Hvala uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam pažljivo i pomno pratio izlaganje svog uvaženog kolege, narodnog poslanika Neđe Jovanovića i želeo bih da ukažem na nekoliko momenata koji su ipak javno izgovorena reč, pa se treba osvrnuti na njih.
U vrlo sadržajnom izlaganju, kolega Jovanović je dao podatak vezan za gradove Užice i Smederevo koji imaju negde do 100.000 stanovnika. Oba grada su gradovi u kojima još uvek nemamo javnog beležnika, ali je dao podatak da se, recimo u Užicu, godišnje overava 20.000 ugovora o prometu nepokretnosti. Podatak je ne za malo, nego izuzetno netačan. Ja verujem da niste tu grešku učinili namerno. Evo reći ću vam kako i zašto.
Za Užice nemam konkretan podatak, ali imam recimo za gradsku opštinu Zemun. Gradska opština Zemun ima oko 162.000 birača i negde se procenjuje oko 200.000 stanovnika. U gradskoj opštini Zemun ja imam podatak iz Trećeg osnovnog suda za 2014. godinu, za dva meseca, iz različitog perioda godine. Jedan je mart mesec 2014. godine, drugi je jun mesec 2014. godine. U martu mesecu na području Trećeg osnovnog suda za opštinu Zemun, ukupno overenih potpisa na ugovorima o prometu nepokretnosti ima 155, a onda za mesec jun, ta brojka je 226. Kada to pogledate na godišnjem nivou za opštinu sa 200.000 stanovnika, doći ćete do podatka da je to otprilike negde oko 2.000 ugovora o prometu nepokretnosti. Pretpostavljam da se vaša brojka ticala ukupnog broja overa koje su sudske overe, a ne samo overe ugovora o prometu nepokretnosti.
Međutim, ono što ovde zabrinjava, ja ću to vezati za drugi deo vaše diskusije, evo recimo, za taj mesec mart i mesec jun na području Trećeg osnovnog suda Opština Zemun, od 155 ugovora overenih u martu, samo 15 ugovora ima pečat advokata. Od 155 samo 15 na sebi nosi pečat advokata koji je ugovor sastavio. U junu mesecu od 226 ugovora, samo 19 ugovora nosi pečat advokata koji je sastavio ugovor.
Neću da ulazim u raspravu oko toga, vi ste dobar advokat, dobar pravnik, odličan pravnik, i jasno vam je šta sam time želeo da poručim.
Kada je reč o drugim delovima koje ste istakli u vašem obraćanju, nije tačno da kroz solemnizaciju, i ja sam to dobro objasnio u uvodnoj reči, da građanin opet plaća istu taksu. Hajde da ponovim još jednom. Dakle, on plaća jedan iznos kada sastavlja ugovor za njega javni beležnik. Ajde simbolično da se izjasnimo, ako je taj iznos 1.000 dinara, i ugovor sastavlja samo javni beležnik, građanin njemu plaća 1.200 dinara, to je nagrada beležniku, plus PDV.
Ako odlazi kod advokata, pa onda advokat sastavi ugovor, a sa tim ugovorom ugovornici ili advokat odlaze kod javnog beležnika, on ne plaća tih 1.000 beležniku, on beležniku plaća 600 dinara.
Sada da građanima razjasnimo jednu pravnu radnju koja njima zvuči potpuno strano. Šta to znači solemnizacija? Šta je to pretvaranje privatne isprave u javnu ispravu? Evo jednog konkretnog primera. Recimo gospodin Jovanović i ja trgujemo jednim stanom u Beogradu, i to činimo pre pet meseci. Tada nema javnih beležnika u Srbiji. Nas dvojica odlazimo kod našeg prijatelja advokata u koga imamo obojica poverenja, on sastavi ugovor, mi sa tim ugovorom odlazimo u sud, sud utvrdi da je to Neđo Jovanović, sa jedne strane, kao recimo kupac, da je to Nikola Selaković sa druge strane, kao prodavac, utvrdi naš identitet na osnovu ličnih isprava i overi naše potpise.
Recimo, gospodin Jovanović hoće da uđe u stan koji sam mu ja prodao, posle pet dana, nakon ulaska u posed, on odlazi u Užice da donese svoje lične stvari da se preseli, vraća se posle pet dana i u tom stanu zatiče nekog Miku Mikića. Šta njemu stoji na raspolaganju pre pet meseci kada nema javnog beležnika? On odlazi u sud, podnosi tužbu, pokreće parnicu, čeka izricanje privremen mere i čeka u skladu sa srpskom praskom, 12, 24, 36 meseci ili više da dođe u stan koji je kupio.
Pet meseci nakon toga imate u Srbiji javnog beležnika. Mi možemo da odemo opet kod advokata posle usvajanja ovih izmena, ako bude ovako izmenjen zakon. Advokat može da sastavi ugovor, javni beležnik ga solemnizuje. Stvara od privatne isprave javnu ispravu.
Javno-beležnički zapis nije samo javna, on je i izvršna isprava. Ako se kolega Jovanović nađe u istoj situaciji da se u njegov stan u međuvremenu neko uselio, da li on ide pred sud, podnosi tužbu, da li čeka sa 30, 50 ili 12 meseci završetak parnice? Ne.
On ima javnu ispravu koja je izvršna, sa njom može da ode u policiju, policija da dođe do tog stana. Tom licu koje je ušlo u stan bespravno naredi iseljenje i on u roku najkraćem mogućem može da uđe u svoj stan.
To je, dame i gospodo, javna izvršna isprava. Ako neko može da mi kaže da je bolje overiti dva potpisa, a posle toga u slučaju spora ući u parnicu i tu parnicu voditi mesecima ili godinama, nego imati javnu izvršnu ispravu po kojoj može da se postupi u roku od jedan, dva ili tri dana, to bi bilo isto kao kada bi me neko ubeđivao da treba od Beograda do Novog Sada da upregnem čeze pa idem na njima nego da sednem u automobil i stignem na željeno mesto u roku od 60 minuta. Ovde je reč zaista o tektonskoj promeni u funkcionisanju pravnog sistema jedne zemlje. To znači solemnizacija.
Zakon o premeru i katastru, on kaže da zahteva formu koja je propisana drugim zakonom, pa ako je Zakonom o prometu nepokretnosti propisano da ugovor o prometu nepokretnosti koji sastavlja advokat, a overava javni beležnik kroz solemnizaciju ili ga isključivo sastavlja javni beležnik, ali on ima snagu javne isprave, ako to propisuje Zakon o prometu nepokretnosti, Zakon o premeru i katastru poziva se na taj zakon.
Još nešto što moram da primetim. Javni beležnik ne sme da prima gotov novac. Javni beležnik može novac za uslugu koju pruži da primi samo na dva načina. Jedan je uplatom na račun, o čemu dostavlja uplatnicu kao dokaz da je izvršio tu uplatu. Drugo je elektronskim putem preko elektronskog terminala koji se nalazi u njegovoj javno-beležničkoj kancelariji. Gotov novac – ne.
Mi imamo, nakon dva meseca funkcionisanja javnog beležnika, jednim pritiskom na dugme u poreskoj upravi izvod svih prihoda javnih beležnika i poreza koji plaćaju. To je sistem koji po svom stepenu uređenosti garantuje zakonitost pravnog prometa i platnog prometa kod javnih beležnika.
Zašto ovo napominjem? Zato što želim jednoga dana da na takav način u Srbiji funkcionišu sve, pa i pravosudne profesije.
Čega nema kod javnog beležnika i zašto se buni? Znate, ja imam dosta prijatelja advokata. Pretpostavljam da imate i vi, i sami ste advokat. Jedna od stvari koju su mi ti moji prijatelji advokati, a i advokati sa kojima sam vodio razgovore oko prevazilaženja problema nastalih obustavom rada, je bila – ja neću da bilo ko ulazi u ugovor koji sam ja sastavio. Čekajte, ako je to javna isprava, a zašto niko ne sme da uđe u taj ugovor? Šta se to krije u tom ugovoru? Da li se možda krije, recimo, vrednost pravnog posla?
Mi smo imali u našim sudovima jedan veliki problem dok je u njima postojala isključivo legalizacija, odnosno overa identiteta. Taj problem se sastojao u sledećem. Sudski overitelj stavlja pečat na ugovor, uopšte ne ulazi u kupoprodajnu cenu i sadržinu ugovora, a cena sudske takse za overu se određivala prema ceni pravnog posla navedenog u ugovoru.
Mi smo mogli da odemo, recimo, tada u sud, zaključimo ugovor o kupoprodaji stana na Vračaru, stan od 50 kvadrata po ceni od 25.000 evra. Ne znam da li postoji iko u ovoj sali da može da veruje da na Vračaru možete da kupite stan po ceni 500 evra po kvadratu? Na Vračaru gotovo da nemate zonu u kojoj je cena stana po kvadratu ispod 1.200, 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti.
Da li je sudski overitelj proveravao tu cenu? Naravno da nije. Ta cena je, ako je u dobroj zoni na Vračaru, ne 25.000 evra, već 250.000 evra. Zašto to nije radio sudski overitelj? Zato što sudski overitelj ima srednju ili osnovnu stručnu spremu, zato što njegova dužnost nije bila to da radi.
U takvom sistemu vi ste mogli da dovedete do toga da takav način zaključenja ugovora bude jedna od najboljih i najefikasnijih mašina za pranje novca, bez ikakvih problema, sa sve pečatom države na potpise saugovornika.
Jedna bitna stvar koju želim još jednom da pomenem - Zakon o javnom beležništvu iz 2011. godine ni na kakav način nije definisao prihod države od delatnosti javnog beležnika. Ove izmene i dopune Zakona o javnom beležništvu to uvode i država će prvi put bez snošenja odgovornosti, bez svoje neposredne delatnosti u ovoj oblasti, ubirati prihod od delatnosti javnog beležnika. To je velika stvar i taj prihod ide direktno sudovima, odnosno pravosuđu i mislim da je to dobro. Kada saberete 20% PDV, 30% neoporezovanog dela nagrade, doći ćete do rezultata da je, u odnosu na ono što se plati javnom beležniku, to 41,6%. Toliko ide državi. To je velika stvar. Država to dobija, odgovornost snosi javni beležnik.
Javnobeležnička komora je zaključila ugovor o osiguranju. To možete uvek da proverite. Minimalni iznos je bio po beležniku 80.000 evra, sa namerom da se povećava i mislim da je to sistem koji u svojoj osnovi ima dobro polazište da uspe. Da li će on uspeti, to je pod znakom pitanja i zavisi od naše aktivnosti kao države.
Samo još jednom da ponovim, ono što ste rekli vi, što sam rekao i ja, javni beležnik i advokat nisu suprotstavljene strane. Osamdeset posto javnih beležnika, prvoimenovanih, su ljudi koji su do pre dva meseca bili advokati. To su ljudi koji su do juče bili u istom bratstvu sa advokatima.
Mi imamo jedan drugi problem i ja sam uveren da ćemo u nekoj budućoj, mnogo studioznijoj i boljoj, u smislu sadržajnijoj, izmeni Zakona o javnom beležništvu razgovarati o sledećem. Dva su problema. Javnih beležnika ima izuzetno malo. Čak i kada se popuni broj koji je predviđen privremenim Pravilnikom od 371, i tad ih je malo, zato što je zakonodavac izuzetno visoko postavio tu granicu da jedan beležnik dolazi na 25.000 stanovnika. Moje mišljenje je da je realan odnos jedan beležnik na 15.000 stanovnika. Dajte prvo da popunimo ovaj broj. S jedne strane problem je, beležnika je malo. S druge strane, problem je to što advokata imamo izuzetno mnogo, zato što je advokatura, nažalost, poslednjih 25 godina bila socijalni ventil za propala društvena preduzeća, odakle su pravnici odlazili iz pravnih službi u advokaturu. Svako ko je nesrećnim sticajem ratnih okolnosti pobegao iz Krajine, iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije, imao položen pravosudni ispit, gde je otišao? Otišao je u advokaturu.
Gospodin Jovanović verovatno zna podatak koji ću sada izreći. Evo, pričali smo o Gradu Užicu. Grad Užice je 1991. godine imao 19 advokata. Danas Grad Užice ima 86 advokata. Pogledajte Beograd. Devedesete godine Grad Beograd je imao negde do 500 advokata. Danas ima preko 4.000 advokata. Njihov kolač se smanjio, ali je broj usta koji ga jedu porastao.
Nećemo mi beležnike uvoziti. To su ljudi koji su pravnici, žive u Republici Srbiji, koji su danas u advokaturu, u sudu, u tužilaštvu, koji će, stičući uslove da budu imenovani za beležnike, prelaziti u beležnike.
Na poslednjem ispitnom roku koji je sproveden u oktobru mesecu, kada se prijavilo najviše od 2012. godine, najviše je bilo advokata. Verujte da je čak bilo i predsednika advokatskih komora koji su polagali javnobeležnički ispit.
Zaključujem. Jesam dao sebi malo duže prilike da govorio da bih i govorio manje u narednom toku sednice, ali ono što sam rekao na početku, kažem opet. Beležnik i advokat nisu suprotstavljene strane. Beležnik i advokat moraju da sarađuju, a Srbiji je potreban sistem javnog beležništva. Navešću jedan apsurd. Ako privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji imaju organizovanu javnobeležničku službu i ako je Srbija jedina teritorija koja do pre dva meseca nije imala javno beležništvo na celom području Balkana, onda je to dovoljno alarmantna činjenica da ukaže na to koliko je i ta pravosudna profesija Srbiji, građanima Srbije u uspostavljanju pravne sigurnosti u Srbiji potrebna. Hvala vam.

Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice. Ako se nekada i izmami moj osmeh na lice, onda je to od silnih dobronamernih sugestija koje mogu da čujem. Zaista oduševljen sam kada tolika količina dobronamernih sugestija, pogotovo od mog jednog uvaženog kolege, dolazi i isijava iz njega.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želim da se osvrnem na nekoliko potpuno netačnih informacija koje su iznete u prethodnom izlaganju.
Prva stvar, jeste da se ovde potpuno gubi iz vida Zakon o javnom beležništvu iz 2011. godine. Zakon o javnom beležništvu iz 2011. godine koji je donet gotovo pre tri i po godine, koji je donet istog dana kada i Zakon o advokaturi. Zakon o javnom beležništvu o kojem se u tom trenutku kada je donet, u potpunosti ćutalo. Organizovana reakcija advokatskih komora prilikom donošenja toga zakona je apsolutno izostala. Taj zakon iz 2011. godine dao je ekskluzivitet javnim beležnicima za sačinjavanje osam vrsta ugovora, odnosno devet ugovor o prometu nepokretnosti bio je vezan, odnosno raspolaganju nepokretnostima, bio je vezan za lica koja su poslovno nesposobna.
Ovim predloženim izmenama u toj jednoj tački, vraća se rešenje iz 2011. godine. Kada sam rekao da sam, i kao ministar, i kao Vlada, da smo napravili iskorak u smeru zahteva javnih beležnika, pa upravo smo to učinili. Predsednik Advokatske komore je na skupu, Advokatske komore Srbije je na organizovanom skupu, protestnom skupu advokata rekao – vratite nam rešenje iz 2011. godine. I, evo ga.
Onda se postavlja pitanje, da li je to rešenje dovoljno? Dolazimo do sledećeg odgovora advokatskih komora gde kažu - nije. U jednom vrlo otvorenom i konstruktivnom razgovoru sa predsednicima advokatskih komora Srbije, Vojvodine i Beograda razgovarao sam o tome i na kraju kada smo sumirali rezultate toga razgovora, moje pitanje je glasilo – gospodo, vi, dakle, tražite da se ukinu rešenja zakona iz 2011. godine? Oni su rekli – da.
Mogu da vam ovde i dokumentujem koji su njihovi predlozi. Njihovi predlog je da se briše član 82. Zakona o javnom beležništvu, a to je član koji propisuje ugovore koji se naročito zaključuju u obliku javnobeležničkog zapisa. Njihov predlog je da se potpuno briše član 83. koji navodi ugovore koji mogu da se sačinjavaju u obliku javnobeležničkog zapisa. Njihov predlog je da se briše član 84. koji definiše sadržinu javnobeležničkog zapisa. Njihov predlog je da se briše član 85. kojim se definiše izvršnost javnobeležničkog zapisa kao javne isprave. Njihov je, dakle, predlog da se izbrišu četiri člana koji definišu institut akta javnobeležničkog zapisa.
Ukidanjem toga akta javni beležnik se svodi na ulogu sudskog zapisničara i sudskog overitelja. Dakle, zapisničar na skupštinama akcionarskih društava koja imaju više od 100 članova i sudskog overitelja koji će svoj pečat stavljati na svaki akt koji mu stranke podnesu i pukom overom potvrđivati njegovu ispravnost. Dozvolite, ali to ne postoji, na takav način, ni u jednoj pravno uređenoj evropskoj državi.To je predlog kojim se institut javnog beležništva u svojoj suštini, u svojoj biti ukida. Zakon iz 2011. godine to nije predvideo.
Uvaženi kolega je pomenuo nekoliko stvari. Nijednom jedinom prilikom ja nisam pomenuo DS kao stranku koja stoji iza ovoga štrajka, a to odgovorno tvrdim. Možda je to pokušaj da se izazove vaša replika, nemam ništa ni protiv toga. Nijednom jedinom rečenicom nisam rekao da iza ovoga stoji DS. Vi ste ozbiljan čovek, ja bih vas molio da to uzmete u razmatranje, da proverite, pa ćete videti da to nisam rekao.
Da li sam pominjao Miroslava Miškovića? Da, jesam i nemam problem sa tim da ga pomenem, apsolutno nemam problem. Zašto ga pominjem? Sutra kada bi se desilo da se donese oslobađajuća presuda Miroslavu Miškoviću, cela Srbija bi skočila na ministra pravde da mu kaže da je kriv za to. Pa, ako se tada oglasim da kaže – sad si našao da se javiš, a ako se oglasim u toku trajanja sudskog postupka za stvari koje su u isključivoj nadležnosti ministra pravde, a to je praćenje sprovođenja sudskog Poslovnika koji po zakonu donosi ministar pravde, a sudskim Poslovnikom se definiše i reguliše kako se i kada zakazuju ročišta za glavni pretres, onda imam puni zakonski osnov da se oglasim tim povodom.
Ako imamo zakazivanja pretresa koja nekada čekaju i po više od 60 dana, a u drugim predmetima imamo zakazivanja ročišta za glavni pretres koja idu dan za danom, po pet dana u nedelji. Ako jedna nama susedna država mogla bivšeg visokog državnog funkcionera pravosnažno da osudi za godinu i po dana, a mi nismo u jednom, kako ga novinari zovu „procesu veka“, u stanju da posle više od jedne godine započnemo na glavnom pretresu sa izvođenjem dokaza. Onda to svedoči o nečijoj lošoj nameri u jednom krivičnom postupku. Ako pre štrajka imamo situaciju da se pretresi zakazuju na 40 dana, na 50 dana, na 60 dana, samo jedan dan.
Nijednom jedinom rečenicom ja nisam, niti pomislio, niti govorio – advokati stoje uz Miškovića. Ne, ja sam govorio o pojedincima. Potpuno je suludo govoriti da osam i po hiljada ljudi neko može da stavi u svoju službu i da li su advokati na početku štrajka bili motivisani razlozima struke, da li je njihov zahtev tada bio – nećemo da notari imaju ekskluzivitet kod sačinjavanja ugovora o prometu nepokretnosti. Jeste, i upravo u tom delu mi izlazimo u susret.
Kome su bliski imenovani javni beležnici? Ja znam da meni nisu. Znate, vrlo je neozbiljno paušalno reagovati na takav način, jer uvek znate da može da dođe moja reakcija kome su bliske sudije koje su jednom potpuno ne transparentnom procedurom 2009. godine na 2010. godinu izbačene iz pravosuđa, a kome su bliske one koje su ušle u pravosuđe? Pa, mi smo imali sudije apelacionih sudova koji nikada u životu nisu bili sudije, a tada su izabrani za sudije. Sudije apelacionih sudova, sudova koji su nasledili nadležnosti Vrhovnog suda.
Neću uopšte da ulazim u tu raspravu, ali paušalno tvrditi stvari poput toga, ili recimo, 94 javna beležnika na sedam i po miliona građana. To je apsolutno netačno. Pa, mi imamo 33 suda za čije područje nisu imenovani javni beležnici. U tim sudovima ne postoji nadležni javni beležnik nego posao koji tamo gde postoji javni beležnik u takvim mestima obavlja sud.
Ko zarađuje desetine hiljada evra? Ako postoji pojedinac to će mu ovim biti odredbama koje smo predložili, onemogućeno. A ja postavljam jedno pitanje, reče moj uvaženi prethodnik, kaže – ne 30%, 50%. Pa kada je zakon donesen stavili ste nula posto državi. Nula posto državi je stavljeno u zakon koji je 2011. godine usvojen, nijedan jedini dinar. Mi sada predlažemo 30%, a vi kažete – ne, 30%, 50%. Pa, gde ste bili 2011. godine kada je predlagan zakona da onda kažete da treba državi nešto dati. Tada se nije čulo ništa od toga.
Da li znam koliko se meseci čeka? Još jedan od pokušaja podmetačina. Najduže se čeka od 10 do 14 dana za sastavljanje ugovora i to imate u slučaju svega dve javnobeležničke kancelarije od ukupno 93. U proseku se čeka od dva do tri dana, što je potpuno normalno, zabrinuo bih se da se čeka manje, što bi značilo da ljudi stavljaju pečate ne čitajući i ne proveravajući sadržinu izjava stranaka.
Ko kome ograničava slobodu ugovaranja? Sloboda ugovaranja ograničena je prinudnim propisima, to kaže Zakon o obligacionim odnosima. Niko nikome ne ograničava slobodu ugovaranja. Da li recimo ja mogu svom uvaženom kolegi da odem i napišemo nas dvojica ugovor da mu prodajem spomenik „Pobednik“ na Kalemegdanu? Možemo mi to da napišemo. Može to sudski overitelj i da stavi potpis na to, notar na to neće staviti potpis, ni potpis ni pečat. Ali, zato se ono što notar sastavi, u svojoj biti, u svojoj suštini razlikuje od onoga što se donese sudskom overitelju na overu.
Kako mi nije žao advokata koji su moji partijski prijatelji, drugovi, kolege? Žao mi je. Žao mi je zato što se takvi ljudi protivzakonito i protivustavno suspenduju, zato što se takvi ljudi, zato što hoće da rade, zato što hoće svoje pravo na rad, zato što hoće da zarade hleb od koga će da izdržavaju svoju porodicu, bore za pravo da rade, a neko im to pravo oduzima.
U Sremskoj Mitrovici, pre nekoliko dana, postoje slučajevi višestrukog silovanja maloletnice. Nijedan advokat nije smeo da dođe na saslušanje okrivljenog, nijedan. Kada sam ja pozvao svoje partijske prijatelje, kako rekoste, u Sremskoj Mitrovici i pitao ih, rekli su mi - ne smemo. Ne smemo zato što će da nas suspenduju. Da li je to normalno, da li je to zakonito, da li je to ustavno. Pravo na štrajk je izjednačeno sa pravom na odbijanje štrajka u svim međunarodnim aktima, u aktima međunarodne organizacije rada, u našim važećim propisima.
Ko je pokušao da stavi advokaturu pod svoju kontrolu? Pokušao je onaj koji je donosio zakon iz 2011. godine. Upravo ono što nije pošlo ni Brozu za rukom, pošlo je onome ko je doneo Zakon o advokaturi 2011. godine. Tom Zakonu o advokaturi koji je ukinuo samostalnost i nezavisnost regionalnih advokatskih komora, tom Zakonu o advokaturi u kojem su donete neustavne odredbe kojim je Komora Srbije mogla da oduzima javna ovlašćenja regionalnim komorama. Kako može da oduzme neko nekome ono što mu nije ni dao? Ne daje Komora javna ovlašćenja. Javna ovlašćenja jedino može da poveri država. Samo država.
Podsećanja radi, pošto je pomenut taj štrajk iz 2011. godine, šta je tada omogućeno Zakonom o advokaturi? Toga se sećaju dobro svi, naročito beogradski advokati. Tada je Advokatska komora Srbije, jednim potezom pera zbrisala legalno izabrano rukovodstvo Advokatske komore Beograda, organizovala skupštinu sa 300 ljudi, izabrala neko svoje rukovodstvo, tada legalno i legitimno izabranog predsednika Advokatske komore Beograda Slobodana Šoškića izbacila na ulicu, a Ministarstvo pravde, tadašnje, šta je radilo? Ono je ćutalo. Ministarstvo pravde koje treba da nadzire sprovođenje javnih ovlašćenja je ćutalo.
Ustavni sud je kasnije ocenjivao te odredbe Zakona o advokaturi, oglasio ih za neustavne i stavio van snage.
Dakle, neko je tada napao na izbornu volju advokata. Neko je tada advokatima koji su na do tada najbrojnijoj izbornoj skupštini Advokatske komore Beograda na kojoj je bilo gotovo 1100 advokata, nikada se ranije nije to dogodilo, napao izbornu volju advokata, prekrojio je i doveo potpuno drugo rukovodstvo Advokatske komore Beograda. Nadležno ministarstvo je ćutalo.
Nećete da kažete protiv čega su se u Zakonu u advokaturi bunili advokati 2011. godine. Bunili su se zbog pokušaja uvođenja fiskalnih kasa. Da li su bili u pravu ili ne, uopšte ne ulazim u to, ali se sećam jedne stvari, nisu se bunili protiv Zakona o javnom beležništvu, a na istoj sednici 5. maja 2011. godine, taj zakon je donet zajedno sa Zakonom o advokaturi, Zakon o advokaturi koji je za razliku od prethodnih zakona, gle čuda, izbrisao ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa, neposredno izričito navođeno u svakom prethodnom Zakonu o advokaturi. Taj Zakon o advokaturi izbrisao je ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa, kao ministarstvo koje vrši nadzor nad sprovođenjem javnih ovlašćenja.
Ustavni sud je lepo rekao – Zakonom o državnoj upravi, predviđena je nadležnost ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa. Kada se Vlada Republike Srbije septembra meseca pozvala na taj zakon rukovodstva Advokatske komore, pokušavalo je da ismeva i mene lično i Vladu, govoreći da Zakon o državnoj upravi ne može da se primenjuje. Ko to priča, taj nije pročitao zakon. Imalac javnih ovlašćenja kome su poverena javna ovlašćenja tretira se kao državni organ. Prema tome, javno ovlašćenje koje je zakonom povereno, između ostalog i Advokatskoj komori je javno ovlašćenje čiju primenu mora da kontroliše država.
Što sam vam ovo rekao? Jedno od poverenih javnih ovlašćenja jeste i sprovođenje disciplinskih postupaka. Jedno od poverenih javnih ovlašćenja jeste i privremena zabrana bavljenja advokatskom delatnošću.
Čovek je u Novom Sadu otišao kao branilac po službenoj dužnosti na poziv policije i tužilaštva na saslušanje lica koje je izvršilo krivično delo – ubistva. Nakon toga je suspendovan kao advokat, a Zakon o advokaturi izričito kaže – advokat ne može da odbije odbranu lica koje mu naloži sud, drugi državni organ ili advokatska komora, ukoliko nije drugačije propisano zakonom, odnosno iz razloga iz kojih može da odbije to, a koji su predviđeni zakonom. Koji su to razlozi predviđeni zakonom? Oni koji se tiču izuzeća advokata ukoliko je u sukobu interesa, kao što imate razloge za izuzeće sudija, kao što imate razloge za izuzeće tužioca ili zamenika tužioca, apsolutno iste, ne apsolutno, ali gotovo iste, iste prirode.
Dakle, ovde imamo ljude koji rade potpuno mimo ustava, postupno mimo zakona, koji drugima oduzimaju pravo na rad.
Podsetiću vas na još jednu stvar, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pravo na pravnu pomoć nije ekonomsko pravo. Pravo na pravnu pomoć je ljudsko pravo. Nikome ne možete da uskraćujete njegova ljudska prava kojoj god profesiji da pripadate.
Danas se bunimo iz određenih krugova i glasova protiv ekskluziviteta notara, a neko je pre toga godinama u procesnim zakonima davao ekskluzivitet advokatima, pa je kroz čitav niz izmena i dopuna donošenja novih zakona monopol davan advokatu. Sada jadikujemo što ne može ugovor da sastavi sudija, profesor prava, pravno pismeno lice. A da li znate da reviziju ne može da napiše niko drugi nego advokat? A zašto? A što ne može da ga napiše profesor Pravnog fakulteta? A što ne može da ga napiše naš, vaš, moj prijatelj koji je pravnik u banci, koji je pravnik u opštini, koji je pravnik u sistemu državne uprave? Branilac u krivičnom postupku može biti ko? Samo advokat. Dakle, advokat je dobio monoplistički položaj u pravnom sistemu.
Uopšte ne kažem da je to loše, ali je vrlo loše kada neko svoj monopolistički položaj koristi da bi drugoga ucenjivao, da bi sistem blokirao, kada je svestan da funkcionisanje sistema u dobrom delu zavisi od njega lično i onda se ponaša na ovakav način.
Moram da pomenem jednu stvar koja je potpuno izostala. Kada država nekoga zadrži u pritvoru pola sata duže, jedni za drugim ustaju predstavnici nevladinih organizacija i različitih državnih institucija da napadnu državu i kažu da neosnovano lišava slobode neko lice pola sata. To nije sporno. Apsolutno su u pravu. Svaki put treba da ustanu.
Da li znate da u beogradskom Okružnom zatvoru imate lice koje 54 dana čeka izricanje svoje oslobađajuće presude? Zbog čega? Pedeset četiri dana je duže u pritvoru. Zbog čega? Zato što neko neće da se pojavi pred sudom i omogući tom licu izricanje oslobađajuće presude i da izađe.
Da li se podigla jedna jedina nevladina organizacija da kaže – neko zloupotrebljava svoj monopolistički položaj i narušava drugome njegovo ljudsko pravo? Ja nisam čuo. Čuo sam poslednjih dana da ljudi govore o tome.
Odmah da znate, po praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu za takvo neosnovano lišenje slobode koje nije izazvano razlozima države nije odgovorna država, već je odgovoran onaj ko mu je onemogućio da ranije izađe na slobodu.
Žao mi je mojih partijskih kolega koji su žrtvama onih koji, kršeći Ustav, ih suspenduju i ne daju im da rade i te kako mi ih je žao. Žao mi je svakoga kome u državi, koja je, hvala Bogu, počela da smanjuje armiju nezaposlenih, neko onemogućava da radi.
Ne vodim ja nikoga sa sobom, pa makar se taj neko zvao i dr Đorđe Sibinović. Većina ljudi koje ste pomenuli po imence su ljudi od integriteta. Ako imate nešto lično protiv njih, obratite se njima. Ja ovde nisam ničiji branilac, a da li nešto zavisi od mene ili ne, u Narodnoj skupštini to ne zavisi od ministra, već zavisi od volje građana pretočeno u volju i glasove narodnih poslanika.
Nije se retko dešavalo da zakoni, sa čijim predlogom izmena i dopuna dođemo ovde u Narodnu skupštinu, dožive svoje izmene amandmanima poslanika, pa čak i amandmanima opozicionih poslanika i svaki put sam to pozdravio, samo što je sećanje nekad kratko, pa ako smo nešto dobro uradili, to nećemo da pominjemo. U Srbiji mnogo bolje prolazi ružna vest, loša vest, vest u kojoj ima neistina, vest u kojoj ima ličnih diskvalifikacija, ličnih blaćenja, a ja mislim da smo dobro radi.
Evo, dr Milosavljević je bio do malopre ovde. To je čovek sa kojim smo napravili jedno mnogo dobro zakonsko rešenje zato što smo prihvatili njegov amandman i ja sam ponosan na to. Žao mi je što to nisu uradili prethodni sazivi Skupštine. Žao mi je što neka prethodna vlast, kada sam ja bio u opoziciji, nije imala moć i snage da prihvata amandmane opozicije, jer sam uveren da bi onda zakoni bili mnogo bolji.
Mislim da vlast kojoj pripadam pokazuje svoju veličinu upravo time što slušajući opoziciju, konstruktivno razmatrajući njene predloge, prihvata amandmane koji jesu u skladu sa svrhom zakonodavca, odnosno zakonopisca.
Kada se nešto kategorično tvrdi, onda to treba zasnivati na jasnim, tačnim i proverljivim činjenicama, a slušajući neka izlaganja ovde, ja takve činjenice nisam čuo. To ne znači da neko od mojih uvaženih prethodnika u nekim stvarima nije bio u pravu, ali ne postoji opasnija stvar od poluistine. Kažete nešto što jeste, a onda tri stvari vezano za to koje nisu i onda ono što jeste u potpunosti izvrnete na tumbe, što bi rekao naš narod.
Advokati čiji je motiv bio isključivo profesionalne prirode u ovom štrajku imaju prilike da kroz ove predložene izmene i dopune zakona vide da je i dalje predloženo rešenje nešto u čemu i oni imaju korist.
Pominjana je nekoliko puta legalizacija. Legalizacija je i dalje moguća. Imate je u Zakonu o overi potpisa, rukopisa i prepisa. U istovetnom tekstu je prešla iz Zakona o javnom beležništvu, u taj zakon koji je donet krajem avgusta meseca ove godine. Ko želi da kupi automobil, i dalje može na isti takav način da uradi tako nešto. Da li to može da uradi za kuću, za stan, za njivu, za šumu, za plac? Ne može i mislim da je dobro što ne može, jer je upravo overavanje ugovora o prometu nepokretnosti po sistemu overe potpisa sa ugovarača legalizacijom dovelo naš pravni saobraćaj u veliki problem. Upravo na ovaj način to se onemogućava.
Onaj ko misli da to nije dobro, neka i dalje to slobodno misli. Ovo je zemlja u kojoj se slobodno misli, ali po svim relevantnim međunarodnim aktima i Saveta Evrope i Evropskog parlamenta, a Srbija teži uspostavljanju vladavine prava po evropskom uzoru.
Država ima ekskluzivno pravo da reguliše oblast prometa nepokretnostima zato što se na takav način smanjuje mogućnost pranja novca, zato što se na takav način građanima daje mnogo viši stepen pravne sigurnosti, zato što je građanin tada mnogo sigurniji da ako je kupio stan zna da ga je kupio on i da nije isti vlasnik koji ga prodao njemu taj isti stan prodao nekolicini drugih lica. Da li postoji čarobni štapić koji apsolutno onemogućava tako nešto? Ne postoji ni u jednoj državi. Da li je javno beležništvo nešto što mogućnosti malverzacija svodi na minimum? Jeste. Da nije tako, ne bi ga uvodile druge države u Evropi i uređenom svetu, a Srbija je jedna od poslednjih u Evropi koja to čini. Zahvaljujem.

Nisam od onih koji lično traže ni jedan posto, a kamoli 30%, a ko kaže - zašto vi lično niste tražili 30%, verovatno ima u glavi neke sasvim druge motive.
Mi nismo menjali Zakon o javnom beležništvu u avgustu ove godine. Izmene Zakona o javnom beležništvu i pored ove naše današnje sednice su svakako u planu, jer taj zakon sadrži niz rešenja koja mogu da budu znatno bolja nego što su rešenja usvojena 2011. godine. Da li je ovo veliki pomak što tražimo da deo prihoda javnih beležnika ide direktno u budžet, u trenutku kada znate, a sada ću vam reći da država dobija više? To sam već objasnio, ali neko me nije slušao.
Dakle, kada se sabere iznos PDV-a i tih 30% neoporezovanog dela nagrade javnih beležnika od ukupno plaćene cene javnom beležniku, 41,66% ide državi, sa PDV-om. Mislim da je to sasvim u redu. Niko neće da pita jednu od stvari. Prvo, vrlo kratko – da li su javni beležnici umreženi? Jesu javni beležnici umreženi. Da li im je uzimana imovinska karta kada su se osiguravali? Svakako da im je uzimana imovinska karta.
Šta mislite da će osiguravajuća društva, koja su u ubedljivoj većini u Republici Srbiji u privatnom vlasništvu, da će nekome na lepe oči, poput, recimo, vađenja kredita, odnosno dobijanja kredita u nekoj razvojnoj banci na ličnu kartu i bez ikakve garancije dobiti stotine hiljada evra kredita? Da li mislite da to rade privatna osiguravajuća društva u Srbiji? Pa, naravno da ne rade. Nigde na lepe oči ne možete to da dobijete, nigde.
Nemojte, molim vas, da se dezinformacijama širi strah u otvaranje nekih, kako ste rekli, paradržavnih komora. Dve godine i dva meseca advokatske komore mene pokušavaju da uvedu u sukobe koje imaju jedne među drugima, dve godine i dva meseca. Ne pada mi napamet da ulazim u njihove interne sukobe. Ne pada mi napamet. Probleme koje ima sama advokatura mora ona sama da rešava. U mnogim stvarima, a naročito u tome, ne pada mi napamet da sledim primere svojih prethodnika, ne pada mi napamet.
Šta je omogućio zakon iz 2011. godine? Upravo taj zakon je omogućio stvaranje režimske advokature. Upravo je taj zakon dao jednoj komori pravo da kontroliše sve druge, jednoj jedinoj. Onda ste imali Komoru Beograda, koja tada nije htela da sluša režim i onda su ljudi koji su je vodili na silu isterani na ulicu. O tome se ćuti, o tome se ne govori. Ako nije tako, pitajte onda gospodina Šoškića gde je on bio oko godinu i po dana, da li je možda bio u svojoj kancelariji, u svom kabinetu predsednika Advokatske komore Beograda? Nije. Da li su mu oduzeta sva ovlašćenja koja je imao kao legalno i legitimno izabran predsednik Advokatske komore Beograda? Jesu. Morao je sud da ga vraća svojom presudom na to mesto. I tada su pokušavali da me uvuku u svoje interne sukobe kao arbitra, nije mi padalo na pamet.
Prema tome, ako mislite da je pravo rešenje moja ostavka, pa vi se organizujte u Skupštini, ubedite poslanike većine, ubedite Vladu Republike Srbije, ubedite predsednika Vlade koji me je predložio za ovo mesto, pa glasajte o tome. Nemam ništa protiv toga. Vi znate koliko je vama bilo lakše kada ste napustili neku drugu državnu funkciju i seli u poslaničku klupu. Ako mislite da je to pravo rešenje – izvolite, ja ga apsolutno prihvatam, ako ubedite ljude koji su me izabrali da ne treba da budem na ovom mestu, ja ću vrlo rado otići sa tog mesta.
Meni ne pada na pamet da kao što neki sa 6% glasova na izborima drže milion i po ljudi taocima svoje umišljenosti u veličinu, ne razmišljajući o ličnom činu ostavke, da posle izbora, gde u mnogim opštinama na području autonomne pokrajine ni nisu prešli cenzus, recimo u Inđiji, recimo u Bačkoj Palanci, u mnogim drugim opštinama. Prošlo je vreme uzurpatora u Srbiji. Nadam se da će tako biti i na pojedinim delovima teritorije Republike Srbije gde još uvek takvi egzistiraju i dive se svojoj političkoj i ne znam kojoj veličini. Hvala.

Hvala, uvažena gospođo predsedniče.
Da, gospođo predsedniče može da se kaže i tako je jezički vrlo ispravno.
Dame i gospodo narodni poslanici, postavljeno mi je jedno pitanje na koje moram da odgovorim - da li sam video nekada da se ovako neko politički mrzi? Poznajem dugo kolegu Martinovića i ne da mu je poslednja misao bila da poziva na nečiji linč, nego čovek nema ni trunčicu takve pojave u svome ponašanju. Poznat je kao jedan od najboljih govornika u ovoj Skupštini.
Ali, moram da kažem nešto drugo na osnovu onoga što se dešavalo prethodnih meseci, kada su veliki zaštitnici ljudskih prava ćutali kada gledaju da se namešta incident sina predsednika Vlade na nekom splavu u Beogradu, pa se ne javljaju. Odjednom tada niko da zakritikuje policiju. Pa kad je cela Srbija sa užasavanjem gledala kako se njegov rođeni brat mučki prebija i nad njim vrši tortura i o tome ćuti. Ne, to nije nikakva politička mržnja. Ne, samo nije isto kada dobije batine moj brat i kada dobije batine brat nekog političkog neistomišljenika i kada to radi policija, Žandarmerija ili ko već. Ne, to su, znate, državni funkcioneri, to nisu ljudi koji imaju ljudska prava. Ne, to su ljudi po kojima možete i da udarate i da pljujete i da napadate i da radite šta hoćete, pa kad mu onda još pošaljete i organizujete, ne vi, nego neko to učini, vesnika smrti pokojnom predsedniku Vlade Zoranu Đinđiću, a Nikola Sandulović je bio vesnik smrti pokojnom Zoranu Đinđiću…

… onda to može. E, pa ne može. Završavam. Ako ste mislili da ćemo mi skrštenih ruku gledati kako nam prebijate članove porodica, kako nam šaljete vesnike smrti onih koji su to učinili, ako su to mislili, pa neka im ne pada na pamet da nas gledaju da ustuknemo pred njima i da se ne upustimo u borbu.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ne pada mi na pamet da se izvinjavam za nešto što nisam rekao, a pogotovo kada se deo moje rečenice istrgne iz konteksta. Pogledajte me kao što ste me pogledali malo pre kada sam rekao – ne obraćam se vama lično, već onome ko iza toga stoji. I to možete uvidom u stenografske beleške da vidite.
Ja ću, kao odgovoran ministar u svojoj Vladi, svaki put da reagujem kada predsedniku moje Vlade i Vlade moje države neko pošalje u stranu zemlju vesnika smrti ubijenog predsednika Vlade Srbije. A ja sam Sandulovića pomenuo u tom smislu. Nikola Sandulović je četiri-pet dana pre ubistva predsednika Vlade 2003. godine najavljivao smrt predsedniku Vlade Srbije. I toga čoveka je neko organizovano poslao u London, da pravi skandal, da vređa državu Srbiju, da vređa njenog predsednika Vlade. Ko je to uradio, ja pozivam organe reda da to utvrde i da kažu. To pozivam. Ali, nemojte meni da inputirate ovde da sam ja vas optužio za tako nešto.
Vi ste kao stranka prošli kroz nešto što ne želim nijednoj stranci u Srbiji da prođe, a to je da joj je predsednik stranke i čovek koji je bio predsednik Vlade, šta god ko politički o njemu mislio, to je bio predsednik Vlade, moje, vaše, naše države. To je užas, kada neko predsednika Vlade jedne države ubije. Dame i gospodo, mi živimo u zemlji u kojoj je neko to uradio pre jedne decenije. Ja ne želim da Srbija bude zemlja u kojoj će to ikada više da se dogodi. Ali sam lično, kao ministar u ovoj Vladi, kao čovek, kao član SNS, zabrinut za bezbednost mog predsednika Vlade i zato moram da reagujem kada pričate o linču, jer se on nad nečijim članovima porodice sprovodi.

Molim uvaženog prethodnika, uvažene gospodo predsednici, dame i gospodo narodni poslanici, pošto iznosi, kako reče zvanične podatke da pročita ime tog javnog beležnika i kaže gde on ima svoje sedište. Dakle, odmah to da uradite, a onda u skladu sa etikom odgovornosti koja treba da postoji na političkoj sceni Republike Srbije da bude spreman i da snosi odgovarajuću odgovornost za to. Naravno, imajući u vidu da narodni poslanik ima, treba da uživa imunitet i da svaka slobodno izgovorena reč u ovoj Narodnoj skupštini treba to i da ostane. Zahvaljujem.

Ja sam bio vrlo jasan i nisam morao da budem glasan više od ovog tona kojim sam govorio, a obično i u besedništvu kažu – ko insistira na jačini svoga glasa taj nema nekog utemeljenja u činjenicama.
Ja sam vrlo jasno gospodina Pavićevića pitao, dakle gospodina Pavićevića sam pitao da mi kaže ime i prezime javnog beležnika za koga kako reče je on utvrdio da je zaradio 180 hiljada evra. Mislim da će gospodin Pavićević u skladu sa svojom etikom odgovornosti biti u prilici da nam odgovori koje je ime javnog beležnika koji je zaradio toliki novac? Zahvaljujem.

Uvažena gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, pred šezdesetak narodnih poslanika pozvan je na etičku odgovornost onaj ko ne kaže istinit podatak.
Prema tome, u skladu sa principom etičke odgovornosti ja zaista još jednom apelujem da čujem koje je to ime čoveka koji je zaradio za mesec dana 180 hiljada evra?
Dakle, koje je to ime čoveka, jer ovde se građanima plasira informacija za koju odgovorno tvrdim, a u skladu sa principom etičke odgovornosti kako smo ga postavili i ustanovili, da takve osobe među javnim beležnicima u Srbiji nema.
(Marijan Rističević, s mesta: Možda u Crnoj Gori.)
Dakle, možda ima u Crnoj Gori. Svakako. Možda gospodin Pavićević to može i da kaže, ali ovde je reč o nečemu što pokušava polako da se razvodnjava.
Prvo je kategorički rečeno – jedna osoba je zaradila 180 hiljada evra, imam podatak za to iz poreske uprave. Onda je rečeno – osoba za koju sam ja utvrdio da je zaradila 180 hiljada evra, pa onda ide treći put – između 50 i 180 hiljada evra. Šta je sledeće? Ja vas molim, recite, pred javnošću Srbije, ko je od javnih beležnika za mesec dana zaradio 180 hiljada evra? Ako to nije tačno, a ja tvrdim da to nije tačno, da je to notorna neistina, a ja se ne bojim da govorim istinu i poštujem apsolutno princip etičke odgovornosti, onda takođe pozivam da taj princip etičke odgovornosti poštuje i onaj koji se pozvao na ovako nešto. Zahvaljujem.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)

Meni je žao što uvaženi kolega Jovanović nije bio u sali kada sam ja davao konkretne podatke, ali ja nemam zaista problem da ih ponovim.
Ne postoji javno-beležnička kancelarija u Srbiji, među te 93, u kojoj se za sačinjavanje ugovora, u formi javno-beležničkog zapisa, čeka duže od 15 dana, pa bila to i Vrnjačka Banja koja se nalazi na području osnovnog suda u Kraljevu, a u Kraljevu postoji jedan imenovani javni beležnik, za koga znam da je član izvršnog Odbora javno-beležničke komore i koji čovek svoj posao radi dobro.
Pričati o četiri meseca, moram da vam kažem da, pre nego što sam to čuo prvi put, ne od vas, već od drugih vaših uvaženih kolega, za podatak, jedino sam čuo od predsednika jedne advokatske komore. Kada sam, kao gospodina Pavićevića, pitao – ko je taj čovek kod koga se čeka, prvo je rečeno do Nove godine, pa onda do 1. maja, nisam dobio odgovor sa imenom i prezimenom ko je taj čovek. Dakle, koji je to javni beležnik kod koga se čeka četiri meseca na sačinjavanje ugovora? To bih voleo da mi kažete i vi. Ja znam da postoji samo jedan javni beležnik na području osnovnog suda u Kraljevu i kod njega se ne čeka četiri meseca. U to sam apsolutno siguran.
Ima li podataka koliki su prihodi javnih beležnika? Hvala Bogu da ima. To jeste odlična stvar ovog sistema. Uz svo poštovanje prema mojim prijateljima advokatima, ni vi, ni ja, niti bilo ko u ovoj sali, ne može da nam kaže koliki su bili prihodi advokata. Ne može da nam kaže. Kao što rekoh, imam dosta prijatelja advokata, sa mnogima od njih sam studirao, sa mnogima od njih se intenzivno družim kada god imam vremena, nemamo taj podatak. Imamo kod onih advokata koji o svojim poslovnim aktivnostima vode knjige, koji su u sistemu PDV i oni to mogu da vam kažu. Kod najvećeg broja advokata, negde ih je otprilike oko 7.150, 7.160, koji su u sistemu paušalnog plaćanja poreza i doprinosa, taj podatak ne možete da dobijete. To je ono što je loše. Kod javnih beležnika možete.
Koliko znam, oni koji baratuju određenim podacima, taj podatak su dobili od Poreske uprave. Obratite se sa zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja i taj podatak dobijete. I dalje odgovorno tvrdim da onaj ko iznosi podatak da je jedan javni beležnik u jednom mesecu zaradio 180 hiljada evra, ne govori istinu. Pozivam na etičku odgovornost onoga ko je tako nešto rekao.
Da li sam ja neko ko je nadležan da za svakog od 93 beležnika, a uveren sam od sledeće godine i više u našem pravnom sistemu, vodim evidenciju koliko ko zarađuje? Apsolutno ne. To nije nadležnost ministra pravde, niti Ministarstva pravde. Za to postoje nadležne institucije, kojima kada se obratite, taj podatak možete da dobijete.
Zašto mislim da je dobro da taj podatak možete da dobijete? Već sam govorio o tome u prepodnevnom delu sednice. Zato što ste u situaciji da znate da javni beležnik ne može da primi gotov novac. Javni beležnik može da primi uplatu putem računa ili elektronskim putem, dakle karticom, na licu mesta. Kada mu platite uslugu, on vam izda fiskalni račun, bez ikakvih problema.
O čemu mi ovde govorimo? To je ovo što ste vi rekli. Kako se došlo do 30%? Došlo se prateći neka uporedna rešenja. Uz svo uvažavanje naših suseda i zemalja u regionu sa kojima imamo, hvala Bogu, dobre odnose, naš sistem nije uporediv sa hrvatskim sistemom. Hrvatski sistem se razlikuje. Čak i po zakonu iz 2011. godine, naš sistem je drugačiji od hrvatskog sistema. Ponosan sam što je on napredniji od hrvatskog sistema. Bolji je, i to nam kažu kolege iz Hrvatske. To ne moram da govorim ja. Postoje različiti modeli, postoje različiti koncepti delokruga nadležnosti javnih beležnika, Srbija se opredelila za ovaj koncept. Da li je on dobar, loš, najlošiji ili najbolji, to će svakako pokazati vreme. Na nama kao državi je da damo maksimum naših napora da ovaj sistem funkcioniše što je moguće bolje.
Mislim da imamo šansu da ga na zdravim osnovama gradimo dobro, a na dobro svih građana i cele naše države. Dobro je kada vodimo rasprave o nekim stvarima koje su od suštinske važnosti za funkcionisanje ovog sistema.
Još jednom tvrdim, vi ste ozbiljan čovek, vrlo dobro sarađujemo, od kada ste vi poslani, a ja ministar, da mi kažete gde se to čeka četiri meseca? Odgovorno vam tvrdim da to nije tako.
Javnog beležnika iz Kraljeva sam prvi put upoznao, sreo kada je polagao zakletvu. Reč je o čoveku koji je iz Beograda otišao da bude javni beležnik u Kraljevu. Zbog toga je jedna od predloženih izmena u ovom predlogu zakona i ta da ljudi iz Beograda, ako to žele i ako su spremni, mogu sutra da konkurišu i za javno-beležničko mesto, ne samo u Beogradu, već i u vašoj Vrnjačkoj Banji. Da tamo dođu zato što im nije stalo samo do toga da žive u Beogradu, a ovde dobijaju priliku da nešto za svoju poslovnu karijeru, ali i za društvenu zajednicu u kojoj žive, dobro urade. Mislim da je to dobro. Svako mesto u Srbiji, bez obzira na svoju veličinu, mora da ima makar jednog javnog beležnika. Mi ćemo se potruditi da to bude u što skorijem roku, a do tada će značajne delove tih poslova obavljati nadležni sudovi u tim mestima, a dolaskom notara i građani će shvatiti koliko im se pravda, odnosno dostupnost pravdi, kako se to stručno govori, približila.
Prema tome, još jednom kažem, voleo bih da čujem koje je to ime čoveka kod koga se čeka četiri meseca? Koliko mi je poznato, a ja sam tražio podatke od javno beležničke komore, za sva 93 javna beležnika, koliko se kod koga čeka, odnosno kada je najdalje zakazani termin za sastavljanje ugovora o prometu nepokretnosti.
Verujte mi, nigde taj rok nije bio duži od 15 dana, uključujući i područje Osnovnog suda u Kraljevu. Izuzetno kompleksno područje, s obzirom da je Kraljevo grad, nekada opština sa najvećim područjem u Srbiji, dakle sa najvećom teritorijom je Kraljevo, ako se ne varam, tu ima i poslanika koji su iz tog kraja, dakle iz Raškog okruga. Imajući u vidu da onaj ko sedi u Kraljevu je nadležan i za Ušće, ali u ovom trenutku i za Vrnjačku Banju, govori dovoljno o tome koliko je to široko i veliko područje. To je područje na kome živi preko 180.000 ljudi, kada se saberu i Kraljevo i Vrnjačka Banja. Odgovorno tvrdim da se za sačinjavanje ugovora u formi javno beležničkog zapisa nigde ne čeka četiri meseca. Ne čeka se ni četiri nedelje.
Još jednom, zaista bih voleo da čujem ko je taj koji je zaradio za mesec dana 180.000 evra? Ono što je mnogo bitna stvar, i time zaključujem, izvinite ako sam suviše dugo odgovarao, ali mislim da je vredno reći, kada se uzme taj prihod i sabere, i kada se od njega oduzme koliko je plaćen porez na dodatu vrednost, samo u jednom mesecu, a meseci je 12, pa kada se od ovoga meseca, ako Narodna skupština prihvati predlog Vlade, uračuna i onih 30% neoporezovanog dela nagrade, videćete koliko je tu država zaradila, a da je u međuvremenu, a izaći ćemo i sa tim podatkom, koliko je radnika sudske overe iz sudova, dalo svojevoljno otkaz u sudovima, prešlo da radi kod javnih beležnika, i time rasteretilo budžet Republike Srbije.
Podatak koliko je ljudi koji nisu imali posao, bili su na birou, diplomirani su pravnici među visokoobrazovnim kadrovima, jedni od najbrojnijih na birou Nacionalne službe za zapošljavanje. Pozivam vas, doći ću u Vrnjačku Banju da odemo zajedno u Kraljevo, da odemo kod javnog beležnika u Kraljevo, i da ga pitamo na koliko se zakazuje zaključivanje ugovora.
Vi ste ozbiljan čovek, ja takođe, da odemo tamo, da vidimo, garantujem da priča od četiri meseca, 120 dana, da je to minimum devet puta duži period od perioda na koji se zakazuje zaključivanje ugovora. Zahvaljujem.

Trudiću se da sada dam potpun odgovor, ali nisam imao potpuno pitanje.
Ako kažete da je neki investitor vraćen, odgovorno vam tvrdim da je to zbog toga što nije imao potpuno dokumentaciju. Upravo to jeste benefit javno beležničkog sistema, što se sankcioniše gradnja bez sve potrebne dokumentacije. Dakle, najverovatnije da je reč upravo o tome. Nije imao sve neophodne dozvole, došao je kod javnog beležnika, a javni beležnik na osnovu zakona ne sme da prihvati sastavljanje javno beležničkog zapisa pod tim uslovima.
Ako hoćete da prodate objekat za koji nemate građevinsku dozvolu onda sami snosite odgovornost tog pravnog posla. Najverovatnije da je upravo to uradio. Ne znam šta je uradio u konkretnom slučaju, ali vam odgovorno tvrdim, najveći procenat verovatnoće jeste upravo to.
Onaj ko se pojavio kod javnog beležnika, kome je rečeno – dođi za četiri meseca, verovatno je rečeno - i u ta četiri meseca pokušaj da obezbediš sve neophodne papire, svu zakonom predviđenu dokumentaciju da bi taj objekat mogao da bude na legalnom tržištu prometa nekretnina.
To je ono što je važno. Inače u suprotnom, da to ne radi javni beležnik, sa takvim objektom gde nema dozvola džaba nam javno beležnički sistem, imali bismo bujanje nelegalne gradnje koliko god hoćete.
Nije tajna koliki su prihodi kao što sam rekao, ali na moju veliku žalost i na žalost svih građana Srbije i vas, narodnih poslanika, mi ne možemo da dobijemo tačan iznos prihoda po osnovu sudskih taksi, jer se nigde u sistemu trezora nije vodila razlika između toga koje su takse uplaćivane za obične overe potpisa, koje samo za overe potpisa na ugovore o prometu nepokretnosti, a koje su pak takse plaćane za preduzimanje određenih procesnih radnji, recimo, taksa koja ide na tužbu, taksa koja ide na žalbu, za izvršenje itd.
Jednostavno to nemamo u sistemu trezora i ne možemo da izađemo sa tim podatkom. Mi kao država i pravosuđe imamo jedan drugi problem i uveren sam da ćemo relativno skoro izađi sa predlogom rešenja pred narodne poslanike. Naš veliki problem je što nama godinama naplata sudske takse ne prelazi 30%. U Srbiji godišnje se ne naplati 70% sudskih taksi. To je ono što je veliki problem. Nemamo uvid u to. Da imamo potpunu naplatu sudskih taksi, naš pravosudni budžet i budžet Srbije, početak rada javnih beležnika ne bi ni osetio, ali nažalost nemamo.
Susedna Makedonija ima jedno dobro rešenje, doneli su ga pre dve godine. Po tom rešenju podigli su naplatu sudskih taksi na preko 92, 93%. Normalno da nećemo ići ništa na prečac. Studiozno ćemo analizirati kako su to uradili, koji su bili neophodni koraci i mere da bi se to preduzelo. Ovo proverite još jednom, ako je investitor došao sa svim papirima nema šanse da ga je vratio da dođe za četiri meseca. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam apsolutno uveren da među onima koji su na istoj listi izabrani, važe isti principi, pa tako važi i princip etike odgovornosti, kao što je važio malo pre kada je gospodin Pavićević o ovome govorio.
Dakle, ja pozivam svog uvaženog prethodnika da dokaže ono što je prvo rekao da je izvesni Srba Cvejić, javni beležnik, uzeo 760 hiljada dinara za jedan ugovor. Dakle, evo ovde je čitava javnost Srbije, ovde su narodni poslanici Narodne skupštine, ovde su kamere koje prate uživo prenos zasedanja Narodne skupštine, molim da moj uvaženi prethodnik iznese dokaz crno na belo na osnovu čega to tvrdi.
Kao što takođe tvrdim da nije tačno kada se kaže da javni beležnici ne rade anekse ugovora, da opet to i dokaže. Ako je danas brojka javnih beležnika 93, oni imaju svoja imena i prezimena, oni ne kriju pečate i potpise, oni ih stavljaju na isprave koje sačine. Molim vas dokažite da ne sačinjavaju anekse. Ne paušalno, ne usput, ne -pa eto, kao malo pre što je jedan narodni poslanik od tvrdog kategoričnog stava gde je tvrdio da je nešto urađeno, da je neko uzeo 180 hiljada evra a otišao iz Narodne skupštine a da nam nije do kraja otkrio ko je to za mesec dana zaradio 180 hiljada evra, ne imao promet 180 hiljada evra, nego prihod 180 hiljada evra, kao što tada nismo čuli,t ako nismo čuli ni ovo. Hajde da vidimo koji to javni beležnik imenom i prezimenom ne želi, odbija da sačini aneks ugovora? Da čujemo ko?
Kao što je rečeno da potvrda, odnosno saglasnost roditelja da deca mogu da odu na put, recimo na ekskurziju đačku, jer kažete da saglasnost daju oba roditelja, to je u tom slučaju, ne kada putuju u inostranstvo sa jednim roditeljem, košta 720 dinara, a vi ste rekli ako se ne varam preko 19.000 dinara. Izvinjavam se, ako je 18 i nešto hiljada, 19, ne znam koliko ste rekli. Vi ste ozbiljan čovek, morate da imate i ozbiljnije izvore.
Dakle, ja vam prvo kažem, samo nam pokažite crno na belo taj ugovor na osnovu koga je izvesni Srba Cvejić, javni beležnik, uzeo kao što rekoste 760.000 dinara…
(Borislav Stefanović, s mesta: Sedamsto dvadeset.)
Sedamsto dvadeset, u redu. Samo pokažite to.
Opet kažem, i te kako sumnjam da je to tačno.
(Borislav Stefanović, s mesta: U Direkciji za imovinu.)
Odlično, u Direkciji za imovinu. Hajde, evo možete i vi, možemo i zajedno da odemo da se obratimo Direkciji za imovinu da vidimo da li je to tako.
(Borislav Stefanović, s mesta: Jeste li sigurni?)
Apsolutno siguran, ali ja vas pozivam, izađite sutra, papir na kome piše Srba Cvejić – 720 hiljada. Vi ste ozbiljan čovek, ja verujem da ćete vi to da uradite, kao što ćete pokazati ko je to odbio da napiše aneks, hajde i to da vidimo, samo donesite dokaz i recite – evo ga dokaz za ovo što sam rekao, taj i taj beležnik je odbio da sačini aneks.
Dolazimo do onog pitanja na koje sam ja vama dao odgovor, ali kada se odgovor ne dopadne, onda se pravimo kao da ga nismo čuli. Pitanje je bilo koji će javni beležnik biti nadležan, citiram, za izradu projekta „Beograd na vodi“. Javni beležnici ne sačinjavaju projekti, javni beležnici sačinjavaju ugovore o prometu nepokretnosti.
Kao što vam je dobro poznato, projekat „Beograd na vodi“ treba da se realizuje na jednom širokom prostoru koje obuhvata, ako se ne varam, teritoriju opštine Stari grad, teritoriju opštine Novi Beograd i teritoriju opštine Savski venac. Tu smo došli, uvaženi kolega Stefanoviću, do jedne vrlo bitne tačke. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, koji je usvojila ova Narodna skupština, a na predlog Vlade Srbije, pripremljene od strane Ministarstva pravde, pre nego što je zakon počeo da se primenjuje, mi smo, težeći pravičnosti i znajući da će i „Beograd na vodi“ jednog dana da se gradi, ukinuli nadležnost beležnika za nepokretnosti samo ako je beležnik na Savskom vencu da samo on može nekretnine na Savskom vencu da za njih sačinjava ugovore o prometu nepokretnosti.
Dakle, kada je prethodna ona skupštinska većina od 2008. do 2012. godine, usvojila Zakon o prometu nepokretnosti 2011. godine, oni su, uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, doneli odredbu da je za promet nepokretnosti nadležan samo javni beležnik imenovan za opštinu, a mi smo to promenili da je nadležan javni beležnik za područje osnovnog suda, a na području osnovnog suda, odnosno u ovom slučaju, ako pričamo o „Beogradu na vodi“, za područje Prvog osnovnog suda, ako se ne varam, mi treba da trenutno imamo više od deset imenovanih javnih beležnika, pa ako uključimo i Treći osnovni sud koji pokriva, između ostalog, i područje Novog Beograda, onda ćemo doći do cifre da je preko 20 javnih beležnika ili 19, nemojte me držati do kraja tu za reč, hajde da kažemo tu 19, nadležno za područje ta dva osnovna suda.
Da smo ostali pri starom rešenju koje je usvojeno 2011. godine, vi ste u pravu, tu bi mogao da radi samo jedan beležnik, eventualno dva, Stari grad, Savski venac, jer na Savskom vencu imamo jednog, ali ste izgleda zaboravili da je zakon tu u međuvremenu promenjen i da nema jednog monopoliste, već da je njih preko deset i da će investitori, odnosno onaj ko bude želeo da kupi stan u nekom od rezidencionih objekata „Beograda na vodi“, moći da se obrati javnom beležniku sa područja Prvog osnovnog suda za koga smatra da će najbolje i najkorektnije da uradi taj posao.
Samo još jednom da sumiram. Očekujem da vi, rukovođeni principom etike odgovornosti, izađete i pokažete taj javnobeležnički zapis gde piše da je izvesni Srba Cvejić zaradio novac od jednog posla 720.000 dinara i pozivam vas da nas obavestite o tome i kao što ste lepo izašli i to ovde tvrdili da to i dokažete. To je prva stvar. Druga stvar, dokažite da notari ne žele da sačinjavaju anekse ugovora. Treća stvar, priznajte i izvinite se što ste rekli da se 18 i kusur hiljada dinara naplaćuje za saglasnost koju roditelji daju za odlazak deteta na put bez roditelja. Četvrto, podsetite se da sam na ovo pitanje oko „Beograda na vodi“ odgovorio još u avgustu mesecu i da je moj odgovor bio identičan u svojoj suštini ovom odgovoru koji sam vam dao danas. Ja sa tim, kao što vidite, nemam nikakvih problema. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, Kako reče uvažena prethodnica, ljudi smo i grešimo, zakon nije donet 2010. godine. Zakon je donet na Prvom redovnom zasedanju Narodne skupštine 5. maja 2011. godine, a tadašnji predsednik Republike ga je potpisao 9. maja na Dan pobede 2011. godine, a zakon je menjan i dopunjavan 2012. godine „Službeni glasnik“ 85/2013, „Službeni glasnik“ 19 i 2014. „Službeni glasnik“ 55. Dakle, nije 2010. godine, već je 2011. godine.

Što se tiče odgovora znate, slušajući raspravu ima elemenata, jeste u pravu- centar moderne države jesu građani i oko toga se u potpunosti slažemo.

Pazite, ako dolaze dva lica da potpišu ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, javni beležnik je taj koji će za svaku manjkavost toga ugovora odgovarati i profesionalno i materijalno i izražava sumnju u podatke koji su navedeni u ličnim ispravama.

Ako gledate iz ugla običnog čoveka, a što bi javni beležnik, recimo, propustio da naplati nagradu od dvadesetak hiljada dinara?

Oprostite, kao što sam vas pažljivo slušao, da se čujemo.

Dakle, javni beležnik je taj koji će garantovati ispravnost toga. Čim garantuje ispravnost toga mora da vodi računa bukvalno o svim aspektima. Šta učiniti u slučaju da nam se pojavi lice koje ima falsifikovane lične isprave, odnosno u čiju verodostojnost se sumnja? Morate ostaviti javnom beležniku mogućnost, tom javnom beležniku koji je dužan da savesno i pošteno obavlja svoj posao i da tako obavljajući posao ne sme da odbije stranku koja je došla. Dakle, to je jedno od načela javno-beležničkog sistema. On ne sme da odbije stranku, ali mora da postoji razlog kada mu je to dopušteno kao izuzetak.

Zamislite, pojavi vam se lice sa punomoćjem da zaključi neki pravni posao. Recimo, to su slučajevi u javnom beležništvu inače u svetu, a naročito tamo gde je ono mlado kao delatnost. Kod nas jeste postajalo pre 70 godina, ali je pravni i vremenski vakum toliko veliki da mi od toga možemo samo da pričamo kao o istorijskoj kategoriji. Još se neko u Sremu, Banatu, Bačkoj neko od naših ko je došao iz Dalmacije ili iz Slavonije seća šta je to notar ili notaroš, ali nema još uvek jake svesti koje treba da se ukorenjuje godinama pred nama.

Pojavi vam se lice koje ima punomoćje, punomoćje koje mu je izdao navodno vlasnik nepokretnosti, punomoćje koje mu je dao na nekom drugom mestu. Recimo, dao mu je punomoćje 29. avgusta 2014. godine i to punomoćje je overeno u sudu. Overio ga je sudski overitelj koji po struci nije diplomirani pravnik, koji je završio srednju školu, koji je overio to punomoćje, i sada dolazi drugo lice sa punomoćjem koje nije izdao javni beležnik i hoće da proda nekretninu koju mu je vlastodavac, odnosno koje je vlasništvo vlastodavca. Dozvolite da javni beležnik može da sumnja u to, jer je reč o zaključivanju vrlo ozbiljnog pravnog posla.

Dakle, pravo da vam kažem sumnjam da će biti i više od 0,1% slučajeva u kojima će se posegnuti za primenom ove odredbe, ali ona mora da postoji. Imajući u vidu da mi, nažalost još uvek imamo nekoliko hiljada, ja se sećam kada sam bio nadležni ministar za poslove i državne uprave, da smo imali negde oko šest hiljada naših građana koji nisu posedovali nikakve lične dokumente, dakle, imamo takvu kategoriju lica u našem pravnom sistemu, uveren sam da će se nastavkom onoga što smo započeli od reformi kao država još pre nekoliko godina, da će se taj broj lica svesti na znatno, znatno manji nivo, jednocifren ako treba da potpuno bude iskorenjen. Ali, takva lica postoje.

Javni beležnik koji odgovara i profesionalno i materijalno za obavljanje svoga posla mora da ima zakonit osnov da tako nešto odbije i daleko ovde od toga da neko nekome želi da uskrati prava.

Pazite, građanin će moći kada je reč o ovim običnim overama da završi kod svakog javnog beležnika u Srbiji. Ovde princip da je on isključivo nadležan zato što pokriva područje određenog osnovnog suda i za overe koje su mogle da se, recimo, prepis diplome nečiji… Interes javnog beležnika jeste da svoj posao obavi. Ali, ako kažemo da je osnovno načelo njegovog dela savesnost i poštenje, da ne može da odbije stranku, to predstavlja disciplinski prekršaj. Dakle, ako je on bez razloga odbio stranku, on će disciplinski da odgovora za to.

Mislim da, koliko god da su razlozi koje ste iznosili ispravni, ugao gledanja ne stoji. To nije koncepcija ni ovog ni Zakona o javnom beležništvu koji god saziv Narodne skupštine da ga je doneo. Mislim da je ova odredba dobra.

Moram da vam priznam čitajući amandmane ovo je bio amandman za koji sam na prvu loptu rekao, gospodin Ćosić i ja smo razgovarali, da ga prihvatimo. Međutim, kada sam ušao u suštinu, u smisao toga stava, na kraju sam ipak promenio mišljenje i rekao da je bolje da ostane u zakonu. Ali, imali smo inicijalno isto gledište. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, mislim da je tehnička greška. Vlada je u svom mišljenju koje je dostavila prihvatila taj amandman i on je samim tim postao sastavni deo zakona.

Prihvata se amandman Odbora.