Reč ima narodni poslanik Ljubivoje Slavković, a nakon njega narodni poslanik Nebojša Jović.

Koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, usudio bih se da kažem da je današnji projekat zakona koji se nalazi pred srpskim parlamentom najvažniji zakonski projekat koji je ušao u  parlamentarnu proceduru Republike Srbije od 1945. godine do danas. Zašto tako mislim? Smatram da će promenom titulara bitno da se promeni naš odnos, odnosno iz fundamenta naš odnos prema imovini koja je do sada bila svačija, a onda kada je dovedemo do besmisla postaje ničija.
Dva su, po meni, primarna cilja koja treba da se postignu ovakvim konceptom privatizacije.
Prvo, promena vlasničkih odnosa, odnosno jasno definisani titulari imovine, i drugi, isto tako bitan cilj, bez koga ćemo prvi promašiti, a to je priliv kapitala. Ako konceptom privatizacije ne privučemo kapital, pre svega strani, onda smo i prvi cilj, zbog koga smo počeli ovaj posao, po meni, potpuno promašili.
Drugi cilj, odnosno sekundarni cilj koji se postiže ovim zakonskim projektom jeste razbijanje ideoloških zabluda o tome da živimo u svetu društvene imovine, imovine koja je bila svačija, kojom su rukovodili, pomalo sposobni, a više nesposobni ideološki opredeljeni, koju smo pomalo nesposobnošću upropašćivali, pomalo krali, pomalo pljačkali, doveli je da bude na kraju , i to da bude ničija.
Drugo, ovo je konačno raskid sa dogovornom ekonomijom, pa će onda verovatno nakon stupanja na snagu ovog zakona i njegove praktične primene, fabrike elektronske industrije i televizija biti u prilici da kupe katodnu cev, ne u drugoj fabrici gde je 50% skuplja, nego tamo gde je to jevtinije, jer će tada određivati pre svega ekonomski interes, ko će sa kim da radi, a ne to da se politički dogovaramo i usmeravamo.
Treća stvar, ovaj zakon konačno će nam razbiti zablude gde mi imamo društveno vrednu imovinu. Tržište je jedini meritorni faktor koji treba da odredi šta vredi, a šta ne vredi. Uveravam vas, a do skoro sam bio u poslovodstvu jednog velikog sistema u Nišu, u svakoj toj fabrici ko želi da uloži kapital prvo mora da potroši par stotina hiljada maraka da sanira krov, pa tek onda da uđe i da sanira tehnologiju, da sanira kadrove koji su daleko ispod znanja svetskih kadrova, pa tek onda da razmišlja o profitu i o dobiti. Iz tog razloga, mislim da tržište treba da određuje vrednost, pa makar to bio jedan dolar, pa makar to bilo nešto što tržišno, odnosno finansijski ne znači ništa, ali sa druge strane znači interes stranog kapitala.
Šta je proces privatizacije sa socijalnog aspekta? To jeste jedan bolan proces koji treba u stvari samo da verifikuje naše postojeće stanje, o stvarnom broju uposlenih ljudi. Opet ću uzeti "Elektronsku industriju" u Nišu, koja ima oko 10 hiljada radnika, od kojih samo jedna trećina dolazi na posao, a verovatno ni ta jedna trećina nema predmet rada.
Iz tog razloga, mi moramo ovim zakonom samo da verifikujemo stanje, da u tom sistemu i u nekom drugom sistemu, ima posla samo za jednu trećunu, a da ostali radnici koji su se inače snašli na drugim mestima, moraju da verifikuju samo postojeće stanje, uz postojanje jednog ozbiljnog socijalnog programa koji treba da prati ovakav jedan proces privatizacije. Jasno je da ovakav zakonski projekat i da koncepcija privatizacije, kako je Vlada zamislila i ono što je u zakonu sadržano, nosi određene dileme, možda i nepravičnosti. U odnosu na prethodni zakon, mislim da predstavlja značajnu prednost, bez obzira što je prilično liberalan. Zalažem se za još liberalniji pristup, pa i o konceptu privatizacije, iz razloga koje sam malo pre rekao, da mi razbijemo zablude o tome da mi imamo vredna preduzeća, vrednu infrastrukturu, a to će tržište najbolje da kaže.
Prethodni zakon o privatizaciji, koji je garantovao radnicima 60% besplatnih akcija, u stvari ponovo vraća na mala vrata samoupravljanje. Šta je to značajno u jednom trenutku kada radnici postanu vlasnici 60% akcija, a ti isti radnici su organizovani u jednom sindikatu, pa u jednom trenutku postane da su radnici preko sindikata, u stvari, postali većinski vlasnici akcija, ujedno i poslodavci sami sebi. Isto tako, prethodni zakon o vlasničkoj transformaciji pružao je mogućnost formalno ne, ali u suštini menadžerske transformacije, tako da određeni broj akcija kupe ljudi koji vode preduzeće, da postanu većinski vlasnici.
Šta iza toga? Iza toga opet preduzeće koje nema svež kapital, a mislim da je osnovna intencija procesa privatizacije da se u našim subjektima, privrednim pre svega, useli jedan kvalitetan kapital. Postojeći zakonski projekat nosi neku dozu nepravičnosti, odnosno dozu opasnosti , da li će do kraja biti realizovano. To je po meni koncentracija i postupka i finansijskih sredstava u jednom mestu, ali mislim da će amandmanima koji budu usledili, i onim što je Agencija zamislila i ministarstvo, da se edukacijom kadrova decentralizuje postupak privatizacije i taj cilj da se što više kadrova i što više aktivnosti oko sprovođenja postupka privatizacije prenese na lokalnu samoupravu, odnosno na teren gde se preduzeće nalazi i vrši njegova privatizacija.
Zakon pruža mogućnost donošenja i podzakonskih akata od strane Vlade, pa je neophodno potencirati da Vlada u narednim svojim aktivnostima stalno socijalnu dozu ovog ukupnog programa, odnosno procesa vlasničke transformacije, baš iz jednog razloga što će jedan dobar broj, pre svega poslovodstva u preduzećima, zagovarati jednu drugu priču, a koju i danas čujemo ovde, koja je čisto ideološka, sa kojom konačno treba da razbijemo neke zablude, da radnici ostaju bez onoga što su godinama stvarali.
Jedna dilema koja za mene ostaje, a to je da zakon ne predviđa mogućnost da se dugovi pretvore u akcije.
Vi znate da smo mi pre mesec i po dana promenili član Zakona o radnim odnosima koji je garantovao radnicima pravo na naknadu , između razlike najniže cene rada i zagarantovane cene rada. Ta razlika nije mala. U jednom velikom broju preduzeća, radnici su u sudskom postupku dobili presude u svoju korist i kada je krenuo ovaj zakon u javnu raspravu, radnici su masovno svojim tužbama počeli da tuže poslovodstvo, odnosno preduzeća i verovatno će u jednom broju preduzeća ovaj proces biti zaustavljen.
I na kraju, mislim da bismo formiranjem jedne stručne komisije od strane Skupštine Srbije stavili pod apsolutnu kontrolu i rad Agencije i rad ministarstva po pitanju privatizacije. Smatramo da je to od izuzetnog značaja da se ovaj proces odvije što je moguće pravičnije, mada nikada pravde u tome ne može da bude.
I na kraju, mislim da je poseban zadatak i Agencije i Vlade da se kontroliše poreklo novca kojim će se kupovati naša preduzeća. Hvala.

Narodni poslanik Milorad Mirčić, reklamacija Poslovnika, a posle njega narodni poslanik Đorđe Mamula.

Koristim prava iz Poslovnika da postavim pitanje kvoruma i da se proveri broj prisutnih poslanika u ovoj skupštini.

Molim narodne poslanike da potvrde svoje prisustvo u sali svojom identifikacijom.
Uz konstataciju identifikacionim karticama, imamo u elektronskom sistemu registrovano 105 ili 104 i uz vizuelne konstatacije da jedan broj poslanika nije iskoristio svoje pravo i obavezu za identifikaciju, konstatujem da Narodna skupštine Republike Srbije nema kvorum za rad i određujem pauzu do 14,30 časova.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice  zajedničkim pretresom  predloga zakona iz oblasti privatizacije.
Molim Narodnu skupštinu da identifikacijom utvrdimo da li imamo kvorum za rad u popodnevnom delu.
Konstatujem da imamo kvorum za nastavak rada u popodnevnom delu sednice.
Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Đorđu Mamuli po Poslovniku, koji je to tražio na završetku prepodnevnog dela sednice, molim Narodnu skupštinu da sasluša obaveštenje o utvrđivanju mandata narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujemo potvrđivanje mandata narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije za upražnjena poslanička mesta, kako bismo omogućili njihovo učešće u radu Narodne skupštine.
Narodnim poslanicima je uručen izveštaj Republičke izborne komisije o izboru narodnih poslanika radi popune upražnjenih poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Takođe, uručen vam je izveštaj Administrativnog odbora, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnih poslanika, sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnim poslanicima Petru Cvetkoviću, Miodragu Jaćimoviću i Nenadu Lemajiću, izabranim sa izborne liste Demokratska opozicija Srbije - dr Vojislav Koštunica (aplauz).
Na osnovu izveštaja Republičke izborne komisije i izveštaja i predloga Administrativnog odbora, a shodno člana 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnim poslanicima Petru Cvetkoviću, Miodragu Jaćimoviću i Nenadu Lemajiću.
Čestitam narodnim poslanicima na izboru i sigurna sam u uspešnu i dobru saradnju u ovom mandatu Narodne skupštine Republike Srbije.
Ima reč narodni poslanik Đorđe Mamula, po Poslovniku.

Poslanik gospodin Slavković je povredio Poslovnik, član 99. stav 2. i član 101. stav 1. alineja 6. Naime, govoreći o društvenoj imovini, on je rekao da smo svi pomalo nesposobnošću upropašćivali, pomalo krali, pomalo pljačkali. Mislim da tako da ne može da se govori po Poslovniku, niko ga nije ovlastio da govori u ime svih poslanika na takav način (aplauz).

S obzirom na iznesenu primedbu, ona se odnosi na iznošenje činjenica i ocena, koje se odnose na privatni život drugih lica i ako se protumači da se to odnosilo i na nas, slažem se, nisam upozorila poslanika da poimence navodi one koji su pljačkali, krali, kada je u pitanju društvena imovina, ali bi verovatno tada prekoračio vreme za diskusiju, tako da mogu samo da konstatujem da je Poslovnik prekršen i da zamolim narodne poslanike da vode računa o tvrdnjama, ocenama, sudovima koje iznose u svojim nastupima.
Ima reč narodni poslanik Nebojša Jović, a posle njega narodni poslanik Slobodan Tomović.

Poštovani narodni poslanici, zakon o privatizaciji, sa pratećim zakonima o agenciji za privatizaciju i akcijskom fondu, koji su pred nama, trebalo bi da reši problem društvene i državne svojine. Da li će to uraditi, videćemo. U kakvim će se ekonomsko - političkim uslovima primenjivati, u ovom trenutku je zaista teško reći, kada se uzme u obzir kakva je naša politička stvarnost.
Ministar za privatizaciju kaže da će se ovaj zakon primenjivati u tri dela. Prvi segment bi se sastojao od prodaje jednog broja preduzeća javnim tenderom. Ovo se odnosi na preduzeća, koja se mogu uspešno prodati ili preduzeća koja moraju ući u nešto duži proces restruktruiranja.
Šta se nudi ovom prodajom ili bolje reći šta nudi prodaja javnim tenderom? Ona nudi da se proda 70% akcija, dok bi 30% akcija ostalo za podelu zaposlenima i građanima.
U drugom segmentu bi se našla preduzeća koja bi se prodavala aukcijom. Tu spadaju mala i srednja preduzeća, s tim što bi nepovratni deo kapitala bio predviđen za prodaju. Preostali deo kapitala bi se prodavao preko akcijskog fonda.
Preduzeća, za koja Vlada nije zainteresovana, a to je veliki broj malih i srednjih preduzeća, treba da budu stimulisana time, kako se kaže u predlogu zakona, da je to 400 maraka, ako se privatizacija završi u roku od 18 meseci i bude podeljeno radnicima za svaku punu godinu radnog staža, 300 maraka ako se privatizacija završi u roku od 18 do 30 meseci i 150 maraka ako se prodaja izvrši u roku dužem od 30 meseci. Taj prenos akcija zaposlenima bi se odvijao tako što bi se putem javne aukcije prodalo 30% u roku od 18 meseci, 20% u roku od 18 do 30 meseci i 10% u roku dužem od 30 meseci.
Tu dolazimo do prave istine, a to je da se spreči većinsko učešće zaposlenih u privatizaciji u svim preduzećima.
Ovaj zakon u odnosu, na zakon koji je do sada važio, ukida pravo preduzeća da emituje besplatne akcije do visine 60% od kapitala preduzeća. Kod privatizacije putem tendera, besplatne akcija zaposlenih u datom preduzeću ograničavaju se najviše na 15% kapitala preduzeća. Ukida se pravo građanima izvan konkretnog preduzeća da se prijave za besplatne akcije u svakom preduzeću, ukida se pravo zaposlenih da u svom preduzeću dobiju besplatne akcije za staž ostvaren u drugim preduzećima. Ukida se pravo izdavanja besplatnih akcija pre prodaje 70% kapitala preduzeća i potpuno se ukida pravo zaposlenih na besplatne akcije ako nije prodato 50% vrednosti kapitala preduzeća.
Što je najdrastičnije, Predlog zakona predviđa ukidanje prava učešća u daljoj besplatnoj podeli svim onim građanima, koji su prethodnim privatizacijama po starom zakonu iskoristili makar jednu deonicu po jednoj godini radnog staža. Na ovaj način se vrši diskriminacija, strašna diskriminacija, a hvala Bogu da su prestale pretnje da će čitav niz privatizacija biti poništen.
U Predlogu ovog zakona nije predviđeno učešće lokalnih zajednica u procesu privatizacije. U tom smislu ima dovoljno amandmana i mislim da će ova skupština usvojiti par amandmana i time bi se zakon o privatizaciji odvijao u nešto boljoj atmosferi. Ne bi a priori delovao antagonistički, što bi pokazalo da Vlada nije samo deklarativno za decentralizaciju, već bi bila spremna da integriše lokalnu samoupavu u proces privatizacije.
Centralizovano upravljanje se posebno uočava u Predlogu zakona, gde je uloga agencije za privatizaciju veoma velika. U članu 17. je predviđeno da sama agencija i nadležno ministarstvo mogu inicirati privatizaciju. To ukratko znači da će neka preduzeća, koja se za privatizaciju spremaju ili su u fazi pregovora sa potencijalnim partnerima, mogu izložiti naređenju državnih organa da mogu da pristupe privatizaciji i da u roku od sedam dana dostave projekt privatizacije, u protivnom će agencija preuzeti ovaj posao.
Ovo može da dovede do velikih problema, pa i da obori vrednost preduzeća, koja su pred sklapanjem dogovora sa zainteresovanim partnerom. Ili, ukoliko agencija proceni da se neko preduzeće ne može prodati tenderom ili aukcijom bez restruktuiranja, ona preduzeću može naložiti program restruktuiranja, a o postupku i načinu restrukturiranja će podrobnije odlučiti Vlada.
Ako se agenciji ne sviđa program privatizacije, koji je ponudilo samo preduzeće, ona ga može vratiti na doradu ili ispravku, što ponovo podleže njenom odobrenju. Javne aukcije takođe organizuje agencija, odnosno komisije koje ona odredi. Agencije skupljaju ponude svih preduzeća i oglašavaju ih. Zaiteresovani šalju svoje ponude agenciji i oni u roku od pet dana od isteka roka za prikupljanje ponuda obaveštava preduzeće koje se privatizuje o metodu prodaje, odnosno potrebi restruktuiranja.
Ingerencije agencije su zaista velike, pa se pitam zašto je predviđeno formiranje tenderske komisije, koja ima predsednika i četiri člana, koju predlaže ministar, a tenderska komisija na predlog agencije odobrava rezultate javnog tendera. Ovo je zaista čudno rešenje, jer se ne vidi čemu onda služi tenderska komisija, iako će biti, pretpostavljam, sačinjena od stručnih lica.
Kada je agencija tako moćna, postavlja se pitanje ko imenuje upravni odbor, nadzorni odbor i direktora i dolazimo do istine da Vlada imenuje, kao što i u smislu člana 24. propisuje metodologiju procene vrednosti kapitala, a da to ne čini ministarstvo. Zanimljivo je što je Skupština Srbije u procesu odlučivanja potpuno isključena.
Imajući u vidu da će biti prodaja državnih i društvenih preduzeća sa brojnim posledicama na zaposlenost i prihode državnog budžeta, čudno je da je isključena skupština, ako se izuzme da poslanici treba da dobiju izveštaj o delovanju akcijskog fonda jednom godišnje.
Sredstva ostvarena prodajom kapitala u postupku privatizacije koriste se za finansiranje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, podsticanje razvoja, isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana, vraćanje dugova čiji je obveznik ili garant Republika Srbija, troškove prodaje u postupku privatizacije i druge namene.
Mislim da bi osnov finansiranja trebalo da bude ulaganje sredstava u subjekt privatizacije, rešavanje problema zaposlenih, obezbeđenje kontinuiteta poslovanja i zaštita životne sredine. Ovo su problemi koji zanimaju ljude i preduzeća, takođe i državu.
Nadležni organi - Vlada, ministarstvo i agencije - mogu sve. Mogu narediti preduzeću da se privatizuje, restruktuira, odredi metod privatizacije. Pošto se proces centralizovano sprovodi nije čudno što će se agencija širiti regionalno. Verovatno da će se ona jednog dana i preobraziti u ministarstvo.
Zakon o privatizaciji je suprotan članu 55, članu 57. i članu 64. Ustava Republike Srbije i članu 74. Ustava SRJ. Ključni principi zakona su obaveznost i oročenost. U napred navedenim članovima Ustava garantuju se: poslovna samostalnost preduzeća, njihova ravnopravnost na tržištu i u merama ekonomske politike zabranjuje se diskriminacija pojedinih vrsta preduzeća. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Tomović, neka se pripremi Dragoljub Stamenković.