S obzirom da je ovaj amandman podnet u istovetnom tekstu kao deo amandmana koji je podneo Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i u tom delu koji se tiče područja Osnovnog suda u Kruševcu, na kome je predviđeno osnivanje sudske jedinice u Varvarinu, mislim da je korektno i sa moje strane da se prihvati ovaj amandman.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista molim da budemo korektni i da neke stvari koje ne treba mešati, a pogotovo ne kada to vodi u neki drugi neželjeni smer, uključujemo u ovu raspravu.
Pazite, Republika Srbija je, zahvaljujući političkoj volji svih relevantnih političkih subjekata na njenoj sceni jedina država u Evropi koja poseduje sistem nacionalnih saveta nacionalnih manjina. To nema ni jedna druga država u Evropi. Ni jedna druga. Što ukazuje na mogućnost zaštite, zaštite ljudskih i manjinskih prava na najvišem nivou. Neki od narodnih poslanika su upravo o tome i govorili.
Dakle, da li je ovo predlog zakona koji će zadovoljiti sve i svakog? Nije. Da je predviđeno da se vrati osnovni sud u svaku opštinu gde je postojao opštinski sud, onda bi većina onih koji danas žale što tu nema sudske jedinice ili osnovnog suda skočila da kaže ovo je neracionalno, ko će ovo da plaća. Danas kad je dato rešenje, za koje smatramo da je racionalno i da je jedino, jedno od retkih mogućih u ovom trenutku, danas ne valja ni to. Hajte, budite iskreni i recite da čak i često, kada se nešto ponovi po četiri, pet ili 15 puta, što je svakom razumnom sasvim dovoljno. Normalno da se iskoristi skupštinska govornica da se obratimo svojim biračima na lokalu i da im ukažemo, eto kako se mi tobož borimo za njihove interese.
Kada je reč o Slovačkoj nacionalnoj manjini, već je rečeno. Istina je. Kada pogledate procentualno u Bačkom Petrovcu živi oko 70% pripadnika Slovačke nacionalne manjine, ako se ne varam po poslednjem popisu 72%. Ali, brojčano to je dvostruko manje u odnosu na broj Slovaka koliko ih živi u Kovačici. Iako je u Kovačici njihov procenat nešto manji od 50%, procentualno gledano, njih je brojčano u Kovačici znatno više.
Rukovodeći se upravo tim razlogom, da jednu zaista nacionalnu manjinu koja je oduvek pokazivala jednu veliku lojalnost prema Republici Srbiji kao svojoj državi, da ne oštetimo u tom smislu. Rukovodeći se time da je Bački Petrovac bliži Novom Sadu, nego što je Kovačica bliža Pančevu, rukovodeći se brojem predmeta, prilivom predmeta koji postoji. Već sam malo pre pomenuo, ako pričamo o klasičnoj parnici, mesečni priliv u Bačkom Petrovcu je 2,61 predmet, dakle deset puta manji nego što bi trebalo da bude norma sudije. Deset puta manji. Mislim da je razlog apsolutno racionalan.
Slovaci su jedan divan narod. Bački Petrovac za njih ima nešto što niko nije rekao u današnjoj raspravi, evo reći ću ja jer nemam razloga da krijem. Bački Petrovac za njih ima jedan poseban istorijski značaj koji nema veze ni sa pravosuđem, ni sa čim, ni sa privredom, ni sa čim drugim. To je neka vrsta prestonice Slovaka u Srbiji zato što su Slovaci, kada su u vreme Habzburške monarhije doseljavani na područje današnje Vojvodine, prvo naseljeni u Bački Petrovac.
Da li to ima veze sa opstankom ili osnivanjem sudske jedinice u tom gradu, koja ni samim Slovacima neće služiti onoliko koliko bi služila, opet istim tim Slovacima u Kovačici, da je tamo nema? Opet kažem, zakon je pravljen po nekim merilima naših mogućnosti kao države. Smatram, da je ovo rešenje racionalnije. Naravno, da ima onih, koji se iz reda Slovačkog naroda, ali i drugih koji žive na tom prostoru, koji bi se zalagali da u svakom mestu koje pomenemo bude sudska jedinica, ili osnovni sud, pogotovo danas kada je sudska jedinica u potpunosti gotovo izjednačena sa sudom. Mešanje međunacionalnih odnosa sa ovim zaista, nema mesta.
Ono što sam pomenuo na početku ovog repliciranja, odnosno izlaganja, evo da kažem i sada. Republika Srbija je jedina država koja ima koncept nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Naravno, da budem krajnje politički korektan, taj koncept je usvojen za vreme mandata prošle Vlade. Počeo je da funkcioniše. Samo jednom su sprovedeni izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina.
Da zaključim time da smo kao nadležno ministarstvo priveli kraj radu na pisanju izmena tog zakona, jer već koliko naredne godine, koja je izborna godina za nacionalne savete nacionalnih manjina, treba sprovesti opet izbore, a neke manjkavosti koje je taj zakon pokazao u praksi, a ima ih, i zaista su od suštinske važnosti treba ispraviti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, hajte zaista da budemo korektni. Zašto stranka kojoj imam čast i zadovoljstvo da pripadam nije glasala za taj zakon? Sigurno ne zato što je protiv prava nacionalnih manjina. Kada ulazite u nešto što je potpuno jedinstveno i nigde još uvek ni provereno ni uvedeno u svetu, onda izražavate visoki stepen sumnje u to.
Ako se neko od vas zalaže za ukidanje toga, može da izađe sa tim predmetom, odnosno sa tim predlogom, ali podsetiću toga ko bi se za to založio da direktno radi suprotno Ustavu Republike Srbije koji propisuje da dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može biti snižavan odnosno smanjivan.
To je vrlo živopisno poređenje. Kao, recimo, kada bih ja rekao da stranke koje u ovoj Skupštini nisu glasale za Nacionalnu strategiju borbe protiv korupcije se zalažu za cvetanje korupcije. Ali, ja to neću da kažem i nisam to rekao jer to smatram krajnje politički nekorektnim. Mi možemo da se razlikujemo u vidovima kako vidimo mogući put sprovođenja nekih stvari. Pokazalo se u nekim veoma bitnim stvarima da je Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina zakon koji u sebi sadrži brojne manjkavosti. Te manjkavosti će biti promenjene. Ali, verujte mi, to bi upravo bilo tako – nisi hteo da glasaš za strategiju borbe protiv korupcije u narednih pet godina, znači, buniš se protiv borbe protiv korupcije u narednih pet godina. Na šta to liči? Ne znam da li će iko u Srbiji poverovati u to? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam sada postao mnogo svesniji nekih stvari koje su se dešavale u prošlosti kada je ovaj uvaženi dom u nekom drugom sastavu donosio određene strateške akte, i nije se prema njima ponašao kao prema zakonskim aktima, jer se strategija donosi po proceduri za donošenje zakona.
Možete da kažete da nije tačno, možete sada da kažete jeste, nema rasprave u načelu i u pojedinostima, pa nema ni kod ratifikacije međunarodnih ugovora. Onda je lepo, naročito kada je neko dama, da ne dobacuje kada neko drugi govori.
Ja vas molim gospodine predsedniče da intervenišete, jer sa te strane baš često dolaze identične reakcije.
Narodna skupština Republike Srbije donosi veoma mali broj strateških akata, veoma mali broj. Sticajem okolnosti, ministarstvo na čijem sam čelu je Vladi predložilo dva takva akta, dve strategije, Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije za period do 2018. godine i Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa.
Normalna i uobičajena stvar u svakoj parlamentarnoj praksi, da se opozicione partije opredeljuju da li će za neki predlog glasati ili neće i to je sasvim legitimno, ali ja nisam izvlačio na osnovu toga zaključak da li je neko protiv svrhe donošenja nekog strateškog akta, kao što mislim da je krajnje nekorektno tvrditi da ako neko nije glasao za Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, da je protiv prava nacionalnih manjina.
Dakle, upravo je to bila poenta moje intervencije i moga poređenja. Treba napraviti razliku, tako je, postoje strategije koje donosi Vlada kao što je recimo, uveren sam da će uskoro doći na dnevni red, Strategija Vlade reforme javne uprave za period do 2018. godine, ali postoje i dve strategije koje je ovaj uvaženi dom doneo u toku ove godine, jedan posvećena reformisanju pravosuđa, druga posvećena borbi protiv korupcije. Te dve teme su na tako visokom nivou značaja određenih društvenih tema za državu Srbiju, da je trebalo da budu donete po zakonom predviđenoj proceduri kao za donošenje zakona, između ostalog zato što je nivo obaveznosti, njihov nivo promenljivosti znatno drugačiji od svih ostalih.
Nije reč ni o kakvom političkom pamfletu, reč je naime o nečemu što su i nezavisni stručnjaci, kako i domaći, tako i strani stručnjaci ocenili kao izuzetno dobre tekstove. Naravno, možemo da kažemo tekst je jedno, sprovođenje je drugo, ali s obzirom da se krenulo sa sprovođenjem obe strategije, dajte da vidimo kako će to sprovođenje teći. Ono što ja uvek mogu da kažem jeste da u onom domenu koliko to zavisi od Ministarstva pravde i državne uprave, mi ćemo svim svojim snagama, umećem i voljom se truditi da ispunimo ono što je Narodna skupština Republike Srbije usvojila kao strateški akt po zakonom predviđenoj proceduri kao da je reč o zakonu. Zahvaljuje.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, evo opet jednog politikantskog i neumesnog poređenja. Kao što je malopre bilo upravo ono gde – e niste glasili za to, znači vi ste bili protiv toga, tako i sada ovde – doneli ste amnestiju a onda je naglo povećan stepen kriminala u Srbiji. To bi bilo isto kao kada bih ja sada rekao – 2001. godine ste doneli amnestiju a onda je 2004. došlo do martovskog pogroma, jer ste tom amnestijom pustili sve one koji su do tada bili u zatvoru, a oni počeli opet da ubijaju i da progone ljude.
Opet kažem, koliko smo puta razgovarali o tome, ni jednom nisam iskoristio priliku da dam tako neumesno i ružno poređenje. Kao što i vi znate da ne postoji veza između ovoga što ste rekli, jer vrlo jasno je u Zakonu o amnestiji rečeno da se na povratnike amnestija ne odnosi, a ko je bio dovoljno strpljiv i pismen da pročita zakon, to je mogao da vidi, tako isto ne može da se napravi zaključak – pustili ste 2001. godine amnestijom ljude, a onda su oni marta 2004. počeli opet da progone i da ubijaju.
Mogu da se donose razno-razni zaključci, ali dajte da budemo korektni. Da li je ovde cilj da jedni druge blatimo ili da donesemo neki zakon koji će omogućiti bolju primenu prava i veći nivo vladavine prava u Srbiji?
Drago mi je što je rasprava tekla u jednom zadovoljavajućem i boljem nivou, boljem u svakom slučaju, nego što je tekla po Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava 2008. godine. Treba svi da budemo ponosni na to. Ja sam ponosan kad, kao građanin Srbije, vidim da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije vode takve rasprave. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na nešto što je izrečeno, a što ne verujem da iko racionalan u Srbiji može da podrži.
Da li smatrate da je racionalno da se iz Pančeva koje je 17 kilometara od Beograda ide u Klinički centar u Novi Sad? Nije racionalno. To je veoma, veoma loše. Čovek u sanitetu od Pančeva do Novog Sada može deset puta da umre. Zato što je neko smislio da je to uredu.
Govorim o mreži sudova, negde sa racionalizacijom treba da se počne. Iako nije moj resor, ali nešto što je, verujte mi kao ministar pravde dobio sam šest ili sedam pritužbi, veliki broj naših penzionera koji u toku prolećnih, jesenjih i letnjih meseci odlaze iz gradova gde žive tokom zime, ne mogu da podignu lekove zato što nisu overeni u domu zdravlja u kojem su osiguranici.
Tako i ova priča, ostvaruju se prava u Novom Sadu, nekome ko živi u Beloj Crkvi i onda on treba da ide iz Vršca, Bele Crkve ili iz Kovina i Pančeva u Novi Sad, a nikako u Beograd koji mu je mnogo bliži. Koliko sam protivnik beogradizacije, a veliki sam protivnik beogradizacije, toliko sam i protivnik novosadizacije.
Šta to znači? Zato što neko ne može da ostvari svoje pravo na zdravstvenu zaštitu, neko ko je iz Kovina ne može da je ostvari u Beogradu ili Smederevu, on treba da ide u Nosi Sad. Mislim da je to izuzetno loše rešenje. Izuzetno loše rešenje, ako što mislim da je loše da neko treba da ide po ovom sadašnjem rešenju iz Sokobanje za Beograd, umesto za Niš.
Neke stvari treba da budu okrenute građaninu i životu. Ako postoji loša navika iz prošlosti, onda treba u budućnosti da je menjamo. Kao neko ko je radio na univerzitetu, znam da 99% studenata koji su Pančevci, studiraju u Beogradu, a ne u Novom Sadu. Zato što im je bliže. Zato što im je mnogo lakše da dođu do Beograda. Ponavljam još jednom 17 kilometara. Zar nešto što je u vreme Kraljevine Jugoslavije bilo prepoznato kao racionalno kada su van banovinskog sistema bili Beograd, Zemun i Pančevo, ne možemo mi danas 80-85 godina nakon toga da prepoznamo?
Država treba da bude servis građana, kao servis građana da bude okrenuta njihovim potrebama i tamo gde postoji ekonomska mogućnost za ostvarivanje te uloge servisa građana da to zaista i bude. Zaista mislim da je ovaj zakon upravo u tom smislu jedan korak napred i jedan dobar pomak.
Kovin je od Smedereva udaljen osam kilometara, neka je i 15, zaista nije sporno, ali zato što neko mora da ide, nemam ovlašćenja da to predlažem, ali kao racionalan čovek mislim da i to što neko treba da ide iz Pančeva za Novi Sad u bolnicu, a ne u Beograd, i to treba da se menja. Što da se ne promeni? Zato što građani inače dolaze ovde. Onda će doći u Beograd da plati privatnog lekara, jer mu je daleko da ode u državnu bolnicu u Novi Sad. Jednostavno mislim da to nije argument koji govori protivno ovim predloženim zakonskim rešenjima.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo već dvocifreni put kako ću nešto ponoviti, a to je nešto što su naše uvažene kolege koji su predstavnici jedne od najvećih nacionalnih manjina u Srbiji… Nekako ta reč manjine i nije toliko prikladna. Neko je malopre rekao reč narodnost. Ako se jezički govori, možda je to bilo i korektnije nekada upotrebljavati tu reč, nego manjine, ali dobro. Kod nas se uvrežila i reč nacionalne zajednice.
Dakle, upravo jedan od predstavnika manjinskih stranaka je tokom rasprave u načelu izjavio da pitanje suđenja, odnosno vođenja postupka na jeziku nacionalne manjine nije pitanje koje se uređuje ovim zakonom. Postoji Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. To je zakon koji je planiran da se donese, pošto je važeći zakon u dobroj meri prevaziđen. To je zakon koji smo po amandmanu SVM uvrstili u tekst Nacionalne strategije reforme pravosuđa i uveli ga kao jednu obaveznu meru koja mora da bude ostvarena u skladu sa akcionim planom te strategije. Mislim da je zaista potrebno da se to i uradi. Prava nacionalnih manjina na službenu upotrebnu jezika i pisma su stečena prava u koje niko ne može da zadire.
Nažalost, na našu veliku žalost, a pošto ste pričali o Osnovnom sudu u Vršcu, pričalo se o Osnovnom sudu u Vršcu, o tome da je odškolovan dobar kadar, preneću podatak koji mi je dao vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Vršcu, kojim ne možemo da se pohvalimo, a to je da čak i sudije i prateće administrativno osoblje koji su rumunske nacionalne pripadnosti nisu osposobljeni da vode sudski postupak na rumunskom jeziku, jer, nažalost, prilikom izučavanja pozitivno pravnih predmeta na našim univerzitetima, reč je o Univerzitetu u Novom Sadu, stručna terminologija, pravna terminologija se ne izučava na manjinskom jeziku. To stvara velike probleme u primeni tog jezika u toku sudskoj postupka. To je nešto što je jedna loša realnost i sadašnjica, nezavisno od ovog, onog, nekog prošlog ili budućeg Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Upravo je to razlog zašto smo i razgovarali na nivou ministarstva sa predstavnicima Pravosudne akademije, da je potrebno organizovati kurseve stručne pravne terminologije za manjinske jezike koji su u službenoj upotrebi u Republici Srbiji.
Rečeno je da se traži nešto što manjinama u Srbiji po Ustavu i zakonu pripada, ako mislite da je nešto uskraćeno, a da pripada, ja pozivam sve koji tako misle da to otvoreno, glasno i jasno kažu, jer je to onda protivustavno i protivzakonito delovanje. Ali je naš veliki problem upravo ovo što sam rekao.
Jedno je šta imate na papiru, šta imate u realnosti. Naša realnost je takva da izuzetno mali broj lica traži vođenje postupka na maternjem jeziku, a kada ga traži čak i kada je sudija i tužilac pripadnik iste nacionalne zajednice oni sami iz jednostavnog razloga što dugi niz godina rade na srpskom jeziku, a ne poznaju na dobrom nivou, na zadovoljavajućem nivou stručnu terminologiju, imaju problem da postupak vode.
Ako ostaje, kao što smo rekli, sudska jedinica u Kovinu sa novim kvalitetom, novom prirodom sudske jedinice u kojoj će se postupati jednako u svim materijama, to znači da će troškovi postupka koji su bili potrebni za vođenje postupka na nekom drugom jeziku u službenoj upotrebi i dalje ostati na tom razdelu kao troškovi. Preći će sa jednog suda na drugi, ali će ostati u budžetu. A da to zavisi od dobre volje ili procene finansijske sposobnosti suda od strane predsednika suda, mislim da je to nedopustivo. U kom god gradu da se o tome radi, to je nedopustivo. Da li je reč o Pančevu, da li je reč o Smederevu, da li je reč o Alibunaru ili o Kovinu.
Onaj primer koji sam dao i koji mi je izneo vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Vršcu, mestu gde je najbrojnija rumunska nacionalna zajednica, nominalno najbrojnija, po broju ljudi koji tu žive. Mislim, da je to jedan primer koji treba popraviti, ali da je to samo pokazatelj. Voleo bih da to nije pokazatelj opšteg stanja. Ako je tako u Vršcu gde je nominalna rumunska zajednica najbrojnija kako može biti u nekom drugom manjem mestu.
To je ono na čemu kao država moramo mnogo više i bolje da radimo. Svakako da je svaki pripadnik nacionalne manjine, gde god živeo u Srbiji ima pravo na službenu upotrebu svog jezika i svog pisma u skladu sa ustavnim i zakonskim rešenjima.
U poziciji smo da moramo takva rešenja ili da održavamo na istom nivou ili da unapređujemo, a da ih degradiramo i snižavamo nikako. Zahvaljujem.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, prvo će osvrnuti na ono što je rečeno, jer da jeste jedna velika katastrofa jeste. Ne znam gde ima u Evropi da vas plaćaju čitavog meseca zato što četiri puta u toku meseca imate šta da radite. Ne znam da li mnogo bogatije zemlje i mnogo platežno sposobnije i ekonomski jače države od Srbije tako nešto priušte sebi, a Srbija tako nešto sebi priuštava već duži niz godina i došla je tu gde jeste.
Rečeno je nekoliko stvari na koje moram da se osvrnem zato što zaista jesu istinite i zašto ne ostaju bez rešenja, a sa druge strane i te kako motivišu kvalitetni pravnike, verujem da takvih ima i u Zlatiborskom okrugu, da prionu na posao, da se prijave na konkurs za polaganje ispita za javne beležnike i uđu u krug 123 kandidata koji su zaključno sa četvrtkom prošle nedelje, dakle 14. novembrom ove godine položili javno-beležnički ispit i ispunili osnovne uslove da budu imenovani za javne beležnike.
Ako je navedeno da je 2011. godine na području opštine Čajetina bilo 1.200, 2012. godine 1.500, a do novembra 2013. godine 1.320 overa, imajući u vidu da će te overe nastaviti da se vrše u prijemnoj kancelariji u samoj Čajetini, ali da su i te kako primamljiva brojka za eventualnog kandidata za javnog beležnika, koji bi iz Čajetine polagao javno-beležnički ispit i ispunio uslove da bude imenovan za javnog beležnika. Imajući u vidu ono što sam rekao da su pripremljene izmene i dopune Zakona o vanparničnom postupku, da su poslate na ekspertizu Evropskoj komisiji, da čekamo da dođu i da će se onda naći u Narodnoj skupštini, pred narodnim poslanicima čime će biti ostvaren jedan od glavnih preduslova za osposobljavanje javnih beležnika za rad. Onda je ovaj podatak i te kako bitan i važan.
Ono što mogu da navedem kao primer za neka od mesta koja su ovde navedena i pominjana u raspravi. Daću podatak za najveće selo iz jedne od te dve opštine. Neću imenovati koje opštine, jer su približno jednake po broju stanovnika, po teritoriji koju zauzimaju, po broju naseljenih mesta. Najveća seoska osmogodišnja škola u jednoj od te dve opštine je u septembru ove godine primila iz tri sela svega tri đaka.
Ono što je veliki problem jeste što u dugom nizu godina unazad i u vreme kada su postojali opštinski sudovi i sada kada postoje sudske jedinice, ostavinske rasprave i ostavinski postupci ne sprovode se do kraja. Tu smo kao država, a to je samo primer kako to funkcioniše inače u Srbiji, tu smo kao država potpuno nefunkcionalni. Kada bi neko poželeo da kupi neko parče zemlje u ruralnoj seoskoj sredini, onda shvati da dve ili tri generacije u nazad nije održana dobra ostavinska rasprava, da nije došlo do fizičke deobe zaostavštine, a da su se ostaviočevi naslednici rasuli po svetu, po različitim kontinentima, da nemate šanse da ih okupite i da jednostavno ljudi tome ne pribegavaju.
Ono što je bitno reći i zato se zahvaljujem na onome što je ovde rečeno, ako ima posla da se minimum jednom nedeljno zakazuju i odražavaju ročišta, onda je stvar više nego jasna. Jednom nedeljno će, a po proceni predsednika suda biti organizovani sudeći dani i moći će građani, odnosno meštani iz Semegnjeva, Jablanice, Ljubiša, Rožanstva, Ravni, iz drugih sela iz tog kraja da dođu u Čajetinu da prisustvuju ročištu u predmetu u kojem su jedna od zainteresovanih strana i ne vidim da će nešto osetiti, ali će tog jednog dana kada sudija iz Užica dođe imati posla celog radnog dana za vreme radnog vremena.
Ovo što je navedeno da je zaista visok broj overa, na prvom mestu kupoprodajnih ugovora, pošto kada poredite Čajetinu sa jedne i Novu Varoš sa druge strane, Čajetina je imala prilike iz razno-raznih razloga da se kao opština za razliku od Nove Varoši koja je nekad bila mnogo razvijenija od Čajetine, Čajetina je u poslednje vreme imala prilike da se razvije i sama činjenica ovolikog broja overa ugovora govori dovoljno u prilog tome.
Uvek kažem, ako Čajetinac neki koji je završio pravni fakultet i ispunio uslove da polaže ispit za javnog beležnika i položi taj ispit, ali ako se ne prijavi za to, pronaći će se neko iz Užica ko ima iste te uslove, prijaviće prebivalište u Čajetini i doći će on, otvoriće notarsku kancelariju. Ne mora da bude iz Užica, može da bude iz Beograd i to je sasvim legitimno, ali to je poziv svakoj manjoj opštini, naročito turističkim centrima poput Zlatibora, poput Soko banje, poput Vrnjačke banje, da motivišu svoje pravnike da pristupe tako nečemu.
Nažalost, mi na tom primeru vidimo koliko su opštine u Srbiji na našu veliku žalost kadrovski izuzetno slabe. Često se dešava u nekim mestima da kada se formira lokalna vlast, ne možete da nađete adekvatnu osobu da obavlja funkciju načelnika opštinske uprave ili sekretara opštine, gde se traži završen pravni fakultet. Takvih ljudi je nažalost u tim sredinama sve manje i manje.
Ono što je bitno i zaista da zaključim sa ovim svojim dogovorom na ova pitanja, trudim se da budem neko ko će mnogo više razmišljati glavom, a manje srcem u ovakvim stvarima, neće sud ni sudska jedinica ni u jednom mestu zaustaviti ljude koji su počeli odatle da odlaze. Čajetina o kojoj ste pričali spada u red razvijenijih opština danas, pa opet iz te i takve opštine ljudi odlaze, pa opet u Jablanici koju ste malopre pomenuli u je najveći broj neženja u Srbiji, iako imaju čak i asfaltni put malte-ne do svih kuća, ali ljudi odlaze i odatle.
Ne zaobilazi Srbiju ono što je uhvatilo sve zemlje ovog regiona, a kroz zemlje zapadne Evrope neke od njih prošlo još odavno i da li će nekoga u Jablanici sudska jedinica u Čajetini zadržati da ostane tu da živi? Teško. Teško pogotovo u situacijama kad su iz nekih opština, kao što neko od prethodnika reče, otišle mnoge institucije, ali otišle su između ostalog zato što se populacija tih opština prepolovila.
Nova Varoš danas ima nešto manje od 17 hiljada stanovnika, makar po popisu. Godine 1991. imala je preko 24 hiljade stanovnika, Tada je imala skoro pet hiljada radnika koji su radili u proizvodnji, danas ih nema ni 140. Svako od nas ko je racionalan, ko je razuman, ko želi dobro svojoj državi i svome kraju, svome zavičaju čini i daje maksimum svojih napora da pomogne ljudima koji se nalaze na čelima takvih lokalnih samouprava, ne da zadrže sud ako taj sud neće imati šta da radi, odnosno sudska jedinica, već da im pomognu da se ostvare uslovi za ulaganje u te opštine, za iskorišćenje njihovih privrednih potencijala, jer kad tu ponovo profunkcioniše privreda, lako ćemo mi da se okupimo ovde i izglasamo uvođenje sudske jedinice u neko od takvih mesta ili uspostavljanje osnovnog suda.
To je ono što bi valjda svima trebalo da nam bude cilj. Napravljene su nekad u prošlosti neke greške, napravljeni su negde i neki dobri potezi. Neretko se dešavalo da ti dobri potezi padaju u senku onih grešaka i loših stvari koje su učinjene, ali ako će biti organizovani sudijski dani u takvim opštinama, a ja opet kažem kao član VSS to ću tražiti od celog VSS i u svom domenu u nadležnosti onoga ko donosi Sudski Poslovnik, uvešćemo to kao obaveznu kategoriju naravno tamo gde za to ima osnova i gde posla ima.
Čajetina ima tu dobru stranu da ona ne može da se žali da joj ide kao opštini loše, ali opet kada pogledate u svih 10 opština, odnosno devet opština i Grad Užice u celom Zlatiborskom okrugu koji je jedini krug pored Grada Beograda i Južnobačkog okruga koji beleži pozitivan saldo u platnom bilansu sa inostranstvom, Čajetina spada u jednu od najsiromašnijih opština po životnom standardu ljudi koji u njoj žive, po nivou primanja iako opština prihoduje dobro, tako da ja razumem i moje zemljake i zemljake onih koji se ovde zdušno bore za svoj kraj da u njemu čak i onda kada sami shvate da eventualno sudska jedinica ili osnovni sud u nekom mestu, iako traži da se uspostavi, neće baš imati da radi toliko koliko se ovde predstavlja da se radi. Čajetina je opština u kojoj, za razliku od Nove Varoši, ako gledate čistu statistiku, po broju zaprimljenih predmeta, po prilivu predmeta, Čajetina ima mnogo manje osnova od Nove Varoši da ima i sudsku jedinicu. Čak, rekao bih, negde skoro tri puta manji osnov.
Ali, ja ne verujem da će sudska jedinica u takvom jednom mestu zadržati ljude od procesa urbanizacije koji se u Srbiji manje-više završava. Zato mislim da je naročito za ovakva mesta, i time zaključujem, i te kako važno da u njima profunkcioniše javno-beležnički sistem.
Postavljeno je jedno pitanje i mislim da je ovo veoma važno – šta će se dogoditi sa zgradama u kojima su danas smeštene sudske jedinice, a u kojima više sudskih jedinica po ovom predlogu zakona neće biti? Ja sam pristalica jedne ideje i videćemo da je pravno dobro uobličimo, da u takvim mestima, s obzirom da za njih ne postoji toliko interesovanje kandidata za javne beležnike, a interes je države da javni beležnik postoji i u Čajetini, i u Novoj Varoši, i u Kosjeriću, i u Bajinoj Bašti, i u Arilju, u takvim opštinama država će izaći sa ponudom da onome koji bude imenovan za javnog beležnika, na određeni vremenski period, da li je to pet, šest, sedam, više ili manje godina, ustupimo taj prostor na korišćenje bez naknade.
Time ćemo uraditi nešto što mislim da je izuzetno bitno i dobro, imajući loša iskustva naših suseda koji su uveli javno beležnički sistem, loša iskustva u manjim mestima.
Ovim bismo dali jednu i te kako veliku podršku onima koji su zainteresovani da javno beležnički sistem profunkcioniše. Izvinite, ako sam previše vremena oduzeo, mislim da je ovo što sam rekao izuzetno važno. Hvala vam.

Zahvaljujem uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo odgovoriću na pitanje koje mi je postavljeno. Naravno da ne.
Ako hoćete daću vam primer koji je i potpuno ličan. Od 1987. godine u mom selu na Zlatiboru ne radi škola. Nažalost to nije usamljen primer, i u susednom selu u kome postoji škola, ove godine iz tog sela niko nije upisao prvi razred. Znam da u Zlatiborskom okrugu koji može još da se podiči da ima više stanovništva na selu od, recimo Borskog ili Zaječarskog okruga, gde možete dan i po ili dva dana da idete seoskom sredinom i da ne sretnete ni jednog čoveka. Da ne pričam tek o, recimo, jugoistočnoj Srbiji ili nekim drugim krajevima.
Samo mi nije jasno kojom logikom, ako uzmemo i otvorimo tu školu koja od 1987. godine, dakle 26 godina ne radi, da li ćemo nekoga tu zadržati? To je ono što je naš najveći problem. Da li, ako ostavimo školu i plaćamo učitelja da svakoga dana ulazi u praznu učionicu, ćemo zadržati nekoga da tu ostane da živi? Mislim da nećemo. Možemo i fakultet da otvorimo tamo, opet se ništa neće promeniti. Ovo su stvari koje se ne dopadaju ni meni ni vama ni nikome razumnom ko ovom zemljom hoda, ali su to stvari koje su ne jednu, ne tri godine, već nažalost, to smo počeli da merimo decenijama, realnost u Srbiji, na našu veliku žalost.
Da li ćemo time što ćemo ostaviti zgradu u kojoj je nekada bio opštinski sud da u nju dolaze sudije, koje će dolaziti svakog radnog dana, a imati posla da rade jednog radnog dana u nedelji, nešto promeniti? Čak i da imamo basnoslovno bogatstvo, mislim da nećemo.
Ovo što kroz ovaj zakon, između ostalog, sprovodimo sada u Srbiji, dakle jednu realnu racionalizaciju sistema, je nešto što je, recimo, sprovedeno u jednoj Nemačkoj. Mnogo bogatijoj, mnogo ekonomski jačoj od Srbije sprovedena je reforma u kojoj svako mesto koje ima 15 hiljada stanovnika i manje i određeni broj predmeta je mesto u kome je ukinut svaki oblik suda, a oni su imali takvo sudsko uređenje u kojem je mogao da postoji sud u kome radi samo jedan sudija. To se trenutno sprovodi i u Austriji. Ne bih da nabrajam sve zemlje. Mnogo ekonomski i u svakom drugom pogledu stabilnijim i razvijenim zemljama od naše.
Jednostavno, to je problem. Ljudi odlaze. U ta sela žene neće da dođu da žive. Naše žene bi po statistici bile najsrećnije da mogu da rode pola deteta, a ne jedno. Sada dolazimo u situaciju da se suočavamo sa tom surovom realnošću kroz funkcionisanje sistema na ovom primeru. Jeste li za ovo krivi vi? Da li sam kriv ja? Da li je kriv bilo kod od nas ko sedi ovde? Nije. Moramo da vidimo da ono gde je racionalno da nešto postoji da ga ojačamo, da pomognemo da postoji u punom kapacitetu.
Nemojte da narod zavaravamo pričom, ako nam ode sudska jedinica, neće nam ostati niko. Svako ko to priča, vrlo dobro je svestan da to nije tačno.
Ovim predlogom zakona je predviđeno da se vaspostave osnovni sudovi i da se promeni priroda sudske jedinice i da ona faktički bude sud u mestima gde u ovom trenutku… Zato postoji razlog. Ako to ne bismo uradili danas, svi pokazatelji govore da za pet godina, u mnogim od tih mesta u kojima danas možemo da sačuvamo sudsku jedinicu i sud ne bismo imali ništa. Dakle, dajte da spasemo šta se spasti može, da napravimo jednu racionalnu organizaciju pravosudnog sistema u Srbiji. To sa sobom nosi mnogo teškoća, mnogo prepreka, ali mislim da vredi raditi na tome.
Kada smo pričali o kandidatima za javne beležnike, zakonom su propisani prilično ozbiljni kriterijumi. Uveren sam da ima ljudi koji ispunjavajući te kriterijume će pokazati interes da dođu na ta mesta. Opet kažem, zašto bi bilo teško sutra nekom kandidatu koji je iz Beograd, koji je položio javno beležnički ispit, koji ima svoju vikendicu ili kuću na Zlatiboru, da ode gore da prijavi prebivalište i da bude imenovan za javnog beležnika tamo. To će se sigurno dogoditi posle ovih podataka koji su ovde izneti. Samo kad su overe u pitanju, ničim drugim da se ne bavi, on može da živi odlično od toga. Ako to ne bude uradio neko iz Čajetine, iz Užica, uradiće neko iz Beograd i otići će gore.
Zato je mnogo važno da u svim sredinama kandidati budu svesni toga. Valjda je bolje da radim u sredini gde me svi znaju, nego tamo gde me niko ne zna.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, upravo ovaj zakon konstatuje tu tešku realnost koju on nema šanse da ispravi. Imate nešto što je takođe surova realnost. Nema prava niti potrebe za pravom bez subjekata prava, a subjekti prava jesu fizička i pravna lica, ljudi i organi i organizacije, ustanove, privredna društva. Ako toga nema, nema potrebe za bilo kakvim pravnim regulisanjem bilo čega. Bilo kakvim.
Ova mala mesta su došla u problem onoga trenutka kada su u njima ugašena porodilišta. To je bio prvi alarm za sve ljude koji su živeli u tim mestima. To je bilo prvo zvono na uzbunu države koja je tada bila mnogo organizovanija, mnogo ekonomski sposobnija, mnogo efikasnija. Države nije bilo da reaguje u tom trenutku.
U kojoj smo sada poziciji? Sada smo u poziciji da stanemo pred tu tužnu sliku i da kažemo – tu jeste tužna, u nekom mestu bi mogla da bude uskoro, dajte da sprečimo tamo. Jer, kada pogledate starosnu strukturu stanovništva, opet nažalost shvatite da ljudi od 50-60 godina koji čine pretežan deo tog stanovništva, nažalost više nisu reproduktivno sposobni i ne mogu da rađaju decu.
Ako je izlaz u tome da vraćamo ljude da tu žive, dajte da vidimo kako ekonomski da ih privučemo. Mislim da ćemo se oko toga svi složiti, da je to ključna stvar. Onog trenutka kada ekonomija tu opet ojača do te mere da se preduzetniku, privredniku, zaposlenom ne isplati da ide samo jednom nedeljno na ročište, već je broj ročišta povećan pa je potrebno umesto jednom, tri puta nedeljno da se održavaju, tada možemo da razmišljamo o uspostavljanju sudske jedinice ili suda.
U ovoj situaciji zaista teško, pogotovo tamo gde realno, racionalno gledano nema osnova. Naravno da je mnogo bitno definisati šta je to strateški državni interes. Jedan sam od onih koji se zalažu, a to i neki od donedavnih koalicionih partnera dobro znaju da država Srbija treba da donese jedan akt koji po Ustavu još uvek nije donela, a reč je o strateškom planu razvoja Republike Srbije za period od 10 do 20 godina.
Ono čime se čitav lanac, niz prethodnih vlada Republike Srbije bavio jeste gašenje požara, rešavanje tekućih problema i retko kada ili gotovo nikad pravljenje nečega što je vizionarska investicija u budućnosti. Baveći se svim tim tekućim problemima, svakodnevnim bilo da su oni pravne, ekonomske, političke prirode, potpuno zaboravimo na to od čega treba ljudi da žive u budućnosti i dolazimo u ovu situaciju da konstatujemo da nas je sve manje i manje.
Tu se postavlja pitanje šta nam je u ovom trenutku prioritetan državni interes? Prioritetan državni interes je da biološki opstanemo. Kada biološki opstanemo onda ćemo mnogo drugačije i lakše u budućnosti gledati na plansko i strateško rešavanje nekih problema. U suprotnom i za slučaj da se osnuje sudske jedinice za opštine o kojima smo govorili, bojim se da će narednih nekoliko godina pretežan deo njihovih aktivnosti biti u ostavinskim raspravama, u sačinjavanju zaveštanja i ugovora o doživotnom izdržavanju, a i to će preuzeti javni beležnici.

Kao što smo malo pre imali slučaj kod Varvarina gde je narodni poslanik Aligrudić podneo amandman koji je u svojoj sadržini identičan delu amandmana koji je podneo Odbor, a koji sam prihvatio, tako i ovde izjavljujem da prihvatam ovaj amandman.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kako simbolično zvuči usamljen jedan aplauz na bujicu praznih i besmislenih reči koje mogu da se čuju.
Budite toliko pristojni pa saslušajte pristojno kao što ja mogu da slušam neistine, notorne neistine i besmislice koje mogu da budu izrečene na moj račun i na moj rad.
Nekada se pitamo kako neko ima moralno pravo da govori o nekim stvarima. Kaže izreka – brate moj, u mom oku vidiš trun, a u svom ne vidiš balvan. Tako je i u ovom slučaju.
Jedno strukovno udruženje je izašlo sa procenom pre nekoliko dana da je nakaradno sprovedenim izborom ili kako neko kaže reizborom nosilaca pravosudnih funkcija u Srbiji koji je izvršen krajem 2009. godine, pričinjena je šteta u vrednosti oko 15 miliona evra. Petnaest miliona evra za koje je moglo da bude otvoreno oko 15 hiljada novih radnih mesta. Petnaest miliona evra za koje je moglo da bude sređeno da ne kažem koliko sudova, tužilaštava, škola, bolnica. Petnaest miliona evra koje će građani Srbije, koji sa mukom u ovim teškim uslovima pune budžet RS morati da plaćaju zbog brljotina koje je neko namerno ili nenamerno, verujem da će se utvrditi, pravio u svom radu, zbog čega je neko prvi put u Evropi 30% nosilaca pravosudni funkcija ostavio na ulici a da ih nije udostojio obrazloženja zašto to radi. Petnaest miliona evra toliko koštaju da se urade u ovom trenutku dve zgrade za smeštaj nekoliko sudova i tužilaštava u Beogradu.
Toliko koštaju da mogu da se opreme, recimo, dva nova zatvora u Srbiji, koja bi mnogo više pospešila rad. Ali, kao što malopre rekoh, 15 hiljada novih radnih mesta za 15 miliona evra. Petnaest miliona puta to treba napisati, zapisati i ponoviti, a ne jednom, i imati obraza i govoriti o nečemu nakon toga. Jedan naš veliki pesnik je rekao za nekoga - nije taj najjači zato što je mnogo hrabar, nego zato što se ničega ne stidi.
Iako sam planirao da govorim znatno kraće u završnoj reči o raspravi u načelu, moram da se osvrnem na ovo, jer kada neko 100 puta ponovi neistinu, verovatno teži ka tome da to postane istina, pa tako i ovde. Vrlo je nisko i loše stanje u pravosuđu Srbije, tako je. Neverovatno kako logički akcenat citiranja one ekspertize Venecijanske komisije nikako nije bio upravo na tome, iako je nekome kozmetika većinom u glavi, a Venecijanska komisija se ne bavi kozmetikom. Ona kaže – da, većinom jesu tehničke izmene zakona i, normalno, tamo gde su napravljene tehničke greške, tamo treba praviti i tehničke izmene, ali mislim da su dva poslanika jedne opozicione stranke vrlo maliciozno, sa namerom da prikažu kako Ministarstvo radi loše i bavi se samo ispravljanjem nekih tehničkih nedostataka, citirali ekspertizu Venecijanske komisije i u njoj sledeće reči – prilično tehničke prirode. Dakle - izmene su prilično tehničke prirode, izgledaju da nisu velike, s obzirom na teško stanje u kojem se srpsko pravosuđe nalazi. E to je logički akcenat izveštaja Venecijanske komisije – s obzirom na teško stanje.
Zašto je teško stanje od pre pet godina preraslo u još teže stanje? Da to stanje nije bilo teško, verovatno mi ne bismo došli na vlast i verovatno biste vi još uvek bili na vlasti, ali s obzirom da su građani Srbije i te kako prepoznali ko je radio loše, znali su to da ocene i na izborima. Dakle, oni koji su bili majstori kozmetike priviđa im se kozmetika, pa često znaju da održe govor kao pred ogledalom, pričajući o svojim manekenskim osmesima i kabinetskom hrabrenju.
(Poslanici DS dobacuju s mesta: Kakve su to reči?)
Vrlo primerene.
(Janko Veselinović, s mesta: Predsedavajući, da li slušate šta govori?)

Izvinjavam se ako se neko nalazi prozvan, verovatno zbog toga što mu savest toliko ne dozvoljava da ne bude prepoznat u ovim rečima, ali ja imam obavezu i prema sebi i prema Vladi ispred koje govorim i prema građanima Srbije da kažem stvari onakve kakve jesu i da ih pristojno nazovem pravim imenom.
Ovde je postavljeno pitanje od poslanika jedne druge stranke i ja to moram otvoreno da kažem, zato što je reč bila o prilično neprincipijelnom izlaganju. Rečeno je – izmene su kozmetičke. Opet kozmetika. Dalje - da li su uređene analize troškova i da li će u narednom budžetu biti vidljive finansijske uštede? Takođe, rečeno je da je predložena mreža loša, da lišava mnoge građane i naseljena mesta sudskih jedinica i pristupa pravdi.
Vidite ovako, ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava Vlada je podnela Skupštini u aprilu mesecu ove godine. Tada su pripadnici te stranke bili deo vladajuće većine. Apsolutno niko od njih, niti od njihovih predstavnika tada u Vladi Republike Srbije nije ustao i rekao nešto ovako. Neki od njih su sa obe ruke glasali, što se kaže, za ovakav Predlog zakona i u tom delu je Predlog zakona ostao potpuno identičan onakav kakav je bio u aprilu ove godine.
Da li su rađene finansijske analize? Svakako. Tamo gde smo imali materijala da ih radimo radili smo ih. Katastrofalna je situacija što u najvećem broju sudskih jedinica nisu vođene nikakve evidencije trošenja novca i niste mogli da uradite nikakvu analizu finansijsko-materijalnog poslovanja. Bez takvih analiza ne bismo ušli u ovakav projekat. Takve analize su u dva navrata predstavljene i evropskom komesaru za proširenje i nakon toga je pozdravljeno suočavanje sa ovim narednim stvarima koje treba da se rade.
Pokrenuto je pitanje troškova i opet neko ko je vrlo vešto pokušavao da obmane javnost. Neko kaže – znate, povećali ste troškove u narednom budžetu, a obećali ste štednju. A znate, 1. oktobra je počeo da se primenjuje novi Zakonik o krivičnom postupku, koji je predložila prethodna vladajuća većina, ona ga usvojila, a u finansijskim efektima tog zakona je navedeno – ne znamo koliki će biti, ali ćemo uz primenu da procenjujemo koliko će novca da se troši, pa ćemo toliko predviđati. Pa, normalno da je predviđeno više novca u narednom budžetu. Od čega mislite da rade javna tužilaštva i sudovi? Od čega mislite da se sprovodi tužilačka istraga kojom sada treba tužioci da se bave, a ne sudije? Naravno da tu treba da bude predviđeno više novca.
Da li sam ja srećan zbog toga što se u tom delu troškovi povećavaju? Nisam, ali sam zadovoljan zbog toga što ćemo na ovoj strani, koja se tiče funkcionisanja mreže sudova, troškove smanjiti. Sve drugo je vrlo neprincipijelno i prilično demagoški.
Nije tačno da je odvojen veliki broj građana od pravde. Ako neko nešto želi da iskritikuje, onda je sasvim fer, džentlmenski i korektno da od početka uzme i sasluša neko obrazloženje, neko izlaganje, pa da čuje da sam kao ovlašćeni predstavnik predlagača nekoliko puta ponovio da insistiramo na uvođenju prakse održavanja sudijskih dana.
Iznošene su statistike koje su opet bile nepotpune. Ako kažete da u jednoj sudskoj jedinici ima 6.500 predmeta, a pri tome prećutite da od tih 6.500 predmeta oko 4.800 predmeta jesu izvršenja na osnovu verodostojne isprave. Dakle, nešto čime se sada bave svakog dana sve više i više privatni izvršitelji. Onda to nisu klasični parnični predmeti. Onda to nisu radni sporovi. Onda to nisu bračni i porodični predmeti, nego ih ima znatno manje.
Iako je bila rasprava u načelu, a očekujem mnogo više rasprave te vrste u pojedinostima, navedeni su primeri određenih opština gde je moguće da je napravljena greška u predlogu, ali zato i jeste Narodna skupština najviši organ vlasti u Republici Srbiji, zato Narodna skupština nije korito reke koja samo treba da proteče kroz nju i zato i postoji rasprava u načelu i u pojedinostima i mogućnost da se interveniše u predlog zakona i da se on ispravi.
Juče je jedan poslanik rekao – shvatite naše primedbe kao dobronamerne. Takve ih i shvatam. Kada god su takve, uvek su i prihvaćene. Pogledajte da li je iz nekog resora u prethodnih 15 meseci prihvaćeno toliko amandmana koliko je u slučaju zakona koje je predlagala Vlada ispred Ministarstva pravde i državne uprave. Mislim da je to dobro i mislim da se time odvajamo od neke stare prakse gde je upravo Skupština bila samo korito kroz koje je reka mogla da proteče i nikada više se ne vrati u nju. Ovde je zakonodavna vlast i kao takva i treba da postoji.
Dakle, sudijski dani treba da budu organizovani. I da, postoji razlika između sudskih jedinica koje su planirane da se ugase.
Recimo, ovde je pomenuta opština Sečanj. Juče sam govorio, opet ću da pomenem. U Sečnju ima posla za 1,01 sudiju, a tamo je trenutno raspoređeno dvoje sudija. Znači, jedan sudija se tamo plaća, a da nema posla. Zar nije jeftinije poslati jednom u dve ili jednom u tri nedelje sudiju u to mesto, zakazati ročišta, održati ih, nego da plaćate tri nedelje u praznom hodu funkcionisanje cele sudske jedinice. Kao i što svi mogu da vide da po ovim predlozima zakona sudska jedinica više nije ono što je bila, odnosno što jeste sada po postojećim zakonima, već faktički predstavlja sud bez pratećih administrativnih službi i rukovodstva, ali, sud u kome mogu da se sude sve materije.
Da li ovo znači, da li ovaj predlog mreže, ukoliko bude usvojen znači da će se za ostavine, neostvarene zarade, alimentacije, ovde je rečeno da li će iz Odžaka, značiti da će majka morati da putuju 37 kilometara u Sombor da bi mogla da ostvari pravo na alimentaciju? Pa neće, zato što će taj sudija doći onoliko koliko predmeta bude. Doći će u Odžake, održati ročište, ako treba tu i presuditi, objaviti presudu i stvar će biti završena.
Istina je, i ja svoje reči ne potirem, da, kada iz jednoga grada ode učitelj, kada ode lekar, kada ode sudija, kao da ste mu uzeli i dušu i pamet i savest. Nažalost, mi imamo sve više opština iz kojih su otišli ili odlaze i učitelji i lekara i onda tu treba da ostane da radi sud. U jednom trenutku pod znacima navod, sud, jer to nije sud, već okrnjena sudska jedinica. U jednom trenutku kome da sudi? Da li možda mrtvima? Da li je državi stalo do toga mesta? Jeste, ali nikoga nisam čuo da kaže iz toga mesta su prvo otišla preduzeća, otišao je kapital, otišli su radnici, otišle su pare i kada je počeo da odlazi kapital, počeli su da odlaze ljudi, a kada odlaze ljudi i firme koji su subjekti prava onda onaj koji treba da odlučuje o pravima ostaje bez svoga posla.
Nažalost, ali je tako i u selu u kome ljudi umiru i u kome se deca više ne rađaju, više ni pop neće da živi, nego dolazi iz susedne eparhije i da sveti vodicu i da krštava, ako se nekad desi da krštava i venčava ali uglavnom da sahranjuje. To je žalosna i teška sudbina Srbije danas.
Da li je ovo zakovan predlog? Nije. On može da bude promenjen vašim amandmanima, on može da bude promenjen i poboljšan i amandmanima odbora, ali on treba da bude korigovan ekonomskim razvojem Republike Srbije. Kada u manje sredine budu počeli da se vraćaju investitori, da se otvaraju nova radna mesta, da mladi ljudi tu formiraju porodice, onda će i sudovi imati šta da rade. Nama se većinom ova mreža ne sviđa, ali ona je slika i prilika današnje Srbije.
Ne želim više mnogo da vas zadržavam, ali zaista, da li neko ko je naneo toliku štetu srpskom pravosuđu, Republici Srbiji, onima koji to pravosuđe čine, može da bude najglasniji u kritikovanju stanja u kome se pravosuđe nalazi. Moje mišljenje je da ne treba da se čuje. Verujem, uveren sam da veliki broj građana Srbije to mišljenje deli.
Juče je zaista iznet sijaset neistina. Ne znam da li na svaku od njih treba reagovati, ali ću reći nešto. Postavljeno je pitanje. Nekoga ću citirati, kaže – zašto gospodine ministre niste preispitali zašto su oni koji su odlukama Ustavnog suda vraćeni bili neizabrani?
Ponoviću po ne znam koji put – zato što dovodimo u pitanje izbor svakoga od onih koji je izabran, jer ako je jedno telo biralo sudije, pa omašilo kod 600 sudija, objasnite mi kako je to pogodilo kod onih 1.200? Kako je to pogodilo kod onih 1.200? Gde je tu elementarna logika?
Kaže – nikad više sudija u Srbiji. Ko je to rekao, taj je sve obmanuo. Nije tačno. Ako pogledate brojčano, broj sudija u Srbiji danas i u Srbiji pre pet godina je približno isti. Gotovo identičan broj, ali opet to neko ne želi da kaže. Zašto? Da bi mogao da obmanjuje javnost. Zašto da obmanjuje javnost? Zato što su i posle odlaska sa vlasti 16 meseci tih istih, iz dana u dan posledice njihovog delovanja u pravosuđu sve veće i veće i sa njima je teško boriti se.
Da li je to neki alibi onima koji danas obavljaju vlast? Nije alibi i ne treba da bude. Treba biti do tog nivoa minimalno korektan pa to reći - 15.000.000 evra štete samo u pravosuđu. Gde to ima? Zašto je nastala šteta? Zašto su isplaćivane plate ljudima koji nisu radili? Hoće li to neko da objasni? Da ne pričamo o tome koliko se trošilo na putovanja. O tome tek da ne pričamo? Kao u srednjevekovnoj Engleskoj, putujući kraljev sud. Šteta što niste išli, možda biste ostali na vlasti da jeste.
Dakle uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što sam oduzeo više vremena nego što sam planirao. Ali, znate, bolje da pitam vas, a vi bolje da se naučite da ne dobacujte kada neko govori i da budete do te mere pristojni i korektni, makar da opravdate naziv stranke u kojoj jeste, u onoj minimalnoj meri šta demokratija znači.
Izvinjavam se ako sam previše vremena oduzeo, već se u raspravi u načelu iskristalisalo gde su moguće manjkavosti naročito Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Ostajem pri onome što sam rekao da zakone treba menjati postupno i pažljivo, da iako je neko očekivao revolucionarni postupak. Ponavljam, više sam za evoluciju nego za revoluciju, a uveren sam da ćemo u raspravi u pojedinostima zajedničkim naporima uspeti da one nedostatke ovih predloga zakona koji su identifikovani i oko kojih je nekoliko različitih poslaničkih grupa bilo vlasti, bilo opozicije diskutovalo i skrenulo na njih pažnju, da ćemo doći u situaciju i da te nedostatke ispravimo.
Hvala vam na konstruktivnoj raspravi. Hvala onima koji su govorili i za zakon i protiv zakona. Jer, da nije onih koji govore protiv zakona onda ne bi ni parlamentarna procedura imala nekog velikog smisla. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zaista pažljivo prateći diskusiju, trudim se da reagujem onda kada se u nečijoj diskusiji pomenu zaista grube i notorne neistine. Upravo je u prethodnom izlaganju izneto, nadam se ne namerno, nekoliko takvih notornih neistina.
Nije mi jasno kako to neko ko se zalaže za nezavisno sudstvo, očekuje od izvršne vlasti da ispituje zašto je nešto zastarelo, a zašto nije. Ako gradimo sistem nezavisnog sudstva, onda smi oni koji pravosuđem rukovode treba da ispituju zašto se u nekom postupku sudskom, nije postupalo, onako kako je to trebalo da se radi.
Ako se to očekuje od predstavnika izvršne vlasti i da to uradi predstavnik izvršne vlasti, isti oni koji se danas pozivaju na nezavisnost će skočiti sa primedbom i pridikom da je to udar i atak na nezavisno pravosuđe, ili je udar i atak na nezavisno pravosuđe, kada reagujete u slučaju kome vama ne odgovara, a u slučaju kada odgovara, to nije atak na nezavisno pravosuđe.
Koja je notorna neistina izrečena? Notorna neistina je da se u prethodnom periodu doneta merila za ocenu rada nosilaca pravosudnih funkcija. Apsolutno neistinito ili neko možda smatra da je merilo političke podobnosti, merilo koje je doneto u prethodnom periodu, pa kada je ono narušeno…
(Narodni poslanik Janko Veselinović, dobacuje s mesta.)
Nisam ni rekao da je to niko rekao, a molim vas da mi ne upadate u reč, kao što ni ja ne upadam vama.
Dakle, merila za ocenu rada sudija i tužilaca nisu doneta. Neka su donošena pre nešto više od desetak godina, imala su smisla iz toga ugla gledano samo da je sprovođen Zakon o lustraciji, a pošto ni to nije činjeno, onda ni ona nisu imala smisla. Poslednja efektivno primenjivana doneta su, ako se ne varam, početkom devedesetih. Godine 1993. Možda ste mislili na njih? Ne znam. Opet, apelujem na vas da budemo racionalni i da budemo iskreni. Vi sad kažete da je radna grupa koja je formirana, i koja je uspostavila merila i koja je čak dala predlog, koji u 95% sadržan u ovom predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, da je odlučivala po političkoj podobnosti koje gde na vlasti, pa navodno dolazi do uspostavljanja osnovnog suda.
Ni jedan predlog nije savršen, ali dokazaću vam da ovo trenutno stanje, po važećem zakonu iz 2008. godine je u nekim stvarima bilo prožeto velikim suprotnostima bez nekog vidljivog razloga.
Evo, recimo, pomenuli ste da će opština Sečanj ostati bez sudske jedinice. U opštini Sečanj za godinu ima predmeta za 1,01 sudiju. Dakle, posla za jednog sudiju i zbog toga postoji sudska jedinica. Prateći priliv predmeta osnovano možemo da tvrdimo da već naredne godine neće biti ni za jednog celog sudiju predmeta. U isto vreme imate opštinu Golubac u kojoj i po važećem zakonu apsolutno ne postoji ni sud ni sudska jedinica, ništa, u kojem ima predmeta za više od dvoje sudija.
Nabrojali ste recimo da u Baču neće biti ničega. Niste hteli da kažete da ovaj zakon predviđa da se osnuje jedan osnovni sud za područje opština Bač i Bačka Palanka. Hoćete da kažete da je ljudima bilo bliže da iz Bača putuju u Novi Sad nego u Bačku Palanku? Verujem da to neće podržati niko od građana Bača jer vrlo dobro zna koliko je Bač udaljen od Novog Sada, a koliko od Bačke Palanke. U jednoj stvari ste rekli nešto što je istinito. I ja ću to bez problema da kažem, jer ja kažem i kada poslanik kaže nešto sa čime se slažem i što mislim da je dobro, bez obzira iz koje poslaničke grupe i partije dolazi. To je jednostavno jedan princip koga se držim. Ne razumem gledišta onih koji tvrde da samo što se nebo nije srušilo na nas, provalila se zemlja i cela Srbija otišla u ponor, a često znaju tako da prikazuju trenutno stanje. Mene hrabri to što je svaki put posle takvih diskusija, makar u nekim stvarima koje se kritikuju na takav način stanje bolje, pa izgleda postoji neki odnos između te kritike, razvoja situacije.
Ali, rečeno je – ne vidimo da će ovi zakoni odgovoriti na najveće probleme srpskog pravosuđa. To je sasvim legitimno. Zbog toga što neko ne vidi, on je u opoziciji, a onaj koji vidi je u vlasti. Imamo svoje politike. Razlikujemo se. Svako dobije priliku da utiče na smer kojim će se država kretati i da uređuje institucije i stanje u društvu onoliko koliko je u njegovoj nadležnosti.
Koju ste istinu rekli, govoreći o Bačkom Petrovcu? Bački Petrovac kao mesto koje, hajde možemo ga nazvati, je neka vrsta prestonice naših sugrađana slovačke nacionalnosti, mesto koje za njih ima istorijsku težinu jer su se u Bačku prvo Slovaci doselili, u Bački Petrovac. Uveren sam da su ovde podneti amandmani i da je to činilo nekoliko poslaničkih grupa i to apsolutno podržavam. Videćemo u raspravi u pojedinostima, ali da ne govorim sada u pojedinostima. Neki od poslanika su govorili u načelu, jer jeste rasprava u načelu.
Kažete – koliko opština u AP Vojvodini neće imati ni sud ni sudsku jedinicu, pa onda navodite – Srbobran, Plandište, Bački Petrovac, Ada, Kanjiža, Sečanj, Žitište, Alibunar, Odžaci, Apatin. Niste naveli i Beočin koji nikada nije ni imao sud. Naveli ste Irig, a Irig nikada nije imao sud i tu je izuzetno nizak broj predmeta. Moram samo da vam skrenem pažnju na nešto što mislim da je veoma bitno. Predlog koji je sadržan u Predlogu zakona, a tiče se Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, gotovo u identičnom obliku je prosledio deo radne grupe koji radi u sudovima i tužilaštvima na području novosadske apelacije još u vreme vršenja funkcije predsednike Apelacionog suda pre devet meseci. Prethodni vršilac funkcija Apelacionog suda je čovek koji je bio na čelu te podgrupe, koji je gotovo u identičnom obliku sačinio ovo. Na osnovu čega? Rukovodeći se primarnim razlozima, a to je broj predmeta, funkcionisanje pravosuđa, racionalizacija njegovog rada i činjenje znatno efikasnijim. Ministarstvo je taj predlog prihvatilo i inkorporiraloga u Predlog zakona i donelo ga pred narodne poslanike.
U ovim stvarima se na prvom mestu najviše pitala struka. Drago mi je da u svakoj situaciji gde možemo da dovedemo stvari u to stanje da se najviše pita struka, a imam osećaj da se sada u ovoj materiji pitala struka više nego što se pitala u nekom drugom periodu, koji god da je, i cilj nam je da se svaki put sve više i više struka pita u ovakvim stvarima, došli smo do ovakvog predloga rešenja. Neko se eventualno sa tim ne slaže. Ima pravo da se sa tim ne slaže. Ako je narodni poslanik da putem amandmana utiče na izmenu onoga što je predloženo i to je legitimno i uvek će takav način rasprave doživeti podršku sa naše strane.
Još jednom želim da pomenem nešto što sam govorio juče i bilo bi dobro kada biste to zaista shvatili, a ne samo birali reči kada ministar nešto govori pa vam se dopadne, pa to citirate, a kada vam se ne dopada ne citirate. To je legitimno. Dakle, tamo gde neće biti sudske jedinice, a ima posla za suđenje, ne u toj meri i tog nivoa da tu može da se plaća i postoji sudska jedinica, obavljaće se suđenja. To građani treba da znaju. Naročito u mestima koja su prilično udaljena od mesta suda. Ovaj zakon predviđa znatno manji broj mesta koja će biti mnogo udaljena od sedišta suda u kojima ne postoji sudska jedinica. Bolje su povezane jedinice lokalne samouprave koje će biti upućene na sedište suda.
Još jednom da se vratimo na ono što je malo pre pitano. Ja to pozivam celokupno društvo, od narodnih poslanika do bilo kog ministra, do svakog građanina. Zanima vas zašto je neki predmet zastareo. Pitajte predsednika suda. Nemojte da očekujete da vam odgovore na takva pitanja daje onaj koji nema gotovo nikakve ili minorne nadležnosti u tom pogledu. Pitajte sudiju, pitajte predsednika suda. Uveren sam da svako od vas sudija, kada donese presudu, da iza te presude stoji i da nema nikakav problem da izađe pred kamere, da izađe pred novinare i kaže – da, doneo sam presudu iz tog i tog razloga. Ja mogu to da zadržim za sebe, ali ako je interes javnosti za neku odluku i zašto je odluka na takav način doneta, izvoli sudijo, izađi pred svoj narod, u čije ime sudiš, i reci – doneo sam tu odluku zato što je zakon propisao to, to i to, a moja dužnost je da primenjujem zakon.
Krajnji je populizam izaći i pitati ministra – ministre, a zašto ti je to zastarelo? Pa onda, kada to ovde čuje, iz poslaničkih klupa, bilo koji građanin s punim legitimitetom to može da pita bilo kog ministra, nevezano ko je danas, ko će sutra biti na vlasti.
Pomenuli ste jedan slučaj koji je zastareo, gde je čovek bio, ako se ne varam, četiri godine u pritvoru. Da li je to igde u svetu normalno? Četiri godine.
Još nešto, hajde, opet ću citirati jednog kolegu koji nije danas ovde, ali zaista je rekao juče veoma važnu stvar. Ovo je na liniji krajnje podmetačine, iako ja verujem da onaj ko je ovo rekao nije imao tu nameru i da je imao dobru nameru. Kaže – zašto Bački Petrovac nema ni sudsku jedinicu, pa građani neće imati pravo na službenu upotrebu jezika i pisma. Opet kažem, službena upotreba jezika i pisma se reguliše Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma. Postoji jasna volja i namera da se to pitanje definiše novim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma i obavezali smo se, unoseći u Akcioni plan Nacionalne strategije za reformu pravosuđa da donesemo novi Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma.
Da li građanin koji je pripadnik neke manjinske nacionalne zajednice ima pravo na vođenje postupka na svom jeziku? Naravno da ima pravo. Opet kažem, ponosan sam što u Republici Srbiji to pravo se ne uskraćuje.
Imamo nekih problema. Imamo problema, recimo, u kraju iz koga sam ja, u Raškoj oblasti, i o tome moram da pričam otvoreno. Tamo imamo problem zastoja velikog broja postupaka zato što jedan broj građana traži da se vodi postupak na bosanskom jeziku.
Neko je malo pre pomenuo Haški tribunal. Mislim da je Haški tribunal, a i Evropska komisija to pitanje na jedan vrlo racionalan način rešila. Oni to zovu jednim nazivom, sa kojim se ja ne slažem, tzv. BHS, ali su tvrdili da je reč o jeziku koji je svim učesnicima u postupku vrlo dobro razumljiv. Ja ću sa svoje strane uticati da se takav princip primeni i ovde, jer ćemo imati veliki problem u funkcionisanju uopšte sistema državne uprave i pravosuđa. Čak je i EU, prilikom ulaska Hrvatske u članstvo, identifikovala jezik koji je u njihovoj službenoj upotrebi kao jezik koji je u službenoj upotrebi i u Srbiji. Politički možemo da se razlikujemo, lingvistički mislim da je nepodeljeno mišljenje, da je u ovom trenutku to jedan jezik.
Da li problema postoji? Da, ali u ovom slučaju Bačkog Petrovca mislim da ne postoji i da neće postojati nikako.
Pričaćemo u raspravi o pojedinostima. Imam još nešto što bih rekao na ovu temu, ali još jednom imam obavezu da kažem – u prethodnom periodu nisu doneta merila i kriterijumi za ocenu rada sudija. Da jesu, mnogi problemi ne bi postojali i ne bi se sada postavljalo pitanje – zašto neko ko je vraćen, a ne treba da bude vraćen, ili neko kaže – zašto neko ko je izabran, a nije trebalo da bude izabran, je i dalje na toj funkciji?
Ali nije na nama, ni na narodnim poslanicima, ni na ministrima, ni na izvršnoj, ni na zakonodavnoj vlasti da ceni ko je podoban, a ko nije. Tu je Visoki savet sudstva, u ovom trenutku radna grupa za izmene i dopunama Zakona o Visokom savetu sudstva, za izmene i dopune Zakona o Državnom veću tužilaca, radi svoj posao. Rok im je da u poslednjem kvartalu ove godine po Akcionom planu taj posao završe, da svoj nacrt zakona dostave ministarstvu, ministarstvo Vladi i uveren sam da će se to naći pred narodnim poslanicima, pa da ćemo moći i o tome da govorimo.
Rečeno je još nešto. Kaže – šta smo učinili ovim zakonima da se stanje popravi? Ima u ovim zakonima, koliko god neki smatrali da su intervencije kozmetičke i tehničke, opet kažem, ministarstvo je ovde sledilo rezultat rada radne grupe. Radnu grupu su činili renomirani stručnjaci iz pravosuđa, iz advokature, iz profesure, pa me čudi kako onda neko ostane slep kada je recimo u pitanju produženje onog roka zastarelosti za disciplinske prekršaje. Treba pogledati u prethodne tri i po godine koji je disciplinskih prekršaja u Visokom savetu sudstva zastarelo a koliko tek u Državnom veću tužilaca, koje je tek ove godine dobilo svoje disciplinske organe. Samo treba pogledati koliki je broj disciplinskih prekršaja protiv nosilaca pravosudnih funkcija zastareo. Ovde se taj rok produžava na dve godine i postavljaju se osnove da disciplinski organi ova dva nezavisna tela svoj posao rade mnogo bolje, da steknu bolje uslove za rad i se formiraju organi koji će se isključivo baviti ovim pitanjima. Zahvaljujem.

Mene nikad istina ne pogađa, ja pred istinom stojim i nemam nikakvih problema da se sa njom suočavam. Možete da priđete i da vidite da nisam mrtav hladan, vrlo sam živ i topao. A preko činjenica ne prelazim, već isključivo ostavljam posao da se njime bavi onaj ko je za bavljenje tim poslom nadležan.
Prema tome, da li se meni dopada što u Srbiji predmeti zastarevaju? Ne. Mislim da je to veoma loše. Mislim da je to, i trudim se da budem maksimalno objektivan, za razliku od promena raspoloženja nekih koji mogu da budu jedno vreme „objektivni“ a neko vreme ne, da je to hronični problem srpskog pravosuđa. Vi navodite dva slučaja, gde je reč o nekim malo zvučnijim imenima. Koliko li je predmeta koji zastarevaju a u kojima su zainteresovani malobrojni obični građani, a za koje mi ne znamo?
Da li je to dobro? To nije dobro. Ja mislim da to treba da se otklanja, ali da to ne sme da otklanja ni Narodna skupština, ni Ministarstvo pravde i državne uprave, ni Vlada Republike Srbije, već srpsko pravosuđe. Srpsko pravosuđe poslednjih nekoliko godina i u narednih nekoliko godina dobijaće budžetska ovlašćenja. To je dobro. Kad sam juče pričao o nezavisnosti, s jedne, i odgovornosti, s druge strane, dobiće svoj budžet pa će iz tog budžeta plaćati brljotine svoga rada ili nerada i ovakve stvari. Verujem da se u tome značajna većina nas, pogotovo pravnika, pogotovo onih koji se bave pravosuđem, i slaže.
U tom slučaju će se mnogo više voditi računa kako se postupa, da li se ročišta zakazuju na 12 meseci ili se zakazuju, ako ima prostora, mnogo češće, da li se presude donose u razumnom roku, da li se po odlukama koje su donete po pravnom leku postupa adekvatno, da li se odluke po pravnom leku donose utemeljeno a ne ofrlje, da li se pritvori određuju i kako se određuju, itd. Kažete – nemojte da ja pričam o tome. A zašto ja da ne pričam o tome kada sam kao ministar nadležan za pravosuđe nasledio hiljade i hiljade zahteva za naknadu štete lica neosnovano lišenih slobode, za preko 120 hiljada dana neosnovano provedenih u pritvoru, u periodu pre nego što sam stupio na funkciju ministra pravde i državne uprave?
Mnogi od nas smo kritikovali, dakle, i sam sam bio neko ko je kritikovao važeći Zakonik o krivičnom postupku, u čijoj izradi nisam učestvovao, u čijem donošenju nisam učestvovao, ali je država preuzela obavezu da počne sa primenom toga zakonika. Moje je mišljenje da tu postoji jedna, u moru loših, od dobrih strana, a to je što ćemo prvi put imati i mnogo više i mnogo bolje definisanu odgovornost za rad tužilaca, koji će i te kako voditi računa šta će optuživati a šta neće optuživati. Jer, za ono što optuže, u slučaju pada optužnice pred sudom, donošenja oslobađajuće presude, odgovaraće budžet tužilaštva a ne više budžet suda. Pa ako neće moći da plate, onda neće moći ni da primaju plate.
Veliki problem našeg pravosuđa, i o tome otvoreno moram da govorim, jeste činjenica da je to jedan neodrživ sistem, da je to sistem u kome se dugi, dugi niz godina samo uzima i to što se uzima ne vodi se računa kako se uzima. Juče su na jedan pogrešan način protumačene moje reči kada sam govorio o platama sudija. Ja se nikako ne zalažem da te plate budu manje, ja sam čak neko ko misli da one u svakom trenutku kada se stekne mogućnost treba da budu i veće, ali da svaki nosilac pravosudne funkcije mora da bude svestan koliko je u Srbiji teško zaraditi taj novac. Ko to najbolje zna? Najbolje zna privatnik. I svako onaj ko se privatno bavio nekim poslom zna koliko je teško zaraditi i 30 i 40, a kamoli 100 ili 120 hiljada dinara. To ljudi najbolje znaju.
Građane zaboli kada dođu u bilo koji državni organ, ili u sud, kada mu se pred nosem zatvore vrata, kada mu se spusti šalter, kada ga neko kao građanina ne ceni, a on je onaj koji plaća budžet, a iz tog budžeta se isplaćuju plate, svakome onome ko radi u uslužnim delatnostima, kojoj god grani vlasti da te uslužne delatnosti pripadaju.
Malo pre je bila izneta jasnija konstatacija, koju opet nisam razumeo, da su u prethodnom periodu doneta merila za ocenu rada. Znate, to što u zakonu piše, a o čemu ste vi govorili, bez donošenja pravilnika od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca je apsolutno nesprovodivo.
Ta dva organa su imala, ako se ne varam rok od šest meseci da donesu te akte, dakle polovinom 2010. godine. Oni to nisu doneli, kao ni mnoge druge. Onda je Narodna skupština pritrčala u pomoć sudskoj vlasti kada je donela Zakon kojim je omogućila izbor sudija i zamenika tužilaca koji su izabrani na tri godine, na stalnu funkciju. Dakle, da nije narodnih poslanika bilo, da nije bilo Narodne skupštine, Srbija bi ostala prvo bez svih sudija prekršajnih sudova, a tek o sudovima redovne nadležnosti da ne pričam koliki je to broj. Dakle, dogodilo bi se nešto što bi stvorilo ogroman, možda neispravljiv sistemski problem. Zašto? Zato što Visoki savet i Državno veće nisu radili svoj posao.
Onda se postavlja osnovno pitanje, sada se dotičem nečega o čemu ste malopre govorili, da li je to moguće da u Srbiji neko ne može da odgovara zato što nije radio svoj posao? Zakoni kažu da jeste, što znači da su zakoni u tom delu loši. Onaj ko nije radio svoj posao, ili ga je radio ali na jedan veoma loš način, mora da snosi odgovornost. Znate, nemaju nosioci javnih funkcija visoke plate zato što su bogom darovani za ta mesta, već zato što vuku jednu izuzetnu odgovornost zbog funkcija na kojima se nalaze, i zbog mogućnosti povlačenja poteza koji im pravni sistem daje u nadležnost.
Daću vam jedan slučaj, mislim da će biti interesantno svima, građanima naročito. Pre nešto više, pa ne nešto više, ali pre možemo reći 10 godina, u Vladu Republike Srbije izabran je na funkciju jednog važnog resora jedan ministar koji je ušavši u svoje ministarstvo, mimo svih važećih propisa koji regulišu status državnih službenika, zaposlenih lica, u svom ministarstvu sproveo nešto što se kolokvijalno naziva „čistka“. Otpustio je preko 350 ljudi. Potpuno suprotno zakonu. Dakle, pre nešto malo manje od 10 godina. Ljudi koji su otpušteni presavili su tabak tužili državu. Odjednom se našlo 350 sporova pred sudovima.
Naredni ministar koji je došao da rukovodi tim resorom video je u evidenciji svoga ministarstva dok su se još i vodile evidencije, sada ih uspostavljamo, dakle evidencije sporova u kojima je ministarstvo jedna od strana, video da ima 350 sporova. Pitao je svoju službu za opšte i pravne poslove, imao, pretpostavljam sastanak sa zamenikom pravobranioca, i rekli su mu da je potpuno izvesno da će država izgubiti svih 350 sporova, zato što je ministar samo svojom pukom političkom voljom otpuštao ljude.
Šta se dešava posle toga? Taj ministar koji je video da će se to dogoditi, koristeći svoje veze i vezice u pravosuđu, uspeo je da godinama prolongira donošenje pravnosnažnih sudskih presuda u tim sporovima. I kako se to već, desi u trenucima smena Vlade, posle izbora, sudije u tih 350 sporova donesu jednobrazne odluke.
Sada imate situaciju da jedno ministarstvo u kome je popunjena sistematizacija, u kojem nemate slobodnih mesta, gde nemate finansijskih sredstava da plaćate 350 ljudi više, imate presude na osnovu kojih morate 350 ljudi da vratite na posao. I ne samo da ih vratite, već da im nadoknadite neisplaćene zarade za čitav taj prethodni period.
Postavljam jedno pitanje, i postavi ga svako od građana, verovatno kada čuje ovu priču. Ko će to da plati? Ministar koji je sada na čelu tog resora, imao je jedan razgovor samnom, savetovao sam mu da tuži onoga ko je donosio takva nezakonita rešenja, i da traži naknadu štete. Zato što ministarska funkcija ne nosi samo vlast, već nosi i odgovornost.
Ne verujem da će se u Srbiji naći neko ko će da kaže da ako neko pričini štetu svestan da nešto čini protiv zakona, tu štetu ne treba da nadoknadi. Mislim, da je to sasvim ispravan pristup. U suprotnom, svako može da radi šta hoće. Nisam dao primer jednog ministarstva gde se to desilo pre 13. godina. Svega i svačega imate, svakakvih primera.
Još jednom ću da skrenem pažnju, ne, nikako ne doživljavam i ne prihvatam lagodno informacije da je neki predmet zastareo, ali ću se obratiti nadležnom, a nadležni su disciplinski organi Visokog saveta sudstva ili Državnog veća tužilaca, koji treba da provere zašto je do toga došlo.
Da li ja mogu tu nešto da utičem, mogu u doziranoj jednoj meri zato što sam po funkciji član ta dva organa. I mogu da postavim ta pitanja, i takva pitanja postavljam, i koristim tu svoju funkciju Ustavom i zakonom na predviđen način, jer sam uveren u činjenicu da su članstva po funkciji predsednika skupštinskog odbora i ministra nadležnog za pravosuđe u ova dva, upravo onaj glas građana koji treba da se čuje tamo gde je pretežno prisutan glas struke.
To je razlog što i većinu osnovanih pritužbi tražim da rešavaju ti organi i zašto mislim da ih treba i stručno i kadrovski i materijalno i tehnički osposobiti da se time bave na zadovoljavajući način i sa odgovarajućim zaradama kada smo o onome juče pričali. Zato smo tu da podržimo i verujem da ćemo to podržati svi mi koji se zalažemo za istinski nezavisno pravosuđe. Izvinjavam se što samo oduzeo ovoliko vremena, ali mislim da sam se dotakao ovih stvari o kojima ste rekli. Naročito, ovoga što ste rekli o merilima i da vreme nije potrošeno. Zahvaljujem.