Za reč se javio ministar Batić.

Zaista je težak položaj ljudi u pravosuđu. Ali, na žalost, težak je položaj ljudi i u zdravstvu, prosveti i svim drugim društvenim delatnostima i u firmama. To je to tragično nasleđe prošlosti. Na žalost, to smo nasledili. U srećnim zemljama gde dođe do promene vlasti, nova vlast ili nova vlada nasledi punu kasu, pune fondove, dobru privredu, razvijenu infrastrukturu - mi smo nasledili pustoš svuda, pa i u pravosuđu.
Nema nikakve hajke na ljude u pravosuđu. Sama činjenica da je od formiranja Vlade proteklo tri i po meseca, a da je promenjeno svega nekoliko predsednika sudova i nekoliko tužilaca na najbolji način potvrđuje da nije vođena nikakva hajka, da nema nikakve represije, ali je potpuno normalno i da se vrši selekcija. Potpuno je normalno da se, pre svega sa tih rukovodećih pravosudnih funkcija smenjuju oni koji nisu dobro obavljali svoj posao. Jer, ako je neko znao, a znao je za, recimo, hladnjaču u Dunavu 6. aprila 1999. godine a bio je okružni javni tužilac, opštinski javni tužilac, predsednik suda, istražni sudija i ćutao, normalno je da takvim ljudima nema mesta na tim funkcijama.
Tačna je konstatacija, to sam nebrojeno puta ponovio, ogroman broj sudija je pošteno, časno i odgovorno obavljao svoj posao. Oni su bili apatični, bili su demoralisani, imali su mizerne plate, ali sam pomenuo - na žalost, takav je bio odnos države prema pravosuđu. Da ne ponavljam da smo valjda jedina zemlja na svetu u kojoj Vrhovni sud te zemlje nema svoju zgradu, a u kojoj predsednik Ustavnog suda te zemlje nije pravnik nego je ekonomista. Prema tome, to su istine, činjenice i naša stvarnost.
Dakle, nema odmazde, nema revanšizma.
Ovo što je gospodin Ivković pomenuo, moram da vam kažem da je u zemljama u tranziciji svuda izvršen reizbor sudija. U izradi je nacrt zakona o sudovima i sudijama, koji treba na jedan potpuno drugačiji način da afirmiše slobodno i nezavisno sudstvo, jer praktično će vrhovni pravosudni savet biti taj koji će vršiti selekciju nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno selekciju sudija. Tu će, praktično, ostati bez uticaja izvršna vlast. Dakle, tako je bilo u skoro svim zemljama u tranziciji. Verovatno i mi moramo u jednom momentu napraviti presek, ali jednostavno nema nikakve odmazde.
Spočitavano mi je da navodno idem po sudovima, pretim sudijama. Nijednom nijedan telefon nijednog sudije nisam okrenuo, ni sa jednim nisam razgovarao, nijednog predsednika suda, nijednog javnog tužioca nisam zvao. Slobodno recite ime nekog na koga je ministar pravde na bilo koji način uticao.
Što se tiče hapšenja, nigde nisam pretio hapšenjima, ali sam istakao princip odgovornosti i ističem ga i danas. Mi moramo podići princip odgovornosti na nivo Jevanđelja i to kao papagaj ponavljam stalno. Pred odgovornošću ne može biti imun bilo ko, ni bivša, ni sadašnja, ni buduća vlast. Odgovornost mora biti princip koji moraju da prihvate svi. Inače, nema slobodnog i nezavisnog sudstva, nema pravne države, nema demokratije, nema ničega. Tako će i biti.
Ako neko misli da će mene ova rasprava pokolebati - ne, ona će mi biti dodatni stimulans za intenzivniji rad za što efikasnijim pravosuđem i za što bržim uspostavljanjem principa odgovornosti svuda i na svakom mestu. Jer, kao što ispod kipa boginje Justicije piše: "Neka bude pravde, pa makar svet propao", tako mora da bude u Srbiji, i onu staru rimsku maksimu: "Hleba i igara" ovde je narod, gledajte ankete javnog mnjenja, čitajte novine, pretočio u jednu novu sintagmu: "Hleba i pravde". Tako će biti i tako meni Bog pomogao.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar Batić zaista ima pravo da govori posle svakog od nas, a ja sam se javio za repliku, mislim da ministar Batić priznaje da me je pomenuo.
Gospodine Batiću, vi biste za mene bili dobar ministar pravde i pravosuđa da ste kao ministar pravde posle prve izjave bilo kog vašeg kolege iz Vlade (ciljane na bilo kog od vodećih ljudi, pogotovo iz opozicionih partija) o hapšenju, rekli javno da osuđujete izjavu svog kolege iz Vlade, da ne dozvoljavate da se tako radi i da pravosuđe mora da radi nezavisno. Da ste rekli i javno se oglasili u novinama da nijedan sudija, nijedan tužilac neće ostati bez posla, osim onih posebnih situacija kada predsednik Vrhovnog suda ima pravo da pokrene postupak, uz saglasnost Skupštine, za razrešenje.
Zemlje u tranziciji me ne interesuju. Te zemlje su živele u sistemu zemalja Istočnog bloka i kako su tamo birane sudije nemam pojma, pogotovo što sam građevinac, ali ovde, u ovoj skupštini sve sudije su birane tako da im je stalnost njihovog rada zagarantovana. Vi ste ti koji ih morate uzeti u zaštitu i koji morate da osetite da oni osećaju jednu nesigurnost, jer im se preti od Advokatske komore da neće raditi četiri godine, a ima i takvih slučajeva da im je poimenično zabranjeno četiri godine da rade kao advokati. Preti im se novim zakonskim rešenjem, sličnim sramnom zakonskom rešenju iz Nacrta zakona o univerzitetu, da četiri godine oni koji su bili dekani, prodekani, članovi upravnog odbora ne mogu da budu birani na funkcije. Preti se sudijama i tužiocima da i oni četiri godine ne mogu da budu u advokaturi.
Istovremeno, predsednik Vrhovnog suda i predsednik okružnog suda obilazi i govori o reorganizaciji, a vi se ne oglašavate, ministre Batiću. Vi morate da se oglasite. Vama mora biti jasno, govori se o reorganizaciji, ne dozvoljava im se da rade, znači, strah je ušao u njih. Kada u njih uđe strah jasno je da će biti ili u apatiji ili će raditi kako im se naredi. Vi morate da ih štitite. Vi ste morali izaći i reći preko novina - ne sme niko da ih hapsi, ne smeju novine da objavljuju krivične prijave niti ko sme da im dostavlja, ne smeju novine da presuđuju, jer onda je medijska hajka i pritisak je na pravosudni sistem Srbije. Ja kao ministar pravde ne dozvoljavam takav pritisak. Ne dozvoljavam članovima Vlade da to rade. Ne dozvoljavam da i jedan sudija ili tužilac budu otpušteni. Svi će da rade svoj posao.
Da ste te uslove obezbedili, ja bih, kao i građani Srbije imao pravo da mislim da je nezavisno sudstvo moguće. Međutim, pošto toga nema, veliko moje uverenje jeste, a verujte i mnogih građana Srbije, svi me sreću na ulici pa razgovaraju, da je najgore i najteže danas. Ne samo što im je još gore sa platama, jer im plate manje vrede pošto su porezi veći pa je standard pao, nego je pritisak na njih strahovit i neizvesnost nad ljudima koji rade u pravosuđu je velika. Vi ih niste dovoljno zaštitili.

Gospodo narodni poslanici, molim vas da me razumete u najboljoj nameri.
Otvorili smo ovu raspravu i vodićemo raspravu bez ograničenja vremena. Dakle, predlagač ima pravo na sat vremena plus deset minuta za još jedno javljanje, predsednici poslaničkih grupa tri puta po deset minuta, znači ukupno pola sata, ministar Batić, naravno, koliko potrebe ima da odgovori na primedbe. Ali, imam utisak da polako počinjemo da izmičemo osnovnoj temi. Počinjemo da pričamo više o svemu drugome nego o onome što se ministru Batiću stavlja na teret.
Molim vas da imate to u vidu, zaista ovo govorim u najboljoj nameri, svi zajedno smo planirali da ovu sednicu završimo. Imamo već 14 prijavljenih narodnih poslanika, pa molim vas da vodimo računa da izbegavamo ponavljanje argumenata, da izbegavamo priču koja je van onoga što je na dnevnom redu i da, koliko je moguće, u ponedeljak imamo sednicu na kojoj ćemo posvetiti pažnju stanju na Kosovu, pošto smo se dogovorili da sutra nećemo raditi. Molim vas da počnemo da se vraćamo onome što nam je danas posao.

Gospodine predsedniče, smatram da ste pogrešno protumačili Poslovnik. Naravno da ministar za čije poverenje smo podneli predlog za izglasavanje, ima pravo da odgovori. On to pravo može da koristi, pošto će od strane svakog govornika biti pomenut. Ali to je pravo na repliku. On je jedan od govornika po članu 88, gde smo svi mi svrstani u određene kategorije. Ministar je svrstan u kategoriju člana Vlade, na koga se ne odnosi redosled za prijavljivanje, ali se odnosi ograničenje vremena. Razlika između ministra i predsednika je u tome što i za predsednika nema redosled, ali on nema ni ograničeno vreme.
Dakle, svaki govornik ovde može da govori jednom, a izuzetak je predlagač koji govori dva puta po tri plus jedan, izuzetak su izvestioci odbora dva puta po jedan, izuzetak su predsednici poslaničkih grupa tri puta po jedan. Onda kada se to završi, ministar kao govornik može ponovo da traži reč, ukoliko smatrate da nije dovoljno razjašnjena stvar. Član 88. Poslovnika samo o tome i govori - ne može nijedan ministar nebrojeno puta po jednoj tački dnevnog reda da izađe za govornicu. Ne može. Nije to bila intencija Poslovnika, da poslanik izađe jedanput, a ministar koliko god hoće puta. Samo je rečeno da ministar može dva puta duže da govori od poslanika i ne mora da stoji u redu da čeka za govornicu. Taman posla, kada biste vi tumačili Poslovnik tako da ministar može nebrojeno puta da izlazi za govornicu. Ne može. Ali, ministar Batić ima pravo naravno posle svakog govornika po ovoj tački, ali samo na repliku. Ne po Poslovniku. Ja bih vas onda molio da to tako ostane.

Pa da, tu imamo problem sa poslednjim stavom člana 88., koji nije menjan u Poslovniku. Dakle, nasledili smo ga, gde kaže - članovima Vlade predsednik Narodne skupštine daje reč kada je zatraže. Njihovo izlaganje može trajati dva puta duže. Vi mislite, kada je zatraže jedanput, a ja mislim da ipak u okolnostima kada ovaj deo koji se odnosi na razrešenje. Naravno, vama nije važno, uvek ima pravo na repliku. Svaki put se odnosi na njega i biće pomenut. Tako da nije sporno u suštini. Gospodin Kovačević se javio, isto po Poslovniku? Odustao je.
Gospodin Vučić, prvo javljanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa SRS-a podnela je predlog za izglasavanje nepoverenja ministru Vlade Republike Srbije Vladanu Batiću. Nije tačna informacija koju dajete, koju je dao predsednik Narodne skupštine i šef poslaničke grupe vladajuće većine, a u kojoj je rečeno da je ovo prvi put da se razgovara o smeni bilo kojeg ministra ili bilo koje Vlade. Više je primera bilo u ranijem periodu, pa tako nemojte sebi da uzimate takvu vrstu ekskluzivnog prava. Podsetiću vas na 1993. godinu i raspravu o vladi Nikole Šainovića, koji je inicirala SRS. Ta rasprava je trajala 20 dana i Vlada je tada pala. To je bilo 1993. godine, kada smo to kao opoziciona stranka podneli.
Podneli smo inicijativu za smenu ministra Vlajka Stoiljkovića i to je trebalo da bude i stavljeno na dnevni red, ali je ministar Vlajko Stojiljković zbog argumenata i zbog svega što smo izneli ovde, sa ove skupštinske govornice, podneo ostavku. Ranije, a to je bilo u periodu kada je SPS podržavala Nova demokratija, tada predlozi radikala za izglasavanje nepoverenja Vladi i pojedinim ministrima nisu stavljani na dnevni red. To je istina. To je ono što je zaista tačno i ništa više. Nije ovo prvi put da se govori o nekome, kako bi neko želeo time i na takav način da pokaže svu svoju demokratičnost i da kaže kako se to prvi put u Srbiji dešava. Ništa se u Srbiji ne dešava prvi put, pa čak ni ovo. Mnoge loše stvari smo mislili da su završene jednom zasvagda, ali evo vidimo da se ponavljaju i postaju mnogo gore.
Ministar Batić je, govoreći sa ove govornice, odgovarajući na ono što je u svom ekspozeu kao predlagač odnosno predstavnik predlagača izneo Tomislav Nikolić, pokazao upravo ono o čemu je govorio gospodin Nikolić. Pokazao je da govori sa mržnjom o političkim protivnicima, o onima koji misle drugačije. Pokazao je, nije mogao da je sakrije.
Ja sam završio Pravni fakultet u Beogradu, sa najvišim ocenama, sa najvišim uspehom. Ja kažem, Tomislav Nikolić je obrazovaniji od mene i mnogo više zna. Vi niste smeli i niste mogli na onakav način da se ponašate prema svojim političkim protivnicima kako ste se ponašali. Nije tačno da je Tomislav Nikolić bilo kada bio član bilo koje druge političke partije, izuzev SRS-a i pre toga Narodne radikalne stranke, kada je došlo do ujedinjenja, a nikada Saveza komunista Jugoslavije. Prema našim podacima, tačno je, kako kaže gospodin Batić, da ga nisu primili u partiju, ali on je dva puta podnosio taj zahtev 1982. i 1983. godine. Zbog toga što je bio neažuran u rešavanju upravnih predmeta nije bio primljen u organima skupštine opštine.
Ima nešto što je mnogo važnije, o čemu ovde gospodin Batić nije govorio i o čemu nije govorio ni gospodin Jovanović, niti bilo ko drugi. To je sudbina ljudi koji su isporučeni Haškom tribunalu. O tome ću nešto govoriti. Po kom zakonu? Po kom Ustavu, Srbije, SRJ, koje to zemlje je Milomir Stakić na prepad uhapšen kada je išao u posetu, odnosno kada je išao kako se to kaže na otvorena vrata svom sinu u školu. Ko je to doneo odluku i na koji način i ko je tu odluku sproveo u delo? Milomir Stakić se danas nalazi u zatvoru van ove zemlje. Kako kaže ministar Batić, mi se moramo pomiriti sa činjenicom da postoje neki naši ljudi koji su činili zločine. Kako to zna gospodin Batić da je Milomir Stakić te zločine počinio? Kako mu unapred izriče presudu? Nije ni istražni postupak niti postoji optužnica tačna, niti bilo šta, ali se zna da je čovek kriv. Zna se da je činio zločine. Šta će njegova deca raditi? Šta će da radi njegova porodica? Šta će porodica Blagoja Simića koji je po gospodinu Batiću učinio patriotski čin? Nije ga učinio zato što on hoće, jer nije gospodin Batić bio vidovita Zorka, pa da kaže - neki će se sami predati, kao što ste izmišljali u izbornoj kampanji za Kremansko proročanstvo, videli su tamo nekog Koštunicu ili ne znam šta, što uopšte ne piše u Kremanskom proročanstvu.
Tako je ministar Batić znao da će se neki predati i tačno tri dana posle toga u društvu i u pratnji ministra Batića na aerodromu, taj čovek se predaje Haškom tribunalu. Sa očiglednom nelagodom, sa očiglednim strahom zbog svega što se dešava, zbog svega što mu preti. Danas se taj čovek nalazi u haškom kazamatu, a reč je o Blagoju Simiću. Nije se dobrovoljno predao, već su ga kriminalci i naoružani ljudi direktno odveli u avion, tek kada je ušao u avion, onda su svi bili sklonjeni.
To su ključna pitanja, to su suštinska pitanja. Nije ovde niko govorio o nekom Svilenom, u našem predlogu se govorilo o Limunu, Petru Paniću i Staklenom, ako je i Svileni bio neki sa čarapom, od onih koji su negde nekoga hapsili, možda je. Ja za tog Svilenog nisam čuo i nije napisan u predlogu SRS-a.
Dalje, kaže ministar Batić da nikada nije video hekler. Sve novine su objavile. Mi to ne bismo znali. Vaše DOS-ovske novine, sve od reda su objavile da je u vašem automobilu pronađen hekler. U vašem automobilu. Pa posle toga je nastala potera koga je jurio, da li ga je neko ukrao, da li je pronađen ili nije pronađen itd. Gde su krili taj hekler, ako ga vi ne vidite. Kako je moguće da u jednom automobilu bude sakriven, a da ga vi uopšte ne vidite i da ne znate o čemu se radi. To je ono što predstavlja neverovatne stvari i nešto sa čime se ne možemo složiti.
Ja bih sada rekao nešto povodom onoga o čemu je govorio gospodin Batić, oko Kosova, NATO-a i svega što se zbiva sa njegovim odlukama. Rekao je gospodin Batić, između ostalog, "Glas", 30.1.2001. godine - "Samo nam dajte odrešene ruke", to je naslov - "Presude čelnicima NATO predstavljaju pravne farse i lakrdije. One će biti revidirane." To je uvreda za kompletno pravosuđe i za sve one ljude koji su radili u tom postupku, za sve one ljude koji su doneli tu presudu. Dakle, pravosnažna sudska presuda, to je problem, a iako nema nikakvog postupka, nikakvog zahteva za reviziju postupka.
Problem je samo zato što su osuđeni NATO lideri, samo zato što su osuđeni njihovi ljudi, zato što su osuđeni oni koji su doveli DOS na vlast. Zato ne mogu oni da budu pravosnažno osuđeni, već treba njihovi nalozi da se ispunjavaju, a ti nalozi su da se vodi u Haški tribunal. To je nešto što ne može da se prihvati i nešto što, čini mi se, niko u Srbiji, a ne samo srpski radikali o kojima je ovde već dosta govoreno, sa time ne mogu da se slože.
Rekao bih još nekoliko stvari. Ministar Batić je od kada je na vlasti svojevremeno rekao za Saveznu skupštinu da su tamo zapaljene dve zavese ili nekoliko zavesa i razvaljeno nekoliko štokova, a onda upoznaje nas predsednik Veća građana da je potrebno više od 40 miliona maraka za štetu koja treba da se plati za te dve zavese i za nekoliko štokova. Je li to shvatanje demokratije i štete o kojoj se ovde govori? Kakvo je to pitanje, kakva je tu odgovornost? Postavlja se pitanje gde su 262 automatske puške, 239 pištolja, 23 snajpera, mitraljeza i puškomitraljeza preko 20, i tri heklera? Jesu li to ti o kojima je ovde već bilo reči?
Moram da kažem što se tiče Kosova i Metohije, NATO pakta, svega o čemu je bilo reči, da smo mi izdajnici, a da su oni patrioti - nije Srpska radikalna stranka prihvatala plan Ahtisari - Černomirdin, već su ga prihvatale stranke opozicije, kao i neke stranke unutar vlasti i to sve odreda, bez razlike i prihvatale su Rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Mi to nismo činili i sada govorite kako će da procveta mir na jugu Srbije. Neće. Kažite narodu da će od 400 multietničkih policajaca 330 biti Šiptari. Što to ne kažete ljudima, da se vraćamo u ona ranija Titova vremena, na mnogo gori način, a na Kosovu i Metohiji od onoga što ste govorili da je demografsko pitanje vidi se da više nije demokratsko pitanje, već je pitanje Šiptara i njihovih mentora, kako i na koji način će odlučiti. Zato što u vaše vreme se donosi dardan, centralna banka Kosova i Metohije, njihova zastava, njihov ustav, njihova himna, njihov grb itd.
Rekao je gospodin Batić da su radikali pisali - smrt Batiću. Nisu radikali to pisali, to nije istina. Nije istina zato što radikali nikada nikoga nisu pozivali na ubijanje. Naša je parola - DOS je najgori, a ne - smrt Batiću. I, nikada niko nije poginuo ili stradao ni u jednim demonstracijama, mitinzima ili bilo čemu što je organizovala Srpska radikalna stranka i to je laž, to je notorna neistina.
Ja ću vam reći nešto, a nisam imao nameru da vam govorim. Nisam to čak nikome ni rekao, iako to neki ljudi iz DOS-a ovde znaju. Kada ste preuzeli vlast, sa svojim sinom trogodišnjim Danilom izašao sam napolje, i sa prijateljem. Napala su me dva čoveka i jedan od njih se pozivao na vašu stranku, a jedan na jednu drugu stranku. Ja ni vama to nisam prebacivao, ali govorite o - smrt Batiću, pa ću da vam kažem šta su uradili. Fizički su me napali. Slučajno sam bio u stanju da se fizički odbranim, ali mi je dete tri dana posle toga vikalo - tata, tata i plakalo. Ali vam sada kažem, to je teror koji ste vi zaveli u Srbiji, gospodine Batiću. To je hajka koju ste vi zaveli u Srbiji, protiv političkih protivnika, ali moje dete nije problem. Problem je dete Milomira Stakića, problem su deca Blagoja Simića i onih koji se neće vratiti uskoro.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, a posle njega narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Aleksandar Vučić je u pravu. Srpski radikali su veoma često pokretali pitanje poverenja, da li nekom ministru pojedinačno ili Vladi i to su činili u više navrata. Setite se onog postupka, onih 20 dana kada smo obarali Šainovićevu vladu, kada smo tražili ispitivanje poverenja ministru Vlajku Stojiljkoviću. Bilo je i drugih zahteva srpskih radikala, ali oni nisu stavljeni na dnevni red, samo u vreme kada je SPS imao koalicionog partnera Novu demokratiju i onda je na zahtev Nove demokratije to uvek skidano sa dnevnog reda, a danas je Nova demokratija u sastavu koalicije DOS.
Ministar Batić, ministar pravde i lokalne samouprave konačno je na dnevnom redu. Naravno, voleli bismo da danas raspravljamo o nečemu drugom, o tome kako da poboljšamo efikasnost privrede, kako da popravimo socijalni status naših građana, ali javno ponašanje, javni istupi, javni nastupi, rad Vladana Batića u Vladi Republike Srbije, odnosno njegov nerad u toj vladi primorali su nas da tražimo danas da se ova tačka uvrsti u dnevni red.
Uveren sam da će mnogi poslanici, da će sve poslaničke grupe učestvovati u ovoj raspravi i da ćemo na kraju doći do uverenja da je neophodno izvršiti smenu ministra Batića iz Vlade Republike Srbije. Doduše, jedna poslanička grupa danas ne učestvuje u radu Narodne skupštine iz razloga koje su izneli ili iz nekih drugih razloga, pa će oni biti uskraćeni za to da i oni raspravljaju o ministru Batiću.
Ja ću početi od ponašanja ministra Batića prema narodnim poslanicima, prema poštovanju Narodne skupštine. Njega veoma često nema u Narodnoj skupštini, odnosno retko ga ima. Dođe ponekad, a to mu je navika iz vremena kada je bio u opoziciji i kada je bio u Demokratskoj stranci Srbije, pred kraj radnog vremena oko 19,15, održi nam vatreni govor, izvređa poslanike opozicionih stranaka, a onda se zadovoljno smeje kao čovek koji je, eto, nešto dokazao, kao čovek koji je silan, moćan itd. Danas pokušava da bude miran, da bude tih, da bude kao jagnje, da bude kao štrumpf, ali to mu ne polazi za rukom.

Gospodine Stamenkoviću, ja vas opominjem koje izraze koristite. Morate paziti, opominjem vas.