Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne radi se ovde o različitim nastupima. Baš naprotiv, izneti su argumenti koji upravo ... (Miroljub Veljković sa mesta: 60.000 ljudi), pa tačno je, tačno je. Znači, vrednost izvoza srpske privrede u prvom tromesečju iznosila je 395 miliona dolara, odnosno povećanje od 14,8% u odnosu na isti period 2000. godine. U prva tri meseca 2001. godine, srpska privreda je izvozom pokrila 49,2% uvoza, dok je taj procenat u istom periodu prošle godine iznosio 42%. Obezbeđeno je 100 miliona maraka Fondu za razvoj itd. Međutim, u čemu je problem? To nije dovoljno da bi se pokrila sva ona potraživanja koja mi želimo da pokrijemo. I koja pokrivamo.
Kakva su to potraživanja? Samo u sferi radničkih prava, da se na tome zadržimo. Sedamstotina trideset hiljada nezaposlenih ljudi i 770.000 ljudi na prinudnim odmorima. To je milion i po. Osamdeset hiljada novootvorenih radnih mesta, 80.000 radnika koji su ostvarili pravo na radni odnos, ne može da nadoknadi minus od milion i po. Može samo umanjiti, može uvećati sredstva sa kojima država raspolaže i ta sredstva su uvećana i ta sredstva se troše. Na šta se troše? Troše se na redovne penzije, troše se na pokrivanje socijalnih obaveza koje država ima prema stanovništvu i to je ono što mi radimo. Ovaj zakon će stupiti na snagu za dve godine. Ubeđen sam, da ćemo ovaj zakon menjati jednako brzo kao što je on menjan u prethodnom periodu, ali i kada je na žalost menjan, bilo je zbog teških okolnosti u kojima se država nalazila. Nadam, se da će se on menjati kako se bude naše društvo razvijalo i kako se budu uvećavale slobode, sa kojima ćemo mi moći da izađemo pred građane.
Ali, u ovom trenutku mi ne možemo lagati društvo i reći da raspolažemo sredstvima sa kojim a ne raspolažemo. Biće po malo za svakog, i to je princip socijalne pravde. Nije tačno da u budžetu postoje posebni računi sa kojih se sredstva mogu preusmeriti na ovu namenu. Naprotiv, broj posebnih računa je strogo kontrolisan i on je deset puta manji nego što je to bio slučaj u prošloj godini. Posebni računi samo postoje za pokrivanje onih obaveza koje se pojave i koje će se logično pojaviti, a ne mogu biti definisane budžetom. Recimo, u slučaju Ministarstva pravde i lokalne samouprave, u situacijama u kojima je država dužna da nadoknadi sredstva nekom stranom državljaninu, koji pretrpi štetu na teritoriji naše države. Mi danas ne možemo znati kolika će ta šteta biti. Zato smo dužni, da ostavimo poseban račun i da iz fonda tog posebnog računa pokrijemo ta sredstva. Ne radi se ni o čemu drugom, osim o našoj nameri, da zaista trošimo samo onoliko koliko imamo. To ne znači da će bilo ko ostati na ulici, ili da će bilo ko ostati bez sredstava, bar u naredne dve godine.
Ubeđen sam, da ćemo ovim tempom mi uspeti za dve godine da promenimo ovaj zakon, da uradimo jedan moderan zakon. Ne moderan u smislu da budemo drugačiji, nego moderan u smislu potrebe našeg društva, da ćemo definisati drugačije radno vreme, da ćemo moći da uvećamo prava radnika i da ćemo istovremeno moći da izađemo u susret poslodavcu. Dakle, to je proces tranzicije i reforme koje su pred nama i koje ne priznaju političke barijere. Ako želimo da budemo uspešni, mi ćemo morati te zakone da donesemo, bili danas vi opozicija, a mi vlast ili sutra vi vlast, a mi opozicija. Sasvim sigurno, ovo nije obojeno partijskim bojama. Ovo je naša potreba. Ta potreba je takva, kakva je i mi je ne možemo menjati. Zato smo prinuđeni da donosimo ovakve zakone, da izmenimo ono što država ne može da ispuni.
Tačno je da smo za dva meseca ostali dužni, kao država, a ne mi kao vlast, 900 miliona dinara radnicima. Ali, mi danas ne možemo reći da taj dug ne priznajemo. Ono što moramo da uradimo, jeste da kažemo građanima da nećemo dodatno opterećivati i ono malo radnika koji nešto proizvodi danas i koji stvara, između ostalog, određenu dobit koja se deli na svakoga. Dakle, to je naša stvarnost. Ona nije ružičasta. Mi smo to vrlo jasno građanima govorili u izbornoj kampanji. Ono što smo rekli i iza čega stojimo danas, jeste da ne trošimo sredstva nenamenski, da svako može imati u vidu potrošnju tih sredstava, da se, između ostalog, svi ovi zakoni donose javno u maratonskim sednicama. Ova druga sednica redovnog zasedanja traje već četiri nedelje. Mi smo samo u drugoj sednici, potrošili više vremena nego što je prethodni saziv republičkog parlamenta potrošio vremena za četiri godine. To dovoljno govori, o našoj nameri, da se ovde suočimo sa argumentima i da izađemo sa konkretnim činjenicama. One su takve, kakve su i to se ne može promeniti.
