Ovaj amandman Skupštine Vojvodine, na član 1. je vrlo vredan pokazatelj do čega može u praksi dovesti insistiranje Vlade na jednom protivustavnom zakonu. Zakon koji je pred nama, objektivno je protivustavan. Ne može se nikako usaglasiti sa postojećim Ustavom Srbije. I kada se pojavi takav pravni akt, onda nastaje prava jagma izvesnih pravnih subjekata, ko će učestvovati u podeli plena koji se očekuje sprovođenjem zakona. Da nije tako, kome bi u Skupštini Vojvodine palo na pamet da traži 50% svih poreskih prihoda po ovom osnovu naplaćenih na teritoriji Vojvodine? Oni to traže u ovom slučaju za jedinice lokalne samouprave. Znam ja vrlo dobro šta govorim, nego vi ne znate.
Isto je kada se traži za autonomiju kakva je Vojvodina i kada se traži za lokalnu samoupravu. Lokalna samouprava je jedan oblik autonomije i tu nema. To je lokalna autonomija građana. To je posledica ovakvog zakonskog projekta. Pošto niste u stanju da objasnite pravni osnov zakona, ustavni osnov, vi se pozivate na pravdu. Pravda uvek mora biti u skladu sa pravom. Ako je reč o objektivnoj pravdi, ne postoji objektivna pravda koja je protivpravna. Postoji vaše subjektivno osećanje pravde. Ono je u ovom slučaju striktno ideološko. Znači, pravedno bi bilo tome i tome oteti nešto, iako nema osnova u Ustavu, mi ćemo doneti jedan specijalni zakon, pa ćemo mu oteti, pa posle toga šta bude.
Drugo, ovim zakonskim projektom vi amnestirate od odgovornosti one koji su stvarali uslove za postizanje ekstra profita posebnih pogodnosti zarade i sticanja materijalnog bogatstva, a one koji su koristili nekada na vešt način, nekada svojom sposobnošću, postojeće uslove, sada oporezujete. Mada, u vreme kada su to sticali nisu mogli biti svesni da na to mora da se plaća porez.
S tog aspekta, ko će pristati da ulaže u Srbiju bilo kakav kapital, ako ne zna šta donosi sutra i kakav sve zakon može vlasti pasti na pamet, da naknadno zahvati u osnovni kapital ili profil koji se stiče investiranjem kapitala. Ovde znači, ne može biti govora o pravdi i pravednosti. Pravda protivna Ustavu nije pravda. Ono što je protivno Ustavu u demokratskom pravnom poretku je nepravo, prema tome nepravda. Ne može pravda kao koncept biti prepuštena volji izvršne vlasti i njenom tumačenju. Tamo gde izvršna vlast odlučuje šta je pravda, a šta nije pravda, tamo je reč o tiraniji.
Kada se takve stvari dešavaju ovde u parlamentu, reč je o tiraniji parlamentarne većine, a to je pojam poznat vrlo dobro u političkoj teoriji. Ne interesuje me da li je u skladu sa Ustavom, ako imam dovoljno glasova da to bude usvojeno. Gde je tu onda pravda? Ako je reč o pravdi, postavlja se pitanje zašto je pravda selektivna. Pravda ne sme da bude selektivna. Ona mora na sve da se odnosi. Ako je reč o konkretnim pojavama iz društva koje su loše, onda mora prvo da postoji registar tih pojava, da bi se na osnovu registra donosio specijalni zakon. Vi neprekidno bežite od tog registra, da ne bi registar bio dostupan javnosti, pa da javnost postavi pitanje zašto taj i taj nije tamo, a morao bi objektivno po svim kriterijima da bude.
