Prvo bih vas zamolio da mi kažete, na osnovu čega neko tvrdi da dole ima 40.000 ljudi. Verujem u podatke koje iznose zvanični organi države Srbije, a to što je neko bojkotovao popis pa se sad češe na sve strane što je to uradi. Da li sam ja pozivao nekoga da bojkotuje popis? Da li sam ja nekoga pozivao na građansku neposlušnost? Ne, nego ćemo državu Srbiju da koristimo kad možemo, a kad nam to smeta, e onda nećemo. Pa ćemo onda da se ne odazovemo na popis da bismo mogli da ucenjujemo, manipulišemo različitim međunarodnim organizacijama, žalimo se na ugrožavanje svojih prava, ali kada nešto treba da se dobije onda je sve u redu.
Dakle, znajući da je popis bojkotovan i činjenice govore, ako vi kažete da postoji preko sedam hiljada učenika u osnovnim školama, da je popisano oko tri i po hiljade ljudi, jasno je da se tu neke stvari ne slažu.
Kao ministar koji je na čelu resora pravde, baratam i podacima koji su sudska statistika i ti podaci kažu da su za opštine Preševo i Bujanovac, da je osnovni sud u Bujanovcu za područje te dve opštine, odlično rešenje. Više nego što broj predmeta i priliv pokazuje, pogotovo u odnosu na zaduženje sudija, ako to posmatramo.
Može to nekome da se ne dopada, ali je to zvanična statistika. Možda neko bojkotuje rad sud, kao što je juče bojkotovao popis, ali to sa jedne strane, bojkot rađa jednu posledicu koja se nekome ne dopada.
Opet kažem, Prekršajni sud u Preševu, a Preševo je jedna od retkih opština koja samo za svoje područje ima Prekršajni sud, ne odeljenje, nego Prekršajni sud, a to niko neće da kaže.
Nisam čuo negde da ste pohvalili, a to je rešenje koje je nasleđeno iz 2008. godine. Dakle, samo jedan sud za područje jedne opštine. Imajući u vidu da je to danas sud, a ne više organ uprave, pa imajući u vidu da se tu nalazi važan granični prelaz, da je prekršajna materija u dobroj meri pokrivena time, ja to negde ne čujem od vas.
Samo slušam priču o diskriminatornoj praksi, o povredi konvencija, o ne znam ni ja čemu.
Možemo da pričamo i o tome, ali ja vas uveravam, ako budemo razgovarali o tome i na tom nivou i na takav način, da oni koji tvrde da je sve to povređeno, ne bi se na kraju baš dobro osećali.
Država Srbija u skladu sa svojim mogućnostima pruža i garantuje prava svojim građanima, bilo da su oni pripadnici većinskog naroda, bilo da su pripadnici manjinskog naroda.
Kako to da ove probleme ima samo jedna manjina na ovom nivou? Postoje uvek problemi, nekada je to problem udžbenika, a nekada službene upotrebe jezika i pisma, a negde je to problem participiranja, odnosno sudelovanja u okviru državnih institucija.
Ovde sam zato što mislim da probleme treba rešavati i uvek ih rešavam u skladu sa svojim mogućnostima i nadležnostima. Pokušaj bilo kakve politizacije i manipulisanja ovako nečim, apsolutno ne stoji.
Već juče sam rekao, Bujanovac je mesto naseljeno koje je toliko blizu Vranja, da bez problema može da se kaže, i dalje može da se ide u Vranje. Ne, mi smo dali u ovom predlogu, biće osnovni sud u Bujanovcu, iako bez obzira na broj stanovnika, jer često broj stanovnika ne ukazuje odmah na veliki broj predmeta.
Ne postoji pravilnost između te dve brojke. Zaista bih bio zadovoljan kada bih video iz Preševa ili Bujanovca, kada bih dobio izveštaj da je neki dobar kandidat došao i polagao ispit za javnog beležnika, položio taj ispit i sutra da može da bude imenovan za javnog beležnika dole, pa da one usluge koje u ovom trenutku pruža sud, odnosno sudska jedinica u nekom od ta dva mesta, najviše, a to vam jesu pitanja različitih overa, da onda građanin može da dođe i da obavi kod javnog beležnika.
Ne vidim te kandidate. Juče smo razgovarali i pričali o sudijskim i tužilačkim pomoćnicima i pripravnicima, lepo sam rekao, biće konkursa, kada sam stupio na funkciju, tražio sam da se prekine sa tim konkursima, jer je bila vrlo loša praksa i mislim da sam onda dao jedno zaista razumno viđenje ovog problema.
Da li treba cela država da stoji dok se ne zadovolje jedna ili dve opštine, da li treba celo pravosuđe da trpi dok se ne to ne zadovolji? Ne. Ovde je dat predlog rešenja i vi možete da kažete, taj predlog se nama ne dopada, mi mislimo da bi to trebalo bolje.
Kada neko drugi bude rukovodio ovim resorom, ja mu dopuštam da kaže tako nešto. Ja mislim da je ovo u ovom trenutku najracionalije i najbolje moguće rešenje. A političke ucene, pa malo odemo u Prištinu po mišljenje i po instrukcije, pa malo dođemo u Beograd da se žalimo predstavnicima međunarodnih organizacija, pa se onda vratimo u Preševo ili Bujanovac pa pokušavamo da ucenjujemo državu, kome će to da donese dobro? Ja mislim da može samo da se vrati ko bumerang. Hoće li to nešto običnom građaninu dole da promeni život? Ja mislim da neće.
Zato vas molim da budemo ovde racionalni, da ovo rešenje koje je ovde predloženo sagledamo iz svih uglova i shvatimo, ovo je u ovom trenutku najracionalnije i najbolje moguće rešenje, a da onda sednemo i razgovaramo lepo, kako to da uključimo pripadnike albanske nacionalnosti koji su završili kao dobri studenti pravne fakultete, koji su položili pravosudni ispit, da ih uključimo u rad pravosudnih institucija, državnih, na području ove dve opštine.
Država Srbija plaća Odeljenje Pravnog fakulteta iz Niša u Medveđi. Drži se nastava na albanskom jeziku, prevod, a što nema profesora Albanaca? Da li je bilo kandidata? Hajde da pogledamo ko je konkurisao za asistentske konkurse ili za profesorska, za vanredne ili redovne profesore u Nišu. Ne znam da li neko može da napadne državu Srbiju i da kaže nešto po tom pitanju, jer je država Srbija pre mnogih okolnih država organizovala nastavu do nivoa doktorskih studija na albanskom jeziku. Osnovala je prvi Albanološki institut na svojoj teritoriji. Osnovala je Akademiju nauka i umetnosti, gde je većina bila akademika albanske nacionalnosti i dok je, susedna Albanija trpela žešći komunistički teror u Hodžino vreme, gde se to albanska intelektualna elita obrazovala? Nije na Marsu, nego u Srbiji.
Koliko je to bilo pametno i dobro, o tome nećemo da pričamo ovde, ali možemo da pričamo na nekom drugom mestu.
Spočitavati Srbiji tako nešto više je nego nekorektno i pokušaj manipulacije u dnevno-političke svrhe. Hvala.

U ime zvaničnog predstavnika predlagača, prihvatamo amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se trudim da odgovorim na sva pitanja koja postavljaju uvažene kolege i koleginice narodni poslanici. Kada bih se javljao na svako pitanje, a ne sačekao jedan trenutak da odgovorim na više pitanja istovremeno, oduzelo bi nam mnogo više vremena. Znajući da postoji jedna poslanička grupa koja naročito zna da se buni zbog toga što mi Poslovnik dozvoljava da govorim duže nego što govore poslanici, evo iskoristiću priliku da odgovorim i na ova pitanja. Dakle, prvo se postavilo pitanje – koji sud će biti nadležan za slučaj da budu procesuirana lica koja su ometala tok izbornog procesa u Kosovskoj Mitrovici, razbijajući glasačke kutije, upadajući na glasačka mesta?
Po Krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije, Republika Srbija je u mogućnosti da sudi i procesuira svakog svog građanina, a delegacijom nadležnosti za postupanje u određenoj stvari može se ovlastiti bilo koji sud koji je stvarno nadležan na teritoriji Republike Srbije.
Drugostepeni bi bio neposredno nadređeni Apelacioni sud u odnosu na onaj sud koji bi sudio u prvom stepenu. Tako da je delegacijom nadležnosti moguće da tu nadležnost dobije i Viši sud u Kraljevu, ili u Nišu. U prvom slučaju drugostepeni bi bio Apelacioni sud u Kragujevcu, u drugom slučaju Apelacioni sud u Nišu. Može da bude i Viši sud u Beogradu, ne vidim prepreke za to, ali u svakom slučaju o toj delegaciji odlučivao bi predsednik VKS, jer je on ovlašćen da to čini.
S obzirom da se po novom zakoniku o Krivičnom postupku sprovodi tužilačka istraga, svojim obavezujućim uputstvom to bi mogao da uradi i Republički javni tužilac kada je u pitanju sprovođenje istrage. To je što se tiče prvog pitanja.
Što se tiče čitavog seta drugih pitanja, koja su počela citatom – uvođenje Briselskog sporazuma, iako nisam taj akt pominjao ni jedan jedini put, osim kada mi je postavljeno pitanje iz jedne poslaničke grupe koja je termin sporazuma uvela pre nešto više od 10 godina u pravni promet i uvela čak i mogućnost potpune derogacije Ustava jedne države političkim sporazumom, kao što je bio Beogradski sporazum koji je zaključen, ako se ne varam 2003. godine, koji je zaključio tadašnji predsednik SRJ, čovek koji se zakleo na Ustav, a onda svojim potpisom na Briselski sporazum sa čovekom koji je svega neku godinu toga bio generalni sekretar NATO-a u vreme bombardovanja SRJ, pa je onda tadašnji predsednik SRJ na jedan politički sporazum zajedno sa nekadašnjim generalnim sekretarom NATO-a stavio svoj potpis i ukinuo SRJ.
Mislim da nemamo ni jedan jedini primer u našoj ustavnoj istoriji da je neko pukim potpisom ukinuo ustav jedne države. Još se radi o nekome ko se na ustav te države zakleo. Još se radi o nekome koga su građani te države na neposrednim izborima birali za predsednika države. Dakle nijedan jedini sporazum nisam pominjao i onaj ko kaže da ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova, javnih tužilaštava ukida sudove na KiM, taj govori neistinu. Ili je čitao zakon delimično. Ili nije hteo da pročita prelazne i završne odredbe tog zakona koje vrlo jasno kažu da do donošenja posebnog zakona koji će regulisati sudsku i tužilačku mrežu na području AP KiM nastavljaju da važe odredbe Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, „ Službeni glasnik RS“ 116/08.
To vrlo jasno piše i sa jednim kolegom poslanikom sam u raspravi u načelu vodio jednu raspravu o tome, gde on tendenciozno, tako je izgledalo, ali neću da verujem u nečiju lošu nameru, delimično čitao te prelazne i završne odredbe, pa mu je nekako promaklo da pročita da kaže da sudovi na teritoriji AP KiM nastavljaju sa radom. Dakle, opet apelujem na one koji su spremni da argumentovano kritikuju Predlog zakona, da sednu da pročitaju Predlog zakona od početka do kraja.
Pomenuta je jedna stvar koja je zaista u vezi sa ovim o čemu se govorilo prethodnih nekoliko minuta, a govorilo se i juče, pa juče nisam odgovorio na to pitanje kolega iz te poslaničke grupe, iz koje upravo i ova pitanja su sada došla. Kaže se da u članu 182. Ustava Republike Srbije se navodi da Republika Srbija ima AP Vojvodinu, AP Kosovo i Metohija, a da se položaj AP Kosova i Metohija reguliše Zakonom o suštinskoj autonomiji koji se donosi po proceduri predviđenoj za promenu Ustava.
Već u narednom članu 183, ako se ne varam, navode se nadležnosti autonomne pokrajine, da se taj korpus nadležnosti koje Ustav propisuje kao izričite nadležnosti autonomne pokrajine odnosi i na AP Kosovo i Metohija koja uživa položaj suštinske autonomije onda se ustavno-pravni položaj AP Kosova i Metohije i AP Vojvodine uopšte ne bi razlikovao. I upravo zbog toga je ustavopisac uveo nešto što nam niko nikada nije razjasnio - šta je pojam suštinske autonomije?
S obzirom da je predviđeno da se ta autonomija definiše zakonom koji se donosi po proceduri za promenu Ustava, ta procedura, tom zakonu daje atribut Ustavnog zakona.
Ustavni zakon je po svojoj snazi, raspitajte se kod pravnika, ravan Ustavu. Njegova ustavnost se ne ceni. Prema tome, ako se Ustavnim zakonom suštinska autonomija definiše na različit način u odnosu na opšte odredbe Ustava kada je u pitanju, recimo, nadležnost autonomnih pokrajina, vi u tom pogledu možete da dotičete i odredbu Ustava prema kojoj je sudska vlast jedinstvena, jer je to Ustavni zakon, ali ne Ustavni zakon koji se donosi zajedno sa Ustavom, jer taj Ustavni zakon koji je kod nas zajedno sa Ustavom donesen ima ulogu prelaznih i završnih odredbi Ustava i govori o tome kako će se Ustav uvoditi u pravni život.
Dakle, mi ovde pričamo o Ustavnom zakonu koji bi suštinsku autonomiju definisao na drugačiji način, odnosno na određeni način, pošto u ovom trenutku ono nije definisano nikako. Koga god da pitate šta je to suštinska autonomija, verujem da neće moći da vam da konkretan odgovor.
Što se tiče onog seta pitanja ko će kome polagati zakletvu, ko će biti čiji sudija, šta će ko raditi, nisam stručnjak za ove političke sporazume, a naročito ne one sporazume kojima se ukida neka država ili derogira neki ustavni sistem, pa možda postoji neko ko je sudelovao u nečemu prethodnom, ko može da prenese ta iskustva. Onaj sporazum koji je pominjan pre moga izlaganja i sporazum koji rešava jedno teško, bolno i rekao bih prioritetno državno pitanje od velikog državnog i nacionalnog interesa za srpski narod, pre svega na Kosovu i Metohiji, ali i za državu Srbiju uopšte.
Mislim da nije korektno ne videvši sebe kritikovati drugog. Mislim da građane treba podsetiti, a građani to itekako dobro pamte kako je Beogradskim sporazumom ukinuta SRJ i ko ga je potpisao i kada neko tako nešto uradi, naravno da može jer svako ima pravo da se zaklinje i u velikog poštovaoca ustavnog pravnog poretka, u velikog legalistu, treba da se seti šta je i sam radio. Beogradskim sporazumom 2003. godine ukinuta je SRJ, potpuno suprotno njenom Ustavu iz 1992. godine, pukom političkom voljom. Niko nije pitao ni Narodnu skupštinu, ni građane ni Ustavni sud, apsolutno niko, a to se dogodilo.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da sam bio više nego jasan. Nije postavljeno pitanje – ko će to da radi na KiM? Da je postavljeno to pitanje, radi političke korektnosti odmah bih mogao da postavim drugo pitanje ili da odgovorim kao što ne bih odgovorio, ali bih odgovorio u toj situaciji tako što bih rekao – isti onaj ko je procesuirao vinovnike martovskog pogroma? A ko ih je procesuirao? Da su to bili organi države Srbije? Nisu i ne bi bilo politički korektno da tako nešto pitam i ne bih pitao zaista. Samo kažem koliko treba dobro odmeriti kada se nešto ceni. Jesam za to da se ljudi koji takve stvari rade procesuiraju. Za to postoji zakonski osnov i naveo sam koji je to zakonski osnov.
Što se tiče priče o tome da sam ja rekao da je bila volja jednog čoveka, ni jedan jedini put ja nisam rekao da je bila volja jednog čoveka Beogradski sporazum, ali sam vrlo jasno rekao da je potpis na taj sporazum stavio onaj koji se zakleo na Ustav države, da će braniti ustavni poredak, teritorijalni integritet i suverenitet SRJ. Nije isto kada dođe i na takav sporazum stavi potpis izabrani predsednik SRJ i recimo visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, a dojučerašnji generalni sekretar NATO odmah do njegovog potpisa. Samo govorim o tome šta je bila čija obaveza i koliko je ko svoje obaveze ispunjavao.
Rekli ste da je u toj državi bio neko ko nije želeo u toj državi da živi. Argument bi na to bio – znate, ne žele ni Albanci da žive u državi Srbiji. Ali, nije to bila suština one priče. Suština one priče jeste da je Ustav iz 1992. godine jasno predvideo kako može da dođe do razdruživanja unutar federacije. To nije ispoštovano, nego je sačinjen jedan politički sporazum. Taj politički sporazum je ukinuo do tada važeći Ustav, omogućio donošenje neke ustavne povelje, a ta ustavna povelja je dovela do toga da Srbija i Crna Gora više ne žive u zajedničkoj državi. Samo sam to pomenuo i mislim da je to bilo na istom nivou korektnosti.
Ako bismo pričali o tome ko želi, a ko ne želi da živi u Srbiji, onda bismo ušli u jednu dublju priču. Na našu veliku žalost, u poslednjih 20-25 godina veliki broj Srba više nije želeo da živi ovde, pa je morao da ode odavde. Složićemo se da je to izuzetno loše.
Vratio sam se na temu koju smo pokrenuli. Dakle, tema jeste organizacija sedišta i područja sudova i javnih tužilaštava i amandman koji je ovde podnet. Upravo po onim odredbama koje je jedan vaš kolega citirao, a citirao je baš te odredbe, i to iz stava 2. jednog člana, Privredni sud u Nišu je i dalje nadležan za područje AP KiM. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne vidim da se jedim, a još manje da sam zao, a ponajmanje da sam ozlojeđen, pogotovo kada se pominju sporazumi i kada se govori o nečemu što nije tema današnje rasprave i kada se spominju neistine, kao što je vršenje eliminacije srpskih državnih organa. Mislim da smo to vrlo dobro pretresli u načelnoj raspravi. I dalje ostajem pri onome što sam tada rekao.
S obzirom da je ustaljeni manir da čak i onda kada se pokaže da nešto nije istina da se to i dalje, normalno politički legitimno, ponavlja, onda ću i ja dalje politički legitimni ponavljati, pa ako i koristim više vremena, to mi dopušta Poslovnik koji je donela većina u Narodnoj skupštini. Ne ova, neka druga, ali dokle imamo to pravo vrlo rado ću da ga koristim. Mogu da odgovorim na jednostavno, a na prosta pitanja uglavnom ne odgovaram. Kako mi zvuči kovanica pravni sistem Kosova, kada to bude na dnevnom redu Narodne skupštine, vrlo rado ću i zdušno govoriti o tome i kao političar i kao pravnik.
Samo sam čuo jednu neistinu koja mi je mnogo zaparala uši, a čak i ako je istina da sam ja ili da je ova Vlada Srbije uspostavila neku granicu, onda mi nije jasno kako to ako ta pod znacima navoda granica, a ja tu nikakvu granicu ne vidim, kako nije mogla srpska policija ili srpska vojska u martu 2004. godine da pređe tu nedavno uspostavljenu granicu pa da interveniše i zaštiti svoj narod prilikom divljanja albanskih terorista na KiM? Kako to da tu granicu koju smo mi uspostavili isti ti državni organi nisu mogli da pređu 2008. godine kada je neko jednoglasno proglasio nezavisnost? Ko je uspostavio?
Uspostavljanju te, kako vi rekoste – granice, doprineo je onaj koji je svedočio o onom sporazumu koji smo malo pre pomenuli. Svedok sporazuma tada, generalni sekretar NATO-a. Obično za svedoka uzimate onoga u koga imate puno poverenje. E, taj je doprineo da se povuče ta granica. Vi kažete granica, ja bih rekao – administrativna linija.
Pročitajte zakon od početka do kraja, pa ćete videti da ovaj zakon ne ukida ni prekršajni, ni osnovni, ni viši sud, niti osnovno i više tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici, niti nadležnost Privrednog suda u Nišu za područje čitave Pokrajine, niti nadležnost Apelacionog suda u Nišu, niti nadležnost Upravnog suda u Beogradu. Zahvaljujem.

Samo jedan kratak odgovor, biće kraći sigurno od dva minuta.
Pošto se sve vreme govori o nečemu što nije predmet današnje rasprave, a to je ukidanje državnih institucija. Sećam se da je neko početkom 2000. godine ukinuo Pokrajinsko izvršno veće. Mislim da je to bila prva institucija države Srbije koju je neko ukinuo. Nije tu, nažalost, narodni poslanik Zoran Anđelković koji je bio predsednik tog Izvršnog veća, pa da nam nešto kaže o tome, ali sećam se ko je tada bio na vlasti. Uveren sam da će ga istorija, i te kako, zapamtiti.

Dovoljno je pročitati član 12. i videti da je predviđeno da postoji organizacija sudova i tužilaštava u AP Kosova i Metohije. Da toga člana nema, to što ste vi govorili, bilo bi argumentovano, a pošto ovo jeste argument, pošto je to argument koji stoji u ovom predlogu zakona, verujem da možete da ga pročitate i da vidite. Koliko sam video, slični su predlagači amandmani koji su predvideli da se taj član briše.

Kad neko želi da razume, on to hoće i da razume. Pošto je očigledno da tražite reprizu onoga što je bilo u toku rasprave u načelu, meni neće biti teško i da pročitam članove zakona koji i te kako govore o ovome što ste vi rekli.
Dakle, lepo uzeti, pa pročitati član 17. Predloga zakona u kome stoji: „Do donošenja posebno zakona iz člana 12. ovog zakona, sudovi i javna tužilaštva iz člana 2. tačka 13. Prekršajni sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 3. tačka 11. Osnovni sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 4. tačka 7. Viši sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 9. tačka 11. i člana 10. tačka 7. Osnovno i Više javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici, Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/08, nastavljaju sa radom“.
Mogu još jednom da pročitam. Hoćete još jednom? Odlično. Do donošenja posebnog zakona iz člana 12. ovog zakona, sudovi i javna tužilaštva iz člana 2. tačka 13. Prekršajni sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 3. tačka 11. Osnovni sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 4. tačka 7. Viši sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 9. tačka 11. Osnovno i javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici i člana 10. tačka 7. Više javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici, Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/08, nastavljaju sa radom“.
Vi možete da postavite još bezbroj pitanja o kom mi to posebnom zakonu pričamo. Mi ne pričamo ovde o posebnom zakonu. Mi ovde pričamo o Predlogu zakona o područjima i sedištima sudova i javnih tužilaštava.
Možemo nas dvoje da različito gledamo na rešavanje ovog pitanja, odnosno ovog problema, Vlada je izašla sa ovim predlogom. Vi ako niste za taj predlog, nemojte glasati za njega. Možete da podnesete, kao što ste podneli, amandmane kojima ćete pokušati da ga izmenite ili dopunite i to je sasvim legitimo i u redu.
Koliko mi je poznato, ovaj predlog zakona je prošao skupštinske odbore. Predstavnici jedne političke stranke su izdvajali svoje mišljenje, protivili se tome, sasvim u redu i sasvim legitimno. A stvarati ovakvu političku klimu i prozivati nekog da ukida, pročitao sam samo prvi stav, u drugom stavu se govori i o očuvanju nadležnosti odeljenja Prekršajnog apelacionog suda sa sedištem u Nišu, o Privrednom sudu sa sedištem u Nišu, odeljenje Upravnog suda sa sedištem u Nišu. Identične odredbe.
Ako me prozivate i govorite da ukidam organ, mogu da vam navodim koliko je organa za raznoraznih vlada, ali zaista potpuno i faktički ukinuto na području AP Kosovo i Metohija. Do čega ćemo da dođemo? Nemojte da pričamo o istoriji. Hajde da pričamo o budućnosti. Šta, da se ne osvrćemo, od nas počinje sve? Bio bih presrećan, pozvao bih vas zajedno da odemo, recimo, u Glogovac i da pričamo o članu 183. Ustava, samo ne znam kome i na kom jeziku, ko će da nas razume i ko će da nas podrži u tome.
Apsolutno je nekorektno nekome ko posle serije u godinama povlačenih pogubnih državnih poteza pokušava da spase trećinu srpskog naroda koliko je dole opstalo u odnosu na 1998. i 1999. godinu, pokušava da spase ono što od države Srbije još dole postoji, spočitavati ovako nešto. Onda ćemo opet da dođemo do one načelne rasprave, da pričamo o 2008. godini, da pričamo o 2004. godini. Šta ćemo da postignemo? Dok ćemo mi ovde da prebacujemo krivicu s jednih na druge, dotle će skupština u Prištini da donosi propise koje će efektivno da sprovodi na većini teritorije na koju mi danas ne možemo ni da odemo slobodno i da nam neko garantuje bezbednost. Zbog koga? Zbog mene, zbog vas? Ili ćemo da živimo u fikcijama?
Nemojte građane da zamlaćujemo nekim stvarima od kojih ni njima ni nama neće biti bolje. Šta, jesam li ja presrećan, da li pevam, da li se radujem što smo došli u situaciju kao država da raspravljamo o ovakvim stvarima, da jedni drugima govorimo ovakve stvari? Ne, nisam. Krivo mi je, žao mi je zbog toga. Teško mi je kao Srbinu zbog toga. Teško mi je što je neko decenijama uništavao sve što je srpsko, što su mu Srbi kumovali i šurovali u svemu tome. Sad ja treba da odem i da legnem u hladan grob zbog toga što, eto, ne dopada mi se to. Treba sve što je od Srbije ostalo da propadne zbog toga što nam se to ne sviđa.
Mislim da mi kao država i kao Vlada imamo principijelan stav. Da, hoćemo da pričamo i o istoriji, jer kad god smo rekli – hajde da ne pričamo o prošlosti, onda smo ponavljali u budućnosti sve one greške iz prošlosti. Ne, ja hoću da se naučimo na svemu onome lošem što smo kao država učinili u prethodnih pet, 10, 15 ili 50 godina.
Da ste došli malo ranije da slušate jednu drugu raspravu, videli biste kakav stav ova Vlada i ja kao njen član imamo u rešavanju onih pitanja gde još uvek nešto možemo da rešimo na dobar način.
Ovo je možda jednostrano politički principijelno i to uvažavam. Svaka politička stranka ili grupacija ima svoje principe, zalaže se za njih, izlazi na izbore, dobija određeni broj glasova, dobija poverenje naroda i to je dobro, to je demokratski i to tako treba da ide.
Nemojte da slušam kletve Jevrosime majke i priče o tome koga će ko, zbog čega i kako pamtiti. Dakle, kome nije jasno, uzme lepo, pa pročita član 17. Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava i na osnovu toga vidi ono što je u zakonodavnoj praksi moguće. Preuzimate jedan dobar deo jednog zakona koji većinom nije bio dobar, taj dobar deo nastavlja da postoji. Šta je tu sporno?
Upravno po preuzimanju ovih članova, tačaka i stavova pravosudni organi na KiM nastavljaju sa svojim radom. Da li ih neko ukida? Neko pokušava da ubedi javnost ili nekoga ovde da ih neko ukida. Ne.

Kad čujem ovako nešto, ja sam srećan što neko ko tako priča neće da primenjuje ovaj zakon, jer bi onda sigurno ovo što je izrečeno bila njegova namera, a pošto to u zakonu ne piše, pošto u zakonu nema stava koji kaže – ako ne bude donet poseban zakon onda neko prestaje da radi, onda sam srećan što oni koji tumače zakon će umeti da ga tumače na pravi način.

Onom sudu koji je neposredno nadležan da kontroliše na sudski način sprovođenje izbornog procesa. Ali, kada već pričate nešto što nije tema ove rasprave, dopustite mi da u jednoj rečenici zaista uključim nešto u tu temu.
Godine 2000. su sprovedeni savezni predsednički izbori. Prilikom brojanja glasova uopšte se nisu brojali glasovi sa Kosova i Metohije. Tada u sprovođenju izbora, birači srpskog državljanstva na Kosovu i Metohiji i za nekog nisu postojali. O tome postoji čak i odluka koju su danas dve opozicione stranke, a tada dve partnerske stranke, kada su međusobno poremetile odnose, pa je jedna tražila pred Vrhovnim sudom ispitivanje tog spornog pitanja.
Opet mi je krivo što ovde nije gospodini Anđelković pa da kaže nešto o tome, da upravo tada 2000. godine u oktobru mesecu nisu brojani glasovi naših birača naših građana sa Kosova i Metohije.
Što se tiče određivanja nadležnosti suda, sasvim je jasno, postoji više i osnovno javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici, postoji Viši i Osnovni sud u Kosovskoj Mitrovici. Postoji Apelacioni sud u Nišu koji je drugostepeni nadležni sud za ovo područje, molim lepo.

Na našu veliku žalost, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem nešto što je očigledno nepoznanica onima koji hoće da govore o funkcionisanju pravosuđa, uopšte gledano, na području AP Kosova i Metohije, na našu veliku žalost, neuporedivo veći broj građana, državljana Republike Srbije, srpske nacionalnosti koji žive na Kosovu i Metohiji se za rešavanje svojih spornih situacija, obraća pravosudnom sistemu koji su ustrojile privremene institucije samouprave.
O tome govore hiljade i hiljade zahteva za pružanje neke vrste pravne pomoći u tim postupcima. Dakle, ne obraćaju se Osnovnom i Višem sudu u Kosovskoj Mitrovici, nego nekim drugim sudovima. Nekoliko hiljada zahteva. Dobiću taj podatak pa ću ga podeliti sa vama. To ne radimo ni vi ni ja, to rade naši građani, Srbi sa Kosova i Metohije. Tu ima i onih koji žive i u Ranilugu, Gračanici, Štrpcu, Goraždevcu, ima i onih koji žive u Leposaviću, Zubinom Potoku, Kosovskoj Mitrovici ili Zvečanu. Samo što neki to javno priznaju i kažu, ako što kažu da su zarad ostvarenja nekih prava uzeli neka dokumenta, a neki o tome ćute.

Kome će se ko žaliti, morate da pitate onoga ko ima pravo da se žali. To je prva stvar.
Drugo, postoje li Osnovni i Viši sud? Šta branite ako ne postoji? Šta branite ako ne postoji? O čemu pričamo ako nešto ne postoji? Građani se obraćaju onome ko može da im donese izvršivu odluku i na vašu i na moju veliku žalost.
Odluka koja se tiče ometanja poseda u Mušotištu, ne verujem da će biti izvršena ako je donese naš osnovni sud u Kosovskoj Mitrovici. Uverite me da je to suprotno. Pokažite mi. Voleo bih da vidim, zaista bih bio presrećan da prisustvujemo takvom jednom izvršenju. Kada nađete taj slučaj idemo zajedno da vidimo kako će to da se izvrši. Hajmo zajedno.
Meni je kao i vama teško da govorim o tome, ali i vi i ja znamo i te kako da je to i te kako tako.

Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, kada želim da komentarišem neki akt ja uzmem prvo pa ga pročitam od početka do kraja.
Ako neko želi da tumači bilo koji akt koji je izdao VSS ili republički javni tužilac, onda uzme i pročita ga i komentariše ga, ne na osnovu priče interpretacije, parafraziranja tog akta, jer da je taj akt pročitan, videlo bi se da on u funkcionisanju pravosudnih organa Republike Srbije na području AP Kosova i Metohija, za period pre juna meseca 2013. godine i posle juna meseca 2013. godine, gotovo da ništa ne menja, u faktičkom delovanju pravosudnih organa.
O tome ću zaista vrlo rado da uđem i u raspravu, u onom trenutku kada se sa onim sa kim ulazim u raspravu uverim da je to pročitao i da se sa tim upoznao.
Šta je suštinska autonomija, a šta nije, ja cenim od perioda kada je Ustav Republike Srbije donet. Izneto da je u pregovaračkoj platformi u januaru mesecu 2006. godine definisano šta je suštinska autonomija. Ustav Republike Srbije donet je u novembru mesecu 2006. godine.
Da li se Ustav pozivao na neku platformu ili ne, ne uopšte. To što je bila nečija pregovaračka platforma, to je bilo viđenje onih koji su platformu doneli i u jednom trenutku šta bi trebalo da predstavlja suštinska autonomija.
Ako se setite prvog puta pominjanja s moje strane suštinske autonomije, ja sam postavi jedno retorsko pitanje, rekavši, da li je to ono više od autonomije, a manje od nezavisnosti, što je opet bilo teško identifikovati i uobličiti.
Da li su neki sudovi funkcionalni ili ne, to moraju i to kažu sami građani. Da su naši pravosudni organi mogli da deluju na čitavoj teritoriji Republike Srbije, verujem da bi u martu 2004. godine istražni sudija okružnog suda u Prištini koji je tada bio izmešten u Nišu, otišao da izvrši uviđaj, recimo u Čaglavici, Lapljem selu, odakle su ljudi proterivani, ali to se nije dogodilo.
Ne želim da ulazim u priču zašto je to tako, ali jednostavno je da nije.
Kao i kada sada govorimo o sudovima u Kosovskoj Mitrovici, kako zamišljati krivični postupak, ukoliko sudija ne može da odredi pritvor, a potrebno je da se odredi pritvor okrivljenom.
Šta je funkcionalno, a šta nije, to je sasvim drugo pitanje. Šta mi ovim zakonom činimo, a rečeno je u jednom trenutku – vi ovim zakonom činite i nabrojano je nekoliko stvari, mi ovim zakonom pokušavamo da primenimo ono rešenje koje je primenio i ustavotvorac.
Nemojte da se zavaravamo, taj član 182. našeg Ustava, a lično za njega smatram da je dobar član, jeste nešto što nama ostavlja otvorena vrata. Oni koji dobro poznaju dubinski ovu problematiku, znaju recimo da iz bona preko 40 godina niko nije moga ni jedan svoj nalog da sprovede u, recimo, Drezdenu. Mislim da sam dovoljno rekao.

  Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je upravo u poslednjim izrečenim rečima ključ. Političari koji neiskreno nastupaju. da je neko hteo krajnje iskreno da nastupi onda bi pročitao da akti o kojima se govori su svojom, odnosno su bili temporalnog karaktera i da su iscrpljeni jer je 1. septembra istekao period na koji su se oni odnosili i da je vešto pregovarački učinjeno nešto što, meni je žao što neko nije u stanju to da vidi ili ne želi to da vidi, ali ja mislim da je vrlo vešto pregovarački nešto tim aktima izdejstvovano. Šta? onaj ko želi da sazna može da sazna. Kada ozbiljno ulazite u jedan posao, ako imate suprotstavljenu stranu u tom poslu ne otkrivate joj šta ćete da radite.
Problem nastaje u tome što neko nekome ne veruje. Možete vi meni da ne verujete ili da mi verujete. Zadatak zakona je da bude životan, da nije tako mi bismo još uvek, recimo, primenjivali smrtnu kaznu, ali zakon treba da bude blizak realnosti i životu i kao pravnik zaista čvrsto stojim na tom stanovištu. Bez želje da uopšte dalje repliciram, naročito zbog onoga što sam rekao na početku ove replike, mislim da je više nego jasno i da bi bilo korektno da tu malo prenačetu a sad pomenutu temu uopšte ne otvaramo. Zahvaljujem.

Kao ovlašćeni predstavnik predlagača, prihvatam amandman koji je podneo Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.