Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, verovatno nisam dobro shvaćen ili moje reči nisu u celini saslušane i protumačene.
Prvo, opet ponavljam, ja nisam prepoznao ni u jednom jedinom slučaju govora otpor prema privatizacionom procesu. Ako dolazite iz mesta u kojem je radilo preduzeće prilično dobro, u kojem je bilo zaposleno 1000 ljudi, država sprovela privatizaciju tog preduzeća, privatizacija se svela na sečenje mašina u staro gvožđe, prodaju hale i korišćenje placa kao građevinskog zemljišta, a neko je protiv toga, ja sam prvi protiv takve privatizacije, jer države nije bilo da iskontroliše privatizacioni ugovor. Ako je to protivljenje privatizaciji, prvi sam protiv toga. Dakle, prvi sam protivnik takve privatizacije.
Kolege poslanici i ja lično govorili smo o tome da je ovde privatizacija sprovođena na jedan izuzetno loš način, koji je često bio suprotan zakonu. Da li je to bio cilj zakonodavca 2001. godine? Želim da verujem da nije bio. Želim da verujem da je zakonodavac tada imao dobru nameru. Ali, nažalost, ta dobra namera se u realnosti istopila. Dokaz da su privatizacije često sprovođene loše, jeste da nam se u istim krajevima dešavalo da dođe čovek kao investitor, nažalost retko, otvori privredno društvo, odnosno fabriku koja se bavi identičnom delatnošću i ostvari uspeh.
Postavljamo pitanje – da li je bilo neophodno da se u potpunosti uništi ono što je postojalo, pa da neko dođe iznova to da radi? To je pitanje za ekonomiste, neću sada da ulazim u to. Nijedan jedini put se nisam protivio privatizaciji. Odmah da vam kažem, sve čime gazduje država, a duži niz godina proizvodi isključivo gubitke, je nešto što mora da se privatizuje, pa šta god to bilo. Samo je pitanje kako tome pristupiti. Da li uz određeni vid konsolidacije sanacije tih preduzeća, podići vrednost njima, pa ih prodati po boljoj ceni, ili ih prodavati odmah? To je već nešto drugo, drugo pitanje.
Istina je, naveo sam dobar primer Vlade od 2008. do 2012. godine, kada je u pitanju investicija „Fijata“, ali sam isto tako naveo da je u vreme te Vlade dve trećine ovih preduzeća došlo u restrukturiranje. Od 164 preduzeća, preko 100 ih je tada odlukom Agencije za privatizaciju uvedeno u proces restrukturiranja, dve trećine tih preduzeća.
Hajde da gledamo obe strane medalje. Ja ću reći i truditi se da uvek kažem onako kako jeste. „Krivo sedi, al pravo besedi“, kaže naš narod. Dakle, da li je „Fijat“ dobar? Jeste. Da li je dobro što je preko 100 preduzeća samo u 2010. i 2011. godini uvedeno u restrukturiranje? To nije dobro. Nažalost, imali smo taj jedan „Fijat“ za koji je bilo potrebno nekoliko godina vršenja vlasti. Onda smo imali posle jedne godine „Er Srbiju“ kao rezultat. Mislim da smo time kao Vlada pokazali veću efikasnost. Dajte da ovde budemo potpuno otvoreni i iskreni. Da li smo protiv privatizacije generalno kao vida vlasničke transformacije? Nismo.
Da li smo protiv sprovođenja privatizacija na način kako je to vršeno u dugom nizu godina? Najproblematičnije, najgore ako hoćete kada u Vladi nije bila ni stranka kojoj propadate vi ni stranka kojoj propadam ja, dakle, od 2004. do 2007. godine. Kada pogledate koja su to preduzeća gde je ugovor o privatizaciji raskinut. Doći ćete do zaključka da su to preduzeća koja su i tada privatizovana. Poreklo problema možemo da analiziramo stalno i dugotrajno i da nikada ne završimo tu debatu. Dajte, da sada rešimo te probleme.
Suština vašeg amandmana jeste da se produži rok za još nekih mesec i po dana, ako se ne varam otprilike tako negde, pa rečeno je do kraja ove godine, otprilike mesec i po dana. Suština našeg predlaganja izmene zakona jeste da tamo gde smo dosadašnjim mukotrpnim radom i to je ono gde se mi razlikujemo, u to vi kažete šest meseci Vlada nije radila ništa. Pa to nije tačno, da šest meseci Vlada nije radila ništa mi ne bismo ovde mogli da pričamo o tome da imamo zaista realnu mogućnost da problem FAP-a rešimo. Da Vlada nije radila ništa danas ne bi postojala ta mogućnost i ne samo u slučaju FAP-a, već i u čitavom nizu drugih preduzeća od kojih ćemo možda uz velike muke uspeti, uveren sam uspeti neka da spasimo. A da li ćemo tamo gde do sada nismo uradili ništa, odnosno nismo uspeli da ostvarimo bilo kakav napredak, da li ćemo to uspeti da uradimo u tih 45 dana dodatnih, ne verujem. Dakle, ne verujem da ćemo uspeti da to uradimo.
Dajte ono gde smo neki napredak, neki pomak u privlačenju dolaska stranih investitora učinili. Dajte, da damo šansu tome i da u tome uspemo. To je suština ove zakonske izmene.
A da li smo mi u potpunosti protiv privatizacije. Kao što ste i sami lepo citirali, odnosno parafrazirali deo ekspozea predsednika Vlade, naravno da nismo. Ali, na onakav način kako je to rađeno u dugom nizu godina za nama, pod ovim ili onim vladama, svejedno, nismo ni za to. Ako bismo privatizaciju preostalog državnog vlasništva u određenim privrednim društvima, velikim kompanijama sprovodili na način na kakav je to vršeno u dugom nizu godina pre ove Vlade bojim se da bi se danima ili nedeljama merio naš opstanak na ovoj funkciji, jer takav način privatizacije je nešto apsolutno neprihvatljivo.
Koliko smo imali pokušaja, ne znam da li neko može da mi nabroji 10 slučajeva u Srbiji da smo neko društveno preduzeće gledali da ozdravimo pa da ga onda prodamo. Ne, rađene su suprotne stvari. Namerno je ojađivan kapital i vrednost imovine nekog preduzeća da bi bilo što jeftinije prodato. Zato sam juče, kada sam govorio o tome, zato sam i pomenuo slučaj da smo odmah prodali preduzeća koja su donosila novac, što nije bilo teško prodati u svakoj državi. Da li sam se ja protivio tome što je izvršena privatizacija, recimo, cementara? Ne, samo mislim da je mogla da ide u nekom drugom, boljem trenutku.
Dakle, ne protivim se tome što je to urađeno, protivim se tome što smo neplanski pristupili privatizaciji i to upravo u onom delu, u onom periodu kada sam rekao da je neka druga Vlada bila u mandatu. Protivio sam se neplanskoj, recimo, prodaji industrijskih kompleksa koji su od izuzetne važnosti za odbranu i bezbednost zemlje. Zato što prilikom tih privatizacija nismo taj interes od vitalnog značaja za državu zaštitili što govorim da plansko postupanje u takvim slučajevima apsolutno nije postojalo.
Recimo, izuzetan je značaj za odbranu i bezbednost države u valjaonici bakra u Sevojnu. Dakle, to je preduzeće koje u toj oblasti, a verujem da će se i gospodin Šutanovac tu složiti sa mnom, ima i te kako veliki značaj. To je odjednom prodato. Danas to preduzeće ima ozbiljne probleme. Zapadanjem tog preduzeća u ozbiljne probleme ugrožene su odbrana i bezbednost zemlje, ali o tome je trebalo da se razmišlja onog trenutka kada je to preduzeće prodavano, a očigledno nije. Onda dolazimo u situaciju da nam neke oblasti, neke stvari koje su od vitalnog značaja za funkcionisanje zemlje budu i te kako ugrožene.
Setite se, svojevremeno privatizovana je hemijska, mislim hemijska industrija Župa. U jednom trenutku smo izgubili proizvođača u zemlji i u regionu komponenti za prečišćavanje vode. Onda smo obezbeđivanje kvalitetne pijaće vode za sve građane Republike Srbije jednostavno doveli u pitanje. Dakle, podsećam samo na slučajeve koji su mi pali napamet, a takvih slučajeva je koliko god hoćete.
Mislim da bi svako razuman, posle tog našeg gorkog iskustva kao države trebalo da bude protiv sprovođenja privatizacija na takav način gde se ne uzme u obzir bukvalno svaki aspekat važnosti jednog preduzeća za grad, okrug, pokrajinu ili ako hoćete čitavu državu. Zato što se tako postupalo neke druge vrednosti smo dovodili u pitanje. Mislim da je ovakav stav apsolutno korektan prema svima kojoj god Vladi da smo pripadali ili pripadamo.
Žao mi je što juče niste bili tu kada sam rekao, kao građanin ove zemlje, kao Srbin – ja sam ponosan kada naš vojnik nosi uniformu koja je napravljena ovde. Ništa nemam protiv toga, ili poštar, službenik Pošte, ali nažalost danas imamo državu u kojoj živi sedam miliona ljudi, nešto više od sedam milioni ljudi čija je vojska znatno manja nego što je nekada bila vojska neke veće države u kojoj smo bili. Takva preduzeća ne mogu da rade samo od proizvodnje uniformi za našu vojsku. Da je više rađeno na jačanju „Jumka“, da može tržišno da posluje, da nisu odlazile samo subvencije da ga podrže i da imate strukturu zaposlenih gde gotovo jedna trećina je administrativno osoblje i pomoćno osoblje, uopšte nisu angažovani u proizvodnji. Da se više i smislenije razmišljalo o tome i tome pristupalo, dakle, da li je sporno jednog jedinog trena što je to radio FAP ili „Jumko“ ili neka druga firma za našu vojsku apsolutno nije. Problem je sve to je bilo kratkog daha.
To je naš najveći problem. Nažalost, kratkog daha. Nije sporno, ja kažem, ova Vlada ima podršku, ima volju, ima hrabrost da ovaj problem uzme i da ga reši. On mora da se reši. Ne budemo li ga rešavali gomilaju se problemi i problemi, ali dajte onda, kao što reče koleginica Čomić, ponesemo odgovornost za javno izgovorenu reč, da budemo svesni da ovo ne sme da bude ni tema, ni poligon za političko prepucavanje već za rešavanje problema. A da bismo rešili taj problem, počeli da ga rešavamo, da bismo ga rešili moramo da donesemo ovu izmenu zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Govoriću o amandmanu, ali s obzirom da sam ovde predstavnik predlagača, a to je Vlada Republike Srbije, moja je obaveza da stanem u zaštitu Vlade u onim delovima gde je izrečeno nešto što je nepotpuno ili netačno.
U potpunosti poštujući ono što je prethodnik govorio, dat je primer, odličan primer, da je država kupila deo akcija u „Telekomu“. Da ne zaboravimo, „Telekom“ je i pre toga bio u većinskom vlasništvu države i ne sećam se nešto mnogo primera gde je prodato 49% udela u vlasništvu kapitala, kao što je to urađeno 1997. godine sa „Telekomom“. Da li neko može da mi da još primera gde smo kao država prodali manjinski paket akcija, uspešno ga prodali? Srbija je tada prodala 49% akcija, a zadržala 51%.
Demantujte me argumentovano. Gde se sporimo i vrtimo se u krug? Pričajući o FAP-u i „Jumku“, kažete da je funkcionisalo. Isto tako možemo da odemo i do 2000. i za nešto drugo da kažemo – to je funkcionisalo. Ali, nije funkcionisalo održivo. To je naš problem što nešto nije održivo funkcionisalo jer da je održivo funkcionisalo to bi bez subvencije države moglo da funkcioniše i dalje.
Konkretan problem preduzeća u restrukturiranju jeste što oni bez subvencija države ne mogu više da funkcionišu. Nekoga od tog trenutka funkcionisanja bez subvencija dele svetlosne godine, a nekoga deli zaista malo. To malo je potrebno postići u ovom narednom periodu kako bismo ih izvukli iz dubioze.
Kada sam rekao – prodavano je nešto što je bilo vredno, nije sporno, lakše ćete naći kupca za ono što je vredno, ali je to pokazatelj da koncept privatizacije nije bio planski smišljen, jer je nekada dobro da ono što donosi novac držite i dalje u svom vlasništvu, jer ne pravi gubitke. Odatle ćete moći da zaradite novac koji ćete moći da upumpate negde na neko drugo mesto da bi i taj drugi počeo da proizvodi dobitak, a ne gubitak.
To je naša razlika u pogledu na suštinu. Još jednom kažem, ne dovodimo uopšte u pitanje da li je trebalo sprovoditi privatizaciju ili ne, da li je treba sprovoditi, pitanje je kako? Zaista sa namerom da ne stvaramo replike, razumeli smo se oko ključnih stvari. Mislim da je bilo potrebno da odgovorim. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da vam ukratko predstavnik Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji, koji je podnela Vlada, da vam ukažem na razloge koji nalažu potrebu njegovog donošenja po hitnom postupku i pružim objašnjenja o rešenjima koja ovaj predlog zakona sadrži.
Naime, važećom odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji propisano je da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može nad subjektom privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.
Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije od 14. novembra 2013. godine utvrđeno je da je navedena odredba Zakona o privatizaciji u nesaglasnosti sa Ustavom, imajući u vidu da je imaocima potraživanja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju ograničeno pravo na imovinu, kao i da je restrukturiranje od mere ograničenog trajanja postala dugotrajna mera koja nije dovela do privatizacije sa jedne strane, niti je omogućila likvidaciju subjekata u restrukturiranju sa druge strane, čime su poverioci u dužem vremenskom trajanju onemogućeni da namire svoja potraživanja.
Ustavni sud je, u skladu sa članom 58. Zakona o Ustavnom sudu, odložio objavljivanje svoje odluke kojom je utvrdio neustavnost odredbe člana 20ž stava 1. Zakona o privatizaciji za šest meseci od dana njenog donošenja, što znači da će 14. maja 2014. godine, kada odluka Ustavnog suda bude objavljena, predmetna odredba Zakona o privatizaciji prestati da važi.
Obzirom da postoje tačno 164 preduzeća koja se još uvek nalaze u postupku restrukturiranja, postoji realna opasnost da se usled objavljivanja odluke Ustavnog suda, nastavljanjem prekinutih postupaka prinudne naplate, u potpunosti izgubi smisao postupka restrukturiranja preduzeća i značajno umanji vrednost njihove imovine, čime bi se smanjio broj poverilaca i obim potraživanja koji se mogu naplatiti od preduzeća u restrukturiranju.
Pored toga, iz razloga nepostojanja objedinjene evidencije o tome koliki su dugovi preduzeća u restrukturiranju, prema kojim poveriocima, kao i koji su se poverioci već naplatili kroz postupak prinudne naplate, postoji opasnost da nakon objavljivanja odluke Ustavnog suda u postupku prinudne naplate određeni poverioci naplate svoje potraživanje u celosti ili više od dosuđene sume, a da drugi poverioci istog preduzeća u restrukturiranju ostanu nenamireni, čime se poverioci dovode u nejednak položaj.
U tom slučaju postoji opasnost da oni poverioci koji se ne namire u postupku prinudne naplate tuže Republiku Srbiju pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, sa obrazloženjem da Republika Srbija nije obezbedila jednako namirenje svih poverilaca preduzeća u restrukturiranju i da na osnovu navedene argumentacije Evropski sud za ljudska prava donese presudu da je takva predstavka dopuštena, te obaveže Republiku Srbiju na isplatu naknade štete.
Imajući u vidu potrebu da se izbegnu štetne posledice koje su nastale usled objavljivanja odluke Ustavnog suda, Vlada je predložila izmene Zakona o privatizaciji, koje bi trebalo da budu usvojene u Narodnoj skupštini i da stupe na snagu pre 14. maja 2014. godine kada se objavljuje odluka Ustavnog suda.
Članom 1. Predloga zakona menja se član 20ž Zakona o privatizaciji, tako što se od važećeg člana zakona zadržavaju samo dva stava koja nisu sporna sa stanovišta ustavnosti. Odlukom Ustavnog suda osporeni stav 1. član 20ž Zakona o privatizaciji i drugi stavovi ovoga člana koji su u vezi sa njim prestaju da važe stupanjem na snagu Predloga zakona, čime se ide u susret odluci Ustavnog suda.
Sa druge strane, članom 2. Predloga zakona koji predstavlja prelaznu odredbu obezbeđuje se jednak tretman svih poverilaca tako što se određuje rok od 30 dana od dana stupanja na snagu Predloga zakona za dostavljanje zahteva za isplatu potraživanja koje poverioci preduzeća u restrukturiranju dostavljaju Agenciji za privatizaciju, koja je u narednom roku od 90 dana dužna da evidentira sve zahteve i dostavi poveriocima predlog za namirenjem potraživanja, nakon čega se po proteku roka od 30 dana mogu nastaviti postupci izvršenja ukoliko poverioci imaju interes za takav način namirenja potraživanja.
Predloženim zakonskim rešenjem stvara se mogućnost da se u zakonom propisanim rokovima kroz realizaciju strateških partnerstava ili privatizaciju sa već zainteresovanim investitorima očuvaju ona radna mesta iz preduzeća u restrukturiranju koja imaju tržišnu perspektivu. Procena je da za nemali broj ovih preduzeća postoje zainteresovani investitori koji bi nastavili proizvodnju, a da u slučaju da se ne usvoji predložena zakonska intervencija ne bi više postojao interes investitora da ulažu u već postojeću proizvodnju.
Takođe, ističem da se rešenja iz Predloga zakona odnose na mali broj preduzeća, njih ukupno 164 u odnosu na ukupan broj preduzeća koja su već privatizovana ili će biti privatizovana njih više od 3.500, a da se upravo radi o strateški značajnim preduzećima za region u kome se nalaze i preduzećima sa velikim brojem zaposlenih. Važno je istaći činjenicu da se Predlogom zakona obezbeđuju ustavnost, pravna sigurnost, kao i završetak procesa restrukturiranja preduzeća u privatizaciji.
Na kraju bih vam se zahvalio na pažnji i izrazio nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji biti usvojen u danu za glasanje. Hvala vam na pažnji.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam se trudio da pažljivo slušam izlaganja ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa i da zabeležim, a onda i da odgovorim na neke kritike koje su izrečene na današnju temu dnevnog reda – izmenu Zakona o privatizaciji.
Na žalost, izostale su ozbiljne kritike ili argumentacija za ozbiljne kritike ovog predloga zakona o izmeni Zakona o privatizaciji. Cela priča se svela na nekoliko kritika.
Prva kritika - zašto Narodna skupština zaseda subotom? Mislim da je svakome ko gleda televizijski prenos i ko je prisutan ovde vidljiva jedna promena, a to je da za razliku od prethodnih saziva Narodne skupštine u toku rasprave o nekom predlogu zakona sala za sednice je gotovo puna, i to je puna u subotu, a ja verujem da je to dokaz jednog visokog nivoa ozbiljnosti koju i narodni poslanici, i predstavnici Vlade pokazuju u svome radu. Nema ništa protiv toga što se održava Narodna skupština, odnosno sednica Narodne skupštine subotom i podržavam predsednicu Narodne skupštine koja je zakazala sednicu za današnji dan.
Druga kritika, koja se spočitavala, jeste da je ovde reč o tehničkom zakonu, a zaboga očekivali smo reformske zakone. Ovde se radi o situaciji koja je tehnički preduslov da se donose reformski zakoni. Nikome od nas, koji smo članovi Vlade RS, ne pada na pamet da zadržavamo bilo kakav status kvo. Ovde je suočavanje sa jednom nužnom posledicom lošeg vođenja politike u dugom nizu godina.
Slušajući pažljivo kolegu Martinovića, od tih 2266 preduzeća, ako se ne varam, preko 1300 preduzeća je privatizovano u godinama 2002, 2003, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011. Dakle, više od polovine.
Jedna koleginica je rekla da su za dobru privatizaciju falili dobri zakoni. Podržavam tu izjavu i samo ću je dopuniti, ali je falilo i poštenje onih koji su sprovodili privatizaciju i falio je efektivan i dobar sistem kontrole sprovođenja privatizacije.
Ako ste pažljivo pratili koja su to preduzeća privatizovana uspešno, molim da mi neko navede neku zemlju u kojoj su propale cementare, osim ako su imale potpune diletante u svom rukovodećem kadru…
(Aleksandar Martinović, s mesta: Farmaceutske kompanije.)
…ili farmaceutske kompanije ili kompanije za proizvodnju cigareta, odnosno duvana.
Podsetiću na nešto što će se nekome dopasti, nekome se neće dopasti, ali u jednom mnogo boljem Zakonu o privatizaciji, koji je imao jednu veliku manu, s kraja devedesetih godina firme koje su tada privatizovane, mnoge od njih i dan danas su aktivne. Hoćete da kažete da nije tako? Velika mana toga zakona je bilo izostavljanje obaveznosti te privatizacije i tu možemo da se složimo.
Čuli smo primer da je u jednoj godini privatizovano preko 700 privrednih društava, u 2003. godini koja je kobna po mnogo čemu za modernu istoriju Srbije.
Postavljeno je pitanje da li će Vlada razmisliti o nekoj opsežnijoj, detaljnijoj izmeni Zakona o privatizaciji? Neće razmišljati o izmeni. Vlada planira da predloži Narodnoj skupštini, a Narodna skupština da donese potpuno novi Zakon o privatizaciji, kao i novi Zakon o stečaju, novi Zakon o radu, kao i novi Zakon o planiranju i izgradnji, kao i novi Zakon o državnim službenicima i čitav set novih zakona koje ćete u toku ovoga leta dobiti, o njima odlučivati, razmatrati ih, i nadam se, usvojiti.
Da li je velika investicija i investicioni podvig u jednoj godini ako imate prodaju jedne kompanije, kao što reče uvaženi kolega Martinović, po ceni od blizu milijardu, i da se hvalite time kao velikom stranom investicijom? Postavite pitanje toj kompaniji koja je ušla na tržište Srbije – koliko je zadovoljna onim što je kupila? Koliko je zadovoljna funkcionisanjem onoga što je kupila i da li je verodostojno sve ono što je predstavljeno toj kompaniji da se prodaje?
Neko je rekao u svojoj raspravi, moram da se osvrnem na to, ne želim da to ostane neodgovoreno, da je broj penzionera nadmašio broj zaposlenih. Istina je. Da li je moguće da se penzije pune samo iz budžeta? Ko je to započeo da radi u Srbiji? Ko je počeo da se zadužuje da bi isplaćivao penzije? Ko je počeo da uzima kredite da bi nekome isplatio penziju, ili platu?
Želim pred građanima Srbije da budem potpuno iskren i otvoren. Neko je rekao, možda je to rekao i nenamerno, u ovim preduzećima radi gotovo 60 hiljada, 56 hiljada radnika. Da li iko od vas veruje da 56 hiljada ljudi radi? Koliko je od ovih preduzeća i od ovih radnika onih koji fiktivno rade? Koliko je? Koliko imate preduzeća u kojima se ljudi vode kao zaposleni, a ne rade ništa? Da li želi neko o tome da govori?
Upravo zato što smo u jednoj apsolutno nerealnoj situaciji, životnoj, ne želimo da žmurimo pred tim, ne želimo da ćutimo, ne želimo da pričamo da je to samo problem koji je napravio neko drugi. Mi želimo problem da rešimo. Taj problem jednom mora da se reši.
Tumor je u početku dobroćudan. Imali su priliku da ga rešavaju neki drugi. Onda je počeo da narasta i postao je zloćudan. Bolestan čovek kad ode kod lekara, ne pričaju mu o šminkanju, već mu pričaju o teškoj terapiji kojoj mora da bude podvrgnut ako misli da ozdravi.
Pred nama je čitav niz bolnih i teških i mera i poteza, ali to nisu mere koje vode u beznađe, nego nešto potpuno suprotno tome. To su mere nakon kojih moramo da se nadamo nečemu. Naš narodni pesnik kaže – vaskrsenja ne biva bez smrti. Ili jedan naš savremeni književnik – najgušći je mrak pred zoru. Kada vam se čini da je nešto najteže, a morate da preduzmete, znajte doći će dobro posle toga.
Ova Vlada je prva Vlada koja iznela sistemski plan za rešenje izuzetno složenih problema koji su nastali nebrigom mnogih vlasti, mnogih Vlada, mnogih režima. Da li su to Vlade koje su bile na vlasti devedesetih, da li su to Vlade koje su bile na vlasti dvehiljaditih? Svaka po malo, svaka na određeni način. Da li i 2012. godine? Jeste i 2012. godine. Jeste i 2012. godine, nemam problem da kažem to. Svaka Vlada je birana sa određenim kapacitetom. I oni koji su rekli da nije trebalo da imamo izbore ove godine, tek sada treba da shvate da i te kako trebalo da imamo. Jer, samo ovakva Vlada i samo ovakva poslanička većina može da sprovodi teške, nepopularne, bolne, ali najozbiljnije i nužne reforme. Kamo sreće da je neko u prošlosti iskoristio podršku koju je imao da nešto učini.
Kada pogledamo šta smo privatizovali, prvo smo privatizovali ono što je državi donosilo najviše prihoda. Ono što je državi donosilo najviše prihoda to je država prvo uzela i privatizovala. Onda je ono što nije donosilo ništa, već je donosilo gubitke smo ostavili u zabranu države i sada ćemo kao o tome da brinemo i o tome kao brinu od 2000. godine pa na ovamo svi. Kako brinu? Tako što ljude drže u fikciji da su zaposleni, tako što u Srbiji imate apsurd da se čovek vodi kao zaposlen i prima platu a ne radi ništa. Možemo da pričamo zašto je do toga došlo. Možemo da pričamo o odgovornosti sistema za to. Možemo da pričamo o odgovornosti pojedinaca za to.
Istina je. Dobro rade cementare. Ali, cementara jedna koja je dobro radili i 2000. godine je i tada bila neka vrsta faktora socijalne stabilnosti u gradu gde je zapošljavala 3200 ljudi, a danas ih zapošljava 230. Da li je to neodrživo? Jeste.
Moram da spojim i lepo i korisno i u ovoj priči itekako korisno. Dokaz da je sistem sprovođenja reformi u Srbiji bio apsolutno naopak jeste način sprovođenja privatizacije i ulaska u reforme. Da je neko državi Srbiji želeo dobro ne samo rečima, već i svojim delima, on bi recimo još te 2001. godine, kao što je postojao apel ljudi iz tadašnje vlasti, prvo sproveo reformu pravosuđa, jer da je urađena dobra reforma pravosuđa znate kada bi bilo i jedne jedine pogrešne ili kriminalne privatizacije? Ali, to nije urađeno tada, već su sprovođene te i takve privatizacije, a onda u trenutku kada to nije bilo sankcionisano neko je rekao da ne rade sudovi, ne rade dobro. Jeste li to znali i onda kada ste počeli da privatizujete?
Falili su bolji zakoni. To je istina. Naš usud je što smo upravo u ovoj oblasti, ako je privatizacija u pitanju, bili svedoci da smo jedan bolji zakon zamenili jednim lošijim zakonom. Falilo je mnogo više poštenja u postupanju državnih organa koji su bili nadležni da sprovode privatizacije. Počeli smo da privlačimo strane investitore aktivno tek u onom trenutku kada smo videli da nam privatizacija ode u nekom potpuno drugom smeru, pa smo onda nenamenski trošili novac po nekoliko puta za istu stvar, a potpuno bezuspešno.
Kao što reče jedan kolega iz opozicije, sa čijom rečenicom se itekako slažem, da se okrenemo budućnosti i to itekako poštujem.
Moramo da znamo šta smo nasledili, moramo da znamo od čega potičemo i moramo da znamo na čemu se zasnivaju naši problemi. Jer, znate, isključiva priča o budućnosti, isključiva, bez pomena onoga što je uzrok sadašnjice, to vam je kao da detetu pričate - apsolutno je nevažno ko su ti roditelji, ko su ti baba i deda, što si ti takav kakav jesi i što si u situaciju u kakvoj jesi. E pa nije nevažno. Moramo da znamo uzrok problema, ali ne da se vrtimo u krug, jer problemi su postajali i 2001. godine kada je zakon donet. Da nisu postojali, zakon ne bi bio ni donešen.
Naš najveći problem jeste sprovođenje zakona. Možemo doneti u Narodnoj skupštini najbolje moguće zakone, ali ako ih ne budemo sprovodili na dobar i valjan način, onda nam se neće pisati dobro. Ovde su donošeni dobri zakoni, nekada bolji, nekada lošiji, ali su ti zakoni sprovođeni loše. Na Narodnoj skupštini je bilo tada i da kontroliše sprovođenje tih zakona. Pitanje je koliko je ona to radila. Ovaj zakon je tehnički preduslov da se uđe u donošenje reformskih, sistemskih zakona, bez kojih poboljšanja tržišnog, privrednog, investicionog ambijenta u Srbiji neće biti.
Zahvaljujem vam se na početnom delu raspravi i spreman sam da u nastavku zaista argumentovano razgovaramo o svemu.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo nečuveno. Dakle, imate pred vama Predlog zakona o izmeni jednog zakona, postupa se po odluci Ustavnog suda Republike Srbije, a neko već sada daje sebi za pravo da ocenjuje ustavnost toga predloga zakona o izmeni zakona. Mislim da je Ustav Republike Srbije apsolutno jasan kada kaže ko ocenjuje ustavnost opštih akata. Dakle, to može da uradi jedino Ustavni sud.
Mislim da je neozbiljno reći za Predlog zakona ovde u proceduri, Predlog zakona o kojem je svoje mišljenje, a dobili ste, imam i ja to mišljenje ovde, dao Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Ovde je i predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Kaže se u izveštaju tog odbora da je Odbor razmotrio Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji koji je podnela Vlada u načelu i smatra da je Predlog zakona u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. Onda neko sebi da za pravo, ne da pravo, normalno, narodni poslanik ima pravo da govori ono što misli i ono što hoće i ne odgovara za to mišljenje koje iznese ovde, ali reći da je nešto neustavno, da je predlagač hteo neustavno da postupa, on bi mogao samo da zameni red reči u postojećem članu 20ž, ovde ga prosledi preko Vlade, kao predlagača u Narodnu skupštinu na razmatranje i usvajanje i ponaša se kao da se ništa nije dogodilo.
Molim vas da dobro pročitate ovaj predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji i da vidite da se time ne izigrava odluka Ustavnog suda. Glavna obaveza između ostalog svodi se na evidentiranje svih potraživanja. Mislim da je koleginica Batić govorila u svom izlaganju kada je rekla da smo do sada imali situaciju da su investitori kupovali subjekta privatizacije i dobijali ga u sasvim drugom stanju od onog stanja koje je predstavljeno prilikom sklapanja ugovora.
Hajde da vidimo koja su to potraživanja. I ako se ne varam, a nekoliko narodnih poslanika je to pomenulo u svojim raspravama, ubedljiva procena je da je ubedljivi procenat potraživanja da su to potraživanja države. Dakle, s jedne strane imamo ljudski faktor, imamo radnike koji su zaposleni u tim preduzećima i o čijoj sudbini niko nije suštinski hteo da vodi brigu u prethodnom periodu, od pet, deset, petnaest, dvadeset i pet godina. Dakle, suštinski niko nije hteo da se bavi tim pitanjem.
Hajde da se stavimo u sledeću situaciju. Imamo odluku Ustavnog suda. Bez ove izmene ona proizvodi svoje efekte 14. maja. Ja postavljam pitanje svakome od vas – ako mi sedimo ovde skrštenih ruku, šta će da se dogodi? Šta će se desiti sa tim preduzećima u restrukturiranju, sa njihovom imovinom?
Treba nam jedno pravo, suštinsko, sistemsko rešenje za ovaj problem. Takvo rešenje, apsolutno sam saglasan, ne dobija se kroz jednu tehničku izmenu zakona, kroz zakon o izmeni Zakona o privatizaciji koji se sastoji od dva člana.
Niko ovde ni narodne poslanike, ni građane koji prate skupštinsko zasedanje ne ubeđuje da će ova dva člana da reše njihove probleme. Daleko od toga. Ova dva člana omogućuju da donesemo sistemsko rešenje njihovih problema kroz donošenje potpuno novog zakona o privatizaciji.
Možemo mi da se slažemo ili ne slažemo oko ove teze. Građani su presudili. Neko je dobio podršku od 208, neko od dva glasa. Molim vas, dajte priliku da ovo što smo građanima obećali da ćemo da uradimo, da ćemo i da uradimo. Mislim da je to više nego fer.
Možemo da se ne slažemo u nečemu, ali takođe mislim da je skandalozno, molim vas, pominjati hapšenje sudija Ustavnog suda zbog toga što su doneli odluku kakvu su doneli.
Vi ste rekli da sam ja rekao „štetne posledice“. Ja sam rekao da bi štetne posledice mogle da nastupe ukoliko ne bismo doneli ovaj zakon, što znači da ovaj zakon omogućava sprovođenje odluke Ustavnog suda, jer ni u jednom jedinom delu ovaj zakon ne dira u suštinu odluke Ustavnog suda.
Da li ovde ovaj zakon pravi diskriminaciju među poveriocima? Ne pravi je. Možete vi da tvrdite da pravi, da je ne pravi, ja tvrdim da je ne pravi. Narodni poslanici će na kraju da izvagaju naše argumente pa će tako i da ocene.
Ovim predlogom zakona ne dira se u suštinu odluke Ustavnog suda. Da se dira, išli bismo samo u jedan začarani krug u kome se problemi ne bi rešavali, a mi ovim ne ulazimo u začarani krug. Dokaz tome da ne ulazimo videćete već tokom juna meseca, kada u ovu Skupštinu dođe Predlog zakona o privatizaciji.
Slažem se u potpunosti sa onim što je gospodin Živković rekao – niko nije uzeo suštinski da izmeni zakon o privatizaciji. Evo, naći će se neko ko će to i da uradi. To je izneo predsednik Vlade u svom ekspozeu. To vam i ja danas kao član te Vlade kažem.
Još jedna stvar koja se zamera od početka sednice. Malopre sam prenebregao da je pomenem, a mislim da je bitna - zašto je ovde ministar pravde, a nije ministar privrede?
Mislim da bi bilo apsolutno sporno da se pred vama nalazi Predlog zakona o privatizaciji i da ovde sedim samo ja kao ministar pravde u Vladi. Ovde se radi o izmeni jedne odredbe zakona, postupa se po odluci Ustavnog suda.
Mislim da je još jedna stvar dobra, a to je da i ovim ponašanjem pokazujemo da Vladu ne tretiramo kao skup feuda u kojoj se svako bavi svojim resorom, već Vlada mora da bude dobro ustrojen, dobro uigran tim. Kada donosimo odluke na toj Vladi, da iza tih odluka stajemo svi kao ministri, a ne da se pojavljujemo i u javnosti i pred vama sa pričom – znate, to nije moja nadležnost. Nije ministarstvo predlagač zakona. Predlagač zakona je Vlada, a ministar je ovlašćeni predstavnik predlagača. Zahvaljujem.

Hvala na malo razuma. Dozvolite mi da dodam nešto više.
Mislim da ovde ne postoji ni jedan jedini čovek koji veruje da će u narednih mesec, dva ili pet meseci svih 162 ili 164 preduzeća u restrukturiranju procvetati, da će poplava, vetar ili pošta odneti njihove dugove, jer je to apsolutno neozbiljno, nemoguće i nerealno.
Ono u šta sam uveren da će ova Vlada Republike Srbije da uradi je činjenica da će pokušati jedan ne mali broj tih preduzeća i probleme u kojima se oni nalaze da reši. U to sam apsolutno uveren. Da li je to pet, i pet preduzeća je nešto. Da li je 10, 20, 30 ili 50, mislim da ćemo se svi složiti da nije beznačajno.
Postoje preduzeća čiji problemi izgledaju nerešivo. Istina je, postoje i takvi, ali ni pred tim ne treba zatvarati oči.
Da li je moguće da nam je propalo svako preduzeće, ozbiljno, veliko, koje se bavilo, recimo, preradom voća i povrća? Da li je moguće da u državi u kojoj 5, 15, 20, 120 godina pričamo da je poljoprivreda razvojna šansa Srbije, da nam propada fabrika traktora? Očigledno da tu nešto nije dobro funkcionisalo i očigledno da ne možemo da kažemo – za to je odgovorna ova vlada, ta jedna vlada je sve zakuvala i napravila sve te probleme. Ne, ali je svaka samo na one prethodne probleme ređala nove.
Ne bih se složio sa jednom stvari. Ako kažete da je 2003. godina bila najuspešnija za privatizacije, kako onda da od 780, ako se ne varam, tada privatizovanih preduzeća, a mi u celom procentu od 2226 imamo svega 28 uspešno privatizovanih. Da li je to onda normalno?
(Zoran Živković, s mesta: To nije tačno.)
To je podatak Agencije za privatizaciju. Možemo da se sporimo oko toga da li Agencija daje podatke tačne ili ne, ali ja vas molim da budemo realni, a realnost je takva da od nešto više od 160 preduzeća možemo da pokušamo da spasemo jedan ne mali broj tih preduzeća.
Bez donošenja ovog zakona ne možemo da spasemo nikoga. E, to je istina i to treba da znaju svi u Srbiji. Bez donošenja ovog zakona nijedno od ta 162 ili 164 preduzeća, razlikuju se podaci, tako su ovde iznošeni, nijedno ne možemo da spasemo. Tu postoje preduzeća kojima je potrebno malo.
Dajte da damo šansu ovoj Vladi da taj jedan ne mali broj preduzeća pokuša i uspe da spase, a da kroz sistemske izmene zakona koje slede tokom ovog leta omogućimo rešavanje pitanja zaposlenja radnika iz onih preduzeća čiji problem nećemo moći na takav način da rešimo, ali ćemo moći da ih rešimo kroz investicione pakete zakona koje ćemo predložiti ovde, ali ćemo moći da ih rešimo kroz novu politiku zapošljavanja ove Vlade.
Mislim da je to jedini mogući i jedini razuman put u ovom trenutku. Ko god je imao drugi predlog rešenja, imao je i svoje mandate i svoje prilike da ta rešenja sprovede u delo. Mislim da je u osnovi fer da se dopusti ovoj Vladi da te probleme rešava na ovakav način. Zahvaljujem.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, zašto Vlada nije učinila ništa? Ne bih rekao da nije učinila ništa. Šta je započeto da se radi u ovoj oblasti u vreme mandata prethodne Vlade, doživeće svoju završnicu i u vreme vladavine ove Vlade, još efikasnije i još brže i sa još većim kapacitetom, ali nije tačno da nije radila ništa. Činjenice govore suprotno. Malopre je jedan od uvaženih kolega govorio o potrebi traženja strateških partnera za rešavanje pitanja nekih velikih preduzeća, pa je recimo, pomenut JUMKO iz Vranja.
Zaista ću izbegavati, izbegavam da govorim o svaljivanju odgovornosti na nekoga pre nas, ali ja imam obavezu da kažem, ako je neko imao mandat, četiri, pet ili osam godina, i u toku četiri, pet ili osam godina, nije primenio ono što danas nama savetuje da primenimo, ja to mogu da kritikujem, osnovano. Ako imamo preduzeća u kojima je način rešavanja problema bio isključivo subvencionisanje od strane države bez traženja strateškog partnera, bez dobrog, poštenog, sposobnog rukovodećeg kadra koji će da primeni to što se nama danas savetuje da primenjujemo, i što uzgred, mi se i trudimo da primenjujemo gde god možemo. Onda imamo pravo da zaista kažemo – nemojte da pričamo o prošlosti, ako je to dobar način, zašto ga nije neko od vas primenio?
Kada je reč o ustavnosti. Odredbu treba tumačiti u celini. Dakle, pročitati član 1. i član 2. u svakom stavu, u svakoj njegovoj rečenici. Ovde se vrlo jasno kaže – u članu 2. kakav je slet poteza i kako će se rešavati pitanja dospelih potraživanja i njihovog izmirenja.
Kada je Ustavni sud rekao da je nesumnjivo da je nesumnjivo da je ograničeno pravo na imovinu. Mi ne kažemo da je Ustavni sud tu pogrešio, Ustavni sud je svoj posao dobro to uradio. Ali, ako vi ne znate koliko ko imovine ima, i šta je njegovo pravo, onda morate da dobijete šansu da to utvrdite. Možete da kažete šest meseci, da je to mogla da uradi prethodna Vlada, verovatno bi uradila. Pošto nije mogla, imali smo izbore, izabrana je nova Vlada, i ova Vlada će to da uradi.
Mislim da je to apsolutno korektno reći. Možete vi da kažete - ne verujete. Možete da kažete – bile su ovakve, onakve, kolege, sposobni i nesposobni. Sve, u redu. Ali, 16. marta mi smo imali izbore. Na tim izborima su građani svojom slobodnom voljom glasali. Dobili smo rezultate tih izbora. Na osnovu tih rezultata formirana je ova Vlada. Ova Vlada je izašla sa programom rešavanja i ovog teškog i ozbiljnog problema. Opet kažem, ovo je stvaranje tehničkog preduslova da se taj problem reši, u potpunosti, u jednom značajnijem delu, u obimu u kojem do sada nije rešavan.
Dakle, ovo je jedini mogući put kako to možemo da uradimo. Imaćemo raspravu u pojedinostima. Vrlo sam voljan da pokušate da me uverite da postoji drugi put. Sa vama ću argumentovano razmenjivati mišljenja, ali ono što želim da kažem jeste da vam je rasprava bila kvalitetna. Volim tako nešto da čujem.
Dakle, ako mislite da postoji drugi način, predstavite nam taj način. Onda ćemo razgovarati o tome, zašto ja mislim da je taj način dobar, ili da nije dobar, i ako budete u stanju da mene uverite, kao predstavnika predlagača u bolju svrsishodnost, vašeg predloga, nego predloga Vlade, razmotrićemo i mogućnost tog usvajanja. Zahvaljujem.

Dakle, nesporno je da je Ustavni sud rekao da je ovim rešenjem koji danas hoćemo da promenimo ograničeno pravo na imovinu, što ne znači da u našem pravnom sistemu, kao ni u svakom drugom pravnom sistemu u svetu, ne postoji mogućnost ograničenja prava na imovinu u određenim slučajevima. Ali, Ustavni sud je kada je utvrđivao da je povređeno pravo na imovinu u članu 20ž postojećeg Zakona o privatizaciji, cenio da je to učinjeno loše zbog toga što je institut restrukturiranja umesto kategorije koja treba da traje u određenom ograničenom vremenskom periodu, izigran i počeo da se prolongira do u nedogled.
Ovde se ukazuje na drugu svrhu, pa možemo da se slažemo ili ne slažemo. Ja sam srećan što se u nekim stvarima ne slažemo. Kao što vi branite vaš stav, ja branim stav Vlade. Mislim da je jedno i drugo legitimno.
Vlada mora da vaga posledice svake odluke koje donosi. Još jednom sam rekao da je prošla Vlada mogla ovo da reši brzo i efikasno za šest dana, za šest nedelja, za šest meseci, rešila bi ga. Ta Vlada nije imala kapacitet to da uradi, ova ga ima i uradiće to i to je razlog zašto danas idemo na ovakvu izmenu.
Vi biste bili apsolutno u pravu da smo mi išli na donošenje gotovo identične odredbe zakona koja je ocenjena neustavnom promenivši red reči u rečenici, promenivši datum koji se tu navodi, ali to nije urađeno, jer se tu ne govori o kraju sprovođenja postupka restrukturiranja, a u odredbi čiju je ustavnost cenio Ustavni sud se o tome govori.
Još nešto ne namerno, ali tumačili ste neke moje reči kao da su upućene vama, nisu bile upućene vama i dakle samo da razjasnimo to. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, dobio sam konkretno pitanje, pa ću zaista iskoristiti priliku i da na njega odgovorim.
Složio bih se sa eventualnom namerom za postavljanje pitanja ako se ovde sumnja, odnosno ako se pretpostavlja da se ovom izmenom Zakona o privatizaciji uspostavlja neka nova nadležnost Agencije za privatizaciju, što svakako ne bi bilo ni korektno ni pravno održivo.
Ipak, u članu 9. Zakona o Agenciji za privatizaciju, gde se navode poslovi koje u postupku sprovođenja privatizacije, sprovodi Agencija, u stavu 1. tačka 7. kaže se da Agencija, citiraću tačno odredbu, u obavljanju poslova sprovođenja privatizacije, Agencije, pa onda pod tačkom 7, sprovodi restrukturiranje u postupku privatizacije ili upućuje zahtev nadležnom organu da sprovede restrukturiranje u postupku privatizacije.
Nesumnjivo je da je evidentiranje potraživanja samo jedna mala tačka u poslovima sprovođenja prirestrukturiranja i to je konkretan osnov. Zakon o Agenciji za privatizaciju navodi koje su to glavne nadležnosti same Agencije, a kroz druge zakone, poslovi koji potpadaju tim nadležnostima, u ovom slučaju Zakonom o privatizaciji, se detaljnije definišu.

Samo jednu rečenicu ćete mi dozvoliti. Pitanje je bilo sa jedne strane strogo formalno-pravno i ja sam tako na njega i odgovorio. Mi smo ovde da poštujemo zakon i Ustav i da u poštovanju Ustava i zakona donosimo zakone koji će uticati na budućnost naše zemlje i rešavanje mnogih problema.
Nesumnjivo treba imati u vidu da je glavna namera Vlade Republike Srbije, prilikom predlaganja ovakve izmene zakona, briga o tih 56.000 radnika zaposlenih u ovim preduzećima i, normalno, članovima njihovih porodica. Da te brige i nije bilo i da te brige nema, onda ovaj zakon pred vama ne bi postojao. Da je neko znao ovaj problem da reši, ja verujem svima koji su pobeđivali na prethodnim izborima, u čitavom nizu godina u Srbiji, verujem da su svi ljudi imali dobru nameru u onom trenutku kada su dolazili na funkciju, on bi ga rešio do sad.
Potpuno sam saglasan sa tim što ste rekli da je sve na klackalici i da je reč o izuzetno osetljivim odlukama koje se tiču velikog broja ljudi. Ubedljiva većina tog broja ljudi, koja živi izuzetno teško. Da bismo te probleme rešili na jedan ozbiljan način, odgovoran način prema svima nama koji danas ovde živimo, ali i prema onima koji će sutra ovde živeti, moramo da idemo na rešenja koja često znaju da budu apsolutno nepopularna, ali koja uz doslednu, sistemsku, dobru primenu daje mogućnost za bolju i izvesniju budućnost.
Poštujem vašu zabrinutost kada ste postavili ovo pitanje, vašu nameru. Ukazujem samo na jedan detalj. Agencija samo predlaže, ona daje predlog za nemirenje potraživanja.
(Gordana Čomić, sa mesta: Kome?)
Kako kome? Ona ga dostavlja poveriocima. To nije stečajni postupak. Agencija za privatizaciju ovako postupa prethodnih 10 godina. Dakle, nije ovo nešto što mi sad izmišljamo. Agencija na ovakav način postupa. Možemo mi da vodimo drugu raspravu, da li Agencija postupa dobro, da li radi svoj posao dobro, ali to je druga tema. Ova Agencija radi. Ne izmišljamo nešto novo. Jednostavno ova Agencija je do sada radila. Očigledno, ako imamo situaciju da nemamo evidentirana sva potraživanja, znači da nešto nije rađeno dobro. Opet kažem, to je druga priča, ali dajte da vidimo kako ovaj problem da rešimo, da ga stavimo u razumne vremenske okvire, što mislim da se na ovaj način stavlja.
Malopre sam ostao dužan gospodinu Ćiriću odgovor na pitanje – šta posle ovih 150 dana? Ako se ne varam, to je bilo pitanje. Nećemo čekati da prođe 150 dana. Ne pada nam na pamet da čekamo da prođe 150 dana, pa da onda smišljamo šta ćemo da radimo. Neke stvari smo već počeli da radimo. U tom smislu, tumačite i ono što sam u uvodnom delu govorio, a to je da ćemo kroz donošenje novih sistemskih zakona pojedina pitanja rešavati na drugačiji, efikasniji, bolji način.
Ovo nije puka kupovina vremena, pa hajde sad da se smirimo ovih 150 dana, pa kada dođe 130, 140 dan, kuku nama, hajde da vidimo šta ćemo onda. Ne, mi smo svesni da ovo iziskuje i veliki broj nepopularnih mera i poteza. Zato ova Vlada predlaže čitav paket mera koje idu na poboljšanje investicionog ambijenta, a koje se tiču zapošljavanja nezaposlenih, dakle novih radnika, i da se stvori jedan dobar, izbalansirani sistem. Nikome ne pada na pamet da motkom istera 30, 40, 50 hiljada ljudi na ulice. Znači, tražimo rešenja, negde smo na korak do rešavanja tog problema. Prvi put posle dugog, dugog niza godina, u gotovo nemogućoj situaciji, u jednom zabačenom kraju, kao što je opština Priboj, uspeli smo da nađemo potencijalnog strateškog partnera, potencijalnog za FAP. Dajte mi nekog potencijalnog koga ste našli u prethodnom nizu od 15 godina. Hajde mi dajte jednog koji je u ovoj meri iz Finske došao i rekao – ovde hoću da uložim i nešto da uradim.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: FAP je radio.)
Nemojte da započinjemo tu priču – FAP je radio. Znate šta je sve radilo 2000. godine. Znate li šta je sve radilo 2000. godine? Znate li šta je se sve izvozilo iz ove zemlje u vreme bombardovanja, u vreme sankcija, u mnogo teže ekonomsko vreme, nego što je danas? I danas ne radi. Zašto ne radi?
Nemojte da ulazimo u tu priču. Vi kažete – FAP je radio. FAP jeste radio za Vojsku Srbije.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Sada ne radi.)
Ko kaže da sada ne radi.

Molim vas, predsedavajući, da zaista nema dobacivanja. Spreman sam da odgovorim na svako pitanje koje se postavi. Ne postoji moje bežanje. Samo postavljam pitanje, ako ćemo da idemo tom logikom, ovaj je ili onaj je radio, znate li šta je sve radilo, pa danas ne radi? Što budemo dublje išli u prošlost videćemo da je radilo sve više i više firmi, a danas ne radi. Mislim da nas to ne vodi nikuda. Nama treba održiv sistem. FAP je radio. Koliko je FAP dobijao subvencija? Koliko je dobijao subvencija da bi mogao da radi? Da li je fer onda da kažete – FAP je radio? Na osnovu čega je radio?
Kazaću vam, znate i Železara danas radi. Koliko to košta državu Srbiju na mesečnom ili na godišnjem nivou? Nemojte da se služimo tim trikovima koji nemaju utemeljenje. Mnogo štošta je radilo, pa danas ne radi. Mnogo čega smo stvarali privida radi, pa je država plaćala da nešto radi, a da ga je pustila na tržište, kao što je bila ideja pre 14 ili 15 godina, kada smo otvorili sve prema sebi, odnosno otvorili Srbiju i tržište Srbije, ne bismo danas bili u ovakvoj situaciji. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja vas molim, molim pojedine poslanike da sve prisutne u sali ne potcenjuju. Dakle, kada neko kaže – ja sam jedini u ovoj sali koji je bio, pa onda nabroji preduzeća, a mi drugi nismo bili nigde i ne znamo ništa. Do pre godinu i po dana sve je bilo fantastično. Kad je tako dobro radio FAP, „Jumko“, „Krušik“ i svi koje ste nabrojali, pa zašto ne posluju tržišno? Zašto FAP ne izvozi kamione? Zašto nema tri, četiri hiljade zaposlenih? Kada je tako sjajno bilo u „Jumku“ koji su vodili vaši kadrovi, zašto su radnici „Jumka“ izašli i blokirali auto-put?
Jeste, sve smo mi uništili. Ranije je tekao med i mleko.
Predsedavajući, molim vas samo da poslanici ne dobacuju dok ja govorim, jer ću biti prinuđen da ja dobacujem njima dok govore, a to nije na nivou moje pristojnosti.

I da je tako sve, sve smo sve mi uništili, sve je bilo sjajno, samo ne znam kako to građani ne prepoznaše da je sve bilo tako sjajno i kako je to građanima zasmetalo što je za četiri godine ostalo 400 hiljada ljudi na ulici? Ja vas molim da nam ne zamazujete oči. Prvo ste pričali da će nas zaobići svetska ekonomska kriza. Onda ste rekli da ćemo mi ojačati u svetskoj ekonomskoj krizi, da nas neće nikako pogoditi. Nije nas uopšte pogodila.
Izuzetno uvažavam, poštujem i cenim pojedine poslanike vaše stranke koji se jave i diskutuju ovde vrlo argumentovano, vrlo dobro, vrlo utemeljeno, ne jeftino. Nemojte molim vas ovde ljudima takve stvari da pričate. Ja sam iz tog kraja jugozapadne Srbije koji je FAP stvorio i meni ste našli da pričate kako je FAP mnogo dobro radio. Meni ste našli da pričate o tome, a ja vam kažem da je bilo nekoliko godina kada iz FAP-a jedna jedina prikolica, a ne kamion, nije izašla u periodu od prethodnih 15 godina. To je jedan od retkih gradova koji je doživeo izuzetno jaku depopulaciju, odlazak stanovništva odatle. Uporedite rezultate dva popisa pa ćete da vidite. Ali, FAP nije samo Priboj. FAP je i livnica u Prijepolju. Jel tu nešto žestoko radilo? Ja se sećam da je tamo radio tekstilni kombinat „Ljubiša Miodragović“, gde je bilo blizu tri i po hiljade zaposlenih. I to je nekako odjednom nestalo. Da ne nabrajamo samo preduzeća iz tog kraja, ima i drugih krajeva u Srbiji.
Nemojte ovde da pričamo građanima bajke kako je sve odlično radilo i onda je došla ta neka užasno zla stranka na vlast koja je sve to uništila. Ja mislim da je to apsolutno nekorektno. To je vređanje građana Srbije. Građani su za ovu Vladu dali svoj ubedljiv glas, a o rezultatima rada nekih prethodnih vlada takođe su dali svoju ocenu i glas.
Mi možemo ovde da razmenjujemo naše stavove, naša mišljenja, ali nemojte da vređamo elementarnu inteligenciju građana. Građana koji žive u tim krajevima gde ta preduzeća grcaju u problemima dugi niz godina. Postoje čitave grane privrede koje su u Srbiji gotovo apsolutno uništene. Kako je moguće da imamo potpuno uništenu kožarsku industriju? Kako je moguće? Industriju koja je izvozila svoje proizvode iz Srbije u vreme i sankcija i ratova. Šta se to desilo? A s druge strane imamo decenijsku priču o poljoprivredi, o razvoju i ratarstva i stočarstva.
Da, rekao sam, imamo potencijalne partnere. Vi niste imali ni potencijalne. Šta je sada tu problem? Imamo potencijalne partnere koji su spremni da nam pomognu da nađemo rešenje. Da li će to biti lako? Neće nikako biti lako. Da li će tu država morati da preuzme jedan teret na sebe? Moraće. Nikome nije jednostavno da dovede investitora u svoju zemlju, a dovesti investitora koji će da proizvodi kamione u gradu do koga nema autoputa, u gradu do koga postoji samo jednokolosečna pruga?
Zašto je pravljen FAP tamo? Pa u neko vreme to je bila strateški potez da se pravi na tromeđi tri republike, ali u takvoj situaciji danas naći nekog investitora?
Kolega Jovičić je pomenuo slučaj „Ikarbusa“. O kakvoj brizi vi pričate o tim preduzećima? U gradu Beogradu su kupljeni autobusi stranog proizvođača. Danas kada pitate tadašnjeg vašeg direktora „Ikarbusa“ kakav je bio efekat toga na poslovanje „Ikarbusa“ kod nas, reći će vam da je to bio smrtni udarac.
U kojoj privatizaciji je učestvovao Dragan Đilas? Pa, učestvovao je u privatizaciji Beograda. Eto u kojoj privatizaciji je učestvovao, a pojedinci iz njegove stranke su pre toga učestvovali u pokušaju privatizacije Srbije, pa je u toj privatizaciji bilo samo njima na kraju bolje.
Ponosan sam što sam došao u Vladu Republike Srbije pre 20 meseci i što se za ovih 20 meseci moja imovinska karta nije promenila. Država Srbija bi bila ponosna da to može da kaže i za prethodne ministre prethodnih Vlada, ali nažalost ne može, ni za njih, ni za članove njihovih porodica.
Molim vas da pogotovo ovoj Vladi, koja je nešto duže od dve nedelje na dužnosti, ne držite lekcije na tu temu, prvoj Vladi koja je iznela sistemski plan za rešenje mnogih teških i bolnih pitanja. Zahvaljujem.

Hvala, uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u što kraćem i konciznijem izlaganju dam i završnu reč za raspravu o Predlogu zakona u načelu. Izneto je u nekom od poslednjih izlaganja nekoliko grubih neistina i nekoliko vrlo nekorektnih stavova. Vrlo je, pod znacima navoda, hrabro da neko ko je u Vladi, kao što sam reče, sedeo pet i po godina, a u tih pet i po godina za samo dve godine više od 100 preduzeće je otišlo u restrukturiranje. Godine 2010. i 2011, kolega Martinović je govorio o tome, u jednoj godini više od 80, u drugoj godini više od 20 i takav neko osokoli sebe da može ovoj Vladi da spočitava da li je rešila problem i pitanje nekog preduzeća u restrukturiranju.
Nekoliko puta danas sam rekao da govorimo o problemima koji su nastajali decenijama, godinama. Govorili su narodni poslanici o privatizacijama. Bilo je loših privatizacija, a bilo je i drugih loših i te kako loših ekonomskih postupaka. Devedesete godine će ostati zapamćene kao strašne u ovom narodu i u ovoj državi. Strašne po inflacijama, strašne po ratovima, strašne po ubistvima, po mnogo čemu lošem. Na moju veliku žalost i na našu veliku žalost po nekim drugim stvarima ni 2000-te nisu ništa bile bolje.
Podsetiću na nešto što mislim da je vrlo važno reći. Dakle, 164 preduzeća imamo u restrukturiranju. Od 164 više od 100 je ušlo u restrukturiranje 2010. i 2011. godine. Najkriminalnije privatizacije koje kvalifikujemo kao kriminalne, istina nije sprovodila ta Vlada, sprovodila je jedna druga Vlada, Vlada Vojislava Koštunice, 2004. do 2007. godine, ali je Vlada koja je došla posle nje na vlast i imala prilike da to sankcioniše, imala prilike da insistira na istrazi toga. Šta je radila na tome? Nije apsolutno radila ništa. I odatle tolike diskusije narodnih poslanika o privatizacijama, iako su možda više očekivane za rasprave jednog dana na Zakon o privatizaciji.
Kada narodni poslanici iz jednog Šabca, iz jedne Loznice, iz jednog Valjeva, iz jednog Kraljeva nabrajaju koje su sve firme stradale, prvo u ekonomskim nedaćama 90-tih godina, zatim u lošim privatizacijama i lošoj ekonomskoj politici 2000-tih godina, zvuči neverovatno kakvu smo mi ekonomiju imali.
Izrečeno je nekoliko podataka na koja moram da se osvrnem. Prvo, od 2001. godine u Republiku Srbiju, rečeno je, ušlo 15 milijardi evra investicija. Voleo bih kada bi mi neko pokazao gde je otišlo 15 milijardi evra.
Samo kada se setim one pompe oko Nacionalnog investicionog plana i priče šta će sve biti urađeno, a šta je urađeno. Nacionalni investicioni plan se završio renoviranjem pošta po gradovima Srbije. To je Nacionalni investicioni plan. Pošta u delu grada gde ja živim, kada uđete u nju jeste lepa, sređena, i treba da bude takva, ali na njoj stoji velika tabla – Nacionalni investicioni plan. Ne mislim ništa loše o tome, ali se samo sećam da smo imali ministarstvo za nacionalni investicioni plan, pa se sećam da je jedan predsednik parlamentarne stranke bio ministar zadužen za Nacionalni investicioni plan. Danas iz iste te stranke nas prozivaju da smo mi glavni krivci za sve što je tada rađeno. Ja sam rekao, preuzimam svu krivicu na sebe, sve loše što je rađeno.
Hoćete da pričamo o budućnosti? Hajde da pričamo o budućnosti, ali nemojte prvi da uzmete i da kritikujete nešto iz prošlosti i to nešto što traje 20 meseci. U tih 20 meseci nastali su svi problemi. Jeste li 2001. godine rekli da nam je privreda opterećena kreditima koje su davale državne banke, pa hajde onda da ugasimo te četiri najveće banke, pa nema više ni opterećenosti privrede. Kada smo ugasili najveće četiri nacionalne banke, onda smo formirali Nacionalnu štedionicu u kojoj se državni kapital preko noći istopio i više ga nije bilo. To je sve preživela ova zemlja.
Danas kada raspravljamo, prvi put, o jednoj tehničkoj meri koja će da nam omogući da 164 preduzeća u restrukturiranju spasemo koliko se spasti može, a od ta 164 više od 100 je ušlo u restrukturiranje 2010. i 2011. godine, ne da se prilika ni o tome da raspravljamo na način kako treba raspravljati.
Kao član Vlade, moram da se osvrnem na ono što je rečeno o projektu Beograd na vodi. Onaj ko je rekao da nema ništa od toga, pozivam ga da 31. maja dođe u zgradu Beogradske zadruge, u Karađorđevu ulicu, u zgradu čiju su adaptaciju naši prijatelji iz Ujedinjenih arapskih Emirata uložili dva i po miliona evra i da prisustvuje otvaranju ekspo centra Beograda na vodi. Neka dođe da vidi.
Nije sve apsolutno crnilo. Moram da se osvrnem na nešto što je započela prethodna Vlada, jedna od retkih, prethodna, mislim na onu 2012. godine, stvari koja daje rezultate, a to jeste investicija „Fijata“. Uveren sam, kao član ove Vlade, da će za vreme našeg mandata ta investicija postati još veća, ali ja ne znam ništa drugo, pokažite gde je otišlo 15 milijardi evra. Gde je otišlo 15 milijardi evra?
Kada je pričano, još dve rečenice, o „Jumku“, od 1700 radnika u „Jumku“ 600 radnika radi u opštim pravnim poslovima i u poslovima van proizvodnje, 600 radnika. Bio bih presrećan da Srbija ima toliku vojsku da jedan „Jumko“ može cele godine da radi samo od proizvodnje uniformi, ali uniforme se proizvode i menjaju u određenom vremenskom periodu, na pet, šest, deset, dvadeset godina. Od toga jedna fabrika ne može da živi. Ako je toliko u tome dobra, zašto nije mogla da radi mnogo više za strana tržišta? Bio bih presrećan da Srbija ima vojsku koju samo FAP svojom proizvodnjom može da snabdeva, ali Srbija ima neuporedivo manju vojsku nego što je to nekada imala Savezna Republika Jugosavija ili SFRJ.
Kada je reč o tome da je sve mnogo gore, da se živi gore, da smo mi krivi za sve, možda je to tako, možda ja kao ministar u ovoj Vladi jesam kriv za sve, možda Vlada jeste kriva za sve, iako je dve nedelje na funkciji. Možda smo krivi za sve, ali pošto smo ovde svi političari, svi se ozbiljno bavimo politikom, nadam se, znamo da političku krivicu i odgovornost ceni narod na izborima.
Građani su 16. marta izašli na izbore i ako je suditi po tome, a pričamo o političkoj odgovornosti, onda je po rezultatu izbora potpuno jasno ko je građanima kriv za stanje u zemlji kakvo je danas.
Ova Vlada ozbiljno pristupa rešavanju problema. Ova Vlada je dala sistemski plan za izlazak iz krize. Radimo na tome koliko možemo da ga ostvarimo. Ako mislite da je dve nedelje bio dovoljan vremenski period da se pokaže rezultat, ja ne znam šta ste vi radili osam godina. Osam punih godina. Osam punih godina u kojima su različite Vlade, od onih koje su gasile banke, da bi oslobodile privredu dugova, a onda oni koje su provodile kriminalne privatizacije, pa sada se vode krivični postupci protiv ministara nadležnih za sprovođenje privatizacije iz tih Vlada, onih koje nisu htele da se bave istragama i procesuiranjima tih kriminalno učinjenih privatizacija.
Sada smo došli do Vlade koja treba da vadi kestenje iz vatre. Ovoj Vladi je narod Srbije, građani Srbije dali šansu i podršku u vidu 208 narodnih poslanika u ovom parlamentu. Ako su takvoj Vladi šansu dali građani kroz 208 poslanika, onda je elementarni red i princip da joj da i onih preostalih 42 poslanika. Mislim da je to najprincipijalnije i najkorektnije bez ikakve demagogije, lažne priče o iskrenosti prema građanima Srbije.
U to ime vas pozivam da i u raspravi o ovom zakonu u pojedinostima kroz vaše amandmane konstruktivno predložite unapređenje rešenja koje nudi ovaj zakon i da za naše građane i našu privredu donesemo najbolje moguće rešenje, najbolje u ovoj situaciji, jer smo nažalost mnoge bolje situacije kao država i građani propustili. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista dvostruki aršini i neprincipijelnost sigurno neće nigde da odvede i tu se u potpunosti slažem. Pogotovo kada imate situaciju gde recimo na jednom delu državne teritorije, gde živi mešovito stanovništvo ili pretežno stanovništvo koje pripada jednoj nacionalnoj manjini, bojkotuje recimo poziv države da se izvrši popis. Onda organizovano pozivate ljude da se ne popisuju, a onda posle nekoliko godina ili u jednom trenutku ste u stanju da manipulišete nečim što je zvanična nepoznanica.
Da smo postupili na takav način vi bi rekli, znate popisalo svega nekoliko hiljada Albanaca u Preševu, zato što su organizovano bojkotovali popis koji je organizovala Republika Srbija. Onda smo mogli da kažemo da po rezultatima toga popisa, tu ne treba da bude ni prekršajni sud. To što se trenutno dešava i u Preševu, i u Bujanovcu kada je u pitanju, neka vrsta reakcije na ovaj predlog zakona, je jedna flagrantna politička manipulcija i pokušaj manipulisanja, dakle i građanima, ali i manipulacija u razgovorima sa republičkim vlastima.
Mislim da sam juče veoma jasno, tokom rasprave, kada smo govorili o prekršajnim i osnovnim sudovima reka da je Predlog zakona jedno izbalansirano kompromisno rešenje koje je u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje sa jedne strane, i potrebama funkcionisanja pravosuđa sa druge strane. I da je ključ tog izbalansiranog rešenja upravo u činjenici što u Preševu će postojati, kao što postoji i danas prekršajni sud, što će u Bujanovcu postojati osnovni sud za Bujanovac i Preševo i što je to sistem koji će moći znatno bolje da funkcioniše.
Sada ovde dolazimo do amandmana koji predviđa osnivanje višeg suda za te dve opštine u jugoistočnoj Srbiji. Primenjujući ovo merilo značilo bi da bi grad Beograd trebalo da ima između pet i deset viših sudova. To bi značilo upravo to. Dajte molim vas da budemo racionalni i da ne koristimo neracionalne argumente, ovde, kada na jedan ozbiljan način razgovaramo o ovako bitnim stvarima. Po ovom pristupu Beograđani su najobespravljeniji. Izašli ljudi i na popis, popisali se svi. Znamo koliko ih ima.
Jesmo li lepo juče razgovarali i rekao sam - jel postoje problemi na terenu, u službenoj upotrebi jezika i pisma u pravosuđu kada su u pitanju dve opštine jugoistočne Srbije u Pčinjskom okrugu? Rekao sam – da, postoje problemi. Zašto ti problemi postoje? Zato što nisu godinama rešavani. Da li je na tome odgovornost države? Jeste u dobroj meri i odgovornost države. Da li radimo na rešavanju tih problema? Radimo na rešavanju tih problema. Ako će neko podiže tenziju u Preševu, u Bujanovcu iz toga razloga što očekuje ultimativno da se prihvate neki zahtevi koji se postavljaju tako da se ucenjuje država. Državu neće da ucenjuje niko.
Ovo govorim zato što sam juče rekao da je moj državni sekretar bio na razgovorima sa predstavnicima svih albanskih političkih stranaka u Preševu i u Bujanovcu. Način na koji je predstavljan zahtev tih stranaka, je način na koji, mi možemo da razgovaramo, ali neće dati rezultata, u to sam uveren. Jel da bi nešto dalo rezultate, na prvom mestu zahteva da dođe do razumevanja između onih koji razgovaraju. Zato vas ja molim da oni što se postavi kao zahtev, zaista bude realno i ostvarljivo.
Ne postoje u Srbiji samo Preševo i Bujanovac. Dajte mi jedan primer gde dve opštine imaju viši sud. Jedan jedini. Da li to igde postoji u Srbiji? Ne postoji nigde. Pogotovo ne postoji formiranje sudova po etničkom principu. Svakako da je radna grupa uvažavala činjenicu da na nekom području žive i pripadnici nacionalnih manjina. To je bio osnovni razlog zašto je radna grupa predložila da bude uspostavljen osnovni sud u Bujanovcu za područje opština Bujanovac i Preševo. Mislim da je to u granicama naših trenutnih mogućnosti dobro rešenje. Dajte da budemo malo realni.