Dajem reč gospodinu Peleviću, u svojstvu predsednika poslaničke grupe, prvo javljanje.

 Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, želeo bih da se na početku zahvalim ministru Vlahoviću, koji je inicirao sastanak sa poslaničkom grupom stranke SSJ u vezi razmatranja ovog predloga zakona i na tom sastanku smo istakli da je jedan od osnovnih političkih principa SSJ privatizacija i tržišna privreda.
Dakle, u načelu smo prihvatili ovaj zakon kao dobru ideju i kao dobru osnovu za uvođenje privatizacije, odnosno tržišne privrede u Republici Sribji. Na tom istom sastanku smo zamolili uvaženog ministra Vlahovića da dostavi našoj poslaničkoj grupi Predlog zakona kako bismo mogli na našem odboru za ekonomiju i na našem odboru za zakonodavstvo da razmatramo ovaj zakon i da damo konkretne primedbe na ovaj zakon.
Nažalost, dobili smo gotov Predlog ovog zakona o privatizaciji i o akcijskom fondu, i naš odbor za ekonomiju i zakonodavstvo je u konsultacijama sa mnogom drugim organizacijama koje su nadležne za ova pitanja, a posebno sa Jugoslovenskim udruženjem računovođa, došao do sledećih podataka. Na Predlog zakona o privatizaciji, SSJ ima veliki broj primedbi, kako sa pravnog, tako i sa ekonomskog gledišta. Smatramo da je prethodno trebalo konsultovati ustave koji su važeći na nivou Jugoslavije, Srbije, takođe i savezne zakone koji regulišu ovu materiju i da tek nakon konsultacija tih zakona, a nakon svega toga, tek onda doneti ovaj zakon, jer je ovaj predlog zakona u suprotnosti sa mnogim odredbama i saveznog i republičkog zakona, Ustava, kao i nekih drugih saveznih zakona.
Ja ću navesti samo nekoliko članova ovog zakona koji su u suprotnosti sa ustavima, kao i sa saveznim zakonom, posebno saveznim Zakonom o osnovama promene vlasništva društvenog kapitala.
U članu 3. stav 2. ovog predloga zakona, predviđeno je da se može vršiti prodaja imovine ili delova imovine i da se to smatra promenom vlasništva društvenog , odnosno državnog kapitala, mada je to klasičan primer nacionalizacije imovine koja nije predviđena našim ustavima. Takođe, u članu 14. Predloga zakona predviđeno je da su subjekti privatizacije sa društvenim kapitalom dužni da sprovedu postupak privatizacije, najduže u roku od četiri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Ustavom Republike Srbije i saveznim Ustavom uključena je i društvena imovina, kao jedan od oblika svojine. Prema tome, mislim da takođe i po saveznom zakonu promena vlasništva društvenog kapitala nije obaveza, već mogućnost, o čemu samostalno odlučuju preduzeća. Ne želim da branim postojanje društvene svojine, ali želim da kažem da je ipak ovo u suprotnosti sa saveznim Zakonom o osnovama promene vlasništva i sa saveznim Ustavom.
U članu 16. Predloga ovog zakona predviđeno je da inicijativu za privatizaciju može pokrenuti i agencija ili ministarstvo nadležno za poslove privatizacije, i da po toj inicijativi preduzeće mora da postupi, što je suprotno članu 5. saveznog zakona, po kome je propisano da preduzeće samostalno odlučuje o promeni vlasništva društvenog kapitala.
U članu 26, 34. i 36. Predloga zakona predviđeno je da prodaja imovine, odnosno kapitala, javnim tenderom i aukcijom, organizuje i sprovodi agencija, što je suprotno saveznom Zakonu o preduzećima, po kome preduzeća organizuju i sprovode prodaju imovine, odnosno kapitala.
Dakle, prethodno je trebalo da se razreši problem nesaglasnosti sa ustavima i saveznim zakonima, ozbirom na ustavnu obavezu da doneseni zakon mora biti saglasan sa postojećim i važećim ustavima i saveznim zakonima.
Zakon o privatizaciji je takođe trebalo da usledi posle donošenja Zakona o denacionalizaciji. U Srbiji postoji milion i po građana koji po raznim osnovama traže da se vrati njihova imovina koja je oduzeta nacionalizacijom, konfiskacijom ili eksproprijacijom. Postoji i Liga za vraćanje takve nelegalno oduzete imovine građana. Dakle, trebalo je prvo doneti takav zakon, pa tek onda pristupiti donošenju zakona o privatizaciji. Kada se postupak o privatizaciji odnosi na imovinu koja je bila oduzeta od fizičkih i pravnih lica, primenom zakona na teritoriji Republike Srbije, dakle uglavnom nacionalizacijom i konfiskacijom, onda se privatizacija ove imovine obavlja po posebnom zakonu i propisima koji su se morali doneti ranije, pre ovog zakona.
Zemljište i građevinski objekti koji su bili oduzeti vraćaju se prethodnim privatnim vlasnicima i njihovim naslednicima u sadašnjem fizičkom obliku. Ako su zemljište i građevinski objekti oštećeni i time je umanjena njihova vrednost, država bi morala da izvrši obeštećenje bivših vlasnika na osnovu utvrđene razlike. Kada su zemljište i građevinski objekti uvećane vrednosti, to bi se moralo smatrati nadoknadom bivšim vlasnicima za vreme njihovog nekorišćenja imovine, dakle njihove direktne štete koja je time bila prouzrokovana.
Mislim da je vrlo važno uneti u postojeći predlog zakona i odredbu koja bi zaštitila strateški važna preduzeća u Srbiji, a koja su od velikog značaja za sve građane Srbije. Preduzeća koja čuvaju integritet i suverenitet naše zemlje, kao što su elektroprivreda, vodoprivreda, kao što su državni mediji i mnoga druga preduzeća koja imaju strateški značaj za sve građane Srbije i za državu Srbiju. U tim preduzećima ne bi smeo većinski kapital da bude inostrani kapital, već domaći kapital. Takođe smatramo da je Predlog zakona je pun manjkavosti, nedorečenosti i problematičnosti i ako takav, ako se ne izvrše obziljne korekcije u raspravi u pojedinostima, eventualno bude usvojen, može imati sasvim suprotan efekat od onoga što se deklarativno želelo i umesto obećanog dobili bismo totalno osiromašenje većine naših građana i pretvaranje zemlje u koloniju , prilagođenu savremenim uslovima... Ja ću navesti samo nekoliko primera koji bi mogli da imaju jako loše posledice ukoliko bi se ovaj zakon usvojio.
Prvo je nedostatak, odnosno nedorečenost socijalne komponente u ovom zakonu. Kao što je i većina ministara rekla, i uvaženi gospodin Vlahović, činjenica jeste da će privatizacijom nekoliko stotina hiljada građana ostati bez posla. Nije u zakonu dorečeno kako će se izvršiti prekvalifikacija, kako će se socijalno obezbediti radnici koji će ostati bez posla. Takođe je danas premijer u svom uvodnom ekspozeu rekao da Vlada nema čarobni štapić i da se ne može predvideti u ovom trenutku u našem budžetu totalno obezbeđenje socijalnih slučajeva koji će nastati nakon donošenja ovog zakona.
Drugo, nedavanje prednosti našim građanima, tj. državljanima Srbije na pravo preče kupovine subjekata privatizacije takođe je jedan od nedostataka ovog zakona, a posebno tu mislim na poljoprivredu. Vi znate da su mnogi poljoprivredni proizvođači učestvovali u izgradnji i u radu agroindustrije i da bi njima upravo trebalo dati prednost prilikom kupovine agroindustrijskih objekata, jer su oni u njihovom radu učestvovali i svojim radom i svojim kapitalom, i saradnjom sa agroindustrijom. Transfer sredstava ostvaren prodajom akcija subjekata privatizacije i naplaćenih dividendi na uplatni račun budžeta Republike Srbije je po meni takođe problem.
Mislim da bi sredstva privatizacije pre svega trebalo vratiti privredi preko posebnih banaka koje bi to obavljale i mislim da bi trebalo da se u ovom trenutku Vlada oduži svim onim zaposlenima koji su u periodu od 1992. godine do današnjeg dana radili u svojim preduzećima, stvarali svoja preduzeća, održavali u životu, a za to vreme nisu imali adekvatne nadoknade ili vrlo često nisu imali nikakve plate. Mislim da je pravi trenutak da se jedan deo sredstava koji bi se stekao od privatizacije tih firmi morao uputiti onim radnicima, koji su to celo vreme bili verni svojoj fabrici, koji su radili, koji su je održali u životu, koji su za to vreme bili neadekvatno plaćeni ili nisu bili uopšte plaćeni.
Mislim da nadzorni odbor, kako u akcijskom fondu, tako i u agenciji za privatizaciju, ne može biti imenovan od strane nadležnog ministarstva, odnosno od strane Vlade. Smatram da bi ti nadzorni odbori morali biti imenovani od Narodne skupštine Republike Srbije, na paritetnoj osnovi. Tako bi se ostvarila kontrola koju je ministar Vlahović poželeo, u svom izlaganju Narodnoj skupštini, nad radom i agencije za privatizaciju i akcijskog fonda.
Dalje, mislim da sredstva za osnivanje agencije za privatizaciju, kao i za njen rad, moraju da se ostvaruju isključivo iz budžeta Republike Srbije, a nikako od donacija, nikako od sponzora, od priloga domaćih i stranih fizičkih lica, jer se u tom pogledu postavlja pitanje sumnje kako će oni raditi svoj posao nepristrasno, korektno i fer, ukoliko budu plaćeni od istih onih lica koja će učestvovati u tenderima i aukcijama.
Stranka Srpskog jedinstva je juče glasala za Zakon o oporezivanju ekstra profita i ekstra dohotka, jer smatramo da svi oni koji su svoje bogatstvo stekli zloupotrebljavajući svoje privilegije i službeni položaj treba da budu kažnjeni oporezivanjem. Smatrali smo i smatramo, naročito nakon usvajanja naših amandmana i amandmana nekih drugih političkih stranaka u ovoj skupštini, da je taj zakon pravičan.
Ali, takođe smatramo da ovaj zakon nije pravičan, pre svega u odnosu na radnike, koji rade u preduzećima koja će biti privatizovana i Stranka srpskog jedinstva neće glasati za ovaj zakon, osim ukoliko se u raspravi o pojedinostima taj zakon ne bude toliko popravio da će zasluživati da bude izglasan i od članova stranke Srpskog jedinstva. Smatram takođe da ovaj zakon, kako reče gospodin Vlahović, nije krucijalni u ekonomskoj reformi, ja se bojim da će biti krucijalni problem u stvaranju još većih socijalnih problema u Srbiji. Hvala na pažnji.

Ima reč gospodin Čedomir Jovanović u svojstvu predsednika poslaničke grupe.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uloga opozicije je da kritikuje inicijativu Vlade, ali istovremeno je uloga opozicije da u toj kritici vodi računa o stanju u društvu, jer smo konačno kao vlast i kao opozicija odgovorni za ono što se u ovom trenutku dešava u zemlji.
Tačno je da je nekoliko puta u poslednjih deset godinaSrbija pokušavala da reši problem koji je sam po sebi proistekao iz ideološkog karaktera društva, koje je egzistiralo skoro pola veka. Zbog toga značaj ovog zakona ne može biti manji od značaja zakona koji su 1945. godine promenili suštinu društva, koje je tada bilo karakteristično za našu zemlju i odnose koji su tada evoluirali u narednih pet decenija. Godine 1990. 1991, 1994. i 1997. vlasti u ovoj zemlji su pokušavale da se ratosiljaju tog političkog nasleđa, ali da istovremeno zadrže sve one poluge i instrumente političke moći, koji će im dopustiti da upravljaju ovim društvom onako kako su upravljali njihovi prethodnici i da očuvaju sopstvene pozicije.
Zabeležio sam nekoliko primedaba, koje bih želeo da prokomentarišem i potom da kažem koje su konkretne i pozitivne posledice donošenja ovog zakona.
Pominje se zaustavljanje investicija. Zakon o privatizaciji koji mi predlažemo nije zakon koji predstavlja barijeru za investicije. To je zakon kojim se prate političke promene u društvu, kojim se otvaraju vrata u ekonomskom smislu ove zemlje. Danas je Ministarstvo prosvete dužno da kreira i sprovodi upisnu politiku u srednje škole i na fakultete. Reći ću vam deo analize: najveći broj kandidatura je u onim školama i na onim fakultetima, koji omogućavaju odlazak u inostranstvo.
Ako naša deca žele taj svet, nemamo prava da ih sputavamo u tome, ali smo istovremeno dužni da im otvorimo vrata ovog društva, kako bi taj svet došao do njih. U poslednjih 10 godina 400.000 građana ove zemlje je otišlo odavde, u okolnostima koje su poznate i politici koja je takva kakva je bila. Kada kažemo da se 70% društvenog i državnog kapitala privatizuje na takav način da je stranom investitoru moguće da se pojavi kao kupac, mi otvaramo vrata mogućnosti da se konačno vrate posle 10 godina i oni koji su otišli. Stečena prava su postojala, ali su ta stečena prava nametnuta. Sigurno građani nisu glasali za 1,55 milijardi dolara kumuliranog gubitka u periodu 1994. - 2000. godine. To je karakteristika naše privrede.
Kada govorimo o radnim odnosima i onima koji su ostali bez posla, treba reći da 980.000 građana u ovom trenutku radi u nelikvidnim preduzećima, da je 700.000 ljudi bez posla, da je 40.000 preduzeća u stečaju.
Kada govorimo o insajderskoj privatizaciji, o podeli akcija, govorimo o podeli gubitka, ne govorimo o podeli kvaliteta i dobiti. Po postojećem, odnosno suspendovanom Zakonu o privatizaciji privatizovan je "Simpo", "Progres". Gde su investicije? Ne, samo su ustoličeni oni koji su do tog trenutka bili u poziciji da u onom što se zove dokapitalizacija, što je pomenuo jedan od predstavnika opozicije, urade nešto što je samo po sebi suština privatizacije, ali što je istovremeno samo po sebi i direktna posledica onoga što želimo danas da izmenimo. Posledica korumpiranog delovanja, koja praktično može podrazumevati prenos vlasništva, ali ne i promenu.
Važno je reći da ovaj zakon ne beži od suštine problema o kome danas govorimo. Taj zakon ne beži od činjenice da je neminovno poštovati nemilosredne zakone tržišta, koji poštuju samo tržišne vrednosti. Po zakonu iz 1997. godine država je utvrđivala vrednost akcija kroz državnu agenciju. Te akcije su vredele u trenutku njihovog formalnog definisanja 28%, tako da je 10.000 DM, koliko je radnik dobijao na ruke, zapravo u tom trenutkuk vredelo oko 3.000 DM. Danas govorimo o 30% koji će se podeliti zaposlenima i građanima ovog društva, ali 30% dobiti, a 70% ili 60% gubitka.
Subjekti privatizacije su državni i društveni kapital. Teško je napraviti logičnu razliku, jer po pravilu država je uvek igrala ključnu ulogu u preduzećima u kojima je formalno bila dominantna društvena svojina. Ali, mi nemamo vremena da menjamo savezne zakone, savezni Ustav, republički Ustav, jer naše društvo ubrzano propada. Ovo je zemlja u kojoj jedan zaposleni izdržava jednog nezaposlenog, koji prima kakvu - takvu platu. Ovo je zemlja u kojoj 970.000 ljudi radi u nelikvidnim preduzećima, 750.000 ljudi je na prinudnim odmorima, 700.000 ljudi je bez posla, zemlja sa 800.000 izbeglica, zemlja sa spoljnjim dugom od oko 25 milijardi maraka, sa unutrašnjim dugom od 28 milijardi maraka. To su razlozi koji su nas naterali na ovako ubrazan postupak.
Najvažnije u procesu privatizacije je povući prave političke poteze i ne plašiti se onih kritika koje tako nešto prate.
Istovremeno je veoma važno u procesu privatizacije obezbediti kontrolu tog procesa. Mi ne bežimo od te kontrole. Nemate argumente za primedbu, koja ide na račun Vlade, da izbegava kontrolu Parlamenta. Ni jedna odluka ovog parlamenta nije ignorisana od strane Vlade, niti je bilo koja inicijativa Parlamenta zaobiđena od strane Vlade. Juče smo usvojili zakon koji definiše veoma velike slobode u tom pogledu kontrole aktivnosti Vlade u procesu naplate poreza na ekstra profit i ekstra dobit. U procesu privatizacije mi insistiramo na nečemu takvom, pozivamo vas da nas kontrolišete, ali istovremeno nećemo bežati od svih onih pokazatelja, koji govore o našim kritičarima danas.
Reći da smo doneli zakon koji će uništiti i obespraviti radnike je više nego licemerno u zemlji gde je 45% nezaposlenih, to je više nego licemerno. Mi nećemo nikoga upropastiti, mi ćemo ljudima saopštiti istinu, koju oni intimno vrlo dobro znaju.
U procesima privatizacije nema povlašćenih i onih kojima je potrebno posvetiti neku posebnu, ekstra pažnju. Tačno je da ćemo posvetiti pažnju, ali ne kroz zakon nego kroz primenu tog zakona. Onim preduzećima, koja su poslednjih deset godina propadala i koja danas vrede mnogo manje od onog što bi bila njihova vrednost u jednom sređenom društvu za dve, tri ili četiri godine kako mi verujemo da će biti . Zato neće biti privatizovani oni veliki državni sistemi, koji danas vrede mnogo manje. Na takav način mi ćemo voditi jednu vrstu socijalne politike, koja sama po sebi nema puno veze sa ekonomskom logikom, kakvu nameće zakon o privatizaciji.
Najuspešnije zemlje u privatizaciji bile su zemlje koje su poštovale logiku tržišta i sukobile se sa logikom socijalne pravde, Estonija i Mađarska. Velike probleme danas pokušavaju da reše vlasti u Češkoj, Slovačkoj, odnosno u Sloveniji, gde je model privatizacije bio vaučerski model, gde su podeljene akcije radnicima. Ta preduzeća su tada imala izvesnu vrednost, tako da nisu bila u problemu u kome su danas naša preduzeća. Ali šta praktično znači podeliti akcije radnicima, akcije "Simpo-a", koji u ovom trnutku duguje po porezu na ekstra profit sedam miliona maraka? Šta znači u poljoprivrednom kompleksu podeliti zaposlenima u PKB akcije preduzeća, koje je dužno 40 miliona maraka?
Šta znači dati akcije "Zastave" radnicima, podeliti građevinarima akcije "Rada", koji je u stečaju? To je politička demagogija, koja za cilj ima izbegavanje, s jedne strane, utvrđivanja odgovornosti za stanje u društvu, a s druge strane, pokušaj eksploatacije onoga što nužno prati proces privatizacije, a što je definisano kao bolan socijalni proces. Mi se ne plašimo svih konsekvenci koje će pratiti donošenje ovog zakona, mislimo da je ovaj zakon dobar. Konačno, svi oni koji su ga analizirali prepoznali su u njemu ono što jeste suština zakona o privatizaciji, a to je odustajanje od svih oblika i modela vlasništva koji su se pokazali u prethodnih 50 godina kao neprirodni i besperspektivni.
Danas Srbija razgovara o nečemu o čemu su zemlje, koje su bile u ekonomskom smislu neuporedivo jače, razgovarale pre 10 ili 11 godina. Ni jedna od tih zemalja danas ne živi lošije. Žive bolje. Kroz privatizaciju i kroz tranziciju su prošle i Češka, i Slovačka, i Mađarska, i Rumunija, i Bugarska i Rusija. Pogledajte stanje njihove privrede i pogledajte stanje naše, koja tako nešto nije učinila. Nemamo razloga da se plašimo zakona o privatizaciji, ali imaju razloga da se plaše oni koji su u prethodnih 10 godina skrivali svoju nesposobnost iza nečega takvog. Hvala. (Aplauz.)

Hvala. Ima reč narodni poslanik Vojislav Šešelj. (Treće javljanje u svojstvu predsednika poslaničke grupe SRS.)

Ja bih odmah da iskoristim svoje pravo na trećih 10 minuta pošto me čekaju neizostavne obaveze u Saveznoj skupštini oko obaranja zakona o Haškom tribunalu. Da ne bih bio raskrečen između republičkog i saveznog parlamenta, a dobro je dok je ministar još tu, možda će mu ove primedbe i poruke koristiti ako želi da zakon bude dobar.
U ovom zakonu uslovno je predviđeno da se i obveznicama stare devizne štednje mogu kupovati akcije. Međutim, dato je jedno nelogično preciziranje koje bi moralo da se izbriše. Ovde je predviđeno da samo obveznice dospele za naplatu mogu odmah da se koriste, a ostale samo ukoliko privatizacija ne uspe prodajom, pa da se mogu prodati iz akcijskog fonda preostale akcije. Ovo nije dobro. Zašto?
Nije dobro ni sa aspekta Ustava ni pravnog poretka. Jer, nisu ove obveznice nešto što su građani, koji imaju staru deviznu štednju želeli, već država je to njima nametnula. A, država je kriva što je ostala bez tih deviza, pa ne može da vrati štednju na način na koji je garantovala. Država je jednom pogazila svoju garanciju, država je tada morala otići na doboš. Država je onda morala da prodaje svoju imovinu da bi to vratila. Država je to izbegla, vi to ne smete dodatno raditi ukoliko želite jedan ozbiljan zakon. Jer, obveznica bez obzira kada je naplativa, ona je naplativa sa aspekta državnih mogućnosti.
Ne može kod nas da bude nenaplativa jer ovo je upravo jedna od državnih mogućnosti koju je predvideo savezni Zakon o vraćanju stare devizne štednje. Savezni zakon je predvideo da se stara devizna štednja i ranije može vratiti u procesu privatizacije, prodajom državne imovine itd. Prema tome, ovo ograničenje ne sme da postoji. Morate ga izbrisati, ukoliko želite da vam zakon bude u skladu sa Ustavom i saveznim zakonima. Takođe, ako želite da se držite osnovnih principa pravnog poretka. Dakle, ko ima staru deviznu štednju može odmah, celim iznosom da učestvuje u procesu privatizacije. To je jedino rešenje koje je ispravno.
Drugo, ovde ste zanemarili, iako su to i predsednik Vlade i ministar naglašavali kao svoju obavezu, da zakonom regulište kako ćete sprečiti povećanje broja nezaposlenih. Ovde mora da postoji odredba da onaj ko kupuje potpisuje garanciju da neće smanjivati broj zaposlenih radnika, a na osnovu toga da dobije izvestan popust od kupovine. Znači, cena jedne fabrike je 100 miliona dolara, tu fabriku dobijete za 80 miliona, ali potpisujete da nećete smanjivati broj zaposlenih radnika. To je jedna dobra garancija. Bolje je dati onome popust ko ulazi sa kapitalom i zna šta će raditi sa fabrikom i garanciju za te radnike, nego nebuloznim socijalnim fondovima koji će se brinuti o tim radnicima i, na kraju, radnici prokukaju od te brige. Pokazalo se da socijalni fondovi nisu nikakva zaštita radnika. Retko koji radnik može biti zadovoljan.
Treća primedba koju bih izrekao u načelnoj raspravi, niste vodili računa da u Srbiji ima oko 10.000 preduzeća u društvenoj ili državnoj svojini. Ne može sve to Vlada da kontroliše, niti ova vaša agencija, niti ministarstvo. Zato ste morali da uvedete jednu odredbu, mogli ste da pročitate i zakonski projekat koji je podnela SRS, nekoliko puta neuspešno u Vladi Srbije, pa je uvršćen u dnevni red skupštinskog zasedanja u oktobru mesecu, pa nikada nije došlo na red da se o tome raspravlja i glasa.
Trebalo je da date ovlašćenja lokalnim samoupravama, npr, za firme do stotinu zaposlenih, da one taj posao obavljaju u skladu sa ovim zakonom, a vi samo s vremena na vreme da kontrolišete da li se striktno drže odredaba zakona. One treba da budu stimulisane ako uspešno prodaju firmu sa 100 zaposlenih radnika, da taj novac namenski ide u opštinski budžet i da se može iskoristiti samo za izgradnju opštinske infrastrukture. To bi bilo jedno pametno rešenje koje bi agenciju rasteretilo u pogledu tih najsitnijih firmi kojih je najveći broj. Da ne biste morali o njima brinuti, da to radi lokalna samouprava, ali da ona bude pod striktnom kontrolom agencija.
Ovde se već zametnula jedna ideološka kavga po pitanju Ustava. Još jednom bih se na to osvrnuo. Naravno, ta ideološka kavga koja se ovde vodi po pitanju ideološkog tretiranja društvene svojine može se izbeći. Tada bi se izbegla opasnost da Ustavni sud proglasi zakon po tom osnovu neustavnim, tako što bi se prvi put u ovom zakonu jasno definisalo: šta je društvena svojina. To niko drugi nije definisao, možda ideološki, ali nas to ne interesuje (Kardelj i ostali).
Ovaj zakon ima šansu da zvanično prvi definiše društvenu svojinu, da kaže da je to podoblik državne svojine. Onda neće biti u suprotnosti sa Ustavom, ni sa saveznim ni sa republičkim. Pogotovo republičkim, jer savezni ne spominje društvenu svojinu, a republički je pominje. U tom slučaju, sa aspekta Ustava, sve je čisto, sve je jasno. Nema tog sposobnog, ozbiljnog pravnika koji će to moći da obori. Nema tog pravnika koji će moći da dokaže da društvena svojina nije podoblik državne svojine.
Naš je cilj da to potpuno nestane, jer društvena svojina je glupost. Nema pravnika koji objektivno rečeno može reći da je to svojinski oblik uopšte. To je jedna katastrofalna, kardeljevska izmišljotina. To nigde na svetu ne postoji. Kada vam neko na Zapadu kaže društvena svojina, on misli na državnu. Društveno je državno, državno je društveno. Jer, država je pravni segment društva kao jedne apstrakcije, pravni je volumen društva, pravni je okvir društva. Ona je titular svega onoga što je društveno. Država u ime društva ima i prava i obaveze. Dakle, država je društvo. Kakvo je društvo, takva mu je i država. Tako je oduvek bilo, od pamtiveka do danas.
Želim da naglasim još i pitanje značaja posebnog tretiranja infastrukturnog sistema. To je u ovom zakonu najvažnije. Pošto sam malopre potencirao to pitanje, sada ću navesti samo jedan konkretan primer. Kolika je razlika između objektivne cene, sa aspekta toga koliko nam izvestan sistem znači i sa aspekta koliko je ulagano u taj sistem, i eventualno, tržišne cene. Npr. Elektroprivreda. Objektivno, Elektroprivreda vredi 60 milijardi maraka. Oko toga su se već složili stručnjaci. E, sada neko ko ima čisto ekonomistički pristup može da kaže da je besmisleno govoriti o 60 milijardi maraka kada nikome po toj ceni ne možete da prodate, kada to u ovom trenutku nikako ne može biti tržišna cena.
Ali, onda se postavlja pitanje - a moram li ja zaista to da prodajem. Jer, imate kuću, na primer, ministre, i vaša kuća vredi 200 hiljada maraka. Neko vam sad kaže - više ne vredi, sada vredi 100 hiljada, ali vi kažete - ja neću da je prodajem.
(Glasovi: Ali, ako su potrebne pare.)
Ne trebaju baš tako očajnički pare da bi se elektroprivreda prodala za tri milijarde maraka, jer oni koji su ispred DOS-a, do sada učestvovali u preliminarnim razgovorima o prodaji elektroprivrede pominjali su iznos, poput Labusa, tri milijarde maraka. Mislim da nema ozbiljnog čoveka u ovoj zemlji koji bi pristao da se elektroprivreda sada proda za tri milijarde maraka, pa ma kolika da je kriza.
Jer, prodati za tri milijarde maraka elektroprivredu koja objektivno vredi 60 milijardi maraka, bila bi ludost. E, zbog toga. Zbog toga mora da postoji takva klauzula u zakonu.
Vidite, vi ste dovodili u pitanje prodaju 49% Telekoma. Kada je prodat Telekom, 1996-1997, nije bilo tog živog čoveka koji bi postigao veću cenu od milijardu i po maraka. Nema ga.
(Glasovi: Zašto nije bilo javno.)
Što nije išlo javno, zbog blokade i sankcija, i to je druga stvar. Znate, možda je tu bilo kriminala i podmićivanja. To vi istražite, pa utvrdite ko je primio mito. To je druga stvar. Ali, objektivno, u onim uslovima blokada i sankcija, niko živ ne bi prodao za više od milijardu i po. Na svu sreću, nije prodat 51% nego 49%.
Postavljate pitanje zašto smo veštački držali kurs marke -šest dinara za jednu marku. Zato što u onom trenutku kada bi se izjednačio taj kurs sa realnim, trebalo je pet-šest puta da skoči samo cena telefona. Sada ćete vi da vidite, već ste najavili 60% ove godine poskupljenje telefonskih usluga. Sada ćete videti šta to znači u nekim tržišnim uslovima na koje mi još nismo navikli, kad bije sa svih strana, a kad ne znate kako tome da parirate. To ćete tek sad da vidite.
Dakle, ono što je u ovom slučaju važno, ako Vlada zaista želi i resorni ministar, da imamo jedan ozbiljan zakon, da onda bez ikakvih predrasuda prvo pristupe ozbiljnoj analizi primedbi na ovaj zakon. Ako žele zaista da zakon bude dobar, oni će sve ozbiljne primedbe prihvatiti, ako ne žele da bude dobar, onda će zakon trajati onoliko koliko i njihova vlada, a to neće biti dugo.
Savetujem im da ovaj zakon nadživi njihovu vladu, pa bi imali čime da se hvale posle.

Ako se više niko od predsednika poslaničkih grupa ne javlja za reč, i ovlašćenih po Poslovniku, reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački. Posle njega neka se pripremi narodni poslanik Predrag Mijailović.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi članovi Vlade, uvažene kolege poslanici, promene u ovoj napaćenoj  i napljačkanoj zemlji, promene koje se čekaju skoro šest decenija, nisu počele 5. oktobra. Tada su samo stvoreni uslovi da se sa promenama konačno otpočne.
Prvi i osnovni početak počinje vraćanjem otete imovine, obeštećenjem opljačkanih, promovisanjem privatne imovine kao svetinje. Neophodno je što pre ukinuti društvenu svojinu, koja ne postoji nigde u svetu, i koja je izvor korupcije, nepotizma i krađe, sve ono što je pratilo ove protekle godine. Ne radi se ovde samo o pravima bivših vlasnika, nego i o našoj celokupnoj budućnosti koju ne smemo zasnivati na kršenju prava i produžavanju ranije nanetih nepravdi.
Moderna država koja proklamuje višepartijski sistem, slobodno tržište, privatizaciju i univerzalna ljudska prava i slobode, mora da obezbedi centralno mesto građaninu i privatnoj svojini.
Ovim "setom" zakona o privatizaciji se konačno otpočinje sa ovim procesom. Zbog toga je potrebno da napravimo zakon o privatizaciji koji neće trpeti česte naknadne izmene i dopune, slične stvari, jer se ovim zakonom vrši trajni prelaz sa jedne vrste vlasništva nad kapitalom i imovinom, na drugu vrstu vlasništva. Ovaj zakon se donosi samo jednom i bitno će uticati na sudbinu našeg naroda i države uopšte, te smo mišljenja da predloženi zakoni treba da budu što jasniji i precizniji.
Radi definisanja takvih zakona pripremili smo niz konstruktivnih primedbi, bez kojih mislimo da primena, sprovođenje i tumačenje ovih zakona neće biti efikasni.
Jedna od najbitnijih primedbi se odnosi na učešće Skupštine Republike Srbije na ostvarivanje privatizacije. U predlogu ovih zakona se nigde ne spominje uloga Skupštine, te se sve prepušta Vladi, ministarstvu i agenciji. Ako to ne regulišemo ovim zakonima, jer nije u duhu ustavnih nadležnosti Skupštine, kako nam to sugerišu predstavnici Vlade, neophodno je da se formiraju stalne skupštinske komisije. One će pratiti i kontrolisati sve segmente procesa privatizacije, i o tome periodično izveštavati ovu skupštinu.
Zakonom o privatizaciji treba predvideti obavezu obeštećenja žrtava komunističkog režima, prvenstveno povratom ranije oduzete imovine, odnosno davanjem prava izbora između imovine kakva je sada ili novčanog obeštećenja, maksimalno pravičnog.
Mi iz DSS smo se zalagali da zakon o povraćaju imovine bude u proceduri u ovoj Skupštini istovremeno sa zakonom o privatizaciji. Iz tehničkih razloga to nije sprovedeno, ali on mora biti sledeći na redu u narednom raspravljanju, kako bismo smo razvejali sve one sumnje da će bivši vlasnici biti i od ove vlasti oštećeni.
U cilju decentralizacije i regionalizacije, proklamovane u programu reformi, potrebno je predvideti da se određena sredstva od privatizacije usmere ka područjima gde se subjekti privatizacije nalaze. Ta sredstva bi se koristila za podizanje infrastrukturnih mogućnosti tih područja, sanacije ekoloških zagađenja i drugo.
Predlogom zakona su predviđene izuzetno blage kazne za sve moguće malverzacije oko sprovođenja privatizacije, što je nedopustivo, jer je ovo najvažniji proces koji se mora neizostavno sprovesti, radi naših predaka, a posebno potomaka.
U zakonu nisu predviđeni rokovi za osnivanje centralnog i privatizacionog registra. Smatramo da je preciziranje ovih rokova izuzetno važno i da prodaja kapitala i raspodela akcija ne bi smela da započne pre nego što se formiraju ovi registri, jer ažurno praćenje i evidentiranje prodatih i raspodeljenih akcija jedino može da spreči zloupotrebe koje su moguće usled neažurnog i neefikasnog sistema obrade podataka.
Rok za raspodelu akcija iz privatizacionog registra (koje se prenose bez nadoknade građanima), takođe nije preciziran u predlogu ovog zakona, te nije jasno kada će građani postati vlasnici ovih akcija i steći prava koja iz njih proizilaze.
Trebalo bi preciznije odrediti šta ne može biti predmet privatizacije, jer su sada postavljeni pojmovi preširoko određeni. Mada ima uveravanja predstavnika Vlade da je to nekim drugim zakonima precizno regulisano, ali se još nismo u to uverili.
Dakle, sve ove primedbe ne bi trebalo posmatrati kao neku neosnovanu kritiku, već kao želju da se ovaj vrlo bitan zakon definiše u što boljem obliku, kako ne bismo u budućnosti doživljavali njegove stalne izmene, dopune ili ne daj bože, zloupotrebe.
Poslanici Demokratske stranke Srbije će ove zakone podržati u načelu. Ali ćemo u amandmanima pokušati da ih što bitnije popravimo i približimo našim programskim opredeljenjima, za koja smo se godinama zalagali. U zavisnosti od toga, naravno, izjasnićemo se i o zakonima u celosti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Predrag Mijailović, a nakon njega narodni poslanik Ljubivoje Slavković.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, Predlog zakona o privatizaciji je jedan od sistemskih zakona, kao i zakon o denacionalizaciji, koji treba jednostavno da dovedu do raskidanja sa starim komunističkim sistemom.
To je trebalo da uradimo mnogo ranije, bio sam čak prisutan u ovom parlamentu kada su se donosili razni zakoni i propisi 1991, a kasnije i 1994, ali se oni nisu čak ni sprovodili, iako danas čujemo od nekih sa ove govornice da je njima to neko uskratio. Žale za vremenom od februara 2001. do današnjeg dana. Znači, ti koji je trebalo da ih sprovedu to nisu uradili iz praktičnih razloga. Zašto bi radili, kada su tom imovinom sami upravljali.
Sada su se odjedanput setili za ovih četiri - pet meseci da su mogli tu imovinu da uzmu, jednostavno, besplatno i da završe posao, da oni postanu vlasnici te imovine i čim si vlasnik - u čijim je rukama bogatstvo i novac, u tim rukama je i vlast. To je razlog zbog čega pojedini poslanici iz bivšeg sistema žale za tim periodom, a na sreću, taj je period i prošao.
Prethodni sistem u zadnjih 10 godina to nije hteo da uradi i još iz jednog praktičnog razloga, jer nije mogao da preseče pupčanu vrpcu sa komunizmom, jer je on, jednostavno, produkt tog sistema i režima, ali da se ne bavimo sa tim prethodnim sistemom. Znam da se zakon o privatizaciji i zakon o denacionalizaciji prepliću, zbog naše prošlosti. Pripadam grupi ljudi, odnosno poslaničkoj grupi Demokratske stranke Srbije, koja smatra da je trebalo prvo doneti zakon o denacionalizaciji, pa tek onda zakon o privatizaciji, ali, ipak, ova dva zakona se mogu paralelno sprovoditi. Za mene, da pojasnim neke stvari koje mi daju nade za to, dobro je što se ovim zakonom o privatizaciji ne obuhvataju zemlja, kuća, stanovi, lokali i sva ona imovina koja nije pretrpela fizičku promenu. To hoću da kažem i malo da umirim bivše vlasnike, što ne znači da ne treba da se usvoje pojedini amandmani koje je dala Demokratska stranka Srbije, što bi još više ovo poboljšalo i to ćemo u toku pregovora dalje završiti, odnosno ovde u Skupštini.
Takođe znam da se ne može ispraviti pedesetogodišnja nepravda prema svim bivšim vlasnicima i ni stotinu zakona ne mogu ispraviti nepravdu, ali sigurno će ovaj zakon i zakon o denacionalizaciji to delimično ispraviti, ili u najvećem broju ispraviti. Još jednom moramo znati, i da kažemo građanima Srbije - sa usvajanjem ovih zakona neće poteći med i mleko. To je jasno svima nama ovde, ali mora se početi sa nečim, pa makar to bilo bolno, i po nekome i nepravedno.
Da neće doći do zloupotrebe ovog dela zakona i da je ovaj zakon ipak razmišljao o ljudima, da pokušava da ispravlja nepravdu, prvo ću reći da u članu 60. postoje sredstva za korišćenje za penzioni fond, 10% i to znači da neće biti akcije, papiri bez vrednosti, već će biti, koliko ja shvatam ministre, živ novac. Zatim, podsticanje razvoja što je za mene najbitnije, jer sa podsticajem razvoja šta ćemo dobiti? Dobićemo nova radna mesta, novu tehnologiju i zapošljavanje, i, ako Bog da, i vraćanje ljudi iz inostranstva. Zatim će se isplaćivati naknada za oštećena lica, odnosno za imovinu koja je nacionalizovana, što je vrlo bitno za nas koji se zalažemo da je trebalo prvo da bude zakon o denacionalizaciji
Mora se svako od nas ovde upitati šta dobijamo usvajanjem ovog zakona, a šta bi gubili ukoliko taj zakon ne bismo usvojili. Mi u Srbiji svi znamo da ćemo sa ovim zakonom sigurno dobiti titulara imovine, što Srbi kažu - gazdu. Nijedan gazda ne bi se zvao gazda u Srbiji kada ne bi mislio o svojoj imovini, a samim tim unutrašnji i spoljni, kako to kažu - strateški partneri, odnosno ljudi koji žele da ulože novac, imaju sa kime da razgovaraju. Jednostavno, razgovaraće se sa čovekom, gazdom ili titularom imovine.
Šta će se još desiti? Desiće se još jednom, što je za mene vrlo važno, da će definitivno na čelo privrede u Srbiji doći mudri, moralni, imućni ljudi, a čim dođu mudri, moralni i imućni ljudi na čelo države, onda se mora pokrenuti cela privreda. Da vidimo, što se vrlo često ovde kaže, šta dobijaju, a šta gube radnici. Svi mi ovde moramo znati da smo živeli 50 godina u jednom komunističkom sistemu i vrlo često se bavili demagogijama šta će nam reći radnici. Ja ću reći, radnici će pre svega dobiti sigurna radna mesta, ona koja budu imali i imaće sigurno profitabilna preduzeća, gde će imati sigurna radna mesta.
Zatim, u članu 46. o akcijama svaki radnik će dobiti 40 do 150 maraka, zavisno od vremena kada se to preduzeće privatizuje, ali to neće biti bezvredni papiri, već će biti živ novac, ako sam dobro shvatio. Zatim, ulagaće se u privredu i normalno stvarati nova radna mesta. Još, što je za mene vrlo bitno, radnici će moći da organizuju jaka sindikalna udruženja, kao što je to svuda u primerenom razvijenom industrijskom svetu, tako da se ti sindikalci više neće baviti socijalnim paketima, već će pokušavati sa titularom imovine i sa Vladom da pregovaraju o njihovim boljim uslovima za rad i o boljoj plati. Samim tim, mi bismo braćo, doveli privredu u svetske ekonomske tokove, išli bismo napred ukorak sa svetom. Ukoliko to ne bi uradili, dame i gospodo narodni poslanici, jednostavno bi išli u suprotnom smeru od sveta, mislim razvijenog i došli bi gde smo i došli, jer smo do sada uvek išli suprotno od sveta. Mislim da to više ne smemo da tolerišemo, ni da čekamo.
Glasaću za ovaj zakon, ali pogotovo ako se usvoje amandmani koje su dali poslanici Demokratske stranke Srbije, gde se pre svega predviđa kontrola Vlade i svih učesnika u procesu privatizacije, da ne bi došlo do zloupotrebe. Nadam se da ni Vladi, ni poslanicima, ni narodu, nikome neće smetati kontrola. Bez obzira da li ima ustavnog osnova ili ne, ova je skupština ta koja može doneti zakone i podzakonske akte i jednostavno sa tim se više ne smemo igrati zbog kredibiliteta i Vlade, i nas narodnih poslanika.
Još na kraju da kažem, što je rekao naš vladika mudri Nikolaj Velimirović, i već sam ranije upotrebljavao njegove reči, stvaraju se preduslovi, ako da Bog i uslovi, da na čelo ove države dođu mudri, moralni i imućni ljudi i tek tada će Srbija krenuti napred. Tako je rekao mudri vladika Velimirović, a ja se nadam da ću to doživeti, a ako ne - makar moja deca.