Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, ukazujem na član 113. i 114. i 80, pitanje kvoruma. Malo ko se nije danas zaklinjao kako je ovo najvažniji zakon i sramota je da sala bude više nego poluprazna. Zato, spojite to što pričate, sa prisustvom u sali, pa će biti dobro. Pošto toga nema, onda je pitanje kvoruma.

Da li upozoravate na kršenje člana 113. i 114? (Poslanik sa mesta: Ne, na član 80.)
Da li tražite utvrđivanje kvoruma po članu 80? (Da.) Molim narodne poslanike da sednu na mesta, da utvrdimo kvorum. Podsećam narodne poslanike na obavezu da se identifikuju pri ulasku u salu.
Dajem pauzu od 20 minuta. (Pauza je počela od 17,04)
(Nastavak sednice posle pauze - 17,30)
Molim narodne poslanike da utvrdimo kvorum, ubacivanjem identifikacionih kartica.
Konstatujem da imamo kvorum i nastavljamo sednicu Narodne skupštine.
Narodni poslanik Stevan Gudurić se javio po Poslovniku.

Za kvorum je potrebno da obezbedimo narodne poslanike. Kada obezbedimo kartice, onda je to premalo. Pošto je ispod sedmog reda, prema ovamo, barem sedam kartica bilo više nego što je bilo poslanika, prema tome odbijte od ovoga.
Znači, član 113. i član 114, da služba uradi svoj deo posla, da pokupi one kartice koje tu ne pripadaju, pošto poslanici ne sede. Pa, da onda vidimo koliko ima poslanika u sali. Jer, za kvorum su potrebni poslanici, a kartice se ne uvažavaju kao poslanici.

Ako sam dobro razumela, narodni poslanik Stevan Ž.Gudurić izrazio je sumnju u postojanje kvoruma i zbog kršenja člana 113. i 114. Molila bih narodnog poslanika Stevana Ž.Gudurića da pomogne i predsedavajućem i da svog kolegu, narodnog poslanika koji sedi iza njega, takođe upozori na član 113. i 114. koji podrazumeva obavezu stavljanja kartica u poslaničke jedinice.
S obzirom da je predsedavajući Narodne skupštine nadležan za utvrđivanje kvoruma, konstatujem da je kvorum utvrđen elektronskim putem.
Ima reč narodni poslanik Milorad Mirčić, po Poslovniku.
(Morao bi da se identifikuje, da bi dobio reč.)
(Narodni poslanik se identifikuje ubacivanjem kartice u poslaničku jedinicu.)

Iskreno da vam kažem, kakav je sastav Skupštine, nije sigurno ostaviti ni biciklo, a ne karticu nasamo. Može da nestane. Na osnovu člana 80, Poslovnika o radu Narodne skupštine, izražavam sumnju u postojanje kvoruma i zahtevam da se prebrojavanjem i prozivkom utvrdi kvorum. Iz jednog jedinog razloga to zahtevam, ovo je isuviše ozbiljna tačka dnevnog reda. Jedan od najvećih aduta u predizbornoj kampanji i za vreme rada ove skupštine je bio Zakon o privatizaciji. Ako kao većina ne možete da obezbedite potreban kvorum, nemojte se služiti trikovima da ubacujete kartice, da bi bio kvorum. Narod, građani Srbije očekuju od ovog parlamenta da se raspravlja o Predlogu ovog zakona. Pogotovo je odgovornost na većini. Mi znamo, svesni smo činjenice da vi imate duži period problema kada je u pitanju kraj rada ove skupštine, kada je u pitanju dan koji je četvrtak, jer vam mnogi poslanici idu. Odlaze kući. Beže. To je vaš problem. Ako niste u stanju da obezbedite kvorum, to priznajte. Nemojte metodama šibicara, džeparoša da se služite. To ne valja.

Molim narodnog poslanika da obrati malo pažnje na izraze koje koristi za govornicom Narodne skupštine.

Izvinjavam se onima koji to nisu. Obezbedite kvorum, a zahtevam od predsedavajuće da na osnovu člana 80. Poslovnika o radu Skupštine,  kvorum utvrdi prozivkom.

 O predlogu narodnog poslanika da se kvorum utvrdi prozivkom Narodna skupština odlučuje glasanjem.
Stavljam na glasanje predlog da se kvorum za nastavak sednice utvrdi prozivkom.
Za 13, protiv 105, uzdržanih nema, nije glasalo 18, od ukupno 136 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština odbila predlog narodnog poslanika Milorada Mirčića da se o kvorumu izjasnimo prozivkom.
Konstatujem da imamo kvorum i ima reč narodni poslanik Golub Rajić.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici. Šta reći danas, kada su na dnevnom redu Skupštine, u načelu Predlog zakona o privatizaciji, Predlog zakona o Agenciji za privatizaciju i Predlog zakona o akcijskom fondu, a najveći deo predloženog nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Jugoslavije. Ključni principi ovog zakona su: obaveznost i oročenost. A, to je u suprotnosti sa članovima 64, 55. i 57. Ustava Republike Srbije i članom 74. Ustava Savezne Republike Jugoslavije. Jer, oni garantuju poslovnu samostalnost preduzeća, njihovu ravnopravnost na tržištu i u merama ekonomske politike i zabranjuju diskriminaciju pojedinih vrsta preduzeća.
U pogledu obaveznosti i oročenosti, ovaj predlog zakona, pre svega član 14. kao i mogućnost da Agencija za privatizaciju sama pokrene postupak privatizacije preduzeća, član 16. indirektno je neustavan zato što se kosi sa drugim važećim zakonima, zasnovanim na važećim ustavima.
Još uvek važeći, savezni Zakon o preduzećima, ostavio je mogućnost organima preduzeća da sami odlučuju o tome hoće li i koje statusne promene da vrše, da se pri stvaranju društva kapitala, on može uplaćivati i u ratama. Tu rokove određuje preduzeće, a organi preduzeća imaju slobodu da urede pravo prvenstva postojećih akcionara.
Treba reći i to da je savezni Zakon po osnovama promene vlasništva društvenog kapitala na snazi i on obavezuje republike da i republički zakoni moraju biti usklađeni sa saveznim.
Ova tri zakona koja su pred nama trebalo bi da reše problem društvene i delom državne svojine, što je možda i istorijski trenutak, ali je teško proceniti kako će sve to ići i kakav će efekat biti. Ali, sada se može reći da su oni važan deo politike ove vlade i raznih lobija i da se tom politikom preduzeća onesposobljavaju, obezvređuju, zatvaraju i rasprodaju.
Zakoni su nedorađeni i nejasni, a tamo gde su jasni, oni su neprihvatljivi, jer ukidaju ili smanjuju najveći broj stečenih i neotuđivih prava preduzeća, zaposlenih, građana, penzionera i svih drugih.
Zakon o privatizaciji diskriminatorski ukida pravo građana da učestvuju u daljoj besplatnoj podeli akcija onima koji su već po starom zakonu iskoristili bar neku deonicu za svoje godine staža. Treba reći da je Vlada nagoveštavala iz raznoraznih razloga poništavanje svih privatizacija, ali će to diskriminisati veliki broj građana koji su po ranijoj proceduri postali vlasnici akcija.
Ovaj predlog zakona o privatizaciji ukida pravo preduzeća da emituje besplatne akcije do visine od 60% kapitala preduzeća, a takođe u članu 25. ukida pravo izdavanja besplatnih akcija pre prodaje 70% kapitala preduzeća. U ovom članu se, takođe, ukida pravo zaposlenih na besplatne akcije kod privatizacije putem vansudskog poravnanja.
U članu 42. ukida se pravo građana izvan konkretnog preduzeća da se prijave za besplatne akcije u svakom preduzeću, a takođe se ukida pravo zaposlenih da u svom preduzeću dobijaju besplatne akcije za staž ostvaren u drugim preduzećima.
Da li je to u redu? Da li je u redu, i to po članu 43, da se potpuno ukida pravo zaposlenih na besplatne akcije ako nije prodato više od 50% kapitala preduzeća. Da li je dobro da se stečeno pravo zaposlenih na besplatne akcije u dinarskoj protivvrednosti od 400 maraka za svaku godinu radnog staža smanji na 300, odnosno na 150 maraka po isteku 18, odnosno 30 meseci, što reguliše član 46.
Ovi zakoni ukidaju popuste pri kupovini akcija, mogućnost kupovine akcija na 72 rate, ukida se pravo zemljoradnika na pravo prvenstva, pa i pravo konkurisanja za besplatne akcije u zadrugama i poljoprivrednim preduzećima, kao i pravo prvenstva postojećih akcionara prilikom stečenih akcija u članu 73.
Zatim se ukida popust 1% na godinu radnog staža ratnim vojnim invalidima, pri kupovini akcija, pravo na popust pri dokapitalizaciji, ovaj model se takođe ukida. Ukidaju se prava Republičkog PIO na 10% svih akcija preduzeća, pa se prava ovog fonda smanjuju sa 25% na 10% prihoda od akcija koje prodaje akcijski fond, što je regulisano u članu 61.
Ovde se ograničava pravo emitovanja besplatnih akcija pri aukcijskoj privatizaciji na 30, odnosno 20, ili 10% kapitala, u zavisnosti od dužine rokova privatizacije od 18 do više od 30 meseci. To je regulisano u članu 45.
Isto tako, onemogućava se da u većini preduzeća zaposleni ostvare svoje pravo na besplatne akcije u punoj meri, jer deo kapitala u iznosu od 10 do 30% za to, verovatno, neće biti dovoljan. Nije dobro ni to što se ograničava pravo na sticanje besplatnih akcija, umesto za najviše 40 godina na 35 godina radnog staža, u članu 43.
Ovi predloženi zakoni takođe imaju veliki broj nejasnoća i nedefinisanosti i teško će se moći primenjivati, bez obzira što po njima Vlada, Ministarstvo i agencija mogu baš sve. Mogu narediti preduzeću da se privatizuje, određuju metod privatizacije, modele, tendere, pa čak odlučuju i o žalbi.
Nije li ovo centralizacija, a obećavana je decentralizacija. Što se preduzeća nazivaju subjektom privatizacije, što se tu uključuju i ustanove. To se odnosi na član 3. Što u ovom procesu, bar formalno nisu uključene opštine ili okruzi, da bar neko učešće imaju zbog postojanja prirodnih resursa, koji se ostvaruju na njihovoj teritoriji prodajom javnih, pre svega komunalnih preduzeća.
Ova preduzeća su i sada u ingerenciji lokalnih vlasti. Zašto to nije i po ovom zakonu? Neće valjda komunalno preduzeće gde ja radim da bude privatizovano prostom aukcijom ili od strane Republičke vlade. Ovde je, takođe, nejasan položaj i ovlašćenje agencije za privatizaciju, zatim, budući metod procene vrednosti kapitala u članu 24. princip da na prodajnu cenu preduzeća utiču tržišni uslovi, zatim, modeli prodaje putem tendera i aukcije i kriterijumi za tendere.
Sve ovo će biti rešeno nekim podzakonskim aktima. Da li je to dobro - mislim da nije. Nije dobro ni to što su nejasna ovlašćenja data akcijskom fondu, pri prodaji akcija preduzeća.
Takođe, pojavom velike količine akcija, a u kratkom i ograničenom roku, na tržištu, oboriće se njihova cena, a i vrednost kapitala preduzeća. I država i Vlada ne mogu tako da oštećuju preduzeća. Vrlo je interesantno da je u ovom procesu odlučivanja i nadgledanja Skupština Srbije potpuno isključena. To ponovo nije dobro, jer treba imati u vidu da će se vrlo brzo prodati državna i društvena imovina sa posledicama na zaposlenost, a isto tako i na budžetske prihode.
Možda je trebalo, bar kroz neku komisiju, uključiti i predstavnike naroda u realizaciju procesa, a ne samo da jednom godišnje budu izveštavani od akcijskog fonda. Ministar je ovde to predložio, a i ja smatram da treba nekakva komisija, ili Skupština, da budu uključeni u to.
Proces privatizacije mora biti oslobođen svih sumnji i pretpostavki. Investitorima mora obećavati sigurnost, a isto tako, mora biti i politički prihvatljiv, bez obzira na sve teške posledice koje sobom nosi mora uključiti i Skupštinu Srbije i menadžment, radnike i građane, kao i lokalne samouprave. Što znači da kriterijumi odlučivanja o tenderskoj privatizaciji moraju biti konkretni, a učesnici ravnopravni.
Ogromne ingerencije Vlade, Ministarstva i agencije, gde oni odlučuju u svemu, ne garantuju da će se proces privatizacije obaviti na najbolji način, jer je to, ipak, i politički proces. Hvala.

Ima reč ministar Aleksandar Vlahović. Pardon, narodni poslanik Tomislav Nikolić, po Poslovniku. Ministre, molim vas da sačekate.