Gospodine Šešelj, vreme, jedino ako hoćete da sastavite.

Idem na sledećih 10 minuta, pošto bih želeo ipak u celini da iznesem osnovni stav poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, po zakonu, inače mi imamo čitav niz amandmana. Po pojedinostima će valjda biti mogućnosti da se više o tome kaže.
Stimulans iz člana 45. u osnovi je dobar, jer oni koji ranije krenu sa privatizacijom imaće više mogućnosti za besplatne akcije zaposlenih u firmi, nego onih koji budu oklevali, kasnili itd. Kada je reč o besplatnim akcijama, bilo bi pametno da isti procenat besplatnih akcija bude za sve firme koje idu u proces privatizacije. To ovde nije precizirano. Po odredbama ovog zakona postoji mogućnost u jednoj firmi da bude veći procenat, a u drugoj manji.
Naravno, to u praksi dosta zavisi i od konkretnog interesa. Postoje firme gde ni njihovi radnici nemaju nikakvog interesa da budu vlasnici bar jednog dela akcija.
Kod pitanja besplatnih akcija za građane predlagač ovog zakona je izbegao da bude konkretan i da detaljno to pitanje razradi. Ostavljena je samo jedna opšta odredba i prepušteno Vladi da ona sama ta pitanja razrešava. Vlada to može da radi jedino uredbom. Ovo nije materija koja se može uređivati uredbom. Ova materija mora da se uredi isključivo zakonom. Tu zakon mora da se dopuni. A, evo zašto.
Prvo, vi niste uzeli u obzir zaposlene u javnim službama. Nadam se da se neće baš sve javne službe privatizovati. Ne verujem da ćete krenuti odmah da privatizujete škole. Ne kažem, možda će za 20 ili 30 godina sazreti uslovi i za to. Ali, ne možemo baš toliko daleko u budućnost da prognoziramo. Danas to pitanje nije zrelo i ne bi smelo da bude.
Zaposleni u javnim službama moraju na određen način biti izjednačeni sa zaposlenima u privrednim preduzećima koja se privatizuju, bar po mogućnosti kupovine akcija, s tim što se može ostaviti da po redosledu, oni koji su zaposleni u određenoj firmi, na osnovu godina svog radnog staža, prvi kupe akcije, pa onda oni koji su zaposleni u drugim društvenim službama, na osnovu godina svog radnog staža, drugi deo akcija. Taj redosled ne bi bio problematičan, ali moraju svi zaposleni imati mogućnost na osnovu radnog staža da kupe odgovarajući broj akcija, ako već to pravo imaju zaposleni u određenim preduzećima koja se privatizuju.
I drugo, kad je reč o gađanima, besmisleno je sada ograničavati, kad je reč o novoj kategoriji, da onaj koji je zaposlen, na osnovu godina radnog staža dobio besplatne akcije, sada ne može i kao građanin određenu kvotu akcija da dobije besplatno. To su dva odvojena statusa.
Neko je na osnovu radnog staža dobio akcije, i ne dirajte mu u to. Sada može da se pojavi kao građanin, jer će se kao građanin pojaviti i najbogatiji privatnik, koji je već imao određene pogodnosti itd. pa mu to ne smeta da može kao građanin, kao svaki drugi građanin, da dobije odgovarajući broj akcija besplatno. To je posle iz akcijskog fonda, to je posle obavljene konkretne privatizacije.
E, tu ne treba ograničavati nikoga. Znači, i najmanja beba, tek rođena, i starac od stotinu godinu, kao građani moraju, u slučaju ove privatizacije, biti ravnopravni. Ovde ne sme ni ograničenje biti da može samo punoletni građanin, jer po pitanju svojine punoletstvo ništa ne znači, osim u raspolaganju. U sticanju punoletstvo ništa ne znači. Na isti način stiče i beba, čak nerođena beba, kao starac od stotinu godina.
Po pitanju raspolaganja, ako nije punoletan, određuje mu se tutor, staratelj itd. Znači, tu apsolutno svi građani moraju biti ravnopravni, i ne smete sada građaninu, zato što je kao radnik, na osnovu svog radnog staža, dobio odgovarajući broj akcija, uskratiti pravo da još dodatni odgovarajući broj akcija dobije i kao građanin. Jer, mora biti neka razlika između građanina koji je sticao radni staž, znači, na osnovu radnog staža određene doprinose državi plaća, poreze itd. i onoga ko nije tako državi doprinosio. Neka razlika mora da bude.
Ovde vam se idealno namestila mogućnost da tu razliku izrazite, bez velike štete za državu, jer građani dolaze u obzir za raspodelu ovih besplatnih akcija tek kada se završi prodaja, pa kada dobiju svi oni koji imaju pravo na besplatne akcije, ono što preostane, što ostane u akcijskom fondu, jedan deo ide na sve građane koji se zateknu u određenom trenutku kao živi, od najmanje bebe, do starca od stotinu i više godina, i taj se postupak onda jednom zauvek završi.
To je ono što ima smisla i mislim da bi bilo dobro da se to ovim zakonom precizira, da se razjasni. Šta to znači - znači da bi ovaj zakon trebalo da se stručno doradi sa aspekta ovih primedbi. Mislim da su ove primedbe ubedljive za svakog stručnjaka i jedno pitanje me posebno čudi - zašto ste išli na tri posebna zakona?
Tri posebna zakona iz ove materije se donose po prirodi stvari onda kad se ne stigne da se urade sva tri u isto vreme, zapravo da se kompletna materija reguliše, pa se, kao u prošlom slučaju, prvo donosio Zakon o svojinskoj transformaciji, pa onda Zakon o agenciji, pa Zakon o akcijskom fondu itd.
Pošto je ovo toliko jedinstvena, homogena materija, po prirodi stvari ovo bi trebalo da bude jedan zakon. Nije ni malo čudno što je ovoga puta donesena odluka da se vodi jedinstvena rasprava. Ona je, kao jedinstvena, jedino i moguća, i po pitanju akcijskog fonda, i po pitanju agencije. Mislim da i nema bog zna koliko primedbi, jer su to stvari koje su i prošli put bile urađene, i mislim, prilično razrađena iskustva koja su stečena, nisu naodmet. Ona su dragocena, i ta iskustva mogu samo da koriste da se neke nepravilnosti izbegnu u budućnosti. U ovom slučaju, trebalo bi da bude jedinstven zakonski tekst, celovit, logično homogenizovan, sa pravnog aspekta i taj zakonski tekst bi onda mogao da predstavlja jedan od osnovnih sistemskih zakona.
Dobro je što ovaj zakon nema ni jednu retroaktivnu odredbu, drugi bi ministri mogli da uče iz ovoga slučaja, jer retroaktivnost ne može biti nikada na štetu onoga na koga se odnosi, nego samo u njegovu korist. Nažalost, mi smo imali jedan primer retroaktivnosti sa ztv. Đinđićevim zakonom iz 1994. godine, kada su (nije sam Đinđić to izglasao, nego je po njemu zakon bio poznat, on je bio inicijator, a drugi su ga podržali, podržali su ga ovi koje sada hapsi), radnici stekli ogroman procenat akcija besplatno.
Bilo je i zloupotreba, svašta je tu bilo, ali onaj ko je bez zloupotreba stekao tada akcije besplatno, bez obzira koliko je taj zakonski projekat Ante Markovića bio loš, nije se smelo dozvoliti da mu neko naknadno oduzima akcije. Jer, posle tog presedana, ljudi su izgubili interes za privatizaciju. Danas privatizuju, dobiju akcije, što besplatno, što kupe, a sutra im to neko revalorizuje, ponovo obračunava i umanjuje vrednost.
Ovoga puta, kad se stekne akcija, ona mora biti neprikosnovena, ako je na zakonit način stečena. Ona mora biti neprikosnovena i zaštićena od bilo kakve promene volje političke vlasti u budućnosti.
Ono što je još dobro u ovome zakonu, ali nije dovoljno razrađeno, to je mogućnost da se odmah pristupi trgovini akcijama. Ako je akcija svojina svog titulara, što bi onda neko njega ograničavao u prodaji? Može da proda odmah, neko ko sumnja u vrednost akcije, može da proda sve svoje akcije za gajbu piva. Što vi sada nekoga da sprečavate da to uradi? Čak je sa aspekta opštih privrednih interesa poželjno da se takve stvari dešavaju, da bi naknadno dolazilo do koncentracije vlasništva.
Ako neko ne želi akcije, a ima pravo na njih, lepo, čim stekne to pravo, čim dobije odgovarajuće hartije od vrednosti, da odmah proda. E sada, vi načelno ostavljate mogućnost da se to odmah proda, ali kažete - prodavaće se na berzi akcija. Problem je sa tom berzom što ona još zapravo nije konstituisana. Mi nemamo pravu berzu akcija i vi ste morali ovim zakonom i da predvidite tu berzu, da date pravne okvire postojanja te berze i njenog funkcionisanja.
To znači da bi ovaj zakon trebalo odmah da se dopuni, dok traje rasprava u načelu, dok traje rasprava o pojedinostima, da vaše službe to pripreme i da, kao amandman Vlade bude podneseno, ili amandman nekih poslanika itd. Neću da vam se u to mešam, jer ne predstavljam vašu stručnu pravnu službu, nego vam samo kažem šta bi trebalo da se uradi, da bi zakon zaista bio kompletan.

Hvala.
Reč ima gospodin Branislav Ivković, u svojstvu predstavnika poslaničke grupe (prvo javljanje).

Dobar dan i poštovanje, dame i gospodo poslanici, poštovani predsedniče Vlade, poštovani članovi Vlade, mislim da je mnogo važno konstatovati dve ključne stvari ovde na početku.  Prvo, Srbija raspolaže ogromnom društvenom imovinom. Ta društvena imovina nije do sada rasprodata, ona vredi, ona ima posebnu vrednost, s obzirom na geostrateški položaj Srbije, na važnost njihovih strukturnih pravaca za Srbiju, i tu je apsolutno predsednik Vlade u pravu, da mnogi motivi, pored možda i dubioza i lošeg stanja pojedinih preduzeća, postoje zbog sankcija i bombardovanja ove zemlje, postoje kod onih koji žele da ulažu kapital na ovim prostorima, zbog geostrateškog položaja ove zemlje i povoljnosti infrastrukturnih pravaca.
Društvena svojina, kao takva, postoji, i sigurno, i to je odavno odlučeno, treba da promeni svoju namenu, da se privatizuje, jer jedino ta društvena svojina bez titulara, faktički nema čuvara, odnosno, nije imala čuvara svoje vrednosti, onoga pravoga, i nije postojao osećaj za to. Zato je i druga konstatacija važna, da već postoji Zakon o svojinskoj transformaciji.
Taj Zakon o svojinskoj transformaciji do februara meseca je dao jednu veliku autonomiju preduzećima, da sama preduzeća i radnici u njima odlučuju o svojoj transformaciji.
Zbog toga je i nazvana, verovatno, autonomnom transformacijom. I u februaru je došlo do toga da je ova Vlada Republike Srbije, jednim od svojih prvih koraka, smatrala da terba da obustavi taj proces samostalne, autonomne transformacije preduzeća.
Da nije obustavila proces te autonomne transformacije od februara meseca, mi bi danas imali veliki broj preduzeća koja su se u dobroj meri privatizovala, imali bi veliki broj sa titularom preduzeća, koji bi znali, i te kako dobro znali, da im život i rad, njih i njihovih porodica, zavisi od preduzeća u kojem su. Ta preduzeća bi, pošto dobro poznaju svoj tehnološki i proizvodni proces, znaju tehnološki lanac, znaju od koga su nabavljali repromaterijale, zna se ko su potencijalni kupci njihovih proizvoda, i te kako bili već od februara meseca, da im je pušteno u velikim pregovorima o dodatnim ulaganjima, o nastavku privatizacije, o zajedničkim poslovima, o zajedničkim preduzećima, tako da ova priča o motivisanju da se ovaj zakon donosi da bi se pojačalo ulaganje inostranog kapitala apsolutno ne stoji, jer je faktički zaustavljena u februaru 2001. godine.
Da je u februaru 2001. godine pušteno da se to radi dalje, danas bi u Srbiji na 400 - 500 mesta u raznoraznim preduzećima i te kako bio prisutan privatni kapital, domaći ili inostrani, i razgovaralo bi se o ulaganju i svrsishodnosti ulaganja, o uslovima pod kojima se ulaže i o zajedničkom radu i nastupu na domaćem i inostranim tržištima. Znači, mi bi već sada imali i te kako ulaganje privatnog kapitala, a među njima i inostranog kapitala. To je zaustavljeno.
Zašto je zaustavljeno? Znate, postoji jedna velika naučna oblast koja se zove operaciono istraživanje. U toj oblasti postoje discipline koje se zovu proces donošenja odluka, teorija masovnog opsluživanja i u toj teoriji masovnog opsluživanja postoje kanali, redovi čekanja sa ograničenim brojem, sa neograničenim brojem, postoji usko grlo proizvodnje i to je i te kako tema, dragi moj gospodine, jer ovde je govoreno o tragovima ideološkog društva, ovde je govoreno o političkim odlukama, ovde je govoreno o političkim inicijativama i potpuno je jasno zašto je zaustavljen proces autonomne tranasformacije i zašto se izašlo sa ovim zakonom koji, kako vidimo, podržavaju neke opozicione stranke.
Ovaj zakon, kao takav, potpuno demistifikuje sada zašto je obustavljen proces autonomne transformacije. Ovaj zakon govori o tome da je neko u odnosu na važeći zakon do danas odlučio da napravi iskorak, ali iskorak ka totalnoj centralizaciji, ka totalnom upravljanju procesa svojinske transformacije. Dok ste vi još u važećem zakonu, u kojem je najbitniji deo ukinut, imali potpunu slobodu preduzeća i radnika da vrše vlasničku transformaciju i u njemu je jedino negde oko 70 ključnih preduzeća i institucija bilo obavezno da vrši transformaciju pod kontrolom Vlade Republike Srbije, a u ovom zakonu imate bič božiji, imate posebnu agenciju, imate sve strukture vlasti, aktuelne političke vlasti da ona diriguje i upravlja procesom svojinske transformacije. Tu je sada otkriće zbog čega se ovaj zakon donosi.
Međutim, taj zakon koji se donosi je potpuno i to je ovde rečeno, u neskladu, ali to smo već naučili u ovoj skupštini, pošto za ovu vladu ne postoji ni Ustav Srbije i duboko verujem da će dobro razmišljati o članu 47. stav 2. Ustava Srbije ako se bude ovde razgovaralo o Haškom tribunalu, ali Ustav Srbije se ovde ne poštuje u članovima 64, 55. i 57, koji govore o obaveznosti i oročenosti. Savezni ustav se ne poštuje u članu 74, ne poštuje se savezni Zakon o preduzećima, jednostavno sve ono što je bilo Ustavom i postojećim zakonom stečeno pravo ukida se totalno. Ko preuzima celu priču? Preuzima faktički Vlada Republike Srbije. U mnogim delovima je ovaj zakon potpuno nejasan, namenski i namerno, jer Skupština je potpuno dislocirana u procesu odlučivanja. Sve prelazi u nove centre moći vezane za Vladu Srbije, u agenciju i akcijski fond.
Sada otkrivamo zašto je ukinuta autonomna transformacija. Sada otkrivamo zbog čega se na ovo odlučilo. Međutim, veliki problem u tim istim operacionim istraživanjima, postoji teorija sistema i informacija, jesu višak informacija, nedostatak znanja, jer da li može na jednom mestu da se koncentriše takvo znanje koje će znati da sugeriše, upravlja, radi tendere za gumarsku industriju, za fabriku lekova, za prehrambenu industriju i za metalski kompleks, za građevinarstvo? Hoće li moći? Neće. Po prirodi stvari to je nemoguće.
Ko god je hteo sve da zna otišao je u nešto drugo što se zove voluntarizam. Zašto se odustalo od toga da Vlada Republike Srbije drži kontrolu na koju ima pravo? Zašto se sprečava Skupština Republike Srbije da kontroliše Vladu Republike Srbije, koja sve sada po ovom zakonu radi? To je sada pitanje koje jeste za građane Srbije, posebno za one radnike koji su ukidanjem u postojećem zakonu mogućnosti autonomne transformacije, faktički ostali bez svoje svojine.
Mnogi su imali mnogo manje plate zato što su ulagali u izgradnju novih hala, zato što su ulagali u nabavku opreme i mehanizacije. Samo u oblasti građevinarstva jako dobro znam koliko su se radnici na poslovima u inostranstvu odricali sredstava da bi se nabavili novi damperi, novi kranovi, novi vibratori, novi uređaji, da bi se mogao dogovoriti naredni posao u građevinarstvu. To je njihova imovina, oni su je stvorili.
Šta radite ovim zakonom? Vi ste ti koji diktirate da mora da bude privatizacija i da mora da bude odmah i to što pre. Rezultat te privatizacije, odmah i to što pre, po digirovanju iz jednog centra je jedan dobar višak informacija, jedno totalno neznanje u mnogim tehnološkim procesima, nepoznavanje strateških partnera za tu vrstu prizvodnje, za ta preduzeća i faktički značajno niža vrednost prodajne cene od one koja se realno može ostvariti, jer na tržištu kada se pojavi pet miliona tona čokolade dete neće hteti čokoladu, a kada su dve, tražiće i te kako.
Zakon je važan deo politike Vlade i raznih lobija politike, kojom se preduzeća onesposobljavaju, obezvređuju, zatvaraju i rasprodaju. Zakon je nedorađen i u mnogim delovima nejasan. U delovima koji su dovoljno jasni on je neprihvatljiv, jer ukida najveći broj stečenih prava, stečenih prava preduzeća, stečenih prava zaposlenih, stečenih prava penzionera i drugih građana. U namerno nejasnim delovima zakona, zakon na Vladu prenosi veliki broj ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata, lišavajući Skupštinu mogućnosti kontrole nad ovim važnim procesom i otvarajući put neograničenoj samovolji Vlade.
Samo da podsetim na sedam stečenih ključnih prava koje ovaj zakon ukida:
1. ukida se pravo preduzeća da emituje besplatne akcije do visine od 60% kapitala preduzeća,
2. ograničava se pravo emitovanja besplatnih akcija pri aukcijskoj privatizaciji na 30, 20 ili 10%,
3. kod privatizacije putem tendera besplatne akcije zaposlenih u datom preduzeću sa 60% se sada ograničavaju na svega 15%,
4. ukida se pravo građana izvan konkretnog preduzeća da se prijave za besplatne akcije u svakom preduzeću,
5. ukida se pravo zaposlenih da u svom preduzeću dobiju besplatne akcije za staž ostvaren u drugim preduzećima,
6. stečeno pravo zaposlenih na besplatne akcije u dinarskoj protivrednosti od 400 maraka pada na 300 maraka, a kasnije na 150 maraka.
Možda najinteresantnije, ne želim da trošim drugih i trećih 10 minuta, jer ostavljam sebi pravo da reagujem i na druga izlaganja, je pozicija tržišta rada. Ovde se govori o pospešivanju proizvodnje. Mi imamo stalan pad proizvodnje u poslednjih osam meseci. Proizvodnja u aprilu i maju ove godine je znatno niža nego u aprilu i maju prošle godine. Izvoz je čak 30% niži.
(Milka Marinković: Ne lupaj.)
Da li ćete opomenuti gospođu, damu?

Molim narodne poslanike da ne dobacuju govorniku, a gospodine Ivkoviću vaše vreme je isteklo.

Hvala lepo. Drago mi je što se dame same prepoznaju.
Mi imamo stalan pad proizvodnje. Samo u decembru i januaru 52.000 radnika je dodatno ostalo bez posla. Znači, jasno je da se trend onih nezaposlenih povećava. Zato je pozicija Republičkog zavoda za tržište rada krucijalna i u važećem zakonu o svojinskoj transformaciji Republički zavod za tržište rada je imao posebnu privilegiju da bi mogao da vrši ...

Gospodine Ivkoviću, dvanaesti minut.

Završavam, 40 minuta je  govorio predstavnika Vlade, a premijer 25.

Nije tačno, a drugo, imate ograničeno vreme.

Šta se događa? U Republičkom zavodu za tržište rada je trebalo da se vrši prekvalifikacija i stvaranje šanse za zapošljavanje onih koji će izgubiti posao. Ovim zakonom se ukida i tih 25% za Republički zavod za tržište rada.