Dakle, nesporno je da je Ustavni sud rekao da je ovim rešenjem koji danas hoćemo da promenimo ograničeno pravo na imovinu, što ne znači da u našem pravnom sistemu, kao ni u svakom drugom pravnom sistemu u svetu, ne postoji mogućnost ograničenja prava na imovinu u određenim slučajevima. Ali, Ustavni sud je kada je utvrđivao da je povređeno pravo na imovinu u članu 20ž postojećeg Zakona o privatizaciji, cenio da je to učinjeno loše zbog toga što je institut restrukturiranja umesto kategorije koja treba da traje u određenom ograničenom vremenskom periodu, izigran i počeo da se prolongira do u nedogled.
Ovde se ukazuje na drugu svrhu, pa možemo da se slažemo ili ne slažemo. Ja sam srećan što se u nekim stvarima ne slažemo. Kao što vi branite vaš stav, ja branim stav Vlade. Mislim da je jedno i drugo legitimno.
Vlada mora da vaga posledice svake odluke koje donosi. Još jednom sam rekao da je prošla Vlada mogla ovo da reši brzo i efikasno za šest dana, za šest nedelja, za šest meseci, rešila bi ga. Ta Vlada nije imala kapacitet to da uradi, ova ga ima i uradiće to i to je razlog zašto danas idemo na ovakvu izmenu.
Vi biste bili apsolutno u pravu da smo mi išli na donošenje gotovo identične odredbe zakona koja je ocenjena neustavnom promenivši red reči u rečenici, promenivši datum koji se tu navodi, ali to nije urađeno, jer se tu ne govori o kraju sprovođenja postupka restrukturiranja, a u odredbi čiju je ustavnost cenio Ustavni sud se o tome govori.
Još nešto ne namerno, ali tumačili ste neke moje reči kao da su upućene vama, nisu bile upućene vama i dakle samo da razjasnimo to. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, dobio sam konkretno pitanje, pa ću zaista iskoristiti priliku i da na njega odgovorim.
Složio bih se sa eventualnom namerom za postavljanje pitanja ako se ovde sumnja, odnosno ako se pretpostavlja da se ovom izmenom Zakona o privatizaciji uspostavlja neka nova nadležnost Agencije za privatizaciju, što svakako ne bi bilo ni korektno ni pravno održivo.
Ipak, u članu 9. Zakona o Agenciji za privatizaciju, gde se navode poslovi koje u postupku sprovođenja privatizacije, sprovodi Agencija, u stavu 1. tačka 7. kaže se da Agencija, citiraću tačno odredbu, u obavljanju poslova sprovođenja privatizacije, Agencije, pa onda pod tačkom 7, sprovodi restrukturiranje u postupku privatizacije ili upućuje zahtev nadležnom organu da sprovede restrukturiranje u postupku privatizacije.
Nesumnjivo je da je evidentiranje potraživanja samo jedna mala tačka u poslovima sprovođenja prirestrukturiranja i to je konkretan osnov. Zakon o Agenciji za privatizaciju navodi koje su to glavne nadležnosti same Agencije, a kroz druge zakone, poslovi koji potpadaju tim nadležnostima, u ovom slučaju Zakonom o privatizaciji, se detaljnije definišu.

Samo jednu rečenicu ćete mi dozvoliti. Pitanje je bilo sa jedne strane strogo formalno-pravno i ja sam tako na njega i odgovorio. Mi smo ovde da poštujemo zakon i Ustav i da u poštovanju Ustava i zakona donosimo zakone koji će uticati na budućnost naše zemlje i rešavanje mnogih problema.
Nesumnjivo treba imati u vidu da je glavna namera Vlade Republike Srbije, prilikom predlaganja ovakve izmene zakona, briga o tih 56.000 radnika zaposlenih u ovim preduzećima i, normalno, članovima njihovih porodica. Da te brige i nije bilo i da te brige nema, onda ovaj zakon pred vama ne bi postojao. Da je neko znao ovaj problem da reši, ja verujem svima koji su pobeđivali na prethodnim izborima, u čitavom nizu godina u Srbiji, verujem da su svi ljudi imali dobru nameru u onom trenutku kada su dolazili na funkciju, on bi ga rešio do sad.
Potpuno sam saglasan sa tim što ste rekli da je sve na klackalici i da je reč o izuzetno osetljivim odlukama koje se tiču velikog broja ljudi. Ubedljiva većina tog broja ljudi, koja živi izuzetno teško. Da bismo te probleme rešili na jedan ozbiljan način, odgovoran način prema svima nama koji danas ovde živimo, ali i prema onima koji će sutra ovde živeti, moramo da idemo na rešenja koja često znaju da budu apsolutno nepopularna, ali koja uz doslednu, sistemsku, dobru primenu daje mogućnost za bolju i izvesniju budućnost.
Poštujem vašu zabrinutost kada ste postavili ovo pitanje, vašu nameru. Ukazujem samo na jedan detalj. Agencija samo predlaže, ona daje predlog za nemirenje potraživanja.
(Gordana Čomić, sa mesta: Kome?)
Kako kome? Ona ga dostavlja poveriocima. To nije stečajni postupak. Agencija za privatizaciju ovako postupa prethodnih 10 godina. Dakle, nije ovo nešto što mi sad izmišljamo. Agencija na ovakav način postupa. Možemo mi da vodimo drugu raspravu, da li Agencija postupa dobro, da li radi svoj posao dobro, ali to je druga tema. Ova Agencija radi. Ne izmišljamo nešto novo. Jednostavno ova Agencija je do sada radila. Očigledno, ako imamo situaciju da nemamo evidentirana sva potraživanja, znači da nešto nije rađeno dobro. Opet kažem, to je druga priča, ali dajte da vidimo kako ovaj problem da rešimo, da ga stavimo u razumne vremenske okvire, što mislim da se na ovaj način stavlja.
Malopre sam ostao dužan gospodinu Ćiriću odgovor na pitanje – šta posle ovih 150 dana? Ako se ne varam, to je bilo pitanje. Nećemo čekati da prođe 150 dana. Ne pada nam na pamet da čekamo da prođe 150 dana, pa da onda smišljamo šta ćemo da radimo. Neke stvari smo već počeli da radimo. U tom smislu, tumačite i ono što sam u uvodnom delu govorio, a to je da ćemo kroz donošenje novih sistemskih zakona pojedina pitanja rešavati na drugačiji, efikasniji, bolji način.
Ovo nije puka kupovina vremena, pa hajde sad da se smirimo ovih 150 dana, pa kada dođe 130, 140 dan, kuku nama, hajde da vidimo šta ćemo onda. Ne, mi smo svesni da ovo iziskuje i veliki broj nepopularnih mera i poteza. Zato ova Vlada predlaže čitav paket mera koje idu na poboljšanje investicionog ambijenta, a koje se tiču zapošljavanja nezaposlenih, dakle novih radnika, i da se stvori jedan dobar, izbalansirani sistem. Nikome ne pada na pamet da motkom istera 30, 40, 50 hiljada ljudi na ulice. Znači, tražimo rešenja, negde smo na korak do rešavanja tog problema. Prvi put posle dugog, dugog niza godina, u gotovo nemogućoj situaciji, u jednom zabačenom kraju, kao što je opština Priboj, uspeli smo da nađemo potencijalnog strateškog partnera, potencijalnog za FAP. Dajte mi nekog potencijalnog koga ste našli u prethodnom nizu od 15 godina. Hajde mi dajte jednog koji je u ovoj meri iz Finske došao i rekao – ovde hoću da uložim i nešto da uradim.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: FAP je radio.)
Nemojte da započinjemo tu priču – FAP je radio. Znate šta je sve radilo 2000. godine. Znate li šta je sve radilo 2000. godine? Znate li šta je se sve izvozilo iz ove zemlje u vreme bombardovanja, u vreme sankcija, u mnogo teže ekonomsko vreme, nego što je danas? I danas ne radi. Zašto ne radi?
Nemojte da ulazimo u tu priču. Vi kažete – FAP je radio. FAP jeste radio za Vojsku Srbije.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Sada ne radi.)
Ko kaže da sada ne radi.

Molim vas, predsedavajući, da zaista nema dobacivanja. Spreman sam da odgovorim na svako pitanje koje se postavi. Ne postoji moje bežanje. Samo postavljam pitanje, ako ćemo da idemo tom logikom, ovaj je ili onaj je radio, znate li šta je sve radilo, pa danas ne radi? Što budemo dublje išli u prošlost videćemo da je radilo sve više i više firmi, a danas ne radi. Mislim da nas to ne vodi nikuda. Nama treba održiv sistem. FAP je radio. Koliko je FAP dobijao subvencija? Koliko je dobijao subvencija da bi mogao da radi? Da li je fer onda da kažete – FAP je radio? Na osnovu čega je radio?
Kazaću vam, znate i Železara danas radi. Koliko to košta državu Srbiju na mesečnom ili na godišnjem nivou? Nemojte da se služimo tim trikovima koji nemaju utemeljenje. Mnogo štošta je radilo, pa danas ne radi. Mnogo čega smo stvarali privida radi, pa je država plaćala da nešto radi, a da ga je pustila na tržište, kao što je bila ideja pre 14 ili 15 godina, kada smo otvorili sve prema sebi, odnosno otvorili Srbiju i tržište Srbije, ne bismo danas bili u ovakvoj situaciji. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja vas molim, molim pojedine poslanike da sve prisutne u sali ne potcenjuju. Dakle, kada neko kaže – ja sam jedini u ovoj sali koji je bio, pa onda nabroji preduzeća, a mi drugi nismo bili nigde i ne znamo ništa. Do pre godinu i po dana sve je bilo fantastično. Kad je tako dobro radio FAP, „Jumko“, „Krušik“ i svi koje ste nabrojali, pa zašto ne posluju tržišno? Zašto FAP ne izvozi kamione? Zašto nema tri, četiri hiljade zaposlenih? Kada je tako sjajno bilo u „Jumku“ koji su vodili vaši kadrovi, zašto su radnici „Jumka“ izašli i blokirali auto-put?
Jeste, sve smo mi uništili. Ranije je tekao med i mleko.
Predsedavajući, molim vas samo da poslanici ne dobacuju dok ja govorim, jer ću biti prinuđen da ja dobacujem njima dok govore, a to nije na nivou moje pristojnosti.

I da je tako sve, sve smo sve mi uništili, sve je bilo sjajno, samo ne znam kako to građani ne prepoznaše da je sve bilo tako sjajno i kako je to građanima zasmetalo što je za četiri godine ostalo 400 hiljada ljudi na ulici? Ja vas molim da nam ne zamazujete oči. Prvo ste pričali da će nas zaobići svetska ekonomska kriza. Onda ste rekli da ćemo mi ojačati u svetskoj ekonomskoj krizi, da nas neće nikako pogoditi. Nije nas uopšte pogodila.
Izuzetno uvažavam, poštujem i cenim pojedine poslanike vaše stranke koji se jave i diskutuju ovde vrlo argumentovano, vrlo dobro, vrlo utemeljeno, ne jeftino. Nemojte molim vas ovde ljudima takve stvari da pričate. Ja sam iz tog kraja jugozapadne Srbije koji je FAP stvorio i meni ste našli da pričate kako je FAP mnogo dobro radio. Meni ste našli da pričate o tome, a ja vam kažem da je bilo nekoliko godina kada iz FAP-a jedna jedina prikolica, a ne kamion, nije izašla u periodu od prethodnih 15 godina. To je jedan od retkih gradova koji je doživeo izuzetno jaku depopulaciju, odlazak stanovništva odatle. Uporedite rezultate dva popisa pa ćete da vidite. Ali, FAP nije samo Priboj. FAP je i livnica u Prijepolju. Jel tu nešto žestoko radilo? Ja se sećam da je tamo radio tekstilni kombinat „Ljubiša Miodragović“, gde je bilo blizu tri i po hiljade zaposlenih. I to je nekako odjednom nestalo. Da ne nabrajamo samo preduzeća iz tog kraja, ima i drugih krajeva u Srbiji.
Nemojte ovde da pričamo građanima bajke kako je sve odlično radilo i onda je došla ta neka užasno zla stranka na vlast koja je sve to uništila. Ja mislim da je to apsolutno nekorektno. To je vređanje građana Srbije. Građani su za ovu Vladu dali svoj ubedljiv glas, a o rezultatima rada nekih prethodnih vlada takođe su dali svoju ocenu i glas.
Mi možemo ovde da razmenjujemo naše stavove, naša mišljenja, ali nemojte da vređamo elementarnu inteligenciju građana. Građana koji žive u tim krajevima gde ta preduzeća grcaju u problemima dugi niz godina. Postoje čitave grane privrede koje su u Srbiji gotovo apsolutno uništene. Kako je moguće da imamo potpuno uništenu kožarsku industriju? Kako je moguće? Industriju koja je izvozila svoje proizvode iz Srbije u vreme i sankcija i ratova. Šta se to desilo? A s druge strane imamo decenijsku priču o poljoprivredi, o razvoju i ratarstva i stočarstva.
Da, rekao sam, imamo potencijalne partnere. Vi niste imali ni potencijalne. Šta je sada tu problem? Imamo potencijalne partnere koji su spremni da nam pomognu da nađemo rešenje. Da li će to biti lako? Neće nikako biti lako. Da li će tu država morati da preuzme jedan teret na sebe? Moraće. Nikome nije jednostavno da dovede investitora u svoju zemlju, a dovesti investitora koji će da proizvodi kamione u gradu do koga nema autoputa, u gradu do koga postoji samo jednokolosečna pruga?
Zašto je pravljen FAP tamo? Pa u neko vreme to je bila strateški potez da se pravi na tromeđi tri republike, ali u takvoj situaciji danas naći nekog investitora?
Kolega Jovičić je pomenuo slučaj „Ikarbusa“. O kakvoj brizi vi pričate o tim preduzećima? U gradu Beogradu su kupljeni autobusi stranog proizvođača. Danas kada pitate tadašnjeg vašeg direktora „Ikarbusa“ kakav je bio efekat toga na poslovanje „Ikarbusa“ kod nas, reći će vam da je to bio smrtni udarac.
U kojoj privatizaciji je učestvovao Dragan Đilas? Pa, učestvovao je u privatizaciji Beograda. Eto u kojoj privatizaciji je učestvovao, a pojedinci iz njegove stranke su pre toga učestvovali u pokušaju privatizacije Srbije, pa je u toj privatizaciji bilo samo njima na kraju bolje.
Ponosan sam što sam došao u Vladu Republike Srbije pre 20 meseci i što se za ovih 20 meseci moja imovinska karta nije promenila. Država Srbija bi bila ponosna da to može da kaže i za prethodne ministre prethodnih Vlada, ali nažalost ne može, ni za njih, ni za članove njihovih porodica.
Molim vas da pogotovo ovoj Vladi, koja je nešto duže od dve nedelje na dužnosti, ne držite lekcije na tu temu, prvoj Vladi koja je iznela sistemski plan za rešenje mnogih teških i bolnih pitanja. Zahvaljujem.

Hvala, uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u što kraćem i konciznijem izlaganju dam i završnu reč za raspravu o Predlogu zakona u načelu. Izneto je u nekom od poslednjih izlaganja nekoliko grubih neistina i nekoliko vrlo nekorektnih stavova. Vrlo je, pod znacima navoda, hrabro da neko ko je u Vladi, kao što sam reče, sedeo pet i po godina, a u tih pet i po godina za samo dve godine više od 100 preduzeće je otišlo u restrukturiranje. Godine 2010. i 2011, kolega Martinović je govorio o tome, u jednoj godini više od 80, u drugoj godini više od 20 i takav neko osokoli sebe da može ovoj Vladi da spočitava da li je rešila problem i pitanje nekog preduzeća u restrukturiranju.
Nekoliko puta danas sam rekao da govorimo o problemima koji su nastajali decenijama, godinama. Govorili su narodni poslanici o privatizacijama. Bilo je loših privatizacija, a bilo je i drugih loših i te kako loših ekonomskih postupaka. Devedesete godine će ostati zapamćene kao strašne u ovom narodu i u ovoj državi. Strašne po inflacijama, strašne po ratovima, strašne po ubistvima, po mnogo čemu lošem. Na moju veliku žalost i na našu veliku žalost po nekim drugim stvarima ni 2000-te nisu ništa bile bolje.
Podsetiću na nešto što mislim da je vrlo važno reći. Dakle, 164 preduzeća imamo u restrukturiranju. Od 164 više od 100 je ušlo u restrukturiranje 2010. i 2011. godine. Najkriminalnije privatizacije koje kvalifikujemo kao kriminalne, istina nije sprovodila ta Vlada, sprovodila je jedna druga Vlada, Vlada Vojislava Koštunice, 2004. do 2007. godine, ali je Vlada koja je došla posle nje na vlast i imala prilike da to sankcioniše, imala prilike da insistira na istrazi toga. Šta je radila na tome? Nije apsolutno radila ništa. I odatle tolike diskusije narodnih poslanika o privatizacijama, iako su možda više očekivane za rasprave jednog dana na Zakon o privatizaciji.
Kada narodni poslanici iz jednog Šabca, iz jedne Loznice, iz jednog Valjeva, iz jednog Kraljeva nabrajaju koje su sve firme stradale, prvo u ekonomskim nedaćama 90-tih godina, zatim u lošim privatizacijama i lošoj ekonomskoj politici 2000-tih godina, zvuči neverovatno kakvu smo mi ekonomiju imali.
Izrečeno je nekoliko podataka na koja moram da se osvrnem. Prvo, od 2001. godine u Republiku Srbiju, rečeno je, ušlo 15 milijardi evra investicija. Voleo bih kada bi mi neko pokazao gde je otišlo 15 milijardi evra.
Samo kada se setim one pompe oko Nacionalnog investicionog plana i priče šta će sve biti urađeno, a šta je urađeno. Nacionalni investicioni plan se završio renoviranjem pošta po gradovima Srbije. To je Nacionalni investicioni plan. Pošta u delu grada gde ja živim, kada uđete u nju jeste lepa, sređena, i treba da bude takva, ali na njoj stoji velika tabla – Nacionalni investicioni plan. Ne mislim ništa loše o tome, ali se samo sećam da smo imali ministarstvo za nacionalni investicioni plan, pa se sećam da je jedan predsednik parlamentarne stranke bio ministar zadužen za Nacionalni investicioni plan. Danas iz iste te stranke nas prozivaju da smo mi glavni krivci za sve što je tada rađeno. Ja sam rekao, preuzimam svu krivicu na sebe, sve loše što je rađeno.
Hoćete da pričamo o budućnosti? Hajde da pričamo o budućnosti, ali nemojte prvi da uzmete i da kritikujete nešto iz prošlosti i to nešto što traje 20 meseci. U tih 20 meseci nastali su svi problemi. Jeste li 2001. godine rekli da nam je privreda opterećena kreditima koje su davale državne banke, pa hajde onda da ugasimo te četiri najveće banke, pa nema više ni opterećenosti privrede. Kada smo ugasili najveće četiri nacionalne banke, onda smo formirali Nacionalnu štedionicu u kojoj se državni kapital preko noći istopio i više ga nije bilo. To je sve preživela ova zemlja.
Danas kada raspravljamo, prvi put, o jednoj tehničkoj meri koja će da nam omogući da 164 preduzeća u restrukturiranju spasemo koliko se spasti može, a od ta 164 više od 100 je ušlo u restrukturiranje 2010. i 2011. godine, ne da se prilika ni o tome da raspravljamo na način kako treba raspravljati.
Kao član Vlade, moram da se osvrnem na ono što je rečeno o projektu Beograd na vodi. Onaj ko je rekao da nema ništa od toga, pozivam ga da 31. maja dođe u zgradu Beogradske zadruge, u Karađorđevu ulicu, u zgradu čiju su adaptaciju naši prijatelji iz Ujedinjenih arapskih Emirata uložili dva i po miliona evra i da prisustvuje otvaranju ekspo centra Beograda na vodi. Neka dođe da vidi.
Nije sve apsolutno crnilo. Moram da se osvrnem na nešto što je započela prethodna Vlada, jedna od retkih, prethodna, mislim na onu 2012. godine, stvari koja daje rezultate, a to jeste investicija „Fijata“. Uveren sam, kao član ove Vlade, da će za vreme našeg mandata ta investicija postati još veća, ali ja ne znam ništa drugo, pokažite gde je otišlo 15 milijardi evra. Gde je otišlo 15 milijardi evra?
Kada je pričano, još dve rečenice, o „Jumku“, od 1700 radnika u „Jumku“ 600 radnika radi u opštim pravnim poslovima i u poslovima van proizvodnje, 600 radnika. Bio bih presrećan da Srbija ima toliku vojsku da jedan „Jumko“ može cele godine da radi samo od proizvodnje uniformi, ali uniforme se proizvode i menjaju u određenom vremenskom periodu, na pet, šest, deset, dvadeset godina. Od toga jedna fabrika ne može da živi. Ako je toliko u tome dobra, zašto nije mogla da radi mnogo više za strana tržišta? Bio bih presrećan da Srbija ima vojsku koju samo FAP svojom proizvodnjom može da snabdeva, ali Srbija ima neuporedivo manju vojsku nego što je to nekada imala Savezna Republika Jugosavija ili SFRJ.
Kada je reč o tome da je sve mnogo gore, da se živi gore, da smo mi krivi za sve, možda je to tako, možda ja kao ministar u ovoj Vladi jesam kriv za sve, možda Vlada jeste kriva za sve, iako je dve nedelje na funkciji. Možda smo krivi za sve, ali pošto smo ovde svi političari, svi se ozbiljno bavimo politikom, nadam se, znamo da političku krivicu i odgovornost ceni narod na izborima.
Građani su 16. marta izašli na izbore i ako je suditi po tome, a pričamo o političkoj odgovornosti, onda je po rezultatu izbora potpuno jasno ko je građanima kriv za stanje u zemlji kakvo je danas.
Ova Vlada ozbiljno pristupa rešavanju problema. Ova Vlada je dala sistemski plan za izlazak iz krize. Radimo na tome koliko možemo da ga ostvarimo. Ako mislite da je dve nedelje bio dovoljan vremenski period da se pokaže rezultat, ja ne znam šta ste vi radili osam godina. Osam punih godina. Osam punih godina u kojima su različite Vlade, od onih koje su gasile banke, da bi oslobodile privredu dugova, a onda oni koje su provodile kriminalne privatizacije, pa sada se vode krivični postupci protiv ministara nadležnih za sprovođenje privatizacije iz tih Vlada, onih koje nisu htele da se bave istragama i procesuiranjima tih kriminalno učinjenih privatizacija.
Sada smo došli do Vlade koja treba da vadi kestenje iz vatre. Ovoj Vladi je narod Srbije, građani Srbije dali šansu i podršku u vidu 208 narodnih poslanika u ovom parlamentu. Ako su takvoj Vladi šansu dali građani kroz 208 poslanika, onda je elementarni red i princip da joj da i onih preostalih 42 poslanika. Mislim da je to najprincipijalnije i najkorektnije bez ikakve demagogije, lažne priče o iskrenosti prema građanima Srbije.
U to ime vas pozivam da i u raspravi o ovom zakonu u pojedinostima kroz vaše amandmane konstruktivno predložite unapređenje rešenja koje nudi ovaj zakon i da za naše građane i našu privredu donesemo najbolje moguće rešenje, najbolje u ovoj situaciji, jer smo nažalost mnoge bolje situacije kao država i građani propustili. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista dvostruki aršini i neprincipijelnost sigurno neće nigde da odvede i tu se u potpunosti slažem. Pogotovo kada imate situaciju gde recimo na jednom delu državne teritorije, gde živi mešovito stanovništvo ili pretežno stanovništvo koje pripada jednoj nacionalnoj manjini, bojkotuje recimo poziv države da se izvrši popis. Onda organizovano pozivate ljude da se ne popisuju, a onda posle nekoliko godina ili u jednom trenutku ste u stanju da manipulišete nečim što je zvanična nepoznanica.
Da smo postupili na takav način vi bi rekli, znate popisalo svega nekoliko hiljada Albanaca u Preševu, zato što su organizovano bojkotovali popis koji je organizovala Republika Srbija. Onda smo mogli da kažemo da po rezultatima toga popisa, tu ne treba da bude ni prekršajni sud. To što se trenutno dešava i u Preševu, i u Bujanovcu kada je u pitanju, neka vrsta reakcije na ovaj predlog zakona, je jedna flagrantna politička manipulcija i pokušaj manipulisanja, dakle i građanima, ali i manipulacija u razgovorima sa republičkim vlastima.
Mislim da sam juče veoma jasno, tokom rasprave, kada smo govorili o prekršajnim i osnovnim sudovima reka da je Predlog zakona jedno izbalansirano kompromisno rešenje koje je u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje sa jedne strane, i potrebama funkcionisanja pravosuđa sa druge strane. I da je ključ tog izbalansiranog rešenja upravo u činjenici što u Preševu će postojati, kao što postoji i danas prekršajni sud, što će u Bujanovcu postojati osnovni sud za Bujanovac i Preševo i što je to sistem koji će moći znatno bolje da funkcioniše.
Sada ovde dolazimo do amandmana koji predviđa osnivanje višeg suda za te dve opštine u jugoistočnoj Srbiji. Primenjujući ovo merilo značilo bi da bi grad Beograd trebalo da ima između pet i deset viših sudova. To bi značilo upravo to. Dajte molim vas da budemo racionalni i da ne koristimo neracionalne argumente, ovde, kada na jedan ozbiljan način razgovaramo o ovako bitnim stvarima. Po ovom pristupu Beograđani su najobespravljeniji. Izašli ljudi i na popis, popisali se svi. Znamo koliko ih ima.
Jesmo li lepo juče razgovarali i rekao sam - jel postoje problemi na terenu, u službenoj upotrebi jezika i pisma u pravosuđu kada su u pitanju dve opštine jugoistočne Srbije u Pčinjskom okrugu? Rekao sam – da, postoje problemi. Zašto ti problemi postoje? Zato što nisu godinama rešavani. Da li je na tome odgovornost države? Jeste u dobroj meri i odgovornost države. Da li radimo na rešavanju tih problema? Radimo na rešavanju tih problema. Ako će neko podiže tenziju u Preševu, u Bujanovcu iz toga razloga što očekuje ultimativno da se prihvate neki zahtevi koji se postavljaju tako da se ucenjuje država. Državu neće da ucenjuje niko.
Ovo govorim zato što sam juče rekao da je moj državni sekretar bio na razgovorima sa predstavnicima svih albanskih političkih stranaka u Preševu i u Bujanovcu. Način na koji je predstavljan zahtev tih stranaka, je način na koji, mi možemo da razgovaramo, ali neće dati rezultata, u to sam uveren. Jel da bi nešto dalo rezultate, na prvom mestu zahteva da dođe do razumevanja između onih koji razgovaraju. Zato vas ja molim da oni što se postavi kao zahtev, zaista bude realno i ostvarljivo.
Ne postoje u Srbiji samo Preševo i Bujanovac. Dajte mi jedan primer gde dve opštine imaju viši sud. Jedan jedini. Da li to igde postoji u Srbiji? Ne postoji nigde. Pogotovo ne postoji formiranje sudova po etničkom principu. Svakako da je radna grupa uvažavala činjenicu da na nekom području žive i pripadnici nacionalnih manjina. To je bio osnovni razlog zašto je radna grupa predložila da bude uspostavljen osnovni sud u Bujanovcu za područje opština Bujanovac i Preševo. Mislim da je to u granicama naših trenutnih mogućnosti dobro rešenje. Dajte da budemo malo realni.

Prvo bih vas zamolio da mi kažete, na osnovu čega neko tvrdi da dole ima 40.000 ljudi. Verujem u podatke koje iznose zvanični organi države Srbije, a to što je neko bojkotovao popis pa se sad češe na sve strane što je to uradi. Da li sam ja pozivao nekoga da bojkotuje popis? Da li sam ja nekoga pozivao na građansku neposlušnost? Ne, nego ćemo državu Srbiju da koristimo kad možemo, a kad nam to smeta, e onda nećemo. Pa ćemo onda da se ne odazovemo na popis da bismo mogli da ucenjujemo, manipulišemo različitim međunarodnim organizacijama, žalimo se na ugrožavanje svojih prava, ali kada nešto treba da se dobije onda je sve u redu.
Dakle, znajući da je popis bojkotovan i činjenice govore, ako vi kažete da postoji preko sedam hiljada učenika u osnovnim školama, da je popisano oko tri i po hiljade ljudi, jasno je da se tu neke stvari ne slažu.
Kao ministar koji je na čelu resora pravde, baratam i podacima koji su sudska statistika i ti podaci kažu da su za opštine Preševo i Bujanovac, da je osnovni sud u Bujanovcu za područje te dve opštine, odlično rešenje. Više nego što broj predmeta i priliv pokazuje, pogotovo u odnosu na zaduženje sudija, ako to posmatramo.
Može to nekome da se ne dopada, ali je to zvanična statistika. Možda neko bojkotuje rad sud, kao što je juče bojkotovao popis, ali to sa jedne strane, bojkot rađa jednu posledicu koja se nekome ne dopada.
Opet kažem, Prekršajni sud u Preševu, a Preševo je jedna od retkih opština koja samo za svoje područje ima Prekršajni sud, ne odeljenje, nego Prekršajni sud, a to niko neće da kaže.
Nisam čuo negde da ste pohvalili, a to je rešenje koje je nasleđeno iz 2008. godine. Dakle, samo jedan sud za područje jedne opštine. Imajući u vidu da je to danas sud, a ne više organ uprave, pa imajući u vidu da se tu nalazi važan granični prelaz, da je prekršajna materija u dobroj meri pokrivena time, ja to negde ne čujem od vas.
Samo slušam priču o diskriminatornoj praksi, o povredi konvencija, o ne znam ni ja čemu.
Možemo da pričamo i o tome, ali ja vas uveravam, ako budemo razgovarali o tome i na tom nivou i na takav način, da oni koji tvrde da je sve to povređeno, ne bi se na kraju baš dobro osećali.
Država Srbija u skladu sa svojim mogućnostima pruža i garantuje prava svojim građanima, bilo da su oni pripadnici većinskog naroda, bilo da su pripadnici manjinskog naroda.
Kako to da ove probleme ima samo jedna manjina na ovom nivou? Postoje uvek problemi, nekada je to problem udžbenika, a nekada službene upotrebe jezika i pisma, a negde je to problem participiranja, odnosno sudelovanja u okviru državnih institucija.
Ovde sam zato što mislim da probleme treba rešavati i uvek ih rešavam u skladu sa svojim mogućnostima i nadležnostima. Pokušaj bilo kakve politizacije i manipulisanja ovako nečim, apsolutno ne stoji.
Već juče sam rekao, Bujanovac je mesto naseljeno koje je toliko blizu Vranja, da bez problema može da se kaže, i dalje može da se ide u Vranje. Ne, mi smo dali u ovom predlogu, biće osnovni sud u Bujanovcu, iako bez obzira na broj stanovnika, jer često broj stanovnika ne ukazuje odmah na veliki broj predmeta.
Ne postoji pravilnost između te dve brojke. Zaista bih bio zadovoljan kada bih video iz Preševa ili Bujanovca, kada bih dobio izveštaj da je neki dobar kandidat došao i polagao ispit za javnog beležnika, položio taj ispit i sutra da može da bude imenovan za javnog beležnika dole, pa da one usluge koje u ovom trenutku pruža sud, odnosno sudska jedinica u nekom od ta dva mesta, najviše, a to vam jesu pitanja različitih overa, da onda građanin može da dođe i da obavi kod javnog beležnika.
Ne vidim te kandidate. Juče smo razgovarali i pričali o sudijskim i tužilačkim pomoćnicima i pripravnicima, lepo sam rekao, biće konkursa, kada sam stupio na funkciju, tražio sam da se prekine sa tim konkursima, jer je bila vrlo loša praksa i mislim da sam onda dao jedno zaista razumno viđenje ovog problema.
Da li treba cela država da stoji dok se ne zadovolje jedna ili dve opštine, da li treba celo pravosuđe da trpi dok se ne to ne zadovolji? Ne. Ovde je dat predlog rešenja i vi možete da kažete, taj predlog se nama ne dopada, mi mislimo da bi to trebalo bolje.
Kada neko drugi bude rukovodio ovim resorom, ja mu dopuštam da kaže tako nešto. Ja mislim da je ovo u ovom trenutku najracionalije i najbolje moguće rešenje. A političke ucene, pa malo odemo u Prištinu po mišljenje i po instrukcije, pa malo dođemo u Beograd da se žalimo predstavnicima međunarodnih organizacija, pa se onda vratimo u Preševo ili Bujanovac pa pokušavamo da ucenjujemo državu, kome će to da donese dobro? Ja mislim da može samo da se vrati ko bumerang. Hoće li to nešto običnom građaninu dole da promeni život? Ja mislim da neće.
Zato vas molim da budemo ovde racionalni, da ovo rešenje koje je ovde predloženo sagledamo iz svih uglova i shvatimo, ovo je u ovom trenutku najracionalnije i najbolje moguće rešenje, a da onda sednemo i razgovaramo lepo, kako to da uključimo pripadnike albanske nacionalnosti koji su završili kao dobri studenti pravne fakultete, koji su položili pravosudni ispit, da ih uključimo u rad pravosudnih institucija, državnih, na području ove dve opštine.
Država Srbija plaća Odeljenje Pravnog fakulteta iz Niša u Medveđi. Drži se nastava na albanskom jeziku, prevod, a što nema profesora Albanaca? Da li je bilo kandidata? Hajde da pogledamo ko je konkurisao za asistentske konkurse ili za profesorska, za vanredne ili redovne profesore u Nišu. Ne znam da li neko može da napadne državu Srbiju i da kaže nešto po tom pitanju, jer je država Srbija pre mnogih okolnih država organizovala nastavu do nivoa doktorskih studija na albanskom jeziku. Osnovala je prvi Albanološki institut na svojoj teritoriji. Osnovala je Akademiju nauka i umetnosti, gde je većina bila akademika albanske nacionalnosti i dok je, susedna Albanija trpela žešći komunistički teror u Hodžino vreme, gde se to albanska intelektualna elita obrazovala? Nije na Marsu, nego u Srbiji.
Koliko je to bilo pametno i dobro, o tome nećemo da pričamo ovde, ali možemo da pričamo na nekom drugom mestu.
Spočitavati Srbiji tako nešto više je nego nekorektno i pokušaj manipulacije u dnevno-političke svrhe. Hvala.

U ime zvaničnog predstavnika predlagača, prihvatamo amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se trudim da odgovorim na sva pitanja koja postavljaju uvažene kolege i koleginice narodni poslanici. Kada bih se javljao na svako pitanje, a ne sačekao jedan trenutak da odgovorim na više pitanja istovremeno, oduzelo bi nam mnogo više vremena. Znajući da postoji jedna poslanička grupa koja naročito zna da se buni zbog toga što mi Poslovnik dozvoljava da govorim duže nego što govore poslanici, evo iskoristiću priliku da odgovorim i na ova pitanja. Dakle, prvo se postavilo pitanje – koji sud će biti nadležan za slučaj da budu procesuirana lica koja su ometala tok izbornog procesa u Kosovskoj Mitrovici, razbijajući glasačke kutije, upadajući na glasačka mesta?
Po Krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije, Republika Srbija je u mogućnosti da sudi i procesuira svakog svog građanina, a delegacijom nadležnosti za postupanje u određenoj stvari može se ovlastiti bilo koji sud koji je stvarno nadležan na teritoriji Republike Srbije.
Drugostepeni bi bio neposredno nadređeni Apelacioni sud u odnosu na onaj sud koji bi sudio u prvom stepenu. Tako da je delegacijom nadležnosti moguće da tu nadležnost dobije i Viši sud u Kraljevu, ili u Nišu. U prvom slučaju drugostepeni bi bio Apelacioni sud u Kragujevcu, u drugom slučaju Apelacioni sud u Nišu. Može da bude i Viši sud u Beogradu, ne vidim prepreke za to, ali u svakom slučaju o toj delegaciji odlučivao bi predsednik VKS, jer je on ovlašćen da to čini.
S obzirom da se po novom zakoniku o Krivičnom postupku sprovodi tužilačka istraga, svojim obavezujućim uputstvom to bi mogao da uradi i Republički javni tužilac kada je u pitanju sprovođenje istrage. To je što se tiče prvog pitanja.
Što se tiče čitavog seta drugih pitanja, koja su počela citatom – uvođenje Briselskog sporazuma, iako nisam taj akt pominjao ni jedan jedini put, osim kada mi je postavljeno pitanje iz jedne poslaničke grupe koja je termin sporazuma uvela pre nešto više od 10 godina u pravni promet i uvela čak i mogućnost potpune derogacije Ustava jedne države političkim sporazumom, kao što je bio Beogradski sporazum koji je zaključen, ako se ne varam 2003. godine, koji je zaključio tadašnji predsednik SRJ, čovek koji se zakleo na Ustav, a onda svojim potpisom na Briselski sporazum sa čovekom koji je svega neku godinu toga bio generalni sekretar NATO-a u vreme bombardovanja SRJ, pa je onda tadašnji predsednik SRJ na jedan politički sporazum zajedno sa nekadašnjim generalnim sekretarom NATO-a stavio svoj potpis i ukinuo SRJ.
Mislim da nemamo ni jedan jedini primer u našoj ustavnoj istoriji da je neko pukim potpisom ukinuo ustav jedne države. Još se radi o nekome ko se na ustav te države zakleo. Još se radi o nekome koga su građani te države na neposrednim izborima birali za predsednika države. Dakle nijedan jedini sporazum nisam pominjao i onaj ko kaže da ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova, javnih tužilaštava ukida sudove na KiM, taj govori neistinu. Ili je čitao zakon delimično. Ili nije hteo da pročita prelazne i završne odredbe tog zakona koje vrlo jasno kažu da do donošenja posebnog zakona koji će regulisati sudsku i tužilačku mrežu na području AP KiM nastavljaju da važe odredbe Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, „ Službeni glasnik RS“ 116/08.
To vrlo jasno piše i sa jednim kolegom poslanikom sam u raspravi u načelu vodio jednu raspravu o tome, gde on tendenciozno, tako je izgledalo, ali neću da verujem u nečiju lošu nameru, delimično čitao te prelazne i završne odredbe, pa mu je nekako promaklo da pročita da kaže da sudovi na teritoriji AP KiM nastavljaju sa radom. Dakle, opet apelujem na one koji su spremni da argumentovano kritikuju Predlog zakona, da sednu da pročitaju Predlog zakona od početka do kraja.
Pomenuta je jedna stvar koja je zaista u vezi sa ovim o čemu se govorilo prethodnih nekoliko minuta, a govorilo se i juče, pa juče nisam odgovorio na to pitanje kolega iz te poslaničke grupe, iz koje upravo i ova pitanja su sada došla. Kaže se da u članu 182. Ustava Republike Srbije se navodi da Republika Srbija ima AP Vojvodinu, AP Kosovo i Metohija, a da se položaj AP Kosova i Metohija reguliše Zakonom o suštinskoj autonomiji koji se donosi po proceduri predviđenoj za promenu Ustava.
Već u narednom članu 183, ako se ne varam, navode se nadležnosti autonomne pokrajine, da se taj korpus nadležnosti koje Ustav propisuje kao izričite nadležnosti autonomne pokrajine odnosi i na AP Kosovo i Metohija koja uživa položaj suštinske autonomije onda se ustavno-pravni položaj AP Kosova i Metohije i AP Vojvodine uopšte ne bi razlikovao. I upravo zbog toga je ustavopisac uveo nešto što nam niko nikada nije razjasnio - šta je pojam suštinske autonomije?
S obzirom da je predviđeno da se ta autonomija definiše zakonom koji se donosi po proceduri za promenu Ustava, ta procedura, tom zakonu daje atribut Ustavnog zakona.
Ustavni zakon je po svojoj snazi, raspitajte se kod pravnika, ravan Ustavu. Njegova ustavnost se ne ceni. Prema tome, ako se Ustavnim zakonom suštinska autonomija definiše na različit način u odnosu na opšte odredbe Ustava kada je u pitanju, recimo, nadležnost autonomnih pokrajina, vi u tom pogledu možete da dotičete i odredbu Ustava prema kojoj je sudska vlast jedinstvena, jer je to Ustavni zakon, ali ne Ustavni zakon koji se donosi zajedno sa Ustavom, jer taj Ustavni zakon koji je kod nas zajedno sa Ustavom donesen ima ulogu prelaznih i završnih odredbi Ustava i govori o tome kako će se Ustav uvoditi u pravni život.
Dakle, mi ovde pričamo o Ustavnom zakonu koji bi suštinsku autonomiju definisao na drugačiji način, odnosno na određeni način, pošto u ovom trenutku ono nije definisano nikako. Koga god da pitate šta je to suštinska autonomija, verujem da neće moći da vam da konkretan odgovor.
Što se tiče onog seta pitanja ko će kome polagati zakletvu, ko će biti čiji sudija, šta će ko raditi, nisam stručnjak za ove političke sporazume, a naročito ne one sporazume kojima se ukida neka država ili derogira neki ustavni sistem, pa možda postoji neko ko je sudelovao u nečemu prethodnom, ko može da prenese ta iskustva. Onaj sporazum koji je pominjan pre moga izlaganja i sporazum koji rešava jedno teško, bolno i rekao bih prioritetno državno pitanje od velikog državnog i nacionalnog interesa za srpski narod, pre svega na Kosovu i Metohiji, ali i za državu Srbiju uopšte.
Mislim da nije korektno ne videvši sebe kritikovati drugog. Mislim da građane treba podsetiti, a građani to itekako dobro pamte kako je Beogradskim sporazumom ukinuta SRJ i ko ga je potpisao i kada neko tako nešto uradi, naravno da može jer svako ima pravo da se zaklinje i u velikog poštovaoca ustavnog pravnog poretka, u velikog legalistu, treba da se seti šta je i sam radio. Beogradskim sporazumom 2003. godine ukinuta je SRJ, potpuno suprotno njenom Ustavu iz 1992. godine, pukom političkom voljom. Niko nije pitao ni Narodnu skupštinu, ni građane ni Ustavni sud, apsolutno niko, a to se dogodilo.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da sam bio više nego jasan. Nije postavljeno pitanje – ko će to da radi na KiM? Da je postavljeno to pitanje, radi političke korektnosti odmah bih mogao da postavim drugo pitanje ili da odgovorim kao što ne bih odgovorio, ali bih odgovorio u toj situaciji tako što bih rekao – isti onaj ko je procesuirao vinovnike martovskog pogroma? A ko ih je procesuirao? Da su to bili organi države Srbije? Nisu i ne bi bilo politički korektno da tako nešto pitam i ne bih pitao zaista. Samo kažem koliko treba dobro odmeriti kada se nešto ceni. Jesam za to da se ljudi koji takve stvari rade procesuiraju. Za to postoji zakonski osnov i naveo sam koji je to zakonski osnov.
Što se tiče priče o tome da sam ja rekao da je bila volja jednog čoveka, ni jedan jedini put ja nisam rekao da je bila volja jednog čoveka Beogradski sporazum, ali sam vrlo jasno rekao da je potpis na taj sporazum stavio onaj koji se zakleo na Ustav države, da će braniti ustavni poredak, teritorijalni integritet i suverenitet SRJ. Nije isto kada dođe i na takav sporazum stavi potpis izabrani predsednik SRJ i recimo visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, a dojučerašnji generalni sekretar NATO odmah do njegovog potpisa. Samo govorim o tome šta je bila čija obaveza i koliko je ko svoje obaveze ispunjavao.
Rekli ste da je u toj državi bio neko ko nije želeo u toj državi da živi. Argument bi na to bio – znate, ne žele ni Albanci da žive u državi Srbiji. Ali, nije to bila suština one priče. Suština one priče jeste da je Ustav iz 1992. godine jasno predvideo kako može da dođe do razdruživanja unutar federacije. To nije ispoštovano, nego je sačinjen jedan politički sporazum. Taj politički sporazum je ukinuo do tada važeći Ustav, omogućio donošenje neke ustavne povelje, a ta ustavna povelja je dovela do toga da Srbija i Crna Gora više ne žive u zajedničkoj državi. Samo sam to pomenuo i mislim da je to bilo na istom nivou korektnosti.
Ako bismo pričali o tome ko želi, a ko ne želi da živi u Srbiji, onda bismo ušli u jednu dublju priču. Na našu veliku žalost, u poslednjih 20-25 godina veliki broj Srba više nije želeo da živi ovde, pa je morao da ode odavde. Složićemo se da je to izuzetno loše.
Vratio sam se na temu koju smo pokrenuli. Dakle, tema jeste organizacija sedišta i područja sudova i javnih tužilaštava i amandman koji je ovde podnet. Upravo po onim odredbama koje je jedan vaš kolega citirao, a citirao je baš te odredbe, i to iz stava 2. jednog člana, Privredni sud u Nišu je i dalje nadležan za područje AP KiM. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne vidim da se jedim, a još manje da sam zao, a ponajmanje da sam ozlojeđen, pogotovo kada se pominju sporazumi i kada se govori o nečemu što nije tema današnje rasprave i kada se spominju neistine, kao što je vršenje eliminacije srpskih državnih organa. Mislim da smo to vrlo dobro pretresli u načelnoj raspravi. I dalje ostajem pri onome što sam tada rekao.
S obzirom da je ustaljeni manir da čak i onda kada se pokaže da nešto nije istina da se to i dalje, normalno politički legitimno, ponavlja, onda ću i ja dalje politički legitimni ponavljati, pa ako i koristim više vremena, to mi dopušta Poslovnik koji je donela većina u Narodnoj skupštini. Ne ova, neka druga, ali dokle imamo to pravo vrlo rado ću da ga koristim. Mogu da odgovorim na jednostavno, a na prosta pitanja uglavnom ne odgovaram. Kako mi zvuči kovanica pravni sistem Kosova, kada to bude na dnevnom redu Narodne skupštine, vrlo rado ću i zdušno govoriti o tome i kao političar i kao pravnik.
Samo sam čuo jednu neistinu koja mi je mnogo zaparala uši, a čak i ako je istina da sam ja ili da je ova Vlada Srbije uspostavila neku granicu, onda mi nije jasno kako to ako ta pod znacima navoda granica, a ja tu nikakvu granicu ne vidim, kako nije mogla srpska policija ili srpska vojska u martu 2004. godine da pređe tu nedavno uspostavljenu granicu pa da interveniše i zaštiti svoj narod prilikom divljanja albanskih terorista na KiM? Kako to da tu granicu koju smo mi uspostavili isti ti državni organi nisu mogli da pređu 2008. godine kada je neko jednoglasno proglasio nezavisnost? Ko je uspostavio?
Uspostavljanju te, kako vi rekoste – granice, doprineo je onaj koji je svedočio o onom sporazumu koji smo malo pre pomenuli. Svedok sporazuma tada, generalni sekretar NATO-a. Obično za svedoka uzimate onoga u koga imate puno poverenje. E, taj je doprineo da se povuče ta granica. Vi kažete granica, ja bih rekao – administrativna linija.
Pročitajte zakon od početka do kraja, pa ćete videti da ovaj zakon ne ukida ni prekršajni, ni osnovni, ni viši sud, niti osnovno i više tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici, niti nadležnost Privrednog suda u Nišu za područje čitave Pokrajine, niti nadležnost Apelacionog suda u Nišu, niti nadležnost Upravnog suda u Beogradu. Zahvaljujem.

Samo jedan kratak odgovor, biće kraći sigurno od dva minuta.
Pošto se sve vreme govori o nečemu što nije predmet današnje rasprave, a to je ukidanje državnih institucija. Sećam se da je neko početkom 2000. godine ukinuo Pokrajinsko izvršno veće. Mislim da je to bila prva institucija države Srbije koju je neko ukinuo. Nije tu, nažalost, narodni poslanik Zoran Anđelković koji je bio predsednik tog Izvršnog veća, pa da nam nešto kaže o tome, ali sećam se ko je tada bio na vlasti. Uveren sam da će ga istorija, i te kako, zapamtiti.

Dovoljno je pročitati član 12. i videti da je predviđeno da postoji organizacija sudova i tužilaštava u AP Kosova i Metohije. Da toga člana nema, to što ste vi govorili, bilo bi argumentovano, a pošto ovo jeste argument, pošto je to argument koji stoji u ovom predlogu zakona, verujem da možete da ga pročitate i da vidite. Koliko sam video, slični su predlagači amandmani koji su predvideli da se taj član briše.