Dame i gospodo narodni poslanici, prvo jedna lična impresija. Sa zadovoljstvom sam slušao mitingaški govor gospodina Čede Jovanovića. Vrlo pažljivo sam ga slušao i čuo mnoge stvari koje sam čuo i na mitinzima. Samo je izostavio priču o vaučerima, koju je Demokratska stranka danima i danima sa televizijskih ekrana, sa okruglih stolova, sa tribina po gradovima, pričala narodu - građani Srbije, mi smo protiv privatizacije za koju se zalaže SPS, da akcije dobiju samo radnici koji su zaposleni i članovi njihove porodice, penzioneri. Mi smo pristalice poštenije privatizacije, da vaučere dobiju svi građani Srbije, i to ne 60%, nego 100%.
Politička Evropa ne pamti ovakvo političko kameleonstvo. Zadovoljan sam što je gospodin Đinđić, kao šef stranke, danas priznao građanima da je promenio mišljenje. To je politički vrlo korektno, da predsednik jedne stranke, koja evoluira od 100% vaučera do jednog krajnje desničarskog zakona, to jasno prizna svojim građanima.
Pitanje je da li vaučeri nisu bili mamac za glasove. Veliko je pitanje. Birači će to verovatno na nekim sledećim izborima da kažu.
Slažem se sa gospodinom ministrom, i žao mi je što nije ovde da se radi o krucijalnom zakonu. Slažem se sa gospodinom Veljkovićem da se radi o istorijskom zakonu. O istorijskom zakonu za narod Srbije, za građane Srbije. Ali, dame i gospodo iz DOS-ove većine, istorijski zakoni se ne donose ovako.
Istorijski zakoni se donose konsenzusom svih političkih stranaka i svih onih kojih se ovaj zakon tiče. Ali, arogancija postojeće vlasti, samozadovoljstvo sobom, a ne znam čime, na čemu bazirano, sprečilo je donošenje ovog zakona potpunim konsenzusom. Konsenzus bi garantovao da će sledeće stranke koje dođu na vlast sprovoditi taj zakon i u narednih pet-šest godina.
Ovako jedna dobra ideja osuđena je na propast, jer će vaša vlast trajati možda godinu ili dve, ne mogu to da procenim, a trajnost zakona je četiri godine. Znači, pet je rok za privatizaciju. Prema tome, nećete uspeti da uraditi ono što ste naumili. Narod Srbije opet neće dobiti ono što zaslužuje.
Moram otvoreno da vam kažem, to je i vama jasno, da postoji apsolutni konsenzus oko karaktera društvene svojine. Vi sad ovde stičete političke poene i pričate priče. Svi su odavno raščistili sa tim da je društvena svojina najefikasniji oblik svojine. Mi koji smo zadnjih 10 godina bili na vlasti to smo duboko i pokazali. Pogledajte današnju strukturu privrede. Za 10 godina vladavine socijalista 400 hiljada je privatnih preduzeća.
Vi danas imate 90% ukupne društvene imovine u privatnom vlasništvu. Cela imovina, zemljište je u privatnom vlasništvu, stambeni objekti su u privatnom vlasništvu, 400 hiljada preduzeća je u privatnom vlasništvu. Prema tome nema predrasuda u SPS-u oko potrebe za privatizacijom. Vrlo je lako mogao da se postigne konsenzus o potrebi privatizacije i o jednom dobrom zakonu o privatizaciji.
Šta fali ovom zakonu? Koncepcijska razlika između socijalista i desnih partija je u socijalnoj komponenti.
Dame i gospodo, predložili ste Skupštini krajnje desničarski koncept zakona koji vidi kapital i vidi Vladu kojoj trebaju pare. Nigde nema radnika. Nigde nema čoveka. To je ono zbog čega je ovaj zakon osuđen na propast.
Razumem radikale. Desničarska stranka, deklarisana programom, imaju pravo da zastupaju desničarski koncept. Desni centar, DSS ima to pravo. Međutim, stranka koja preferira da zauzme mesto levog centra, učestvuje na kongresima Evropske socijaldemokratije, prihvata i glavni je protagonista desničarskog koncepta zakona.
Na prvi pogled se vidi, a vi ćete to videti niste mogli da saslušate poslanika poslaničke grupe SPS-a, šefa grupe, ali vrlo brzo ćete se suočiti sa hiljadama radnika. Jer, radnici osećaju zakon kao strogo desničarski, jer će to praksa pokazati. Ne to što ja pričam ili što priča neki poslanik. Praksa će da dokaže apsolutno desničarski koncept.
Zašto smo mi mogli da napravimo konsenzus?
Mnoge stvari iz zakona su vrlo prihvatljive. Ali, nigde nema radnika, nigde nema čoveka. Zamoliću ministra posle da odgovori na neka konkretna pitanja, jer ministar mnogo lepše priča nego što je istina u zakonu. Ministar priča prave priče, ali od toga u zakonu nema nijednog slova.
Zašto zakon nema socijalnu komponentu?
Zakon nema socijalnu komponentu jer nijednim svojim delićem ne vodi računa o radnicima. Ne o radničkim akcijama, nego o poslu za radnike. Dame i gospodo, radnici su svesni, a to svakog dana vidimo i na ulici i u susretima sa radnicima, da ste vi vršili artiljerijsku pripremu, vojnim rečnikom rečeno, za donošenje ovog zakona. Doneli ste pre toga pet zakona koji su direktno uticali na pogoršanje socijalnog položaja radnika. Direktno ste pripremali teren za privatizaciju u kojoj radnika nema nigde, niti u akcijama, niti u poslu.
Doneli ste paket poreskih zakona iz kojih ste potpuno eliminisali elemente socijalne politike, i ja sam o tome već govorio. Ljudi su se našli u čudu. Doneli ste zakon o porezima na imovinu ne vodeći računa o ustavnoj kategoriji - ekonomskoj snazi poreskih obveznika. Doneli ste zakon, govorim o pripremi za privatizaciju, o bruto ličnim dohocima koji ima direktni cilj zatvaranje fabrika. (Negodovanje.)
Sve ću da vam objasnim, nemate razloga da se uzbuđujete.
Svaki dobar domaćin u Srbiji, kada potera kravu da proda, on je otimari, dotera je. Građanin kada potera kola na pijacu da proda, ne razbije prednju i zadnju šofer šajbnu i bočna stakla, pa da onda prodaje kola. A, vi, dame i gospodo, iz poslaničke većine DOS-a, sve radite da obesnažite srpsku privredu, srpska preduzeća.
Svaki vaš potez je, to praksa pokazuje, pogledajte pad proizvodnje, pogledajte broj zatvorenih preduzeća, svaki vaš potez kroz zakone koje ste doneli uticao je na slabljenje položaja preduzeća ili njihovo zatvaranje.
Pogledajte zakon o bruto ličnim dohocima. Što ne napravite evidenciju, evo kroz 15 dana. Pokažite narodu koliko je firmi zatvoreno jer nije moglo da plati osnovne namete, jer ste kao osnovni prioritet dali i poreze i doprinose u odnosu na platu, to na povećanu osnovicu radnici nisu mogli da plate.
Pogledajte druge zakone, pogledajte zakon o ekstra profitu. Ko će da objasni radnicima pekarske industrije, pročitajte zakon gospodine Bogdanoviću, da deo pekarske industrije postaje deo državne imovine zato što su dobijali brašno iz robnih rezervi po jedan dinar i time izvršili zloupotrbu kad su prodavali 200 kilograma hleba za jednu marku. Ili, radnicima iz farmaceutske industrije, koji su kupovali devize po šest dinara, ali su prodavali "dilkoran" po šest dinara, to je šest puta ispod proizvodne cene.
I, vi sad uđete u fabriku i kažete - molim vas, vi ste kupili 100 miliona maraka, vi dugujete kursnu razliku od 150 miliona i taj deo privrede pripada državi Srbiji. Znači, na svaki način se trudite da oslabite položaj privrede.
Zašto će zakon da izazove gnev građana i radnika? Zato što je duboko nepravičan. Evo, reći ću vam kako. Imate dva preduzeća, dva prijatelja ili druga, brata, kuma, rade u dva različita preduzeća. Jedan radi u preduzeću koje je primalo velike plate. Ima ih u Kruševcu, da ih ne imenujem, prosečna plana od 15 ili 20 hiljada, prima tu platu i nosi kući. Stavlja na štednju 10 hiljada, stavlja u slamaricu, a drugi u "Rubinu" kupuje 200 hektara vinograda svake godine, pravi pogone, radi, razvija, ulaže u svoju budućnost.
Šta se sada dešava?
Dešava se to da će Vlada, drčna za pare, da proda "Rubin" za neku procenjenu cenu preko tendera i da te pare stavi u državnu kasu, da time čuva vlast. To je, gospodo, oštri oblik konfiskacije. Po istoj logici ona je mogla da uzme pare i onome ko je stavio u slamaricu, jer je ovaj računao, ulažući godinama, primajući mnogo manju platu, u razvoj svoje fabrike, da radi nešto za budućnost.
Onaj drugi je imao veliku platu, ali ništa nije ulagao, on je znači štedeo. Napravili smo veliku razliku.
Gospodin Jovanović govori o pogrešnim i štetnim efektima autonomne privatizacije. Mislim da je to totalna improvizacija. Zamolio bih ga da lično zbog mene na sledeću Skupštinu donese registar iz akcijskog fonda, da vidimo ko je to i na koji volšeban način mogao da ovlada većinom akcija, kada se znalo da je svaki radnik dobijao za svaku godinu staža po 400 maraka, i to je bio jedini kriterijum za dobijanje akcija.
Prema tome, neko bi morao da ima hiljadu godina radnog staža, da bi ovladao većinskim paketom akcija. Ono što hoću da kažem u vezi zakona - molim vas, priče su za malu decu, molio bih da Čeda ili ministar pokažu član zakona, koji obavezuje budućeg kupca da investira u fabriku. Ne postoji takav član zakona. Moraju građani da znaju da takav član zakona ne postoji.
Postoji ugovor o nekom tenderu, obaveza da investira. Znači, on može da kupi fabriku i da je zaključa. Prema tome, zbog odsustva svakog elementa socijalne pravde, socijalisti će da budu protiv ovakvog zakona.

Molim narodne poslanike da određenu dužinu vremena, koju po Poslovniku imamo, svi mi koji se prijavimo za diskusiju, poštujemo. Pravila, kako reče jedan moj prijatelj, nisu za protivnike, pravila su za sve nas, i da uvažavamo, i da se krećemo u okviru vremena, o kome smo doneli odluku, da nam je za raspravu.
Ima reč narodni poslanik Tomislav Nikolić, replika, pomenut je u izlaganju.

Dame i gospodo narodni poslanici, svako ko preuzme na sebe rizik da klasifikuje određene političke stranke, trebalo bi da najpre, kao minimum, ili kao kraj svog političkog obrazovanja, pročita udžbenik "Politički sistem", koji je pisao prof. dr Vojislav Šešelj, i tada bi mu mnoge stvari bile jasnije, a posebno to da se SRS, pa i radom u ovoj skupštini, odlikuje bar sa tri kvaliteta - jedan je da imamo najboljeg predsednika stranke od svih, i parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka, čoveka koji je u proteklih nekoliko dana ovde održao briljantna predavanja iz poznavanja pravne i ekonomske nauke, i to valjda niko više ne može da mu ospori.
Dalje, mi jesmo srpska nacionalna stranka, mi se toga ne stidimo, mi se time ponosimo, i mi jesmo stranka koja se zalaže za privatizaciju i za liberalni kapitalizam. Da ne volim ovu zemlju i da ne volim ovaj narod, toga bih se stideo. Pošto ih volim više nego ikoga na svetu, ne stidim se toga uopšte.
Vidite i sami, ovde se govori da se donosi jedan desničarski zakon, i nije čudo što to radikali hoće, oni su desničari, pa će upropastiti državu, kao desničari. Pa daj Bože da ovu zemlju vode levičari, a da bude sve u privatnim rukama, kao što je u Švedskoj. Ja bih to zaista voleo.
I tamo, stranke koje su na vlasti, niko ne može da optuži da su krajnja desnica. Znači, ne određuje se to po tome. Zaista, uz uvažavanje vaše argumentacije da krivicu za sunovrat privrede ne snose ni radnici, ni direktori, da smo mi bili izloženi i spremni da budemo u katastrofi, jer ovo ne bi preživela ni jedna druga zemlja, vi ipak treba da znate, da, kada budete izglasali ovaj zakon, vi, poslanici većine, preuzimate na sebe strašnu odgovornost.
Jeste li svesni te odgovornosti, još uvek nisam siguran. Hoćete li odgovoriti tome, i u to nisam siguran, ali poverenje koje će vam ukazati većina u ovoj skupštini, strašno vas ograničava i nadam se da zbog tog poverenja neki od vas, koji budu odlučivali o vitalnim stvarima u ovoj zemlji, neće ići u zatvor. Tome se iskreno nadam.
Imam još deset sekundi vremena - ubuduće, gospodo narodni poslanici, kada glasate za budžet ili kada glasate za Vladu, razmišljajte dobro za kakav ste budžet glasali i za kakvu ste Vladu glasali. Onaj ko je glasao da budžet bude 140-150 milijardi, taj neka razmišlja kako će ova Vlada taj budžet da namiri. Hvala vam najlepše.

Ima reč narodni poslanik Čedomir Jovanović, replika na izlaganje narodnog poslanika Dragana Jovanovića.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovde je, navodno, reč o nespremnosti DOS-a na politiku poštovanja nacionalnog interesa, do kojeg se dolazi kroz konsenzus i uvažavanje političkih suparnika. To nije tačno. Mi smo spremni na konsenzus, ali nismo spremni na poštovanje konsenzusa koji je promovisan i koji je počivao na principima - malo vama, malo nama, a narodu džak krompira, umesto plate.
Tog konsenzusa više nikada neće biti u Srbiji, dok bude zavisilo od nas. Što se tiče izveštaja, izvoda iz registara itd., gospodine, od juče je to predmet brige Republičke uprave javnih prihoda, koja vrši oporezivanje po Zakonu o ekstra profitu. Samo ću vas podsetiti na nekoliko grandioznih privatizacionih poduhvata ljudi koji su bili visoki partijski funkcioneri SPS-a.
Recimo, u slučaju "Dijamanta" iz Zrenjanina, u slučaju "Tehnogasa", ili u slučaju "Politike" - AD Beograd. Pročitaću vam kao primer pravednosti koja proizilazi iz koncepta autonomne privatizacije kratak izveštaj komisije, koja je kontrolisala privatizaciju i postupak sproveden u akcionarskom društvu "Dijamant" iz Zrenjanina.
"Proces transformacije ovog preduzeća započet je 1991. godine. Tri godine kasnije, nakon izvršene revalorizacije, odnos učešća u kapitalu bio je 80% prema 20% u korist društvenog kapitala. "Dijamant - banka", u kojoj je većinski vlasnik "Dijamant", daje akcionarima "Dijamant"-a kredite na deset godina, sa kamatnom stopom od 9% godišnje, bez obračuna revalorizacije i uz grejs period od jedne godine". Znači kredit za onih 20%.
Samo 27 akcionara iskoristilo je 62,39% odobrenih kreditnih sredstava, s tim da svoje obaveze za tekuću godinu izmire na kraju godine. Tako je 3% akcionara postalo vlasnik 63% preduzeća "Dijamant", a 91% akcionara učestvuje u kapitalu sa 25%.
Po usvajanju Zakona o dodatnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu, grupa od 3% akcionara biće obavezna da plati jednokratni porez na zbirnu osnovicu od oko šest miliona maraka, i neće im biti teško da plate šest miliona maraka, jer to nije ni pola profita, koji oni ostvare u jednom mesecu.
Ali, gospodine, ovo je primer autonomne privatizacije, kojim je 3% akcionara postalo vlasnik preko 90% akcija "Dijamanta", a 90% akcionara ostalo je na ulici, sa bezvrednom hartijom u ruci.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidim da je danas bilo veliko zanimanje za ponašanje i politički stav srpskih radikala, ne samo u Narodnoj skupštini, već u celoj Srbiji, povodom donošenja zakona o privatizaciji.
Naime, SRS, između ostalog i kao stranka umerene desnice, zalaže se za privatizaciju, i oduvek smo smatrali da je privatizacija conditio sine ljua non (neizostavni uslov) ekonomske efikasnosti.
Ono što jeste dobro u ovom zakonu, mi bez obzira na to šta će reći marketinški stručnjaci, moramo da kažemo da jeste dobro, a to je obaveznost i oročenost postupka privatizacije. To je ono za šta smo se zalagali i kod donošenja prethodnih zakona, ali nismo imali dovoljnu većinu u Narodnoj skupštini da to bude prihvaćeno. Možda će neko od onih koji se bave političkim marketingom reći, ovakav načelni stav Srpske radikalne stranke možda nije politički produktivan, jer će biti mnogo problema sa radnicima već za mesec, dva ili tri, pa će i oni reći - a i radikali su bili za privatizaciju.
Možda će neko reći da je pogrešno bilo što smo onako žestoko kritikovali kriminalni zakon koji je bio pre ovoga na dnevnom redu, a za koji se nijedan profesor Pravnog fakulteta, koje sam prozivao sa ove govornice, nije javio da ga pohvali, kao što ste mogli da se uverite. Ali, mi mislimo da smo time pokazali nekoliko stvari: pre svega našu političku principijelnost, našu političku doslednost i činjenicu da ne želimo demagoškim istupima i u Narodnoj skupštini, i u političkoj javnosti da stičemo političke poene.
Mislimo da se politikom moramo baviti na ozbiljan način, jer onog trenutka kada dođemo na vlast pitaće nas ljudi šta je sa onim obećanjima o španskim selima, šta je sa onim što ćete nam sve napraviti i učiniti, a nije baš sve tako bilo. Naime, da se osvrnem na Ustav i na ono što smatram da bi bilo potrebno da se uradi, a vezano je za ovaj zakon, o čemu je profesor Šešelj pre podne dovoljno iscrpno govorio.
Naime, rekao je ministar Vlahović i pročitao, odnosno citirao član 59, koji tačno govori da se može govoriti o privatizaciji, odnosno o promeni svojinskih statusa, dakle svojinskih oblika društvene i državne svojine, ali je takođe tačno da se članom 56. Ustava Repulike Srbije jamči, između ostalih - naravno nama se to ne dopada, ali Ustav je nešto što je mnogo važnije od toga da li se nama nešto dopada ili ne - i društvena svojina, a u članu 121. Ustava Republike Srbije jasno stoji da nijedan član zakona, nijedan opšti pravni akt, nijedan propis ne sme i ne može biti u suprotnosti sa Ustavom. Zato bi bilo najbolje rešenje da se samo navede, pa makar tu i postojale određene razlike, da je to jedan podoblik državne svojine i onda nikakvih više problema ne bismo imali, ni vezano za raspravu pred Ustavnim sudom, kada se bude formirao ustavni sud, i rekao bih da bismo sve formalno-pravne prepreke ka usvajanju ovakvog zakona otklonili i mislim da bi to bilo najbolje moguće rešenje.
Što se tiče ovih priča o tome da li je to desničarski zakon ili levičarski, moram samo da kažem za one koji to ne znaju, da još 60-tih i 70-tih godina, još od naftnog šoka, da tzv. ideologija država blagostanja i kenzijanskih teorija intervencionizma trpe ogromne promene, da tzv. ideologija nove desnice doživljava svoju pravu renesansu, pa se čak vraća i u zapadnim zemljama, na koje se levičari u Skupštini pozivaju. Čak i ekonomska orijentacija lesefer u njenom brutalnom obliku doživljava pravu renesansu, ali mi smatramo da je trebalo nešto drugo uraditi. Ako ne ovim zakonom, onda nekim drugim zakonima u okviru socijalno - radnog zakonodavstva, a čak i ovim zakonom je to moglo da se predvidi, dakle da ne idemo na neku vrstu sporednog pravnog zakonodavstva. Mogli su da se predvide socijalni programi, jer to je nešto što kao država ipak imamo obavezu da uradimo.
Sada ću pokušati, konkretno govoreći o pojedinim članovima, da ukažem na primedbe Srpske radikalne stranke, šta je ono što bi moglo da bude bolje. O tome smo danas već govorili. Ukoliko bi se takve primedbe srpskih radikala prihvatile, mi smatramo da ovaj zakon ne bi bio loš i ne želimo dakle da izbegavamo bilo kakvu vrstu odgovornosti i da kažemo - ne, privatizacija ne valja zato što će biti nekih problema.
Naravno da će biti, ali ako već postoje ti problemi i najavljuju ih i ministar za privatizaciju i predsednik Vlade, i kažu da će biti otpušteno od 400.000 do 700.000 ljudi, mora da postoji jasan socijalni program ili u obrazloženju zakona morale su da stoje jasne pretpostavke kakve će sve konsekvence izazvati donošenje ovog zakona, koliko će ljudi i iz kojih oblasti industrijske proizvodnje, iz kojih oblasti privrede će biti otpuštanja, na koji način da se vrši prekvalifikacija, dokvalifikacija i kako ćemo tim ljudima pomoći, odnosno socijalno ih obezbediti. Zato što poslednja oblast i jedno od prava iz poslednje generacije ljudskih prava predstavljaju tzv. socijalna prava građana.
Rekao bih sada nešto o 28. članu - poziv za učešće na javnom tenderu treba da sadrži i rešavanje pitanja zaposlenih, obezbeđenje kontinuiteta poslovanja i nešto što predstavlja poslednju generaciju ljudskih prava, a to je zaštita životne sredine i to je ono što se u ovom zakonu ne pominje
Dalje, postavlja se pitanje ovlašćenja ministra oko obrazovanja tenderske komisije. Voleli bismo da znamo, bez ikakve zle namere, ko su ti i po kom kriterijumu se obrazuju članovi te komisije. Drugo, nije dovoljno razgraničena uloga tenderske komisije ako agencija predlaže komisiji rezultate javnog tendera. To je ono što mislim da bi trebalo svima da bude jasnije.
Potom, što se tiče javne aukcije, postupak prodaje kapitala ili imovine putem javne aukcije takođe je dat prilično uopšteno, bez navođenja kriterijuma za utvrđivanje koja će se preduzeća privatizovati putem javne aukcije. Govorim o članu 36. Ne postoje kritrijumi na osnovu kojih agencija za privatizaciju bira članove komisije za aukciju. Takođe se nameće logično pitanje da li se formira jedna komisija za sve prodaje putem aukcije ili za svaku prodaju pojedinačno.
Sada bih rekao nekoliko reči na ono o čemu je govorio gospodin Jovanović, pominjući Češku. Što se tiče strateških partnera, baš u Čaškoj imate primere gde su dolazili partneri iz Nemačke, posebno iz nekadašnje Istočne Nemačke i dela najjačih privrednih subjekata i giganata iz teške industrije, koji su dolazili sa svojom tehnologijom, ali zastarelom tehnologijom. Svoju tehnologiju, koja je već završila posao u Nemačkoj, davali su Češkoj i time onemogućavali tehnički i tehnološki razvoj same češke privrede, a vršili bezmalo njeno uništavanje i mali su efekti tu bili.
Što se tiče vaučerske privatizacije,to su nam upravo ovde predlagale one stranke koje nam sada predlažu ono što je delimično bio koncept Srpske radikalne stranke, a protiv one privatizacije protiv koje su srpski radikali bili još 1994. godine, a posebno protiv zakona o revalorizaciji, da se retroaktivno poništava nešto što se srećom ovim zakonom ne donosi.
Dalje bih rekao samo da po članu 41. socijalni program, obezbeđenje kontinuiteta poslovanja, zaštita životne sredine, kao što smo govorili i u članu 28, trebalo bi da budu obavezni elementi ugovora o prodaji. To je nešto što, čini nam se, bi trebalo da bude jedan važan uslov i nešto što za one koji treba da investiraju, za one koji treba da ulažu živ novac, svoj kapital, svoju tehnologiju, ne bi trebalo da predstavlja veliki problem, a predstavljalo bi značajne garancije za našu zemlju.
Rekao bih samo oko člana 54, po kome o prenosu akcija građanima bez naknade, donosi Vlada Republike Srbije. Postavlja se pitanje kada donosi odluku i na osnovu čega, ali tu ne treba izdvajati one radnike koji su već stekli to pravo na osnovu radnog staža i sve ostale građane naše zemlje. Tu se čak uključuju ne samo punoletna lica, moraju da budu maloletna lica, ima tu pravo princip Infans conceptus, dakle nerođenog deteta i oni moraju da budu u svemu tome potpuno ravnopravni, ali i ljudi koji su svojim stažom to stekli. Ne sme im se to reći kao da je to stečeno pravo, a da nemaju kao svi građani to pravo.

Deset minuta i 20 sekundi.

Završiću. Dalje, smatram, pošto ćemo se u pojedinostima baviti po amandmanima i detaljno članovima ovog zakona, da Zakon o privatizaciji nije loš, može da bude bolji, a ukoliko bi se primedbe srpskih radikala prihvatile, mogli bismo za njega i da glasamo, ali smatram da moramo da radimo na usvajanju jednog sveobuhvatnog socijalnog programa za rešavanje krupnih i nagomilanih problema.
Biće ljudi na ulicama ako to ne uradimo već u septembru ili oktorbru mesecu . Nije to nikakvo prizivanje, niti bilo šta, već je to potpuno izvesno, jer tako se nešto dešavalo u svim zemljama u kojima je tranzicija vršena. A ako se to ne dogodi, plašim se da onaj lek o kojem je govorio gospodin Đinđić jutros ovde, da nam ne bude kao kad date penilicin nekome ko je alergičan na penilicin, pa pacijent umre, pa makar to bilo iz najbolje namere.
Što se tiče onoga o čemu je govorio gospodin Jovanović, završavam u jednoj rečenici, da nigde nije izvršena privatizacija, a da članovi rukovodstva nisu stekli većinski paket akcija, ukazao bih na jedan mali, gotovo beznačajni primer...

11 minuta i 40 sekundi.