Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, da ne bismo došli u situaciju da moje reči budu netačno protumačene, upravo sam govorio, čak sam pomenuo i druge nacionalne zajednice, ne isključivo i samo albansku nacionalnu zajednicu, dakle, i druge nacionalne zajednice koje žive u drugim delovima Srbije, ne samo u Pčinjskom okrugu, da nam jeste cilj da dođe do uključivanja svih pripadnika. I ono što nam je mnogo bitnije, da se i pripadnicima nacionalnih manjina vraća poverenje u pravosudni sistem i organe države Srbije.
Jedna stvar je malopre zaboravljena, ako pričamo o ilegalnom prelasku granice koji može da se kvalifikuje kao prekršaj, u Preševu postoji Prekršajni sud, bitan granični prelaz, mnogi carinski prekršaji. U Preševu postoji, po zakonu, Prekršajni sud.
Ono što se dešava u tom delu Srbije, što nikako nije ni za pohvalu ni za primer državi Srbiji, jesu mnogobrojni slučajevi, presretnuti slučajevi trgovine ljudima, što potpada pod krivična dela organizovanog kriminala, za koje je nadležno posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu i Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal. O tome je reč.
Šta mislim da treba da nam bude cilj i na čemu treba zajednički da radimo? Da li treba da zainteresujemo i motivišemo mlade i zrelije ljude, pripadnike drugih nacionalnih zajednica da se uključuju u rad pravosuđa? Na nama je da stvorimo uslov za to. Rekli ste – nisu primani pripravnici. Stvorićemo uslov da budu primani pripravnici i o tome možemo da sednemo i da se dogovorimo, da to uradimo. Mislim da je to veoma važno i da to treba uraditi. Ali, ne možemo da dođemo u situaciju, zamislite da postoje uslovi da se formira osnovni sud u Preševu, recimo, i treba izvršiti izbor ili premeštaj sudija iz Vranja i nemate dovoljno sudija Albanaca i onda izaberete dole, odnosno premestite sudije Srbe. Verujem da bi to izazvalo veliko negodovanje od strane samih Preševljana. Sigurno da bi. Dajte da stvorimo uslove, da obrazujemo mlade ljude, da ih zainteresujemo da rade u pravosuđu i kad ispune uslov za izbor u zvanje sudije ili zamenika javnog tužioca, da tada zaista do toga izbora i dođe. I ja sam za to. Ne sad, znate da kažete paušalno – to se ne radi, neko sprovodi ne znam šta.
Znate, 2012. godine sam bio prvi ministar pravde Srbije koji je ikada otišao u Albaniju zvanično. U Albaniji živi srpska nacionalna zajednica koja nije imala pravo ni na sopstveno ime, ni na prezime, ni na jezik, ni na ništa, sve vreme komunističke strahovlade u toj zemlji. Predložio sam svojim albanskim kolegama – mi u Srbiji imamo albansku nacionalnu zajednicu, kako u centralnoj, tako i na Kosovu i Metohiji, u Albaniji postoji srpska nacionalna zajednica, pa dajte da rešavamo na recipročnim osnovama probleme koji postoje. Da li je to oblast obrazovanja, da li je to oblast zdravstva, da li je to oblast kulture, da li je to oblast pravosuđa, vrlo rado. Nije bilo nekih zvaničnih reakcija na to, ali je eto dobre prilike da i o tome razgovaramo. Sa strane države Srbije postoji apsolutna volja i spremnost da na rešavanju ovih problema radimo. Hvala.

Hvala na onoj informaciji koja je malo pre izdata. Pre sigurno više od godinu i po dana moguće da je bio neki prijem. Proveriću, pa ću i da potvrdim da li je bilo ili nije. U svakom slučaju, otkako sam ja na ovoj funkciji koju obavljam već 16 mesec za redom, znam da tog prijema nije bilo.
S druge strane, hvala zaista jer je ovo izvanredan uvod u ono što mi predlažemo izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Kako drugačije regulisati, odnosno definisati mogućnost prijema ako postoji potreba za prijemom pripravnika ili saradnika koji je pripadnik nekog manjinskog naroda ili manjinske zajednice, ako vam je osnovni kriterijum isključivo prosečna ocena studija?
Dakle, ono što smo mi predvideli izmenom i dopunom Zakona o uređenju sudova i Zakona o javnom tužilaštvu upravo ide u prilog da se omogući ovo o čemu govorimo obojica. Mislim da je to dobro. To što pre godinu i po ili dve godine do toga nije došlo, eto dobrog primera loše posledice loše greške koja je načinjena i dajte da uradimo da se to više ne ponavlja.
Ali, kada se pokušava nešto da se brani, nezgodno je malo jednu stvar braniti jednim, a drugu drugim kriterijumom. Valjda je postignut neki balans upravo time što će u Preševu i dalje nastaviti da postoji prekršajni sud, a u Bujanovcu biti uspostavljen osnovni sud, u Bujanovcu u kome postoji odeljenje prekršajnog suda. Da čisto podvučemo, gde ne postoji razlika između sedište prekršajnog suda i odeljenja šta će se gde suditi. Nema razlike u materijama. To je upravo negde ono što se čini sada sa sudskom jedinicom, jer će se u njoj moći da sudi i krivični i parnični predmeti.
Mislim da sa ovim rešenjem koje smo predložili uspostavlja jedan dobar balans. Da li je to rešenje zbog koga će svi biti srećni, zadovoljni? Ne. Ovaj zakon i jeste rezultat jedne vrste kompromisa gde mi kao društvo i država u mnogim njegovim segmentima više nemamo izbora, jer nam treba sistem koji će dobro da funkcioniše, onoliko koliko možemo da ga izdržavamo. Mislim da ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava upravo pruža tu mogućnost, a na nama je da radimo na uključivanju svih nacionalnih zajednica širom Srbije što više u javni politički život u svim njegovim segmentima, u javnom životu od obrazovanja, zdravstva i kulture, pa do učešća u radu državnih institucija. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je dobro što ću ponoviti jednu rečenicu koju sam dao već nekoliko puta do sada. Dakle, predviđeno je da postoji Osnovni sud u Velikoj Plani sa sudskom jedinicom u Smederevskoj Palanci. S obzirom na činjenicu da će se u sudskim jedinicama postupati i u krivičnoj i u parničnoj materiji, s obzirom na kilometarsku udaljenost ova dva mesta, s obzirom na činjenicu da oba mesta imaju gotovo identičan broj stanovnika, da imaju gotovo identičan priliv predmeta i da imaju dobru prateću pravosudnu infrastrukturu, jedan od razloga kada je radna grupa odlučivala o osnivanju ovog suda, da ne bude zabune, želeli smo i mi da stavimo jedan Osnovni sud u Smederevsku Palanku, jedan u Velikoj Plani, ali, jednostavno, nijedna od te dve opštine ponaosob nema argumenata da obe budu sudovi.
Znači, jedan osnovni sud. Da, imaće zajedničke sve prateće službe, imaće sudije koje će sedeti u Velikoj Plani, sudije koje će sedeti u Smederevskoj Palanci. Građani apsolutno neće osetiti razliku u tome što će u Smederevskoj Palanci na tabli stajati Osnovni sud u Velikoj Plani. Razlika će biti u tome što će predsednik suda sedeti tamo. Zgrada u Velikoj Plani, konkretno znam, jeste zgrada koja je za koji stepen bolje opremljena, u boljem stanju nego što je to zgrada u Smederevskoj Palanci. Naravno, to ne znači da će ova ostati u lošem stanju. U skladu sa mogućnostima koje pruža budžet, mi ćemo voditi podjednaku brigu o celokupnoj pravosudnoj mreži, a u ovom slučaju, kao što sam rekao, građanin iz Smederevske Palanke neće osetiti apsolutno nikakvu razliku zašto se to zove sud u Velikoj Plani, jer će u njegovoj sudskoj jedinici biti postupano i u krivičnoj i parničnoj materiji.

Hvala, još jednom na prilici da ponovim ono što sam malopre rekao. Izuzev sudske uprave koja će u ovom slučaju sedeti u Velikoj Plani, između Velike Plane i Smederevske Palanke zaista neće biti nikakve razlike. Koristim ovu priliku da napomenem da gotovo da su nepostojeći nažalost gradovi u Srbiji koji imaju tako opremljenu zgradu kao što je zgrada sa sada sudske jedinice, a nadam se uskoro suda u Velikoj Plani. Verujte da može da se uporedi po unutrašnjoj opremljenosti, sređenosti, stanju u kome se nalazi može da se uporedi i sa nekim muzejskim prostorima u Srbiji. Prava je šteta bila što tako nešto država Srbija nije u prethodnih četiri godine koristila. Predlažem, koga interesuje, odlaziću u obilazak tih sada sudskih jedinica, nadam se od skora za neka od tih mesta i sedišta osnovnih sudova, i da se u to i uverimo.
Još jednom ću napomenuti, imate jednu situaciju lakše je otići iz Smederevske Palanke u Veliku Planu, nego doći iz Kaluđerice do Palate pravde, neuporedivo lakše, a da tek ne pričam iz Grocke, razdaljina koja se meri sa gotovo neko bi reko 10, neko bi reko manje od 10 kilometara.
Hajte da budemo racionalni, da kažemo – ovo je dobro, ima šansu da dobro profunkcioniše, i ja mislim da je ovo rešenje dobro. Postoji ideja da u Velikoj Plani bude smešteno krivično odeljenje suda sa javnim tužilaštvom, građansko odeljenje celo u Smederevskoj Palanci i to je jedna od ideja, ali ako imamo sudsku jedinicu kojom može ravnopravno da se postupa u svim materijama, ja verujem da to neće stvarati nikakve velike probleme, pogotovo u ovakvim slučajevima, Vrbasa, Kule, Smederevske Palanke, Velike Plane, Bečeja, Novog Bečeja. Mislim da je to dobar model kome treba pomoći da dobro funkcioniše, a da građani ne osete nikakve posledice toga, već da osećaju dobre efekte.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista nekada sa punim uživanjem slušam tok rasprave.
Malopre pre pauze rečeno je da nisam pominjao stanje u kojem se zgrade nalaze, već da je to činio neko iz poslaničke grupe SNS, a sada odjednom negiranje samog sebe, pa se kaže da sam ja to više puta govorio. Ne, ovo je prvi put da govorim i govorim u tačno obrazloženom slučaju, u kome postoji gotovo identična situacija u dve opštine.
Ako imate identičnu situaciju u Smederevu, Smederevskoj Palanci i Velikoj Plani, kada je u pitanju pravosudna infrastruktura, a imate u Velikoj Plani znatno reprezentativniji objekat, da li je to bio kriterijum? Ne.
Kriterijum je osnovni bio – broj predmeta. Ako imate reprezentativniju zgradu, a složićemo se svi da sudska zgrada treba da bude i oličenje države i suda, što nažalost u Srbiji nije slučaj, u velikom broju opština i gradova, onda je i normalno i bolje i racionalnije, tamo gde je to stanje bolje, predvideti da tu bude sedište suda.
Ako neko ima nešto protiv toga, neka kaže, jer kako beše ono – kozmetičke promene. Ne znam da li uvođenje onog zahteva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, da li je kozmetička promena ili je to jedan od načina kako će sudovi više instance, izvršiti stručni, profesionalni pritisak zakonit, sudije na sudije, da neku stvar presuđuju u razumnom roku i na takav način ne izvrgnu ruglu dostupnost pravde građanima gde će građani u razumnom roku dobijati presudu u sporu u kojem su, jedna od strana.
Moguće je da je to za nekoga kozmetika, moguće je da neko površno čita zakone, pa ne pročita od početka do kraja neke stvari, za koje mislimo da nisu loše, šta više, da su zaista dobra šansa da se stanje u pravosuđu sredi.
Za onoga ko želi da govori otvoreno, iskreno i da priča jezikom struke, pa pogleda statistiku od 2010. godine do danas, videće da je i pre vraćanja sudija neizabranih sudija po odlukama Ustavnog suda i posle njihovog vraćanja, da statistika rešavanja, odnosno presuđivanja nije ni u čemu popravljena u odnosu na period pre 2010. godine, što ja mislim da je loše.
Mislim da pokazuje da sistem ne daje one rezultate, koji su 2009. godine zacrtani. Ako uporedite broj presuđenih predmeta u 2011. sa 2012. godinom, ili pogledate desetomesečni izveštaj iz 2012. godine i iz 2013. godine, vi ćete videti da je presuđeno 1,13% predmeta više.
Mislim da je to izuzetno loše. Ako pogledate poređenje 2011. sa 2012. nemojte me držati za reč da li je 2011. sa 2012. ili 2010. sa 2011. presuđeni broj je manji od ovoga, šta više povećao se broj nepresuđenih predmeta.
Postoje različiti uzroci zašto je to tako. Jedan jeste manjak zadovoljavajućeg nivoa procesne discipline, i to procesne discipline nekada i na strani samih sudija što je opet problem bio u funkcionisanju sudija, jer sudovi nemaju svoje predsednike, a predsednik je onaj koji je odgovoran za organizaciju rada samog suda i predlaganje godišnjeg rasporeda rada.
Daleko od toga da neko priča da je stanje sjajno. Uveren sam da se određenim predlozima izmena i dopuna ovih zakona koji su pred vama može doći do boljih rezultata i za to se svim srcem i svim svojim delanjem zalažem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada nešto ne znam, ja to obično i pitam ili se raspitam, pa tako i kada su u pitanju rezultati nečijeg rada.
Još jednom ponavljam, mi ne možemo da kažemo da je stanje u našem pravosuđu sjajno, nažalost, daleko je od toga, ali koga interesovalo i ko je dobro čitao štampu, pratio sredstva javnog informisanja, on može recimo da vidi da je prvi put posle više od 20 godina Vrhovni kasacioni sud sproveo delegaciju nadležnosti, da su mnogi drugostepeni parnični predmeti koji su čekali na presuđenje 15,16,17 do 20 godina počeli da se rešavaju upravo tom delegacijom nadležnosti iz Višeg suda Beogradu, raspoređivanjem određenog broja predmeta u druge više sudove u Republici Srbiji koji su bili manje opterećeni.
Iz informacije koju sam dobio od predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ako se ne varam, negde oko 3.000 takvih predmeta je već rešeno, a čekali su skoro dve decenije na presuđenje. Koliko mi je poznato iz razgovora sa vršiocem funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, takva delegacija se predviđa i za Viši sud u Novom Sadu koji je takođe preopterećen tom vrstom predmeta. U planu je da se na takav način u narednih nekoliko meseci reše predmeti koji su, kažem, neki i više od dve decenije čekali na presuđenje, da se reše zaključno sa krajem proleća naredne godine. Mislim da je to veliki pomak, dobra organizacija rada, dobro rukovođenje jednim sudom republičkog nivoa, pokazuje da i te kako dobro može da se radi. Uveren sam da će takav recept dobre organizacije posla biti primenjen i u budućnosti.
Prošli put sam u raspravi u načelu pročitao rezultate rada Apelacionog suda u Nišu, upoređivanje devetomesečnih izveštaja za 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu. U 2010. godini rešeno je oko 4.000 predmeta, u 2013. godini u prvih devet meseci rešeno je 11.107 predmeta. Možemo da čitamo i po nekim materijama gde je bilo rešeno 2010. četiri predmeta, a danas oko 560. Apelacioni sud u Nišu je dobio svog predsednika, taj predsednik je dobro organizovao rad sudija i ostvario zaista zavidne rezultate i ja se ponosim što je to učinjeno.
Da li je to primer izvanrednog stanja? Opet ponavljam stanje nije izvanredno, ali onaj koga zanima i te kako može da se upozna sa činjenicom da se u samim sudovima neka pozitivna promena dešava, da ne pričam o problemima, recimo, koji su zatečeni u Osnovnom i u Višem sudu u Pančevu, katastrofalni primeri. Imate primer sudije koji u Pančevu u nekom prethodnom periodu nijedan dan nije došao na posao pre 11,00 sati prepodne. Prethodni vršilac funkcije predsednika suda, apsolutno mu nije padalo na pamet da bilo šta promeni. Dakle, sudija koji ne zakazuje nijedno ročište pre 11,00 časova.
Imate užasavajućih primera, neke stvari su, kao što rekoh, počele da se menjaju. Da li možemo da kažemo da nešto od toga treba da se radi brže, da se radi bolje? Znate, kada sam stupio na funkciju, svaki vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda žalio se na nepopunjeni broj sudija prema odluci o broju sudija.
Nedavno su Apelacioni sudovi dobili i taj nedostajući broj sudija. Uveren sam da poput primera Apelacionog suda u Nišu koji je pokazao da i sa osam sudija manje može da utrostruči rezultate svog rada, da će sada sa punim brojem sudija ti rezultati rada biti još bolji. Želim da verujem u to jer sam video da neko i sa manje sredstava, sa manje stručnih i kadrovskih kapaciteta može da iznese jedan težak posao, imam razlog da u budućnosti verujem da će to raditi još bolje, a vreme kao što vidimo i sami pokazuje. Hvala.

Hvala.
Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da diskusiju shvatam kao dobronamernu od samog početka i shvatam i kao priliku da razjasnim neke stvari za koje mislim da su različito shvaćene od onoga što je bila intencija zakonopisca.
Možemo pričamo o svemu uopšteno, ja nikoga nisam imenovao, govorio sam na osnovu podataka koji su mi dostavljeni od strane vršilaca funkcija predsednika sudova i daleko od toga da sam ja ceo sud proglasio lošim. Jednostavno sam naveo ekstreman primer za koji ne verujem da bi bilo ko u svojoj privatnoj firmi tolerisao, a zamislite tek u državnoj službi da imate nekoga ko radi jedan ugledan posao, veoma važan posao kao što je sudijski posao, koji je u uslovima naših ekonomskih prilika, možemo reći dobro plaćen, a da ne dolazi na posao na vreme i da svoje radne obaveze ne izvršava onako kako je to zakonom propisano. Prenosio sam saznanje koje mi je predočeno od strane rukovodilaca nekog pravosudnog organa.
Mislim da je bitno reći jednu stvar iako nije predmet ovog amandmana, ali je načeta, pa treba odgovoriti. Dakle, ako je Viši sud u Beogradu bio preopterećen, zašto mu sada dodeljivati isključivu nadležnost za jednu materiju za područje cele Republike Srbije? Razloga je nekoliko.
Prvi razlog, kada sam rekao da je bio preopterećen i da je vršena delegacija nadležnosti, vršena je delegacija predmeta o kojima se odlučivalo po žalbi. Dakle, drugi stepen parnice. Druga stvar, o koncentraciji nadležnosti kada govorimo, govorimo o prvom stepenu povrede autorskih i srodnih prava, prava intelektualne svojine. Treći razlog, odnosno treća stvar a razlog dodatni, zašto je predviđeno da dođe do koncentracije nadležnosti, jeste i izričit i isključiv zahtev EU, jer je to tendencija ne samo u pravosuđu Srbije, ko što se sada stavlja u izgled. Mnoga veća, neka od njih i bolje organizovana pravosuđa, po pitanju recimo međunarodnog privatnog prava koje je specifična materija, gde ne možete reći da veliki broj sudija zna da postupa u toj materiji, po pitanju autorskih i srodnih prava, prava slobode štampe, odnosno izdržavanja, tzv. medijskih sporova, vrši koncentraciju nadležnosti da bi se prevazišao jedan veliki problem. Zbog specifičnosti materije, to je problem neujednačene sudske prakse.
Vi danas imate probleme slučajeva medijskog prava, gde se u istoj stvari dijametralno različito presuđuje u Višem sudu u Beogradu i u Višem sudu u Novom Sadu. Ne možemo ni za jedan od ta dva suda da kažemo da je to sud lošijeg kvaliteta, jedan od drugog. Mislim da su to dva možda najjača suda kadrovski, stručno u celoj Srbiji. Ali, javlja se problem različitog presuđenja u istoj pravnoj situaciji, u jednoj materiji gde je potrebno da dođe do neke vrste specijalizacije sudstva. Specijalizacija u smislu osnovanja posebnog specijalnog suda za tako nešto. Postoje različita mišljenja, neko kaže da je dobra, neko kaže da je manje dobra, ali ono što imamo prilike da uradimo, imamo prilike da koncentrišemo tu nadležnost na jednom mestu.
Da li je to centralizacija, možemo da vodimo raspravu. Moje je mišljenje da na neki srednji rok, kada pokažemo da je koncentracija nadležnosti moguća, kada obučimo dobar kadar da se nosi sa takvim pitanjima i postupa u toj materiji, da bi trebalo na dva mesta, ili ako je to ikako moguće, makar na četiri mesta, u sedištima apelacija, u višim sudovima u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Kragujevcu, da imamo odeljenja koja će se baviti isključivo postupanjem u ovoj materiji. Zahvaljujem.

Hvala, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, da nisam čuo par stvari koje mi se prilično sumnjivim čine, ne bih se javio za reč i ne bih reagovao.
Naime, u identičnim podacima koje je nekoliko uvaženih kolega narodnih poslanika čitalo pominju se sudije koje postupaju u krivičnoj i istražnoj materiji. U sudskoj jedinici u Vlasotincu ne postoji nijedna sudska jedinica u Srbiji u kojoj se postupa u krivičnoj materiji. To je prva stvar.
Druga stvar, navođeno je nešto što, dozvolite mi, znam po dva izvora da je reč o naseljenim mestima na visini od preko 1.600 metara nadmorske visine. Možda se nešto u međuvremenu promenilo. Ako se sećamo, u Srbiji i u Crnoj Gori najviše naseljeno mesto, stalno naseljeno mesto je bio Žabljak, a u Srbiji to je selo Jasenovo na 1.194 m nadmorske visine, na obroncima Zlatibora.
Dakle, reč je o stalno naseljenom mestu. Moguće je da postoje neka bačišta ili katuni, ali stalno naseljenih mesta, barem tako geografija u Srbiji kaže, iznad visine od 1.194 m nema. Zbog toga i kažem da mi se podaci koji su ovde izneti čine sumnjivim, ali dozvolite da iz zvanične sudske statistike do sutra dobijem te podatke i podelim ih sa vama, jer mi se neki koje sam ovde čuo čine i te kako nelogičnim. Zahvaljujem.

S obzirom da je ovaj amandman podnet u istovetnom tekstu kao deo amandmana koji je podneo Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i u tom delu koji se tiče područja Osnovnog suda u Kruševcu, na kome je predviđeno osnivanje sudske jedinice u Varvarinu, mislim da je korektno i sa moje strane da se prihvati ovaj amandman.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista molim da budemo korektni i da neke stvari koje ne treba mešati, a pogotovo ne kada to vodi u neki drugi neželjeni smer, uključujemo u ovu raspravu.
Pazite, Republika Srbija je, zahvaljujući političkoj volji svih relevantnih političkih subjekata na njenoj sceni jedina država u Evropi koja poseduje sistem nacionalnih saveta nacionalnih manjina. To nema ni jedna druga država u Evropi. Ni jedna druga. Što ukazuje na mogućnost zaštite, zaštite ljudskih i manjinskih prava na najvišem nivou. Neki od narodnih poslanika su upravo o tome i govorili.
Dakle, da li je ovo predlog zakona koji će zadovoljiti sve i svakog? Nije. Da je predviđeno da se vrati osnovni sud u svaku opštinu gde je postojao opštinski sud, onda bi većina onih koji danas žale što tu nema sudske jedinice ili osnovnog suda skočila da kaže ovo je neracionalno, ko će ovo da plaća. Danas kad je dato rešenje, za koje smatramo da je racionalno i da je jedino, jedno od retkih mogućih u ovom trenutku, danas ne valja ni to. Hajte, budite iskreni i recite da čak i često, kada se nešto ponovi po četiri, pet ili 15 puta, što je svakom razumnom sasvim dovoljno. Normalno da se iskoristi skupštinska govornica da se obratimo svojim biračima na lokalu i da im ukažemo, eto kako se mi tobož borimo za njihove interese.
Kada je reč o Slovačkoj nacionalnoj manjini, već je rečeno. Istina je. Kada pogledate procentualno u Bačkom Petrovcu živi oko 70% pripadnika Slovačke nacionalne manjine, ako se ne varam po poslednjem popisu 72%. Ali, brojčano to je dvostruko manje u odnosu na broj Slovaka koliko ih živi u Kovačici. Iako je u Kovačici njihov procenat nešto manji od 50%, procentualno gledano, njih je brojčano u Kovačici znatno više.
Rukovodeći se upravo tim razlogom, da jednu zaista nacionalnu manjinu koja je oduvek pokazivala jednu veliku lojalnost prema Republici Srbiji kao svojoj državi, da ne oštetimo u tom smislu. Rukovodeći se time da je Bački Petrovac bliži Novom Sadu, nego što je Kovačica bliža Pančevu, rukovodeći se brojem predmeta, prilivom predmeta koji postoji. Već sam malo pre pomenuo, ako pričamo o klasičnoj parnici, mesečni priliv u Bačkom Petrovcu je 2,61 predmet, dakle deset puta manji nego što bi trebalo da bude norma sudije. Deset puta manji. Mislim da je razlog apsolutno racionalan.
Slovaci su jedan divan narod. Bački Petrovac za njih ima nešto što niko nije rekao u današnjoj raspravi, evo reći ću ja jer nemam razloga da krijem. Bački Petrovac za njih ima jedan poseban istorijski značaj koji nema veze ni sa pravosuđem, ni sa čim, ni sa privredom, ni sa čim drugim. To je neka vrsta prestonice Slovaka u Srbiji zato što su Slovaci, kada su u vreme Habzburške monarhije doseljavani na područje današnje Vojvodine, prvo naseljeni u Bački Petrovac.
Da li to ima veze sa opstankom ili osnivanjem sudske jedinice u tom gradu, koja ni samim Slovacima neće služiti onoliko koliko bi služila, opet istim tim Slovacima u Kovačici, da je tamo nema? Opet kažem, zakon je pravljen po nekim merilima naših mogućnosti kao države. Smatram, da je ovo rešenje racionalnije. Naravno, da ima onih, koji se iz reda Slovačkog naroda, ali i drugih koji žive na tom prostoru, koji bi se zalagali da u svakom mestu koje pomenemo bude sudska jedinica, ili osnovni sud, pogotovo danas kada je sudska jedinica u potpunosti gotovo izjednačena sa sudom. Mešanje međunacionalnih odnosa sa ovim zaista, nema mesta.
Ono što sam pomenuo na početku ovog repliciranja, odnosno izlaganja, evo da kažem i sada. Republika Srbija je jedina država koja ima koncept nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Naravno, da budem krajnje politički korektan, taj koncept je usvojen za vreme mandata prošle Vlade. Počeo je da funkcioniše. Samo jednom su sprovedeni izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina.
Da zaključim time da smo kao nadležno ministarstvo priveli kraj radu na pisanju izmena tog zakona, jer već koliko naredne godine, koja je izborna godina za nacionalne savete nacionalnih manjina, treba sprovesti opet izbore, a neke manjkavosti koje je taj zakon pokazao u praksi, a ima ih, i zaista su od suštinske važnosti treba ispraviti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, hajte zaista da budemo korektni. Zašto stranka kojoj imam čast i zadovoljstvo da pripadam nije glasala za taj zakon? Sigurno ne zato što je protiv prava nacionalnih manjina. Kada ulazite u nešto što je potpuno jedinstveno i nigde još uvek ni provereno ni uvedeno u svetu, onda izražavate visoki stepen sumnje u to.
Ako se neko od vas zalaže za ukidanje toga, može da izađe sa tim predmetom, odnosno sa tim predlogom, ali podsetiću toga ko bi se za to založio da direktno radi suprotno Ustavu Republike Srbije koji propisuje da dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može biti snižavan odnosno smanjivan.
To je vrlo živopisno poređenje. Kao, recimo, kada bih ja rekao da stranke koje u ovoj Skupštini nisu glasale za Nacionalnu strategiju borbe protiv korupcije se zalažu za cvetanje korupcije. Ali, ja to neću da kažem i nisam to rekao jer to smatram krajnje politički nekorektnim. Mi možemo da se razlikujemo u vidovima kako vidimo mogući put sprovođenja nekih stvari. Pokazalo se u nekim veoma bitnim stvarima da je Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina zakon koji u sebi sadrži brojne manjkavosti. Te manjkavosti će biti promenjene. Ali, verujte mi, to bi upravo bilo tako – nisi hteo da glasaš za strategiju borbe protiv korupcije u narednih pet godina, znači, buniš se protiv borbe protiv korupcije u narednih pet godina. Na šta to liči? Ne znam da li će iko u Srbiji poverovati u to? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam sada postao mnogo svesniji nekih stvari koje su se dešavale u prošlosti kada je ovaj uvaženi dom u nekom drugom sastavu donosio određene strateške akte, i nije se prema njima ponašao kao prema zakonskim aktima, jer se strategija donosi po proceduri za donošenje zakona.
Možete da kažete da nije tačno, možete sada da kažete jeste, nema rasprave u načelu i u pojedinostima, pa nema ni kod ratifikacije međunarodnih ugovora. Onda je lepo, naročito kada je neko dama, da ne dobacuje kada neko drugi govori.
Ja vas molim gospodine predsedniče da intervenišete, jer sa te strane baš često dolaze identične reakcije.
Narodna skupština Republike Srbije donosi veoma mali broj strateških akata, veoma mali broj. Sticajem okolnosti, ministarstvo na čijem sam čelu je Vladi predložilo dva takva akta, dve strategije, Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije za period do 2018. godine i Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa.
Normalna i uobičajena stvar u svakoj parlamentarnoj praksi, da se opozicione partije opredeljuju da li će za neki predlog glasati ili neće i to je sasvim legitimno, ali ja nisam izvlačio na osnovu toga zaključak da li je neko protiv svrhe donošenja nekog strateškog akta, kao što mislim da je krajnje nekorektno tvrditi da ako neko nije glasao za Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, da je protiv prava nacionalnih manjina.
Dakle, upravo je to bila poenta moje intervencije i moga poređenja. Treba napraviti razliku, tako je, postoje strategije koje donosi Vlada kao što je recimo, uveren sam da će uskoro doći na dnevni red, Strategija Vlade reforme javne uprave za period do 2018. godine, ali postoje i dve strategije koje je ovaj uvaženi dom doneo u toku ove godine, jedan posvećena reformisanju pravosuđa, druga posvećena borbi protiv korupcije. Te dve teme su na tako visokom nivou značaja određenih društvenih tema za državu Srbiju, da je trebalo da budu donete po zakonom predviđenoj proceduri kao za donošenje zakona, između ostalog zato što je nivo obaveznosti, njihov nivo promenljivosti znatno drugačiji od svih ostalih.
Nije reč ni o kakvom političkom pamfletu, reč je naime o nečemu što su i nezavisni stručnjaci, kako i domaći, tako i strani stručnjaci ocenili kao izuzetno dobre tekstove. Naravno, možemo da kažemo tekst je jedno, sprovođenje je drugo, ali s obzirom da se krenulo sa sprovođenjem obe strategije, dajte da vidimo kako će to sprovođenje teći. Ono što ja uvek mogu da kažem jeste da u onom domenu koliko to zavisi od Ministarstva pravde i državne uprave, mi ćemo svim svojim snagama, umećem i voljom se truditi da ispunimo ono što je Narodna skupština Republike Srbije usvojila kao strateški akt po zakonom predviđenoj proceduri kao da je reč o zakonu. Zahvaljuje.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, evo opet jednog politikantskog i neumesnog poređenja. Kao što je malopre bilo upravo ono gde – e niste glasili za to, znači vi ste bili protiv toga, tako i sada ovde – doneli ste amnestiju a onda je naglo povećan stepen kriminala u Srbiji. To bi bilo isto kao kada bih ja sada rekao – 2001. godine ste doneli amnestiju a onda je 2004. došlo do martovskog pogroma, jer ste tom amnestijom pustili sve one koji su do tada bili u zatvoru, a oni počeli opet da ubijaju i da progone ljude.
Opet kažem, koliko smo puta razgovarali o tome, ni jednom nisam iskoristio priliku da dam tako neumesno i ružno poređenje. Kao što i vi znate da ne postoji veza između ovoga što ste rekli, jer vrlo jasno je u Zakonu o amnestiji rečeno da se na povratnike amnestija ne odnosi, a ko je bio dovoljno strpljiv i pismen da pročita zakon, to je mogao da vidi, tako isto ne može da se napravi zaključak – pustili ste 2001. godine amnestijom ljude, a onda su oni marta 2004. počeli opet da progone i da ubijaju.
Mogu da se donose razno-razni zaključci, ali dajte da budemo korektni. Da li je ovde cilj da jedni druge blatimo ili da donesemo neki zakon koji će omogućiti bolju primenu prava i veći nivo vladavine prava u Srbiji?
Drago mi je što je rasprava tekla u jednom zadovoljavajućem i boljem nivou, boljem u svakom slučaju, nego što je tekla po Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava 2008. godine. Treba svi da budemo ponosni na to. Ja sam ponosan kad, kao građanin Srbije, vidim da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije vode takve rasprave. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na nešto što je izrečeno, a što ne verujem da iko racionalan u Srbiji može da podrži.
Da li smatrate da je racionalno da se iz Pančeva koje je 17 kilometara od Beograda ide u Klinički centar u Novi Sad? Nije racionalno. To je veoma, veoma loše. Čovek u sanitetu od Pančeva do Novog Sada može deset puta da umre. Zato što je neko smislio da je to uredu.
Govorim o mreži sudova, negde sa racionalizacijom treba da se počne. Iako nije moj resor, ali nešto što je, verujte mi kao ministar pravde dobio sam šest ili sedam pritužbi, veliki broj naših penzionera koji u toku prolećnih, jesenjih i letnjih meseci odlaze iz gradova gde žive tokom zime, ne mogu da podignu lekove zato što nisu overeni u domu zdravlja u kojem su osiguranici.
Tako i ova priča, ostvaruju se prava u Novom Sadu, nekome ko živi u Beloj Crkvi i onda on treba da ide iz Vršca, Bele Crkve ili iz Kovina i Pančeva u Novi Sad, a nikako u Beograd koji mu je mnogo bliži. Koliko sam protivnik beogradizacije, a veliki sam protivnik beogradizacije, toliko sam i protivnik novosadizacije.
Šta to znači? Zato što neko ne može da ostvari svoje pravo na zdravstvenu zaštitu, neko ko je iz Kovina ne može da je ostvari u Beogradu ili Smederevu, on treba da ide u Nosi Sad. Mislim da je to izuzetno loše rešenje. Izuzetno loše rešenje, ako što mislim da je loše da neko treba da ide po ovom sadašnjem rešenju iz Sokobanje za Beograd, umesto za Niš.
Neke stvari treba da budu okrenute građaninu i životu. Ako postoji loša navika iz prošlosti, onda treba u budućnosti da je menjamo. Kao neko ko je radio na univerzitetu, znam da 99% studenata koji su Pančevci, studiraju u Beogradu, a ne u Novom Sadu. Zato što im je bliže. Zato što im je mnogo lakše da dođu do Beograda. Ponavljam još jednom 17 kilometara. Zar nešto što je u vreme Kraljevine Jugoslavije bilo prepoznato kao racionalno kada su van banovinskog sistema bili Beograd, Zemun i Pančevo, ne možemo mi danas 80-85 godina nakon toga da prepoznamo?
Država treba da bude servis građana, kao servis građana da bude okrenuta njihovim potrebama i tamo gde postoji ekonomska mogućnost za ostvarivanje te uloge servisa građana da to zaista i bude. Zaista mislim da je ovaj zakon upravo u tom smislu jedan korak napred i jedan dobar pomak.
Kovin je od Smedereva udaljen osam kilometara, neka je i 15, zaista nije sporno, ali zato što neko mora da ide, nemam ovlašćenja da to predlažem, ali kao racionalan čovek mislim da i to što neko treba da ide iz Pančeva za Novi Sad u bolnicu, a ne u Beograd, i to treba da se menja. Što da se ne promeni? Zato što građani inače dolaze ovde. Onda će doći u Beograd da plati privatnog lekara, jer mu je daleko da ode u državnu bolnicu u Novi Sad. Jednostavno mislim da to nije argument koji govori protivno ovim predloženim zakonskim rešenjima.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo već dvocifreni put kako ću nešto ponoviti, a to je nešto što su naše uvažene kolege koji su predstavnici jedne od najvećih nacionalnih manjina u Srbiji… Nekako ta reč manjine i nije toliko prikladna. Neko je malopre rekao reč narodnost. Ako se jezički govori, možda je to bilo i korektnije nekada upotrebljavati tu reč, nego manjine, ali dobro. Kod nas se uvrežila i reč nacionalne zajednice.
Dakle, upravo jedan od predstavnika manjinskih stranaka je tokom rasprave u načelu izjavio da pitanje suđenja, odnosno vođenja postupka na jeziku nacionalne manjine nije pitanje koje se uređuje ovim zakonom. Postoji Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. To je zakon koji je planiran da se donese, pošto je važeći zakon u dobroj meri prevaziđen. To je zakon koji smo po amandmanu SVM uvrstili u tekst Nacionalne strategije reforme pravosuđa i uveli ga kao jednu obaveznu meru koja mora da bude ostvarena u skladu sa akcionim planom te strategije. Mislim da je zaista potrebno da se to i uradi. Prava nacionalnih manjina na službenu upotrebnu jezika i pisma su stečena prava u koje niko ne može da zadire.
Nažalost, na našu veliku žalost, a pošto ste pričali o Osnovnom sudu u Vršcu, pričalo se o Osnovnom sudu u Vršcu, o tome da je odškolovan dobar kadar, preneću podatak koji mi je dao vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Vršcu, kojim ne možemo da se pohvalimo, a to je da čak i sudije i prateće administrativno osoblje koji su rumunske nacionalne pripadnosti nisu osposobljeni da vode sudski postupak na rumunskom jeziku, jer, nažalost, prilikom izučavanja pozitivno pravnih predmeta na našim univerzitetima, reč je o Univerzitetu u Novom Sadu, stručna terminologija, pravna terminologija se ne izučava na manjinskom jeziku. To stvara velike probleme u primeni tog jezika u toku sudskoj postupka. To je nešto što je jedna loša realnost i sadašnjica, nezavisno od ovog, onog, nekog prošlog ili budućeg Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Upravo je to razlog zašto smo i razgovarali na nivou ministarstva sa predstavnicima Pravosudne akademije, da je potrebno organizovati kurseve stručne pravne terminologije za manjinske jezike koji su u službenoj upotrebi u Republici Srbiji.
Rečeno je da se traži nešto što manjinama u Srbiji po Ustavu i zakonu pripada, ako mislite da je nešto uskraćeno, a da pripada, ja pozivam sve koji tako misle da to otvoreno, glasno i jasno kažu, jer je to onda protivustavno i protivzakonito delovanje. Ali je naš veliki problem upravo ovo što sam rekao.
Jedno je šta imate na papiru, šta imate u realnosti. Naša realnost je takva da izuzetno mali broj lica traži vođenje postupka na maternjem jeziku, a kada ga traži čak i kada je sudija i tužilac pripadnik iste nacionalne zajednice oni sami iz jednostavnog razloga što dugi niz godina rade na srpskom jeziku, a ne poznaju na dobrom nivou, na zadovoljavajućem nivou stručnu terminologiju, imaju problem da postupak vode.
Ako ostaje, kao što smo rekli, sudska jedinica u Kovinu sa novim kvalitetom, novom prirodom sudske jedinice u kojoj će se postupati jednako u svim materijama, to znači da će troškovi postupka koji su bili potrebni za vođenje postupka na nekom drugom jeziku u službenoj upotrebi i dalje ostati na tom razdelu kao troškovi. Preći će sa jednog suda na drugi, ali će ostati u budžetu. A da to zavisi od dobre volje ili procene finansijske sposobnosti suda od strane predsednika suda, mislim da je to nedopustivo. U kom god gradu da se o tome radi, to je nedopustivo. Da li je reč o Pančevu, da li je reč o Smederevu, da li je reč o Alibunaru ili o Kovinu.
Onaj primer koji sam dao i koji mi je izneo vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Vršcu, mestu gde je najbrojnija rumunska nacionalna zajednica, nominalno najbrojnija, po broju ljudi koji tu žive. Mislim, da je to jedan primer koji treba popraviti, ali da je to samo pokazatelj. Voleo bih da to nije pokazatelj opšteg stanja. Ako je tako u Vršcu gde je nominalna rumunska zajednica najbrojnija kako može biti u nekom drugom manjem mestu.
To je ono na čemu kao država moramo mnogo više i bolje da radimo. Svakako da je svaki pripadnik nacionalne manjine, gde god živeo u Srbiji ima pravo na službenu upotrebu svog jezika i svog pisma u skladu sa ustavnim i zakonskim rešenjima.
U poziciji smo da moramo takva rešenja ili da održavamo na istom nivou ili da unapređujemo, a da ih degradiramo i snižavamo nikako. Zahvaljujem.