Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se nismo najbolje razumeli. Dakle, šta smo mi za godinu dana uradili po pitanju činjenice da se sud nalazi u nelegalno izgrađenom objektu? Naravno, pokrenuli smo postupak njegove legalizacije. Ali, ovde se postavlja drugo pitanje – ko je mogao da mimo zakonske procedure podigne ili kupi objekat za sud koji je podignut bez jedne jedine građevinske dozvole? Ko je mogao da useli sud u takav objekat?
Nemojte da menjamo teze. Šta smo mi uradili za godinu dana? Kada smo utvrdili da je nezakonito podignut objekat, pristupili smo svim zakonskim procedurama koje su potrebne da to bude privedeno zakonu. Koji su kriterijumi? Rekao sam da su kriterijumi vrlo jasni i da su u najvećem broju slučajeva primenjivani. Neko može da kaže da u nekom slučaju nisu primenjeni.
Malopre se pričalo o Bujanovcu. Bujanovac je kilometarski izuzetno blizu Vranja. Bez problema, funkcionalno gledano, kadrovski gledano, u svakom pogledu, on nije morao da bude osnovni sud. Uvažavajući posebnost tog područja, uvažavajući činjenicu multietničke strukture stanovništva, predložili smo da tu bude osnovni sud. Da li je to odstupanje od kriterijuma koje je propisala radna grupa? Jeste, ali je predloženo da tu bude uspostavljen osnovni sud.
Samo još jednom da napomenem, pokušaj zamene teza, gde reći – eto, šta ste uradili za godinu dana, nema veze što je sud u nelegalnom objektu. Nema veze što građanin kada ulazi u tu zgradu dolazi po pravdu i po svoje pravo zakonom zagarantovano, iako ta zgrada nema veze sa zakonom. To nije važno. Šta ste vi uradili za godinu dana? Kao prvo, utvrdili smo to, izneli smo tu informaciju, započeli sve zakonom propisane procedure da do legalizacije tog objekta i dođe.
Zamislite jednu situaciju da, ne daj bože, u takvom objektu dođe do požara. Onda se postavlja pitanje – gde je upotrebna dozvola za taj objekat i ko će snositi odgovornost za sve posledice koje bi tu eventualno nastupile? Imamo slučaj mnogo većih i po poslu mnogo značajnijih objekata koji su u službi pravosuđa, a koji su useljavani, u kojima je započinjao rat pravosudnih organa bez ijedne jedine dozvole.
Kako može da se plaća trošak održavanja takve zgrade ako objekat nije primljen? To je sve čitav niz pitanja. Opet sam sud, koji se nalazi u nelegalno izgrađenom objektu, treba da odlučuje o tome. Iz koje god političke stranke da potičemo, verujem da je to podatak pred kojim svako, a naročito diplomirani pravnici, ostaje zatečen. Naveo sam taj slučaj za Sokobanju, zato što je zaista neverovatan.

Samo da kažem da se prihvata amandman.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući. Dami i gospodo narodni poslanici, daću jedan slikovit primer, u što kraćoj meri.
Nažalost, u Srbiji već nekoliko decenija postoji tendencija opadanja broja stanovnika. Jedna od prvih stvari koja se oseća kao posledica tog opadanja broja i starenja stanovništva jeste gašenje škola.
Kada pogledate i ozbiljno sagledate tu celu statistiku koju je radilo duži niz godina Ministarstvo prosvete, videćete da u velikom broju koji se meri stotinama naseljenih mesta u Srbiji, škole više ne rade. Iz godine u godinu se te škole gase.
Možemo da složimo oko podatka da je škola kao jedna od temeljnih institucija izuzetno bitna za jedno mesto, ali takođe ćemo se složiti oko činjenice da ako nema dovoljno korisnika njenih usluga u jednom mestu, da nema potrebe ni za školom. Dao sam ovo kratko poređenje da bih približio i poređenje vezano, nažalost i za pravosuđe i za sudsku mrežu.
Hvala na pitanju koje ste postavili iz ugla običnog građanina, laika – da li će mu pravda ili sud biti dostupni? Hoće. Tamo gde nema dovoljno predmeta, dovoljno resursa da postoji sudska jedinica ili osnovni sud, biće organizovani sudijski dani. To je ono što je bitno da znaju i građani Lučana, odnosno Guče i građani Apatina i još nekih naseljenih mesta koja su ovde pomenuta. Ako da Bog pa u jednom trenutku oživi privreda tih mesta, uveren sam da će država smoći snage i resursa da osnuje sudsku jedinicu ili osnovni sud u tim mestima. Izvinjavam se na prekoračenom vremenu.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je rečeno dosta toga, na šta bih se osvrnu, pa ću se potruditi poštujući vreme, kažem ono što je najbitnije.
Vrlo je upitno u ovoj oblasti šta znači evropski standard. Mogu da se složim sa onim što je ovde izrečeno, da 34 sudija na 100.000 stanovnika jeste više od nekog zapadno-evropskog standarda.
Napomenuću, da je recimo u Hrvatskoj ta brojka 38, u Sloveniji 41 sudija na 100.000 stanovnika. Da li se oni, koje su države članice EU ne uklapaju u evropske standarde? Ne. Jednostavno je razlika u tome šta je sudija u Srbiji, Hrvatskoj ili Sloveniji, a šta recimo u Španiji. Jer, jednog sudiju u Španiji prati 10 sudijskih pomoćnika i administrativnih radnika, kod nas jedva troje. Dakle, oni imaju manje sudija, ali više administrativaca. To je razlika koja postoji između ta dva sistema. Nije slučajno što sam uzeo ove tri države, Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju, zato što su izašle iz jednog pravnog, jednog pravosudnog sistema pre deceniju i po, pre dve decenije.
Tu nam se koncept razlikuje. Slovenija, koja je gotovo deceniju članica Unije, tu proporciju ne menja, tako da se ovde i te kako neka vrsta standarda uspostavljena, odnosno koja je u kontinuitetu postoji u ovom delu Evrope, ona se poštuje. Evropa to prihvata. Ne možete sve da svedete na brojku. Rečeno je, pretpostavljam da je više nepažnjom, da ostaje recimo Bačka Palanka bez sudske jedinice, ali ona dobija sud.
Daću vrlo kratko jedan pregled, ako nisam ograničen vremenom.
(Predsedavajući: Niste.)
Dakle, navedene su neke opštine i statistika kaže, odnosno Predlog zakona kaže da se u njima više neće nalaziti sudska jedinica, a sa druge strane statistika to o te kako opravdava. Negde se statistika ne slaže sa tim, ali će ipak postojati sudska jedinica iz nekog drugog razloga. Osvrnuću se na nekoliko opština u kojima je rečeno da se gasi sudska jedinica, a da će doći do organizovanja sudijskih dana. Recimo, opština Sečanj. Ako imate u parnici, odnosno negde se računa da je sudiji potrebno da ima priliv ravan svojoj normi koja mu se postavlja, ako je norma bila ranije u nekom uređenijem periodu 25 predmeta mesečni priliv po sudiji, ja ću dati samo neke podatke koji govore sasvim suprotno.
Opština Sečanj, u kojoj postoji sudska jedinica a predviđeno je da se ugasi i da se organizuju sudijski dani, ima 4,08 predmeta mesečni priliv. Opština Nova Crnja – 3,67 predmeta mesečni priliv. Govorim o klasičnoj parnici. Opština Bač – 3,92 predmeta mesečni priliv. Opština Bački Petrovac – 2,61 predmet mesečni priliv. Beočin, nešto više – 5,92. Srbobran – 5,5; Titel – 3,17; Plandište – 3; Irig – 3,75; Pećinci – 1,93 predmeta mesečno priliv. Hajde da budemo malo racionalni. Da li se mnogo više isplati u takvom jednom mestu organizovati sudijske dane? I te kako. Statistika je svima dostupna. Zahvaljujem i shvatio sam diskusiju krajnje dobronamerno i konstruktivno.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi nije poznato, dat je jedan neobičan i slikovit primer da su moje kolege pa i ja lično prešle preko pet hiljada kilometara u toku predizborne kampanje, pa da li je tim novcem nešto moglo da se učini za grad, odnosno opštinu u kojoj je bila predizborna kampanja, pa i u oblasti pravosuđa, malo mi čudno zvuči da se partijskim novcem finansira pravosuđe jer kampanju vode političke stranke, ali verovatno, svako negde to posmatra iz svog ugla.
Izrečena je jedna stvar za koju smatram da je neistina i to pre nekoliko minuta. Citiram – da veliki broj opština neće imati mesto za suđenje. Verujem da svaka opština u Srbiji ima mesto za suđenje, nema svaka sudsku jedinicu ili osnovni sud, ali mesto za suđenje ima i to će ostati tako i u budućnosti dokle god opština postoji.
Takođe je izrečena neistina da je planirano vraćanje, odnosno uspostavljanje osnovnih sudova ili sudskih jedinica samo u mestima u kojima je SNS, ispred koje sam predložen za ministra i izabran ovde u Narodnoj skupštini, da je predviđeno samo za opštine u kojima je SNS u vlasti. Želim da verujem da je ova greška izrečena potpunom nepažnjom ili možda neinformisanošću. Imate grad u kome je ukinut osnovno odnosno opštinski sud pre četiri godine, kao što je recimo Ruma, a koliko mi je poznato SNS tamo nije u vlasti ili ako jeste, može to neko i da mi kaže.
Predviđeno je da se uspostavi osnovni sud u Senti, nije mi poznato da li je SNS u vlasti u Senti, ali opet mi slim da je u pitanju previd, da ne ređam zaista gradove i opštine gde to nije slučaj i zato sam rekao da verujem da je ovo napravljena jedna greška u čistoj nepažnji ali nikako se niko nije rukovodio tim principom. Šta više, uspostavljanje osnovnog suda u Vrbasu predviđeno je predlogom zakona koji je Vlada prosledila još u aprilu mesecu Narodnoj skupštini. Tada je u Vrbasu na vlasti bila neka druga vladajuća koalicija. Znači, u to vreme kada je Vlada zvanično predložila novi zakon, odnosno novi Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava Narodnoj skupštini, u tome se nije promenio.
Prema tome, uveren sam da iza ovoga nije stajala nikakva namera, ali činjenice govore upravo ovako kako sam to izneo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, krenuo bih od ovog poslednjeg što je izrečeno. Organizacija sudećih dana ne propisuje se zakonom, već sudskim poslovnikom. To i jeste namera da se u sudskom poslovniku, tamo gde postoji potreba, dakle razlozi celishodnosti i racionalnosti, gde ne postoji sudska jedinica, odnosno osnovni sud, bude organizovano suđenje sudećim danima. Prema tome, činjenica je da će pravda ostati dostupna čak i onim manjim mestima u kojima nije predviđeno da opstanu sudske jedinice ili u kojima nema osnovnog suda, tako da će potrebe građana za ostvarivanjem prava na alimentaciju, na neisplaćene zarade, na dodeljivanje starateljstva nad decom, i te kako biti zadovoljene.
Država je ta koja treba da vodi računa o svakom delu svoje teritorije, o svim svojim građanima, a u skladu sa svojim mogućnostima. Nažalost, bili smo svedoci situacije u kojima država u nekim periodima nije vodila računa o gradovima koji imaju i 70, 80, pa i više od 100.000 stanovnika. Čemu je onda mogla da se nada neka manja opština?
Pored pravosuđa, školstva, zdravstva, kulture i saobraćaj je, složićemo se svi, nešto što je i te kako bitno, saobraćajna infrastruktura. Verujem da bi građanin svake opštine u Srbiji poželeo da na teritoriji njegove opštine postoji, recimo, aerodrom. Stvar je potpuno nerealna. Zahtev je takav. Jednostavno moramo da stanemo pred neko ogledalo, da spoznamo Srbiju onakvu kakva ona jeste, da prestanemo da živimo u nekom prošlom vremenu u kome je ona bila ekonomski, industrijski, pa ako hoćemo, kulturno, prosvetno, zdravstveno mnogo jača zemlja nego što je to danas, da ne bismo izgubili ono što je mnogo veće, brojnije i značajnije zarad nečega što je manje, a i sam sam neko ko je došao u Beograd iz jedne male opštine. Moramo da budemo maksimalno racionalni.
Poštujem svaki zahtev, ali još jednom da pomenem, tamo gde posla za sudije bude, a gde nema ni sudske jedinice ni osnovnog suda, suđenja će biti organizovana, a kroz izmenu sudskog poslovnika, koje je u nadležnosti ministarstva, odnosno ministra, takvu obavezujuću normu ćemo propisati.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, imam obavezu prema sveukupnoj javnosti u Republici Srbiji, naročito onom delu koji prati televizijske prenose skupštinskog zasedanja da kažem da je upravo danas, a na poziv Koordinacionog tela za Preševo, Bujanovac i Medveđu, da je državni sekretar iz Ministarstva pravde i državne uprave na terenu, da se sreo sa predsednicima opština, sa predstavnicima relevantnih snaga na području naročito Bujanovca i Preševa i da taj dijalog i dalje postoji. Dobra je stvar da postoji i svaki predlog koji je dat i kroz ovaj predlog zakona itekako obrazložen i utemeljen i ima svoj razlog, itekako ima i kriterijuma i najveće moguće u granicama mogućnosti državne ravnopravnosti.
Kako je bilo u prošlosti. Ako bismo o tome pričali mogli bismo da potrošimo i dane i sate i nedelje i bilo bi malo da opišemo kako je nešto funkcionisalo. Na našu žalost neke stvari koje su bile u tom periodu dobre više ne funkcionišu, a naše treba da bude da vidimo kako te stvari da poboljšamo.
Već sam govorio da kilometarska udaljenost između Bujanovca i Vranja je takva da da smo se rukovodili isključivo razlogom racionalnosti i ničim više Bujaovac ne bi imao sud. Ni u ovom predlogu zakona nije bez razloga predloženo da postoji jedan osnovni sud za područje opština Bujanovac i Preševo, jer onda to može da bude sud koji će u respektabilnom kapacitetu da funkcioniše. Jedno bez drugog ne bi ostvarilo svoju svrhu. Malopre je navedeno – makar da ima i sudske jedinice u Preševu. Onaj koji to kaže nije podneo amandman koji bi predložio eventualno sudsku jedinicu u Preševu, već poseban sud. Ne samo što nema osnova da se uspostavi osnovni sud na području Preševa, već i da ima osnova nama kao državi, državi Srbiji zajedno sa albanskom zajednicom koja živi na tom području Jugoistočne Srbije predstoji jedan dug put da osposobimo i ljudske kapacitete, da tu jednog dana ako se ostvare uslovi da postoji sud, da se uspostavi jedna zadovoljavajuća zastupljenost pripadnika i albanske nacionalne zajednice.
Već u raspravi u načeli sam rekao da sam zadovoljan činjenicom da među polaznicima Pravosudne akademije imamo one koji dolaze iz reda albanske nacionalne zajednice i to je dobro. To je dobar pokazatelj da se neke stvari menjaju. Ako zakon u ovom obliku bude usvojen od strane Narodne skupštine i uspostavi se od 01. januara Osnovni sud u Bujanovcu koji će pokrivati područje dve opštine i to Bujanovac i Preševo, a poznato vam je da je bilo zaustavljeno prijem pripravnika, ne samo u Vranju, već na području čitave Srbije, otvoriće se i mogućnost da oni koji ispunjavaju zakonom propisane uslove konkurišu i budu primljeni u taj status.
Ne znam zašto bi to bio problem. Ako ne postoje sve one prateće profesije, da li su to tumači, prevodioci, dajte da poradimo na tome. Da li će, kako je ovde navedeno, formiranje jednog osnovnog suda za Bujanovac, drugog osnovnog suda za Preševo pomoći da imamo više tumača za albanski jezik? Ne verujem, jer nisu sudovi ti koji diktiraju da li će tumača biti ili ne, već narod koji na nekom području živi.
Imajući u vidu i činjenicu da se pripremamo i za izmene zakonskih odredaba koje se tiču tumača, kao pravosudne profesije s jedne strane, imajući u vidu nešto o čemu smo razgovarali i usvojili u skladu sa amandmanima kolega iz SVM kada smo donosili Strategiju reforme pravosuđa, koja se tiče službene upotrebe jezika i pisma, imajući u vidu i činjenicu da je ministarstvo na korak do dovršetka gotovog nacrta o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, što nema veze sa pravosuđem, ali ima veze sa resorom na čijem sam čelu, ja pozivam da mi, kao što je to danas trajalo upravo u Bujanovcu i u Preševu, nastavimo taj dijalog i da vidimo kako možemo na terenu stvari da promenimo.
Kada se ti uslovi ispune i ako bude postojalo dovoljno sudskih predmeta da na tom području deluje sud, takva izmena ili dopuna zakona će se najlakše sprovesti. Ne verujem da će bilo ko u ovoj sali biti protiv toga da, kada su neki uslovi ispunjeni, podigne svoju ruku ili pritisne taster i glasa za uspostavljanje ili sudske jedinice ili suda na tom području. U ovom trenutku ti uslovi nisu ispunjeni i to, za razliku od mnogih drugih delova Srbije, sa više strana nisu ispunjeni. Ja mislim da mi to treba da radimo zajedno i u tom smislu zaista bih pohvalio to što je, naročito u poslednjem periodu, koordinaciono telo radilo, u dijalogu koji je uspostavljen i taj dijalog treba da traje, a mi treba da tražimo životna rešenja za životne probleme stanovnika koji žive u tom delu Srbije. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, da ne bismo došli u situaciju da moje reči budu netačno protumačene, upravo sam govorio, čak sam pomenuo i druge nacionalne zajednice, ne isključivo i samo albansku nacionalnu zajednicu, dakle, i druge nacionalne zajednice koje žive u drugim delovima Srbije, ne samo u Pčinjskom okrugu, da nam jeste cilj da dođe do uključivanja svih pripadnika. I ono što nam je mnogo bitnije, da se i pripadnicima nacionalnih manjina vraća poverenje u pravosudni sistem i organe države Srbije.
Jedna stvar je malopre zaboravljena, ako pričamo o ilegalnom prelasku granice koji može da se kvalifikuje kao prekršaj, u Preševu postoji Prekršajni sud, bitan granični prelaz, mnogi carinski prekršaji. U Preševu postoji, po zakonu, Prekršajni sud.
Ono što se dešava u tom delu Srbije, što nikako nije ni za pohvalu ni za primer državi Srbiji, jesu mnogobrojni slučajevi, presretnuti slučajevi trgovine ljudima, što potpada pod krivična dela organizovanog kriminala, za koje je nadležno posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu i Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal. O tome je reč.
Šta mislim da treba da nam bude cilj i na čemu treba zajednički da radimo? Da li treba da zainteresujemo i motivišemo mlade i zrelije ljude, pripadnike drugih nacionalnih zajednica da se uključuju u rad pravosuđa? Na nama je da stvorimo uslov za to. Rekli ste – nisu primani pripravnici. Stvorićemo uslov da budu primani pripravnici i o tome možemo da sednemo i da se dogovorimo, da to uradimo. Mislim da je to veoma važno i da to treba uraditi. Ali, ne možemo da dođemo u situaciju, zamislite da postoje uslovi da se formira osnovni sud u Preševu, recimo, i treba izvršiti izbor ili premeštaj sudija iz Vranja i nemate dovoljno sudija Albanaca i onda izaberete dole, odnosno premestite sudije Srbe. Verujem da bi to izazvalo veliko negodovanje od strane samih Preševljana. Sigurno da bi. Dajte da stvorimo uslove, da obrazujemo mlade ljude, da ih zainteresujemo da rade u pravosuđu i kad ispune uslov za izbor u zvanje sudije ili zamenika javnog tužioca, da tada zaista do toga izbora i dođe. I ja sam za to. Ne sad, znate da kažete paušalno – to se ne radi, neko sprovodi ne znam šta.
Znate, 2012. godine sam bio prvi ministar pravde Srbije koji je ikada otišao u Albaniju zvanično. U Albaniji živi srpska nacionalna zajednica koja nije imala pravo ni na sopstveno ime, ni na prezime, ni na jezik, ni na ništa, sve vreme komunističke strahovlade u toj zemlji. Predložio sam svojim albanskim kolegama – mi u Srbiji imamo albansku nacionalnu zajednicu, kako u centralnoj, tako i na Kosovu i Metohiji, u Albaniji postoji srpska nacionalna zajednica, pa dajte da rešavamo na recipročnim osnovama probleme koji postoje. Da li je to oblast obrazovanja, da li je to oblast zdravstva, da li je to oblast kulture, da li je to oblast pravosuđa, vrlo rado. Nije bilo nekih zvaničnih reakcija na to, ali je eto dobre prilike da i o tome razgovaramo. Sa strane države Srbije postoji apsolutna volja i spremnost da na rešavanju ovih problema radimo. Hvala.

Hvala na onoj informaciji koja je malo pre izdata. Pre sigurno više od godinu i po dana moguće da je bio neki prijem. Proveriću, pa ću i da potvrdim da li je bilo ili nije. U svakom slučaju, otkako sam ja na ovoj funkciji koju obavljam već 16 mesec za redom, znam da tog prijema nije bilo.
S druge strane, hvala zaista jer je ovo izvanredan uvod u ono što mi predlažemo izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Kako drugačije regulisati, odnosno definisati mogućnost prijema ako postoji potreba za prijemom pripravnika ili saradnika koji je pripadnik nekog manjinskog naroda ili manjinske zajednice, ako vam je osnovni kriterijum isključivo prosečna ocena studija?
Dakle, ono što smo mi predvideli izmenom i dopunom Zakona o uređenju sudova i Zakona o javnom tužilaštvu upravo ide u prilog da se omogući ovo o čemu govorimo obojica. Mislim da je to dobro. To što pre godinu i po ili dve godine do toga nije došlo, eto dobrog primera loše posledice loše greške koja je načinjena i dajte da uradimo da se to više ne ponavlja.
Ali, kada se pokušava nešto da se brani, nezgodno je malo jednu stvar braniti jednim, a drugu drugim kriterijumom. Valjda je postignut neki balans upravo time što će u Preševu i dalje nastaviti da postoji prekršajni sud, a u Bujanovcu biti uspostavljen osnovni sud, u Bujanovcu u kome postoji odeljenje prekršajnog suda. Da čisto podvučemo, gde ne postoji razlika između sedište prekršajnog suda i odeljenja šta će se gde suditi. Nema razlike u materijama. To je upravo negde ono što se čini sada sa sudskom jedinicom, jer će se u njoj moći da sudi i krivični i parnični predmeti.
Mislim da sa ovim rešenjem koje smo predložili uspostavlja jedan dobar balans. Da li je to rešenje zbog koga će svi biti srećni, zadovoljni? Ne. Ovaj zakon i jeste rezultat jedne vrste kompromisa gde mi kao društvo i država u mnogim njegovim segmentima više nemamo izbora, jer nam treba sistem koji će dobro da funkcioniše, onoliko koliko možemo da ga izdržavamo. Mislim da ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava upravo pruža tu mogućnost, a na nama je da radimo na uključivanju svih nacionalnih zajednica širom Srbije što više u javni politički život u svim njegovim segmentima, u javnom životu od obrazovanja, zdravstva i kulture, pa do učešća u radu državnih institucija. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je dobro što ću ponoviti jednu rečenicu koju sam dao već nekoliko puta do sada. Dakle, predviđeno je da postoji Osnovni sud u Velikoj Plani sa sudskom jedinicom u Smederevskoj Palanci. S obzirom na činjenicu da će se u sudskim jedinicama postupati i u krivičnoj i u parničnoj materiji, s obzirom na kilometarsku udaljenost ova dva mesta, s obzirom na činjenicu da oba mesta imaju gotovo identičan broj stanovnika, da imaju gotovo identičan priliv predmeta i da imaju dobru prateću pravosudnu infrastrukturu, jedan od razloga kada je radna grupa odlučivala o osnivanju ovog suda, da ne bude zabune, želeli smo i mi da stavimo jedan Osnovni sud u Smederevsku Palanku, jedan u Velikoj Plani, ali, jednostavno, nijedna od te dve opštine ponaosob nema argumenata da obe budu sudovi.
Znači, jedan osnovni sud. Da, imaće zajedničke sve prateće službe, imaće sudije koje će sedeti u Velikoj Plani, sudije koje će sedeti u Smederevskoj Palanci. Građani apsolutno neće osetiti razliku u tome što će u Smederevskoj Palanci na tabli stajati Osnovni sud u Velikoj Plani. Razlika će biti u tome što će predsednik suda sedeti tamo. Zgrada u Velikoj Plani, konkretno znam, jeste zgrada koja je za koji stepen bolje opremljena, u boljem stanju nego što je to zgrada u Smederevskoj Palanci. Naravno, to ne znači da će ova ostati u lošem stanju. U skladu sa mogućnostima koje pruža budžet, mi ćemo voditi podjednaku brigu o celokupnoj pravosudnoj mreži, a u ovom slučaju, kao što sam rekao, građanin iz Smederevske Palanke neće osetiti apsolutno nikakvu razliku zašto se to zove sud u Velikoj Plani, jer će u njegovoj sudskoj jedinici biti postupano i u krivičnoj i parničnoj materiji.

Hvala, još jednom na prilici da ponovim ono što sam malopre rekao. Izuzev sudske uprave koja će u ovom slučaju sedeti u Velikoj Plani, između Velike Plane i Smederevske Palanke zaista neće biti nikakve razlike. Koristim ovu priliku da napomenem da gotovo da su nepostojeći nažalost gradovi u Srbiji koji imaju tako opremljenu zgradu kao što je zgrada sa sada sudske jedinice, a nadam se uskoro suda u Velikoj Plani. Verujte da može da se uporedi po unutrašnjoj opremljenosti, sređenosti, stanju u kome se nalazi može da se uporedi i sa nekim muzejskim prostorima u Srbiji. Prava je šteta bila što tako nešto država Srbija nije u prethodnih četiri godine koristila. Predlažem, koga interesuje, odlaziću u obilazak tih sada sudskih jedinica, nadam se od skora za neka od tih mesta i sedišta osnovnih sudova, i da se u to i uverimo.
Još jednom ću napomenuti, imate jednu situaciju lakše je otići iz Smederevske Palanke u Veliku Planu, nego doći iz Kaluđerice do Palate pravde, neuporedivo lakše, a da tek ne pričam iz Grocke, razdaljina koja se meri sa gotovo neko bi reko 10, neko bi reko manje od 10 kilometara.
Hajte da budemo racionalni, da kažemo – ovo je dobro, ima šansu da dobro profunkcioniše, i ja mislim da je ovo rešenje dobro. Postoji ideja da u Velikoj Plani bude smešteno krivično odeljenje suda sa javnim tužilaštvom, građansko odeljenje celo u Smederevskoj Palanci i to je jedna od ideja, ali ako imamo sudsku jedinicu kojom može ravnopravno da se postupa u svim materijama, ja verujem da to neće stvarati nikakve velike probleme, pogotovo u ovakvim slučajevima, Vrbasa, Kule, Smederevske Palanke, Velike Plane, Bečeja, Novog Bečeja. Mislim da je to dobar model kome treba pomoći da dobro funkcioniše, a da građani ne osete nikakve posledice toga, već da osećaju dobre efekte.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista nekada sa punim uživanjem slušam tok rasprave.
Malopre pre pauze rečeno je da nisam pominjao stanje u kojem se zgrade nalaze, već da je to činio neko iz poslaničke grupe SNS, a sada odjednom negiranje samog sebe, pa se kaže da sam ja to više puta govorio. Ne, ovo je prvi put da govorim i govorim u tačno obrazloženom slučaju, u kome postoji gotovo identična situacija u dve opštine.
Ako imate identičnu situaciju u Smederevu, Smederevskoj Palanci i Velikoj Plani, kada je u pitanju pravosudna infrastruktura, a imate u Velikoj Plani znatno reprezentativniji objekat, da li je to bio kriterijum? Ne.
Kriterijum je osnovni bio – broj predmeta. Ako imate reprezentativniju zgradu, a složićemo se svi da sudska zgrada treba da bude i oličenje države i suda, što nažalost u Srbiji nije slučaj, u velikom broju opština i gradova, onda je i normalno i bolje i racionalnije, tamo gde je to stanje bolje, predvideti da tu bude sedište suda.
Ako neko ima nešto protiv toga, neka kaže, jer kako beše ono – kozmetičke promene. Ne znam da li uvođenje onog zahteva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, da li je kozmetička promena ili je to jedan od načina kako će sudovi više instance, izvršiti stručni, profesionalni pritisak zakonit, sudije na sudije, da neku stvar presuđuju u razumnom roku i na takav način ne izvrgnu ruglu dostupnost pravde građanima gde će građani u razumnom roku dobijati presudu u sporu u kojem su, jedna od strana.
Moguće je da je to za nekoga kozmetika, moguće je da neko površno čita zakone, pa ne pročita od početka do kraja neke stvari, za koje mislimo da nisu loše, šta više, da su zaista dobra šansa da se stanje u pravosuđu sredi.
Za onoga ko želi da govori otvoreno, iskreno i da priča jezikom struke, pa pogleda statistiku od 2010. godine do danas, videće da je i pre vraćanja sudija neizabranih sudija po odlukama Ustavnog suda i posle njihovog vraćanja, da statistika rešavanja, odnosno presuđivanja nije ni u čemu popravljena u odnosu na period pre 2010. godine, što ja mislim da je loše.
Mislim da pokazuje da sistem ne daje one rezultate, koji su 2009. godine zacrtani. Ako uporedite broj presuđenih predmeta u 2011. sa 2012. godinom, ili pogledate desetomesečni izveštaj iz 2012. godine i iz 2013. godine, vi ćete videti da je presuđeno 1,13% predmeta više.
Mislim da je to izuzetno loše. Ako pogledate poređenje 2011. sa 2012. nemojte me držati za reč da li je 2011. sa 2012. ili 2010. sa 2011. presuđeni broj je manji od ovoga, šta više povećao se broj nepresuđenih predmeta.
Postoje različiti uzroci zašto je to tako. Jedan jeste manjak zadovoljavajućeg nivoa procesne discipline, i to procesne discipline nekada i na strani samih sudija što je opet problem bio u funkcionisanju sudija, jer sudovi nemaju svoje predsednike, a predsednik je onaj koji je odgovoran za organizaciju rada samog suda i predlaganje godišnjeg rasporeda rada.
Daleko od toga da neko priča da je stanje sjajno. Uveren sam da se određenim predlozima izmena i dopuna ovih zakona koji su pred vama može doći do boljih rezultata i za to se svim srcem i svim svojim delanjem zalažem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada nešto ne znam, ja to obično i pitam ili se raspitam, pa tako i kada su u pitanju rezultati nečijeg rada.
Još jednom ponavljam, mi ne možemo da kažemo da je stanje u našem pravosuđu sjajno, nažalost, daleko je od toga, ali koga interesovalo i ko je dobro čitao štampu, pratio sredstva javnog informisanja, on može recimo da vidi da je prvi put posle više od 20 godina Vrhovni kasacioni sud sproveo delegaciju nadležnosti, da su mnogi drugostepeni parnični predmeti koji su čekali na presuđenje 15,16,17 do 20 godina počeli da se rešavaju upravo tom delegacijom nadležnosti iz Višeg suda Beogradu, raspoređivanjem određenog broja predmeta u druge više sudove u Republici Srbiji koji su bili manje opterećeni.
Iz informacije koju sam dobio od predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ako se ne varam, negde oko 3.000 takvih predmeta je već rešeno, a čekali su skoro dve decenije na presuđenje. Koliko mi je poznato iz razgovora sa vršiocem funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, takva delegacija se predviđa i za Viši sud u Novom Sadu koji je takođe preopterećen tom vrstom predmeta. U planu je da se na takav način u narednih nekoliko meseci reše predmeti koji su, kažem, neki i više od dve decenije čekali na presuđenje, da se reše zaključno sa krajem proleća naredne godine. Mislim da je to veliki pomak, dobra organizacija rada, dobro rukovođenje jednim sudom republičkog nivoa, pokazuje da i te kako dobro može da se radi. Uveren sam da će takav recept dobre organizacije posla biti primenjen i u budućnosti.
Prošli put sam u raspravi u načelu pročitao rezultate rada Apelacionog suda u Nišu, upoređivanje devetomesečnih izveštaja za 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu. U 2010. godini rešeno je oko 4.000 predmeta, u 2013. godini u prvih devet meseci rešeno je 11.107 predmeta. Možemo da čitamo i po nekim materijama gde je bilo rešeno 2010. četiri predmeta, a danas oko 560. Apelacioni sud u Nišu je dobio svog predsednika, taj predsednik je dobro organizovao rad sudija i ostvario zaista zavidne rezultate i ja se ponosim što je to učinjeno.
Da li je to primer izvanrednog stanja? Opet ponavljam stanje nije izvanredno, ali onaj koga zanima i te kako može da se upozna sa činjenicom da se u samim sudovima neka pozitivna promena dešava, da ne pričam o problemima, recimo, koji su zatečeni u Osnovnom i u Višem sudu u Pančevu, katastrofalni primeri. Imate primer sudije koji u Pančevu u nekom prethodnom periodu nijedan dan nije došao na posao pre 11,00 sati prepodne. Prethodni vršilac funkcije predsednika suda, apsolutno mu nije padalo na pamet da bilo šta promeni. Dakle, sudija koji ne zakazuje nijedno ročište pre 11,00 časova.
Imate užasavajućih primera, neke stvari su, kao što rekoh, počele da se menjaju. Da li možemo da kažemo da nešto od toga treba da se radi brže, da se radi bolje? Znate, kada sam stupio na funkciju, svaki vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda žalio se na nepopunjeni broj sudija prema odluci o broju sudija.
Nedavno su Apelacioni sudovi dobili i taj nedostajući broj sudija. Uveren sam da poput primera Apelacionog suda u Nišu koji je pokazao da i sa osam sudija manje može da utrostruči rezultate svog rada, da će sada sa punim brojem sudija ti rezultati rada biti još bolji. Želim da verujem u to jer sam video da neko i sa manje sredstava, sa manje stručnih i kadrovskih kapaciteta može da iznese jedan težak posao, imam razlog da u budućnosti verujem da će to raditi još bolje, a vreme kao što vidimo i sami pokazuje. Hvala.

Hvala.
Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da diskusiju shvatam kao dobronamernu od samog početka i shvatam i kao priliku da razjasnim neke stvari za koje mislim da su različito shvaćene od onoga što je bila intencija zakonopisca.
Možemo pričamo o svemu uopšteno, ja nikoga nisam imenovao, govorio sam na osnovu podataka koji su mi dostavljeni od strane vršilaca funkcija predsednika sudova i daleko od toga da sam ja ceo sud proglasio lošim. Jednostavno sam naveo ekstreman primer za koji ne verujem da bi bilo ko u svojoj privatnoj firmi tolerisao, a zamislite tek u državnoj službi da imate nekoga ko radi jedan ugledan posao, veoma važan posao kao što je sudijski posao, koji je u uslovima naših ekonomskih prilika, možemo reći dobro plaćen, a da ne dolazi na posao na vreme i da svoje radne obaveze ne izvršava onako kako je to zakonom propisano. Prenosio sam saznanje koje mi je predočeno od strane rukovodilaca nekog pravosudnog organa.
Mislim da je bitno reći jednu stvar iako nije predmet ovog amandmana, ali je načeta, pa treba odgovoriti. Dakle, ako je Viši sud u Beogradu bio preopterećen, zašto mu sada dodeljivati isključivu nadležnost za jednu materiju za područje cele Republike Srbije? Razloga je nekoliko.
Prvi razlog, kada sam rekao da je bio preopterećen i da je vršena delegacija nadležnosti, vršena je delegacija predmeta o kojima se odlučivalo po žalbi. Dakle, drugi stepen parnice. Druga stvar, o koncentraciji nadležnosti kada govorimo, govorimo o prvom stepenu povrede autorskih i srodnih prava, prava intelektualne svojine. Treći razlog, odnosno treća stvar a razlog dodatni, zašto je predviđeno da dođe do koncentracije nadležnosti, jeste i izričit i isključiv zahtev EU, jer je to tendencija ne samo u pravosuđu Srbije, ko što se sada stavlja u izgled. Mnoga veća, neka od njih i bolje organizovana pravosuđa, po pitanju recimo međunarodnog privatnog prava koje je specifična materija, gde ne možete reći da veliki broj sudija zna da postupa u toj materiji, po pitanju autorskih i srodnih prava, prava slobode štampe, odnosno izdržavanja, tzv. medijskih sporova, vrši koncentraciju nadležnosti da bi se prevazišao jedan veliki problem. Zbog specifičnosti materije, to je problem neujednačene sudske prakse.
Vi danas imate probleme slučajeva medijskog prava, gde se u istoj stvari dijametralno različito presuđuje u Višem sudu u Beogradu i u Višem sudu u Novom Sadu. Ne možemo ni za jedan od ta dva suda da kažemo da je to sud lošijeg kvaliteta, jedan od drugog. Mislim da su to dva možda najjača suda kadrovski, stručno u celoj Srbiji. Ali, javlja se problem različitog presuđenja u istoj pravnoj situaciji, u jednoj materiji gde je potrebno da dođe do neke vrste specijalizacije sudstva. Specijalizacija u smislu osnovanja posebnog specijalnog suda za tako nešto. Postoje različita mišljenja, neko kaže da je dobra, neko kaže da je manje dobra, ali ono što imamo prilike da uradimo, imamo prilike da koncentrišemo tu nadležnost na jednom mestu.
Da li je to centralizacija, možemo da vodimo raspravu. Moje je mišljenje da na neki srednji rok, kada pokažemo da je koncentracija nadležnosti moguća, kada obučimo dobar kadar da se nosi sa takvim pitanjima i postupa u toj materiji, da bi trebalo na dva mesta, ili ako je to ikako moguće, makar na četiri mesta, u sedištima apelacija, u višim sudovima u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Kragujevcu, da imamo odeljenja koja će se baviti isključivo postupanjem u ovoj materiji. Zahvaljujem.

Hvala, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, da nisam čuo par stvari koje mi se prilično sumnjivim čine, ne bih se javio za reč i ne bih reagovao.
Naime, u identičnim podacima koje je nekoliko uvaženih kolega narodnih poslanika čitalo pominju se sudije koje postupaju u krivičnoj i istražnoj materiji. U sudskoj jedinici u Vlasotincu ne postoji nijedna sudska jedinica u Srbiji u kojoj se postupa u krivičnoj materiji. To je prva stvar.
Druga stvar, navođeno je nešto što, dozvolite mi, znam po dva izvora da je reč o naseljenim mestima na visini od preko 1.600 metara nadmorske visine. Možda se nešto u međuvremenu promenilo. Ako se sećamo, u Srbiji i u Crnoj Gori najviše naseljeno mesto, stalno naseljeno mesto je bio Žabljak, a u Srbiji to je selo Jasenovo na 1.194 m nadmorske visine, na obroncima Zlatibora.
Dakle, reč je o stalno naseljenom mestu. Moguće je da postoje neka bačišta ili katuni, ali stalno naseljenih mesta, barem tako geografija u Srbiji kaže, iznad visine od 1.194 m nema. Zbog toga i kažem da mi se podaci koji su ovde izneti čine sumnjivim, ali dozvolite da iz zvanične sudske statistike do sutra dobijem te podatke i podelim ih sa vama, jer mi se neki koje sam ovde čuo čine i te kako nelogičnim. Zahvaljujem.