Poštovana gospođo predsedavajuća, cenjene dame i gospodo narodni poslanici, postoji obilje razloga zbog kojih Predlog zakona o privatizaciji, bez ozbiljnih prepravki, a u nekim segmentima i bez korenitih promena, ne može biti prihvaćen.
Ovom prilikom želim da istaknem i obrazložim samo neke od razloga za koje smatram da su po važnosti ispred ostalih.
Prvi razlog za neprihvatanje pomenutog predloga je neusaglašenost predloženog zakona sa Ustavom Republike Srbije, Ustavom SRJ i saveznim Zakonom o preduzećima. Dokaz: članom 14. predloženog zakona, kao ključni principi inaugurišu se obaveznost i oročenost formulacijom da su subjekti sa društvenim kapitalom dužni da sprovedu postupak privatizacije u roku od četiri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. Ako navedeni subjekti to ne urade, onda će to uraditi agencija. Ovakvim propisivanjem obaveznosti i oročenosti prodaje kapitala i s tim u vezi statusne promene preduzeća direktno su u suprotnosti sa članom 55, članom 57. i članom 64. Ustava Republike Srbije i članom 74. Ustava SRJ. Kao ilustraciju citiram navedene članove:
Član 55. "Ekonomsko i socijalno uređenje zasniva se na slobodnom privređivanju svim oblicima svojine na jedinstvenom tržištu robe, rada i kapitala; na samostalnosti preduzeća i svih drugih oblika organizovanja; na upravljanju i prisvajanju po osnovu svojine i rada; kao i na pravu zaposlenih i pravu drugih građana na socijalnu sigurnost".
Član 57. "Privredne i druge delatnosti obavljaju se slobodno i pod jednakim uslovima, u skladu sa Ustavom i zakonom".
Član 64. " Preduzeće i druga organizacija slobodno se organizuju, samostalni su u obavljanju delatnosti, povezivanju i udruživanju, imaju isti položaj u pogledu opštih uslova privređivanja i pravne zaštite i za svoje obaveze u pravnom prometu odgovaraju sredstvima kojima raspolažu".
Član 74. Ustava SRJ: "Preduzeća i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga osnivaju se, organizuju i povezuju slobodno i samostalno, u skladu sa saveznim zakonom. Privredni subjekti su samostalni i ravnopravni, a uslovi privređivanja jednaki za sve".
Kao dokaz za neusaglašenost predloga na dnevnom redu i važećeg saveznog Zakona o preduzećima navodim da savezni Zakon o preduzećima ostavlja organima preduzeća da sami odlučuju o tome hoće li i koje statusne promene vršiti. Savezni zakon ne dozvoljava obaveznost i oročenost, propisuje način utvrđivanja i iskazivanja vrednosti kapitala, ostavlja preduzeću slobodu da bira model transformacije, dozvoljava mogućnost prodaje akcija pod povlašćenim uslovima i dozvoljava dokapitalizaciju. Po meni, taj predlog ništa od ovoga ne uvažava. Tu se može zaključiti da ako predlagač drži do legitimnosti, onda svoj predlog mora usaglasiti sa pozitivnim zakonskim propisima i o tome već u startu, voditi računa, a ne bez obrazloženja ignorisati citirane zakone i članove koji su na snazi.
Drugi razlog zbog koga se ne mogu složiti sa predloženim tekstom Zakona o privatizaciji jeste što su rešenja koja se nude značajno štetnija i nepovoljnija po zaposlene građane od rešenja koja su bila sadržana u starom zakonu. Dokaz: starim rešenjem preduzeće je imalo prava da emituje besplatne akcije do 60% kapitala. Novim rešenjima pravo se ograničava, pri aukcijskoj privatizaciji od 30% do 10%, u zavisnosti od toga u kom se periodu to dešava. A, u slučaju tenderske privatizacije na 15% i kod privatizacije putem restrukturacije ovog pravo se potpuno ukida.
Novi zakon ukida pravo građana izvan konkretnog preduzeća da se prijave za besplatne akcije u bilo kom preduzeću, a takođe i prava zaposlenih da u svom preduzeću dobiju besplatne akcije za staž ostvaren u drugim preduzećima. U ranijem zakonu, zaposleni su imali pravo na besplatne akcije u dinarskoj protivvrednosti od 400 maraka za svaku godinu radnog staža, a ovim predlogom to se smanjuje na 300, a u nekim slučajevima i na 150 maraka, u zavisnosti od toga u kom roku će se obaviti proces privatizacije aukcijskom metodom.
Predlog koji je pred nama ukida pravo izdavanja besplatnih akcija pre prodaje 70% kapitala preduzeća, a potpuno ukida pravo zaposlenih na besplatne akcije ako nije prodato više od 50% kapitala preduzeća.
Taksativno ću navesti šta se pored rečenog još ukida ukoliko bude usvojen ovaj predlog zakona. Šta se ukida? Popusti pri kupovini akcija, mogućnost kupovine akcija na 72 rate, pravo zemljoradnika na pravo prvenstva, pa i na pravo konkurisanja za besplatne akcije u zadrugama i poljoprivrednim preduzećima. Popust u visini od 1% na godinu radnog staža ratnim vojnim invalidima. Potpuno se ukida model dokapitalizacije i time i sva prava po osnovu dokapitalizacije. Pravo Republičkog penzionog fonda na 10% od svih akcija preduzeća smanjuje se na pravo penzijskog fonda sa 25% na 10% po osnovu prihoda od prodaje akcija posredstvom akcijskog fonda. Ukida se pravo instituciji tržišta rada na 25% prihoda od prodaja akcija posredstvom akcijskog fonda. Organičava se pravo na sticanje besplatnih akcija umesto za najviše 40 godina, na 35 godina radnog staža. Ukida se pravo prvenstva postojećih akcionara prilikom prve prodaje stečenih akcija.
Prema tome, kao što se vidi, sve se ukida. Možda bi mogli da se zapitamo zbog čega se to radi, a možda i ne treba, jer odgovor je odavno poznat. Bilo kako bilo, jasno se vidi u kojoj meri se odredbe novopredloženog zakona nepovoljnije odražavaju na sve zaposlene i na građane.
Treći razlog zbog koga ponuđeni predlog ne može biti akceptiran jeste nedorečenost, a u pojedinim segmentima i nejasnost izloženih rešenja. Dokaz: položaj i ovlašćenje agencije za privatizaciju u tekstu zakona nisu dovoljno razrađene i sve se prepušta posebnom propisu. Agenciji se daju velika ovlašćenja, a može se postaviti pitanje: zašto je potrebna agencija koja će funkcionisati mimo Ministarstva za privredu i privatizaciju i šta je smisao te i drugih agencija?
Tačnije, da li se agencije osnivaju zbog toga da derogiraju nadležnosti pojedinih resora, jer u tim resorima nema dovoljno snage ni stručnosti da se zadaci agencije kvalitetno obave ili će, pošto ih formira direktno Vlada, postavljajući pri tome, bez verifikacije Skupštine, i nadzorne odbore i direktora, te agencije biti izvršioci Vlade a njihove aktivnosti neće biti kontrolisane od resornih ministarstava.
Naše zalaganje je da se i zakonom o privatizaciji i zakonom o agencijama predvidi mehanizam kontrole rada, posebno agencije za privatizaciju i da se ta kontrola, s obzirom na značaj i ozbiljnost realizacije privatizacije, obavlja i od strane Skupštine.
Navešću još neke primere nedorečenosti i nejasnosti predloženih rešenja. Metod procene vrednosti kapitala smatram veoma značajnim. Nije objašnjeno u Predlogu zakona već se ostavlja podzakonskom aktu. A, takođe podzakonskom aktu ostavlja se da reši modele prodaje putem tendera i aukcije, pri čemu nema kriterijuma kad se primenjuje tender, a kada aukcija, pa se i to ostavlja podzakonskom aktu.
Treba razraditi i princip da na prodajnu cenu utiču prodajni uslovi, naročito sa aspekta obaveznosti prodaje i roka. Jer, ako je rok kratak, a prodaja obavezna, onda je jasno kakva se cena može postići. To može otvoriti svakojake sumnje.
Iz člana 54. zakona ne vidi se precizno na koji iznos građani imaju pravo kod privatizacionog registra. Treba precizirati ovlašćenja data akcijskom fondu pri prodaji preduzeća, jer naglim iznošenjem akcija na tržište, obara se njihova cena i vrednost kapitala preduzeća, pa bi na taj način država oštećivala preduzeća, na šta, svakako, nema prava.
Tekstom predloženog zakona nije jasno definisana ni prodaja akcija preko finansijske berze, čl. 59. i 73, jer se ukida postepenost prodaje akcija, a to će dovesti do obezvređivanja akcija i kapitala preduzeća.
Sve ovo što sam izneo ne samo da nije jasno meni već i velikom broju građana i privrednika sa kojima sam razgovarao, pa očekujem da će predlagač izaći za govornicu i decidirano dati odgovore na iznete dileme.
Konačno, četvrti razlog zbog koga mislim da zakon ne treba usvojiti, je činjenica da predlagač definitivno odustaje od mogućnosti i potrebe da u upravljanju privatizovanim preduzećima značajno participiraju oni koji su učestvovali u stvaranju tih preduzeća, a to znači zaposleni i građani.
Dokaz - na osnovu predloženih rešenja jasno se zaključuje da učešće zaposlenih ili građana u kapitalu privatizovanog preduzeća može maksimalno iznositi...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... Molim vas, dajte mi još malo vremena. Da ovako nije u svetu i da napredni svet poznaje i druga rešenja gde zaposleni imaju većinski kapital, neka posluži sledeća ilustracija.
Jednom sam sa ove govornice već isticao taj primer, ali izgleda da o tome, hotimično ili ne, nije vođeno računa. Zbog javnosti ću ponoviti. U SAD postoji asocijacija ESOP, employ - zaposleni, share - akcije, onjnership - vlasništvo i R - program. Ta asocijacija je u 2000. godini imala 11.500 preduzeća u kojima je bilo zaposleno osam miliona ljudi, a vrednost kapitala je iznosila, naglašavam, 500 milijardi dolara.
(Predsedavajuća: 11 minuta.)
Od 11.500 preduzeća kod 1.000 je većinski kapital radnički i kotira se na berzi, a u ovim preduzećima je četiri miliona radnika.
Dame i gospodo narodni poslanici, namera mi je bila da komentarišući predloženi zakon, molim vas, Goco, za još malo vremena, i ukazujući na njegove manjkavosti i nepreciznosti pomognem da se dođe do dokumenata. (Žagor.)

Pa, neka neko posle kaže da nema tolerantnog odnosa između pozicije i opozicije u ovoj skupštini.

Dakle, namera mi je bila da, komentarišući predloženi zakon i ukazujući na njegove manjkavosti i nepreciznosti, pomognem da se dođe do dokumenta koji bi ekspertno i pravedno uredio materiju o privatizaciji.
Međutim, imajući u vidu dosadašnju praksu usvajanja predloga predstavnika opozicionih stranaka, ne očekujem da će ovo o čemu sam govorio ubediti predlagača da zanemari razloge sujete i činjenicu što poboljšanje predlaže opozicioni poslanik.
U svakom slučaju ja rekoh i spasih dušu, a vi odlučite po savesti.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, a posle njega Dragan Marković - Palma.

Dame i gospodo narodni poslanici, odavno je vreme da se društvena svojina pretvori u efikasniji i produktivniji oblik svojine. Vreme je i da se državna svojina, bar onaj deo koji nije od strateške važnosti u ovom trenutku za državu, za koji možemo postići dobru cenu, transformiše.
Već 10 godina Srpska radikalna stranka istrajava na tom zahtevu i, za razliku od nekih političkih partija koje danas predlažu ovaj zakon, mi naš program privatizacije nismo menjali. To je ovaj program koji smo uputili Narodnoj skupštini, a koji još uvek, na žalost, nije doživeo da bude na dnevnom redu Skupštine.
Ono što SRS očekuje od zakona o privatizaciji i ono što smo mi predložili Narodnoj skupštini u zakonu koji nije doživeo da bude na dnevnom redu je javnost u privatizaciji, neograničeno pravo raspolaganja akcijama, jednostavan način sticanja besplatnih akcija, mogućnost kupovine kapitala obveznicama neizmirene devizne štednje i druge štednje građana, zaštita radnika u objektu privatizacije, kao jasan način korišćenja sredstava od prodaje društvenog i državnog kapitala. Da privatizacija bude obavezna, da bude oročena i da kupac može kupiti više od 50% akcija nekog preduzeća.
Što se tiče javnosti u privatizaciji, zamerio bih što je obrazac projekta sa osnovnim podacima o objektu privatizacije, ili subjektu, mada je to svejedno, teško razumljiv i radnicima. Možda stručna javnost potpuno razume tabele i koncept toga, ali na taj način nije dovoljno jasan velikom broju ljudi koji rade u preduzećima.
Što se tiče zaštite radnika u objektu privatizacije u Predlogu se praktično ne pominje rešavanje socijalnog i radnog statusa zaposlenih radnika, ni obaveze kupca prema njima. Ne kaže se da strateški partner ne sme otpuštati radnika bar pet godina od momenta kada izvrši kupovinu objekta privatizacije.
Plašim se da se ne ponovi slučaj nekih država u okruženju gde su kupci dosta jeftino kupovali preduzeća, što opet ne zameram, tolika je bila tržišna vrednost i država je bila prinuđena da to toliko jeftino proda, otpuštali su radnike, preduzeća zatvarali i stvarali uslove za plasman svoje proizvodnje, bez ozbiljnije konkurencije.
Smatram da unapred moraju biti poznati svi uslovi pod kojima se privatizuje objekat privatizacije. Već sam program privatizacije koji podnosi budući subjekt ili objekt privatizacije mora da sadrži podatke o poslovanju, vrednosti kapitala, imovine, obliku organizovanja subjekta, ali i o socijalnom programu. Već u toj fazi mora da ima podatke o socijalnom programu.
Toga u zakonu nema i ne smemo dozvoliti strateškom partneru da prvo kupi to što je nameravao, a onda da autonomno u procesu pregovaranja sa sindikatima dođe do nekog rešenja koje će, u svakom slučaju, biti mnogo gore po zaposlene, nego da je unapred bilo precizirano prilikom kupovine.
Ako neko očekuje da će novonastali sindikati ući u tuču sa poslodavcem i da će tako rešiti radno-pravni status zaposlenih, tu se varaju, jer imamo ovde bivšeg predsednika Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, ministra za rad i zapošljavanje, koji je sam podneo predlog zakona, koji smo usvojili, kojim radnicima sa preko 36 godina staža može prestati radni odnos.
To ranije nije bilo sadržano, a znamo da je u procesu privatizacije to najneproduktivnija radna snaga, da će ona najbrže i najlakše ostajati bez posla. Za stvaranje kapitala je potrebna mlada, sposobna, snažna radna snaga, koja će moći da nosi teret proizvodnje, da stvara sebi zaradu i profit vlasniku kapitala.
Način na koji je SRS predložila rešavanje ovog problema je sadržan i u članu 12. ovog predloga zakona, koji smo mi podneli Narodnoj skupštini 28. septembra 2000. godine. I mi kažemo da se kupac, izabran na licitaciji, obavezuje da ne smanjuje broj zaposlenih u preduzeću, koje je predmet privatizacije.
Ne morate kompletno rešenje, ali bar odredite neki vremenski period, kada kupac neće moći da slobodno donosi odluku o smanjenju broja zaposlenih. To jeste teško, i to će verovatno iziskivati i mučne razgovore, i pregovore, ali i to će rešiti veliki problem, jer, ukoliko sav teret socijale prebacimo na fondove, na tržište rada, na državu, teško će država nekoliko godina izdržati da iz tih sredstava finansira sve potrebe tih ljudi koji će ostati bez posla.
Takođe, zameramo što se vrednost može kupovati samo za dospela potraživanja devizne štednje. Mislim da tu treba napraviti ustupak, a biće to i u konkretnim amandmanima, da se za svu deviznu štednju građana može dozvoliti kupovina akcija preduzeća. I mi tako vama to predlažemo.
Morate, gospodo, mnogo više voditi računa o nekim obećanjima. Sada ovde ne zagovaram neka posebna dogovaranja, kad se prodaje nešto odlučuje onaj čije je, da li je to društveno ili državno, u principu, sve je to državna imovina i država odlučuje o tome. Vlada je izvršni organ ove skupštine, izvršni organ ove države i ona će, preko svojih komisija, to raditi.
Ali, setite se samo predizborne kampanje, poziva sindikatima, o tome da će u svakom pogledu biti pitani i da će se sa njima dogovarati, da će oni, maltene, o svemu odlučivati, da će biti u svemu partner Vlade. Mislim da su to bila preterana obećanja, obećanja koja i škode sada ovoj vladi.
Jer, evo, u članu 16. stav 3. Predloga zakona o privatizaciji, inicijativa za privatizaciju dostavlja se organizaciji sindikata u subjektu privatizacije, a zaposleni se o tome obaveštavaju na način utvrđen opštim aktom subjekta privatizacije.
Ne traži se povratno mišljenje sindikata, dovoljno je da se samo sindikat o tome obavesti, i u roku od pet dana se ta inicijativa dostavlja vladinim agencijama, je li tako? Dakle, za pet dana sindikati nemaju vremena da se dogovore, da vide svoj stav o tome. Možda je to bilo u nekoj raspravi koja je prethodila podnošenju Predloga zakona, ali zaista se po ovome, kako ovde piše, sindikat o toj inicijativi može obavestiti i tako što će se na oglasnoj tabli u preduzeću, ako je to predviđeno opštim normativnim aktom, okačiti obaveštenje da preduzeće ide u privatizaciju.
To su bila obećanja koja su data sindikatima, koja se sada ne poštuju, i ubuduće Vlada mora voditi računa o tome šta od obećanja može da ispuni.
Postavljam samo jedno pitanje - da li sredstva, prikupljena kupovinom preduzeća, treba odmah uplaćivati u budžet i usmeravati u javnu potrošnju, ili u privredu, povratno reinvestirati, pa se iz prihoda, kamate ili eventualnih dividendi, tek onda servisiraju potrebe javne potrošnje. Jer, ako jednom taj novac ubacimo u budžet, potrošimo ga, više ga nema. Budžet ne stvara novu vrednost, budžet troši.
Država, odnosno Vlada u nekim trenucima može biti široke ruke, da potroši i ono što nije nameravala pod pritiskom, recimo, prosvetnih radnika, zdravstvenih radnika, po onom principu "seci-krpi". Desi se nekada da se i neka sredstva, koja su mogla drugačije da se utroše, putem budžeta daju korisnicima da bi se ugasio socijalni požar. Tih para više nećemo imati, neke su pare već otišle u potrošnju i nikada ih više ne možemo vratiti. Zatim mislim da je bolje na neki način oploditi ta sredstva, stvoriti novu vrednost, a odatle servisirati potrebe javne potrošnje.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković -Palma.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, Stranka srpskog jedinstva smatra da je Vlada imala dobru nameru, ali nije jednim domaćinskim redom krenula, kako da reguliše ovu oblast.

Vlada je požurila da proda prvo sve one fabrike koje su dobre i one fabrike koje rade. Znamo da su dali vremenski period od četiri godine da se započne privatizacija. Ukoliko proda ove fabrike koje su dobrostojeće, ove fabrike koje sada rade sa malim kapacitetom ili uopšte ne rade za četiri godine će same po sebi da se zatvore.

To je isto, gospodo, jedan konkretan primer, kao kada jedan seljak u štali ima pet krava, a treba mu određeni deo novca, i on treba da proda dve krave on prvo proda one krave koje mu daju najmanje mleka, a ostavi one tri krave koje će da mu izdržavaju porodicu.

Vlada nije iskoristila svoju popularnost, jer Srbija nikada nije bila popularnija nego zadnjih sedam meseci, da je toliko državnika došlo u Srbiju, toliko privrednika, a da je veoma mali broj ino-ugovora sklopljeni, možda nekoliko, može da se izbroji na prstima jedne ruke, da su napravili neke poslovne ugovore i saradnju.

U ovom zakonu nije predviđeno da član tenderske komisije bude neko iz sindikata i neko iz te fabrike. Takođe, mi iz stranke SSJ smatramo da treba neko da bude iz fabrike, ukoliko ta fabrika treba da se proda - da li će to biti neko iz sindikata te fabrike, neko iz skupštine, neko iz upravnog odbora, ali mislimo da i oni budu jedan od članova, koji će odlučivati po kojoj će to ceni da se proda njihova fabrika.

Ovo iz razloga što su u jednom članu ministar i Vlada predvideli da na tenderu fabrika neće možda biti prodata onome ko da najviše para, ponudi najviše para. Biće prodata onome ko ima najbolji investicioni program. I jeste ministar rekao da će dati bančinu garanciju, da je to kao neka garancija, da sutradan on ne može da prestane da proizvodi, da ugasi proizvodnju u toj fabrici. Ali, gospodine ministre, niste izrazili u procentima - kolika bi ta bančina garancija bila, da li je to procenat na osnovu vrednosti te fabrike, pa tako da vi možete u slobodnoj pogodbi da se dogovorite sa tim kupcem i da fabrika ode po veoma niskoj ceni?

Ne samo što će Vlada dobiti mali broj sredstava, već će izgubiti radnici one akcije i vrednost akcija, a retko ko, dame i gospodo, od radnika koji rade u proizvodnji ima neki kapital - on računa da su mu jedini kapital te akcije i uvek počinje sa nekim kapitalom, od pet do petnaest hiljada maraka, kad se proda fabrika, da će primiti taj novac.

Stranka srpskog jedinstva takođe je dala jedan amandman. U ovom zakonu nije predviđeno da, ukoliko se jedna fabrika proda u jednom gradu, da ni jedan procenat ne ostane u tom gradu, da se ostavi za razvoj drugih preduzeća, ili za razvoj infrastrukture tog grada.

Mi smo predložili jedan amandman, gde tražimo da 10% ostane tom gradu. Naša Vlada kaže da će biti decentralizacije. Na ovaj način, mislim da neće biti decentralizacije, i daću vam jedan primer - Fabrika cementa u Popovcu, koja ima i prirodno bogatstvo, zadnjih dvadeset godina je ta fabrika napravila toliko mostova, zgrada, stadiona, a da građani u tom gradu i građani Pomoravskog okruga od toga ništa nisu imali.

A u tom istom gradu, i u gradovima Pomoravskog okruga, ima veliki broj fabrika, koje su u veoma teškom stanju, pa da deo procenta ide za razvoj tih fabrika, kako bi za ove četiri godine povećali svoju proizvodnju, skinuli paučinu, i samim tim, povećali tržišnu vrednost, da sutradan na tenderu mogu da uzmu veće pare.

U Predlogu zakona se kaže da sredstva od prodatih fabrika idu za razvoj drugih fabrika ili drugih preduzeća, koja su od strateškog značaja za Srbiju. Koje su to druge fabrike?

Takođe se u zakonu konkretno ne vidi - u kom gradu su te druge fabrike i gde će otići sredstva? Ponovo se vraćam na Pomoravski okrug, pošto sam ja u Pomoravskom okrugu.

Trenutno, ima 27% nezaposlenih u Srbiji i Jugoslaviji. Kada se bude završila privatizacija sigurno će biti preko 60% viška radne snage. Šta ćemo sa tim ljudima i gde ćemo da ih zaposlimo? Kažemo da ćemo izvršiti edukaciju i prekvalifikaciju. U koja to preduzeća će oni biti zaposleni i koje su to nove fabrike koje mogu da prime ove ljude, koji će biti proglašeni kao višak radne snage? Kao privrednik ovog trenutka ne vidim da će moći u Srbiji da se zaposle i od čega će ti ljudi sutra da žive?

Takođe smo predložili da ukoliko se proda jedna fabrika, konkretno sada da uzmemo Rasinski okrug, da se deo sredstava od te fabrike preusmeri u izgradnju jedne male fabrike ili nekog malog preduzeća sa programom koji do sada nije bio zastupljen u tom okrugu ili u Srbiji i da višak radne snage prebacimo u tu fabriku. Takođe, to je jedan veliki problem, jer ti ljudi ne mogu da očekuju neku dobru budućnost.

Stranka strpskog jedinstva neće glasati za ovaj zakon iz pomenutih razloga jer se bojimo da će samo pojedinci imati interesa. Dođe neko iz Mađarske i kupi našu "Fabriku kablova", a u Mađarskoj ima istu fabriku, sa istim programom i ukoliko predvidi da tehnologija proizvodnje u ovoj fabrici nije rentabilna, a ne samo da nije rentabilna proizvodnja u ovoj fabrici, nego tehnologija proizvodnje u svim našim fabrikama je zastarela, on sutra može da zatvori tu fabriku i da 40% radne snage, radnika koji su ostali u toj fabrici, sutra ostanu bez posla. Garancija banke ne predviđa u procentima koliko obavezuje tog kupca i budućeg vlasnika, koja su to sredstva i kako će ta sredstva moći sutradan da mu se skinu sa žiro računa i gde će ta sredstva biti usmerena.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smatramo da ovaj zakon nije dobar i da će veliki broj građana Srbije i radnika ostati bez posla i zato nećemo glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Živanko Radovančev, a posle njega narodna poslanica Živodarka Dacin.

Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici,  posle donošenja neustavnog zakona o stavljanju van snage glavnih odredaba dosadašnjeg Zakona o svojinskoj transformaciji, Vlada je predložila novo zakonsko rešenje, kako je i obećala. Jedna od karakteristika predloženog zakona u odnosu na suspendovani zakon o svojinskoj transformaciji je napuštanje kursa socijalno-pravednog modela vlasničke transformacije.
Druga važna karakteristika predloženog zakona u odnosu na prethodna rešenja je ukidanje ili redukovanje prava zaposlenih u preduzećima, penzionera, zemljoradnika, zaposlenih u institucijama sistema i društvene nadgradnje. Spomenuću samo neka prava koja predloženi zakon ukida ili ograničava.
Ukida se pravo građana izvan konkretnog preduzeća da ostvare besplatne akcije u svakom preduzeću, ukida se pravo preduzeća da emituje besplatne akcije do visine od 60% kapitala preduzeća, ukida se pravo zemljoradnika na pravo prvenstva, pa i pravo konkurisanja za besplatne akcije u zadrugama i poljoprivrednim i prehrambenim preduzećima. Ukidaju se prava Republičkog penzionog fonda na 10% svih akcija preduzeća, ukida se pravo Fonda tržišta rada na 25% prihoda od prodaje akcija koje prodaje akcijski fond, ukida se pravo na popust pri dokapitalizaciji, odnosno ukida se model dokapitalizaciije. Ukidaju se popusti pri kupovini akcija, ukida se mogućnost kupovine akcija na 72 rate, smanjuje se pravo penzionog fonda sa 25% na 10% prihoda od akcija koje prodaje akcijski fond.
Praktično se onemogućava da zaposleni u većini preduzeća ostvare svoje pravo predviđeno ovim zakonom na besplatne akcije u punoj meri, jer deo kapitala preduzeća u iznosu od 10% do 30% za to neće biti dovoljan. Ovo je samo deo nekih prava koja se ukidaju ili ograničavaju predloženim zakonom u odnosu na do sada važeći zakon.
Predloženi zakon se drži rešenja koja su u suprotnosti sa ustavima SRJ i Republike Srbije, saveznim Zakonom o preduzećima i u suprotnosti sa saveznim Zakonom o osnovama promene vlasništva i društvenog kapitala, koji je još uvek na snazi. Ključni princip zakona, a to je obaveznost i oročenost u suprotnosti su sa članovima 55, 57. i 64. Ustava Republike Srbije i u suprotnosti sa članom 74. Ustava SRJ. Ovi članovi Ustava garantuju poslovnu samostalnost preduzeća i njihovu ravnopravnost na tržištu. Propisivanje obaveznosti i oročenosti prodaje kapitala i obaveznost statusne promene preduzeća direktno je u suprotnosti sa navedenim ustavnim odredbama.
Važeći savezni Zakon o preduzećima ostavlja organima preduzeća da sami odlučuju o tome hoće li, kada i koje statusne promene da vrše. Demokratska vlast je najavljivala da ekonomskim reformama pravimo evropski tzv. socijalni model kapitalizma. Jedno je šta se priča, a drugo je šta se događa. Ono što sa sigurnošću možemo da primetimo je to da se ekonomija ove zemlje vodi ka jednom etatističkom modelu.
Predloženi zakon o privatizaciji pre je zakon o konfiskaciji i eksproprijaciji, nego o privatizaciji. Po ovom zakonu već od trećeg člana društvena imovina postaje državna, što izvesno znači da ovim zakonom imamo šanse da sprovedemo još jednu u nizu nacionalizacija, do sada najširu i najsveobuhvatniju u vremenu kada nova vlast najavljuje zakon o denacionalizaciji, a privatne svojine će biti iza toga onoliko koliko ima kupaca i kapitala. Znači, po ovom zakonu sva preduzeća koja se ne prodaju ostaju državna, ako sam shvatio dobro.
Procena je da će se predloženim zaknom o privatizaciji privatizovati ili prodati 15% do 20% ukupnog kapitala. Stranci su zainteresovani za velike monopolske sisteme kao što su EPS, NIS, cementare i pojedina preduzeća prehrambene industrije. Prodaju strateških i monopolskih preduzeća treba staviti pod kontrolu republičkog parlamenta, kako je i najavljivano. Potrebno bi bilo formiranje paralamentarne komisije koja bi imala nadzor, a za prodaju strateških preduzeća i saglasnost Skupštine, a ne samo Vlade. Procenu da će biti mala zainteresovanost stranog kapitala za kupovinu naših preduzeća temeljim na sledećim činjenicama.
Od svih država u našem regionu naša država poslednja pristupa tranziciji. Znači, deo slobodnog kapitala je već plasiran u privredi zemalja koje su ranije ušle u tranziciju. Naša zemlja je bremenita i brojnim neizvesnostima. Program makroekonomske stabilnosti još nije izdržao test vremena. Ne smemo zaboraviti i nesređene političke prilike u kojima se ne zna ni kolika je Jugoslavija, koliko federalnih jedinica imamo, da li je uopšte federacija, da li je u ratu ili nije, koliko je stabilan režim koji je formiran posle oktobarskih događaja.
Oprezniji investitori se neće upustiti u kupovinu nečega što se ne zna čije je i što je država otela od samoupravljača. Ozbiljan privatni kapital uglavnom ne odlazi u takve zemlje. Ako stranaca nema, a nema ni domaće akumulacije ili je ona sumnjivog porekla, cela orijentacija po ovom zakonu se dovodi u pitanje. Takođe, nedostatak ovog zakona je u preteranoj centralizaciji, jer je prenaglašena uloga Vlade. Sve je u rukama agencije i Ministarstva za privatizaciju, dok kontrola parlamenta po ovom zakonu nije predviđena.
Država u predloženom zakonu sve određuje, šta će se prodati, po kojoj ceni, kada će se prodati i ko je najbolji kupac. Ako želi transparentnu i efikasnu privatizaciju država bi morala da svoju ulogu ograniči na određivanje pravila, uz kontrolu ili uz kontrolnu funkciju u okviru koje bi preduzeća imala maksimalnu slobodu. Prevelika centralizacija, koja se ogleda u činjenici da agencija pokreće, kontroliše i podstiče proces privatizacije, stvara prostor za korupciju. Čak i kada se radi najpoštenije, zbog netransparentnosti zakona, imaćemo sumnju. Teškoće u sprovođenju ovog zakona će praviti svi oni koji su isključeni iz procesa odlučivanja.
To su zaposleni, menadžment i javnost. Plašim se da će se slučaj cementare iz Beočina u praktičnoj primeni ovog zakona ponoviti. Poseban problem predstavlja činjenica da samo 15% prihoda od privatizacije ima određenu svrhu, a da je čak 85% sredstava dato na raspolaganje Vladi, bez kontrole da odredi gde će se ta sredstva utrošiti. Dobra strana predloženog zakona jeste što nije retroaktivan i neće poništiti dosadašnju privatizaciju. Bez obzira na moje dobronamerne primedbe, siguran sam da će predloženi zakon biti usvojen snagom većine u ovom parlamentu. Namera mi je bila da svojom diskusijom pozovem predlagača da još jednom preispita predložena rešenja i primeri ih ambijentu u kom će se ovaj zakon primenjivati. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Živodarka Dacin, a nakon nje narodni poslanik Marinković Dragiša.