Hajde da krenemo od ovog poslednjeg što ste rekli. Prvo, to uopšte ni do sada nije bio usamljen slučaj u Srbiji. Pozabavite se malo bolje organizacijom sudstva, sa jedne strane policijskih uprava, sa druge strane organizacijom upravnih okruga i videćete da tu apsolutno nije bila neprisutna pojava u našem sistemu.
Nažalost, kod nas je još uvek situacija takva da mnoge stvari zavise i direktno su vezane za ličnu komunikaciju čelnih ljudi i određenih organa. Ne znam kako ste mi postavili to pitanje baš za Vrbas koji je udaljen skoro 60 kilometara od Novog Sada gde je do sada morao da ide tužilac iz Novog Sada. Pa se onda ovde sa pravom od jednog broja narodnih poslanika postavljalo pitanje velikog problema krađa, naročito u seoskim sredinama, zato što je jedino tužilaštvo za područje 10 opština jednoga grada, na kome živi 680.000 stanovnika, jedno jedino u Novom Sadu. On mora da goni sve od onoga koji nanosi teške telesne povrede do onoga ko ukrade neku stvar vrednosti od 10,15 hiljada dinara. Onda nije ni čudo što imate toliko visok stepen krađa. Zašto? Zato što je jedno jedino tužilaštvo. Zamenik tužioca sada treba da izađe na uviđaj u Vrbas i treba da putuje iz Novog Sada. To me čudi, kako takvi problemi nisu uopšte bili uviđeni. Naravno, kao što rekoh, postoje političke razlike, neko kaže da su suštinske stvari kozmetika, verovatno su kozmetičke stvari suština, iz mog ugla gledano, tu se razlikujemo, a nešto čitajući nalaze, odnosno mišljenja Venecijanske komisije, nisam video da su oni pričali o kozmetici.
Prilično su ozbiljno neka pitanja sagledavali, skretali pažnju gde je potrebno obratiti više pažnje, mislim na neke propise, ali što se tiče merenja temperature, neću da reagujem nikako, jer ako za nekoga prvo tvrdite da je i mrtav i hladan, a posle toga se pravdate da nećete da mu merite temperaturu, ne znam kako ste uopšte došli do toga.
Da li ovi zakoni jednim delom sadrže mere koje treba da sprečavaju te negativne pojave u srpskom pravosuđu o čemu ste vi pričali, poput zastarevanja, sadrže.
Dakle, u jednoj meri, sadrže, da. Nikada ne biste pričali o slučajevima nečijih izbora, da nismo imali pre četiri godine izbore ljudi na određene, vrlo važne i visoke funkcije koji su bili predsednici veća, kojima su predmeti zastarevali, ali su bili mnogo bliski vladajućoj strukturi, pa su zato izabrani na neka važna sudijska mesta, a malopre ste pričali o mestu koje nije sudijsko.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dragi gosti u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, istina je da ministar ima pravo da, kao što kažete, neograničeno dugo odgovara, ali ministar ima uskraćenija prava u odnosu na druge učesnike u radu Narodne skupštine i to je sasvim normalno. Narodnih poslanika je 250, ministar je najčešće jedan, koji predstavlja Vladu kao predlagača nekog zakona. Valjda je bitnije šta neko kaže u svom odgovoru, a ne koliko priča. Uveren sam da ćemo se u tome složiti. Ali, da idemo in medias res. Pitanja koja ste vi postavili.
Sasvim je normalno i uobičajeno i negde u parlamentarnoj praksi vidljivo da je tu opozicija da kritikuje vlast, da nešto brani, da je tu opozicija da bude i nepoverljiva i u jednom prethodnom izlaganju upravo je to i bila.
U toku svog uvodnog izlaganja i tokom čitavih tokova svih svojih izlaganja, evo već drugi dan u Narodnoj skupštini, ni jednom jedinom rečju nisam pomenuo Briselski sporazum. Pomenuli su ga predstavnici ne samo jedne, već nekoliko opozicionih stranaka i da ga oni nisu pomenuli, ne bi ga pominjao ja ni sada, jer ne vidim vezu između načina na koji ja predstavljam ovaj zakon i Briselskog sporazuma. U ovom predlogu zakona vidim i jednu hrabrost predlagača da počne da rešava neka pitanja za koja je malopre rečeno da bi možda bilo bolje da se prepuste političkom toku koji će nekako dovesti do njihovog rešenja.
Predlažući ovaj zakon Vladi, a Vlada Narodnoj skupštini i sada kada ga obrazlažem ja, rukovodim se Ustavom Republike Srbije. Ustav Republike Srbije vrlo jasno, od početka do kraja, kao jedini Ustav u našoj ustavnoj istoriji, govori o institutu suštinske autonomije. Možemo da vodimo posebne teorijske rasprave šta zaista taj koncept suštinske autonomije znači. Da li je to ono o čemu se govorilo pre osam, devet godina, više od autonomije, manje od nezavisnosti?
O tome mogu da se vode rasprave, ali, možemo i to da radimo, ne vidim da je to glavna tema ove sednice, ali vrlo jasno u članu 182. kada govori o autonomnim pokrajinama i to pojmu „osnivanju i teritoriji autonomne pokrajine“, Ustav Republike Srbije kaže da se suštinska autonomija AP KiM uređuje posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenim za promenu Ustava. Ustav je to predvideo.
Dopustite da vidite, kada se pred vama nađe predlog posebnog zakona, našta će se predlagač pozvati. Na koju to ustavnu normu i u čemu će videti osnov za donošenje određenog zakona? Da, moj je stav da ovo pitanje treba da bude regulisano posebnim zakonom, koji će biti jedan od ustavnih zakona koji će formulisati suštinsku autonomiju AP KiM u okviru Republike Srbije.
Poznato je većinskom delu javnosti da sam učestvovao u nekim tehničkim pregovorima i svako moje učešće u tim pregovorima je bilo isključivo i potpuno na osnovu ovoga što sam sada izneo. I tako će i dalje biti.
Zašto je ustavotvorac ovde stavio, i to građani i javnost treba da znaju, da se Zakon o suštinskoj autonomiji ili zakon koji reguliše suštinsku autonomiju, to može biti jedan, može ih biti više, donosi na način predviđen za promenu Ustava i dobija atribut tzv. ustavnog zakona? I to je jasno. Kada se donese takav zakon, on ne podleže oceni ustavnosti. Postoji jedna odluka Ustavnog suda Srbije iz 1995. godine, koja upravo to osporava, pravo Ustavnog suda da ceni ustavnost ustavnog zakona, i on postaje faktički sastavni, ali poseban deo Ustava kojim se uređuje ustavno-pravni poredak i sistem u Republici Srbiji.
Šta je, po meni, mnogo bitnije reći i ne pominjati samo član 12. u kome se navodi da će to biti regulisano posebnim zakonom? Najvažnije je da osnovni, prekršajni, viši sud u Kosovskoj Mitrovici, osnovno i više javno tužilaštvo nastavljaju da postoje. Nastavljaju da postoje, a rok koji se pominje u prelaznim i završnim odredbama, ko želi mudro pravnički da ga tumači, shvatiće da je u pitanju zaštitni mehanizam.
Mislim da je to rešenje koje je ovim predlogom predviđeno dobro i da nikome ne odgovara neizvesnost, pa ponajmanje ljudima koji u tim organima rade. Podsetiću da ima ljudi koji ne žive i ne rade samo u severnoj Kosovskoj Mitrovici, u Zvečanu ili Leposaviću, da ima zaposlenih u sudskim jedinicama i u Ranilugu, i u Gračanici, i u Štrpcu. Svaku svoju priliku boravka, posete Kosova i Metohiji koristim da se sa tim ljudima sretnem i razgovaram. Oni, iz reda njih, koji su bili prisutni na tehničkim pregovorima na vreme su upoznavani sa svakim nacrtom, sa svakim predlogom. Od njih nemamo apsolutno ništa da krijemo. Prvoga trenutka kada su povedeni tehnički pregovori o pravosuđu, moj je zahtev bio da predsednik, odnosno vršilac funkcije predsednika Višeg suda i viši tužilac iz Mitrovice budu prisutni na tim razgovorima, na svakom razgovoru. I bili su prisutni.
Dakle, nije ovo nikakvo podrivanje temelja države Srbije prožeto lepom epskom retorikom, već je ovo rešavanje pitanja od suštinskog značaja za Republiku Srbiju od kojih se bežalo. Na koji način? Na način kako to predviđa Ustav Republike Srbije. Zahvaljujem.

Kako ste rekli ovo poslednje, oprostite, molim vas? Vidite, nikoga ne bih vodio ni na kakav panj za klanje ako nisam spreman da prvi stavim glavu na njega.
Mislim da je krajnje nekorektno govoriti na takav način, jer svaka priča na ovu temu i na ovakav način vraća nas u periode kada je neko drugi bio na vlasti, nosio odgovornost za rešavanje velikih i krupnih pitanja, političkih pitanja i svako davao neki svoj manje dobar, a mnogo više loš doprinos rešavanju tih pitanja.
Godine 2000. ja jesam imao 17 godina, ali se vrlo dobro sećam predizbornih obećanja pojedinaca da je problem Kosova i Metohije politički problem odnosa naših prijatelja iz zapadnih država, koji ćemo odmah nakon završetka predsedničkih izbora u direktnom dijalogu rešiti.
Dogodili su se predsednički izbori i oni koji su zastupali takve stavove došli su u priliku da vladaju. Ne vidim da smo se za ovih 14 godina ni za pedalj makli u pozitivnom smeru kada su u pitanju rešavanja tih najtežih i najkrupnijih pitanja za našu naciju, državu i društvo.
Nema tu proizvoljnih tumačenja ili se neko zalaže da imamo jednog jedinog isključivog tumača Ustava i da to bude jedan čovek i kako on pročita i kaže da Ustav glasi i znači da to bude tako. Republika Srbija je država. Ta država ima sopstvene institucije. Te institucije pružaju zaštitu ustavno-pravnog poretka. Ako je nešto proizvoljna formulacija, onda je to formulacija suštinska autonomija. Svi znamo šta je, a niko ne zna šta je i svi smo spremni da je tumačimo na ovaj ili onaj način.
Zašto nije moguće suštinsku autonomiju definisati kroz dva ili tri zakona doneta na način kako to predviđa Ustav? Nisu retke države koje imaju ustav sačinjen od dva, tri ili četiri akta.
Samo skrećem pažnju na ono što mislim da je srž problema. Mislim da je ovakav pristup jedini pravno ispravan i moguć način kako taj problem da se rešava. Možemo u tome da se slažemo ili da se ne slažemo, da podržavamo ili ne podržavamo, ali ja sam uveren da je ovo način rešavanja koji poštuje i naš nacionalni interes, koji je veći od Ustava i Ustav, kao osnovni pravni akt, i ono što je najbitnije, potrebe srpskog naroda i drugih naroda koji u zajednici i dobru žive sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Zahvaljujem.

Ako tumačimo Ustav, dajte da ga tumačimo u svakoj njegovoj odredbi i u svakoj njegovoj reči na identičan način.
Jednina u normativnom smislu znači množinu, pa kada kažete u Ustavu zakon, to u formalnom smislu ne mora da bude jedan, već može da bude više zakona i to dobro znate. To je upravo suština.
Zato sam rekao da suštinska autonomija može da bude uređivana ne samo formalno jednim zakonom o suštinskoj autonomiji, već kroz više njih.
Što se tiče ovoga što je govoreno o sudijama i tužiocima sa Kosova i Metohije, poznato mi je šta se dešavalo 2008. godine. Poznato mi je da pre 2008. godine, takođe, formalno nije postojao sud Republike Srbije, kada govorimo da su tamo radili tzv. UMNIK sudovi, u kojima su radile sudije Republike Srbije, da je njihovo angažovanje i da je rad tih sudova bio definisan sporazumom koji je usvojila tadašnja Vlada, ali se nije pozivala na Ustav Srbije kada je usvajala taj sporazum.
Sada imamo sličnu situaciju. Vi možete da kažete – jeste, ali to je bila UNMIK administracija i jeste u pravu. Ništa ja tu ne sporim, ali hajde da se vratimo na ono što sam ja malopre rekao. Na prvom mestu interes srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i onaj interes koji zastupa ova vlada čiji sam član i interes koji sam zastupao ja kada sam bio u prilici da o tome pregovaram i razgovaram bio je stvoriti i osigurati uslove da Srbi ostanu da žive na Kosovu i Metohiji, jer smo nažalost svedoci da, ko god se nalazio na vlasti, Srbi sa Kosova i Metohije prethodnih 14 godina stalno odlaze. Nekada su odlazili više, kao što je to pod pritiskom nasilja bilo recimo 2004. godine, kada država Srbija nikako nije reagovala da to zaustavi ili da se tome suprostavi. Nekada nisu reagovali uopšte.

Ja se vrlo dobro sećam, a pretpostavljam da se seća i ubedljiva većina narodnih poslanika da je 2008. godine čitava javnost ubeđivana kako Vlada Srbije ima tzv. akcioni plan za reakciju države u slučaju da se proglasi nezavisnost Kosova.
Kao i većina pravnika, očekivao sam da prva država koja prizna jednostrano proglašenu nezavisnost, bude tužena. Da je tužena prva, videli bismo koja bi to dalje to uradila. Ja to nisam video. Nije video niko ni u Srbiji. Možete da kažete – zato je pala Vlada. Posle toga su bili neki izbori. Neko je zastupao jednu tezu, neko drugu, izbori se završili, formirana je nova Vlada i otišlo se dalje.
Svako je dao neki svoj doprinos, to sam rekao na početku rasprave, pa bio taj doprinos CEFTA ili Brisel, bio taj doprinos amnestija iz 2001. godine ili nešto drugo. Nemojte gledati samo iz ugla bezgrešnosti, svako je na neki način dao neki doprinos.
Ja i dalje tvrdim, ovo je način da, radeći u skladu sa Ustavom, nešto dobro uradimo. Da je ustavopisac ovde hteo da napravi razliku i da kaže da, kao u drugim slučajevima, nije reč kada kažete u jednini zakon da normativno mislite na množinu, da su to zakoni, onda bi rekao da se suštinska autonomija Kosova i Metohije uređuje jedinstvenim posebnim zakonom koji se donosi po proceduri predviđenoj za promenu Ustava. Dakle, rekao bi – izričito jedinstvenim posebnim zakonom, a to ustavotvorac nije rekao. Zahvaljujem.

Nemojte da me rasplačete, nisam ja donosio Poslovnik po kojem mogu da govorim toliko. Poslovnik su donosili narodni poslanici i vrlo rado ću koristiti sve one mogućnosti i prava koje mi Poslovnik pruža. Prema tome, i to je sasvim legitimno i u redu.
Hvala na ovoj bujici reči, i ako to očekujete od mene. Lično, mogu da postavim isto pitanje. Gde je poseban zakon i zašto nije donet po donošenju Ustava? Zašto nije donet pre nego što su vlasti privremenih institucija samouprave u Prištini jednostrano proglasile nezavisnost? Zašto? Zašto nismo definisali suštinsku autonomiju pre nego što je neko dobio podršku da proglasi tu nezavisnost?
Nemojte, molim vas, da obmanjujemo građane. Da li jasno potpuno – sudovi, javna tužilaštva na području Kosova i Metohije i oni koji su nadležni za područje Kosova i Metohije, a nisu locirani dole, nastavljaju sa radom. To izgleda smeta. To izgleda boli. Laže onaj ko kaže da suprotno od onoga što ovde piše, a ovde piše da nastavljaju sa radom. Dakle, potrebno je lepo sesti i pročitati.
Istina je da je Ustavom određena procedura, ali nije istina da je određena sadržina budućeg zakona o suštinskoj autonomiji. Nigde ne piše šta je to sadržina suštinske autonomije. Nigde. Ako piše, izvolite pročitajte gde piše šta je to suštinska autonomija. Ali, to ne piše nigde.
Zašto nije donet poseban zakon? O tome može i vlastan je da govori onaj ko je bio na vlasti u vreme kada je donet Ustav i nakon donošenja Ustava u tom periodu. Zašto nije donosio poseban zakon? Zašto je bežao od toga ko đavo od krsta? Da li to znači da mi ne treba da se pripremamo da donesemo taj zakon? Da li to znači, kao što je malopre rečeno, da treba prepustiti stvari političkom toku događaja pa će se one eto same negde okončati? Mislim da ne treba.
Nemojte se pozivati u priči o ovom zakonu na Briselski sporazum, jer se kao predstavnik predlagača nigde nisam pozivao na njega niti sam zakon sravnjivao prema njemu. Da je to tako, onda verovatno, ako je po volji onih koji su 2003. godine pisali Beogradski sporazum, a onda učestvovali u pisanju Briselskog sporazuma, u ovom zakonu ne bi bilo reči o Kosovu i Metohiji, a ovde mu se poklanja posebna pažnja.
Prvi put je pogažen ustavno-pravni sistem te godine kada je zaključivan Beogradski sporazum, kada su moralne, političke i pravne veličine jednim potezom pera poništili Ustav jedne države i izvršile eutanaziju nad Saveznom Republikom Jugoslavijom, u suprotnosti sa Ustavom SRJ, sa Ustavom Srbije, sa Ustavom Crne Gore. To je bilo bestidno i bestijalno narušavanje i gaženje ustavnog poretka jedne države.
Ovde govorim i obrazlažem zakon koji i te kako u određenim odredbama, o kojima je govorilo nekoliko prethodnika ide u jednoj nemogućoj situaciji na manevarskom prostoru poput vrha igle. Ide u skladu sa Ustavom. Ovde faktički značenje odredbi jeste dok se ne donese poseban zakon, sudovi i javna tužilaštva na Kosovu i Metohiji, nastavljaju sa radom. I to je istina. I to ovde piše. Da, to ovde piše. Čim se kaže da će biti urađeni posebnim zakonom.
Možemo mi sad da se ne slažemo. Vi uzmete lepo, pa napišete amandman i predložite da to piše drugačije. Ali, hajde da sada ne vodimo pravno teorijske rasprave. Suština je vrlo jasna. Ako ovaj zakon bude za deset dana usvojen u Narodnoj skupštini, stupi na snagu, da li to znači da će i dalje postojati sudovi i javna tužilaštva na području Kosova i Metohije? Da, znači da će i dalje postojati. Da li znači da će i dalje raditi kao što rade danas? Da, znači da će raditi kao što rade i danas.

Hajde, budite toliko korektni, pa kad citirate neki član, citirajte ga od početka do kraja, jer ovo je sad najblaže, najblaže nazvano veoma nekorektno. Uzeti i citirati odvojeno stav jednog člana, a ne citirati drugi, nema zaista smisla.
Zakon vrlo jasno kaže, daćete mi samo sekund, kaže ovako - član 17, stav 1. – do donošenja posebnog zakona iz člana 12. ovog zakona, sudovi i javna tužilaštva iz člana 2. tačka 13, dakle Prekršajni sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 3. tačka 11, Osnovni sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 4. tačka 7, Viši sud u Kosovskoj Mitrovici, člana 9. tačka 11, Osnovno javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici i člana 10. tačka 7, Više javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici, Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/08), nastavljaju sa radom.
Stav 2. govori o drugostepenim sudovima koji su smešteni u Nišu. Budite do te mere korektni, pa pročitajte normu od početka do kraja. Dakle, Apelacioni sud u Nišu je drugostepeni nadležni sud za Osnovni i Viši sud u Mitrovici. Privredni sud u Nišu je nadležan za područje KiM i vrlo jasno piše.
Dakle, da ponovim još jednom, do donošenja posebnog zakona iz člana 12. pobrojani sudovi i javna tužilaštva nastavljaju sa radom. Tačka.

Uvaženi gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, na početku današnje rasprave u načelu dozvolite mi da dam nekoliko uvodnih napomena u vezi sa Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu.
Pre svega podsetiću da je Narodna skupština nedavno usvojila novu Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa za period od 2013. godine do 2018. godine, a da je Vlada ubrzo posle toga usvojila i Akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije.
Predlozi zakona o kojima ćemo od danas raspravljati u Narodnoj skupštini predstavljaju samo prvi korak u ostvarivanju ciljeva koji su zacrtani novom Nacionalnom strategijom, a pre svega poboljšanju rada i efikasnosti pravosuđa, boljeg pristupa sudu, povećanju poverenja građana u rad pravosudnih organa. Navedena četiri predloga zakona su pripremljena nakon detaljne analize postojećeg stanja u pravosuđu Republike Srbije posle čega su formirane radne grupe koje su činili predstavnici svih stepena sudova i javnih tužilaštava, kao i predstavnici pravnih fakulteta, advokature, udruženja sudija i javnih tužilaca, a takođe i sastancima radnih grupa prisustvovali su i predstavnici međunarodnih organizacija.
O radnim tekstovima Predloga zakona sprovedena je sveobuhvatna javna rasprava u kojoj su sve zainteresovane strane mogle da se izjasne o predloženim rešenjima. Podsećam vas da je organizovano javno slušanje u Narodnoj skupštini. Napomenuću takođe da su se predloženi zakoni već nalazili u skupštinskoj proceduri u gotovo identičnom tekstu još u aprilu 2013. godine, ali da su povučeni zbog određenih manjih izmena koje su izvršene radi poboljšanja tekstova Predloga zakona.
Nakon izvršenih konsultacija kako sa stručnom javnošću tako i sa predstavnicima Evropske komisije, predlozi zakona dostavljeni su na razmatranje i usvajanje Narodnoj skupštini Republike Srbije. Takođe ću napomenuti i da sva ova četiri predloga zakona predstavljaju u stvari jednu celinu imajući u vidu da su rešenja iz svakog pojedinačnog zakona u međusobnoj vezi sa rešenjima koja su predložena u drugim zakonima.
Prvo ću predstaviti Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Razlog za donošenje novog zakona, a ne izmenu postojećeg je taj što je u odnosu na važeći zakon primećeno da postoji veći broj nedostataka koji se odnose na teritorijalnu organizaciju sudova i javnih tužilaštava. Najveći nedostatak važećeg zakona ogleda se u činjenici da u Republici Srbiji postoji samo 34 osnovna suda, u okviru njih veliki broj sudskih jedinica.
S obzirom da osnovni sudovi kako im samo ime kaže predstavljaju osnov sudskog sistema u Republici Srbiji i da se najveći broj građana pojavljuje kao stranka u postupku pred tim sudovima, postojeća teritorijalna organizacija osnovnih sudova nije omogućavala akt građanima efikasan pristup sudu, pa je zbog toga bilo neophodno da se postojeće rešenje temeljno izmeni. Analiza rada sudova pokazala je da je neophodno da se poveća broj osnovnih sudova na ukupno 66, kao da se i istovremeno smanji broj sudskih jedinica budući da su se one pokazale kao neracionalno rešenje.
Pored toga, u cilju efikasnijeg rada javnog tužilaštva koje se pre svega odnosi na gonjenje učinilaca krivičnih dela, a imajući u vidu i činjenicu da je otpočela primena novog Zakonika o krivičnom postupku prema kojem javno tužilaštvo ima mnogo aktivniju ulogu u postupku, povećan je broj osnovnih, javnih tužilaštava na 58 u ovom predlogu zakona.
Kada su u pitanju prekršajni sudovi, postojeća teritorijalna organizacija tih sudova nije menjana. Imajući u vidu postojeća zakonska rešenja, mišljenja smo da su još uvek 44 prekršajna suda primerena našim potrebama za efikasno vođenje prekršajnog postupka, mada je radna grupa dala i predlog izmene mreže prekršajnih sudova.
Kao što sam već istakao, najvažnija novina koju predviđa Predlog zakona odnosi se na uređivanje sedišta i područja nadležnosti osnovnih sudova. Predložena mreža od 66 osnovnih sudova zasniva se na analizi rada osnovnih sudova, prosečnim godišnjim prilivom predmeta, kriterijumu geografske udaljenosti, razvijenosti putne mreže, broju stanovnika, nekada i tradiciji, kao i realnim potrebama građana za sudskom zaštitom.
Istovremeno, izvršeno je smanjenje broja sudskih jedinica, budući da one nisu opravdale razloge zbog čega su obrazovane, a to je, pre svega, pristup građana sudu, dok su sa druge strane prouzrokovale velike troškove u funkcionisanju osnovnih sudova.
Imajući u vidu da je ustanovljena pravosudna profesija, da je u toku ustanovljenje pravosudne profesije i javnog beležnika, koje bi trebalo da preuzmu nadležnosti delimično i osnovnih sudova, pre svega u vanparničnom postupku, a koje bi trebalo da otpočne sa radom 1. oktobra 2014. godine, prelaznim rešenjem Predloga zakona predviđeno je da se u mestima u kojima po važećem zakonu postoje još uvek sudske jedinice, a čije se ukidanje predlaže, obrazuju prijemne sudske kancelarije koje će obavljati poslove prijema pismena, overavanje isprava i potpisa, a u cilju da se građanima omogući lakši pristup sudu u ovom prelaznom periodu.
Ne bih se duže zadržavao na statističkim podacima koji govore u prilog predloženoj mreži osnovnih sudova, budući da je uz Predlog zakona dostavljena i detaljna analiza efekata zakona koja sadrži te podatke.
Samo ću kao ilustraciju neracionalnosti postojeće mreže osnovnih sudova navesti primer Drugog osnovnog suda u Beogradu, koji pokriva teritoriju tzv. beogradskih prigradskih opština, koja je prilično razuđena i sa velikim brojem stanovnika, što je rezultiralo da taj sud ima najveću opterećenost u pogledu priliva novih predmeta, i to novih predmeta po sudiji, koji je više od dva puta veći od suda koji je imao najmanje opterećenje. Umesto tog suda, Predlogom zakona predviđeno je osnivanje tri osnovna suda, i to u Lazarevcu, Obrenovcu i Mladenovcu, koji će jedini imati sudsku jedinicu u Sopotu.
Kada su u pitanju viši sudovi, zadržano je postojeće rešenje o njihovom broju. A što se tiče teritorije koju pokrivaju, ona je usklađena sa rešenjima iz Predloga zakona kojima je uređena organizacija nadležnosti osnovnih sudova i viših sudova u Republici Srbiji.
Predlogom zakona nije menjana teritorijalna organizacija privrednih sudova, kao ni broj odeljenja Prekršajnog, Apelacionog i Upravnog suda.
U odnosu na postojeći Zakon, izvršene su značajne izmene u vezi sa područjima nadležnosti apelacionih sudova, čime se ispravljaju neracionalna rešenja koja sadrži važeći zakon. Prema važećem Zakonu, Apelacioni sud u Beogradu nadležan je, između ostalog, i za područja viših sudova u Zaječaru i Negotinu. Ovakvo rešenje svakako nije racionalno, jer su ovi gradovi mnogo bliži Nišu nego Beogradu, pa je zbog toga Predlogom zakona predviđeno da za područje tih sudova bude nadležan Apelacioni sud u Nišu.
Budući da je Negotin udaljen od Beograda 238 km, a od Niša 152 km, dok je Zaječar od Beograda udaljen 246 km a od Niša svega 95 km, iz istih razloga predviđena je i teritorijalna nadležnost Apelacionog suda u Beogradu i za područje Višeg suda u Pančevu.
Kada je u pitanju teritorijalna organizacija javnih tužilaštava, rešenja iz Predloga zakona uglavnom prate teritorijalnu organizaciju sudova. Kao što je rečeno, povećan je broj osnovnih javnih tužilaštava sa postojećih 34 na novih 58. Broj osnovnih tužilaštava je manji u odnosu na broj osnovnih sudova, iz razloga racionalnosti. Stoga je Predlogom zakona predviđeno da osam javnih tužilaštava pokrivaju područje dva osnovna suda, i to – Osnovno javno tužilaštvo u Vranju, i za područje Osnovnog suda u Bujanovcu, Osnovno javno tužilaštvo u Zaječaru i za područje Osnovnog suda u Knjaževcu, Osnovno javno tužilaštvo u Negotinu i za područje Osnovnog suda u Majdanpeku, Osnovno javno tužilaštvo u Novom Pazaru i za područje Osnovnog suda u Sjenici, Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu i za područje Osnovnog suda u Dimitrovgradu, Osnovno javno tužilaštvo u Prijepolju i za područje Osnovnog suda u Priboju, Osnovno javno tužilaštvo u Sremskoj Mitrovici i za područje Osnovnog suda u Šidu i Osnovno javno tužilaštvo u Čačku i za područje Osnovnog suda u Ivanjici.
Posebno ističem odredbu člana 12. Predloga zakona kojom je predviđeno da će se posebnim zakonom urediti sedišta i područja sudova i javnih tužilaštava koji su nadležni za teritoriju AP Kosovo i Metohija. Ovakvo rešenje u skladu je sa svim merama koje je do sada Vlada preduzela, s jedne strane, a s druge strane, štiti teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije u slučaju da se ne sprovedu odredbe zaključenih sporazuma koje se odnose na organizaciju pravosudnih organa na teritoriji AP Kosovo i Metohija.
Prelaznim odredbama Predloga zakona određen je nastavak rada postojećih sudova i javnih tužilaštava do početka primene zakona, način preuzimanja predmeta, kao i premeštaj sudija i zamenika javnih tužilaca, odnosno postavljanje na funkciju vršilaca predsednika sudova i javnih tužilaca u novoosnovanim sudovima i javnim tužilaštvima. Početak primene zakona predviđen je za 1. januar 2014. godine, kako bi se do tog datuma izvršile neophodne tehničke i organizacione pripreme za njegovu primenu.
Dozvolite mi da dam nekoliko uvodnih napomena o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Predložena rešenja treba posmatrati u vezi sa rešenjima iz Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Najznačajnije izmene u Zakonu o uređenju sudova odnose se na promenu nadležnosti osnovnih i viših sudova.
Druga značajna novina koju sadrži Predlog zakona je propisivanje posebnog postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, o kojem će se odlučivati u okviru sudskog sistema, a ne kao što je važećim zakonima propisano, da je jedino pravno sredstvo koje stranka ima zbog povrede toga prava podnošenje ustavne žalbe za suđenje u razumnom roku.
Napominjem da je na tekst radne verzije zakona, kao i ostalih zakona koji su sada na dnevnom redu, pribavljena ekspertiza Venecijanske komisije Saveta Evrope i da su primedbe iz ekspertize ugrađene u predložene tekstove.
Kao što sam napomenuo, posebnu novinu predstavlja propisivanje postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Odredbama predloga zakona, data je mogućnost stranci koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, da se obrati višem sudu, sa zahtevom zaštite prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o zahtevu stranke, neposredno viši sud, ukoliko smatra da je zahtev opravdan, može odrediti nižem sudu rok u kome je dužan da okonča postupak, a takođe može stranci odrediti privremenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku, koja se isplaćuje iz budžeta.
Protiv negativne odluke, neposredno višeg suda, po zahtevu stranke, može se izjaviti žalba Vrhovnom kasacionom sudu. Na ovaj način se pojačava zaštita prava na suđenje u razumnom roku, unutar sudskog sistema u Republici Srbiji, što će sa jedne strane povećati disciplinu u radu sudova, a sa druge strane, svakako smanjiti broj podnetih ustavnih žalbi, Ustavnom sudu, kao i predstavke Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Novinu u Predlogu zakona predstavlja i rešenje da se u sudskoj jedinici obavljaju suđenja za celu teritoriju suda u određenim sudskim postupcima, odnosno materiji u skladu sa godišnjim rasporedom postola u sudu. Ovakvo rešenje će zajedno sa rešenjima iz Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava doprineti efikasnijem radu sudova i smanjenju sudskih troškova, kao i troškova učesnika u postupku.
Kada je u pitanju nadležnost sudova, Predlogom zakona proširuje se prvostepena nadležnost višeg suda i to za sva krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, kao i za najteže oblike novouvedenih krivičnih dela korupcije.
Pored toga, proširuje se nadležnost višeg suda i za suđenje u drugom stepenu tako što se utvrđuje nadležnost višeg suda da odlučuje o žalbama na odluke osnovnih sudova o svim merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog, kao i za krivična dela za koja je zaprećena kazna do pet godina zatvora. Na ovaj način izvršiće se drugačija raspodela stvarne nadležnosti između osnovnih i viših sudova, čime će se postići rasterećenje osnovnih sudova.
Imajući u vidu da se najveći broj sudskih postupaka završava pred apelacionim sudovima, a budući da u Republici Srbiji postoje četiri apelaciona suda, u praksi se pojavio problem neujednačenosti sudskih odluka kada se postupa u sličnim ili istim pravnim situacijama.
Obzirom da u velikom broju postupaka nije predviđena mogućnost ulaganja vanrednog pravnog leka o kome bi odlučivao Vrhovni kasacioni sud, a koji bi kroz odlučivanje o tim pravnim lekovima ujednačio sudsku praksu, neophodno je da se uspostavi mehanizam kojim bi se ovaj problem prevazišao. Zato je predlogom zakona predviđeno da apelacioni sudovi održavaju zajedničke sednice i obaveštavaju Vrhovni kasacioni sud o spornim pitanjima od značaja za funkcionisanje sudova u Republici Srbiji i ujednačavanje sudske prakse.
Navedena dopuna je od izuzetnog značaja za jednako postupanje sudova u istim pravnim stvarima u Republici Srbiji, što je veoma važno za jednakost svih građana pred zakonom, a što će doprineti i smanjenju broja ustavnih žalbi, odnosno predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Jedna od najvažnijih preporuka EU koja je data u procesu pridruživanja, bila je i specijalizacija sudova za suđenje u sporovima za zaštitu autorskih i srodnih prava. U vezi sa tim, predlogom zakona predviđena je isključiva nadležnost privrednih sudova za suđenje u tim sporovima, bez obzira na to da li se kao stranke pojavljuju privredni subjekti ili fizička lica.
Pored toga, budući da je Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava predviđena nadležnost privrednog suda u Beogradu za postupanje u prvom stepenu u sporovima za zaštitu autorskih i srodnih prava, omogućena je kako specijalizacija, tako i koncentracija nadležnosti, čime se ispunjava preporuka EU.
Predlogom zakona menja se naziv Višeg prekršajnog suda u Prekršajni apelacioni sud, a imajući u vidu da taj sud ima isključivo drugostepenu nadležnost pa se njegov naziv usklađuje sa nazivima drugih sudova koji imaju isključivu drugostepenu nadležnost, poput apelacionih sudova i Privrednog apelacionog suda.
Brisana je nadležnost Vrhovnog kasacionog suda da utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava, imajući u vidu da Ustav Republike Srbije ne poznaje načelne pravne stavove Vrhovnog kasacionog suda kao izvor prava na osnovu kojeg se donose sudske odluke, umesto toga propisano je da Vrhovni kasacioni sud obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskom postupku.
Predlogom zakona, predviđa se mogućnost da se u višim sudovima i drugim sudovima koje odredi VSS, u okviru poslova sudske uprave obrazuju posebne službe za pomoć i podršku svedocima i oštećenima, koje prema važećim propisima postoje samo u postupcima za ratne zločine.
Predloženim rešenjima se ide u korak sa tendencijom u modernim zakonodavstvima evropskih država u kojima postoje posebne službe za podršku i pomoć svedocima i oštećenima u vezi sa suđenjem u krivičnim stvarima u kojima se mogu pojaviti, naročito za krivična dela organizovanog kriminala i krivična dela sa elementima nasilja.
U cilju efikasnijeg rada suda i rasterećenja predsednika suda, predviđa se da svi sudovi republičkog ranga, kao i sudovi koji imaju više od 30 sudija, obavezno imaju upravitelja, a ne kao do sada menadžera suda koji obavlja materijalno finansijske i organizaciono tehničke poslove u sudu.
Predlogom zakona se utvrđuje pravo sudijama da mogu da izvrše uvid u svoj lični list, kao i da podnesu prigovor na njegovu sadržinu, čime se vrši usklađivanje sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
U cilju jačanja samostalnosti sudske vlasti, a u skladu sa nacionalnom strategijom reforme pravosuđa i preporukama Venecijanske komisije i Evropske komisije, predlogom zakona se određuje rok za prelazak nadležnosti sa Ministarstva pravde i Državne uprave na VSS i to u pogledu utvrđivanja merila za određivanje broja sudskog osoblja, obavljanja poslova Pravosudne uprave, kao i donošenja i vršenja nadzora nad primenom sudskog Poslovnika.
Takođe, određen je i rok za prestanak nadležnosti Ministarstva pravde i Državne uprave u vezi sa davanjem mišljenja na akt VSS kojim se predlaže obim i struktura budžetskih sredstava za tekuće rashode pravosudnih organa, kao i za vršenje nadzora nad trošenjem budžetskih sredstava opredeljenih za rad sudova.
Predlaže se preuzimanje navedenih nadležnosti od strane VSS od 1. juna 2016. godine, kako bi se u međuvremenu stvorili neophodni kadrovski i tehnički uslovi za preuzimanje ovih nadležnosti.
Imajući u vidu da se predlogom zakona menjaju određene nadležnosti, pre svega osnovnih i viših sudova, predviđeno je da zakon počne da se primenjuje 1. januara 2014. godine, istovremeno, sa početkom primene zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Na kratko bih ukazao na najznačajnija rešenja Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama do kojih je došlo zbog potrebe da se pojedine odredbe zakona, a posebno odredbe koje su vezane za nezavisnost sudije, za premeštaj i upućivanje sudije u drugi sud, javnost u izboru sudija i predsednika sudova, kao i odredbe o disciplinskoj odgovornosti, preciziraju i dopune.
Predlogom zakona precizirane su odredbe kojima se uređuje institut premeštaja sudije, imajući u vidu ustavne odredbe kojima se garantuje nepremestivost sudije, predlogom zakona se precizira pojam promene pretežnog dela nadležnosti suda, kao razloga za premeštaj sudije u drugi sud, bez sopstvene saglasnosti.
Takođe, propisano je da sudija u tom slučaju može biti premešten samo u sud istog stepena koji preuzima nadležnost ukinutog suda, što znači da ne može biti premešten sudija iz Subotice u, recimo, Osnovni sud u Leskovcu, Vranju ili Pirotu, već isključivo na području Osnovnog suda u Subotici.
Imajući u vidu značaj prava na prirodnog sudiju, predlogom zakona se na precizniji način uređuju odstupanja od redosleda prijema predmeta, kao i slučajevi kada sudiji predmet može biti oduzet i dodeljen u rad drugom sudiji.
Navedenim preciziranjem se omogućuje, pored zaštite prava na prirodnog sudiju i obezbeđenje prava na suđenje u razumnom roku,u slučaju da je sudija duže vreme odsutan ili ako postoje drugi razlozi zbog čega se po predmetu ne postupa.
Predloženim zakonom menjaju se odredbe Zakona o sudijama koji uređuju vrednovanje rada sudija i predsednika sudova. Predlaže se da rad sudija i predsednika sudova vrednuju komisije VSS. Komisije će imati po tri člana, pri čemu će sudije višeg stepena vrednovati rad sudije nižeg stepena, imajući u vidu njihovo duže radno iskustvo na sudijskoj funkciji, kao i mogućnost uvida u rad sudija sudova nižeg stepena.
Protiv ocene sudija ima pravo prigovora, o kojem odlučuje posebna komisija VSS sastavljena isključivo od sudija Vrhovnog kasacionog suda.
Protiv odluka o prigovoru obezbeđena je pravna zaštita koja se može ostvariti u upravnom sporu pred upravnim sudom. Predlogom zakona predviđa se obaveznost obavljanja razgovora sa kandidatima koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, a ne samo mogućnost kao što je to do sada predviđeno.
Pored toga, radi usaglašavanja zakona sa zakonom po Pravosudnoj akademiji, predviđeno je da je Visoki savet sudstva dužan da prilikom predlaganja kandidata za izbor sudija predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Pravosudnoj akademiji. Ovakvo rešenje predviđa se za izbor sudija prekršajnog ili osnovnog suda, odnosno sudova najnižeg stepena.
U vezi sa odredbama Zakona o sudijama, koje se odnose na predsednika suda, kao nov uslov predviđa se da za predsednika suda može biti izabran samo sudija koji se nalazi na stalnoj sudijskoj funkciji kako bi se izbegla mogućnost da za predsednika suda bude izabran sudija koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju.
Pored toga, predloženo je da Visoki savet sudstva za predsednika suda, umesto više kandidata, predlaže jednog kandidata. Ovakvo rešenje je primerenije u odnosu na važeće zakonsko rešenje, imajući u vidu da je u postupku pred Visokom savetu sudstva predviđen detaljan postupak koji omogućava Visokom savetu sudstva da predloži najboljeg kandidata za izbor za mesto predsednika suda.
Predviđa da se mandat predsednika suda traje pet godina umesto četiri godine, što je istovetno rešenje koje Ustav propisuje za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. U skladu sa ustavnom odredbom, kao i za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predviđeno je da isto lice može biti jednom izabrano za predsednika suda.
Predlogom zakona skraćeno je vreme za koje se postavlja vršilac funkcije predsednika suda sa jedne godine na šest meseci, a imajući u vidu da je reč o vanrednoj situaciji, pa je neophodno da se u najkraćem roku izabere predsednik suda.
Kada je reč o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda, dopunjuje se Zakon o sudijama u cilju obezbeđenja uvida javnosti u pogledu podataka o kvalitetu kandidata, tako što se predviđa da se podaci o kandidatima objavljuju na internet stranici Visokog saveta sudstva. Predviđa da su kandidati dužni da dostave odgovarajući program o unapređenju rada sudskog sistema u Republici Srbiji.
Predlogom zakona izričito je propisana zabrana za sudije porotnike da budu članovi političkih stranaka, odnosno da učestvuju u političkim aktivnostima, što je značajno za nepristrasno odlučivanje u sudskim postupcima. Na taj način sudije porotnici su izjednačeni sa profesionalnim sudijama, kada je u pitanju zabrana političkog delovanja.
Značajnu novinu predstavljaju izmene odredaba vezane za disciplinski postupak. Naime, predviđeno je da se pojedine disciplinske kazne mogu izreći svaka posebno, ali i kumulativno, čime se omogućava da se u svakom konkretnom slučaju može izreći adekvatnija disciplinska sankcija. Takođe, promenjena je dužina roka zastarelosti za vođenje disciplinskog postupka sa jedne na dve godine od dana učinjenog disciplinskog prekršaja, imajući u vidu da se mogu pojaviti i složeniji disciplinski prekršaji zbog kojih disciplinski postupak može da traje duže.
Istovremeno, predviđa se dodatna pravna zaštita u disciplinskom postupku protiv sudija, tako što sudija može podneti tužbu u upravnom sporu protiv drugostepene disciplinske odluke.
Upoznaću vas sa rešenjima iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu. U toku primene Zakona o javnom tužilaštvu pokazalo se da pojedine odredbe, a posebno odredbe koje su vezane za organizaciju rada javnog tužilaštva, hijerarhijski odnos između nosilaca javnog tužilačke funkcije, pravila o izboru zamenika javnog tužioca, postupak za izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, vrednovanje rada javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, kao i odredbe o disciplinskoj odgovornosti treba precizirati i dopuniti. Predlogom zakona predviđa se mogućnost da osnovno javno tužilaštvo može biti osnovano i za područje više osnovnih sudova, što je u skladu sa Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva, kojim je predviđeno da se osam javnih tužilaštva osniva za područje dva osnovna suda.
Pored toga, predviđa se mogućnost da i druga javna tužilaštva, a ne samo javna tužilaštva posebne nadležnosti, mogu imati odeljenja van svoga sedišta. Na taj način se omogućuje da se, ako nema potrebnih uslova za osnivanje javnog tužilaštva, takvo javno tužilaštvo i ne osniva, već da se obrazuje odeljenje već postojećeg javnog tužilaštva.
Izmenjene su odredbe Zakona o javnom tužilaštvu kojima se uređuje izdavanje obaveznih uputstava neposredno višeg javnog tužioca nižem javnom tužiocu. Na taj način, što se kada je neophodno radi preuzimanja radnji, koje ne trpe odlaganje, predviđa izuzetak u odnosu na pravilo da obavezno uputstvo mora biti u pismenom obliku. Pri tome, neposredno viši javni tužilac obavezan je da to uputstvo u roku od tri dana dostavi u pismenom obliku. Ovim izuzetkom, na čiju potrebu propisivanja je ukazala praksa, omogućuje se efikasniji rad tužilaštva, pri čemu obaveza izdavanja uputstva u pisanom obliku, kao osnovno pravilo, nije narušeno. Identično rešenje odnosi se na izdavanje obaveznog uputstva javnog tužioca svome zameniku.
Predlogom zakona predviđa se da republički javni tužilac ima obavezu podnošenja redovnog godišnjeg izveštaja o radu javnih tužilaštava u Republici Srbiji Narodnoj skupštini. Na taj način omogućuje se da organ koji bira i odlučuje o prestanku funkcije republičkog javnog tužioca, putem redovnih godišnjih izveštaja, ima uvid u rad javnih tužilaštava u Republici Srbiji.
Imajući u vidu rešenja iz Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, izvršeno je neophodno preciziranje pojma ukidanja javnog tužilaštva. Predviđeno je da se smatra da je javno tužilaštvo ukinuto u slučaju kada je područje na kome vrši nadležnost podeljeno na dva ili više javnih tužilaštava.
U ovom predlogu zakona izvršeno je usaglašavanje sa Zakonom o Pravosudnoj akademiji, tako što je predviđeno da je Državno veće tužilaca dužno da prilikom predlaganja kandidata za izbor zamenika javnog tužioca predloži kandidata koji je završio obuku na Akademiji, a što se odnosi samo za izbor zamenika osnovnog javnog tužioca. Predlogom zakona predviđa se obaveznost obavljanja razgovora sa kandidatima koji se biraju na javno tužilačku funkciju. Na taj način se omogućava da prijavljeni kandidat u razgovoru sa članovima Državnog veća tužilaca iznese dodatna pojašnjenja i pruži dodatne informacije koje su od značaja za izbor kandidata. Time se obezbeđuje veća transparentnost u postupku izbora kandidata.
U cilju veće javnosti u postupku izbora kandidata na javno tužilačku funkciju, predviđeno je da Državno veće tužilaca prilikom predlaganja i izbora kandidata ima obavezu da sastavi rang listu na osnovu unapred propisanih merila i kriterijuma i koja mora biti javno objavljena na internet stranici Državnog veća tužilaca. Kao i u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, izvršena je izmena u pogledu dužine roka zastarelosti za vođenje disciplinskog postupka sa jedne na dve godine od dana učinjenog disciplinskog prekršaja, a imajući u vidu da se mogu pojaviti i složeniji disciplinski prekršaji zbog kojih disciplinski postupak može duže da traje. Predviđena je i mogućnost vođenja upravnog spora protiv drugostepene disciplinske odluke. Ovo bi u najkraćim crtama bile najznačajnije novine iz ovih predloga zakona.
Dozvolite mi da vam se na kraju ovog početnog izlaganja zahvalim na pažnji i izrazim nadu da će, posle rasprave u načelu i u pojedinostima, predloženi zakoni biti usvojeni, čime će se stvoriti uslovi za ostvarivanje ciljeva predviđenih u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa i istovremeno doprineti većoj pravnoj sigurnosti i efikasnijoj zaštiti prava građana i privrednih subjekata u Republici Srbiji. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa velikom pažnjom i strpljivo slušam raspravu, moram da reagujem u nekim situacijama kada se izreknu informacije koje nisu istinite.
Dakle, početi upravo od onoga što je uvaženi kolega Varga skrenuo pažnju, ne Zakonom o mreži sudova, već Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma se reguliše kako će biti upotrebljavano jezik i pismo određene manjinske zajednice na području, odnosno na teritoriji Republike Srbije. Tu apsolutno nema nikakvog spora, ne Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, i ja moram da izrazim ovom prilikom, iako donekle ima veze zaista sa ovom temom o kojoj ste vi govorili, ali moram da izrazim veliko zadovoljstvo i učešćem predstavnika nacionalnih saveta nacionalnih manjina u trenutnom radu radne grupe za izmenu i dopunu Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Jedan izuzetno konstruktivan pristup, istakao bih, između ostalog i gospodina profesora Korheca, koji je na jedan konstruktivan način tome pristupio i mogu da istaknem da imamo veoma dobru saradnju. Dakle, ne Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, već Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma koji je nužno potrebno doneti u Srbiji, jer je ovaj važeći u dobroj meri prevaziđen i nije u skladu sa dostignutim nivoom manjinskih prava koja su definisana Ustavnom i drugim zakonima u našem pravnom sistemu.
Podsetiću vas, kada se već pozivate na nešto iz prošlosti, nekada je Novi Sad bio sedište Dunavske banovine, pa je ta banovina u dobroj meri prelazila i Savu i Dunav i zahvatala dobre delove Šumadije. Nekada je i Skoplje bilo srpska prestonica, pa više nije. Neke stvari su se promenile.
Ne znam kako to niste rekli da u područje Apelacionog suda u Novom Sadu, dolazi područje Višeg suda u Šapcu. Zašto to niste pomenuli? Sada je ispalo da neko narušava nešto što postoji u Vojvodini.
Ljudi iz Pančeva, kada krenu za Novi Sad, njima je i onda bliže da idu preko Beograda, nego da idu preko Zrenjanina. Do Beograda im treba 17 kilometara a Beograd i Pančevo su u dobroj meri, još 1929. godine, bili prepoznati kao buduća konorbacija. Dakle, spajanje više gradova u jedan grad. To se dogodilo sa Beogradom i Zemunom, uz jačanje infrastrukture, uz nadamo se, ekonomski oporavak. To će se dogoditi između Beograda i Pančeva. Vi sada kada idete između mnogih gradova, nemate utisak da ste iz jednog grada prešli u drugi, a ovo jeste primer. Upravo primer. Ne znam šta je tu problem racionalizacija troškova.
Ako imate u vidu da smo Zakonom o sudijama, to je ono što je gospodin Spasojević malopre govorio, da smo planirali da troškovi odvojenog života i putni troškovi budu priznavani isključivo nosiocima pravosudnih funkcija republičkog i apelacionog ranga, zar nije bolje da se iz pančevačkog Višeg suda, odnosno da sudije koje će sa područja pančevačkog Višeg suda biti birane u apelacioni sud u Beogradu, da putuju u Beograd umesto u Novi Sad. Ne vidim u čemu je tu problem.
Uz to, moram na nešto da vam skrenem pažnju. Koncept apelacionih sudova nema za cilj da stvara u Srbiji različita pravna područja. Dakle, praksa, bilo da je novosadski, bilo da je beogradski, niški, kragujevački apelacioni sud, ona mora da bude ujednačena. Ako se već pozivamo na prošlost, onda možemo da vidimo da je upravo različitost pravnih područja vodila nekom putu kojem ne vidim pretnju u ovom trenutku da bilo šta vodi. A to, ako će iz Kovina, postoje, u pravu ste, ljudi su navikli na neke stvari. I ovaj zakon u nekim delovima se trudi da promeni neke možda lošije navike.
Ja i dalje mislim da je jedan od najmultietničkijih gradova u Srbiji upravo Beograd. Kada pogledate po broju pripadnika različitih nacionalnih zajednica koje u njemu žive.
Ne vidim šta je tu sporno. Hvala Bogu da je tako. Hvala Bogu da imamo toliko jezika u službenoj upotrebi u AP Vojvodini, jer mislim da nam to i kao narodu i kao državi može da služi isključivo na čast i na ponos i ništa drugo.
Hoćete da kažete da će nekome ko živi u Kovinu a ko je recimo pripadnik mađarske nacionalne zajednice, namerno kažem – zajednice, grubo je možda reći manjine ili rumunske, da će mi biti uskraćeno pravo na suđenje, odnosno vođenje postupka na maternjem jeziku? Sud je dužan da to uradi. Sada ću vam izneti jedan podatak.
Pripadnici manjinskih zajednica čine oko trećine stanovnika opštine Vršac. Nedavno su u vršačkom sudu, gde je najbrojnija manjinska zajednica rumunska, imali su problem da u takvoj sredini obezbede vođenje postupka na rumunskom jeziku. Taj problem je rešen upućivanjem sudije i zato i postoji institut upućivanja. Postoji nešto o čemu je gospodin Varga govorio kada smo usvajali nacionalnu strategiju i zaista sam se zainteresovao i upoznao u punoj meri sa dimenzijama tog problema, vođenja postupka na maternjem jeziku stranke u postupku, ali znate u kom smislu? U smislu da čak ne samo administrativni radnici u sudu, već i nosioci pravosudnih funkcija koji dolaze iz reda neke nacionalne zajednice ne poznaju stručnu terminologiju na jeziku na kome se postupak vodi.
Ubedljiva većina njih mnogo bolje poznaje stručnu terminologiju na srpskom jeziku nego na svom jeziku i to je nešto čime će morati kroz svoje specijalističke programe da se bavi Pravosudna akademija, da osposobljava te ljude, u tom smislu stručne terminologije na njihovim jezicima. To je zadatak suda, ne možete da kažete da zato što će se ići osam kilometara sad od Kovina u Smederevo, u ostalom, videli ste da se ovim zakonom uvodi mogućnost da se u sudskoj jedinici sudi, ne samo u građanskoj materiji, kao što je to bilo do sada.
Zaista ne vidim problem zašto bi takvo jedno pitanje bilo nerešeno. Imate institut upućivanja sudije i ja mislim da i treba namerno, da će to biti u interesu sudija, koje su iz reda drugih nacionalnih zajednica, da se usavršavaju i da budu upućivani ako treba, jer podsetiću vas, upućivanje je nešto što i u kriterijumima za ocenu rada, ali i sudeći dani koje smo čuli isključivo od jednog poslanika do sada, pomenute treba da služi kao nešto što će donositi prednost pri vrednovanju rada samog nosioca pravosudne funkcije, dakle, ako bude upućivan u ovim slučajevima koje sam naveo, ili ako bude odlazio u određene opštine na sudeće dane.
Kažete, zašto Kula nema sud? Pretpostavljam da je ova vaša primedba došla iz razloga što niste pratili, istina u mom današnjem uvodnom izlaganju nije bilo reči o tome, ali sam nekoliko puta upravo govorio o tome. Dakle, imate Vrbas i Kulu koji su udaljeni jedan od drugog grada otprilike oko devet kilometara, neko bi rekao 11, neko bi rekao sedam, svejedno, možemo da se nađemo i na sredini, možemo i da kažemo da je najviše.
Dakle, kada posmatrate odvojeno Kulu i Vrbas, oni nemaju neophodan broj predmeta da bi bili odvojeni sudovi. Ako spojite ta dva grada i pridodate im i Srbobran vi dobijate sud na čijem području živi negde oko 104, 105 hiljada stanovnika, vi dobijate jedan ozbiljan sud.
Ovde je zaista bilo pitanje da li ćemo staviti da sedište suda bude u Kuli ili u Vrbasu, zato što su i po broju stanovnika i po strukturi naseljenosti, dakle, koliko živi u ruralnim, koliko u urbanoj sredini i po broju predmeta, što je mnogo bitno, približno jednaki jedan drugom.
Dakle, imaćemo suđenja organizovana i u građanskoj i u krivičnoj materiji i u Kuli i u Vrbasu, ali ćemo zato rasteretiti Viši sud u Novom Sadu koji u ovom trenutku pokriva područje od 10 opština i jednog grada, 680 hiljada stanovnika i onda će i Vrbas koji nije bio i Srbobran, doći u područje Višeg suda u Somboru gde u ovom trenutku nemamo opterećenost sudija, kada uporedimo sa Novim Sadom, to su neverovatne disproporcije.
Sa naše strane apsolutno dobronamerne sugestije su bile. Naravno, poštujem to što je jedan deo poslanika skrenuo pažnju na neke izuzetke od kriterijuma. Bitno je da vi uspostavite pravilo i najveći broj slučajeva se rešava po pravilu. Upravo to, najveći broj slučajeva se rešava po pravilu, a izuzetke, tu i tamo, morate da imate. Upravo je izuzetak ono što ukazuje na postojanje pravila.
Mislim da sam, manje – više, odgovorio zaista na sve što ste pokrenuli, najdobronamernije moguće, ali u ovome ne vidim, dakle u našem postupku, apsolutno ništa što ste vi nazvali nekom teorijom zavere.
Nažalost, ono čega smo svedoci, u odnosu na period od pre 20 ili 25 godina, Srbija u celini, pa i sama AP Vojvodina, je područje stalne depopulacije. Sve je manje ljudi, sve je manje subjekata prava. Da li su to fizička, da li su pravna lica, nebitno je. Mi ovim otvaramo možda jednu temu o kojoj u Srbiji neće da se govori naglas, a to je što nažalost zbog gubitka stanovništva mi dobijamo sve veći i veći broj opština koje gube kapacitet da budu opštine. Gube kapacitet. Vi danas imate situaciju u Srbiji da u nekim opštinama se jedva nađe diplomirani pravnik koji će da bude načelnik opštinske uprave. Kažete – nikako Evropa.
Ne vidim na koji se način ovde vrši centralizacija. Centralizacija bi možda bila da ukinemo četiri apelaciona suda, a uvedemo jedan, što možda za zemlju od sedam miliona i 300.000 stanovnika jeste neka mera. Jedna Kalifornija ima deset puta više stanovnika i ima jedan apelacioni sud i neuporedivo je razvijenija od Srbije.
Kažete – nije Evropa centralizacija. Hoćete da kažete da Francuska nije u EU? Najcentralizovanija zemlja zapada. Ne kažem da je to odlično. Uvek treba naći neki balans, neku sredinu, Nisam rođeni Beograđanin. Koliko sam protiv beogradizacije, toliko sam i protiv novosadizacije. Bilo koje svođenje u jedan centar nije dobro.
Dajte da napravimo nešto što je u meri naših sadašnjih mogućnosti, što je racionalno. Imate promene i u područjima drugih apelacija. Ne vidim da je iko ustao i rekao – evo, to nam se menja.
Kad pominjete i policijsku upravu, hajde i to da pomenem. Za mene je mnogo bitnije kako se radi, nego kako je nešto organizovano. Da li je organizacija po meri potreba. Možda bi najbolje bilo za nas, kao državu, da nam se u velikim gradovima vrate kvartovi, pa da umesto jedne policijske stanice vi imate 10, 15, 20 područnih stanica. Nemamo novca za to. To je suština. Mi za to nemamo novca.
Dajte da stvorimo neke uslove da se pravna sigurnost, da se pravna predvidivost, što je mnogo bitno, podigne na jedan način i na jedan nivo koji će omogućiti adekvatan ekonomski oporavak Srbije i koji će omogućiti vladavinu prava na onom nivou koji je u Srbiji u ovom trenutku neophodan, ali mnogo više moguć i što više budemo išli linijom mogućeg, uveren sam da ćemo i ostvarivati ono što je neophodno. Zahvaljujem.

Rekli ste – šta bi građani rekli. Znate, u nekim slučajevima verovatno bi se građani, evo naveli ste primer Kovina, rukovodili nekom svojom ustaljenom navikom. Kao neko ko je radio u obrazovnom sistemu naše države, mogu da vam kažem da 90% Pančevaca studira, ne u Novom Sadu, nego u Beogradu, da se 90% njih leči u Beogradu, a ne u Novom Sadu. Podsetiću vas na to vreme koje ste vi pomenuli.
Pomenuli ste da je izvesnim pučem, ne znam šta, rađeno. U tome nisam učestovao, a verujem da niste učestvovali ni vi. Koliko se sećam, AP Vojvodina je bila ono poslednji preživeli rezervat Šuvarevog obrazovnog sistema, koji je bio sulud. Znači, u Beogradu deca učila na jedan način, a u Pančevu na drugi. Dajte negde da se rukovodimo zaista životnim razlozima. Kada pitate ljude gde im je lakše da odu u Novi Sad ili u Beograd, grad u kome živi preko 100 hiljada stanovnika? I Vršac je bliži Beogradu, nego Novom Sadu. Geografija je jednostavno takva. Nismo mi određivali gde će šta da bude.
Ovde je taj primer do te mere izražen zato što govorimo o velikom gradu, govorimo o velikom sudu, govorimo o sudu u kome je bilo izuzetno ozbiljnih problema. Kada pogledate statistiku i godišnje izveštaje sudova o radu, zabrinjavajući problemi u radu pančevačkih sudova, zabrinjavajući. Niko nije reagovao. Ako postoji, a možemo da se složimo da postoji veliki problem u izvršenjima u našim sudovima, pančevački sud je jedan od prvaka u Srbiji po tome.
Ono što sam malopre rekao, dakle, pitanje je ujednačavanja sudske prakse. Ne vidim na predlog ovih rešenja kao neku vrstu akata, kako ste vi to rekli. Ne, mislim da će ovo poboljšati efikasnost i racionalizovati troškove radi, ali naravno ne na uštrb pravičnosti.
Ono što ste malopre napomenuli, zaista to mogu samo da podržim, ovaj predlog zakona. Narodna skupština nije nešto kroz šta će Vlada samo nešto da provlači akte koje predlaže. Svedoci ste bili da sam u prethodnom periodu kao ovlašćenik predstavnik Vlade, zastupajući određene predloge zakona u ovoj skupštini, bio predlagač i zakona koje je Skupština svojim amandmanima i menjala. Uveren sam da će upravo u jednoj dobroj i plodnoj raspravi i u načelu i u pojedinostima oni delovi ovog predloga zakona, kao i druga tri predloga zakona, kao i oni koji su u drugim pretresima biti u određenoj meri, gde to prepozna većina u Narodnoj skupštini, ispravljeni. Zahvaljujem. Izvinite ako sam oduzeo previše vremena.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Smatram za potrebno da, zarad građana i bližeg informisanja njih samih, reagujem na ovakvo izlaganje.
Naime, prva stvar, kao što sam malo pre u replici vašem jednom kolegi rekao, to što u jednom gradu neće biti sudske jedinice, a predviđeno je da je ne bude tamo gde zaista ne postoje razlozi racionalnosti da ih bude. Izrekli ste jedan podatak, za koji verujem da ste ga dobili – da ima 6.000 predmeta u Guči. Nažalost, nema. Moram da vam kažem da delegacije različitih opština su se obraćale Ministarstvu pravde i državne uprave, tražile prijem, bile su udostojene, neke su razgovarale sa mnom kada je to dozvoljavalo vreme, neke su razgovarale sa mojim državnim sekretarima i svako je iznosio neki svoj broj podataka o broju predmeta, a podatak o broju predmeta se dobija uvidom u kompjuterski sistem koji vam tačno da koliko predmeta u određenoj sudskoj jedinici odnosno sudu ima.
Da li znači da neće biti suđenja? Ne znači. Malo pre sam pomenuo sudeće dane. Zašto ih do sada nije bilo? Zašto to sudovi nisu organizovali? Nekoliko je razloga bilo. Prvi razlog je bio upravo taj što je ubedljiva većina opština u Srbiji imala sudsku jedinicu. Kada bismo razmatrali tu mogućnost koju ste vi obrazložili, da se sud tradicionalno zove sud u Guči, iako je opština Lučani, da bude usmeren na osnovni sud, odnosno da bude deo područja Osnovnog suda u Čačku, mi bismo na takav način ukinuli razlog racionalnosti da postoji i Osnovni sud u Ivanjici, govoreći o broju predmeta, s jedne strane, a s druge strane, sud u Čačku koji je već opterećen brojem predmeta mi bismo dodatno opteretili.
Ne bi to bilo značajno, jer po statistici otprilike da u sudu u Lučanima ima posla tek za dvoje sudija. Nije to samo dvoje sudija, svaki sudija mora da bude praćen odgovarajućim osobljem, morate da mu nadoknadite troškove, a to je upravo ovo što ste vi rekli. Ali, ako razlog racionalnosti pokaže da, recimo, ročišta treba da se zakazuju u Lučanima jednom u dve nedelje, onda tu treba da se organizuju sudeći dani. I ne treba građani da se brinu kako će da stignu do Ivanjice, jer predsednik suda u svom godišnjem rasporedu mora da predvidi koliko puta će se, a na osnovu statistike, odlaziti u Lučane.
Ono što sam ja zabrinut i što građani većinom ne znaju, a verujte mi da je to mene zaprepastilo kada sam pogledao tu surovu statistiku, u opštinama poput Lučana ili poput nekih drugih opština, recimo i opština iz kojih sam ja poreklom, najveći broj predmeta sa tendencijom rasta jesu predmeti u ostavinskoj materiji. To nam govori da, nažalost, u tim opštinama narod sve više umire. To je razlog zašto sam govorio o tome da 1. septembra započinjemo sa sprovođenjem Zakona o javnom beležništvu, jer po dosadašnjim podacima ispit je položilo ukupno 111 kandidata, sada se sprovodi drugi, odnosno popravni rok za one koji su u poslednjem ispitnom roku polagali pismeni pa su rekli da odlažu svoja usmena odgovaranja.
To što ste rekli da će građani morati da pređu 70 km, nije tačno. Naime, od Guče do Ivanjice imate 26 km, kada se ide preko Kotraže.
(Narodni poslanik Čedomir Protić dobacuje s mesta.)
Vi ste rekli sud u Guči, ja sam gledao koja je razdaljina. Možemo uvek da nađemo najudaljeniju tačku ili neko selo u kojem živi još troje ljudi i gde nema ko ni da se posvađa oko međe. Znam, ja sam iz takvog sela. Znate, kad nema subjekata prava, nema ni potrebe za pravom. Nažalost, ali tako jeste.
Ako se rukovodimo tom logikom, doći ćemo do podatka da je najoštećeniji Beograd, jer bi ovde svaka opština trebalo da ima svoj sud. Ja ću odmah da kažem, da li je ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava savršen – daleko od toga. Vi imate situaciju, recimo, gradske opštine Grocka, koja po broju stanovnika i po broju predmeta zaslužuje da ima svoj sud, ali, mi jednostavno nemamo nikakvu sudsku infrastrukturu na području te opštine. Da li to treba raditi u budućnosti? Da li raditi u tom smeru? Razmotrićemo tu mogućnost i raditi na tome.
Imamo problem, malo pre pominjani Kovin. Tu je zgrada izgrađena 1998. godine. Odlična zgrada. Nažalost, više nemamo predmeta da tu bude sud. Da li će se organizovati da jednom u dve nedelje dođe sudija i sudi tu? Da. Stalno će biti do uspostavljanja javno-beležničkog sistema na području te opštine otvorena sudijska kancelarija u kojoj će građani moći da overe sva pismena koja su im potrebna, da predaju sudsku poštu. To će moći da funkcioniše.
Znate, u nekim zemljama, kada su se našli u nekom osetljivom istorijskom trenutku, suđenja su organizovana u školama, u javnim građevinama, kada su imali veliki problem u zakazivanju suđenja jer nisu imali dovoljno prostora da to rade. Ovde postoji mogućnost organizovanja sudećih dana i zašto to ne bi bilo organizovano?
Dakle, to je problem. Po svojoj izvornoj struci sam pravni istoričar. Šta bi mi bilo milije nego to da se kontinuitet i tradicija postojanja institucija negde sačuva? Čuvamo je gde god možemo. Treba sud da bude u Mionici, zato što je to jedan od najstarijih sudova u Srbiji. Na području Beograda najstariji prvi sud je osnovan u Sopotu, na području opštine Sopot. Jednostavno je. Tamo gde će da bude sud, tamo sudija mora da ima šta da radi, jer njegov kolega u Beogradu ima pet, šest ili osam puta više posla. Obojica primaju istu platu. Priznaćete da nije isto 100 hiljada dinara u Čačku ili u Ivanjici i u Beogradu. U dobroj meri se razlikuje.
Prenošenjem značajnog dela nadležnosti u vanparničnom postupku sa suda na javnog beležnika, uz to ću napomenuti da je završena radna verzija u potpunosti izmena i dopuna Zakona o vanparničnom postupku, vrlo ozbiljnih i vrlo važnih, koji će pripremiti uvođenje javnog-beležništva u Srbiju. Pomenuo je kolega Čikiriz izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju - ispravljanje nekih grešaka koje su napravljene u uspostavljanju sistema privatnih izvršitelja.
Dakle, da li će građani ovo osetiti u svakodnevnom svom životu? Neće osetiti. Ali da smo išli sa nekim ekstremno velikim brojem sudskih jedinica, isto bi bilo da građani ne osete, ali bi bogami budžet osetio žestoko.
Prema tome, hajde da, što kažu, zaključim ovaj odgovor na vaša postavljena pitanja. Od organizacije rada sudova zavisiće koliko će pravda i koliko će pristup pravdi biti prisutan u Srbiji. Počeli smo sa izborom predsednika sudova, Visoki savet je davao predloge, Narodna skupština je počela da bira predsednike sudova, gde se izabere predsednik suda, tu može i da se zavede disciplina u radu.
Ne bih se složio sa još nečim što ste rekli, i sami ste rekli - nikad nisam bio u sudskoj zgradi u Ivanjici, ali rekao bih da nemaju kapacitete. Imaju i te kakve kapacitete. I ja mislim, s obzirom na to da Ivanjica, koja je bila u području Višeg suda u Užicu, sada dolazi u područje Višeg suda u Čačku, da će ovakva rešenja koja su predstavljena zadovoljiti potrebe. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, složio bih se sa nečim što je moja prethodnica izgovorila, a to je da je naročito u prethodnih nekoliko minuta izrečen veliki broj neistina i to materijalnih neistina. Nije isto kada kažete da se pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu nalazi oko 17.000 prestavki iz Republike Srbije a dozvolićete u Ministarstvu pravde i državne uprave postoji sektor za zastupanje Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Malopre sam dobio informaciju, pošto se ona nažalost iz dana u dan menja, da je taj broj nešto manji od 12.000. To je užasno veliki broj, ali nije isto 17 i 12. Nije isto kada nešto povećate za 50% i onda to izreknete pred stotinama hiljada ili milionima gledalaca i kažete da je to rezultat rada nekoga ko jedan resor vodi 15 meseci. Daleko od toga.
Nažalost, mi smo u samom vrhu zemalja članica Saveta Evrope, kojima broj prestavki iz dana raste. Ali, ono zbog čega sam srećan jeste što jedan od zakona koji predlažemo da se izmeni i dopuni daje jedan vid efikasnijeg mehanizma za promenu te izuzetno loše statistike. To je jedan od parametara lošeg stanje u kojem se naše pravosuđe nalazi, ne godinu, ne dve, ne pet, već mnogo više godina.
Podsetiću, da je najveći broj prestavki izazvan nepravilnostima u privatizaciji društvenih preduzeća, neisplatom ratnih dnevnica, slučajem penzionera. To je sve završilo na sudu. Sudovi nisu imali kapaciteta da iznesu te postupke do graja. Građani su se obratili Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i zato je taj broj prestavki toliki koliki jeste. Složićemo se i 17.000 i 12.000 je izuzetno mnogo. Problem je veoma ozbiljan. Pokazali smo i volju i spremnost i sada i način kako da se rešava taj problem. Dakle, nešto smo preduzeli. Da li je to dovoljno? Dopustite da počnemo to da sprovodimo, pa da vidimo kako će to biti.
Trinaest hiljada ustavnih žalbi. Da, ustavnih žalbi od 2010. godine do danas. Ustavni sud je prvi put za svojih pedeset godina postojanja dobio i adekvatne smeštajne kapacitet. Kada sam u jednom razgovoru sa nekima od sudija pitao zašto je to toliko visok broj. Rekli su mi – nemamo prostora. Dakle, predviđeno u budžetu, predviđeno i sistematizacijom i kadrovskim planom da se zaposle saradnici koji će raditi u postupku pripreme za rešavanje tih ustavnih žalbi, ali jednostavno u staroj zgradi nisu imali elementarne uslove za rad. Sad su ih dobili.
Uveren sam da će kroz ovaj mehanizam koji se predviđa da počne da se primenjuje, kroz povećane, odnosno poboljšane smeštajne kapacitete koje će im omogućiti kadrovsko pojačanje u radu, se učiniti dosta na rešavanju ovih problema. Ali, je vrlo ne fer očekivati da se čarobnim štapićem to promeni. Nisam bio neko ko je obećavao čarobni štapić i koji je govorio – ovo će se uraditi za godinu dana. Videli smo kako se završi pokušaj kada u pravosuđu hoćete nešto da promenite za godinu dana. Izuzetno kompleksan složen sistem. Sistem u kojem su i neki od narodnih poslanika neposredno radili, neki posredno. Vrlo dobro znate da je izuzetno teško za kratko vreme uspešno radikalno menjati stvari u pravosuđu, u jednom izuzetno osetljivom sistemu.
Znate u razgovorima sa našim evropskim partnerima često sam čuo da je glavna promena koja se zahteva promena u svesti i mentalitetu ljudi. Apsolutno podržavam tu činjenicu, tu rečenicu. Ali, za takvu promenu je potrebno zaista mnogo vremena. To je bio recimo jedna od najvećih problema u jednoj Italiji kada je trebalo uvesti ocenjivanje rada sudija i kada su im uveli norme. Izuzetno veliki problem.
Rečeno je malopre, radi se o političkom predlogu zakona. Ne znam šta je tu sporno, pa ovo je jedan od par ekselans političkih predloga zakona.
Rečena je jedna stvar koja je meni zasmetala. Verujem da nije bila zlonamerna, ali ću zbog građana, zbog narodnih poslanika naravno, pročitati da zaista vide.
Dakle, identifikovali smo zajedno nešto, a to što smo zajedno identifikovali zove se - elementarno nepoznavanje šta je to autonomija Vojvodine. Elementarno poznavanje šta je autonomija Vojvodine je koncentrisano u članu 183. Ustava Republike Srbije.
Ustav vrlo jasno kaže: „Autonomne pokrajine u skladu sa Ustavom i svojim statutom uređuju nadležnost, izbor, organizaciju, rad organa i službi koje osnivaju. Autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti (1) prostornog planiranja i razvoja, (2) poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanja puteva, priređivanje sajmova i drugih privrednih manifestacija, (3) prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite, javnog informisanja na pokrajinskom nivou. Autonomne pokrajine se staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava u skladu sa zakonom. Utvrđuju simbole pokrajine i način njihovog korišćenja. Upravljaju pokrajinskom imovinom na način predviđen zakonom. U skladu sa Ustavom i zakonom imaju izvorne prihode, obezbeđuju sredstva jedinicama lokalne samouprave za obavljanje poverenih poslova. Donose svoj budžet i završni račun“.
Možda ja imam neku drugu verziju Ustava, ali ja ovde nigde ne vidim pravosuđe. Mešanje nadležnosti u oblasti pravosuđa, sa nadležnostima autonomne pokrajine, jeste elementarno nepoznavanje toga šta je autonomija Vojvodine.
Što malopre rekoh, kao pravni istoričar, ja sam i sam neko ko misli da ta autonomija u nekim stvarima i te kako ima smisla.
Ona je bila i ostala rezultat višedecenijske, pa i viševekovne borbe srpskog naroda nekada u južnoj Ugarskoj da se izbori za svoju autonomiju.
Ono našta sam ponosan jeste činjenica da su Srbi, boreći se za tu autonomiju, borili se i za prava drugih svojih komšija, prijatelja, koji nisu bili iste nacionalnosti, iste vere ili jezika kao i oni.
Ponosan sam na činjenicu što su upravo iz toga kraja došli u jednom trenutku najučeniji i najveći srpski pravnici, ali nisam pobornik politizacije i svođenja pitanja autonomije na neka dnevno-politička pitanja, ili pitanja političke ideje za koju se neko zalaže. Autonomija je ustavna kategorija, vrlo je jasno omeđena i mislim da toga i treba da se držimo.
Rekli ste, odnosno rečeno je da ovo neće dovesti do racionalizacije u troškovima.
Ja tvrdim da hoće, naročito kada se ima u vidu koliko je novca zaista rasipano na neracionalno organizovano pravosuđe.
Ako vam kažem da imate u ovom trenutku službenike, ne pričam o nosiocima pravosudnih funkcija, pričam o službenicima, koji rade u sudu u Pirotu, a putuju iz Kuršumlije svakog dana, to je primer ekstremnog rasipanja novca.
Ako vam kažem da je u Osnovnom sudu u Nišu pre više od tri godine, na putne troškove, troškove odvojenog života i sve prinadležnosti koje su isplaćivane sudijama Osnovnog suda, a ne žive u Nišu, toliko novca, da je mogao da funkcioniše u punom kapacitetu, još jedan osnovni sud, onda je to dokaz da su se sredstva neracionalno trošila.
Ako imamo u vidu da je počela primena novog Zakonika o krivičnom postupku koji uvodi tužilačku istragu, a da se u sudskim jedinicama sudila samo građanska materija, da nemate tužilaca koji mogu da sprovode istragu, onda je ovo racionalnije rešenje.
Prijemne kancelarije, navedene su u prelaznim i završnim odredbama i vrlo jasno, postojaće dok se ne uspostavi kancelarija javnog beležnika. Nije isto što i troškovi rada sudske jedinice.
Kada govorimo o predloženim izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, Zakona o javnom tužilaštvu, koristim priliku da navedem da su oni rezultat rada radnih grupa koje su bile isključivo sačinjene od renomiranih nosilaca pravosudnih funkcija, uglednih profesora pravnih fakulteta, advokata.
Mi smo uvažavali, dodajem, njihovi predlozi su bili znatno veće izmene, a opredeljenje Ministarstva pravde i državne uprave jeste da u izmene treba ići korak po korak, dobro pratiti svaku sprovedenu izmenu, analizirati je i ići dalje.
Pomenuti član 70. koji govori o nadležnosti oblasti sudske uprave, kada bi se rukovodio ličnim razlozima, ovog momenta bih se odrekao svih nadležnosti koje su tu pobrojane kao nadležnosti ministarstva i rekao Državnom veću, izvolite, hoćete vi da sednete da pregovarate sa 13.500 zaposlenih u sudstvu i tužilaštvu, što je trebalo uzgred zakonom iz 2008. godine da bude prebačeno u nadležnost ovih tela.
Problem je nastao u tome što se pre četiri godine u donošenje ovako bitnih izmena, u dotadašnje stanje u pravosuđu, ušlo potpuno nespremno i nespretno, na takav način da Državno veće tužilaca i VSS kadrovskim kapacitetima koje imaju, apsolutno nisu mogli da odgovore na poslove i nadležnosti koje su im dodeljene, što je dalo svoje rezultate, veoma loše.
Javnost je uglavnom pratila njihov rad kada je u pitanju ispravljanje manjkavosti reizbora, opšteg izbora iz 2009. godine. Recimo, rezultati njihovog finansijskog poslovanja od 1. januara 2012. godine su poražavajući.
Samom Strategijom o kojoj smo ovde raspravljali, a koju je Narodna skupština usvojila, definisano je da se priroda posla i rada Ministarstva pravde, nadležnog za poslove pravosuđa, u dobroj meri menja i to je tendencija koja prati zahteve i EU kada je u pitanju proces integracija.
Mi tu kao pravnici možemo da imamo različita gledišta. Ja sam kao pravnik bio približniji gledištu da to ne treba menjati. Zašto? Zato što 90% sudija i tužilaca se nije obučavalo da rukovodi nekim organom, nije se učilo tome i zato je došlo do problema u jednom trenutku, u radu VSS i Državnog veća tužilaca.
Dakle, zato što je upravo u glavama tih ljudi, u mentalitetu, u njihovoj struci, a završavali su fakultete 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, prva ličnost pravosuđa za njih je bio ministar nadležan za poslove pravosuđa i to se promenilo.
Ostalo je u narodu isto. I dan danas kada građanin izađe, nezadovoljan iz suda, on će drvlje i kamenje, ne po sudiji, ne po nekom VSS ili Državnom veću, nego po Ministarstvu i ministru.
Videli biste po broju predstavki koje zaista dolaze u Ministarstvo. Naše opredeljenje je da te nadležnosti pređu sa Ministarstva na Državno veće i VSS, a neke su već prešle.
Nemojte nepripremljenima da im dajemo nešto, pa da imamo situaciju, kao što smo recimo imali od 1. januara 2012. do 1. januara 2013. godine, kada je zbog nestručnog finansijskog poslovanja Visokog saveta sudstva napravljena docnja od preko milijardu dinara, kada nijedna jedina finansijska kontrola nije otišla ni u jedan jedini sud u Srbiji, kada smo imali sudove u kojima su sve sudije dobijale naknade za pripravnost 562 sata mesečno, svaki ponaosob, pa su potrošili svoj budžet mnogo pre kraja budžetske godine. Onda je neko smislio, zaista se pitam koji je to blistavi um smislio da nabavka spajalica u sudu može da utiče na nezavisnost suda, ili nabavka papira za štampanje. Meni je to suludo. Da li sudija treba da bude nezavistan? Da. U svom slobodnom sudijskom uverenju, kada donosi presudu. To je nešto što je prisutno svugde u civilizovanom svetu.
Recimo, ne znam kako promiče onima koji se pozivaju na Evropu, ne govorim ni o kome lično, ali da pogledamo statistiku, koja su najefikasnija pravosuđa Evrope? Po SEPEŽ izveštaju najefikasnije pravosuđe jeste, pravosuđe Austrije i pravosuđe Češke. I u jednoj i u drugoj državi sudije imenuje ministar pravde, I u Nemačkoj takođe, a mi smo negde svoj ustavno-pravni sistem u oblasti pravosuđa decenijama unazad se trudili da koncipiramo na mešavini francuskog i nemačkog modela. Sada Unija od nas zahteva da uradimo ono što su uradile i druge države, koje su u poslednjem talasu ušle u članstvo u EU. Možemo o tome da raspravljamo, da li je to dobro, da li nije, Ali, kao država zacrtali smo, vidimo neku budućnost politički ove zemlje u evropskim integracijama, od nas se to zahteva. To su ispunile druge zemlje iz našeg okruženja, neke manje, neke više uspešno, za nas su kriterijumi najstrožiji i to moramo da radimo.
Navodno sam citiran da nemam nikakvu nameru da reformišem pravosuđe. Nije tačno. Kada negde citirate, trudite se da to bude doslovce onako kako jeste ili parafrazirajte. Ja sam rekao, ne želim da pravim reforme. Šta to konkretno znači? Postoje organizacioni zakoni koji su u pravnom prometu i primenjuju se. Da smo išli u reformu reforme, svi zakoni bi, neke izmene i dopune, nego u potpunosti bili menjani. Mi to nismo radili. Identifikuju se problemi tamo gde postoje.
Sada, koliko god puta da se pročitaju i pogledaju, vi kada pročitate, uveren sam da onaj ko hoće objektivno da posmatra i sada kad uzmete i predložene tekstove pročitate, tamo gde ste i mislili da je dobro nešto, eventualno padne vam na pamet da biste nešto dodali, nešto oduzeli, nešto promenili, nešto dopunili, mislite da je to normalno?
Izvinjavam se što sam uzeo ovoliko vremena, ali mislim da kada nešto kritikujemo, da treba da to činimo utemeljeno, ako pominjemo brojke da te brojke budu tačne i ako imamo problem, da vidimo kako problem da rešimo.
Izuzetno sam zadovoljan kako sam sada nailazio na jednu izuzetnu saradnju narodnih poslanika u Narodnoj skupštini koji su bili konstruktivni za ovih prethodnih više od godinu dana, često znali da predložene zakonske predloge, da predložene izmene i dopune zakona upotpune i da ih poboljšaju i daju im jedan novi kvalitet. Uveren sam da će tako biti i ovog puta. Zahvaljujem.

Posle pauze.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, da nastavimo od malopre. Zaista je bitno kada se kritikuje nečiji rad i kada se priča o nekim lošim rezultatima, pa između ostalog i o broju predstavki koje su građani Srbije podneli Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava, da li govorite o cifri od 10, 12, 13 ili 17 hiljada. Žalosna je činjenica da uopšte toliki broj predstavki postoji i da postoji jedna tendencija rasta tog broja predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava, a koje dolaze iz Srbije i koje su pokazatelji lošeg rada našeg pravosuđa.
Međutim, ono što je mnogo bitnije jeste što ovaj Predlog zakona o uređenju sudova zaista uvodi jedan mehanizam koji ima šansu da postane efikasno sredstvo smanjenja, odnosno redukcije tog broja.
Bilo je reči o preuzimanju odgovornosti. Da, i te kako smo preuzeli odgovornost. Predložili smo taj mehanizam. Lično sam prisustvovao godišnjem zasedanju Venecijanske komisije kada se govorilo, odnosno kada je iznošena ekspertiza povodom naših tada nacrta zakona. Rečeno je da to može da bude efikasan sistem, ali se treba dobro pripremiti za njegovu primenu. Zbog toga je za zahtev za povredu prava na suđenje u razumnom roku stavljeno da ne počinje da se primenjuje od 1. januara sledeće godine, već je ostavljen nešto duži rok za njegovu primenu.
Šta je autonomija AP Vojvodine, to je definisano Ustavom Republike Srbije. Ja sam tu odredbu člana 183. i citirao. Jasno je da je naš ustavotvorac napravio jasnu razliku između autonomnih pokrajina koje postoje u našem pravnom sistemu. Već u preambuli Ustava stoji da AP Kosovo i Metohija uživa položaj suštinske autonomije i u tome se taj položaj razlikuje od položaja druge autonomne pokrajine.
Mislim da nema potrebe da dalje odgovaram na one optužbe i kvalifikacije koje su iznete u nastupima prethodnika. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, hvala na ovako inspirativnom i ohrabrujućem govoru. Potrudiću se da na isti način, ali realno odgovorim.
Nekako boli kada neko ko vam je najmiliji hvali nekoga ko vam nije najmiliji, pa vi onda pokušavate da pred tim ostanete slepi. Šta je radilo Ministarstvo pravde i državne uprave u prethodnom periodu, svedoči izveštaj Evropske komisije o napretku Republike Srbije u postupku evropskih integracija.
Da li je to najbolje? Nije, uvek može bolje i mi se trudimo da radimo sve bolje i da budemo što efikasniji. Da li je to najbolji izveštaj do sada koji je za srpsko pravosuđe došao? Jeste. To mogu da kažu i oni koji se sa nama ne slažu, ili će to da prećute, pa da ponavljaju svakoga puta neistine, u cilju možda da one postanu istina. Ali dobro, hajde da idemo redom.
Ovim Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava ne ukida se nijedan sud. Ne ukida se nijedan sud. Možete da gledate iz svog političkog ugla, pa da tumačite različito norme, ali norme vrlo jasno pišu.
Da li se predviđa prestanak rada određenog broja sudskih jedinica? Da, predviđa se. Šta je tu sporno? Sporno je to što je neko plaćao i zgradu i osoblje, samo su mu falili predmeti, samo nisu imali ljudi tu šta da rade. Ali to, Bože moj, nije važno. Nije važno to što sudija u Beogradu ima sedam puta više predmeta u odnosu na svog kolegu u nekom manjem mestu. To nije važno. Ali, iz budžeta Republike Srbije, koji građani pune s teškom mukom, iz koga se svi ti troškovi isplaćuju, i te kako je potrebna finansijska akrobatika da biste obezbedili te troškove.
Dakle, da, tamo gde su nefunkcionalne sudske jedinice, kao sudske jedinice više raditi neće, ali će, onoliko koliko predmeta i posla bude, toliko biti i suđenja. To je ono kada sam govorio o sudećim danima.
To što je data kvalifikacija, onako paušalna kao i sve ostalo, da suštinskih izmena nema, dobro, to je primedba onima koji su u radnim grupama radili na pripremi ovih izmena i dopuna zakona. Da podsetim još jednom, to su ugledne sudije, ugledni tužioci, advokati, profesori pravnih fakulteta, ljudi od struke koji su se time bavili, koji su u izradi ovih zakona učestvovali.
Izrečena je jedna rečenica i dozvolite mi da se osvrnem na nju. Kaže – ništa o vraćenim sudijama i ništa o njihovom uticaju. Pre neki dan sam dobio uporedni devetomesečni izveštaj za 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu od 1. januara do 1. oktobra, poređenje ove četiri godine, koliko je recimo predmeta rešavano u Apelacionom sudu u Nišu. Pročitaću samo konačan broj predmeta, svih zbirno, i istaći da je otprilike početkom tekuće godine imenovan bio novi vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda. U međuvremenu je Narodna skupština većinom glasova ga izabrala za prvog predsednika Apelacionog suda u Nišu, a brojke govore sledeće.
U 2010. godini taj sud je rešio 6.724 predmeta. U 2011. godini taj sud je rešio 7.069 predmeta. Dakle, ni punih 300 više. U 2012. godini on je rešio 8.086 predmeta za prvih devet meseci. Godina 2013, taj sudija Jocić, predsednik Apelacionog suda, koji nije bio izabran, pošto ste rekli da pričamo malo o uticajima neizabranih sudija, dakle, 2013. godine za prvih devet meseci rešeno je 11.177 predmeta. U pojedinim materijama broj rešenih predmeta je sa šest, koliko je bilo u jednoj materiji rešeno 2010. godine, u 2013. godini 582 predmeta. To su te „loše“, to su te „nepodobne“ sudije.
Kada je reč o tome – ništa o vraćenim sudijama i njihovom uticaju, jesu li to one sudije za koje je bivši predsednik Republike kontaktirao, tada u opozicionim klupama, sadašnjeg predsednika Republike, pa mu tražio da da kandidate za sudije Ustavnog suda i za sudije sudova redovne nadležnosti? Da li je to onaj čuveni način transparentnog, demokratskog, nepristrasnog izbora sudija? Nisam čuo nijedan demant od bivšeg predsednika koji je dao na taj račun. Damo ti partijsku kvotu, pa ti predlaži svoje. Kada kritikujete, morate da vodite računa i o tome koga kritikujete i za šta ga kritikujete.
Izrečeno je nekoliko vrhunskih neistina. Naravno, neko ko je pismen i iskusan pravnik, to može da radi samo namerno i tendenciozno. Recimo – ministar će da bira kandidate za pripravnike u sudovima. To je par ekselans glupost, jedna od najvećih koje sam čuo od kada dolazim u Narodnu skupštinu.
(Predsedavajuća: Molim vas, ministre, nećemo upotrebljavati takve izraze.)
Izvinjavam se i vama i narodnim poslanicima. Nekada zaista čovek dođe u iskušenje i u žaru rasprave da stvari nazove pravim imenom, ali je potrebno samo jezički rastumačiti normu i pročitati kako ona glasi. Kaže se da ministar donosi pravilnik. Zašto? Sada ćemo da kažemo.
Recimo, negde pre petnaestak meseci, malo manje, kada sam stupio na funkciju, počeo sam da dobijam pisma, u vidu pritužbi, više volontera i pripravnika iz sudova i tužilaštava širom Srbije.
Reč je o mladim ljudima koji su završili državni fakultet sa jednim dobrim prosekom, recimo 8,50 ili 8,70, koji se prijave na konkurs u jednom sudu koji smo danas spominjali, a pominjao sam ga i u Narodnoj skupštini, pa ću ga opet pomenuti. Reč je o Osnovnom sudu u Pančevu. Dakle, prijavi se dobar student, mislim da je jedan kandidat čak imao prosek preko 9,50 , i ne bude primljen za saradnika, odnosno pomoćnika u tom sudu, a bude primljen kandidat koji je imao, recimo, prosek 10, ali sa fakulteta koji nema akreditaciju. Znači, fakultet koji nema akreditaciju završilo je određeno lice i to lice se prijavilo na konkurs… Moja greška, setio sam se, to lice koje je završilo ima i te kako veze. Kada neko nema državnu dozvolu za rad, a vi ga primate u državnu službu, ne bi smeo, ali to je radio neki prethodni predsednik suda i nikom ništa. Uzgred, to lice sa fakulteta koji nije akreditovan je imalo prosek 6,71, ali to je izgleda bio manir i onda primite takvog jednog čoveka.
Iz Osnovnog suda u Subotici su stizale pritužbe da neko u ekspresnom roku završi fakultet koji ima akreditaciju, ali ima prosečnu ocenu 10 na nekom od 55 pravnih fakulteta u Srbiji, sa sve isturenim odeljenjima koliko broje, a neko ko je završio znatno teži fakultet na državnom univerzitetu, taj nema šansu. Država se onog kvalitetnijeg odrekne. Zašto? Zato što stoji prosečna ocena. Verujte, ja sam imao nešto što se računa u visok prosek. Prosečna ocena svakako jeste bitna, ali nikako ne sme da bude presudan faktor. Hoćete nekoga da primite u državnu službu? Onda istestirajte njegovo znanje.
Taj pravilnik koji propisuje ministar nadležan za poslove pravosuđa biće donet na jedan krajnje transparentan način i u njegovu izradu uključeni će biti i sami oni na koje se odnosi. Mislite da to nije dobro? Da li mislite da nije dobro istestirati nečije znanje pre nego što ga primite u službu? Da li mislite da je dobro, kao što smo mnogi od nas zatekli, zateći važan državni organ koji više liči na socijalnu ustanovu nego na ozbiljan državni organ? Ja mislim da to treba da se uradi.
U celoj toj priči imponovala mi je samo jedna stvar, bivao sam poređen sa Milošem Obrenovićem i meni to imponuje. On je jedan od otaca moderne Srbije, čovek koji je udario temelje ovoj državi u kojoj danas živimo svojom mudrošću i svojom političkom veštinom.
Da li treba da donosi ministar pravilnik? Treba uniformisati, treba ujednačiti način prijema u sudove i javna tužilaštva, jer danas pripravnike i pomoćnike prima ko kako hoće. Treba doneti jedan jedinstven način njihovog prijema u sistem, da nemate upravo više tu situaciju da vam na mesta tužilaca, kao što imamo slučajeve, budu birani ponavljači.
Kritikovana su neka rešenja. Kaže – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca obavezuju se da daju predlog samo jednog kandidata. Možemo da pričamo o tome da li je to dobro ili je loše, ali je to bio nedvosmislen zahtev predstavnika Evropske komisije, Komesarijata za pravosuđe, pa čak i Venecijanske komisije. S kojim ciljem? S ciljem da se smanji uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Mi kao pravnici možemo da vodimo debatu o tome da li je to dobro ili nije, ali vidim da je to kritikovano i nije mi jasan razlog iz koga je to kritikovano.
Kritikuje se rešenje - zašto predsednik suda može da se bira samo na jedan mandat? Zato što smo u prošlosti imali u pojedinim gradovima, neki od njih vama dobro poznati, ljude koji su po 20 godina bili predsednici suda. Istini za volju, ne pričam o vremenu kada je naše pravosuđe bilo uređenije, već pričam o periodu kada je ono i te kako postalo bremenito mnogim problemima. Ne znam šta bi drugo, osim nepoznavanje određenih propisa, ništa ne mislim loše, već čisto korigujem ono što je rečeno, kaže – uvodimo odgovornost sudija za štetu koju pričine.
Koga zanima, dame i gospodo narodni poslanici, samo uzmite i pročitajte pregled odredaba zakona ili važeći član 6. Zakona o sudijama i ono šta se predlaže. Dakle, u važećem zakonu se kao osnov za naknadu štete, a na osnovu pravosnažne sudske presude, navodi slučaj kada je sudija pričinio štetu krajnjom nepažnjom ili namerno. Venecijanska komisija je kritikovala kao osnov krajnju nepažnju i mi je brišemo. Da li sudija treba da odgovara za pričinjenu štetu onda kada nešto namerno učini? Ne verujem da ćete naići na građanina Srbije koji će vam reći – ne treba, a naročito ne one koji se i te kako često susreću sa sudom i koji su i te kako često u sudu.
(Borislav Stefanović, s mesta: Kako ćemo znati?)
Na osnovu sudskog postupka. To samo sud u sudskom postupku može da utvrdi. Ko drugi? Priča o uvođenju pritiska apsolutno ne stoji.
Zašto su neki sudovi lošije radili? Verovatno i zbog toga što i njima nije postojala adekvatna radna disciplina. Adekvatna radna disciplina nije postojala iz razloga što sudovi četiri godine nisu imali svoje predsednike, skoro četiri godine. Predsednik suda je onaj koji treba da organizuje rad suda. Ako očekujete od nekoga ko je u stanju vršioca funkcije tri i po godine i ko iščekuje iz dana u dan da će mu biti konkurs, a ima ambiciju da bude predsednik suda, da disciplinuje sve one koji rade u njegovom sudu, da dobro organizuje rad suda, a sutra od tih istih kolega treba da dobije mišljenje koje će ga predložiti za predsednika suda, onda mislim da to nije za očekivati. U VF stanju niko nikom ne želi da se zamera, već svako sa svakim želi da bude dobar i efekti rada ga toliko ne zanimaju.
Dao sam vam jedan primer, primer jednog suda, Apelacionog suda u Srbiji, suda u kojem su 2009. godine birani za sudije ljudi koji nikada nisu radili u pravosuđu, a birani su za sud koji je preuzeo deo nadležnosti Vrhovnog suda Srbije. To je sramota. Dakle, prvi izbor u Apelacioni sud, u sud koji je preuzeo nadležnosti Vrhovnog suda.
Danas je ovde hvaljen jedan od ranijih ministara pravde, čovek za koga lično mislim da je dosta toga dobrog započeo u pravosuđu. Da su oni koji su ga nasledili nastavili da rade na isti takav način, ne verujem da bismo mi danas bili kao država i naše pravosuđe u ovom stanju. Problem je upravo nastao iz nerada.
Dakle, niko ne ukida 50 sudova, jer u ovom trenutku u Srbiji, po važećem zakonu, nema 50 osnovnih sudova. Nema ih. Hoćete da mi kažete da je dobro da postoje sudske jedinice u kojima nema posla za jednog celog sudiju, nego 0,89 sudija?
(Borislav Stefanović, s mesta: To ste vi govorili.)
Nije tačno. Ono što citirate uzmite u celini, pa citirajte.
Apsolutno je tačno da sam rekao - kada iz jednog mesta uzmete sud, kao da ste mu uzeli dušu. I dalje stojim pri tome. Činjenica je da je veliki broj gradova u kojima sud nikada nije trebalo da bude ukinut, kao ni javna tužilaštva. Činjenica je i da se to ovim predlogom zakona ispravlja.
Da li je to onako kako bismo mi želeli da bude, svi mi? Pa, nije. Lično bih i dalje želeo da Beograd sutra na popisu ima više od dva miliona stanovnika. On to na popisu nema. Realno ima. I želeo bih da i dalje u Beogradu radi 117.000 ljudi u industrijskoj proizvodnji, koliko je radilo početkom 90-ih, a ne 17.000 koliko je ostalo posle svega. Ali, to više nije tako. I želeo bih da svako naseljeno mesto u Srbiji ima pravi sud, koji će imati šta da radi i da Srbija može da ga plaća ali to nije tako. I želeo bih da u Palati pravde može da se zaposli dovoljno radnika u sudskoj straži. Ne zapošljava se zato što danas imate sudsku jedinicu u neposrednoj blizini Beograda, u kojoj nema posla za dvoje celih sudija, ali zato u njoj radi pet radnika sudskog obezbeđenja. Koga oni obezbeđuju? Šta obezbeđuju? Sudiju koji ima posla dva prepodneva u nedelji. Pa, bolje je da ga dovede sa sobom jednom u dve nedelje, pa da radi jedan ceo dan i da to ima nekog smisla.
Sudija iz Majdanpeka je biran za Osnovni sud u Nišu, iz Majdanpeka u Nišu. Preko 400 kilometara treba da pređe dnevno. Naplaćuje troškove puta, troškove odvojenog života i prima platu kao da je sudija Vrhovnog suda. Sve mu se obračunava i na sve se plaćaju porezi i doprinosi. Neuporedivo bogatije zemlje od Srbije to ne mogu da izdržavaju. Takvih je, recimo, u Osnovnom sudu u Nišu bila jedna trećina. Jedna trećina je birana potpuno van Niša, za Niš.
Preporučujem onima koji još uvek stoje pred zagonetkom da uzmu lepo Izveštaj o napretku Republike Srbije, procesu evropskih integracija i da pročitaju šta je to radilo Ministarstvo pravde i državne uprave. Možda tada dobiju odgovor na zagonetku.
Ono što je bio problem, u najvećem delu, u našem pravosuđu delimično se ticao i sadržine samih zakona, najviše se ticao primene zakona. Nekada zakoni nisu primenjivani, nekada je činjeno sasvim suprotno od onoga što je bio duh zakona, nekada su se ljudi ponašali kao da oni uopšte ne postoje.
I dalje stojim pri stavu, i time ću da zaključim, da je nedopustiv politički uticaj koji je na rad pravosuđa postojao do 2012. godine, da taj uticaj treba u potpunosti otkloniti, da više ne treba da se pozivaju partijski lideri da daju svoje kvote prilikom izbora sudija od osnovnog, do Vrhovnog kasacionog, pa i Ustavnog suda Republike Srbije. Nemamo najsrećnija ustavna rešenja kada je naše pravosuđe u pitanju. Nekoliko puta sam govorio o tome.
Što se tiče finansijskog i efekta zakona, ovde je usvojen jedan zakonik koji je 1. oktobra stupio na snagu. Reč je o Zakoniku o krivičnom postupku. U obrazloženju toga zakona stoji, pa ću parafrazirati, da se finansijski efekti primene toga zakona ne znaju, da će oni u hodu biti primećivani i da će na takav način biti iskazivani i Narodna skupština je usvojila taj zakonik.
Istine radi, krivični postupak koji je predviđen tim zakonikom je neuporedivo duži od krivičnog postupka koji je postojao po ranijem Zakonu o krivičnom postupku. Jedan od razloga zašto je zakon i pored toga prošao, jeste činjenica da on predviđa mnogo veću i širu upotrebu instituta poput oportuniteta krivičnog gonjenja i sporazuma o priznanju krivice. Jer, u onim državama u kojima postoji adverzijalni postupak, dakle, stranački postupak, sporazum o priznanju krivice se zaključuje u 85%, 90%, 95% slučajeva.
Nemojte pričati o finansijskim efektima, dovoljno je samo pogledati da ovaj zakon predviđa ukidanje svih onih troškova koje sam malopre navodio za sve sudove, osim sudova republičkog i apelacionog nivoa. Samo analizirajte koja će ušteda da nastane usled te restrikcije i videćete koji je rezultat.
Još nešto, apsolutno ne stoji priča koja je izrečena da se ovim uvodi pomerljivost sudijske funkcije. To je u Ustavu našem navedeno isključivo kao izuzetak, a takav izuzetak treba dobro i detaljno definisati da se ne bi izrodio u pravilo.
U čitavoj Evropi postoji tendencija ukidanja nepomerljivosti sudijske funkcije, dakle, u Evropi, u zemljama EU. Jer, do čega to dovodi? To dovodi do toga da ako se neko prijavi da bude pripravnik, pa posle toga pomoćnik, recimo u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, bez obzira što nije iz Beograda, što je došao negde sa strane, pa ako je i iz Beograda, on sebe smatra jedino podobnim za taj sud i ni zašta više. Dakle, ovim se ne uvodi pomerljivost sudijske funkcije, kao što sam rekao to je izuzetak, a uveren sam da će postojati ljudi koji će izraziti svoju dobrovoljnu nameru da se vrate u mesto u koje su živeli, u kome je nekada postojao osnovni sud, u međuvremenu postojala provizorna sudska jedinica, osnovni sud se vratio i sudija ima tu posla da radi.
Poslednje, još jednom pominjem, mada znam da većina onih koji govore, ne želi da se osvrnu na ono što je već izrečeno, već da građanima podvuku neke stvari, organizovanje sudećih dana. Da, mislim da je to jedno od dobrih rešenja. Pogotovo u mestima u kojima po broju predmeta nemate osnova da organizujete rad osnovnog suda, a sudija koji se dobrovoljno prijavi da jednom u dve nedelje, da jednom u nedelju dana ode, održi ročišta, u takvom jednom mestu treba prilikom rangiranja za izbor u sud više instance da dobije određenu prednost u odnosu na onog kolegu koji nije hteo nigde da ide zato što je radio naporniji i teži posao.
Svi bismo mi voleli ovde da se u svakoj opštini u Srbiji više dece rađa nego što starijih ljudi umire, da je privredna aktivnost mnogo veća nego što zaista jeste, da nemamo budžetski deficit već budžetski suficit, ali svi dobro znate da realno i trenutno stanje nije tako.
Što se tiče suda u Kosovskoj Mitrovici tu sam ostao dužan nešto da kažem. Kao iskusan pravnik svako od vas koji danas bude govorio ovde i kad tumači zakon treba da ga čita od prvog do poslednjeg slova. Od naslova do poslednje tačke na prelaznim i završnim odredbama. Pa da pročita šta je to predviđeno kada je u pitanju AP Kosovo i Metohija.
Ali, evo, zasluge onima koji su predložili i svojom većinom izglasali važeći zakon, on nastavlja i dalje da postoji u jednom delu, iz mog ugla gledano, veoma važnom delu, a to je upravo deo kada je u pitanju organizacija pravosuđa na području Kosova i Metohije. Možda to neko ne želi da prizna, možda vi mislite da to nije dobro što je ta neka prethodna većina izglasala takav zakon kakav je izglasala, ali on nastavlja i dalje da postoji u tom delu.
Sa druge strane, pošto ste svedoci da sve radimo javno pogledajte Nacrt budžeta za narednu budžetsku godinu, videćete da sve budžetske pozicije kada je u pitanju pravosuđe Republike Srbije na Kosovu i Metohiji i dalje stoje nepromenjene. Mislim da je to više nego dovoljan dokaz. Zahvaljujem.