realizuje alternativne sankcije od 2009. godine. U periodu od 2009. do 2012. godine oformljeno je sedam kancelarija. U zatečenom stanju, kada sam preuzeo funkciju ministra pravde i državne uprave 2012. godine, bilo je od tih sedam šest kancelarija koje su radile. Tokom 2013. godine ta jedna je proradila i otvoreno je novih devet kancelarija, a u toku ove godine, dakle, do kraja 2014. godine, u planu je da bude otvoreno preostalih devet kancelarija, čime će biti ispunjen plan Ministarstva pravde da u svim gradovima koji su sedišta viših sudova postoje kancelarije za izvršenje alternativnih sankcija.
Upotpunjavanje mreže kancelarija za alternativne sankcije prati i zakonske promene kojima se proširuju poslovi izvršenja vanzavodskih sankcija i mera, čime se približavamo razvijenim sistemima koji postoje u većini zemalja EU. Članstvo u Savetu Evrope i proces pridruživanja EU podrazumevaju postojanje čitavog niza vaninstitucionalnih mera i sankcija.
Novim zakonom će se postići efikasnije izvršenje alternativnih mera i sankcija i moći će u potpunosti da se iskažu sve prednosti ovakvog vida kažnjavanja. Naša dosadašnja praksa ukazuje na brojne pozitivne efekte primene vanzavodskih sankcija i mera. Na prvom mestu, poboljšava se efikasnost sankcionisanja učinilaca krivičnih dela manje društvene opasnosti. Na ovaj način stvaraju se uslovi da učinioci takvih krivičnih dela vrate dug društvu na adekvatniji i korisniji način. Na primer, obavljanjem društveno-korisnog rada. Alternativne sankcije utiču na smanjenje negativnih uticaja drugih osuđenika, posebno na mlade koji se prvi put javljaju kao izvršioci krivičnih dela, što samim tim i doprinosi smanjenju recidiva.
Smisao alternativnih sankcija i mera je da se primenom različitih metoda kontroliše i koriguje funkcionisanje učinioca krivičnog dela, a da se on ne isključuje u potpunosti iz svog šireg socijalnog okruženja, da u mnogim situacijama sačuva zaposlenje, da manje ugrozi i poremeti svoj porodični status, da ne prekida obrazovni proces i tome slično.
Šira primena alternativnih sankcija i mera doprinosi smanjenju broja lica lišenih slobode u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, što predstavlja znatnu uštedu u budžetu, a stvara i uslove za bolji tretman lica koja se nalaze u penalnim ustanovama. Kao primer budžetske uštede navešću nekoliko statističkih podataka u toku od prethodne dve godine.
U toku 2012. godine uspešno je realizovano 209 kazni rada u javnom interesu, u sklopu kojih je odrađeno ukupno 33.842 sata rada u javnom interesu. Javna preduzeća, odnosno poslodavci kod kojih su osuđeni obavljali društveno koristan rad, bi za izdržavanje tih poslova, ukoliko bi angažovali radnu snagu preko, recimo, omladinske zadruge, morali da plate iznos od 6.429.980 dinara, što predstavlja direktnu uštedu, odnosno korist za naš državni budžet i za društveni budžet.
Ako se uzme u obzir da su ovo mogle da budu zatvorske sankcije, što bi preračunato u dane i godine iznosilo negde oko 11 godina zatvora, a da trošak države za jedan zatvorski dan iznosi u proseku oko 15 evra za osuđeno lice, jasno je da je ušteda za društvo još veća.
U 2013. godini izvršeno je ukupno 253 kazne rada u javnom interesu, u sklopu kojih je određeno 74.888 sati rada u javnom interesu, odnosno 9.361 radni dan. Javna preduzeća bi za izvršavanje poslova morala da plate iznos od 10.034.992 dinara. Koristeći istu metodologiju kao za 2012. godinu, to bi preračunato iznosilo oko 25 godina zatvora, što znači da je budžetska ušteda oko 140 i po hiljada evra. To se odnosi i na prvi kvartal tekuće godine, u toku kojeg je izvršeno 63 kazne rada u javnom interesu, odnosno ukupno 12.246 sati rada ili 1.530 radnih dana. Javna preduzeća morala bi da plate iznos koji je nešto veći od 1.600.000 dinara, a preračunato u godine zatvora to bi iznosilo oko četiri godine, što znači da je ušteda za drštvo nešto manja od 22 hiljade evra.
Ovde bih naročito napomenuo da nakon donošenja i početka primene novog zakona o prekršajima beležimo tendenciju porasta izricanja kazne rada u javnom interesu.
Kada je upitanju izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje ili, kako se drugačije naziva, kućni zatvor, tokom 2013. godine 747 lica je
izdržalo ovu kaznu, što prema dužini izrečenih kazni u mesecima iznosi 3.703 meseca zatvora, odnosno direktnu uštedu od 63,3 miliona dinara ili oko 550 hiljada evra. U odnosu na prvi kvartal 2014. godine, ovakav način izvršenja sprovodi se prema 203 lica, sa ukupnom dužinom izrečenih kazni od 1.045 meseci zatvora. Direktna ušteda u budžetu je 18 miliona dinara za ova tri meseca.
Slična situacija je i kod izvršenja mere pritvora sa zabranom napuštanja stana, pa je u toku 2013. godine i u prvom kvartalu 2014. godine, gde se ova mera primenjuje prema 153 lica, to preračunato u 571 mesec pritvora, odnosno direktnu uštedu od 9,8 miliona dinara. Navedeni podaci predstavljaju direktnu uštedu za izdržavanje osuđenih i pritvorenih lica, i to kada se oduzmu zarade poverenika i svi ostali troškovi sprovođenja i izvršenja, s obzirom da su računati samo direktni troškovi potrebni za život lica lišenih slobode u zatvoru.
Ovim predlogom zakona se bliže regulišu i postupci u postpenalnom tretmanu i pružanje pomoći licima nakon izvršene kazne zatvora, što će olakšati reintegraciju osuđenih u socijalnu sredinu i time umanjiti rizik od ponovnog činjenja krivičnih dela. Ovo se odnosi i na praćenje i kontrolu izvršenja mera određenih uslovno otpuštenim licima, što će se pozitivno odraziti i na broj sudskih odluka o uslovnom otpustu.
Sve navedeno dobija na značaju zbog stalnog rasta kriminaliteta i broja osuđenih, kao i zato što se rizik od povrata uvećava ukoliko se ne stvore uslovi da se od ukupnog broja bivših osuđenika veći deo pravovremeno uspešno reintegriše u društvenu sredinu. Jedan od uslova uspeha na ovom polju jeste organizovanje aktivnosti kojima se smanjuje socijalna isključenost bivših osuđenih lica.
Prilikom izrade Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera posebno se vodilo računa o njegovoj usklađenosti sa Probacionim pravilima Saveta Evrope, što ne bi bilo moguće da se postigne izmenama postojećeg Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, a što je još jedan od dodatnih razloga za donošenje ovog zakona kao novog zakona.
Odredbama Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera propisan je postupak izvršenja vanzavodskih sankcija i mera izrečenih u krivičnom i prekršajnom postupku i obuhvata sledeće.
Pod jedan, nadzor nad izvršenjem obaveza prema odluci javnog tužilaštva o odlaganju krivičnog gonjenja, kao i sprovođenje obaveza po presudi donetoj na osnovu zaključenog sporazuma o priznanju krivičnog dela.
Pod dva, nadzor nad izvršenjem mere zabrane napuštanja stana, kao i nadzor nad izvršenjem mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem.
Pod tri, izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, sa ili bez elektronskog nadzora, tzv. kućni zatvor. Određena su prava i obaveze osuđenih i postupci rada poverenika. Novinu predstavlja pravo osuđenog na boravak van prostorija u kojima stanuje najviše dva časa u toku dana i to u periodu od 13.00 do 17.00 časova.
Taksativno su navedeni i razlozi zbog kojih osuđeni može molbom da se obrati direktoru uprave radi odobrenja za napuštanje prostorija u kojima izvršava kaznu kućnog zatvora.
Četiri, izvršenje uslovne osude sa zaštitnim nadzorom. Uređuju se prava i obaveze osuđenog kao i način rada poverenika.
Pet, izvršenje kazne rada u javnom interesu. Propisuje se način određivanja poslodavaca kod kojih može da se realizuje kazna rada u javnom interesu, vrsta poslova, prava i obaveze osuđenih, kao i obaveze i način rada poverenika.
Šest, izvršenje mera koje sud može odrediti osuđenom licu u odluci o uslovnom otpustu.
Sedam, pružanje pomoći licu posle izdržane kazne zatvora. Teškoće u reintegraciji u socijalnu sredinu nakon izdržane zatvorske kazne često dovode do ponovnog činjenja krivičnih dela, odnosno recidiva u kriminalnom ponašanju. Odgovorno društvo koje nastoji da smanji rizike da bivša osuđena lica nastave sa kriminalnom delatnošću, mora stvoriti uslove za kontinuiranu podršku tim licima kako bi lakše prevazišli probleme sa kojima se mogu suočiti nakon izlaska iz penalne ustanove. Ovaj značajan segment krivično-pravne zaštite kojim se pospešuje prilagođavanje bivših osuđenih lica zahtevima društvene zajednice i njegovo uključivanje u društvo, treba da realizuju poverenici.
Osam, poslednju, odnosno poslednju novinu koju navodim iz ovoga dela zakona čini primena posebnih mera za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode, prema maloletnim licima. Učinilac krivičnog dela protiv polne slobode prema maloletnim licima dužan je da se javi nadležnom povereniku u roku od tri dana od dana izvršenja krivične sankcije koja mu je izrečena. Uređena su prava i obaveze ovih lica nakon izdržane kazne zatvora kao i postupanje poverenika tokom vršenja nadzora.
Bitno je napomenuti da su tokom pripreme zakonskih tekstova održane dve opsežne javne rasprave za stručnu i širu javnost u decembru 2012. godine, i u maju 2013. godine, kada su predstavljeni predlozi Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, kao i ekspertski izveštaj o usklađenosti radnih verzija zakona sa postojećim zakonima koji uređuju ovu oblast.
Na javne rasprave pozvani su, pored zaposlenih iz kazneno-popravnih zavoda zainteresovani predstavnici organa i organizacija, pravosudnih organa, međunarodnih organizacija, nevladinih organizacija i udruženja građana, profesori i drugi zainteresovani organi, ustanove i organizacije. Tekstovi radnih verzija oba zakona bili su postavljeni na sajtu Ministarstva pravde kao i način dostavljanja primedbi predloga i sugestija.
Nacrti oba zakona su poslati na mišljenje Savetu Evrope, a dobijene preporuke Radna grupa je razmotrila i unela u predložene tekstove, tako da su predloženi tekstovi Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, između ostalog, i rezultat sprovedene javne rasprave i dobijenih preporuka eksperata Saveta Evrope.
Na kraju, dao bih i par uvodnih napomena vezanih za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Naizgled i u suštini ono što jesu, kratkih i u nomotehnici poznatijih kao interventnih izmena. Pre svega, želim da napomenem da je reč o najnužnijim izmenama ovoga Zakonika, a da se u Ministarstvu pravde detaljno prati i analizira njegovo sprovođenje i primena i razmišlja o njegovoj detaljnijoj izmeni i dopuni. Preduzimaju se, u vezi s tim i druge organizacione i tehničke mere za njegovu nesmetanu i punu primenu.
Naravno, ukoliko se, dakle, nakon detaljnije analize pokaže da će biti potrebno izvršiti opsežnije izmene, odnosno intervencije u ovaj zakonski tekst, takve intervencije će biti i pripremljene.
Takođe, jedan od razloga za donošenje u ovako malom obimu Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku jeste i ispunjenje mera kojima smo se obavezali donošenjem Akcionog plana Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije do 2018. godine.
Za sada, rekao bih, da su ove izmene i dopune vezane za dopunu mera koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva. Preciziranja raspodele sredstava koja su pribavljena od okrivljenog prilikom primene instituta o odlaganju krivičnog gonjenja. Izmenu odredbe o pribavljanju evidencije o ostvarenoj elektronskoj komunikaciji, kao i odredbe koje uređuje do kada se može zaključiti sporazum o priznanju krivičnog dela.
Ovakve dopune neophodne su jer novi Zakonik o krivičnom postupku, za razliku od Zakonika iz 2001. godine, ne sadrži meru zabrane posećivanja određenih mesta u okviru mera koje se mogu primeniti prema okrivljenom u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka.
S obzirom, da je ovakva mera neophodna, posebno kod lica koja su okrivljena da su učinila krivično delo nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu iz člana 344. Krivičnog zakonika, uvođenjem ovakve mere u Zakonik o krivičnom postupku sprečava se da okrivljeni ponovi krivično delo ukoliko za to postoji opasnost.
Podsetiću vas da je u gotovo identičnom obliku ovakav zakon nova Vlada, odnosno ovakav Predlog zakona nova Vlada povukla prilikom stupanja na funkciju i faktički sada se taj zakon vraća u proceduru. A neposredni povod za donošenje ovog, odnosno predlaganje tačno ovog dela Predloga zakona, jesu bili i učestali neredi sa neretko kobnim ishodima na sportskim priredbama krajem, odnosno u drugoj polovini prošle godine.
Kada se ima u vidu da nasilničko ponašanje na sportskim priredbama uglavnom čini određeni krug istih lica, kao i da ta lica često ponavljaju isto krivično delo, predloženom merom daje se mogućnost da sud takvim licima zabrani prisustvo na određenim mestima, najčešće sportskim objektima, ako pričamo o ovom konkretnom slučaju, i to za vreme trajanja krivičnog postupka.
Pored toga, Predlogom zakona se uređuje i raspodela sredstava koja su pribavljena od okrivljenog prilikom primene instituta odlaganja krivičnog gonjenja. Ova izmena je predložena u cilju pravilnije i transparentnije raspodele svih ovih sredstava. Konkretno predlaže se da se sredstva raspodeljuju po održanom javnom konkursu na kome će učestvovati humanitarne organizacije, fondovi, javne ustanove kao i druga zainteresovana pravna i fizička lica. Konkurs će sprovoditi posebna komisija koju će obrazovati ministar nadležan za poslove pravosuđa dok će konačnu odluku o raspodeli sredstava u humanitarne i druge javne svrhe donositi Vlada Srbije.
Jedan od osnovnih razloga za predlaganje ovakve novine jeste i rezultat analize dosadašnjeg raspolaganja sredstvima prikupljenim od odlaganja krivičnog gonjenja gde smo u nekim od najvećih tužilaštava u Republici Srbiji utvrdili da su sredstva odlazila na svega dve do tri adrese iako je krug fizičkih i pravnih lica kojima su ova sredstva bila i te kako neophodna daleko, daleko širi nego što je to zaista bio krug beneficijara ovog instituta.
Značajnu novinu predstavlja izmena odredbe koja se odnosi na pribavljanje evidencije o ostvarenoj elektronskoj komunikaciji. Predlaže se da se ovi podaci mogu pribaviti samo, isključivo po nalogu suda, a ne kako je bilo propisano po nalogu javnog tužioca. Pored činjenice da je ovakva izmena neophodna zbog zaštite podataka o ličnosti, treba podsetiti da je pred Ustavnim sudom ova odredba i to s razlogom osporena. Upravo zbog toga što se sa pribavljanje evidencije ne ostvaruje po odluci suda, pa se ovom izmenom istovremeno vrši potrebo usklađivanje sporne zakonske odredbe.
Napomenuo bih da se menja i zakonska odredba vezana za zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela na taj način što se predlaže da se ovaj sporazum može zaključiti do zaključenja glavnog pretresa, za razliku od važećeg zakonskog rešenja koje predviđa da se ovaj sporazum može zaključiti do izjašnjenja optuženog o optužbi na glavnom pretresu.
Predloženo rešenje je posledica zahteva sudske prakse. Očekuje se da će ovakvom izmenom da se omogući efikasnije vođenje krivičnog postupka, jer se stvaraju uslovi da se i u kasnijoj fazi krivičnog postupka zaključi predmetni sporazum čime će se postići brže završavanje predmeta i smanjenje troškova krivičnog postupka.
To bi u najkraćem bile najznačajnije novine iz ova tri predloga zakona.
Na kraju želim da vam se zahvalim na pažnji i izrazim nadu da će posle rasprave i u načelu i u pojedinostima predloženi zakoni biti usvojeni.
Usvajanjem ovih zakona stvoriće se uslovi za ostvarivanje ciljeva predviđenih već usvojenim strateškim dokumentima vezanim kako za pravosuđe, tako i za sistem izvršenja krivičnih sankcija. Stvoriće se precizniji normativni okvir u odnosu na postojeće zakone i izvršiće se neke od naših preuzetih međunarodnih obaveza u procesu pridruživanja EU. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, zajedno sa kolegama iz Ministarstva privrede pažljivo smo razmatrali ovaj amandman. Amandman i te kako ima smisla i biće ozbiljno razmatrano ovakvo uvrštavanje odgovornosti države u novi zakon o privatizaciji, koji će se pred vama naći u narednih, nadam se, mesec ili mesec i po dana.
Dakle, ne uklapa se u koncepciju ovoga što je promena člana 20ž, ali svakako ima smisla i zahvaljujem koleginici Olgici Batić na tome. U novi zakon o privatizaciji biće razmotrena mogućnost uključivanja odgovornosti države za tačnost datih podataka o subjektu privatizacije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, jJavljam se kao ovlašćeni predstavnik predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije, koja je u izlaganju prethodnika prozvana da vodi otvoreno antireformski kurs. Ne znam na osnovu čega neko može da ceni da ova Vlada vodi antireformski kurs? Ova Vlada koja je treću nedelju u svom mandatu je, kao što je izneto u ekspozeu predsednika Vlade, Vlada koja i te kako drži reformski kurs i prvi put zastupa sistemsko rešavanje mnogih teških, bolnih i nerešavanih problema u dugom nizu prethodnih godina. Ne može Vlada koja je tri nedelje u mandatu, i na funkciji, da bude prozivana za nešto što nije uradila u prethodnih šest meseci. Može to vama da se dopada ili da se ne dopada, ovo je nova Vlada Republike Srbije. Da je stara imala potpuni kapacitet ovo da reši, verovatno bi rešila.
Druga stvar, ne znam čemu toliko nestrpljenje. Posle tri nedelje nemate više strpljenja da sačekate čitav paket reformskih zakona koji će doći u Skupštinu. Mislim da je to nekoliko puta jasno rečeno. Mi jesmo razmenjivali u subotu argumente. Da li je nešto ustavno ili nije, ceniće Ustavni sud, a snagu naših argumenta ceniće narodni poslanici. Onome ko tvrdi da se ovim predlogom zakona krši Ustav, onome ko tvrdi da je ovo loše rešenje, ubedite većinu, i ja sam apsolutno uveren da će većina glasati za vaš predlog ako nađe da je ta snaga argumenata jača.
A što se tiče, još jednom, paušalno iznete kvalifikacije „antireformski kurs Vlade“, ne znam na osnovu čega to može da ceni. Zaista ne znam na osnovu čega neko to može da ceni. Osnovno je pravilo u parlamentarizmu dati Vladi rok od sto dana. Mi smo rekli na početku mandata ove Vlade da se ne držimo toga. Molim vas, ako vi cenite na osnovu jedne tačke dnevnog reda reformski ili antireformski kurs Vlade, onda potpuno razumem i ime stranke i kao što ste sami rekli da ste u parlamentu novi.
Ne možete ceniti, ovo govorim iz čistog jednog razloga, pristojnosti, na osnovu jedne tačke dnevnog reda. Jeste u pitanju tehnički zakon i jeste u pitanju tehnički zato što stvara preduslov da se donose reformski zakoni. Može neko da veruje u to, da ne veruje, mislim da je, kao član Vlade mislim da je ovakva rezon opravdan. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam sa punom pažnjom slušao izlaganje uvažene koleginice. Nisam bio na samom početku izlaganja tu, ali sam samo suštinu vrlo pažljivo saslušao.
Apsolutno podržavam neke stvari koje su izrečene i mislim da je jedna od suštinskih stvari vašeg izlaganja, odnosno izlaganja koleginice poslanice, bila odgovornost za javno iznete reči i naročito iskazan oprez kada je u pitanju iznošenje stavova, mišljenja, opredeljenja ovde u Domu Narodne skupštine, a koji se tiču ljudskih sudbina, ljudskih života i radnih mesta.
Mislim da je odgovornost koju mi kao Vlada Republike Srbije ovog puta pokazujemo možda jedna od najvećih razlika između nas kao Vlade i nekoliko prethodnih vlada. Ne želim ni vas ovde prisutne, ni građane Srbije da zavaravam da postoji mogućnost da se za 150 dana reši problem 164 preduzeća u restrukturiranju i sačuva 56.000 radnih mesta, jer kada bih to tvrdio, bio bih neodgovoran prema svima onima kojih se takva eventualna izjava tiče, bio bih neodgovoran i prema samom sebi. Jednostavno, kada bih to tvrdio, ni ja, ni bilo ko ovde prisutan ne bi govorio istinu.
Činjenica da dugi niz godina mi nemamo rešavanje problema preduzeća u restrukturiranju, već njihovo gomilanje i ne rešavanje, govori o tome da nije postojala čvrsta rešenost, pa mogu reći i hrabrost ili možda taj vid odgovornosti prema građanima da se problem rešava.
U svom uvodnom izlaganju i obrazlaganju Predloga zakona u načelu, mislim da sam jednom rekao da je naš cilj da za tih 150 dana, ako uspemo da spasemo pet, deset, 15 ili 20 preduzeća, uradili smo veliku stvar, jer bez ovoga zakona, koliko sutra, ne bismo mogli da spasimo nijedno. Apsolutno podržavam to što ste rekli – odgovornost za javno iznetu reč.
Nisam nijednom prilikom, pažljivo slušajući izlaganja kolega poslanika, čuo da je neko uopšteno kritikovao privatizaciju kao proces vlasničke transformacije. Naprotiv, čak i uz pohvale, koje sam sam izneo na račun važećeg zakona, koji je donet pre 13 godina, čuo sam dosta kritika na način sprovođenja tog zakona, na izostanak pozivanja na odgovornost onih koji su suprotno Zakonu sprovodili privatizacioni proces.
Mislim da živimo u vremenu kada onaj ko se ozbiljno bavi politikom ne može da se protivi privatizacionom procesu. Pokazalo se, ne samo u Srbiji, nego u čitavom nizu država u svetu, da država loše gazduje privredom. Onda kada gazduje dobro, najčešće je u pitanju pojedinac koji to čini, ali kao sistem pokazalo se loše. Ne znam da li je iko rekao da je privatizacija, da je neko izneo svoj negativan stav o privatizaciji kao procesu i rekao da je privatizacija grozna. Ne, shvatio sam da su koleginice i kolege iznosili užasne podatke o loše sprovedenim privatizacijama iz krajeva Srbije iz kojih dolaze i na izostanak državne kontrole tog sprovođenja privatizacije.
Nije ostalo u Srbiji mnogo toga da se privatizuje, ali ono što je ostalo, a opredeljenje je države da ga treba privatizovati, treba sprovesti kroz najtransparentniji i najbolji mogući proces privatizacije, a kome neće smeti niti moći bilo šta da se prigovori. Očigledno je da mi takav sistem, za ovih 13 godina, nismo uspostavili. Očigledno je da je u tom sistemu postojalo dosta manjkavosti, dosta nedostataka i da smo došli u situaciju da neka preduzeća, koja su po procenama stručnjaka mogla da posluju i opstanu na tržištu, kroz loše sprovedenu privatizaciju su otišla u nepovrat.
Još jednom ponavljam, nemam problem da to kažem, ali to jeste problem sa kojim treba da se borimo. Odmah da se razumemo, da se kaže, rešavamo problem koji nismo stvorili. Svaka vlada se time bavi. Manje-više, kada pogledate, svaka vlada je rešavala neke probleme nasleđene iz prethodnog perioda. To je sasvim logično. Normalno, bavimo se politikom, pa neko želi da prikaže svoju odgovornost više za rešavanje, nego za nastanak problema. Svako snosi odgovornost za period obavljanja neke javne funkcije. Još jednom ću, baš zato što sebe i svoje kolege u Vladi Republike Srbije smatram odgovornim, reći – da li je moguće očuvati svih, nešto više od 56.000 radnih mesta i uspešno okončati restrukturiranje 164 privredna društva? Nije moguće. Naročito nije moguće to učiniti za pet meseci, ako to nije učinjeno za prethodnih pet, šest, sedam, 15 godina.
Ako pričamo o nekim mogućim rešenjima, nisam video da je do sad ijedna vlada pokušala da pitanje, odnosno probleme preduzeća u restrukturiranju reši na takav način što će subvencije koje im je davala da bi radili, da bi stvarali privid kod ljudi koji su u njima radili, da oni tržišno dobro i uspešno posluju, umesto sredstava za subvencionisanje njihove proizvodnje da su ta sredstva uložena kao podsticajna sredstva za otvaranje novih radnih mesta, mi bismo do sad od tih 56.000, možda bismo 5.000 mogli da zaposlimo na nekom drugom mestu u realnom sektoru. To nije činjeno na takav način.
Naravno, postoje neke stvari koje su dobro urađene. Pominjan je Fijat. Podržavam. Nemam problem da kažem da li je to nešto što je dobro učinjeno, što dobro radi. Jeste, ali onda nemojte spočitavati nekome, nisi objavio ugovor za nešto drugo, a za taj Fijat, koji je dobra priča za Srbiju, takođe nije objavljen ugovor. Hajde da izgradimo neki odnos principa, kao što smo se apsolutno saglasili da mora da postoji odgovornost za javno iznetu reč. Jednog dana kroz 20, 50, 100 godina neko će uzeti da čita zapisnike sa ovih sednica i već u dobroj meri, pošto smo mi završili svoje političke i profesionalne karijere, videće šta smo govorili, za šta smo se zalagali, šta smo ostvarivali dok smo obavljali određenu funkciju. Zato se zalažem da svaka reč koju iznesemo bude reč iza koje možemo da stojimo.
Suština ove izmene Zakona o privatizaciji, ponavljam još jednom, jeste, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, da od tih 164 preduzeća koliko god možemo spasemo, jer do sada, očigledno, ako je i postojao na papiru koncept, akcioni plan ili šta već za njihovo spasavanje, nije postojao na terenu.
Ako uspemo da spasemo, a na korak smo do toga da spasemo jedan FAP, mi smo spasili nekoliko opština jugozapadne Srbije. Taj jedan FAP ima vrednost možda nekih drugih 10, 15, 20 manjih preduzeća, ali može da bude budući motor razvoja tog kraja, kao što je nekad bio motor razvoja tog kraja Srbije. Ako uspemo da spasemo jednu „Budimku“ u Požegi, a uveren sam da možemo da spasemo, spasili smo veliki broj proizvođača voća i povrća u Srbiji, jer nam je ubedljiva većina svih drugih fabrika, koje su se bavile tom delatnošću, propala. Zato cenim ono što su kolege iznosile. Kada se iznese primer da je mogla da propadne jedna „Srbijanka“ Valjevo, kada se iznese primer da je mogao da propadne jedan „Delišes“ u Vladičinom Hanu. Jedna od dve fabrike najkvalitetnijih voćnih koncentrata u Evropi je propala.
Bilo je reči juče, odmah da znate, nemam problem da pomenem bilo koju firmu, o „Magnohromu“. Jedna od dve fabrike u Evropi koja je proizvodila komponente za proizvodnju visokih peći, jedna od dve.
Sve je to pred našim očima uz manji, veći ili nikakav doprinos nekoga od nas ili nekoga među nama propalo. Dajte da vidimo šta možemo od ova 164 preduzeća da sačuvamo.
Dakle, to nam je cilj donošenja ove izmene zakona. Veštačko produžavanje rokova će samo biti zavaravanje nas samih, zavaravanje najviše građana koji rade u tim firmama. Pomenuo sam nešto u svojoj uvodnoj reči. Moram to još jednom da kažem. Imamo preduzeća u kojima se radnici vode kao zaposleni, a u kojima faktički ne rade. Nisu oni ljudi krivi za to. Nisu krivi za to. Možda da je neka prethodna vlada imala ovoliku podršku koliku mi imamo danas, a bez takve podrške ovako nešto ne može da se uradi, da vas podsetim, možda nije imala hrabrosti, volju ili želju, šta god, nije važno, rešavala bi te probleme.
Mi smo došli, moram da iznesem taj svoj stav, upali smo sami u jednu zamku. Kada je donet Zakon o privatizaciji 2001. godine naša država je tada iznela opredeljenje da se po jednom brzom sistemu sprovede privatizacija. Možda bi bilo i dobro da je ona po brzom sistemu i sprovedena i onda bismo znali na čemu smo. Kroz uvođenje restrukturiranja ušli smo u zamku da ovde nije sprovedena brza privatizacija i da imamo teško sprovodive ili pokušaj neuspelih privatizacija koje vučemo već duže od decenije za sobom. Niko ne želi da tu stvar preseče.
Zašto je to tako? Postoji više razloga. Reći ću i ono što ne zameram ni jednoj od prethodnih vlada. Imamo razloge preduzeća koja su na izuzetno strateški važnim i trusnim područjima za našu zemlju. Da li pričamo o jugoistoku Srbije? Pričamo. Da li pričamo u jugozapadu Srbije? Pričamo. Da li pričamo o drugim krajevima koji su pogranična područja, bezbednosno nestabilna? Pričamo. Dajte da nađemo neko rešenje.
Opet kažem, da su sredstva koja su trošena za subvencije … Slušao sam jednu studiju koja je govorila da dok nije zaključen ugovor sa „Fijatom“ da je u „Zastavu“ uloženo toliko novca da smo mogli da podignemo dve najsavremenije automobila po onoj ceni po kojoj su one podignute u Slovačkoj, gde ih je najviše otvoreno u Evropi u poslednjoj deceniji. Čuo sam taj podatak, zaista ne mogu da se setim odakle, pa mi nećete zameriti pošto sam kupio – po tom prodajem, što kaže narodna izreka. Ali, čak i da nije tako u jednom trenutku država se odvažila da uđe u priču sa „Fijatom“, uradila je to dobro i zahvaljujući tome taj deo naše današnje privredne grane dobro funkcioniše. Pokriva nam uvoz našim izvozom.
Uveren sam da će ova Vlada Republike Srbije smoći snage da još više takvih koraka i investicija uvede u Srbiju, da i „Fijat“ sam radi još aktivnije, još više i bolje, kao što je smogla snage da dovede jedan „Etihad“ za strateško partnerstvo sa „ER Srbijom“ i da sa ponosom danas možemo da kažemo da imamo jedinu regionalnu aviokompaniju koja beleži uspeh i to progresivno ga beleži.
Mislim da tim dvema stvarima svi treba da se ponosimo i da nastavimo da radimo takve stvari, kao što, sa jedne strane, ne treba ovu izmenu zakona, niti donošenja novih zakona posmatrati usamljeno. Ova Vlada je jedinstveno iznela svoj stav da kao što ćemo raditi na rešavanju ovih problema agresivno ćemo pokrenuti novu politiku zapošljavanja, da ćemo poboljšati uslove poslovanja na našem tržištu rada. Postoji jasno opredeljenje. Postoji plan. Postoji predlog čitavog niza mera koje smo spremni da sprovodimo. Ovo je jedna od stvari sa kojom moramo da se borimo.
Verujte mi, kada sam i sam, ako sam bio u prilici da kažem, rekao da rešavamo problem koji nismo stvorili, verovatno sam to u žaru rasprave rekao iz jednostavno razloga što je sa druge strane pre toga došao argument – jesu li vam ovo reforme, a kakav vam je ovo zakon sa kojim idete u Skupštinu, izigravate vaša obećanja. Ne izigravamo ništa. Ovo je nešto što moramo da uradimo. Ovo mora da se uradi. Ako ovo ne uradimo, naši problemi se samo dodatno gomilaju i višestruko povećavaju.
Prema tome, hvala vam na vrlo korektno iznetim stavovima. Kao što je postavljeno retorsko pitanje – šta će se desiti donošenjem ovog zakona, uvek ide i ono drugo retorsko pitanje – šta će se desiti ne donošenjem ovog zakona. Ovde jednostavno je donošenje ovog zakona iznuđena stvar. Uveren sam da ćemo u ovom kratkom periodu ispred nas uspeti od 164 preduzeća da spasimo jedan ne mali broj. Koliko god da ih spasimo bolje je nego da ne spasemo ni jedno. Uveren sam da oko toga svi imamo jedinstven stav. Hvala.