Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, prvo će osvrnuti na ono što je rečeno, jer da jeste jedna velika katastrofa jeste. Ne znam gde ima u Evropi da vas plaćaju čitavog meseca zato što četiri puta u toku meseca imate šta da radite. Ne znam da li mnogo bogatije zemlje i mnogo platežno sposobnije i ekonomski jače države od Srbije tako nešto priušte sebi, a Srbija tako nešto sebi priuštava već duži niz godina i došla je tu gde jeste.
Rečeno je nekoliko stvari na koje moram da se osvrnem zato što zaista jesu istinite i zašto ne ostaju bez rešenja, a sa druge strane i te kako motivišu kvalitetni pravnike, verujem da takvih ima i u Zlatiborskom okrugu, da prionu na posao, da se prijave na konkurs za polaganje ispita za javne beležnike i uđu u krug 123 kandidata koji su zaključno sa četvrtkom prošle nedelje, dakle 14. novembrom ove godine položili javno-beležnički ispit i ispunili osnovne uslove da budu imenovani za javne beležnike.
Ako je navedeno da je 2011. godine na području opštine Čajetina bilo 1.200, 2012. godine 1.500, a do novembra 2013. godine 1.320 overa, imajući u vidu da će te overe nastaviti da se vrše u prijemnoj kancelariji u samoj Čajetini, ali da su i te kako primamljiva brojka za eventualnog kandidata za javnog beležnika, koji bi iz Čajetine polagao javno-beležnički ispit i ispunio uslove da bude imenovan za javnog beležnika. Imajući u vidu ono što sam rekao da su pripremljene izmene i dopune Zakona o vanparničnom postupku, da su poslate na ekspertizu Evropskoj komisiji, da čekamo da dođu i da će se onda naći u Narodnoj skupštini, pred narodnim poslanicima čime će biti ostvaren jedan od glavnih preduslova za osposobljavanje javnih beležnika za rad. Onda je ovaj podatak i te kako bitan i važan.
Ono što mogu da navedem kao primer za neka od mesta koja su ovde navedena i pominjana u raspravi. Daću podatak za najveće selo iz jedne od te dve opštine. Neću imenovati koje opštine, jer su približno jednake po broju stanovnika, po teritoriji koju zauzimaju, po broju naseljenih mesta. Najveća seoska osmogodišnja škola u jednoj od te dve opštine je u septembru ove godine primila iz tri sela svega tri đaka.
Ono što je veliki problem jeste što u dugom nizu godina unazad i u vreme kada su postojali opštinski sudovi i sada kada postoje sudske jedinice, ostavinske rasprave i ostavinski postupci ne sprovode se do kraja. Tu smo kao država, a to je samo primer kako to funkcioniše inače u Srbiji, tu smo kao država potpuno nefunkcionalni. Kada bi neko poželeo da kupi neko parče zemlje u ruralnoj seoskoj sredini, onda shvati da dve ili tri generacije u nazad nije održana dobra ostavinska rasprava, da nije došlo do fizičke deobe zaostavštine, a da su se ostaviočevi naslednici rasuli po svetu, po različitim kontinentima, da nemate šanse da ih okupite i da jednostavno ljudi tome ne pribegavaju.
Ono što je bitno reći i zato se zahvaljujem na onome što je ovde rečeno, ako ima posla da se minimum jednom nedeljno zakazuju i odražavaju ročišta, onda je stvar više nego jasna. Jednom nedeljno će, a po proceni predsednika suda biti organizovani sudeći dani i moći će građani, odnosno meštani iz Semegnjeva, Jablanice, Ljubiša, Rožanstva, Ravni, iz drugih sela iz tog kraja da dođu u Čajetinu da prisustvuju ročištu u predmetu u kojem su jedna od zainteresovanih strana i ne vidim da će nešto osetiti, ali će tog jednog dana kada sudija iz Užica dođe imati posla celog radnog dana za vreme radnog vremena.
Ovo što je navedeno da je zaista visok broj overa, na prvom mestu kupoprodajnih ugovora, pošto kada poredite Čajetinu sa jedne i Novu Varoš sa druge strane, Čajetina je imala prilike iz razno-raznih razloga da se kao opština za razliku od Nove Varoši koja je nekad bila mnogo razvijenija od Čajetine, Čajetina je u poslednje vreme imala prilike da se razvije i sama činjenica ovolikog broja overa ugovora govori dovoljno u prilog tome.
Uvek kažem, ako Čajetinac neki koji je završio pravni fakultet i ispunio uslove da polaže ispit za javnog beležnika i položi taj ispit, ali ako se ne prijavi za to, pronaći će se neko iz Užica ko ima iste te uslove, prijaviće prebivalište u Čajetini i doći će on, otvoriće notarsku kancelariju. Ne mora da bude iz Užica, može da bude iz Beograd i to je sasvim legitimno, ali to je poziv svakoj manjoj opštini, naročito turističkim centrima poput Zlatibora, poput Soko banje, poput Vrnjačke banje, da motivišu svoje pravnike da pristupe tako nečemu.
Nažalost, mi na tom primeru vidimo koliko su opštine u Srbiji na našu veliku žalost kadrovski izuzetno slabe. Često se dešava u nekim mestima da kada se formira lokalna vlast, ne možete da nađete adekvatnu osobu da obavlja funkciju načelnika opštinske uprave ili sekretara opštine, gde se traži završen pravni fakultet. Takvih ljudi je nažalost u tim sredinama sve manje i manje.
Ono što je bitno i zaista da zaključim sa ovim svojim dogovorom na ova pitanja, trudim se da budem neko ko će mnogo više razmišljati glavom, a manje srcem u ovakvim stvarima, neće sud ni sudska jedinica ni u jednom mestu zaustaviti ljude koji su počeli odatle da odlaze. Čajetina o kojoj ste pričali spada u red razvijenijih opština danas, pa opet iz te i takve opštine ljudi odlaze, pa opet u Jablanici koju ste malopre pomenuli u je najveći broj neženja u Srbiji, iako imaju čak i asfaltni put malte-ne do svih kuća, ali ljudi odlaze i odatle.
Ne zaobilazi Srbiju ono što je uhvatilo sve zemlje ovog regiona, a kroz zemlje zapadne Evrope neke od njih prošlo još odavno i da li će nekoga u Jablanici sudska jedinica u Čajetini zadržati da ostane tu da živi? Teško. Teško pogotovo u situacijama kad su iz nekih opština, kao što neko od prethodnika reče, otišle mnoge institucije, ali otišle su između ostalog zato što se populacija tih opština prepolovila.
Nova Varoš danas ima nešto manje od 17 hiljada stanovnika, makar po popisu. Godine 1991. imala je preko 24 hiljade stanovnika, Tada je imala skoro pet hiljada radnika koji su radili u proizvodnji, danas ih nema ni 140. Svako od nas ko je racionalan, ko je razuman, ko želi dobro svojoj državi i svome kraju, svome zavičaju čini i daje maksimum svojih napora da pomogne ljudima koji se nalaze na čelima takvih lokalnih samouprava, ne da zadrže sud ako taj sud neće imati šta da radi, odnosno sudska jedinica, već da im pomognu da se ostvare uslovi za ulaganje u te opštine, za iskorišćenje njihovih privrednih potencijala, jer kad tu ponovo profunkcioniše privreda, lako ćemo mi da se okupimo ovde i izglasamo uvođenje sudske jedinice u neko od takvih mesta ili uspostavljanje osnovnog suda.
To je ono što bi valjda svima trebalo da nam bude cilj. Napravljene su nekad u prošlosti neke greške, napravljeni su negde i neki dobri potezi. Neretko se dešavalo da ti dobri potezi padaju u senku onih grešaka i loših stvari koje su učinjene, ali ako će biti organizovani sudijski dani u takvim opštinama, a ja opet kažem kao član VSS to ću tražiti od celog VSS i u svom domenu u nadležnosti onoga ko donosi Sudski Poslovnik, uvešćemo to kao obaveznu kategoriju naravno tamo gde za to ima osnova i gde posla ima.
Čajetina ima tu dobru stranu da ona ne može da se žali da joj ide kao opštini loše, ali opet kada pogledate u svih 10 opština, odnosno devet opština i Grad Užice u celom Zlatiborskom okrugu koji je jedini krug pored Grada Beograda i Južnobačkog okruga koji beleži pozitivan saldo u platnom bilansu sa inostranstvom, Čajetina spada u jednu od najsiromašnijih opština po životnom standardu ljudi koji u njoj žive, po nivou primanja iako opština prihoduje dobro, tako da ja razumem i moje zemljake i zemljake onih koji se ovde zdušno bore za svoj kraj da u njemu čak i onda kada sami shvate da eventualno sudska jedinica ili osnovni sud u nekom mestu, iako traži da se uspostavi, neće baš imati da radi toliko koliko se ovde predstavlja da se radi. Čajetina je opština u kojoj, za razliku od Nove Varoši, ako gledate čistu statistiku, po broju zaprimljenih predmeta, po prilivu predmeta, Čajetina ima mnogo manje osnova od Nove Varoši da ima i sudsku jedinicu. Čak, rekao bih, negde skoro tri puta manji osnov.
Ali, ja ne verujem da će sudska jedinica u takvom jednom mestu zadržati ljude od procesa urbanizacije koji se u Srbiji manje-više završava. Zato mislim da je naročito za ovakva mesta, i time zaključujem, i te kako važno da u njima profunkcioniše javno-beležnički sistem.
Postavljeno je jedno pitanje i mislim da je ovo veoma važno – šta će se dogoditi sa zgradama u kojima su danas smeštene sudske jedinice, a u kojima više sudskih jedinica po ovom predlogu zakona neće biti? Ja sam pristalica jedne ideje i videćemo da je pravno dobro uobličimo, da u takvim mestima, s obzirom da za njih ne postoji toliko interesovanje kandidata za javne beležnike, a interes je države da javni beležnik postoji i u Čajetini, i u Novoj Varoši, i u Kosjeriću, i u Bajinoj Bašti, i u Arilju, u takvim opštinama država će izaći sa ponudom da onome koji bude imenovan za javnog beležnika, na određeni vremenski period, da li je to pet, šest, sedam, više ili manje godina, ustupimo taj prostor na korišćenje bez naknade.
Time ćemo uraditi nešto što mislim da je izuzetno bitno i dobro, imajući loša iskustva naših suseda koji su uveli javno beležnički sistem, loša iskustva u manjim mestima.
Ovim bismo dali jednu i te kako veliku podršku onima koji su zainteresovani da javno beležnički sistem profunkcioniše. Izvinite, ako sam previše vremena oduzeo, mislim da je ovo što sam rekao izuzetno važno. Hvala vam.

Zahvaljujem uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo odgovoriću na pitanje koje mi je postavljeno. Naravno da ne.
Ako hoćete daću vam primer koji je i potpuno ličan. Od 1987. godine u mom selu na Zlatiboru ne radi škola. Nažalost to nije usamljen primer, i u susednom selu u kome postoji škola, ove godine iz tog sela niko nije upisao prvi razred. Znam da u Zlatiborskom okrugu koji može još da se podiči da ima više stanovništva na selu od, recimo Borskog ili Zaječarskog okruga, gde možete dan i po ili dva dana da idete seoskom sredinom i da ne sretnete ni jednog čoveka. Da ne pričam tek o, recimo, jugoistočnoj Srbiji ili nekim drugim krajevima.
Samo mi nije jasno kojom logikom, ako uzmemo i otvorimo tu školu koja od 1987. godine, dakle 26 godina ne radi, da li ćemo nekoga tu zadržati? To je ono što je naš najveći problem. Da li, ako ostavimo školu i plaćamo učitelja da svakoga dana ulazi u praznu učionicu, ćemo zadržati nekoga da tu ostane da živi? Mislim da nećemo. Možemo i fakultet da otvorimo tamo, opet se ništa neće promeniti. Ovo su stvari koje se ne dopadaju ni meni ni vama ni nikome razumnom ko ovom zemljom hoda, ali su to stvari koje su ne jednu, ne tri godine, već nažalost, to smo počeli da merimo decenijama, realnost u Srbiji, na našu veliku žalost.
Da li ćemo time što ćemo ostaviti zgradu u kojoj je nekada bio opštinski sud da u nju dolaze sudije, koje će dolaziti svakog radnog dana, a imati posla da rade jednog radnog dana u nedelji, nešto promeniti? Čak i da imamo basnoslovno bogatstvo, mislim da nećemo.
Ovo što kroz ovaj zakon, između ostalog, sprovodimo sada u Srbiji, dakle jednu realnu racionalizaciju sistema, je nešto što je, recimo, sprovedeno u jednoj Nemačkoj. Mnogo bogatijoj, mnogo ekonomski jačoj od Srbije sprovedena je reforma u kojoj svako mesto koje ima 15 hiljada stanovnika i manje i određeni broj predmeta je mesto u kome je ukinut svaki oblik suda, a oni su imali takvo sudsko uređenje u kojem je mogao da postoji sud u kome radi samo jedan sudija. To se trenutno sprovodi i u Austriji. Ne bih da nabrajam sve zemlje. Mnogo ekonomski i u svakom drugom pogledu stabilnijim i razvijenim zemljama od naše.
Jednostavno, to je problem. Ljudi odlaze. U ta sela žene neće da dođu da žive. Naše žene bi po statistici bile najsrećnije da mogu da rode pola deteta, a ne jedno. Sada dolazimo u situaciju da se suočavamo sa tom surovom realnošću kroz funkcionisanje sistema na ovom primeru. Jeste li za ovo krivi vi? Da li sam kriv ja? Da li je kriv bilo kod od nas ko sedi ovde? Nije. Moramo da vidimo da ono gde je racionalno da nešto postoji da ga ojačamo, da pomognemo da postoji u punom kapacitetu.
Nemojte da narod zavaravamo pričom, ako nam ode sudska jedinica, neće nam ostati niko. Svako ko to priča, vrlo dobro je svestan da to nije tačno.
Ovim predlogom zakona je predviđeno da se vaspostave osnovni sudovi i da se promeni priroda sudske jedinice i da ona faktički bude sud u mestima gde u ovom trenutku… Zato postoji razlog. Ako to ne bismo uradili danas, svi pokazatelji govore da za pet godina, u mnogim od tih mesta u kojima danas možemo da sačuvamo sudsku jedinicu i sud ne bismo imali ništa. Dakle, dajte da spasemo šta se spasti može, da napravimo jednu racionalnu organizaciju pravosudnog sistema u Srbiji. To sa sobom nosi mnogo teškoća, mnogo prepreka, ali mislim da vredi raditi na tome.
Kada smo pričali o kandidatima za javne beležnike, zakonom su propisani prilično ozbiljni kriterijumi. Uveren sam da ima ljudi koji ispunjavajući te kriterijume će pokazati interes da dođu na ta mesta. Opet kažem, zašto bi bilo teško sutra nekom kandidatu koji je iz Beograd, koji je položio javno beležnički ispit, koji ima svoju vikendicu ili kuću na Zlatiboru, da ode gore da prijavi prebivalište i da bude imenovan za javnog beležnika tamo. To će se sigurno dogoditi posle ovih podataka koji su ovde izneti. Samo kad su overe u pitanju, ničim drugim da se ne bavi, on može da živi odlično od toga. Ako to ne bude uradio neko iz Čajetine, iz Užica, uradiće neko iz Beograd i otići će gore.
Zato je mnogo važno da u svim sredinama kandidati budu svesni toga. Valjda je bolje da radim u sredini gde me svi znaju, nego tamo gde me niko ne zna.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, upravo ovaj zakon konstatuje tu tešku realnost koju on nema šanse da ispravi. Imate nešto što je takođe surova realnost. Nema prava niti potrebe za pravom bez subjekata prava, a subjekti prava jesu fizička i pravna lica, ljudi i organi i organizacije, ustanove, privredna društva. Ako toga nema, nema potrebe za bilo kakvim pravnim regulisanjem bilo čega. Bilo kakvim.
Ova mala mesta su došla u problem onoga trenutka kada su u njima ugašena porodilišta. To je bio prvi alarm za sve ljude koji su živeli u tim mestima. To je bilo prvo zvono na uzbunu države koja je tada bila mnogo organizovanija, mnogo ekonomski sposobnija, mnogo efikasnija. Države nije bilo da reaguje u tom trenutku.
U kojoj smo sada poziciji? Sada smo u poziciji da stanemo pred tu tužnu sliku i da kažemo – tu jeste tužna, u nekom mestu bi mogla da bude uskoro, dajte da sprečimo tamo. Jer, kada pogledate starosnu strukturu stanovništva, opet nažalost shvatite da ljudi od 50-60 godina koji čine pretežan deo tog stanovništva, nažalost više nisu reproduktivno sposobni i ne mogu da rađaju decu.
Ako je izlaz u tome da vraćamo ljude da tu žive, dajte da vidimo kako ekonomski da ih privučemo. Mislim da ćemo se oko toga svi složiti, da je to ključna stvar. Onog trenutka kada ekonomija tu opet ojača do te mere da se preduzetniku, privredniku, zaposlenom ne isplati da ide samo jednom nedeljno na ročište, već je broj ročišta povećan pa je potrebno umesto jednom, tri puta nedeljno da se održavaju, tada možemo da razmišljamo o uspostavljanju sudske jedinice ili suda.
U ovoj situaciji zaista teško, pogotovo tamo gde realno, racionalno gledano nema osnova. Naravno da je mnogo bitno definisati šta je to strateški državni interes. Jedan sam od onih koji se zalažu, a to i neki od donedavnih koalicionih partnera dobro znaju da država Srbija treba da donese jedan akt koji po Ustavu još uvek nije donela, a reč je o strateškom planu razvoja Republike Srbije za period od 10 do 20 godina.
Ono čime se čitav lanac, niz prethodnih vlada Republike Srbije bavio jeste gašenje požara, rešavanje tekućih problema i retko kada ili gotovo nikad pravljenje nečega što je vizionarska investicija u budućnosti. Baveći se svim tim tekućim problemima, svakodnevnim bilo da su oni pravne, ekonomske, političke prirode, potpuno zaboravimo na to od čega treba ljudi da žive u budućnosti i dolazimo u ovu situaciju da konstatujemo da nas je sve manje i manje.
Tu se postavlja pitanje šta nam je u ovom trenutku prioritetan državni interes? Prioritetan državni interes je da biološki opstanemo. Kada biološki opstanemo onda ćemo mnogo drugačije i lakše u budućnosti gledati na plansko i strateško rešavanje nekih problema. U suprotnom i za slučaj da se osnuje sudske jedinice za opštine o kojima smo govorili, bojim se da će narednih nekoliko godina pretežan deo njihovih aktivnosti biti u ostavinskim raspravama, u sačinjavanju zaveštanja i ugovora o doživotnom izdržavanju, a i to će preuzeti javni beležnici.

Kao što smo malo pre imali slučaj kod Varvarina gde je narodni poslanik Aligrudić podneo amandman koji je u svojoj sadržini identičan delu amandmana koji je podneo Odbor, a koji sam prihvatio, tako i ovde izjavljujem da prihvatam ovaj amandman.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kako simbolično zvuči usamljen jedan aplauz na bujicu praznih i besmislenih reči koje mogu da se čuju.
Budite toliko pristojni pa saslušajte pristojno kao što ja mogu da slušam neistine, notorne neistine i besmislice koje mogu da budu izrečene na moj račun i na moj rad.
Nekada se pitamo kako neko ima moralno pravo da govori o nekim stvarima. Kaže izreka – brate moj, u mom oku vidiš trun, a u svom ne vidiš balvan. Tako je i u ovom slučaju.
Jedno strukovno udruženje je izašlo sa procenom pre nekoliko dana da je nakaradno sprovedenim izborom ili kako neko kaže reizborom nosilaca pravosudnih funkcija u Srbiji koji je izvršen krajem 2009. godine, pričinjena je šteta u vrednosti oko 15 miliona evra. Petnaest miliona evra za koje je moglo da bude otvoreno oko 15 hiljada novih radnih mesta. Petnaest miliona evra za koje je moglo da bude sređeno da ne kažem koliko sudova, tužilaštava, škola, bolnica. Petnaest miliona evra koje će građani Srbije, koji sa mukom u ovim teškim uslovima pune budžet RS morati da plaćaju zbog brljotina koje je neko namerno ili nenamerno, verujem da će se utvrditi, pravio u svom radu, zbog čega je neko prvi put u Evropi 30% nosilaca pravosudni funkcija ostavio na ulici a da ih nije udostojio obrazloženja zašto to radi. Petnaest miliona evra toliko koštaju da se urade u ovom trenutku dve zgrade za smeštaj nekoliko sudova i tužilaštava u Beogradu.
Toliko koštaju da mogu da se opreme, recimo, dva nova zatvora u Srbiji, koja bi mnogo više pospešila rad. Ali, kao što malopre rekoh, 15 hiljada novih radnih mesta za 15 miliona evra. Petnaest miliona puta to treba napisati, zapisati i ponoviti, a ne jednom, i imati obraza i govoriti o nečemu nakon toga. Jedan naš veliki pesnik je rekao za nekoga - nije taj najjači zato što je mnogo hrabar, nego zato što se ničega ne stidi.
Iako sam planirao da govorim znatno kraće u završnoj reči o raspravi u načelu, moram da se osvrnem na ovo, jer kada neko 100 puta ponovi neistinu, verovatno teži ka tome da to postane istina, pa tako i ovde. Vrlo je nisko i loše stanje u pravosuđu Srbije, tako je. Neverovatno kako logički akcenat citiranja one ekspertize Venecijanske komisije nikako nije bio upravo na tome, iako je nekome kozmetika većinom u glavi, a Venecijanska komisija se ne bavi kozmetikom. Ona kaže – da, većinom jesu tehničke izmene zakona i, normalno, tamo gde su napravljene tehničke greške, tamo treba praviti i tehničke izmene, ali mislim da su dva poslanika jedne opozicione stranke vrlo maliciozno, sa namerom da prikažu kako Ministarstvo radi loše i bavi se samo ispravljanjem nekih tehničkih nedostataka, citirali ekspertizu Venecijanske komisije i u njoj sledeće reči – prilično tehničke prirode. Dakle - izmene su prilično tehničke prirode, izgledaju da nisu velike, s obzirom na teško stanje u kojem se srpsko pravosuđe nalazi. E to je logički akcenat izveštaja Venecijanske komisije – s obzirom na teško stanje.
Zašto je teško stanje od pre pet godina preraslo u još teže stanje? Da to stanje nije bilo teško, verovatno mi ne bismo došli na vlast i verovatno biste vi još uvek bili na vlasti, ali s obzirom da su građani Srbije i te kako prepoznali ko je radio loše, znali su to da ocene i na izborima. Dakle, oni koji su bili majstori kozmetike priviđa im se kozmetika, pa često znaju da održe govor kao pred ogledalom, pričajući o svojim manekenskim osmesima i kabinetskom hrabrenju.
(Poslanici DS dobacuju s mesta: Kakve su to reči?)
Vrlo primerene.
(Janko Veselinović, s mesta: Predsedavajući, da li slušate šta govori?)

Izvinjavam se ako se neko nalazi prozvan, verovatno zbog toga što mu savest toliko ne dozvoljava da ne bude prepoznat u ovim rečima, ali ja imam obavezu i prema sebi i prema Vladi ispred koje govorim i prema građanima Srbije da kažem stvari onakve kakve jesu i da ih pristojno nazovem pravim imenom.
Ovde je postavljeno pitanje od poslanika jedne druge stranke i ja to moram otvoreno da kažem, zato što je reč bila o prilično neprincipijelnom izlaganju. Rečeno je – izmene su kozmetičke. Opet kozmetika. Dalje - da li su uređene analize troškova i da li će u narednom budžetu biti vidljive finansijske uštede? Takođe, rečeno je da je predložena mreža loša, da lišava mnoge građane i naseljena mesta sudskih jedinica i pristupa pravdi.
Vidite ovako, ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava Vlada je podnela Skupštini u aprilu mesecu ove godine. Tada su pripadnici te stranke bili deo vladajuće većine. Apsolutno niko od njih, niti od njihovih predstavnika tada u Vladi Republike Srbije nije ustao i rekao nešto ovako. Neki od njih su sa obe ruke glasali, što se kaže, za ovakav Predlog zakona i u tom delu je Predlog zakona ostao potpuno identičan onakav kakav je bio u aprilu ove godine.
Da li su rađene finansijske analize? Svakako. Tamo gde smo imali materijala da ih radimo radili smo ih. Katastrofalna je situacija što u najvećem broju sudskih jedinica nisu vođene nikakve evidencije trošenja novca i niste mogli da uradite nikakvu analizu finansijsko-materijalnog poslovanja. Bez takvih analiza ne bismo ušli u ovakav projekat. Takve analize su u dva navrata predstavljene i evropskom komesaru za proširenje i nakon toga je pozdravljeno suočavanje sa ovim narednim stvarima koje treba da se rade.
Pokrenuto je pitanje troškova i opet neko ko je vrlo vešto pokušavao da obmane javnost. Neko kaže – znate, povećali ste troškove u narednom budžetu, a obećali ste štednju. A znate, 1. oktobra je počeo da se primenjuje novi Zakonik o krivičnom postupku, koji je predložila prethodna vladajuća većina, ona ga usvojila, a u finansijskim efektima tog zakona je navedeno – ne znamo koliki će biti, ali ćemo uz primenu da procenjujemo koliko će novca da se troši, pa ćemo toliko predviđati. Pa, normalno da je predviđeno više novca u narednom budžetu. Od čega mislite da rade javna tužilaštva i sudovi? Od čega mislite da se sprovodi tužilačka istraga kojom sada treba tužioci da se bave, a ne sudije? Naravno da tu treba da bude predviđeno više novca.
Da li sam ja srećan zbog toga što se u tom delu troškovi povećavaju? Nisam, ali sam zadovoljan zbog toga što ćemo na ovoj strani, koja se tiče funkcionisanja mreže sudova, troškove smanjiti. Sve drugo je vrlo neprincipijelno i prilično demagoški.
Nije tačno da je odvojen veliki broj građana od pravde. Ako neko nešto želi da iskritikuje, onda je sasvim fer, džentlmenski i korektno da od početka uzme i sasluša neko obrazloženje, neko izlaganje, pa da čuje da sam kao ovlašćeni predstavnik predlagača nekoliko puta ponovio da insistiramo na uvođenju prakse održavanja sudijskih dana.
Iznošene su statistike koje su opet bile nepotpune. Ako kažete da u jednoj sudskoj jedinici ima 6.500 predmeta, a pri tome prećutite da od tih 6.500 predmeta oko 4.800 predmeta jesu izvršenja na osnovu verodostojne isprave. Dakle, nešto čime se sada bave svakog dana sve više i više privatni izvršitelji. Onda to nisu klasični parnični predmeti. Onda to nisu radni sporovi. Onda to nisu bračni i porodični predmeti, nego ih ima znatno manje.
Iako je bila rasprava u načelu, a očekujem mnogo više rasprave te vrste u pojedinostima, navedeni su primeri određenih opština gde je moguće da je napravljena greška u predlogu, ali zato i jeste Narodna skupština najviši organ vlasti u Republici Srbiji, zato Narodna skupština nije korito reke koja samo treba da proteče kroz nju i zato i postoji rasprava u načelu i u pojedinostima i mogućnost da se interveniše u predlog zakona i da se on ispravi.
Juče je jedan poslanik rekao – shvatite naše primedbe kao dobronamerne. Takve ih i shvatam. Kada god su takve, uvek su i prihvaćene. Pogledajte da li je iz nekog resora u prethodnih 15 meseci prihvaćeno toliko amandmana koliko je u slučaju zakona koje je predlagala Vlada ispred Ministarstva pravde i državne uprave. Mislim da je to dobro i mislim da se time odvajamo od neke stare prakse gde je upravo Skupština bila samo korito kroz koje je reka mogla da proteče i nikada više se ne vrati u nju. Ovde je zakonodavna vlast i kao takva i treba da postoji.
Dakle, sudijski dani treba da budu organizovani. I da, postoji razlika između sudskih jedinica koje su planirane da se ugase.
Recimo, ovde je pomenuta opština Sečanj. Juče sam govorio, opet ću da pomenem. U Sečnju ima posla za 1,01 sudiju, a tamo je trenutno raspoređeno dvoje sudija. Znači, jedan sudija se tamo plaća, a da nema posla. Zar nije jeftinije poslati jednom u dve ili jednom u tri nedelje sudiju u to mesto, zakazati ročišta, održati ih, nego da plaćate tri nedelje u praznom hodu funkcionisanje cele sudske jedinice. Kao i što svi mogu da vide da po ovim predlozima zakona sudska jedinica više nije ono što je bila, odnosno što jeste sada po postojećim zakonima, već faktički predstavlja sud bez pratećih administrativnih službi i rukovodstva, ali, sud u kome mogu da se sude sve materije.
Da li ovo znači, da li ovaj predlog mreže, ukoliko bude usvojen znači da će se za ostavine, neostvarene zarade, alimentacije, ovde je rečeno da li će iz Odžaka, značiti da će majka morati da putuju 37 kilometara u Sombor da bi mogla da ostvari pravo na alimentaciju? Pa neće, zato što će taj sudija doći onoliko koliko predmeta bude. Doći će u Odžake, održati ročište, ako treba tu i presuditi, objaviti presudu i stvar će biti završena.
Istina je, i ja svoje reči ne potirem, da, kada iz jednoga grada ode učitelj, kada ode lekar, kada ode sudija, kao da ste mu uzeli i dušu i pamet i savest. Nažalost, mi imamo sve više opština iz kojih su otišli ili odlaze i učitelji i lekara i onda tu treba da ostane da radi sud. U jednom trenutku pod znacima navod, sud, jer to nije sud, već okrnjena sudska jedinica. U jednom trenutku kome da sudi? Da li možda mrtvima? Da li je državi stalo do toga mesta? Jeste, ali nikoga nisam čuo da kaže iz toga mesta su prvo otišla preduzeća, otišao je kapital, otišli su radnici, otišle su pare i kada je počeo da odlazi kapital, počeli su da odlaze ljudi, a kada odlaze ljudi i firme koji su subjekti prava onda onaj koji treba da odlučuje o pravima ostaje bez svoga posla.
Nažalost, ali je tako i u selu u kome ljudi umiru i u kome se deca više ne rađaju, više ni pop neće da živi, nego dolazi iz susedne eparhije i da sveti vodicu i da krštava, ako se nekad desi da krštava i venčava ali uglavnom da sahranjuje. To je žalosna i teška sudbina Srbije danas.
Da li je ovo zakovan predlog? Nije. On može da bude promenjen vašim amandmanima, on može da bude promenjen i poboljšan i amandmanima odbora, ali on treba da bude korigovan ekonomskim razvojem Republike Srbije. Kada u manje sredine budu počeli da se vraćaju investitori, da se otvaraju nova radna mesta, da mladi ljudi tu formiraju porodice, onda će i sudovi imati šta da rade. Nama se većinom ova mreža ne sviđa, ali ona je slika i prilika današnje Srbije.
Ne želim više mnogo da vas zadržavam, ali zaista, da li neko ko je naneo toliku štetu srpskom pravosuđu, Republici Srbiji, onima koji to pravosuđe čine, može da bude najglasniji u kritikovanju stanja u kome se pravosuđe nalazi. Moje mišljenje je da ne treba da se čuje. Verujem, uveren sam da veliki broj građana Srbije to mišljenje deli.
Juče je zaista iznet sijaset neistina. Ne znam da li na svaku od njih treba reagovati, ali ću reći nešto. Postavljeno je pitanje. Nekoga ću citirati, kaže – zašto gospodine ministre niste preispitali zašto su oni koji su odlukama Ustavnog suda vraćeni bili neizabrani?
Ponoviću po ne znam koji put – zato što dovodimo u pitanje izbor svakoga od onih koji je izabran, jer ako je jedno telo biralo sudije, pa omašilo kod 600 sudija, objasnite mi kako je to pogodilo kod onih 1.200? Kako je to pogodilo kod onih 1.200? Gde je tu elementarna logika?
Kaže – nikad više sudija u Srbiji. Ko je to rekao, taj je sve obmanuo. Nije tačno. Ako pogledate brojčano, broj sudija u Srbiji danas i u Srbiji pre pet godina je približno isti. Gotovo identičan broj, ali opet to neko ne želi da kaže. Zašto? Da bi mogao da obmanjuje javnost. Zašto da obmanjuje javnost? Zato što su i posle odlaska sa vlasti 16 meseci tih istih, iz dana u dan posledice njihovog delovanja u pravosuđu sve veće i veće i sa njima je teško boriti se.
Da li je to neki alibi onima koji danas obavljaju vlast? Nije alibi i ne treba da bude. Treba biti do tog nivoa minimalno korektan pa to reći - 15.000.000 evra štete samo u pravosuđu. Gde to ima? Zašto je nastala šteta? Zašto su isplaćivane plate ljudima koji nisu radili? Hoće li to neko da objasni? Da ne pričamo o tome koliko se trošilo na putovanja. O tome tek da ne pričamo? Kao u srednjevekovnoj Engleskoj, putujući kraljev sud. Šteta što niste išli, možda biste ostali na vlasti da jeste.
Dakle uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što sam oduzeo više vremena nego što sam planirao. Ali, znate, bolje da pitam vas, a vi bolje da se naučite da ne dobacujte kada neko govori i da budete do te mere pristojni i korektni, makar da opravdate naziv stranke u kojoj jeste, u onoj minimalnoj meri šta demokratija znači.
Izvinjavam se ako sam previše vremena oduzeo, već se u raspravi u načelu iskristalisalo gde su moguće manjkavosti naročito Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Ostajem pri onome što sam rekao da zakone treba menjati postupno i pažljivo, da iako je neko očekivao revolucionarni postupak. Ponavljam, više sam za evoluciju nego za revoluciju, a uveren sam da ćemo u raspravi u pojedinostima zajedničkim naporima uspeti da one nedostatke ovih predloga zakona koji su identifikovani i oko kojih je nekoliko različitih poslaničkih grupa bilo vlasti, bilo opozicije diskutovalo i skrenulo na njih pažnju, da ćemo doći u situaciju i da te nedostatke ispravimo.
Hvala vam na konstruktivnoj raspravi. Hvala onima koji su govorili i za zakon i protiv zakona. Jer, da nije onih koji govore protiv zakona onda ne bi ni parlamentarna procedura imala nekog velikog smisla. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zaista pažljivo prateći diskusiju, trudim se da reagujem onda kada se u nečijoj diskusiji pomenu zaista grube i notorne neistine. Upravo je u prethodnom izlaganju izneto, nadam se ne namerno, nekoliko takvih notornih neistina.
Nije mi jasno kako to neko ko se zalaže za nezavisno sudstvo, očekuje od izvršne vlasti da ispituje zašto je nešto zastarelo, a zašto nije. Ako gradimo sistem nezavisnog sudstva, onda smi oni koji pravosuđem rukovode treba da ispituju zašto se u nekom postupku sudskom, nije postupalo, onako kako je to trebalo da se radi.
Ako se to očekuje od predstavnika izvršne vlasti i da to uradi predstavnik izvršne vlasti, isti oni koji se danas pozivaju na nezavisnost će skočiti sa primedbom i pridikom da je to udar i atak na nezavisno pravosuđe, ili je udar i atak na nezavisno pravosuđe, kada reagujete u slučaju kome vama ne odgovara, a u slučaju kada odgovara, to nije atak na nezavisno pravosuđe.
Koja je notorna neistina izrečena? Notorna neistina je da se u prethodnom periodu doneta merila za ocenu rada nosilaca pravosudnih funkcija. Apsolutno neistinito ili neko možda smatra da je merilo političke podobnosti, merilo koje je doneto u prethodnom periodu, pa kada je ono narušeno…
(Narodni poslanik Janko Veselinović, dobacuje s mesta.)
Nisam ni rekao da je to niko rekao, a molim vas da mi ne upadate u reč, kao što ni ja ne upadam vama.
Dakle, merila za ocenu rada sudija i tužilaca nisu doneta. Neka su donošena pre nešto više od desetak godina, imala su smisla iz toga ugla gledano samo da je sprovođen Zakon o lustraciji, a pošto ni to nije činjeno, onda ni ona nisu imala smisla. Poslednja efektivno primenjivana doneta su, ako se ne varam, početkom devedesetih. Godine 1993. Možda ste mislili na njih? Ne znam. Opet, apelujem na vas da budemo racionalni i da budemo iskreni. Vi sad kažete da je radna grupa koja je formirana, i koja je uspostavila merila i koja je čak dala predlog, koji u 95% sadržan u ovom predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, da je odlučivala po političkoj podobnosti koje gde na vlasti, pa navodno dolazi do uspostavljanja osnovnog suda.
Ni jedan predlog nije savršen, ali dokazaću vam da ovo trenutno stanje, po važećem zakonu iz 2008. godine je u nekim stvarima bilo prožeto velikim suprotnostima bez nekog vidljivog razloga.
Evo, recimo, pomenuli ste da će opština Sečanj ostati bez sudske jedinice. U opštini Sečanj za godinu ima predmeta za 1,01 sudiju. Dakle, posla za jednog sudiju i zbog toga postoji sudska jedinica. Prateći priliv predmeta osnovano možemo da tvrdimo da već naredne godine neće biti ni za jednog celog sudiju predmeta. U isto vreme imate opštinu Golubac u kojoj i po važećem zakonu apsolutno ne postoji ni sud ni sudska jedinica, ništa, u kojem ima predmeta za više od dvoje sudija.
Nabrojali ste recimo da u Baču neće biti ničega. Niste hteli da kažete da ovaj zakon predviđa da se osnuje jedan osnovni sud za područje opština Bač i Bačka Palanka. Hoćete da kažete da je ljudima bilo bliže da iz Bača putuju u Novi Sad nego u Bačku Palanku? Verujem da to neće podržati niko od građana Bača jer vrlo dobro zna koliko je Bač udaljen od Novog Sada, a koliko od Bačke Palanke. U jednoj stvari ste rekli nešto što je istinito. I ja ću to bez problema da kažem, jer ja kažem i kada poslanik kaže nešto sa čime se slažem i što mislim da je dobro, bez obzira iz koje poslaničke grupe i partije dolazi. To je jednostavno jedan princip koga se držim. Ne razumem gledišta onih koji tvrde da samo što se nebo nije srušilo na nas, provalila se zemlja i cela Srbija otišla u ponor, a često znaju tako da prikazuju trenutno stanje. Mene hrabri to što je svaki put posle takvih diskusija, makar u nekim stvarima koje se kritikuju na takav način stanje bolje, pa izgleda postoji neki odnos između te kritike, razvoja situacije.
Ali, rečeno je – ne vidimo da će ovi zakoni odgovoriti na najveće probleme srpskog pravosuđa. To je sasvim legitimno. Zbog toga što neko ne vidi, on je u opoziciji, a onaj koji vidi je u vlasti. Imamo svoje politike. Razlikujemo se. Svako dobije priliku da utiče na smer kojim će se država kretati i da uređuje institucije i stanje u društvu onoliko koliko je u njegovoj nadležnosti.
Koju ste istinu rekli, govoreći o Bačkom Petrovcu? Bački Petrovac kao mesto koje, hajde možemo ga nazvati, je neka vrsta prestonice naših sugrađana slovačke nacionalnosti, mesto koje za njih ima istorijsku težinu jer su se u Bačku prvo Slovaci doselili, u Bački Petrovac. Uveren sam da su ovde podneti amandmani i da je to činilo nekoliko poslaničkih grupa i to apsolutno podržavam. Videćemo u raspravi u pojedinostima, ali da ne govorim sada u pojedinostima. Neki od poslanika su govorili u načelu, jer jeste rasprava u načelu.
Kažete – koliko opština u AP Vojvodini neće imati ni sud ni sudsku jedinicu, pa onda navodite – Srbobran, Plandište, Bački Petrovac, Ada, Kanjiža, Sečanj, Žitište, Alibunar, Odžaci, Apatin. Niste naveli i Beočin koji nikada nije ni imao sud. Naveli ste Irig, a Irig nikada nije imao sud i tu je izuzetno nizak broj predmeta. Moram samo da vam skrenem pažnju na nešto što mislim da je veoma bitno. Predlog koji je sadržan u Predlogu zakona, a tiče se Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, gotovo u identičnom obliku je prosledio deo radne grupe koji radi u sudovima i tužilaštvima na području novosadske apelacije još u vreme vršenja funkcije predsednike Apelacionog suda pre devet meseci. Prethodni vršilac funkcija Apelacionog suda je čovek koji je bio na čelu te podgrupe, koji je gotovo u identičnom obliku sačinio ovo. Na osnovu čega? Rukovodeći se primarnim razlozima, a to je broj predmeta, funkcionisanje pravosuđa, racionalizacija njegovog rada i činjenje znatno efikasnijim. Ministarstvo je taj predlog prihvatilo i inkorporiraloga u Predlog zakona i donelo ga pred narodne poslanike.
U ovim stvarima se na prvom mestu najviše pitala struka. Drago mi je da u svakoj situaciji gde možemo da dovedemo stvari u to stanje da se najviše pita struka, a imam osećaj da se sada u ovoj materiji pitala struka više nego što se pitala u nekom drugom periodu, koji god da je, i cilj nam je da se svaki put sve više i više struka pita u ovakvim stvarima, došli smo do ovakvog predloga rešenja. Neko se eventualno sa tim ne slaže. Ima pravo da se sa tim ne slaže. Ako je narodni poslanik da putem amandmana utiče na izmenu onoga što je predloženo i to je legitimno i uvek će takav način rasprave doživeti podršku sa naše strane.
Još jednom želim da pomenem nešto što sam govorio juče i bilo bi dobro kada biste to zaista shvatili, a ne samo birali reči kada ministar nešto govori pa vam se dopadne, pa to citirate, a kada vam se ne dopada ne citirate. To je legitimno. Dakle, tamo gde neće biti sudske jedinice, a ima posla za suđenje, ne u toj meri i tog nivoa da tu može da se plaća i postoji sudska jedinica, obavljaće se suđenja. To građani treba da znaju. Naročito u mestima koja su prilično udaljena od mesta suda. Ovaj zakon predviđa znatno manji broj mesta koja će biti mnogo udaljena od sedišta suda u kojima ne postoji sudska jedinica. Bolje su povezane jedinice lokalne samouprave koje će biti upućene na sedište suda.
Još jednom da se vratimo na ono što je malo pre pitano. Ja to pozivam celokupno društvo, od narodnih poslanika do bilo kog ministra, do svakog građanina. Zanima vas zašto je neki predmet zastareo. Pitajte predsednika suda. Nemojte da očekujete da vam odgovore na takva pitanja daje onaj koji nema gotovo nikakve ili minorne nadležnosti u tom pogledu. Pitajte sudiju, pitajte predsednika suda. Uveren sam da svako od vas sudija, kada donese presudu, da iza te presude stoji i da nema nikakav problem da izađe pred kamere, da izađe pred novinare i kaže – da, doneo sam presudu iz tog i tog razloga. Ja mogu to da zadržim za sebe, ali ako je interes javnosti za neku odluku i zašto je odluka na takav način doneta, izvoli sudijo, izađi pred svoj narod, u čije ime sudiš, i reci – doneo sam tu odluku zato što je zakon propisao to, to i to, a moja dužnost je da primenjujem zakon.
Krajnji je populizam izaći i pitati ministra – ministre, a zašto ti je to zastarelo? Pa onda, kada to ovde čuje, iz poslaničkih klupa, bilo koji građanin s punim legitimitetom to može da pita bilo kog ministra, nevezano ko je danas, ko će sutra biti na vlasti.
Pomenuli ste jedan slučaj koji je zastareo, gde je čovek bio, ako se ne varam, četiri godine u pritvoru. Da li je to igde u svetu normalno? Četiri godine.
Još nešto, hajde, opet ću citirati jednog kolegu koji nije danas ovde, ali zaista je rekao juče veoma važnu stvar. Ovo je na liniji krajnje podmetačine, iako ja verujem da onaj ko je ovo rekao nije imao tu nameru i da je imao dobru nameru. Kaže – zašto Bački Petrovac nema ni sudsku jedinicu, pa građani neće imati pravo na službenu upotrebu jezika i pisma. Opet kažem, službena upotreba jezika i pisma se reguliše Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma. Postoji jasna volja i namera da se to pitanje definiše novim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma i obavezali smo se, unoseći u Akcioni plan Nacionalne strategije za reformu pravosuđa da donesemo novi Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma.
Da li građanin koji je pripadnik neke manjinske nacionalne zajednice ima pravo na vođenje postupka na svom jeziku? Naravno da ima pravo. Opet kažem, ponosan sam što u Republici Srbiji to pravo se ne uskraćuje.
Imamo nekih problema. Imamo problema, recimo, u kraju iz koga sam ja, u Raškoj oblasti, i o tome moram da pričam otvoreno. Tamo imamo problem zastoja velikog broja postupaka zato što jedan broj građana traži da se vodi postupak na bosanskom jeziku.
Neko je malo pre pomenuo Haški tribunal. Mislim da je Haški tribunal, a i Evropska komisija to pitanje na jedan vrlo racionalan način rešila. Oni to zovu jednim nazivom, sa kojim se ja ne slažem, tzv. BHS, ali su tvrdili da je reč o jeziku koji je svim učesnicima u postupku vrlo dobro razumljiv. Ja ću sa svoje strane uticati da se takav princip primeni i ovde, jer ćemo imati veliki problem u funkcionisanju uopšte sistema državne uprave i pravosuđa. Čak je i EU, prilikom ulaska Hrvatske u članstvo, identifikovala jezik koji je u njihovoj službenoj upotrebi kao jezik koji je u službenoj upotrebi i u Srbiji. Politički možemo da se razlikujemo, lingvistički mislim da je nepodeljeno mišljenje, da je u ovom trenutku to jedan jezik.
Da li problema postoji? Da, ali u ovom slučaju Bačkog Petrovca mislim da ne postoji i da neće postojati nikako.
Pričaćemo u raspravi o pojedinostima. Imam još nešto što bih rekao na ovu temu, ali još jednom imam obavezu da kažem – u prethodnom periodu nisu doneta merila i kriterijumi za ocenu rada sudija. Da jesu, mnogi problemi ne bi postojali i ne bi se sada postavljalo pitanje – zašto neko ko je vraćen, a ne treba da bude vraćen, ili neko kaže – zašto neko ko je izabran, a nije trebalo da bude izabran, je i dalje na toj funkciji?
Ali nije na nama, ni na narodnim poslanicima, ni na ministrima, ni na izvršnoj, ni na zakonodavnoj vlasti da ceni ko je podoban, a ko nije. Tu je Visoki savet sudstva, u ovom trenutku radna grupa za izmene i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva, za izmene i dopune Zakona o Državnom veću tužilaca, radi svoj posao. Rok im je da u poslednjem kvartalu ove godine po Akcionom planu taj posao završe, da svoj nacrt zakona dostave ministarstvu, ministarstvo Vladi i uveren sam da će se to naći pred narodnim poslanicima, pa da ćemo moći i o tome da govorimo.
Rečeno je još nešto. Kaže – šta smo učinili ovim zakonima da se stanje popravi? Ima u ovim zakonima, koliko god neki smatrali da su intervencije kozmetičke i tehničke, opet kažem, ministarstvo je ovde sledilo rezultat rada radne grupe. Radnu grupu su činili renomirani stručnjaci iz pravosuđa, iz advokature, iz profesure, pa me čudi kako onda neko ostane slep kada je recimo u pitanju produženje onog roka zastarelosti za disciplinske prekršaje. Treba pogledati u prethodne tri i po godine koji je disciplinskih prekršaja u Visokom savetu sudstva zastarelo a koliko tek u Državnom veću tužilaca, koje je tek ove godine dobilo svoje disciplinske organe. Samo treba pogledati koliki je broj disciplinskih prekršaja protiv nosilaca pravosudnih funkcija zastareo. Ovde se taj rok produžava na dve godine i postavljaju se osnove da disciplinski organi ova dva nezavisna tela svoj posao rade mnogo bolje, da steknu bolje uslove za rad i se formiraju organi koji će se isključivo baviti ovim pitanjima. Zahvaljujem.

Mene nikad istina ne pogađa, ja pred istinom stojim i nemam nikakvih problema da se sa njom suočavam. Možete da priđete i da vidite da nisam mrtav hladan, vrlo sam živ i topao. A preko činjenica ne prelazim, već isključivo ostavljam posao da se njime bavi onaj ko je za bavljenje tim poslom nadležan.
Prema tome, da li se meni dopada što u Srbiji predmeti zastarevaju? Ne. Mislim da je to veoma loše. Mislim da je to, i trudim se da budem maksimalno objektivan, za razliku od promena raspoloženja nekih koji mogu da budu jedno vreme „objektivni“ a neko vreme ne, da je to hronični problem srpskog pravosuđa. Vi navodite dva slučaja, gde je reč o nekim malo zvučnijim imenima. Koliko li je predmeta koji zastarevaju a u kojima su zainteresovani malobrojni obični građani, a za koje mi ne znamo?
Da li je to dobro? To nije dobro. Ja mislim da to treba da se otklanja, ali da to ne sme da otklanja ni Narodna skupština, ni Ministarstvo pravde i državne uprave, ni Vlada Republike Srbije, već srpsko pravosuđe. Srpsko pravosuđe poslednjih nekoliko godina i u narednih nekoliko godina dobijaće budžetska ovlašćenja. To je dobro. Kad sam juče pričao o nezavisnosti, s jedne, i odgovornosti, s druge strane, dobiće svoj budžet pa će iz tog budžeta plaćati brljotine svoga rada ili nerada i ovakve stvari. Verujem da se u tome značajna većina nas, pogotovo pravnika, pogotovo onih koji se bave pravosuđem, i slaže.
U tom slučaju će se mnogo više voditi računa kako se postupa, da li se ročišta zakazuju na 12 meseci ili se zakazuju, ako ima prostora, mnogo češće, da li se presude donose u razumnom roku, da li se po odlukama koje su donete po pravnom leku postupa adekvatno, da li se odluke po pravnom leku donose utemeljeno a ne ofrlje, da li se pritvori određuju i kako se određuju, itd. Kažete – nemojte da ja pričam o tome. A zašto ja da ne pričam o tome kada sam kao ministar nadležan za pravosuđe nasledio hiljade i hiljade zahteva za naknadu štete lica neosnovano lišenih slobode, za preko 120 hiljada dana neosnovano provedenih u pritvoru, u periodu pre nego što sam stupio na funkciju ministra pravde i državne uprave?
Mnogi od nas smo kritikovali, dakle, i sam sam bio neko ko je kritikovao važeći Zakonik o krivičnom postupku, u čijoj izradi nisam učestvovao, u čijem donošenju nisam učestvovao, ali je država preuzela obavezu da počne sa primenom toga zakonika. Moje je mišljenje da tu postoji jedna, u moru loših, od dobrih strana, a to je što ćemo prvi put imati i mnogo više i mnogo bolje definisanu odgovornost za rad tužilaca, koji će i te kako voditi računa šta će optuživati a šta neće optuživati. Jer, za ono što optuže, u slučaju pada optužnice pred sudom, donošenja oslobađajuće presude, odgovaraće budžet tužilaštva a ne više budžet suda. Pa ako neće moći da plate, onda neće moći ni da primaju plate.
Veliki problem našeg pravosuđa, i o tome otvoreno moram da govorim, jeste činjenica da je to jedan neodrživ sistem, da je to sistem u kome se dugi, dugi niz godina samo uzima i to što se uzima ne vodi se računa kako se uzima. Juče su na jedan pogrešan način protumačene moje reči kada sam govorio o platama sudija. Ja se nikako ne zalažem da te plate budu manje, ja sam čak neko ko misli da one u svakom trenutku kada se stekne mogućnost treba da budu i veće, ali da svaki nosilac pravosudne funkcije mora da bude svestan koliko je u Srbiji teško zaraditi taj novac. Ko to najbolje zna? Najbolje zna privatnik. I svako onaj ko se privatno bavio nekim poslom zna koliko je teško zaraditi i 30 i 40, a kamoli 100 ili 120 hiljada dinara. To ljudi najbolje znaju.
Građane zaboli kada dođu u bilo koji državni organ, ili u sud, kada mu se pred nosem zatvore vrata, kada mu se spusti šalter, kada ga neko kao građanina ne ceni, a on je onaj koji plaća budžet, a iz tog budžeta se isplaćuju plate, svakome onome ko radi u uslužnim delatnostima, kojoj god grani vlasti da te uslužne delatnosti pripadaju.
Malo pre je bila izneta jasnija konstatacija, koju opet nisam razumeo, da su u prethodnom periodu doneta merila za ocenu rada. Znate, to što u zakonu piše, a o čemu ste vi govorili, bez donošenja pravilnika od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca je apsolutno nesprovodivo.
Ta dva organa su imala, ako se ne varam rok od šest meseci da donesu te akte, dakle polovinom 2010. godine. Oni to nisu doneli, kao ni mnoge druge. Onda je Narodna skupština pritrčala u pomoć sudskoj vlasti kada je donela Zakon kojim je omogućila izbor sudija i zamenika tužilaca koji su izabrani na tri godine, na stalnu funkciju. Dakle, da nije narodnih poslanika bilo, da nije bilo Narodne skupštine, Srbija bi ostala prvo bez svih sudija prekršajnih sudova, a tek o sudovima redovne nadležnosti da ne pričam koliki je to broj. Dakle, dogodilo bi se nešto što bi stvorilo ogroman, možda neispravljiv sistemski problem. Zašto? Zato što Visoki savet i Državno veće nisu radili svoj posao.
Onda se postavlja osnovno pitanje, sada se dotičem nečega o čemu ste malopre govorili, da li je to moguće da u Srbiji neko ne može da odgovara zato što nije radio svoj posao? Zakoni kažu da jeste, što znači da su zakoni u tom delu loši. Onaj ko nije radio svoj posao, ili ga je radio ali na jedan veoma loš način, mora da snosi odgovornost. Znate, nemaju nosioci javnih funkcija visoke plate zato što su bogom darovani za ta mesta, već zato što vuku jednu izuzetnu odgovornost zbog funkcija na kojima se nalaze, i zbog mogućnosti povlačenja poteza koji im pravni sistem daje u nadležnost.
Daću vam jedan slučaj, mislim da će biti interesantno svima, građanima naročito. Pre nešto više, pa ne nešto više, ali pre možemo reći 10 godina, u Vladu Republike Srbije izabran je na funkciju jednog važnog resora jedan ministar koji je ušavši u svoje ministarstvo, mimo svih važećih propisa koji regulišu status državnih službenika, zaposlenih lica, u svom ministarstvu sproveo nešto što se kolokvijalno naziva „čistka“. Otpustio je preko 350 ljudi. Potpuno suprotno zakonu. Dakle, pre nešto malo manje od 10 godina. Ljudi koji su otpušteni presavili su tabak tužili državu. Odjednom se našlo 350 sporova pred sudovima.
Naredni ministar koji je došao da rukovodi tim resorom video je u evidenciji svoga ministarstva dok su se još i vodile evidencije, sada ih uspostavljamo, dakle evidencije sporova u kojima je ministarstvo jedna od strana, video da ima 350 sporova. Pitao je svoju službu za opšte i pravne poslove, imao, pretpostavljam sastanak sa zamenikom pravobranioca, i rekli su mu da je potpuno izvesno da će država izgubiti svih 350 sporova, zato što je ministar samo svojom pukom političkom voljom otpuštao ljude.
Šta se dešava posle toga? Taj ministar koji je video da će se to dogoditi, koristeći svoje veze i vezice u pravosuđu, uspeo je da godinama prolongira donošenje pravnosnažnih sudskih presuda u tim sporovima. I kako se to već, desi u trenucima smena Vlade, posle izbora, sudije u tih 350 sporova donesu jednobrazne odluke.
Sada imate situaciju da jedno ministarstvo u kome je popunjena sistematizacija, u kojem nemate slobodnih mesta, gde nemate finansijskih sredstava da plaćate 350 ljudi više, imate presude na osnovu kojih morate 350 ljudi da vratite na posao. I ne samo da ih vratite, već da im nadoknadite neisplaćene zarade za čitav taj prethodni period.
Postavljam jedno pitanje, i postavi ga svako od građana, verovatno kada čuje ovu priču. Ko će to da plati? Ministar koji je sada na čelu tog resora, imao je jedan razgovor samnom, savetovao sam mu da tuži onoga ko je donosio takva nezakonita rešenja, i da traži naknadu štete. Zato što ministarska funkcija ne nosi samo vlast, već nosi i odgovornost.
Ne verujem da će se u Srbiji naći neko ko će da kaže da ako neko pričini štetu svestan da nešto čini protiv zakona, tu štetu ne treba da nadoknadi. Mislim, da je to sasvim ispravan pristup. U suprotnom, svako može da radi šta hoće. Nisam dao primer jednog ministarstva gde se to desilo pre 13. godina. Svega i svačega imate, svakakvih primera.
Još jednom ću da skrenem pažnju, ne, nikako ne doživljavam i ne prihvatam lagodno informacije da je neki predmet zastareo, ali ću se obratiti nadležnom, a nadležni su disciplinski organi Visokog saveta sudstva ili Državnog veća tužilaca, koji treba da provere zašto je do toga došlo.
Da li ja mogu tu nešto da utičem, mogu u doziranoj jednoj meri zato što sam po funkciji član ta dva organa. I mogu da postavim ta pitanja, i takva pitanja postavljam, i koristim tu svoju funkciju Ustavom i zakonom na predviđen način, jer sam uveren u činjenicu da su članstva po funkciji predsednika skupštinskog odbora i ministra nadležnog za pravosuđe u ova dva, upravo onaj glas građana koji treba da se čuje tamo gde je pretežno prisutan glas struke.
To je razlog što i većinu osnovanih pritužbi tražim da rešavaju ti organi i zašto mislim da ih treba i stručno i kadrovski i materijalno i tehnički osposobiti da se time bave na zadovoljavajući način i sa odgovarajućim zaradama kada smo o onome juče pričali. Zato smo tu da podržimo i verujem da ćemo to podržati svi mi koji se zalažemo za istinski nezavisno pravosuđe. Izvinjavam se što samo oduzeo ovoliko vremena, ali mislim da sam se dotakao ovih stvari o kojima ste rekli. Naročito, ovoga što ste rekli o merilima i da vreme nije potrošeno. Zahvaljujem.

Hajde da krenemo od ovog poslednjeg što ste rekli. Prvo, to uopšte ni do sada nije bio usamljen slučaj u Srbiji. Pozabavite se malo bolje organizacijom sudstva, sa jedne strane policijskih uprava, sa druge strane organizacijom upravnih okruga i videćete da tu apsolutno nije bila neprisutna pojava u našem sistemu.
Nažalost, kod nas je još uvek situacija takva da mnoge stvari zavise i direktno su vezane za ličnu komunikaciju čelnih ljudi i određenih organa. Ne znam kako ste mi postavili to pitanje baš za Vrbas koji je udaljen skoro 60 kilometara od Novog Sada gde je do sada morao da ide tužilac iz Novog Sada. Pa se onda ovde sa pravom od jednog broja narodnih poslanika postavljalo pitanje velikog problema krađa, naročito u seoskim sredinama, zato što je jedino tužilaštvo za područje 10 opština jednoga grada, na kome živi 680.000 stanovnika, jedno jedino u Novom Sadu. On mora da goni sve od onoga koji nanosi teške telesne povrede do onoga ko ukrade neku stvar vrednosti od 10,15 hiljada dinara. Onda nije ni čudo što imate toliko visok stepen krađa. Zašto? Zato što je jedno jedino tužilaštvo. Zamenik tužioca sada treba da izađe na uviđaj u Vrbas i treba da putuje iz Novog Sada. To me čudi, kako takvi problemi nisu uopšte bili uviđeni. Naravno, kao što rekoh, postoje političke razlike, neko kaže da su suštinske stvari kozmetika, verovatno su kozmetičke stvari suština, iz mog ugla gledano, tu se razlikujemo, a nešto čitajući nalaze, odnosno mišljenja Venecijanske komisije, nisam video da su oni pričali o kozmetici.
Prilično su ozbiljno neka pitanja sagledavali, skretali pažnju gde je potrebno obratiti više pažnje, mislim na neke propise, ali što se tiče merenja temperature, neću da reagujem nikako, jer ako za nekoga prvo tvrdite da je i mrtav i hladan, a posle toga se pravdate da nećete da mu merite temperaturu, ne znam kako ste uopšte došli do toga.
Da li ovi zakoni jednim delom sadrže mere koje treba da sprečavaju te negativne pojave u srpskom pravosuđu o čemu ste vi pričali, poput zastarevanja, sadrže.
Dakle, u jednoj meri, sadrže, da. Nikada ne biste pričali o slučajevima nečijih izbora, da nismo imali pre četiri godine izbore ljudi na određene, vrlo važne i visoke funkcije koji su bili predsednici veća, kojima su predmeti zastarevali, ali su bili mnogo bliski vladajućoj strukturi, pa su zato izabrani na neka važna sudijska mesta, a malopre ste pričali o mestu koje nije sudijsko.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dragi gosti u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, istina je da ministar ima pravo da, kao što kažete, neograničeno dugo odgovara, ali ministar ima uskraćenija prava u odnosu na druge učesnike u radu Narodne skupštine i to je sasvim normalno. Narodnih poslanika je 250, ministar je najčešće jedan, koji predstavlja Vladu kao predlagača nekog zakona. Valjda je bitnije šta neko kaže u svom odgovoru, a ne koliko priča. Uveren sam da ćemo se u tome složiti. Ali, da idemo in medias res. Pitanja koja ste vi postavili.
Sasvim je normalno i uobičajeno i negde u parlamentarnoj praksi vidljivo da je tu opozicija da kritikuje vlast, da nešto brani, da je tu opozicija da bude i nepoverljiva i u jednom prethodnom izlaganju upravo je to i bila.
U toku svog uvodnog izlaganja i tokom čitavih tokova svih svojih izlaganja, evo već drugi dan u Narodnoj skupštini, ni jednom jedinom rečju nisam pomenuo Briselski sporazum. Pomenuli su ga predstavnici ne samo jedne, već nekoliko opozicionih stranaka i da ga oni nisu pomenuli, ne bi ga pominjao ja ni sada, jer ne vidim vezu između načina na koji ja predstavljam ovaj zakon i Briselskog sporazuma. U ovom predlogu zakona vidim i jednu hrabrost predlagača da počne da rešava neka pitanja za koja je malopre rečeno da bi možda bilo bolje da se prepuste političkom toku koji će nekako dovesti do njihovog rešenja.
Predlažući ovaj zakon Vladi, a Vlada Narodnoj skupštini i sada kada ga obrazlažem ja, rukovodim se Ustavom Republike Srbije. Ustav Republike Srbije vrlo jasno, od početka do kraja, kao jedini Ustav u našoj ustavnoj istoriji, govori o institutu suštinske autonomije. Možemo da vodimo posebne teorijske rasprave šta zaista taj koncept suštinske autonomije znači. Da li je to ono o čemu se govorilo pre osam, devet godina, više od autonomije, manje od nezavisnosti?
O tome mogu da se vode rasprave, ali, možemo i to da radimo, ne vidim da je to glavna tema ove sednice, ali vrlo jasno u članu 182. kada govori o autonomnim pokrajinama i to pojmu „osnivanju i teritoriji autonomne pokrajine“, Ustav Republike Srbije kaže da se suštinska autonomija AP KiM uređuje posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenim za promenu Ustava. Ustav je to predvideo.
Dopustite da vidite, kada se pred vama nađe predlog posebnog zakona, našta će se predlagač pozvati. Na koju to ustavnu normu i u čemu će videti osnov za donošenje određenog zakona? Da, moj je stav da ovo pitanje treba da bude regulisano posebnim zakonom, koji će biti jedan od ustavnih zakona koji će formulisati suštinsku autonomiju AP KiM u okviru Republike Srbije.
Poznato je većinskom delu javnosti da sam učestvovao u nekim tehničkim pregovorima i svako moje učešće u tim pregovorima je bilo isključivo i potpuno na osnovu ovoga što sam sada izneo. I tako će i dalje biti.
Zašto je ustavotvorac ovde stavio, i to građani i javnost treba da znaju, da se Zakon o suštinskoj autonomiji ili zakon koji reguliše suštinsku autonomiju, to može biti jedan, može ih biti više, donosi na način predviđen za promenu Ustava i dobija atribut tzv. ustavnog zakona? I to je jasno. Kada se donese takav zakon, on ne podleže oceni ustavnosti. Postoji jedna odluka Ustavnog suda Srbije iz 1995. godine, koja upravo to osporava, pravo Ustavnog suda da ceni ustavnost ustavnog zakona, i on postaje faktički sastavni, ali poseban deo Ustava kojim se uređuje ustavno-pravni poredak i sistem u Republici Srbiji.
Šta je, po meni, mnogo bitnije reći i ne pominjati samo član 12. u kome se navodi da će to biti regulisano posebnim zakonom? Najvažnije je da osnovni, prekršajni, viši sud u Kosovskoj Mitrovici, osnovno i više javno tužilaštvo nastavljaju da postoje. Nastavljaju da postoje, a rok koji se pominje u prelaznim i završnim odredbama, ko želi mudro pravnički da ga tumači, shvatiće da je u pitanju zaštitni mehanizam.
Mislim da je to rešenje koje je ovim predlogom predviđeno dobro i da nikome ne odgovara neizvesnost, pa ponajmanje ljudima koji u tim organima rade. Podsetiću da ima ljudi koji ne žive i ne rade samo u severnoj Kosovskoj Mitrovici, u Zvečanu ili Leposaviću, da ima zaposlenih u sudskim jedinicama i u Ranilugu, i u Gračanici, i u Štrpcu. Svaku svoju priliku boravka, posete Kosova i Metohiji koristim da se sa tim ljudima sretnem i razgovaram. Oni, iz reda njih, koji su bili prisutni na tehničkim pregovorima na vreme su upoznavani sa svakim nacrtom, sa svakim predlogom. Od njih nemamo apsolutno ništa da krijemo. Prvoga trenutka kada su povedeni tehnički pregovori o pravosuđu, moj je zahtev bio da predsednik, odnosno vršilac funkcije predsednika Višeg suda i viši tužilac iz Mitrovice budu prisutni na tim razgovorima, na svakom razgovoru. I bili su prisutni.
Dakle, nije ovo nikakvo podrivanje temelja države Srbije prožeto lepom epskom retorikom, već je ovo rešavanje pitanja od suštinskog značaja za Republiku Srbiju od kojih se bežalo. Na koji način? Na način kako to predviđa Ustav Republike Srbije. Zahvaljujem.

Kako ste rekli ovo poslednje, oprostite, molim vas? Vidite, nikoga ne bih vodio ni na kakav panj za klanje ako nisam spreman da prvi stavim glavu na njega.
Mislim da je krajnje nekorektno govoriti na takav način, jer svaka priča na ovu temu i na ovakav način vraća nas u periode kada je neko drugi bio na vlasti, nosio odgovornost za rešavanje velikih i krupnih pitanja, političkih pitanja i svako davao neki svoj manje dobar, a mnogo više loš doprinos rešavanju tih pitanja.
Godine 2000. ja jesam imao 17 godina, ali se vrlo dobro sećam predizbornih obećanja pojedinaca da je problem Kosova i Metohije politički problem odnosa naših prijatelja iz zapadnih država, koji ćemo odmah nakon završetka predsedničkih izbora u direktnom dijalogu rešiti.
Dogodili su se predsednički izbori i oni koji su zastupali takve stavove došli su u priliku da vladaju. Ne vidim da smo se za ovih 14 godina ni za pedalj makli u pozitivnom smeru kada su u pitanju rešavanja tih najtežih i najkrupnijih pitanja za našu naciju, državu i društvo.
Nema tu proizvoljnih tumačenja ili se neko zalaže da imamo jednog jedinog isključivog tumača Ustava i da to bude jedan čovek i kako on pročita i kaže da Ustav glasi i znači da to bude tako. Republika Srbija je država. Ta država ima sopstvene institucije. Te institucije pružaju zaštitu ustavno-pravnog poretka. Ako je nešto proizvoljna formulacija, onda je to formulacija suštinska autonomija. Svi znamo šta je, a niko ne zna šta je i svi smo spremni da je tumačimo na ovaj ili onaj način.
Zašto nije moguće suštinsku autonomiju definisati kroz dva ili tri zakona doneta na način kako to predviđa Ustav? Nisu retke države koje imaju ustav sačinjen od dva, tri ili četiri akta.
Samo skrećem pažnju na ono što mislim da je srž problema. Mislim da je ovakav pristup jedini pravno ispravan i moguć način kako taj problem da se rešava. Možemo u tome da se slažemo ili da se ne slažemo, da podržavamo ili ne podržavamo, ali ja sam uveren da je ovo način rešavanja koji poštuje i naš nacionalni interes, koji je veći od Ustava i Ustav, kao osnovni pravni akt, i ono što je najbitnije, potrebe srpskog naroda i drugih naroda koji u zajednici i dobru žive sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Zahvaljujem.

Ako tumačimo Ustav, dajte da ga tumačimo u svakoj njegovoj odredbi i u svakoj njegovoj reči na identičan način.
Jednina u normativnom smislu znači množinu, pa kada kažete u Ustavu zakon, to u formalnom smislu ne mora da bude jedan, već može da bude više zakona i to dobro znate. To je upravo suština.
Zato sam rekao da suštinska autonomija može da bude uređivana ne samo formalno jednim zakonom o suštinskoj autonomiji, već kroz više njih.
Što se tiče ovoga što je govoreno o sudijama i tužiocima sa Kosova i Metohije, poznato mi je šta se dešavalo 2008. godine. Poznato mi je da pre 2008. godine, takođe, formalno nije postojao sud Republike Srbije, kada govorimo da su tamo radili tzv. UMNIK sudovi, u kojima su radile sudije Republike Srbije, da je njihovo angažovanje i da je rad tih sudova bio definisan sporazumom koji je usvojila tadašnja Vlada, ali se nije pozivala na Ustav Srbije kada je usvajala taj sporazum.
Sada imamo sličnu situaciju. Vi možete da kažete – jeste, ali to je bila UNMIK administracija i jeste u pravu. Ništa ja tu ne sporim, ali hajde da se vratimo na ono što sam ja malopre rekao. Na prvom mestu interes srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i onaj interes koji zastupa ova vlada čiji sam član i interes koji sam zastupao ja kada sam bio u prilici da o tome pregovaram i razgovaram bio je stvoriti i osigurati uslove da Srbi ostanu da žive na Kosovu i Metohiji, jer smo nažalost svedoci da, ko god se nalazio na vlasti, Srbi sa Kosova i Metohije prethodnih 14 godina stalno odlaze. Nekada su odlazili više, kao što je to pod pritiskom nasilja bilo recimo 2004. godine, kada država Srbija nikako nije reagovala da to zaustavi ili da se tome suprostavi. Nekada nisu reagovali uopšte.

Ja se vrlo dobro sećam, a pretpostavljam da se seća i ubedljiva većina narodnih poslanika da je 2008. godine čitava javnost ubeđivana kako Vlada Srbije ima tzv. akcioni plan za reakciju države u slučaju da se proglasi nezavisnost Kosova.
Kao i većina pravnika, očekivao sam da prva država koja prizna jednostrano proglašenu nezavisnost, bude tužena. Da je tužena prva, videli bismo koja bi to dalje to uradila. Ja to nisam video. Nije video niko ni u Srbiji. Možete da kažete – zato je pala Vlada. Posle toga su bili neki izbori. Neko je zastupao jednu tezu, neko drugu, izbori se završili, formirana je nova Vlada i otišlo se dalje.
Svako je dao neki svoj doprinos, to sam rekao na početku rasprave, pa bio taj doprinos CEFTA ili Brisel, bio taj doprinos amnestija iz 2001. godine ili nešto drugo. Nemojte gledati samo iz ugla bezgrešnosti, svako je na neki način dao neki doprinos.
Ja i dalje tvrdim, ovo je način da, radeći u skladu sa Ustavom, nešto dobro uradimo. Da je ustavopisac ovde hteo da napravi razliku i da kaže da, kao u drugim slučajevima, nije reč kada kažete u jednini zakon da normativno mislite na množinu, da su to zakoni, onda bi rekao da se suštinska autonomija Kosova i Metohije uređuje jedinstvenim posebnim zakonom koji se donosi po proceduri predviđenoj za promenu Ustava. Dakle, rekao bi – izričito jedinstvenim posebnim zakonom, a to ustavotvorac nije rekao. Zahvaljujem.

Nemojte da me rasplačete, nisam ja donosio Poslovnik po kojem mogu da govorim toliko. Poslovnik su donosili narodni poslanici i vrlo rado ću koristiti sve one mogućnosti i prava koje mi Poslovnik pruža. Prema tome, i to je sasvim legitimno i u redu.
Hvala na ovoj bujici reči, i ako to očekujete od mene. Lično, mogu da postavim isto pitanje. Gde je poseban zakon i zašto nije donet po donošenju Ustava? Zašto nije donet pre nego što su vlasti privremenih institucija samouprave u Prištini jednostrano proglasile nezavisnost? Zašto? Zašto nismo definisali suštinsku autonomiju pre nego što je neko dobio podršku da proglasi tu nezavisnost?
Nemojte, molim vas, da obmanjujemo građane. Da li jasno potpuno – sudovi, javna tužilaštva na području Kosova i Metohije i oni koji su nadležni za područje Kosova i Metohije, a nisu locirani dole, nastavljaju sa radom. To izgleda smeta. To izgleda boli. Laže onaj ko kaže da suprotno od onoga što ovde piše, a ovde piše da nastavljaju sa radom. Dakle, potrebno je lepo sesti i pročitati.
Istina je da je Ustavom određena procedura, ali nije istina da je određena sadržina budućeg zakona o suštinskoj autonomiji. Nigde ne piše šta je to sadržina suštinske autonomije. Nigde. Ako piše, izvolite pročitajte gde piše šta je to suštinska autonomija. Ali, to ne piše nigde.
Zašto nije donet poseban zakon? O tome može i vlastan je da govori onaj ko je bio na vlasti u vreme kada je donet Ustav i nakon donošenja Ustava u tom periodu. Zašto nije donosio poseban zakon? Zašto je bežao od toga ko đavo od krsta? Da li to znači da mi ne treba da se pripremamo da donesemo taj zakon? Da li to znači, kao što je malopre rečeno, da treba prepustiti stvari političkom toku događaja pa će se one eto same negde okončati? Mislim da ne treba.
Nemojte se pozivati u priči o ovom zakonu na Briselski sporazum, jer se kao predstavnik predlagača nigde nisam pozivao na njega niti sam zakon sravnjivao prema njemu. Da je to tako, onda verovatno, ako je po volji onih koji su 2003. godine pisali Beogradski sporazum, a onda učestvovali u pisanju Briselskog sporazuma, u ovom zakonu ne bi bilo reči o Kosovu i Metohiji, a ovde mu se poklanja posebna pažnja.
Prvi put je pogažen ustavno-pravni sistem te godine kada je zaključivan Beogradski sporazum, kada su moralne, političke i pravne veličine jednim potezom pera poništili Ustav jedne države i izvršile eutanaziju nad Saveznom Republikom Jugoslavijom, u suprotnosti sa Ustavom SRJ, sa Ustavom Srbije, sa Ustavom Crne Gore. To je bilo bestidno i bestijalno narušavanje i gaženje ustavnog poretka jedne države.
Ovde govorim i obrazlažem zakon koji i te kako u određenim odredbama, o kojima je govorilo nekoliko prethodnika ide u jednoj nemogućoj situaciji na manevarskom prostoru poput vrha igle. Ide u skladu sa Ustavom. Ovde faktički značenje odredbi jeste dok se ne donese poseban zakon, sudovi i javna tužilaštva na Kosovu i Metohiji, nastavljaju sa radom. I to je istina. I to ovde piše. Da, to ovde piše. Čim se kaže da će biti urađeni posebnim zakonom.
Možemo mi sad da se ne slažemo. Vi uzmete lepo, pa napišete amandman i predložite da to piše drugačije. Ali, hajde da sada ne vodimo pravno teorijske rasprave. Suština je vrlo jasna. Ako ovaj zakon bude za deset dana usvojen u Narodnoj skupštini, stupi na snagu, da li to znači da će i dalje postojati sudovi i javna tužilaštva na području Kosova i Metohije? Da, znači da će i dalje postojati. Da li znači da će i dalje raditi kao što rade danas? Da, znači da će raditi kao što rade i danas.

Hajde, budite toliko korektni, pa kad citirate neki član, citirajte ga od početka do kraja, jer ovo je sad najblaže, najblaže nazvano veoma nekorektno. Uzeti i citirati odvojeno stav jednog člana, a ne citirati drugi, nema zaista smisla.
Zakon vrlo jasno kaže, daćete mi samo sekund, kaže ovako - član 17, stav 1. – do donošenja posebnog zakona iz člana 12. ovog zakona, sudovi i javna tužilaštva iz člana 2. tačka 13, dakle Prekršajni sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 3. tačka 11, Osnovni sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 4. tačka 7, Viši sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 9. tačka 11, Osnovno javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici i člana 10. tačka 7, Više javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici, Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/08), nastavljaju sa radom.
Stav 2. govori o drugostepenim sudovima koji su smešteni u Nišu. Budite do te mere korektni, pa pročitajte normu od početka do kraja. Dakle, Apelacioni sud u Nišu je drugostepeni nadležni sud za Osnovni i Viši sud u Mitrovici. Privredni sud u Nišu je nadležan za područje KiM i vrlo jasno piše.
Dakle, da ponovim još jednom, do donošenja posebnog zakona iz člana 12. pobrojani sudovi i javna tužilaštva nastavljaju sa radom. Tačka.