Izvinjavam se, samo da dovršim.
Kome smeta kontrola zakonitosti pravnog prometa, taj nešto od zakona želi da prikrije.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Moja uvažena predhodnica, kao osoba koja u svom delanju u Narodnoj skupštini izričito insistira na demokratskom duhu, što uvažavam, cenim i poštujem i sam se trudim da u svemu budem takav, jednu stvar je predvidela.
Kada se o nekom problemu i o nečemu vode razgovori za rešavanje tog problema, razgovori mogu biti vođeni u dobroj meri da se problem reši i mogu biti vođeni u ne dobroj meri da se taj problem ne reši.
Nekoliko kolega uvaženih je pre mene govorilo, u vezi sa vašim amandmanom o Predlogu izmena i dopuna Zakona o javnom beležništvu koji je Advokatska komora Srbije dostavila ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa.
Upravo taj predlog apsolutno, a mogu i da vam ustupim ovaj spis od 262 strane, apsolutno dezafuiše sistem javnog beležništva.
(Aleksandra Jerkov, s mesta: Nema veze sa amandmanom.)
Ima i te kako veze sa ovim amandmanom zato što se u izlaganju moje uvažene prethodnice insistiralo na vraćanju na razgovore u cilju iznalaženja kompromisa. Upravo iz ove odredbe člana 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama možete videti da se došlo do rešenja kojim niti su zadovoljne obe strane, niti su oduševljene obe strane. To je suština kompromisa. Sve drugo bi bili ultimatumi.
Ako kroz ovako predloženo rešenje advokat ima mogućnost da za svoj stručni, intelektualni rad naplati određenu naknadu od građanina, a da nakon toga nastupi beležnik koji neće naplatiti isto kao da je sve radio sam, onda je to rešenje koje predstavlja kompromis.

Mislim da mi ovde ni jednog jedinog trenutka, da citiram ne brkamo babe i žabe i ne unosimo zabludu među građane.
Dokaz da ne unosimo zabludu među građane je izrečen upravo od moje uvažene koleginice koja je govorila pre mene, kada je rekla – tako je, javni beležnik nikoga ne uvodi u posed. To je istina, ali ako onaj koji je kupio neku njivu ne može da uđe u posed onda javni beležnik odgovara, ne samo krivično nego odgovara materijalno.
S obzirom da znam da se bavite advokaturom i da ima još ljudi u ovoj sali uvaženog Doma Narodne skupštine koji se bave advokaturom, voleo bih da čujem primer iz više od 160 godina istorije srpske advokature gde je svojom imovinom zaista de fakto na delu odgovarao advokat zato što je sastavio ugovor za čiju je tačnost garantovao, a nakon toga i sam snosio materijalne posledice.
Jedan od razloga zašto to nije mogao da uradi, između ostalog, hajte da se razumemo, je i taj što advokat nije izdavao račun za posao koji je radio, što je na osnovu primera, koji sam ovde naveo pre dva dana u Narodnoj skupštini, ako imate u jednoj gradskoj opštini u Beogradu, Opštini Zemun u jednom mesecu overeno pred sudom 226 ugovora o prometu nepokretnosti, a na svega 19 imate pečat advokata koji je sastavio ugovor. Na svega 19 je advokat stao iza onoga što je napisao. Onda je to veliko pitanje i veliki problem. To jeste izvršna isprava za čiju tačnost odgovara javni beležnik.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, opet jedna materijalna neistina. Niko se ovde nije dogovorio na račun građana, već se naprotiv, dogovorio u korist građana, jer ono čime provejava cela ova skupštinska rasprava i pretpostavljam nenamerno se jedna stvar zaboravlja. Ovim izmenama i dopunama zakona predlaže se da ugovor može sastaviti i sam građanin bez obzira da li je po svojoj vokaciji advokat, da li je diplomirani pravnik, da li je završio srednju Pravno-birotehničku školu ili je možda diplomirani inženjer mašinstva.
To je ono što je u korist građanina, jer građanin može da sastavi taj ugovor, a suprotno predlogu koji je dala jedna druga opoziciona poslanička grupa, gde je rekla da to može da radi samo advokat ili samo javni beležnik. Ne. Ko god je pravno pismen može da sedne i da sastavi ugovor, ali taj ugovor na kraju dolazi kod javnog beležnika. Dakle, to možete učiniti i vi, i vi možete da sednete, da vidite u članu 84. Zakona o javnom beležništvu koji su bitni elementi javnobeležničkog zapisa, onom članu koji je advokatura predložila da se briše. Dakle, sednete, vidite koji su to bitni elementi javnobeležničkog zapisa, zajedno, ako hoćete recimo da poklonite neku nekretninu nekom svom bliskom srodniku ili prijatelju, sastavite u formi sa svim onim elementima koje ima javnobeležnički zapis, osim prve stavke koji je javni beležnik sastavio taj ugovor, i odete kod javnog beležnika, on ga pretvori iz privatne u javnu ispravu. On kao takva ima snagu izvršne javne isprave ili, da me građani razumeju, snagu sudske pravosnažne izvršne presude.

Hvala najlepše.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, da odgovorimo od ovog poslednjeg. Postupak solemnizacije je postupak pretvaranja privatne isprave u javno, a može se solemnizovati samo isprava koja ispunjava sve elemente člana 84. Zakona o javnom beležništvu, odnosno ona koja sačinjena u formi javnobeležničkog zapisa, a javno beležnički zapis je izvršna isprava. Kome to nije jasno, treba da sedne pa dobro da pročita zakon i onda će mu biti jasno.
Da, u pravu ste u potpunosti, propisana je obaveza osiguranja profesionalne odgovornosti advokata i treba da bude propisana. Ja tu nisam ni postavljao pitanje. Postavio sam pitanje - kada je u 160 godina dugoj istoriji advokature neki advokat profesionalno, ne krivično, već materijalno odgovarao?
Treća, vrlo bitna stvar, a voleo bih da me slušate pažljivo kao što sam ja slušao vas. Dakle, treća najvažnija stvar, ja nisam dobio odgovor na pitanje - zašto nekome smeta kontrolisanje zakonitosti ugovora koji je sastavio? Zašto nekome smeta da ugovor koji postaje javna isprava bude proveren? Zašto nekome smeta da vidi da li je sve što je u tom ugovoru napisano u skladu sa zakonom, ne dirajući slobodu volje ugovarača? Zašto nekome smeta kontrola toga ugovora? Da li to neko želi nešto od zakona da prikrije, od države da prikrije? Ja ne znam, ja sam samo postavio pitanje – zašto nekome smeta da se izvrši uvid, pa traži samo legalizaciju, odnosno overu potpisa?

Hvala uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Jovanović je u jednom iscrpnom i sadržajnom izlaganju rekao dosta toga, ali je malo vremena osvrnuti se na sve. Apsolutno se slažem sa njim da je rekao da je nedopustivo da bude paralisan jedan stub vlasti kao što je apsolutno nedopustivo da ukoliko bi recimo, kolega Jovanović hteo sutra da počne da radi, da bi automatski doživeo kaznu, ili sankciju svoje Advokatske komore, što je apsolutno nedopustivo.
Što je razlog iz koga mnogi advokati koji žele da počnu da rade, ne mogu da počnu da rade zato što ih neko kažnjava, zato što im neko ako im omogućava i pravo na štrajk, kako se kaže, obustavu rada, onemogućava im i pravo da rade. To je ustavna kategorija i osnovno ljudsko pravo, pravo na rad.
U pravu ste ali samo delimično, dragi kolega kada kažete za ugovor o poklonu. Ali, to je ugovor u koji može da se zadire u prava trećih lica. Pa, ako neko recimo hoće svojoj kćeri da pokloni stan ili katastarsku parcelu zato što zna da mu se bliži izvršenje na tom stanu ili na toj katastarskoj parceli, a to se ne utvrđuje samo legalizacijom i overom potpisa koji vrši sudski overitelj ili u njegovoj ulozi javni beležnik koji ne ulazi u sadržinu tog ugovora, onda to nije pravično, jer zadire u prava trećih lica.
To je nešto što takođe valja reći, a to je na javnom beležniku da utvrdi da li je tako ili nije. I kada ste pomenuli slučaj privatizacije, recimo Železare, ili mnogih drugih preduzeća koja su prodavana za jedan evro ili za jedan dolar ili za jedan dinar, takođe treba reći da je reč o specifičnim ugovorima u privredi. Vi preuzmete preduzeće za jedan evro, ali preuzmete recimo sva njegova dugovanja koja su 300 miliona evra.

Prihvata se amandman Odbora.

Zahvaljujem, poštovana gospođo predsednice Narodne skupštine, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, želim na početku današnje objedinjene načelne rasprave da vam prestavim najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prometu nepokretnosti kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu koje je predložila Vlada Republike Srbije, a pripremilo Ministarstvo pravde.
Kao što vam je poznato, novi Zakon o prometu nepokretnosti usvojen je u Narodnoj skupštini krajem avgusta meseca ove 2014. godine. Razlog za donošenje ovog zakona bio je isključivo njegovo usklađivanje sa odredbama Zakona o javnom beležništvu koji je donet 2011. godine, a izmenjen i dopunjen 2013. godine, a koji je posle odlaganja početka primene u dva navrata otpočeo sa primenom 1. septembra ove, 2014. godine.
Izmenama Zakona o javnom beležništvu iz 2013. godine, predviđeno je da se ugovori o raspolaganju nepokretnostima sačinjavaju isključivo u obliku javno beležničkog zapisa, za čije sastavljanje je nadležan javni beležnik.
Shodno tome, takvo rešenje sadržano je i u novom Zakonu o prometu nepokretnosti. Razlog za donošenje takvog rešenja sadržan je u potrebi da se u izuzetno važnoj oblasti, kako za građane, tako i za privredu, kakva je oblast prometa nepokretnosti poveća pravna sigurnost.
Naime, prema ranije važećem Zakonu o prometu nepokretnosti, ugovor kojim se prenosi pravo svojine na nepokretnosti mogao je da sačini bilo ko. S tim što je bilo obavezno da se potpisi ugovornika overe kod suda. Dakle, da se potpisi ugovornika overe kod suda. Pri tome, sud nije imao obavezu da se upušta u sadržinu ugovora, već je samo proveravao u posebnoj evidenciji da li ranije već overio potpise na ugovoru koji se odnosi na istu nepokretnost, a da je prodavac isto lice.
Ovakvo rešenje bilo je manjkavo sa stanovišta pravne sigurnosti i često se u praksi dešavalo da ugovori o prometu nepokretnosti budu predmet sporova pred sudovima, kao i da strane ugovornice najčešće kupci nepokretnosti budu oštećeni.
Stoga je Zakonom o prometu nepokretnosti uvedena obaveznost forme javno beležničkog zapisa za ugovore o prometu nepokretnosti. Pri sačinjavanju ovog ugovora javni beležnik je dužan da ispita i proveri sva dokumenta i činjenice koje se odnose na predmetnu nepokretnost, budući da javno beležnički zapis predstavlja javnu ispravu, kao i zbog činjenice da javni beležnik odgovara za štetu koju pričini strankama u vršenju svoje delatnosti.
Posebno bih istakao da uvođenje posebne forme za ugovore o prometu nepokretnosti ne predstavlja ograničenje slobode ugovaranja, kako se u jednom delu javnosti težilo da predstavlja. To je iz razloga što javni beležnik, shodno odredbi člana 71. Zakona o javnom beležništvu dužan da u ispravi koju sačinjava verno zapiše sadržinu izjava koje su pred njim date.
Dakle, javni beležnik je dužan po Zakonu o javnom beležništvu da verno zapiše sadržinu izjava koju su ugovornici pred njim dali, što apsolutno garantuje slobodu ugovaranja strana ugovornica.
Pored toga, u našem pravu postoje ugovori za koje je propisano da budu sačinjeni u posebnoj formi da bi bili punovažni. Primer za to je svakako Ugovor o doživotnom izdržavanju, koji prema članu 195. Zakona o nasleđivanju mora biti sačinjen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da ga pre overe pročita strankama i primaoca izdržavanja naročito upozori da imovina koja je predmet izdržavanja ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici, kao i da ako se ne ispoštuje forma zaključivanja tog ugovora, takav ugovor se smatra ništavnim.
Analizirajući dosadašnju primenu novog Zakona o prometu nepokretnosti i zahteve prakse, zaključeno je da treba pristupiti izmenama i dopunama tog zakona, na način koji je sadržan u predlogu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o prometu nepokretnosti. Članom 1. Predloga zakona izmenjen je član 4. Zakona o prometu nepokretnosti tako što je predviđeno da pored javno beležničkog zapisa koji sačinjava javni beležnik, Ugovor o prometu nepokretnosti može biti sačinjen i od drugih lica, bilo da su to advokati ili same stranke, s tim da mora da bude overen od strane javnog beležnika u postupku solemnizacije, kako bi stekao od svojstva privatne svojstvo javne isprave.
Postupak solemnizacije propisan je članom 93. Zakona o javnom beležništvu. U skladu sa odredbama navedenog člana Zakona o javnom beležništvu, javni beležnik overom daje nejavnoj ispravi pravnu snagu javne isprave, čime potvrđuje da sadržina isprave odgovara volji stranaka i da su je stranke svojeručno potpisale. Javni beležnik neće overiti ispravu ako je sadržina isprave nedopuštena po zakonu, ako sumnja da je njena sadržina prividna, da se preduzima radi izbegavanja zakonskih obaveza ili protivpravnog oštećenja trećih lica.
Takođe, ako javni beležnik smatra da stranka nema pravo da zaključi pravni posao iz nejavne isprave koja se podnosi na overu, dužan je da na to upozori stranke i to upozorenje unese pored overene isprave. Naglasio bih i da prema odredbama javnobeležničke tarife nagrada javnog beležnika za solemnizaciju ne iznosi pun iznos tarife, već iznosi 60% od nagrade za sačinjavanje javnobeležničkog zapisa, čime će se smanjiti troškovi za stranke koje same sastavljaju ugovor o prometu nepokretnosti, a advokatu koji sastavlja ugovor otvoriti mogućnost da pristojno naplati svoj rad za sastavljanje tog ugovor o prometu nepokretnosti.
Dakle, još jednom da bi bilo jasnije, ukoliko javni beležnik samostalno sastavlja ugovor o prometu nepokretnosti, on naplaćuje pun iznos javnobeležničke tarife. Ako ugovor o prometu nepokretnosti sastavlja sam građanin ili advokat, javni beležnik u postupku overe kroz solemnizaciju ne naplaćuje pun iznos javnobeležničke tarife, već svega 60% tog iznosa. U poređenju sa rešenjima u zemljama okruženja, u zemljama regiona, to je najniži iznos za solemnizaciju. Uglavnom se solemnizacija naplaćuje u iznosu od 80% javnobeležničke tarife za sastavljanje ugovora, što je u Srbiji znatno niže, odnosno 60%.
Ostali članovi Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o prometu nepokretnosti predstavljaju usklađivanje sa izmenom sadržanom u članu 1. ovog zakona. U pogledu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, istakao bih da su u ovom Predlogu zakona uglavnom sadržane izmene i dopune koje se odnose na usaglašavanje sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o prometu nepokretnosti.
U članu 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu vraćeno je rešenje iz osnovnog teksta člana 82. stav 1. tačka 5) iz 2011. godine prema kome se u obliku javnobeležničkog zapisa isključivo sačinjavaju pored drugih pravnih poslova i ugovori o prometu, odnosno o raspolaganju nepokretnostima, ali samo kada su u pitanju lica koja su poslovno nesposobna.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu donosi i neke značajne novine. Odredbama člana 1. i 2. Predloga zakona menjaju se odredbe članova 16. i 28. Zakona o javnom beležništvu, tako što se daje mogućnost kandidatima za javne beležnike da konkurišu bez obzira na svoje prebivalište u momentu raspisivanja konkursa, s tim da su dužni da u slučaju imenovanja promene svoje prebivalište do dana polaganja zakletve u mesta za koja su imenovani.
To konkretno znači da jedan kandidat koji ispunjava uslove da bude imenovan za javnog beležnika, a recimo živi u Novom Sadu, pored raspisanog konkursa za javnobeležničko mesto u Novom Sadu, on može da konkuriše i za raspisani konkurs u Subotici, Somboru, Vršcu, Rumi, Šapcu ili Valjevu, a da bude izabran tamo gde zaista bude najkonkurentniji. Ovo je rešenje koje će pomoći da zaista mnoge opštine i gradovi u Srbiji dobiju svog javnog beležnika i da taj posao koji privremeno obavljaju sudovi preuzmu da rade javni beležnici.
Članom 5. Predloga zakona dopunjuje se član 134. Zakona o javnom beležništvu tako što se predviđa da su javni beležnici dužni da iznos od 30% od naplaćene nagrade bez PDV uplate na račun budžeta RS, a da se ta sredstva koriste za finansiranje rada sudova, što je u skladu sa uporedno-pravnim rešenjima iz zemalja u kojima postoji javno beležnička delatnost. Naglašavam da ovakvo rešenje, kojim se deo nagrade javnog beležnika opredeljuje za rad sudova, odnosno odlazi direktno u budžet Srbije nije bilo sadržano u dosadašnjim rešenjima Zakona o javnom beležništvu.
U uporednom pravu možemo videti da je taj procenat koji beležnik od svog prihoda uplaćuje direktno u budžet različit. Razlikuje se od delokruga nadležnost javnog beležnika. Ako gledamo recimo jedno od maksimalističkih rešenja, koje je prisutno u francuskom pravu, gde javni beležnik 80% nagrade uplaćuje u budžet države, 10% u budžet komore, a svega 10% zadržava za sebe, doći ćemo do zaključka da je to rešenje koje nije primereno našim nadležnostima javnog beležnika iz jednostavnog razloga što je u toj istoj državi, sa kojom sam uporedio ovu situaciju, javni beležnik istovremeno i matičar, venčava, razvodi, upisuje i ispisuje iz knjiga rođenih, umrlih, venčanih, da je on istovremeno i svojevrsna kancelarija za brze odgovore, jer kada hoćete da steknete građevinsku dozvolu, upotrebnu dozvolu za neki objekat obraćate se javnom beležniku, i kao vrhunac tog sistema u toj zemlji, javni beležnik je u toj zemlji, u tom pravnom sistemu, između ostalog, i poreznik.
Prema tome, njegov delokrug nadležnosti izuzetno je širok, prihodi koje ostvaruje izuzetno su visoki pa prema tome može da se opredeli 80% koji ide u budžet. U skladu sa nadležnostima naših javnih beležnika visina izuzimanja prihoda koji idu direktno u koristi države od 30% smatra se primerenom.
Na kraju želim da vam se zahvalim na pažnji i izrazim nadu da se posle rasprave u načelu i pojedinostima Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o prometu nepokretnosti i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu biti usvojeni.
Želim na kraju da se osvrnem i na još nešto što je u fokusu pažnje građana Srbije, celokupne javnosti Srbije. Ovakva rešenja zaista predstavljaju maksimalna racionalna rešenja za zahteve koje su u toku svog pedesetodnevnog i više nego pedesetodnevnog štrajka i obustave rada u Srbiji istakli advokati. Da li su ovo rešenja koje su vrhovi advokatskih komora tražili? Ne. Vrhovi advokatskih komora su tražili izmene koje gotovo u potpunosti obesmišljavaju koncept zakona iz 2011. godine i iskoristiću priliku da i u raspravi i u načelu i pojedinostima se osvrnem na detalje toga. Ovo su rešenja koja pružaju priliku advokatima koji su se bavili isključivo ugovornim pravom. Ako i nisu u međuvremenu postali javni beležnici, da i dalje nastave da se bave ovom svojom delatnošću, da ostvaruju prihod od koga mogu da žive, a da uz sadejstvo sa javnim beležnikom građaninu pružaju mnogo viši stepen pravne izvesnosti i pravne sigurnosti.
Advokati i javni beležnici nisu, ne mogu i ne smeju da budu suprotstavljene strane. I jedni i drugi su potrebni građanima Srbije, i jedni i drugi su potrebni pravnom sistemu koji teži jednom boljem, savršenijem i stabilnijem funkcionisanju.
U ime toga, pozivam vas da nakon dobre i plodne rasprave, kao što je to bilo i svakog puta do sada, podržite izglasavanje ovih zakona. Zahvaljujem.

Hvala uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam pažljivo i pomno pratio izlaganje svog uvaženog kolege, narodnog poslanika Neđe Jovanovića i želeo bih da ukažem na nekoliko momenata koji su ipak javno izgovorena reč, pa se treba osvrnuti na njih.
U vrlo sadržajnom izlaganju, kolega Jovanović je dao podatak vezan za gradove Užice i Smederevo koji imaju negde do 100.000 stanovnika. Oba grada su gradovi u kojima još uvek nemamo javnog beležnika, ali je dao podatak da se, recimo u Užicu, godišnje overava 20.000 ugovora o prometu nepokretnosti. Podatak je ne za malo, nego izuzetno netačan. Ja verujem da niste tu grešku učinili namerno. Evo reći ću vam kako i zašto.
Za Užice nemam konkretan podatak, ali imam recimo za gradsku opštinu Zemun. Gradska opština Zemun ima oko 162.000 birača i negde se procenjuje oko 200.000 stanovnika. U gradskoj opštini Zemun ja imam podatak iz Trećeg osnovnog suda za 2014. godinu, za dva meseca, iz različitog perioda godine. Jedan je mart mesec 2014. godine, drugi je jun mesec 2014. godine. U martu mesecu na području Trećeg osnovnog suda za opštinu Zemun, ukupno overenih potpisa na ugovorima o prometu nepokretnosti ima 155, a onda za mesec jun, ta brojka je 226. Kada to pogledate na godišnjem nivou za opštinu sa 200.000 stanovnika, doći ćete do podatka da je to otprilike negde oko 2.000 ugovora o prometu nepokretnosti. Pretpostavljam da se vaša brojka ticala ukupnog broja overa koje su sudske overe, a ne samo overe ugovora o prometu nepokretnosti.
Međutim, ono što ovde zabrinjava, ja ću to vezati za drugi deo vaše diskusije, evo recimo, za taj mesec mart i mesec jun na području Trećeg osnovnog suda Opština Zemun, od 155 ugovora overenih u martu, samo 15 ugovora ima pečat advokata. Od 155 samo 15 na sebi nosi pečat advokata koji je ugovor sastavio. U junu mesecu od 226 ugovora, samo 19 ugovora nosi pečat advokata koji je sastavio ugovor.
Neću da ulazim u raspravu oko toga, vi ste dobar advokat, dobar pravnik, odličan pravnik, i jasno vam je šta sam time želeo da poručim.
Kada je reč o drugim delovima koje ste istakli u vašem obraćanju, nije tačno da kroz solemnizaciju, i ja sam to dobro objasnio u uvodnoj reči, da građanin opet plaća istu taksu. Hajde da ponovim još jednom. Dakle, on plaća jedan iznos kada sastavlja ugovor za njega javni beležnik. Ajde simbolično da se izjasnimo, ako je taj iznos 1.000 dinara, i ugovor sastavlja samo javni beležnik, građanin njemu plaća 1.200 dinara, to je nagrada beležniku, plus PDV.
Ako odlazi kod advokata, pa onda advokat sastavi ugovor, a sa tim ugovorom ugovornici ili advokat odlaze kod javnog beležnika, on ne plaća tih 1.000 beležniku, on beležniku plaća 600 dinara.
Sada da građanima razjasnimo jednu pravnu radnju koja njima zvuči potpuno strano. Šta to znači solemnizacija? Šta je to pretvaranje privatne isprave u javnu ispravu? Evo jednog konkretnog primera. Recimo gospodin Jovanović i ja trgujemo jednim stanom u Beogradu, i to činimo pre pet meseci. Tada nema javnih beležnika u Srbiji. Nas dvojica odlazimo kod našeg prijatelja advokata u koga imamo obojica poverenja, on sastavi ugovor, mi sa tim ugovorom odlazimo u sud, sud utvrdi da je to Neđo Jovanović, sa jedne strane, kao recimo kupac, da je to Nikola Selaković sa druge strane, kao prodavac, utvrdi naš identitet na osnovu ličnih isprava i overi naše potpise.
Recimo, gospodin Jovanović hoće da uđe u stan koji sam mu ja prodao, posle pet dana, nakon ulaska u posed, on odlazi u Užice da donese svoje lične stvari da se preseli, vraća se posle pet dana i u tom stanu zatiče nekog Miku Mikića. Šta njemu stoji na raspolaganju pre pet meseci kada nema javnog beležnika? On odlazi u sud, podnosi tužbu, pokreće parnicu, čeka izricanje privremen mere i čeka u skladu sa srpskom praskom, 12, 24, 36 meseci ili više da dođe u stan koji je kupio.
Pet meseci nakon toga imate u Srbiji javnog beležnika. Mi možemo da odemo opet kod advokata posle usvajanja ovih izmena, ako bude ovako izmenjen zakon. Advokat može da sastavi ugovor, javni beležnik ga solemnizuje. Stvara od privatne isprave javnu ispravu.
Javno-beležnički zapis nije samo javna, on je i izvršna isprava. Ako se kolega Jovanović nađe u istoj situaciji da se u njegov stan u međuvremenu neko uselio, da li on ide pred sud, podnosi tužbu, da li čeka sa 30, 50 ili 12 meseci završetak parnice? Ne.
On ima javnu ispravu koja je izvršna, sa njom može da ode u policiju, policija da dođe do tog stana. Tom licu koje je ušlo u stan bespravno naredi iseljenje i on u roku najkraćem mogućem može da uđe u svoj stan.
To je, dame i gospodo, javna izvršna isprava. Ako neko može da mi kaže da je bolje overiti dva potpisa, a posle toga u slučaju spora ući u parnicu i tu parnicu voditi mesecima ili godinama, nego imati javnu izvršnu ispravu po kojoj može da se postupi u roku od jedan, dva ili tri dana, to bi bilo isto kao kada bi me neko ubeđivao da treba od Beograda do Novog Sada da upregnem čeze pa idem na njima nego da sednem u automobil i stignem na željeno mesto u roku od 60 minuta. Ovde je reč zaista o tektonskoj promeni u funkcionisanju pravnog sistema jedne zemlje. To znači solemnizacija.
Zakon o premeru i katastru, on kaže da zahteva formu koja je propisana drugim zakonom, pa ako je Zakonom o prometu nepokretnosti propisano da ugovor o prometu nepokretnosti koji sastavlja advokat, a overava javni beležnik kroz solemnizaciju ili ga isključivo sastavlja javni beležnik, ali on ima snagu javne isprave, ako to propisuje Zakon o prometu nepokretnosti, Zakon o premeru i katastru poziva se na taj zakon.
Još nešto što moram da primetim. Javni beležnik ne sme da prima gotov novac. Javni beležnik može novac za uslugu koju pruži da primi samo na dva načina. Jedan je uplatom na račun, o čemu dostavlja uplatnicu kao dokaz da je izvršio tu uplatu. Drugo je elektronskim putem preko elektronskog terminala koji se nalazi u njegovoj javno-beležničkoj kancelariji. Gotov novac – ne.
Mi imamo, nakon dva meseca funkcionisanja javnog beležnika, jednim pritiskom na dugme u poreskoj upravi izvod svih prihoda javnih beležnika i poreza koji plaćaju. To je sistem koji po svom stepenu uređenosti garantuje zakonitost pravnog prometa i platnog prometa kod javnih beležnika.
Zašto ovo napominjem? Zato što želim jednoga dana da na takav način u Srbiji funkcionišu sve, pa i pravosudne profesije.
Čega nema kod javnog beležnika i zašto se buni? Znate, ja imam dosta prijatelja advokata. Pretpostavljam da imate i vi, i sami ste advokat. Jedna od stvari koju su mi ti moji prijatelji advokati, a i advokati sa kojima sam vodio razgovore oko prevazilaženja problema nastalih obustavom rada, je bila – ja neću da bilo ko ulazi u ugovor koji sam ja sastavio. Čekajte, ako je to javna isprava, a zašto niko ne sme da uđe u taj ugovor? Šta se to krije u tom ugovoru? Da li se možda krije, recimo, vrednost pravnog posla?
Mi smo imali u našim sudovima jedan veliki problem dok je u njima postojala isključivo legalizacija, odnosno overa identiteta. Taj problem se sastojao u sledećem. Sudski overitelj stavlja pečat na ugovor, uopšte ne ulazi u kupoprodajnu cenu i sadržinu ugovora, a cena sudske takse za overu se određivala prema ceni pravnog posla navedenog u ugovoru.
Mi smo mogli da odemo, recimo, tada u sud, zaključimo ugovor o kupoprodaji stana na Vračaru, stan od 50 kvadrata po ceni od 25.000 evra. Ne znam da li postoji iko u ovoj sali da može da veruje da na Vračaru možete da kupite stan po ceni 500 evra po kvadratu? Na Vračaru gotovo da nemate zonu u kojoj je cena stana po kvadratu ispod 1.200, 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti.
Da li je sudski overitelj proveravao tu cenu? Naravno da nije. Ta cena je, ako je u dobroj zoni na Vračaru, ne 25.000 evra, već 250.000 evra. Zašto to nije radio sudski overitelj? Zato što sudski overitelj ima srednju ili osnovnu stručnu spremu, zato što njegova dužnost nije bila to da radi.
U takvom sistemu vi ste mogli da dovedete do toga da takav način zaključenja ugovora bude jedna od najboljih i najefikasnijih mašina za pranje novca, bez ikakvih problema, sa sve pečatom države na potpise saugovornika.
Jedna bitna stvar koju želim još jednom da pomenem - Zakon o javnom beležništvu iz 2011. godine ni na kakav način nije definisao prihod države od delatnosti javnog beležnika. Ove izmene i dopune Zakona o javnom beležništvu to uvode i država će prvi put bez snošenja odgovornosti, bez svoje neposredne delatnosti u ovoj oblasti, ubirati prihod od delatnosti javnog beležnika. To je velika stvar i taj prihod ide direktno sudovima, odnosno pravosuđu i mislim da je to dobro. Kada saberete 20% PDV, 30% neoporezovanog dela nagrade, doći ćete do rezultata da je, u odnosu na ono što se plati javnom beležniku, to 41,6%. Toliko ide državi. To je velika stvar. Država to dobija, odgovornost snosi javni beležnik.
Javnobeležnička komora je zaključila ugovor o osiguranju. To možete uvek da proverite. Minimalni iznos je bio po beležniku 80.000 evra, sa namerom da se povećava i mislim da je to sistem koji u svojoj osnovi ima dobro polazište da uspe. Da li će on uspeti, to je pod znakom pitanja i zavisi od naše aktivnosti kao države.
Samo još jednom da ponovim, ono što ste rekli vi, što sam rekao i ja, javni beležnik i advokat nisu suprotstavljene strane. Osamdeset posto javnih beležnika, prvoimenovanih, su ljudi koji su do pre dva meseca bili advokati. To su ljudi koji su do juče bili u istom bratstvu sa advokatima.
Mi imamo jedan drugi problem i ja sam uveren da ćemo u nekoj budućoj, mnogo studioznijoj i boljoj, u smislu sadržajnijoj, izmeni Zakona o javnom beležništvu razgovarati o sledećem. Dva su problema. Javnih beležnika ima izuzetno malo. Čak i kada se popuni broj koji je predviđen privremenim Pravilnikom od 371, i tad ih je malo, zato što je zakonodavac izuzetno visoko postavio tu granicu da jedan beležnik dolazi na 25.000 stanovnika. Moje mišljenje je da je realan odnos jedan beležnik na 15.000 stanovnika. Dajte prvo da popunimo ovaj broj. S jedne strane problem je, beležnika je malo. S druge strane, problem je to što advokata imamo izuzetno mnogo, zato što je advokatura, nažalost, poslednjih 25 godina bila socijalni ventil za propala društvena preduzeća, odakle su pravnici odlazili iz pravnih službi u advokaturu. Svako ko je nesrećnim sticajem ratnih okolnosti pobegao iz Krajine, iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije, imao položen pravosudni ispit, gde je otišao? Otišao je u advokaturu.
Gospodin Jovanović verovatno zna podatak koji ću sada izreći. Evo, pričali smo o Gradu Užicu. Grad Užice je 1991. godine imao 19 advokata. Danas Grad Užice ima 86 advokata. Pogledajte Beograd. Devedesete godine Grad Beograd je imao negde do 500 advokata. Danas ima preko 4.000 advokata. Njihov kolač se smanjio, ali je broj usta koji ga jedu porastao.
Nećemo mi beležnike uvoziti. To su ljudi koji su pravnici, žive u Republici Srbiji, koji su danas u advokaturu, u sudu, u tužilaštvu, koji će, stičući uslove da budu imenovani za beležnike, prelaziti u beležnike.
Na poslednjem ispitnom roku koji je sproveden u oktobru mesecu, kada se prijavilo najviše od 2012. godine, najviše je bilo advokata. Verujte da je čak bilo i predsednika advokatskih komora koji su polagali javnobeležnički ispit.
Zaključujem. Jesam dao sebi malo duže prilike da govorio da bih i govorio manje u narednom toku sednice, ali ono što sam rekao na početku, kažem opet. Beležnik i advokat nisu suprotstavljene strane. Beležnik i advokat moraju da sarađuju, a Srbiji je potreban sistem javnog beležništva. Navešću jedan apsurd. Ako privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji imaju organizovanu javnobeležničku službu i ako je Srbija jedina teritorija koja do pre dva meseca nije imala javno beležništvo na celom području Balkana, onda je to dovoljno alarmantna činjenica da ukaže na to koliko je i ta pravosudna profesija Srbiji, građanima Srbije u uspostavljanju pravne sigurnosti u Srbiji potrebna. Hvala vam.

Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice. Ako se nekada i izmami moj osmeh na lice, onda je to od silnih dobronamernih sugestija koje mogu da čujem. Zaista oduševljen sam kada tolika količina dobronamernih sugestija, pogotovo od mog jednog uvaženog kolege, dolazi i isijava iz njega.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želim da se osvrnem na nekoliko potpuno netačnih informacija koje su iznete u prethodnom izlaganju.
Prva stvar, jeste da se ovde potpuno gubi iz vida Zakon o javnom beležništvu iz 2011. godine. Zakon o javnom beležništvu iz 2011. godine koji je donet gotovo pre tri i po godine, koji je donet istog dana kada i Zakon o advokaturi. Zakon o javnom beležništvu o kojem se u tom trenutku kada je donet, u potpunosti ćutalo. Organizovana reakcija advokatskih komora prilikom donošenja toga zakona je apsolutno izostala. Taj zakon iz 2011. godine dao je ekskluzivitet javnim beležnicima za sačinjavanje osam vrsta ugovora, odnosno devet ugovor o prometu nepokretnosti bio je vezan, odnosno raspolaganju nepokretnostima, bio je vezan za lica koja su poslovno nesposobna.
Ovim predloženim izmenama u toj jednoj tački, vraća se rešenje iz 2011. godine. Kada sam rekao da sam, i kao ministar, i kao Vlada, da smo napravili iskorak u smeru zahteva javnih beležnika, pa upravo smo to učinili. Predsednik Advokatske komore je na skupu, Advokatske komore Srbije je na organizovanom skupu, protestnom skupu advokata rekao – vratite nam rešenje iz 2011. godine. I, evo ga.
Onda se postavlja pitanje, da li je to rešenje dovoljno? Dolazimo do sledećeg odgovora advokatskih komora gde kažu - nije. U jednom vrlo otvorenom i konstruktivnom razgovoru sa predsednicima advokatskih komora Srbije, Vojvodine i Beograda razgovarao sam o tome i na kraju kada smo sumirali rezultate toga razgovora, moje pitanje je glasilo – gospodo, vi, dakle, tražite da se ukinu rešenja zakona iz 2011. godine? Oni su rekli – da.
Mogu da vam ovde i dokumentujem koji su njihovi predlozi. Njihovi predlog je da se briše član 82. Zakona o javnom beležništvu, a to je član koji propisuje ugovore koji se naročito zaključuju u obliku javnobeležničkog zapisa. Njihov predlog je da se potpuno briše član 83. koji navodi ugovore koji mogu da se sačinjavaju u obliku javnobeležničkog zapisa. Njihov predlog je da se briše član 84. koji definiše sadržinu javnobeležničkog zapisa. Njihov predlog je da se briše član 85. kojim se definiše izvršnost javnobeležničkog zapisa kao javne isprave. Njihov je, dakle, predlog da se izbrišu četiri člana koji definišu institut akta javnobeležničkog zapisa.
Ukidanjem toga akta javni beležnik se svodi na ulogu sudskog zapisničara i sudskog overitelja. Dakle, zapisničar na skupštinama akcionarskih društava koja imaju više od 100 članova i sudskog overitelja koji će svoj pečat stavljati na svaki akt koji mu stranke podnesu i pukom overom potvrđivati njegovu ispravnost. Dozvolite, ali to ne postoji, na takav način, ni u jednoj pravno uređenoj evropskoj državi.To je predlog kojim se institut javnog beležništva u svojoj suštini, u svojoj biti ukida. Zakon iz 2011. godine to nije predvideo.
Uvaženi kolega je pomenuo nekoliko stvari. Nijednom jedinom prilikom ja nisam pomenuo DS kao stranku koja stoji iza ovoga štrajka, a to odgovorno tvrdim. Možda je to pokušaj da se izazove vaša replika, nemam ništa ni protiv toga. Nijednom jedinom rečenicom nisam rekao da iza ovoga stoji DS. Vi ste ozbiljan čovek, ja bih vas molio da to uzmete u razmatranje, da proverite, pa ćete videti da to nisam rekao.
Da li sam pominjao Miroslava Miškovića? Da, jesam i nemam problem sa tim da ga pomenem, apsolutno nemam problem. Zašto ga pominjem? Sutra kada bi se desilo da se donese oslobađajuća presuda Miroslavu Miškoviću, cela Srbija bi skočila na ministra pravde da mu kaže da je kriv za to. Pa, ako se tada oglasim da kaže – sad si našao da se javiš, a ako se oglasim u toku trajanja sudskog postupka za stvari koje su u isključivoj nadležnosti ministra pravde, a to je praćenje sprovođenja sudskog Poslovnika koji po zakonu donosi ministar pravde, a sudskim Poslovnikom se definiše i reguliše kako se i kada zakazuju ročišta za glavni pretres, onda imam puni zakonski osnov da se oglasim tim povodom.
Ako imamo zakazivanja pretresa koja nekada čekaju i po više od 60 dana, a u drugim predmetima imamo zakazivanja ročišta za glavni pretres koja idu dan za danom, po pet dana u nedelji. Ako jedna nama susedna država mogla bivšeg visokog državnog funkcionera pravosnažno da osudi za godinu i po dana, a mi nismo u jednom, kako ga novinari zovu „procesu veka“, u stanju da posle više od jedne godine započnemo na glavnom pretresu sa izvođenjem dokaza. Onda to svedoči o nečijoj lošoj nameri u jednom krivičnom postupku. Ako pre štrajka imamo situaciju da se pretresi zakazuju na 40 dana, na 50 dana, na 60 dana, samo jedan dan.
Nijednom jedinom rečenicom ja nisam, niti pomislio, niti govorio – advokati stoje uz Miškovića. Ne, ja sam govorio o pojedincima. Potpuno je suludo govoriti da osam i po hiljada ljudi neko može da stavi u svoju službu i da li su advokati na početku štrajka bili motivisani razlozima struke, da li je njihov zahtev tada bio – nećemo da notari imaju ekskluzivitet kod sačinjavanja ugovora o prometu nepokretnosti. Jeste, i upravo u tom delu mi izlazimo u susret.
Kome su bliski imenovani javni beležnici? Ja znam da meni nisu. Znate, vrlo je neozbiljno paušalno reagovati na takav način, jer uvek znate da može da dođe moja reakcija kome su bliske sudije koje su jednom potpuno ne transparentnom procedurom 2009. godine na 2010. godinu izbačene iz pravosuđa, a kome su bliske one koje su ušle u pravosuđe? Pa, mi smo imali sudije apelacionih sudova koji nikada u životu nisu bili sudije, a tada su izabrani za sudije. Sudije apelacionih sudova, sudova koji su nasledili nadležnosti Vrhovnog suda.
Neću uopšte da ulazim u tu raspravu, ali paušalno tvrditi stvari poput toga, ili recimo, 94 javna beležnika na sedam i po miliona građana. To je apsolutno netačno. Pa, mi imamo 33 suda za čije područje nisu imenovani javni beležnici. U tim sudovima ne postoji nadležni javni beležnik nego posao koji tamo gde postoji javni beležnik u takvim mestima obavlja sud.
Ko zarađuje desetine hiljada evra? Ako postoji pojedinac to će mu ovim biti odredbama koje smo predložili, onemogućeno. A ja postavljam jedno pitanje, reče moj uvaženi prethodnik, kaže – ne 30%, 50%. Pa kada je zakon donesen stavili ste nula posto državi. Nula posto državi je stavljeno u zakon koji je 2011. godine usvojen, nijedan jedini dinar. Mi sada predlažemo 30%, a vi kažete – ne, 30%, 50%. Pa, gde ste bili 2011. godine kada je predlagan zakona da onda kažete da treba državi nešto dati. Tada se nije čulo ništa od toga.
Da li znam koliko se meseci čeka? Još jedan od pokušaja podmetačina. Najduže se čeka od 10 do 14 dana za sastavljanje ugovora i to imate u slučaju svega dve javnobeležničke kancelarije od ukupno 93. U proseku se čeka od dva do tri dana, što je potpuno normalno, zabrinuo bih se da se čeka manje, što bi značilo da ljudi stavljaju pečate ne čitajući i ne proveravajući sadržinu izjava stranaka.
Ko kome ograničava slobodu ugovaranja? Sloboda ugovaranja ograničena je prinudnim propisima, to kaže Zakon o obligacionim odnosima. Niko nikome ne ograničava slobodu ugovaranja. Da li recimo ja mogu svom uvaženom kolegi da odem i napišemo nas dvojica ugovor da mu prodajem spomenik „Pobednik“ na Kalemegdanu? Možemo mi to da napišemo. Može to sudski overitelj i da stavi potpis na to, notar na to neće staviti potpis, ni potpis ni pečat. Ali, zato se ono što notar sastavi, u svojoj biti, u svojoj suštini razlikuje od onoga što se donese sudskom overitelju na overu.
Kako mi nije žao advokata koji su moji partijski prijatelji, drugovi, kolege? Žao mi je. Žao mi je zato što se takvi ljudi protivzakonito i protivustavno suspenduju, zato što se takvi ljudi, zato što hoće da rade, zato što hoće svoje pravo na rad, zato što hoće da zarade hleb od koga će da izdržavaju svoju porodicu, bore za pravo da rade, a neko im to pravo oduzima.
U Sremskoj Mitrovici, pre nekoliko dana, postoje slučajevi višestrukog silovanja maloletnice. Nijedan advokat nije smeo da dođe na saslušanje okrivljenog, nijedan. Kada sam ja pozvao svoje partijske prijatelje, kako rekoste, u Sremskoj Mitrovici i pitao ih, rekli su mi - ne smemo. Ne smemo zato što će da nas suspenduju. Da li je to normalno, da li je to zakonito, da li je to ustavno. Pravo na štrajk je izjednačeno sa pravom na odbijanje štrajka u svim međunarodnim aktima, u aktima međunarodne organizacije rada, u našim važećim propisima.
Ko je pokušao da stavi advokaturu pod svoju kontrolu? Pokušao je onaj koji je donosio zakon iz 2011. godine. Upravo ono što nije pošlo ni Brozu za rukom, pošlo je onome ko je doneo Zakon o advokaturi 2011. godine. Tom Zakonu o advokaturi koji je ukinuo samostalnost i nezavisnost regionalnih advokatskih komora, tom Zakonu o advokaturi u kojem su donete neustavne odredbe kojim je Komora Srbije mogla da oduzima javna ovlašćenja regionalnim komorama. Kako može da oduzme neko nekome ono što mu nije ni dao? Ne daje Komora javna ovlašćenja. Javna ovlašćenja jedino može da poveri država. Samo država.
Podsećanja radi, pošto je pomenut taj štrajk iz 2011. godine, šta je tada omogućeno Zakonom o advokaturi? Toga se sećaju dobro svi, naročito beogradski advokati. Tada je Advokatska komora Srbije, jednim potezom pera zbrisala legalno izabrano rukovodstvo Advokatske komore Beograda, organizovala skupštinu sa 300 ljudi, izabrala neko svoje rukovodstvo, tada legalno i legitimno izabranog predsednika Advokatske komore Beograda Slobodana Šoškića izbacila na ulicu, a Ministarstvo pravde, tadašnje, šta je radilo? Ono je ćutalo. Ministarstvo pravde koje treba da nadzire sprovođenje javnih ovlašćenja je ćutalo.
Ustavni sud je kasnije ocenjivao te odredbe Zakona o advokaturi, oglasio ih za neustavne i stavio van snage.
Dakle, neko je tada napao na izbornu volju advokata. Neko je tada advokatima koji su na do tada najbrojnijoj izbornoj skupštini Advokatske komore Beograda na kojoj je bilo gotovo 1100 advokata, nikada se ranije nije to dogodilo, napao izbornu volju advokata, prekrojio je i doveo potpuno drugo rukovodstvo Advokatske komore Beograda. Nadležno ministarstvo je ćutalo.
Nećete da kažete protiv čega su se u Zakonu u advokaturi bunili advokati 2011. godine. Bunili su se zbog pokušaja uvođenja fiskalnih kasa. Da li su bili u pravu ili ne, uopšte ne ulazim u to, ali se sećam jedne stvari, nisu se bunili protiv Zakona o javnom beležništvu, a na istoj sednici 5. maja 2011. godine, taj zakon je donet zajedno sa Zakonom o advokaturi, Zakon o advokaturi koji je za razliku od prethodnih zakona, gle čuda, izbrisao ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa, neposredno izričito navođeno u svakom prethodnom Zakonu o advokaturi. Taj Zakon o advokaturi izbrisao je ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa, kao ministarstvo koje vrši nadzor nad sprovođenjem javnih ovlašćenja.
Ustavni sud je lepo rekao – Zakonom o državnoj upravi, predviđena je nadležnost ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa. Kada se Vlada Republike Srbije septembra meseca pozvala na taj zakon rukovodstva Advokatske komore, pokušavalo je da ismeva i mene lično i Vladu, govoreći da Zakon o državnoj upravi ne može da se primenjuje. Ko to priča, taj nije pročitao zakon. Imalac javnih ovlašćenja kome su poverena javna ovlašćenja tretira se kao državni organ. Prema tome, javno ovlašćenje koje je zakonom povereno, između ostalog i Advokatskoj komori je javno ovlašćenje čiju primenu mora da kontroliše država.
Što sam vam ovo rekao? Jedno od poverenih javnih ovlašćenja jeste i sprovođenje disciplinskih postupaka. Jedno od poverenih javnih ovlašćenja jeste i privremena zabrana bavljenja advokatskom delatnošću.
Čovek je u Novom Sadu otišao kao branilac po službenoj dužnosti na poziv policije i tužilaštva na saslušanje lica koje je izvršilo krivično delo – ubistva. Nakon toga je suspendovan kao advokat, a Zakon o advokaturi izričito kaže – advokat ne može da odbije odbranu lica koje mu naloži sud, drugi državni organ ili advokatska komora, ukoliko nije drugačije propisano zakonom, odnosno iz razloga iz kojih može da odbije to, a koji su predviđeni zakonom. Koji su to razlozi predviđeni zakonom? Oni koji se tiču izuzeća advokata ukoliko je u sukobu interesa, kao što imate razloge za izuzeće sudija, kao što imate razloge za izuzeće tužioca ili zamenika tužioca, apsolutno iste, ne apsolutno, ali gotovo iste, iste prirode.
Dakle, ovde imamo ljude koji rade potpuno mimo ustava, postupno mimo zakona, koji drugima oduzimaju pravo na rad.
Podsetiću vas na još jednu stvar, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pravo na pravnu pomoć nije ekonomsko pravo. Pravo na pravnu pomoć je ljudsko pravo. Nikome ne možete da uskraćujete njegova ljudska prava kojoj god profesiji da pripadate.
Danas se bunimo iz određenih krugova i glasova protiv ekskluziviteta notara, a neko je pre toga godinama u procesnim zakonima davao ekskluzivitet advokatima, pa je kroz čitav niz izmena i dopuna donošenja novih zakona monopol davan advokatu. Sada jadikujemo što ne može ugovor da sastavi sudija, profesor prava, pravno pismeno lice. A da li znate da reviziju ne može da napiše niko drugi nego advokat? A zašto? A što ne može da ga napiše profesor Pravnog fakulteta? A što ne može da ga napiše naš, vaš, moj prijatelj koji je pravnik u banci, koji je pravnik u opštini, koji je pravnik u sistemu državne uprave? Branilac u krivičnom postupku može biti ko? Samo advokat. Dakle, advokat je dobio monoplistički položaj u pravnom sistemu.
Uopšte ne kažem da je to loše, ali je vrlo loše kada neko svoj monopolistički položaj koristi da bi drugoga ucenjivao, da bi sistem blokirao, kada je svestan da funkcionisanje sistema u dobrom delu zavisi od njega lično i onda se ponaša na ovakav način.
Moram da pomenem jednu stvar koja je potpuno izostala. Kada država nekoga zadrži u pritvoru pola sata duže, jedni za drugim ustaju predstavnici nevladinih organizacija i različitih državnih institucija da napadnu državu i kažu da neosnovano lišava slobode neko lice pola sata. To nije sporno. Apsolutno su u pravu. Svaki put treba da ustanu.
Da li znate da u beogradskom Okružnom zatvoru imate lice koje 54 dana čeka izricanje svoje oslobađajuće presude? Zbog čega? Pedeset četiri dana je duže u pritvoru. Zbog čega? Zato što neko neće da se pojavi pred sudom i omogući tom licu izricanje oslobađajuće presude i da izađe.
Da li se podigla jedna jedina nevladina organizacija da kaže – neko zloupotrebljava svoj monopolistički položaj i narušava drugome njegovo ljudsko pravo? Ja nisam čuo. Čuo sam poslednjih dana da ljudi govore o tome.
Odmah da znate, po praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu za takvo neosnovano lišenje slobode koje nije izazvano razlozima države nije odgovorna država, već je odgovoran onaj ko mu je onemogućio da ranije izađe na slobodu.
Žao mi je mojih partijskih kolega koji su žrtvama onih koji, kršeći Ustav, ih suspenduju i ne daju im da rade i te kako mi ih je žao. Žao mi je svakoga kome u državi, koja je, hvala Bogu, počela da smanjuje armiju nezaposlenih, neko onemogućava da radi.
Ne vodim ja nikoga sa sobom, pa makar se taj neko zvao i dr Đorđe Sibinović. Većina ljudi koje ste pomenuli po imence su ljudi od integriteta. Ako imate nešto lično protiv njih, obratite se njima. Ja ovde nisam ničiji branilac, a da li nešto zavisi od mene ili ne, u Narodnoj skupštini to ne zavisi od ministra, već zavisi od volje građana pretočeno u volju i glasove narodnih poslanika.
Nije se retko dešavalo da zakoni, sa čijim predlogom izmena i dopuna dođemo ovde u Narodnu skupštinu, dožive svoje izmene amandmanima poslanika, pa čak i amandmanima opozicionih poslanika i svaki put sam to pozdravio, samo što je sećanje nekad kratko, pa ako smo nešto dobro uradili, to nećemo da pominjemo. U Srbiji mnogo bolje prolazi ružna vest, loša vest, vest u kojoj ima neistina, vest u kojoj ima ličnih diskvalifikacija, ličnih blaćenja, a ja mislim da smo dobro radi.
Evo, dr Milosavljević je bio do malopre ovde. To je čovek sa kojim smo napravili jedno mnogo dobro zakonsko rešenje zato što smo prihvatili njegov amandman i ja sam ponosan na to. Žao mi je što to nisu uradili prethodni sazivi Skupštine. Žao mi je što neka prethodna vlast, kada sam ja bio u opoziciji, nije imala moć i snage da prihvata amandmane opozicije, jer sam uveren da bi onda zakoni bili mnogo bolji.
Mislim da vlast kojoj pripadam pokazuje svoju veličinu upravo time što slušajući opoziciju, konstruktivno razmatrajući njene predloge, prihvata amandmane koji jesu u skladu sa svrhom zakonodavca, odnosno zakonopisca.
Kada se nešto kategorično tvrdi, onda to treba zasnivati na jasnim, tačnim i proverljivim činjenicama, a slušajući neka izlaganja ovde, ja takve činjenice nisam čuo. To ne znači da neko od mojih uvaženih prethodnika u nekim stvarima nije bio u pravu, ali ne postoji opasnija stvar od poluistine. Kažete nešto što jeste, a onda tri stvari vezano za to koje nisu i onda ono što jeste u potpunosti izvrnete na tumbe, što bi rekao naš narod.
Advokati čiji je motiv bio isključivo profesionalne prirode u ovom štrajku imaju prilike da kroz ove predložene izmene i dopune zakona vide da je i dalje predloženo rešenje nešto u čemu i oni imaju korist.
Pominjana je nekoliko puta legalizacija. Legalizacija je i dalje moguća. Imate je u Zakonu o overi potpisa, rukopisa i prepisa. U istovetnom tekstu je prešla iz Zakona o javnom beležništvu, u taj zakon koji je donet krajem avgusta meseca ove godine. Ko želi da kupi automobil, i dalje može na isti takav način da uradi tako nešto. Da li to može da uradi za kuću, za stan, za njivu, za šumu, za plac? Ne može i mislim da je dobro što ne može, jer je upravo overavanje ugovora o prometu nepokretnosti po sistemu overe potpisa sa ugovarača legalizacijom dovelo naš pravni saobraćaj u veliki problem. Upravo na ovaj način to se onemogućava.
Onaj ko misli da to nije dobro, neka i dalje to slobodno misli. Ovo je zemlja u kojoj se slobodno misli, ali po svim relevantnim međunarodnim aktima i Saveta Evrope i Evropskog parlamenta, a Srbija teži uspostavljanju vladavine prava po evropskom uzoru.
Država ima ekskluzivno pravo da reguliše oblast prometa nepokretnostima zato što se na takav način smanjuje mogućnost pranja novca, zato što se na takav način građanima daje mnogo viši stepen pravne sigurnosti, zato što je građanin tada mnogo sigurniji da ako je kupio stan zna da ga je kupio on i da nije isti vlasnik koji ga prodao njemu taj isti stan prodao nekolicini drugih lica. Da li postoji čarobni štapić koji apsolutno onemogućava tako nešto? Ne postoji ni u jednoj državi. Da li je javno beležništvo nešto što mogućnosti malverzacija svodi na minimum? Jeste. Da nije tako, ne bi ga uvodile druge države u Evropi i uređenom svetu, a Srbija je jedna od poslednjih u Evropi koja to čini. Zahvaljujem.

Nisam od onih koji lično traže ni jedan posto, a kamoli 30%, a ko kaže - zašto vi lično niste tražili 30%, verovatno ima u glavi neke sasvim druge motive.
Mi nismo menjali Zakon o javnom beležništvu u avgustu ove godine. Izmene Zakona o javnom beležništvu i pored ove naše današnje sednice su svakako u planu, jer taj zakon sadrži niz rešenja koja mogu da budu znatno bolja nego što su rešenja usvojena 2011. godine. Da li je ovo veliki pomak što tražimo da deo prihoda javnih beležnika ide direktno u budžet, u trenutku kada znate, a sada ću vam reći da država dobija više? To sam već objasnio, ali neko me nije slušao.
Dakle, kada se sabere iznos PDV-a i tih 30% neoporezovanog dela nagrade javnih beležnika od ukupno plaćene cene javnom beležniku, 41,66% ide državi, sa PDV-om. Mislim da je to sasvim u redu. Niko neće da pita jednu od stvari. Prvo, vrlo kratko – da li su javni beležnici umreženi? Jesu javni beležnici umreženi. Da li im je uzimana imovinska karta kada su se osiguravali? Svakako da im je uzimana imovinska karta.
Šta mislite da će osiguravajuća društva, koja su u ubedljivoj većini u Republici Srbiji u privatnom vlasništvu, da će nekome na lepe oči, poput, recimo, vađenja kredita, odnosno dobijanja kredita u nekoj razvojnoj banci na ličnu kartu i bez ikakve garancije dobiti stotine hiljada evra kredita? Da li mislite da to rade privatna osiguravajuća društva u Srbiji? Pa, naravno da ne rade. Nigde na lepe oči ne možete to da dobijete, nigde.
Nemojte, molim vas, da se dezinformacijama širi strah u otvaranje nekih, kako ste rekli, paradržavnih komora. Dve godine i dva meseca advokatske komore mene pokušavaju da uvedu u sukobe koje imaju jedne među drugima, dve godine i dva meseca. Ne pada mi napamet da ulazim u njihove interne sukobe. Ne pada mi napamet. Probleme koje ima sama advokatura mora ona sama da rešava. U mnogim stvarima, a naročito u tome, ne pada mi napamet da sledim primere svojih prethodnika, ne pada mi napamet.
Šta je omogućio zakon iz 2011. godine? Upravo taj zakon je omogućio stvaranje režimske advokature. Upravo je taj zakon dao jednoj komori pravo da kontroliše sve druge, jednoj jedinoj. Onda ste imali Komoru Beograda, koja tada nije htela da sluša režim i onda su ljudi koji su je vodili na silu isterani na ulicu. O tome se ćuti, o tome se ne govori. Ako nije tako, pitajte onda gospodina Šoškića gde je on bio oko godinu i po dana, da li je možda bio u svojoj kancelariji, u svom kabinetu predsednika Advokatske komore Beograda? Nije. Da li su mu oduzeta sva ovlašćenja koja je imao kao legalno i legitimno izabran predsednik Advokatske komore Beograda? Jesu. Morao je sud da ga vraća svojom presudom na to mesto. I tada su pokušavali da me uvuku u svoje interne sukobe kao arbitra, nije mi padalo na pamet.
Prema tome, ako mislite da je pravo rešenje moja ostavka, pa vi se organizujte u Skupštini, ubedite poslanike većine, ubedite Vladu Republike Srbije, ubedite predsednika Vlade koji me je predložio za ovo mesto, pa glasajte o tome. Nemam ništa protiv toga. Vi znate koliko je vama bilo lakše kada ste napustili neku drugu državnu funkciju i seli u poslaničku klupu. Ako mislite da je to pravo rešenje – izvolite, ja ga apsolutno prihvatam, ako ubedite ljude koji su me izabrali da ne treba da budem na ovom mestu, ja ću vrlo rado otići sa tog mesta.
Meni ne pada na pamet da kao što neki sa 6% glasova na izborima drže milion i po ljudi taocima svoje umišljenosti u veličinu, ne razmišljajući o ličnom činu ostavke, da posle izbora, gde u mnogim opštinama na području autonomne pokrajine ni nisu prešli cenzus, recimo u Inđiji, recimo u Bačkoj Palanci, u mnogim drugim opštinama. Prošlo je vreme uzurpatora u Srbiji. Nadam se da će tako biti i na pojedinim delovima teritorije Republike Srbije gde još uvek takvi egzistiraju i dive se svojoj političkoj i ne znam kojoj veličini. Hvala.

Hvala, uvažena gospođo predsedniče.
Da, gospođo predsedniče može da se kaže i tako je jezički vrlo ispravno.
Dame i gospodo narodni poslanici, postavljeno mi je jedno pitanje na koje moram da odgovorim - da li sam video nekada da se ovako neko politički mrzi? Poznajem dugo kolegu Martinovića i ne da mu je poslednja misao bila da poziva na nečiji linč, nego čovek nema ni trunčicu takve pojave u svome ponašanju. Poznat je kao jedan od najboljih govornika u ovoj Skupštini.
Ali, moram da kažem nešto drugo na osnovu onoga što se dešavalo prethodnih meseci, kada su veliki zaštitnici ljudskih prava ćutali kada gledaju da se namešta incident sina predsednika Vlade na nekom splavu u Beogradu, pa se ne javljaju. Odjednom tada niko da zakritikuje policiju. Pa kad je cela Srbija sa užasavanjem gledala kako se njegov rođeni brat mučki prebija i nad njim vrši tortura i o tome ćuti. Ne, to nije nikakva politička mržnja. Ne, samo nije isto kada dobije batine moj brat i kada dobije batine brat nekog političkog neistomišljenika i kada to radi policija, Žandarmerija ili ko već. Ne, to su, znate, državni funkcioneri, to nisu ljudi koji imaju ljudska prava. Ne, to su ljudi po kojima možete i da udarate i da pljujete i da napadate i da radite šta hoćete, pa kad mu onda još pošaljete i organizujete, ne vi, nego neko to učini, vesnika smrti pokojnom predsedniku Vlade Zoranu Đinđiću, a Nikola Sandulović je bio vesnik smrti pokojnom Zoranu Đinđiću…

… onda to može. E, pa ne može. Završavam. Ako ste mislili da ćemo mi skrštenih ruku gledati kako nam prebijate članove porodica, kako nam šaljete vesnike smrti onih koji su to učinili, ako su to mislili, pa neka im ne pada na pamet da nas gledaju da ustuknemo pred njima i da se ne upustimo u borbu.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ne pada mi na pamet da se izvinjavam za nešto što nisam rekao, a pogotovo kada se deo moje rečenice istrgne iz konteksta. Pogledajte me kao što ste me pogledali malo pre kada sam rekao – ne obraćam se vama lično, već onome ko iza toga stoji. I to možete uvidom u stenografske beleške da vidite.
Ja ću, kao odgovoran ministar u svojoj Vladi, svaki put da reagujem kada predsedniku moje Vlade i Vlade moje države neko pošalje u stranu zemlju vesnika smrti ubijenog predsednika Vlade Srbije. A ja sam Sandulovića pomenuo u tom smislu. Nikola Sandulović je četiri-pet dana pre ubistva predsednika Vlade 2003. godine najavljivao smrt predsedniku Vlade Srbije. I toga čoveka je neko organizovano poslao u London, da pravi skandal, da vređa državu Srbiju, da vređa njenog predsednika Vlade. Ko je to uradio, ja pozivam organe reda da to utvrde i da kažu. To pozivam. Ali, nemojte meni da inputirate ovde da sam ja vas optužio za tako nešto.
Vi ste kao stranka prošli kroz nešto što ne želim nijednoj stranci u Srbiji da prođe, a to je da joj je predsednik stranke i čovek koji je bio predsednik Vlade, šta god ko politički o njemu mislio, to je bio predsednik Vlade, moje, vaše, naše države. To je užas, kada neko predsednika Vlade jedne države ubije. Dame i gospodo, mi živimo u zemlji u kojoj je neko to uradio pre jedne decenije. Ja ne želim da Srbija bude zemlja u kojoj će to ikada više da se dogodi. Ali sam lično, kao ministar u ovoj Vladi, kao čovek, kao član SNS, zabrinut za bezbednost mog predsednika Vlade i zato moram da reagujem kada pričate o linču, jer se on nad nečijim članovima porodice sprovodi.

Molim uvaženog prethodnika, uvažene gospodo predsednici, dame i gospodo narodni poslanici, pošto iznosi, kako reče zvanične podatke da pročita ime tog javnog beležnika i kaže gde on ima svoje sedište. Dakle, odmah to da uradite, a onda u skladu sa etikom odgovornosti koja treba da postoji na političkoj sceni Republike Srbije da bude spreman i da snosi odgovarajuću odgovornost za to. Naravno, imajući u vidu da narodni poslanik ima, treba da uživa imunitet i da svaka slobodno izgovorena reč u ovoj Narodnoj skupštini treba to i da ostane. Zahvaljujem.