Molim vas bez dobacivanja, gospodo narodni poslanici, dogovorili smo se da ćemo danas raditi u potpunom redu. Imali smo takav red i do sada i molim vas da tako i nastavimo.

Upitan sam otkud tu otac Vasilije u prostorijama DHSS - pa prirodno, jer je DHSS deo svojih prostorija ustupila eparhiji raško-prizrenskoj, koja evidentira prognanike sa Kosova i Metohije, prognanike bivšeg režima i NATO alijanse. Prema tome, to je jedan visoko moralni čin. Ljudi su bili zahvalni zbog toga. Ne vidim, a to je trebalo da bude pohvala, a ne kritika.
Da pođemo od nečega što je bio glavni deo ekspozea, od nekakvog patriotizma, odnosno izdaje, Haga, NATO alijanse itd. Otvoreno pismo Ričardu Holbruku: Poštovani gospodine Holbruk, 19. novembra 1998. godine prisustvovao sam vašem predavanju u Institutu za mir u Vašingtonu. Tema je, naravno, bila Kosovo. Tom prilikom ste rekli da je Milošević kapitulirao, da je poništio referendum, da međunarodna zajednica može na Kosovu učiniti šta hoće, da ga faktički na sve možete naterati. On je unilateralno sve prihvatio. Učinio je velike ustupke. Pominjali ste kako ste ga izblefirali u Dejtonu, rekli ste da sa OVK direktno pregovarate, da vas ne interesuje Savet bezbednosti. Pozvali ste prisutne da vam dojave ako znaju policajce albanske nacionalnosti, da bi bili upućeni na Kosmet. Rugovu ste uporedili sa Gandijem i Martinom Luterom Kingom. Niste znali odgovor na pitanje zašto se SAD ne bave Kašmirom, a ne Kosmetom. Zašto ne uvažite prava Kurda, a ne Šiptara. Bilo vam je neprijatno kada sam vam se predstavio. Učinilo vam se da mogu biti neprijatan svedok. Em Srbin, em opozicija. Zamenik jugoslovenskog otpravnika poslova bio je takođe prisutan, ali na vašu priču nije reagovao.
Da ne čitam čitavo pismo. Počela je NATO intervencija, DHSS čiji sam predsednik, svakog dana za vreme NATO bombardovanja činila je ono što su bile njene moći. Svakog dana i prvog dana uoči bombardovanja 23. marta, rekli smo da DHSS smatra da je sa prvom bombom NATO pakta počelo rušenje evropskog sistema vrednosti, evropske civilizacije, osnovnih hrišćanskih tekovina. Havijer Solana, Vesli Klark i drugi ukinuli su primarne etičke vrednosti evropskog društva i savest kao najvišu moralnu kategoriju. Pravoslavni srpski narod, kao jedan od najstarijih u Evropi spada u red utemeljivača evropske civilizacije o čemu svedoče i brojni istorijski spomenici upravo na Kosovu itd. 25. marta konstatujemo praktično da je poništen poredak UN, a 30. marta tražimo sazivanje mirovne konferencije za Balkan, pod geslom Balkan - balkanskim narodima.
U međuvremenu, ja podnosim krivičnu prijavu Luiz Arbur, tadašnjem glavnom tužiocu Haškog tribunala zbog NATO intervencije, tražeći da optuži NATO čelnike. Radi vaše informacije, podnosim krivičnu prijavu i ovde, okružnom javnom tužiocu 11.4.1999. godine, koja je evidentirana pod brojem Ktr. 764/99, a upravo tražeći nakon onog tragičnog događaja sa vozom kod Vladičinog Hana i onog monstruoznog zločina da oni koji su odgovorni za to, odgovaraju. Možete naći u evidenciji Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu pod ovim brojem tu krivičnu prijavu Vladana Batića.
Dalje, obraćamo se UN i Kofi Ananu, tražimo od Knuta Volebeka, tadašnjeg generalnog sekretara OSCE da utiče da se obustavi dejstvo. Obraćamo se demohrišćanskim strankama Evrope, obraćam se generalnom sekretaru UNESKO-a, povodom svega onoga što se događa sa tekovinama koje treba da štiti UNESKO na ovdašnjim prostorima. Obraćam se demohrišćanskim partijama podunavskih zemalja, Bavarske, Austrije, Slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Ukrajine, pa predlažem da se formira beogradski tribunal za ono što se događa na teritoriji Srbije kao posledica NATO intervencije. Zatim, obraćam se Lehu Valensi, predsedniku Demohrišćanske partije Poljske sa molbom, da kao dobitnik Nobelove nagrade za mir, zajedno sa drugim dobitnicima Nobelove nagrade za mir, reaguje. Leh Valensa u Rimu okuplja druge dobitnike Nobelove nagrade za mir i zajedničkim saopštenjem traže obustavljanje NATO intervencije. Ima toga mnogo, NATO će napraviti Bopal itd., itd.
Tako da smo svakog bogovetnog dana tražili da prestane nešto što smo smatrali neprimerenim i što smo smatrali da je atak na jednu zemlju. Romano Prodi je prihvatio čak bio našu inicijativu oko balkanske mirovne konferencije. Tu ideju je podržao i tadašnji nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer. Obraćao sam se, a ne mogu da nađem samo to pismo, roditeljima dece koja su nastradala u onom monstruoznom zločinu u Koloradu i podsetio ih na stradanja nedužne dece ovde u Srbiji od bombi koje stižu iz Kolorada.
Evo tog pisma, biću slobodan da pročitam samo nekoliko rečenica "DHSS poziva roditelje dece nastradale u bezumnom zločinu u školi u Koloradu da se obrate Bilu Klintonu, Stejt departmentu i Pentagonu sa apelom da prestane dalje bombardovanje Srbije. Čitave SAD su potresene ovim tragičnim događajem koji je odneo 15 života, zaboravljajući pri tom da svakog dana od američkih bombi ginu nedužna deca širom Srbije. Ginu samo zato što žive u Srbiji, ginu, a voleli su i crtane filmove Volta Diznija, i hamburgere, i žvake, i Vitni Hjuston, i Vandera Holifilda, i Majkla Džordana, i "Formulu jedan" i Internet. Voleli su da idu u školu, da se igraju, da žive. Sve to odnele su američke bombe. DHSS potpuno razume tugu roditelja, rođaka i prijatelja dece stradale u užasnom zločinu u Koloradu. Međutim, ma koliko bila besmislena, njihova smrt može značiti život za stotine dece u Srbiji, ako oni koji su ih voleli podignu svoj glas protiv daljeg bombardovanja Srbije. Jedino na taj način mogu se odužiti svojoj tragično nastradaloj deci".
Dakle, o patriotizmu nemam više potrebe pričati. Sve se potpuno okrenulo. Oni koji su se busali u patriotske grudi postali su najveći izdajnici, a oni koji su optuživani kao izdajnici (i danas dok mi ovo raspravljamo se ulazi u poslednjih 350 kvadratnih kilometara zone B) vraćaju suverenitet zemlji koji ste vi kao prethodna vlast izgubili.
Dakle, to je priča o patriotizmu. Pomenut je Hag. Jeste gospodo, Hag je surova stvarnost, Hag je jedna brutalna realnost, Hag je nešto što niko normalan ne može da voli. Ko voli Hag, neka mu bude u kući. Ne možemo se mi inatiti sa celim svetom. Ja sada stojim ovde otvoreno i slobodno i kažem - gospodo, moramo priznati da su neki naši sunarodnici u naše ime činili zločine. Teško je to priznati. Kada pronađete hladnjaču u Dunavu kod Tekije, kada je pronađena, bar tako piše u novinama, druga hladnjača u jezeru kod Kokinog Broda, onda mi moramo proći kroz tu moralnu katarzu i moramo tu anatemu i tu hipoteku skinuti sa sebe. To nije nikada činio srpski narod i niko u njegovo ime nema prava to da čini.
Dakle, što se Karle del Ponte tiče - "Poštovana gospođo Del Ponte, primio sam vaš odgovor na moja prethodna pisma, u kome izražavate razočarenje što sam navodno ustvrdio da međunarodni krivični sud deli selektivnu pravdu, da su pokrenute istrage i za zločine protiv Srba, da se optužnice ne mogu podizati zbog pritiska javnosti bez dokaznog materijala, da se one ne podižu u političke svrhe, što ja navodno sugeriram i da je svako politiziranje kontraproduktivno. Uvažena gospođo glavni tužioče, žao mi je što niste razumeli smisao mojih ranijih pisama. Izneo sam samo tvrdnje, koje u vašem odgovoru niste osporili. Do sada su od strane tužilaštva optuživani samo politički lideri Srba, četiri predsednika - Milošević, Milutinović, Karadžić i Plavšić i neki drugi, Krajišnik, Šainović, ali nijedan politički lider Hrvata, Muslimana ili Albanaca. Zbog toga javno mnjenje normalno stiče utisak o selektivnoj pravdi Haškog tribunala. U Hagu ste nam rekli da bi Franjo Tuđman bio optužen da nije umro. Zašto ne objavite tu optužnicu, kao što je posthumno obznanjena optužnica protiv Željka Ražnatovića-Arkana. Kažete da za utvrđivanje komandne odgovornosti trebaju dokazi. Da li su dovoljan dokaz stotine hiljada Srba prognanih iz Hrvatske, stotine ubijenih u "Bljesku" i "Oluji", najveći egzodus u Evropi u 20. veku, smrt najmilijih, izgubljena imovina, zavičaj, otadžbina, želje i nade. Da li su dovoljan dokaz fotografije mudžahedina u muslimanskoj vojsci, koji u rukama drže odsečene glave srpskih mladića? Ta slika obišla je čitav svet. Da li su dovoljan dokaz Srbi prognani sa Kosmeta, van svojih domova, u kojima bi danas slavili Đurđevdan, jedan od najvećih pravoslavnih praznika?" Pisano je na Đurđevdan.
"Na Kosovu jutros nisu zvonila zvona na stotine srpskih crkava, jer su gotovo sve porušene. Agim Čeku je ubijao Srbe u ratu u Hrvatskoj, a sada je vojni komadant OVK, terorističke organizacije koju je formirao njen današnji politički lider Hašim Tači. Dokaza za njegove zločine ima bezbroj, ali ih još niste optužili. Tu nema nikakvog politiziranja, nikakvih pritisaka javnog mnjenja, to je samo surova istina, nihil possumus contra veritate, ništa ne možemo protiv istine, ni vi, ni ja. Kažete da ste razočarani. Šta mislite kako sam je osećao pre tri dana kada sam se susreo sa porodicama 1.300 Srba otetih od strane OVK, sa nemim pogledima očiju u kojima više nema suza, sa tihim lelekom i jecajima koji paraju dušu, sa poslednjim tračkom nade. Kako da im odgovorim gde su njihova deca, očevi, braća? Kako im objasniti zašto nisu optuženi zločinci OVK koji su to učinili, koji dalje ubijaju i kidnapuju? Danima obijaju pragove po Beogradu tražeći istinu i pravdu. Mi želimo saradnju sa Haškim tribunalom, mi ćemo sami smoći snage da priznamo da su neki naši sunarodnici u ime srpskog naroda činili zločine. Mi ne želimo da nova demokratska Srbija počiva na temeljima nalivenim tuđom krvlju. Priznajući taj greh i prolazeći kroz svojevrsnu moralnu katarzu imamo prava da tražimo da budu optuženi i politički lideri drugih, koji su učinili zločine nad Srbima. Sami ste pomenuli da saradnja treba da bude dvosmerna. Vreme je da krenete i u drugom smeru".
Dakle, to je pismo upućeno Karli del Ponte i ja vas uveravam da će vrlo biti brzo optuženi čelnici OVK, svi oni koji se pominju u ovom i drugim pismima, jer nema odbrane od toga. Odlaze naši svedoci, odlaze naši patolozi od 3. do 10. juna da svedoče o zločinima u Glođenu, u Klečki, u Volujku, dakle krug se zatvara. Istraga protiv sve trojice već je započeta.
Dakle, treba samo biti realan i treba sagledati čitavu stvar i shvatiti da je jedno vreme za nama, shvatiti da ne treba milioni ljudi i dalje da budu taoci tog vremena, nego da gledaju u budućnost, u želju da živimo kao sav normalan svet, u svojim kućama, na svojoj zemlji, sa svojom decom. Nisam ja napustio svoju porodicu. Svaki dan odlazim u Obrenovac, tako da su to tračevi, intrige. Na žalost, ružno i tužno, tužno da se time bavite, ali rekao sam - ako je to istina, toliko vam Bog pomogao.
Dalje, pominje se famozna "Galenika", "Zastava", sada i Majdanpek, "Palma", hekleri, čarape, automatske puške itd. Opet, na žalost, gomila laži. Nikada hekler nisam držao u ruci, ne znam ni kako izgleda. Bio sam punomoćnik, dok sam bio advokat, ICN Pharmaceuticals i uopšte se ne krijem iza toga i nema razloga da se krijem. Dakle, ja sam bio advokat, profesionalac 17 godina.
Rođen sam naravno u Obrenovcu, u porodici čiji su roditelji, pokojni otac i majka, odnosno njihove porodice, bile žrtve političkih progona. Završio gimnaziju, završio Pravni fakultet, postdiplomske studije, magistrirao, doktorirao. Radio sam u skupštini opštine, bio sam moralno politički nepodoban, jer nisam bio član partije i bio sam doktor nauka i referent. Kuću sam zidao sa dva velika kredita za stambenu izgradnju, dugoročna, kako je to tada bilo dozvoljeno i kako je to tada bilo moguće. Jedan podigao pokojni otac, drugi ja, žena, majka kuvala ručak radnicima, moji drugovi dolazili u četiri sata ujutru da kopaju temelje, da nalivaju ploče i ne stidim se toga, tako treba svi da rade.
Kada sam dobio treće dete dobio sam stan, jednosoban, od 40 kvadrata u Obrenovcu i živeo sa ženom i troje dece u jednosobnom stanu, u stambenom bloku u Obrenovcu. Kada je prošlo 10 godina mog rada u Skupštini opštine Obrenovac i kada sam stekao uslov da zadržim taj stan, Vladan Batić je vratio stan, vratio stan od 40 kvadrata, otišao u svoju kuću, u kojoj danas sa svojom porodicom živim. Znaju to vrlo dobro moji Obrenovčani sa kojima pijem kafu, igram fudbal, družim se i znaju oni da su sve ovo jeftine obmane i laži.
Što se tiče svega što se nekome stavlja na teret, pa, treba dostaviti dokaze. Da li ima jednog jedinog svedoka za navodni upad heklerima u "Galeniku"? Dajte njegovo ime i prezime, a ne neke falsifikovane dokumente. Jednog jedinog svedoka. Ispričaću vam taj događaj vrlo rado i vrlo lako, ali da ispričam predistoriju.
Ugovor između ICN Pharmaceuticals i "Galenike" zaključen je 1989. godine. Po tom ugovoru američki partner imao je 75% kapitala, odnosno akcija, odnosno učešća u firmi, a "Galenika" ili Republika Srbija 25% i to je tako trajalo 10 godina. Onda se neko dosetio, klan Bojić, Šešelj da preko svojih ljudi, koji su bili u agenciji za procenu vrednosti kapitala, 4. februara 1999. godine i svojih ljudi u Ministarstvu zdravlja, svojih ljudi u Privrednom sudu u liku Milene Arežine, jednostavno kažu puj pike ne važi, sada je 65% prema 35% za državu, odnosno za Srbiju, zdravstveni fond, "Galeniku", nije važno, za nas, a 35% za ICN. To je bila klasična otimačina.
OK, nemam ja razloga da štitim Milana Panića i nema pravo niko da ga štiti, interes države mora biti prioritet. Uopšte mi nije jasna ova priča, niti znam da su pokrenute te privremene mere, niti sam više u ikakvom pravničkom odnosu već dugo vremena, već skoro godinu i po, dve dana, niti sam se bavio time.
Vlada je utvrdila da je Srbija većinski vlasnik "Galenike", ali pošto se radi o mešovitoj firmi i pošto je postupak pred arbitražom u Parizu u toku, mora da neko veštači i da proceni koliki je čiji udeo i tako će i biti. Ili komora u Parizu, koja takođe mora da angažuje veštake, ili ako se dogovore dva partnera da oni nađu nekog veštaka, agenciju koja je sposobna da to analizira, izveštači i to je potpuno prosto. Nikakve misterije tu nema i kako sudovi presude, kako veštaci utvrde, tako će, jednostavno, biti.
Inače, tog dana sam bio sa svojim pripravnikom i gospođi Krstajić, koja može biti svedok, ako to hoće da kaže, odneo sam odluku Upravnog odbora, odnosno Skupštine akcionara ICN. Pozvala me je žena da popijem kafu i kakvi crni hekleri, kada sam izlazio došli su Mitević, Rakić i ljudi koji su nastavili dalje sa njom da pričaju. Nijedne reči o bilo kom oružju.
Što se tiče "Zastave" to je smešno. Vi koji ste od "Zastave" u kolapsu, u agoniji, uzimali pare iz donacije, vi pominjete upad u "Zastavu". Pitajte predsednike svih sindikata u "Zastavi", oni su molili da Miki Savićević, čovek koji je bio najveći menadžer na ovim prostorima, pokuša da nešto pomogne da "Zastava" izađe iz te agonije.
Za Majdanpek uopšte ni ne znam, i ne znam da je čovek koga pominjete predsednik Opštinskog odbora DHSS, ali znam takođe da je Bor u agoniji. Zašto ste dozvolili da "Zastava", Bor, Majdanpek, dođu u takvo katastrofalno stanje, u kakvom se sada nalaze.
Za TV "Palmu" zaista nemam pojma. Znam da su donedavno ljudi iz naše stranke bili gosti TV "Palma". Niti znam ko uređuje program, ni ko je promenio programsku koncepciju, ni da li je neko zabranio emisije i zašto je zabranio, nema potrebe.
Da, znate šta, priča o stvaranju nekakve kriminalne grupe bandita, lovaca na ljudske glave koji su planirali neuspešnu otmicu Ojdanića, a koja inače zbog para koje je obećala Amerika treba da kidnapuje ljude, to je najveća glupost koju sam u novije vreme čuo. Nije mi jasno zašto se potenciraju i apostrofiraju ti ljudi kao kriminalci, nikada u životu nisam ni čuo, ni video, ni reč progovorio ni sa Petrom Panićem, ni sa Milanom Narandžićem, ni sa Milanom Jovanovićem, to su ljudi koje oslovljavate kao Limun, Svileni, i ne znam kako oni izgledaju. Dakle, nikada ih moje oči u životu nisu videle, nikada reč nisam progovorio sa njima, a ako to nije tačno, gospodine Nikoliću, toliko mi Bog pomogao, a ako je tačno, toliko pomogao vama i vašoj deci.

Vi se javljate? Nisam čula ništa uvredljivo.

Možda za vas pominjanje mene i moje dece nije osnov za repliku. Ja, gospodine Batiću, nisam čovek koga vi možete da uplašite, a posebno ne možete da me uplašite Bogom i nikada se nisam upinjao da kažem da sam jači od Boga, niti sam govorio da sam veći ili slabiji vernik od vas. O tome ko je koliki vernik, govori duša i nije dovoljno da imate pod svojom kontrolom jednu eparhiju, pa da vi budete sada neki veliki vernik. Vi držite tu eparhiju pod svojom kontrolom, političkom, i to me ne interesuje.

Ovde je osnovno pitanje koje vi izbegavate, a ja uopšte nisam podneo zahtev da vi budete smenjeni zbog onoga što ste radili dok ste bili u opoziciji. Mene ta pisma koja ste pisali dok ste bili u opoziciji uopšte ne interesuju, mada sam ih ovde navodio, kao osnovu i kao dokaz koliko je jedan čovek promenjen od kada je došao na vlast. Ako vi napišete krivičnu prijavu protiv određenih lica iz NATO pakta, a država Srbija ih osudi na zatvorske kazne, a vi postanete ministar pravde, oni dođu ovde, a vi se sa njima rukujete i ljubite, nemojte više onda da mi pričate šta ste pisali kao neko ko je bio u opoziciji.

Pitam vas šta ste uradili kao ministar pravde da oni budu privedeni pravdi. Znači, vaša je ljudska želja bila da oni budu osuđeni. Država je to izvršila, a da li vi ili neko drugi, uopšte nije bitno. Sada, kada su oni osuđeni, prestaje vaš osnov za ganjanje sa njima. Sada više oni za vas nisu zločinci, sada više nisu pobili našu decu, sada im više ne pišete ni pisma. Sada se pozdravite i izljubite sa njima. To je ono na šta ja ukazujem i zbog čega bih želeo da vi budete smenjeni.

Pominjete suverenitet kopnene zone B) bezbednosti a ja moram sada da pomenem svoje sinove. Sinoć su me pozvali i rekli, danas moram nešto da kažem. Nemojte više one slike sa onim dresovima bratstva i jedinstva, nas i Šiptara, tu ima jedno prezime Nikolić kome tu nije mesto. Moji sinovi ne dozvoljavaju da ispred njih piše Malići, a iza njih Šaćiri. Preporučujem vam ovaj sastav tima: Koštunica, Rugova, Čović, Batić, Đinđić, Čeku, Haradina, Trajković, koji god hoćete, muško ili žensko, Artemije, Leši i Tači. Tako napišite te dresove i emitujte pred svaki "Dnevnik" i posle svakog "Dnevnika", i recite, i pričajte i na šiptarskom i na srpskom. Prezime Nikolić ne dam, zašto baš Nikolić. Rezerva može da bude još neko ko se slaže sa ovim što radite.

Još jedna stvar, gospodine Batiću, mene uopšte ne interesuje koji će Šiptar biti osuđen za ratne zločine. Uopšte me ne zanima to što vi ovde pišete da će biti. Mene interesuje zašto proganjate Srbe, niti napadam niti branim Šiptare. Imaju već KFOR, a imaće i svoju državu i neka ta njihova država donese zakon. Vi ste im sve omogućili, i ustave i zakone, sami će odlučivati hoće li biti izručeni ili ne. Mene interesuju Srbi koji su našli utočište u Srbiji, bez obzira na to da li su državljani Srbije ili nisu državljani Srbije, ali su tu. Oni koji su imali dok vi niste došli na vlast, potpunu bezbednost...

(Predsednik: Vreme.)

Sada se oni osećaju kao progonjene životinje. Još nešto bih vas zamolio, predsedniče, mislim da ste namerno izašli kada je gospodin ministar govorio. On je imao pravo da govori samo 20 minuta, a ja ne ukazujem na to, ja dozvoljavam i neka govori gospodin ministar koliko god hoće danas, ali nije bilo u redu. Moglo je bar da se kaže - gospodine ministre, imate pravo 20 minuta. Mi ne insistiramo na tome, i mi bismo želeli da ova rasprava danas traje, mi nećemo nikoga ometati, nećemo nikoga sprečavati da govori, ali bismo želeli da ipak neka pravila postoje. Piše dva puta, samo što vi to ne znate, gospodine predsedniče.

Zna predsednik, ne bi on zbog toga izašao, Bože sačuvaj, i hladno bi opomenuo i vas i gospodina ministra. Radi se o tome da je u tom delu Poslovnik vrlo neprecizan. Kada smo menjali prvobitan Poslovnik, nismo uočili tu nepreciznost i nismo promenili, a kada ste ga vi pisali verovatno nije ni bilo predviđeno da se ovakve rasprave u Skupštini vode, pa je taj deo vezan za raspravu poverenja Vladi vrlo neprecizan i piše samo da na početku sednice pravo ima predlagač da obrazloži predlog i ministar, odnosno predstavnik Vlade da odgovori. Sve drugo se primenjuje, tako da bi bilo logično da u isto vreme bude dato i onome ko odgovara, kao i onome ko argumentuje svoje optužbe.

Gospodin Ivković se javio, izvolite.

Zamolio sam predsednika da pre nego što mi uključi mikrofon da mi dopusti jedan komentar u vezi Poslovnika. Godine 1994. koliko znam, izmenama Poslovnika koje je ova skupštinska većina, DOS-ovska, izglasala, ipak su umanjena prava poslanika. Koliko čujemo, teži se ka tome da se još više umanje. To je tek toliko zbog komentara. Ipak ste mi sada upalili mikrofon.

Moram, evo poništio sam, ostali biste bez zvučnika.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, taman kada sam hteo sa vama da se složim, da ne treba praviti podele u našem narodu na izdajice i patriote, vi ipak tu podelu na kraju učiniste. Upravo zbog zone B koja je namerno servirana kao zamka stare američke administracije u koju je Vlada Republike Srbije, prelazna a i sadašnja, uletela iz sve snage i upravo zbog Kosova i Metohije ovoj zemlji jedinstvo je i te kako potrebno. Apelujem na to, i na vas, i na sve ovde da se ne delimo na izdajice i patriote, sa bilo koje strane. Ako je igde bilo greške u izbornoj kampanji, ta greška je pripala strani koju ja zastupam, a evo javno je i priznajem.
Oko zone B, samo jedna ispravka. Zona B je bila u potpunom suverenitetu SRJ i Srbije. U zonu B KFOR nije mogao da uđe. U zoni B je bila samo naša milicija, ali zbog građana Srbije da se zna - taj isti KFOR, praveći zamku ovom narodu, ovoj prelaznoj vladi i sadašnjoj vladi propustio je 1.500 terorista, a ne ekstremista. Beda je čitati reč ekstremista danas u novinama i slušati zvaničnike Srbije kada govore - ekstremisti, a radi se o ubicama naših vojnika i naše milicije, o teroristima.
Naša milicija je jedino smela biti tamo. Druga je stvar što je KFOR propustio teroriste da bi problem nastao, i beda je što mi slavimo povratak naše vojske kad se zna da njome komanduje KFOR i da NATO kontroliše celu situaciju.
Uvaženi ministre Batiću, vi ste kao ministar pravde i lokalne samouprave zbog funkcije koju vršite ogledalo pravde i pravednosti DOS-ovskog režima. Ne kao čovek, nego zbog funkcije koju vršite. Vaše kolege iz Vlade su radile i rade protiv vas. Vaše kolege iz Vlade su mnogo toga učinile javnosti da o pravdi i pravednosti i te kako treba razmišljati, a vi zbog funkcije koju vršite tu odgovornost morate nositi.
Vaše kolege iz Vlade na benignim pozicijama, ministar prosvete - hapsi, ministar građevina ode u Kragujevac i umesto da priča o obilaznici oko Kragujevca, on hapsi pred dve stotine građana. Potpredsednik Vlade hapsi, pa čak i predsednik Vlade sebi dozvoljava da kaže - ima indicija da je Milošević kriv za pojedina ubistva. Da li ima tu nezavisnog pravosuđa i pravosudnog sistema? U toj državi gde ste vi ministar pravde i lokalne samouprave.
Faktički, zbog nemoći, zbog činjenice da je u aprilu 2001. proizvodnja 10% niža nego u vreme odvratnog režima koji nije znao da radi posao, u aprilu 2000. godine. Zbog toga i zbog budućih političkih okršaja, koji su izgleda neminovnost, vrši se legalizacija istrebljivanja političkih neistomišljenika koji se doživljavaju kao politički protivnici.
U svakoj državi zakonodavna i izvršna kao i sudska vlast su normalnost. U ovoj državi isključivo je partijska vlast. Tom delu partijske vlasti i vi, kao ministar pravde i lokalne samouprave, pripadate. Zbog toga je ta vlast izvršila prinudnu upravu nad sudstvom. Zašto?
Zato što procesi koji se pokreću objašnjavaju, presuđuju, u medijima pod potpunom kontrolom ove vlasti i u suštini su deo političkog terora koji se sprovodi nad političkim neistomišljenicima, koji se na žalost doživljavaju kao politički neprijatelji koje treba ukloniti, pod raznoraznim izgovorima, što pre, sa političke scene.
Zaposleni u sudstvu i tužilaštvu su u suštini u najgoroj situaciji, a tu je vaša odgovornost kao ministra pravde i lokalne samouprave najveća. Vidite, zaposleni u sudstvu, tužilaštvu mogu da rade tu ili da budu advokati. Otprilike, vrlo retko su moguće druge situacije, odnosno nemoguće. Ali, advokaturu ne mogu da rade jer Advokatska komora donosi odluku da četiri godine onaj ko je bio u sudstvu, tužilaštvu ne može da bude advokat, zabranjuje ranijim sudijama i tužiocima da to rade.
U predlogu novog zakonskog projekta čak se kaže da oni koji su radili u sudstvu, pravosuđu u bivšem režimu, pazite šta se to radi, ne mogu četiri godine da rade. Šta misle kako tužilac radi svoj posao, kako sudija radi svoj posao, kada sluša predsednika Vrhovnog suda Srbije, predsednicu Okružnog suda Srbije, koji sada po Beogradu obilaze sudove i govore kako će se sadašnja organizacija sudstva ukinuti, a uvešće se kasacioni, apelacioni sud i svi ostali (ipak sam građevinski inženjer), i u toj priči, očigledno, izvršiti određena rekonstrukcija. Pa se čak govori i oko 1000 sudija, tužilaca manje u ovoj zemlji, naravno onih koji su radili u prethodnom režimu.
O nezavisnosti u takvoj situaciji da i ne govorimo. Jer, rezultat priče da ne može da radi kao advokat, da će se uvoditi apelacioni, kasacioni sudovi, da će se ponovo birati sudije, jeste strah. Rezultat je strah, koji rezultira ili poslušnošću ili apatijom.
Danas je zaista najteže ljudima u pravosuđu. Časni i pošteni, u ogromnoj meri, u velikom su škripcu, znaju da mogu lako ostati bez posla u čistkama koje DOS planira, znači smenjuje se oko 1000 ljudi. Ako ostanu bez posla, ne mogu da rade svoj posao i u advokaturi čak četiri godine.
Rade u najgorim mogućim uslovima. Treba da vode istrage po nalogu tužioca. A, članovi Vlade i poslušni mediji već hapse, podižu optužnice i presuđuju. Što je najgore, u medijima nečija tajna ruka deli krivične prijave u političkom obračunu, normalno, i naravno orkestrirano, naravno testirano, sa kojima oni treba da upoznaju po prirodi stvari selektivno odabrane političke mete od strane DOS-ovskog režima.
Vi ste doktor pravnih nauka i znate da je prvi korak u istražnom procesu pre njegovog pokretanja, da istražni sudija upozna potencijalno okrivljenog šta je to u krivičnoj prijavi. Mnogi potencijalni okrivljeni već su presuđeni, osuđeni su, jer su krivične prijave, u medijima već objavljivane istog dana. Ne samo što su krivične prijave, nego su mediji već istragu sproveli, podigli optužnicu i presudili protiv političkog protivnika DOS-a.
Vrlo dobro znaju ti isti sudije i tužioci da će ih vrlo brzo neko kontrolisati šta su radili u vreme DOS-ovskog režima. Jednostavno, danas je, dok ste vi ministar pravde i lokalne samouprave zasigurno najteže onima koji su zaposleni u tužilaštvu i sudstvu. Jasno im je da im se kroz razne načine, preko rekonstrukcije sudstva, preko potrebnih novih izbora, preko ukidanja moguće šanse da rade u advokaturi, saopštava - budite poslušni.
Ogroman broj njih je častan i hoće da radi pošteno svoj posao. Ali, kako da ga radi pošteno kad i Vlada koja predstavlja izvršnu vlast nalaže, već hapsi i presuđuje. Čak jedan ministar u Beču saopštava da će neko da odgovara, čak je i osuđen, možda na smrtnu kaznu, i to smo čitali u novinama koje ovih dana izlaze u ovoj našoj zemlji.
Prema tome, poštovani gospodine Batiću, vi morate protiv toga da se dignete. Vi ste morali da ustanete protiv toga. Vi ste prvi morali da kažete svojim kolegama u Vladi i javno preko novina - više niko ne sme reč da kaže ni o kakvoj krivičnoj prijavi, ni o kakvom potupku, a kamoli da hapsi ljude, da govori da ima indicija, čak da govori da će biti osuđeni na smrt.
Jer, onda, vi sami znate, gospodine Batiću, nezavisnog sudstva nema, kao što ga na žalost nema. Ima, na žalost, mnogo časnih ljudi u sudstvu kojima je užasno teško i mole Boga da se ovo vreme što pre završi i da mogu da rade svoj posao kako treba.
Ako je platom bilo malo izbačeno, priznajem, u nekim ranijim periodima, sada je otišlo totalno u drugu stranu. Imaju samo dva izlaza, ili da se umiri, a vi to niste činili, ili će ekstrem biti sasvim drugačiji.
Oko događanja u Konavljanskoj ulici 30. marta, kada su se nepoznata lica pojavila pred rezidencijom u kojoj je bio predsednik SPS-a i raniji predsednik Srbije, raniji predsednik SRJ, da i ne govorim, čak ste vi sebi dopustili na konferenciji, pored premijera, da govorite o optužnici, iako vam je jasno kao pravniku da o optužnici govora nema.
Nema je čak ni danas, jer užasno sporo idu istražne radnje za sve one koji su unapred bili hapšeni, pa su naravno stvarno i uhapšeni i stavljeni u pritvor, da ne bi, ironije li, uticali na svedoke. Kako Slobodan Milošević, koga je čuvala VJ, državna bezbednost, kome su svi telefoni kontrolisani, koji je optužen od strane Medlin Olbrajt, to vam je svejedno, Haški tribunal ili Medlin Olbrajt, to su paradigme jedno drugome, i otmica za pet miliona dolara, obećanih, kako on može biti taj koji utiče na svedoke kada mu se svaki razgovor može snimiti i snima se, kada mu se svako kretanje znalo.
(Predsednik: Vreme.)
Nastaviću dalje u naredna dva izlaska.

Ima reč gospodin Čedomir Jovanović.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, želeo bih da pokušam ovu našu raspravu da usmerim ka onim činjenicama koje su same po sebi presedan i na koje je potrebno ukazati.
Novi parlamentarizam u Srbiji ušao je u jedanaestu godinu, ali za 11 godina parlamentarnog života u Srbiji nikada se nije desilo da narodni poslanici raspravljaju, odlučuju, kritikuju ili podržavaju nekog od članova Vlade, zbog toga što je pokrenuta takva inicijativa u skladu sa skupštinskim Poslovnikom o radu.
Imam izveštaj skupštinske službe koji govori da je, recimo, samo u periodu od 1993. do 2000. godine pokrenuto 10 predloga za razrešenje nekog od ministara republičke vlade i jedan predlog za opoziv čitavog kabineta, ali se nikada te tačke nisu našle u tačkama dnevnog reda o kojima će razgovarati poslanici.
Mislim da smo onim što smo kao poslanička većina uradili, u najboljoj meri negirali sve ono što bi u svojoj suštini moglo da bude ta suštinska kritika koja se danas upućuje DOS-u, a koja stanje u društvu definiše kao nezakonito, a zemlju u kojoj živimo, kao protivpravno društvo.
Takve činjenice, koje su pomenute ovde, same po sebi ne mogu potkrepiti jednu takvu spekulaciju, koja proizilazi iz predloga za opoziv gospodina Batića. Kada bi bilo reči samo o Vladanu Batiću, onda mi, kao poslanici, ne bismo bili dužni da ga branimo. On je sam sposoban za nešto takvo i sasvim sigurno, činjenica da je posle 11 godina pobornik u jednoj političkoj borbi koja je po svemu bila teška, isključiva, beskompromisna, dovoljno govori o njegovoj sposobnosti da demantuje sve ono što mu se danas stavlja na teret, kao pojedincu, roditelju, verniku, građaninu ovog društva.
Međutim, mnogo je važnije ono drugo, što proizilazi iz osude gospodina Batića, a što se tiče poverenja koje smo mi, kao poslanička grupa DOS-a, dali gospodinu Batiću u vršenju i obavljanju jednog veoma odgovornog posla. Mi danas možemo razgovarati - da li živimo u zemlji koja je pravno uređena i da li ovo društvo vodi Vlada, iza koje stoji poslanička većina, koja želi dodatno da je uredi u skladu sa zakonom ili u skladu sa svojim ličnim interesima, koji mogu, ali recimo, ne moraju biti posledica našeg nastojanja da sve bude u skladu sa zakonom.
Živimo u društvu koje nije bilo spremno, voljom onih koji danas nas kritikuju, da uredi jedan ustav, živimo u društvu koje je bilo spremno (govorim o republičkom Ustavu) da odnose između dve federalne republike uredi na partijskom skupu, Ustavom koji je u svojoj suštini uzrok velikog dela problema, koje mi danas pokušavamo da rešimo (mislim tu na neuređene odnose Srbije i Crne Gore).
Potom, živimo u zemlji koja ima prevaziđena pravna rešenja, prevaziđena pre svega zbog toga što su ona samo plod izmena one pravničke prakse i prava koje je proisteklo iz komunističkog uređenja našeg društva. Priznaćete da će se teško naći analogija između komunizma, zakona i pravde.
Slušao sam pažljivo obrazloženje ove inicijative i čini mi se da je najsnažniji motiv, koji zaslužuje komentar, motiv koji se obrazlaže insistiranjem na časti i odgovornosti onih koji vrše javne funkcije. To je tačno, i zbog toga mi moramo jasno ukazati prstom na svakoga od nas ko se suprotstavlja ovom principu na kome mora počivati demokratsko društvo u kome mi danas živimo.
Ali, da li je moguće govoriti o časti i odgovornosti, a potom suditi onima koji ne misle samo o ličnoj časti i o ličnoj odgovornosti, u onom smislu u kome to, recimo, proizvodi neku vrstu političke koristi za ono što oni rade, ili što su radili, već odgovornosti prema nečemu što će se desiti u bliskoj ili daljoj budućnosti.
Da li je bilo odgovorno upustiti se u konflikt sa najvećim delom sveta, a pritom izbeći odgovor na pitanje - kakav je realan ishod jednog takvog sukoba? Da li je odgovorno danas reći - Haški tribunal ne počiva na principima međunarodne pravde, Haški tribunal ni sam ne zna koliko je puta menjao postupak kroz koji se definiše procedura njegovog delovanja, ili je potrebno reći - uprkos svemu, Haški tribunal je institucija međunarodne zajednice, a za Srbiju nema sreće i budućnosti mimo sveta.
Kritikovati gospodina Batića za nepoštovanje izborne volje građana, koja se iskazuje kroz uvođenje prinudne uprave u nekim lokalnim samoupravama, zapravo jeste kritikovanje DOS-a po istim onim temama i pitanjima po kojima smo mi kritikovali prethodnu vlast. Budite sigurni da DOS danas ne bi postojao, da je jedna, ne reč, nego jedno slovo iz kritike kojom se obrazlažu prinudne mere koje su uvedene u nekim lokalnim samoupravama, istinito.
Tačno je, prinudne mere su uvedene u 17 lokalnih samouprava, zbog toga što te i takve lokalne samouprave nisu funkcionisale. Nisu funkcionisale zbog toga što nisu proistekle iz izborne volje građana, nego iz izborne manipulacije. U suprotnom, građani bi, koji su dolazili pred opštinske kancelarije i vaše izborne štabove, odnosno vaše stranke, vas podržavali, a ne isterivali. To su okolnosti koje nisu dobre, koje se menjaju, to su okolnosti koje se uređuju u skladu sa zakonima koji postoje u ovom društvu.
I ranije je zavođena prinudna mera u lokalnoj samoupravi. Reći ću vam, recimo, o svemu onome što se dešavalo na opštini Stari Grad - po istim propisima, u skladu sa istim zakonom, Republička vlada, ne samo Ministarstvo pravde, uvela je lokalnu samoupravu u onim sredinama u kojima nije bilo moguće normalno funkcionisanje.
Često ovde citirate rezultate ponovljenih lokalnih izbora u nekim izbornim jedinicama u kojima su odbornici opštinskih skupština odustali od svog mandata i napustili položaj predstavnika, najčešće vaših stranaka, u lokalnoj samoupravi.
Na tim ponovljenim izborima negde uspeh ima DOS, negde SRS, negde socijalisti, ali se izbori održavaju, i to je krunski argument koji negira sve ono što ste u smislu kritike upućene zloupotrebi Ministarstva pravde u obračunu sa političkim neistomišljenicima rekli.
Danas nema smisla govoriti o svrsishodnosti ideje kojom se sve ono što se dešava u sektoru "B" konpene zone bezbednosti smatra komandom i voljom Severnoatlantskog pakta. Oni koji su za skupštinskom govornicom izrekli da danas NATO komanduje srpskom vojskom i policijom koja ulazi u kopnenu zonu bezbednosti, u potpunosti, nisam siguran da će smeti nešto tako da ponove onima koji danas to rade u naše ime.
Važno je reći da to nije politički projekat DOS-a, to je nacionalni interes našeg društva, našeg građanskog društva. Povratak mira i stabilnosti u onaj deo prostora i teritorije naše zemlje koji, sam po sebi, nije bio prostor u kome se tako do sada živelo. Nama nisu potrebni tutori i zato je dobro što organi ovog društva, institucije države sprovode zakone i zavode red tamo gde ga do sad nije bilo, u meri u kojoj je to bilo potrebno.
Nije to volja NATO pakta, niti je to volja bilo koje strane zemlje, to je isključivo pozicija sposobnosti, mudrosti državnog rukovodstva koje je u okolnostima, koje su bile slične okolnostima u kojima ste vi vodili zemlju, pronašlo drugačiji izlaz i, sasvim sigurno, mnogo kvalitetnije rešenje.
Ja bih želeo da se ova skupštinska rasprava vodi u duhu činjenice koja govori o presedanu, za kojim smo mi danas posegli, i sasvim sigurno sam uveren da će građani zemlje umeti da razumeju poruku koju smo im na takav način uputili.
Ništa ne krijemo od javnosti, u svakom trenutku smo spremni da položimo račun za ono što radimo, pa i ovom prilikom argumentima i činjenicama demantujemo sve one koji kažu da je nova Srbija zemlja koja se treba stideti, zbog onih koji je vode. Hvala. (Aplauz.)