Poštovana potpredsednice, poštovane kolege narodni poslanici,  danas je, evo, stigao na dnevni red i zakon , odnosno Predlog zakona o privatizaciji koji je od samog starta i sazivanja ove skupštine bio najavljen. Istovremeno, još od predloga zakona o svojinskoj transformaciji, do dana današnjeg imali smo prilike da mnogo toga čujemo i pročitamo kroz sredstva javnog informisanja i kroz sve naše medije. Ono što je evidentno, ovaj zakon o privatizaciji trebalo bi da predstavlja praktično ekonomski bonus i to u pozitivnom smislu, jer kako se i kaže u članu 2 - stvoriće uslove za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Da li će to baš biti tako, jeste skepsa i dilema, svih zaposlenih u preduzećima i drugim pravnim licima koji su potencijalni predmeti ovih zakona. Nekako i u meni lično postoji jedna dilema.
S obzirom da se 5.oktobra desila demokratija koju je apsolutno ceo svet pozdravio, promene koje smo mi svi neminovno želeli, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što će svet skinuti sankcije pod kojim je 10 godina naša zemlja Srbija živela i privređivala. Ono što je evidentno tačno, što ja kao čovek pozdravljam , desile su se intenzivne političke komunikacije na nivou vlada, ali pitam se šta se desilo još? Očekivala sam, i još uvek sam sigurna, da bi stvarnim skidanjem sankcija, moglo da dođe do reverzibilne komunikacije na nivou zemalja, Evrope i sveta, kada bi došlo do razmene i repromaterijala i gotovih proizvoda, a samim tim i novca, i tu bi se postigao standard življenja svakog radnika. I danas tvrdim da smo mi svi kao ljudi vredni, radni i sposobni i sigurno bi sami sebi omogućili svojim radom poboljšanje standarda življenja.
Međutim, to se nije desilo, sem donatorskih sredstava, nego se ovim zakonom o privatizaciji predviđa, praktično, prodaja većinskog kapitala, čak 70% putem javnog tendera ili aukcije, dok zaposlenima na raspolaganje ostaje samo 15% kapitala. Čak se u članu 43. kaže: "Pravo na sticanje akcija bez naknade ne ostvaruje se u subjektima privatizacije u kojima nije prodato više od 50% društvenog kapitala", što može da se protumači da postoji po svaku cenu želja da mi ostanemo sa što manje kapitala. Pitam se, zašto i čemu ta žurba, čemu uslovljavanje po principu - ko pre proda svoju firmu, zaposleni će imati pravo na sticanje akcija bez naknade u većem iznosu, o čemu jasno govori član 46. gde kaže: "Ako se prodaja završi u roku od 18 meseci, zaposleni za svaku punu godinu radnog staža provedenog u preduzeću do 35 godina, dobiće 400 maraka u dinarskoj protivvrednosti. Drugo, ako to učini u roku od 18 do 30 meseci, dobiće 300 maraka, i konačno, u roku dužem od 30 meseci dobiće 150 maraka za svaku punu godinu radnog staža".
Ovo praktično doživljavam kao kaznenu odredbu za sve one koji ne budu bili dovoljno... u rasprodaji svog preduzeća. Zašto, ako znamo i u ovoj Skupštini čak i naš premijer Đinđić je rekao da je ovo neminovan proces svih zemalja u tranziciji, proces koji će biti vrlo bolan. U samom startu rečeno je da će, usvajanjem ovog zakona, 400.000 radnika ostati bez posla, a već kasnije čuli smo da se taj broj menja i otprilike, u opciji je do 800.000 radnika. Naravno, niko u ovom trenutku nije siguran da iznese koliki je taj broj radnika. Jasno je da se ovo mora desiti, jer praktično svako ko, ovde je rečeno kao strateški partner, uloži svoj kapital u kupovinu nekog preduzeća, sigurno je da je prevashodno njegov interes, lični, da zarada bude što veća i sigurno ne možemo ni očekivati, da će jedan takav stranac imati razumevanja i da će razmišljati o socijalnom statusu ljudi koji će ostati bez posla i o tome koliki će broj porodica u tom slučaju da se nađe u stanju socijalne potrebe.
Sindikat zaposlenih, imali smo prilike da čujemo, vrlo se protivi usvajanju ovog zakona, a ja bih rekla s razlogom, jer prosto - zadatak sindikata je da brine o zaposlenima, o njihovom statusu. Međutim, ako se sagleda i član 16, možemo da vidimo da se kaže - da se inicijativa za privatizaciju, dostavlja organizaciji sindikata u subjektu privatizacije, a zaposleni se o tome obaveštavaju. Znači da se ništa ne pitaju, dakle bez obzira da li zaposleni bili za to da se preduzeće proda ili ne, to će tako biti učinjeno.
Još nešto, u obrazloženju se kaže da za izvršavanje ovog zakona nije potrebno obezbeđenje sredstava u budžetu Republike Srbije. To je tačno, vrlo afirmativno, ali sam član 60. kaže da će se ta sredstva obezbediti upravo prodajom kapitala definisanjem kroz tačku 5. Dakle, ništa nije jevtino i sve će to nas, izgleda, vrlo skupo koštati.
Pitam se samo naglas, žao mi je što ministar nije tu, kakva su iskustva susednih zemalja u tranziciji koje su prošle ovaj proces privatizacije? Da li je tamo zaista mnogo pozitivniji status svih koji su zaposleni, i koliko je zaposlenih posle ove privatizacije realno ostalo da radi i egzistira?
Želela bih još jedno pitanje da uputim, ali tu su saradnici našeg ministra - s obzirom da se u Predlogu zakona pominje pojam "ustanove", bez neke, bar za mene konkretnije definicije šta se pod tim podrazumeva, a s obzirom na činjenicu da sam zdravstveni radnik, da li je možda neki sledeći stepen, korak privatizacije u oblasti zdravstva, bar u onim segmentima gde bi to možda moglo da bude i primereno, s obzirom da najviše sredstava upravo nedostaje u obezbeđivanju zdravstvene zaštite i poboljšanju materijalnog statusa zaposlenih u zdravstvu. Hvala lepo.

Ima reč narodni poslanik Dragiša Marinković, a posle njega narodni poslanik dr Goran Cvetanović.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani članovi Vlade, ova zemlja je pred jednim od najznačajnijih zakona koji se donose u ovom paketu zakona. Najznačajniji po tome što će se sa onim što će se desiti u ovoj zemlji, zemlja izvući iz bede, sirotinje, vratiti na kolosek rada, poštenja, vrednosti, gde samo oni koji rade mogu da imaju, samo oni koji se  svojim znanjem i umom svakog dana zalažu da ova zemlja ide napred imaju pravo da uživaju u dobrobiti te zemlje.
Znači, ovde se postavlja pitanje zašto mi, to jest ova vlada, idemo u privatizaciju. Kao prvo, dobijamo tačno titulare, znači znaćemo ko je vlasnik firme. Ja sam ovih meseci i dana razgovarao sa ljudima, menadžerima koji danas vode firme po Srbiji. Osnovno što im nedostaje je novac. Nedostaje im novac za obrtna sredstva. Oni već imaju svoje programe, mogli bi da krenu, da počnu da rade. Na žalost, u ovoj zemlji novca nema, novac je iznet, potrošen.
Kako taj novac naći? Banke, koje dolaze u ovu zemlju, doći će samo u jednu stabilnu privredu, doći će u zemlju za koju znaju da će taj novac, koji su danas uložili, sutra moći da povrate. Vi sami znate da danas u svetu ima viška kapitala. Nema samo stabilnog tržišta gde bi taj kapital mogao da se pravilno uloži i sutra da izvuče dobit. Jer, ko bi ulagao u neku zemlju, ako iz te zemlje ne može da izvuče dobit?
Kako je do sada bilo? Uvek su me pitali zbog čega ova prethodna vlast nije privatizovala firme. Iskreno govoreći, postojala su dva osnovna razloga. Prvi razlog je ta dvojnost, prvo društveno, pa društveno plus privatno, to je uvek bilo jednako krađi. Zašto je to tako? Kada nešto nije vaše, a gospodarite velikim vrednostima, onda je lako izvlačiti kapital. Date sinu da napravi privatnu firmu i onda radite sa njim. Nema te firme, ja, gospodo, ne znam za tu firmu u ovoj zemlji, koja je u ovih deset godina bila pozitivna, koja je rekla - ove godine smo pozitivni, isplatili smo plate radnicima, dali smo državi ono što joj pripada i ostalo nam je pola miliona maraka krajem godine. Slažem se da je bilo takvih firmi, s tim što su one uvek poslovale sa pozitivnom nulom, jer ono što su u stvari radnici zaradili, odlazilo je u sasvim druge, nepoznate pravce, privatne džepove.
Odgovoriću vam za tu Mađarsku, bićete ljubazni da jedan minut vremena posvetim i Mađarskoj.
Znači, to je ono što je ova država i način na koji su radili nas dovela u takvu situaciju kakva je danas. Znate, seljaci imaju jedno pravilo. Ako hoćete da muzete kravu, morate da je hranite. Oni su radili drugačije, muzli su privredu, izmuzli i živu je sahranili. Zato smo došli u ovu situaciju u kakvoj smo danas. Da je bilo sreće da smo izvršili privatizaciju onda kada je ova privreda stvarno vredela, onda bi daleko veći novac ušao u ovu zemlju i danas bi bili sasvim nešto drugo, jer smo imali najbolju startnu poziciju od svih istočnih zemalja. To se dobro sećate, sve je to bilo za nas sirotinja, i Bugarska, i Rumunija, i Mađarska.
Šta dobijaju radnici sa ovom privatizacijom? Oni koji ostanu da rade u takvim fabrikama dobijaju sigurnost rada, bolje plate i, što je najvažnije, rast njihovih akcija. Tačno je da će neki radnici izgubiti posao. Tačno je da u "Crvenoj zastavi" u Kragujevcu neće moći da ostane onaj broj radnika. Mi znamo da u jednoj porodici ima po troje - četvoro koji rade u "Zastavi", pa je bolje da dvoje rade i stvarno zarađuju, nego da četvoro rade, a da ne zarađuju ništa.
Šta bi bilo kada bi sve dali radnicima i rekli: dobro, vi ste radili, vi ste zaslužili i svih 100% firme je vaše? Ne bi bilo ništa, dali bi im prazan papir. Te firme ne bi mogle da se pokrenu, ne bi imale šanse da krenu u neku bolju budućnost. Te njihove akcije, bez obzira što su na prvi pogled velike, ne bi vredele ništa. Takva firma bi propala i te njihove akcije bi otišle u etar.
Da bih ovaj narod, da bih radnike ove zemlje oslobodio, ja ću reći jedan primer kako bih ja sa mojom privatnom firmom, znači od 100% privatnog kapitala, ušao u neku novu privatizaciju, sa nekim čovekom koji bi želeo da uloži u moju firmu. Na primer, trenutno imam dva patenta, za koja mislim da su izuzetno dobri, i da bih pokrenuo proizvodnju, potrebno mi je pola miliona maraka. Ako bih našao takvog partnera koji bi hteo da uđe u to, od vrednosti moje firme koja je danas 100.000 maraka, za pet godina moja firma bi vredela pola miliona, moj deo. Ali bih zato morao da se odreknem da sam vlasnik 100%, pa bih možda bio vlasnik 40% i mojih 40% za dve godine u vrednosti bi bilo dva puta veće.
Ovih sam dana razgovarao sa nekim firmama, koje već imaju svoje potencijalne partnere. Na primer, "Lemind"-Leskovac ima jednog partnera, koji želi da uloži novac, čeka da "Lemind" uđe u privatizaciju. On danas na žalost ne radi. To su tragedije našeg današnjeg vremena, to su njihove budućnosti. Tim firmama predlažem da što hitnije uđu u privatizaciju, uzmu svoj procenat za sebe, a ostalo ponude na tržištu kapitala.
Na samom kraju, želim da ovom prilikom istaknem jednu izuzetno pozitivnu stvar. Želim da napomenem da je i gospodin predsednik SRS, Šešelj bio danas izuzetno korektan u svom nastupu, pohvalio ovaj deo privatizacije. To što gospoda radikali meni dobacuju u vezi moje mađarske firme, iskreno govoreći, evo sada ću iskoristiti taj minut vremena: u Mađarskoj imam firmu sa dva radnika. To su naši Mađari, koji su morali da odu iz ove zemlje, jer je vlast bila onakva kakva je bila. Oni su morali trbuhom za kruhom, da nađu bolje utočište. Ta firma se bavi proizvodnjom i tu ništa ne bi bilo neobično, za tu firmu sam ja vama ovde rekao. To bi bilo isto ono kao da je gospodin Šešelj došao ovde i rekao da je moja majka napravila tu kuću, te pare sam joj dao ja, ja sam prodao zemlju, bicikl. Možda u Hercegovini nema zemlje, ali možda je prodao našu zemlju, nešto slično tome. Znači, zna se odakle je novac, to je sve jasno, čisto. Prema tome, za tu moju firmu sam vam rekao, meni je to samo ponos, jer ja sa tom svojom firmom tri svoja patenta prodajem u Mađarskoj i dominiram tim tržištem.
Na kraju bih želeo da zamolim naše prijatelje, kolege iz DOS-a, koji su dali svoje amandmane na ovaj zakon da se potrude da nađu sklad između zahteva Vlade i onoga što oni žele. Ja sam, iskreno govoreći, jednoga trenutka dao jedan amandman i mislim da sam bio u pravu. Ali, kada sam čuo obrazloženje Vlade, a to je ono o čemu su pričali radikali, znači ova zemlja duguje ovom narodu osam milijardi maraka, smatrao sam da je u redu da taj dug bude na ovaj način vraćen tim ljudima. Međutim, ako bi taj dug presuli u privatizaciju, od ničega bi dobili ništa. Oni nemaju novac da investiraju u proizvodnju, sve bi se svelo na nulu. Vlada je našla nekakvo kompromisno rešenje, negde oko dve milijarde takvog duga će biti pretvoreno u akcije. Hvala vam.

Ima reč narodni poslanik Tomislav Nikolić. (Replika.)

Mislim da je vreme da prekinete da iznosite neistine, laži, insinuacije oko nekoliko ljudi SRS. Imate dovoljno medija za to. Svakoga dana čitam ime Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, laži o tome kako smo podneli amandmane da se ne oporezuje ništa, i laži o tome kako sam ja kupio ogromnu zemlju i laži o tome kako je Vojislav Šešelj pokrao neku zemlju, kako je napravio neke nove kuće.
Ne morate za to koristiti skupštinsku govornicu. Ne treba vam. Vaš čovek drži pod kontrolom sve medije, čak i TV Pink. Radite šta god hoćete. Novine bruje. Ostavite skupštinsku govornicu samo za predloge zakona i kada smo već kod toga, ništa se danas u izlaganju prof. dr Vojislava Šešelja nije desilo, što se ne dešava svih ovih dana od kako ste na vlasti. Ovo je bila jedna od principijelnih diskusija. Samo, ovo je prva diskusija u kojoj ste vi pronašli nešto što može da posluži kao osnova da liči i na pohvalu za Predlog zakona.
Znači, Vojislav Šešelj je pravi poslanik i pravi profesor onda kada ima neki zakon sa kojim se on ideološki slaže. Čim postoji predlog zakona sa kojim se radikali ideološki ne slažu, čim ga radikali napadnu na Skupštini, onda smo mi i destrukcija, onda mi ne znamo ništa, onda smo mi lažni profesori itd.
Dakle, nemojte vi hvaliti Vojislava Šešelja jer od toga će nam opasti rejting u Republici Srbiji. Mi svoj posao radimo principijelno. Voleo bih da je Predlog zakona o privatizaciji, kao političar bih voleo, lošiji predlog nego ovaj koji je došao, imao bih razloga češće da izlazim za ovu govornicu i da ga napadam. Ovako, o Predlogu zakona izjasnio se predsednik poslaničke grupe, ali govoriće i ostali poslanici. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, po Poslovniku.

Reklamiram povredu člana 98. Poslovnika, a vezano je za izlaganje prethodnog kolege. Ponovo se pokazuje da imate dva aršina kada je u pitanju izlaganje poslanika sa ove govornice, kada su u pitanju poslanici DOS-a, kao što je bio kolega koji je veći deo svog vremena iskoristio za, po meni, reklamiranje svoje firme i uspešnosti svog poslovanja. Niste ga ni jednog trenutka opomenuli.
Druga stvar, Poslovnik nas obavezuje, a to je i moralna obaveza, da govorimo istinu sa ove govornice. Kolega, rekli ste jednu neistinu kada je u pitanju radna snaga, kako rekoste, radnici koji rade kod vas u Mađarskoj, u vašoj firmi. Nije niko iz ove zemlje, pogotovo pripadnici nacionalnih manjina, morao da ode. Ti koji su otišli, otišli su zato što su imali ekonomski interes. (Poslanik sa mesta: To sam i rekao.)
Morate da vodite računa, ne zbog mene lično, niti zbog nas srpskih radikala. Mi znamo kakva je prava istina. Nego, zbog onih koji jedva čekaju ovako izgovorene rečenice, da ih prilože kao jedan od dokaza da su pripadnici nacionalne manjine u proteklih 10 godina morali napustiti ovu državu. Iz najboljih namera, bez namere da ovde razvijamo polemiku ili da se mi dokazujemo jedni drugima, ali molio bih vas kada je to u pitanju da vodite računa. Smatram i shvatam da su bile najbolje namere, ali bolje precizno, da ne bi pojedinci, kao što je Jožef Kasa, to zloupotrebili.

 Kao objašnjenje narodnom poslaniku Miloradu Mirčiću, u 10 minuta govora o zakonu o privatizaciji, u raznim izlaganjima je bilo raznih, bukvalno govoreći, odstupanja od teme, kako bih nazvala zakon o privatizaciji. Imate pravo, dužna sam da prekinem svakog govornika ako se udalji od teme, ali on ima obrazloženje da mi kaže da mu treba veza, komparacija, primer, da je ono što radi, u svom nastupu oko zakona o privatizaciji, njegov profil govora.
Što se tiče dela govora i njegovih odgovora o Mađarskoj, to je zajedničko kršenje Poslovnika od strane narodnih poslanika koji su dobacivali, i naravno, nesporno narodni poslanik nije smeo da odgovara narodnim poslanicima sa govornice. Ako svi uložimo malo dobre volje, to je problem koji može biti rešen.
Da li želite da glasamo oko povrede Poslovnika? (Ne.)
Ima reč narodni poslanik Goran Cvetanović.

U Srbiji ima oko 7.000 društvenih preduzeća, a do sada je privatizovano oko 700. U 600 velikih preduzeća radi polovina ukupno zaposlenih u Srbiji. Predviđa se da će 1.500 do 2.000 preduzeća u procesu privatizacije naći strateškog partnera, a da će 500 do 1.000 kupiti zaposleni. Tenderskom privatizacijom biće obuhvaćeno oko 40 preduzeća, ali podsetiću vas da u praksi to ide mnogo teže i da u Crnoj Gori za tender 15 preduzeća javili su se zainteresovani potencijalni kupci samo za tri preduzeća.
S obzirom da premijer Đinđić kaže da je privreda, metaforički posmatrano, kao pacijent kome je potrebna pomoć, metaforički bih mu odgovorio da je predstojeća privatizacija priprema za vrlo ozbiljnu operaciju bez adekvatnih medikamenata, zavoja, jedino je anestezija za građane Srbije adekvatna. Postoperativni period je neizvestan. Jedino je sigurno da će hirurg, u ovom slučaju ministar finansijski, verovatno profitirati. Od 29 ministara za privatizaciju u zemljama tranzicije, njih 28 je završilo u zatvoru. Hiruški rez može uspešno da odstrani bolesno tkivo i da se pacijent (u ovom slučaju privreda) oporavi, ali upozoravam da može i da dođe do egzitusa, tj. do socijalnih nemira.
Koji su rizici operacije? Višak radne snage, neizvesnost, šta će biti sa kupljenim privrednim subjektom, da li će biti ulaganja u privredni subjekt ili taj subjekt kupcu smeta kao konkurencija, da li će se kupac obavezati da sufinansira socijalne programe, postoji opasnost od prelivanja društvenog kapitala u privatne džepove. Da bi se postigla što bolja cena preduzeća treba znati bilans stanja i bilans uspeha svakog preduzeća, jer su ti bilansi neophodni za punu analizu finansijskih mogućnosti nekog preduzeća.
Država će deo inostranog duga izmestiti iz preduzeća kako bi ona bila što atraktivnija za strateškog partnera. Mada ne postoji trenutno rešenje za velike industrijske komplekse. Iz javnosti vidimo da su ino partnerima trenutno najzanimljivije cementare. Ministar privatizacije Aleksandar Vlahović je bio konsultant firme "Deloitte and Touche" i radio je na strani Lafarge-a 1998. godine kada je postignut sporazum da beočinska cementara vredi 100 miliona maraka. U sadašnjim uslovima, bez javnog tendera, nemoguće je saznati da li smo mogli dobiti bolju ponudu. U Beočinskoj cementari radi oko 2.000, radnika dok u cementari Novi Popovac 2.589 radnika.
Zato i nije najvažnije da li će strateški partner doći sa devizama da bi sutra zatvorio fabriku, već da li će koristiti naše prirodne potencijale, izuzetne kadrove i snižavanjem proizvodne cene proizvoda omogućiti da ti proizvodi budu dostupni građanima Srbije. U svim zemljama tranzicije položaj manuelnih radnika je pogoršan i masovno je narasla nezaposlenost.
U Srbiji se za nezaposlenost izdvaja 0,4% od društvenog proizvoda, dok u drugim zemljama izdvajanja idu od 3% do 5% za rešavanje problema nezaposlenosti, jer svaka država mora obezbediti socijalnu stabilnost. Zato Srpska radikalna stranka podržava privatne preduzetnike, jer oni stvaraju polovinu društvenog proizvoda i predstavljaju zdrav sektor.
Pojedine privatizacije koje su izvršene, kao kod uljare "Dijamant" iz Zrenjanina, koja ima oko 900 radnika, a koja je 1994. godine oko 80% privatizovana, dok je onih 20%, po Đinđićevom zakonu o revalorizaciji prethodne privatizacije izvedene u vreme hiperinflacije, već ocenjeno kao privatni udeo.
Sada bih prešao na direktne primedbe na Predlog zakona o privatizaciji. Suština ovog koncepta privatizacije svodi se na prodaju kapitala, imovine ili dela imovine preduzeća, a vrlo mali deo kapitala predviđen je za besplatnu podelu zaposlenim građanima. Predlogom ovog zakona u proces privatizacije se uvode nove institucije.
Postavlja se pitanje neophodnosti formiranja ovih institucija i registara, jer njihovo osnivanje i funkcionisanje zahteva ogromna finansijska sredstva. Ovaj predlog zakona daje skoro neograničena ovlašćenja agenciji za privatizaciju, ministru za privredu i privatizaciju i Vladi Republike Srbije, uz zanemarljivu ulogu sindikata zaposlenih.
Osnovni modeli privatizacije su prodaja kapitala i prenos kapitala bez naknade, a osnovni metodi prodaje kapitala ili imovine su javni tender i javna aukcija. Po ovom predlogu zakona prodaja kapitala ili imovine putem javnog tendera podrazumeva 70% prodaje, 15% se prenosi zaposlenima u subjektu privatizacije bez naknade, 15% kapitala u vidu akcija se evidentira u privatizacionom registru koji stiču državljani Republike Srbije koji su navršili 18 godina života, zaključno sa danom stupanja na snagu odluke Vlade o prenosu akcija građanima bez naknade.
Prodaja kapitala ili imovine putem javne aukcije podrazumeva 70% prodaje, maksimalno 30% kapitala se prenosi zaposlenima bez naknade, može i manje, a sve što preostane prenosi se u akcijski fond.
U članu 15. ne postoji poseban propis kojim se uređuju pitanja vezana za vraćanje imovine, pa se postavlja pitanje načina utvrđivanja vrednosti imovine koja će biti nadoknađena bivšim vlasnicima, kao i ko će utvrditi vrednost te imovine kako bi ona mogla da bude predmet privatizacije.
U članu 16. zaposleni sindikati se samo obaveštavaju o inicijativi za privatizaciju, odnosno o pokretanju postupka privatizacije ništa se ne pitaju.
U članu 19. ne postoje kriterijumi na osnovu kojih agencija za privatizaciju procenjuje da subjekt privatizacije mora prethodno da se restrukturira, kao ni u kojim slučajevima agencija sprovodi restrukturiranje, a u kojim nadležni organ subjekta privatizacije treba da dostavi program restrukturiranja.
Zašto se u članu 25. celokupan kapital ili imovina subjekta privatizacije koji se restrukturira prodaje, a ne 70% ili manje, kao za druge subjekte privatizacije.
U članu 30. nije dato na osnovu čega će ministar da utvrdi visinu i način uplate depozita.
U članu 36. ne postoje kriterijumi na osnovu kojih agencija za privatizaciju bira članove komisije za aukciju. Takođe se nameće logično pitanje, da li se formira jedna komisija za sve prodaje putem aukcije (tendera) ili za svaku prodaju pojedinačno.
U članu 42. zaposleni ili bivši zaposleni pravo na besplatne akcije mogu da ostvare samo u svom preduzeću kada se ono privatizuje. Oni ne mogu, kao što su mogli do sada, da to pravo ostvare u drugim preduzećima koja su predmet privatizacije. Na ovaj način se sužavaju prava zaposlenih i bivših zaposlenih u odnosu na Zakon o svojinskoj transformaciji, jer teško će svi zaposleni u svom preduzeću moći da ostvare besplatne akcije za sve godine radnog staža, s obzirom da je za prenos kapitala zaposlenima bez naknade predviđeno maksimalno 30% vrednosti kapitala koji se privatizuje kada se privatizacija sprovodi putem javne aukcije, odnosno maksimalno 15% kada se privatizacija sprovodi putem javnog tendera.
U članu 54. odluku o prenosu akcija građanima bez naknade donosi Vlada Republike Srbije. Kad donosi odluku i na osnovu čega?
U članu 56. nameće se pitanje šta se podrazumeva pod troškom privatizacije i na osnovu kojih kriterijuma ministar utvrđuje visinu troškova.
U članu 60. treba precizirati namene sredstava ostvarenih u postupku privatizacije, posebno po tačkama 2, 3, 4, 5, a naročito 6. (druge namene).
U članu 69. ne postoje kriterijumi na osnovu kojih će Ministarstvo da odluči koje akcije će da se evidentiraju u privatizacionom registru, kao ni na osnovu čega će akcije evidentirane u privatizacionom registru da se prodaju javnom aukcijom ili preko berzanskih posrednika, a kako izuzetno putem javnog tendera ili javne ponude.
Što se tiče primedbi na Predlog zakona o akcijskom fondu, u članu 6. upravni odbor akcijskog fonda čine tri predstavnika Vlade Republike Srbije, jedan predstavnik Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, jedan predstavnik agencije za privatizaciju. To znači da upravni odbor čine praktično četiri predstavnika Vlade i jedan predstavnik Fonda PIO. Prema Zakonu o akcijskom fondu Republike Srbije iz 1998. godine, upravni odbor su činili jedan predstavnik Vlade, jedan predstavnik Fonda PIO, jedan predstavnik Fonda za razvoj, jedan predstavnik Republičkog zavoda za tržište rada i jedan predstavnik Akcijskog fonda. Direktora Akcijskog fonda na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju bira Vlada Republike Srbije.
U članu 26. u stavu 1. kaže se da se sredstva od prodaje akcija ili udela prenose na račun budžeta Republike Srbije, ali se ne navode njihova imena.
Što se tiče Predloga zakona o agenciji za privatizaciju, u članu 7. neophodno je precizirati na koji će način agencija da se informiše, a na koji način da edukuje javnost.
U članu 8. nije navedeno na osnovu čega agencija pokreće inicijativu za sprovođenje postupka privatizacije, a na osnovu čega za izradu programa restrukturiranja.
U članu 9. ne postoje kriterijumi na osnovu kojih agencija određuje koji metod privatizacije će se primeniti u subjektu privatizacije. Rad tenderske komisije svodi se na formalnost, ako agencija predlaže tenderskoj komisiji izbor najpovoljnije ponude. Ako je agencija posebno pravno lice, kao i akcijski fond, na osnovu čega agencija organizuje postupak prodaje akcija prenetih na akcijski fond.
Na osnovu čega agencija procenjuje da li će ona sama da sprovodi restrukturiranje ili će da uputi zahtev da to obavi subjekt privatizacije? Na osnovu čega agencija uopšte utvrđuje subjekte privatizacije kojima je neophodno restrukturiranje? Ne postoje kriterijumi za bilo koju odluku koju donosi agencija iz svoje nadležnosti upravo zato da bi oni koji finansiraju agenciju donosili odluke i rešenja prema svojim potrebama.
U članu 11. nije navedeno šta Ministarstvo preduzima ukoliko agencija utvrdi nedostatke u toku kontrole postupka privatizacije.
U članu 12. nije jasno na osnovu kojih kriterijuma Vlada bira i razrešava direktora i članove upravnog i nadzornog odbora? Da li po osnovu visine donacije?
Da li ima opravdanja za osnivanje agencije za privatizaciju kao posebnog pravnog lica, s obzirom da u Ministarstvu postoje uslovi u pogledu tehničke opremljenosti i kadrova za obavljanje poslova iz delokruga agencije. Osnivanje posebnih institucija i njenih organizacionih jedinica van sedišta koje će se baviti privatizacijom, zahteva ogromna finansijska sredstva.
Agencija ima prevelika ovlašćenja. Ona istovremeno inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije. Proces privatizacije će se praktično obavljati posredstvom ove agencije, pri čemu će presudnu ulogu u donošenju odluka imati strani sponzori i donatori, koji će obezbediti sredstva za osnivanje i rad agencije.
Napomenuću da će Svetska banka prvi put u svojoj istoriji dati besplatnu pomoć od sedam miliona dolara agenciji za privatizaciju. Mada je reč o državnoj agenciji koja treba da štiti interese države u procesu privatizacije, njom će upravljati oni koji budu obezbeđivali sredstva za njen rad i koji očekuju direktnu i indirektnu korist, s obzirom da su zainteresovani za kupovinu preduzeća u Srbiji. Postavlja se pitanje, ko će onda da štiti interese države u procesu privatizacije, posebno imajući u vidu činjenicu da je nadzorna uloga Ministarstva formalne prirode.

Reč ima narodni poslanik Miroljub Veljković, a nakon njega narodni poslanik Zoran Mićović.