Poštovani narodni poslanici, pred nama je veliki istorijski posao. Ovo je svakako najvažniji zakon koji jedan parlament može da usvoji. Ovo je zakon koji će u svakom slučaju značajno opredeliti budućnost građana ove zemlje.
Sve ovo što smo radili u prethodna četiri meseca, u ovom domu, veliki broj zakona koji je usvojila ova skupština u prethodnom periodu predstavlja samo logističku pripremu za usvajanje, a potom i primenu, zakona o privatizaciji koji je danas pred nama.
Ne sporeći da je privatizacija nužna, da je to istorijski zadatak ove generacije, koji normalno treba da proistekne iz političke odluke, u svojoj diskusiji probaću da ukažem na neke nedostatke predloženog koncepta.
To neće biti kritika radi kritike, već prosto želja da predloženo rešenje maksimalno poboljšamo. Za očekivati je bilo da će predlagač, naoružan iskustvima zemalja Istočne Evrope, koje su kroz taj proces već prošle, i naoružan iskustvom dva zakona o privatizaciji u našoj zemlji (onaj Ante Markovića, i onaj Bekov), pred nas izaći sa takvim Predlogom zakona, koji će pre svega biti ekonomski svrsishodan i socijalno siguran, i kako vi kažete, transparentan, odnosno, otvoren i javan.
Na žalost, on u svim svojim segmentima nije u potpunosti takav. Njegovi osnovni nedostaci ogledaju se pre svega u sledećem - najpre, zakon nije u potpunosti ekonomski svrsishodan, odnosno, neće dati maksimalne efekte u zahuktavanju privrede Srbije, a što bi trebalo da mu bude osnovni cilj.
Na čemu temeljim te svoje tvrdnje? Poznata je činjenica da približno sedam hiljada društvenih i državnih firmi, koje treba da se privatizuju, koriste svoje raspoložive kapacitete sa svega 35 do 40%. To je neosporna činjenica. Zatim, isto tako, poznata je činjenica, po podacima za 2000. godinu, da ovih sedam hiljada firmi učestvuje u gubicima srpske privrede sa 94%.
Znači, to je deo privrede koji je, maltene, bankrotirao. Zatim, unutrašnji dug tih firmi, ili kako vi kažete, subjekata privatizacije, iznosi oko 800 milijardi dinara, ili blizu 30 milijardi maraka. Potom, kod svih sedam hiljada subjekata privatizacije, evidentan je ogroman nedostatak obrtnog kapitala. Po nekim procenama stručnjaka, da bi se samo udvostručio stepen iskorišćenja kapaciteta, potrebno je tridesetak milijardi maraka.
Kada sve ove činjenice poređamo, ovako, jednu pored druge, postavlja se pitanje - da li koncept gole prodaje firmi, odnosno, samo golog otkupa firmi, može dati maksimalan efekat, u zahuktavanju ovako posrnule srpske privrede.
Prodaćemo mi, u to sam potpuno siguran, deo najatraktivnijih firmi, i vrlo brzo ćemo ih prodati, ali se bojim da će veliki deo firmi nastaviti da tavori, i na kraju će otići u likvidaciju. Zato predlažem da se, pored dva predložena modela u privatizaciji, znači, prodaja i besplatna podela akcija, uvede i treći, a to je dokapitalizacija.
Na primer, gospodine ministre, uzmimo jedan hotel, uzmimo jedan mali hotelčić u Beogradu, evo npr. ovaj "Ekscelzior" u kome ja spavam i poznato mi je par činjenica - on je procenjen na oko tri miliona maraka. Da bi nivo svojih usluga mogao da digne na svetski nivo, potrebno mu je oko tri miliona maraka investicija, direktno. Znači, kupca smo stavili u poziciju, da bi kupio 70% hotela da prvo da dva miliona i sedamsto hiljada, i posle toga da izvadi dodatnih tri miliona maraka, da bi, normalno, investirao i taj hotel pripremio za jednu tržišnu utakmicu.
Da li je to i suviše atraktivno za kupca? Uvođenjem trećeg modela dokapitalizacije, mislim da bi i te kako stimulisali eventualne investitore, znači, da bi samim tim, ulaskom tri miliona na ovom primeru, on dobio 70-80% vlasništva, i to je izuzetno atraktivno. Uzeo sam primer hotela, ali to važi i za mnoge, čak i veće privredne subjekte, ili subjekte privatizacije, kako vi kažete.
Mi, jednostavno, znači, te potencijalne investitore moramo stimulisati da ulažu. Razumem da su državi potrebne pare, ali verujte mi, još su nam potrebnije takve direktne investicije.
Sledeći krupan nedostatak ovog koncepta je apsolutno odsustvo bilo kakvog socijalnog programa. Rezultat svake privatizacije (to nam govore iskustva iz Istočne Evrope) je masovno otpuštanje radnika. To je nešto što će da se desi. Država, znači, mora da amortizuje taj veliki socijalni udar, koji nas očekuje. Sme li ozbiljna država i ozbiljna državna administracija da uđe u ovaj veliki posao, a da nije pripremila zaštitne mehanizme za svoje građane?
Zato vam sugerišem da odmah pristupite izradi ozbiljnog socijalnog programa i odmah otpočnete dijalog sa sindikatima. Vaš tvrdoglavi stav oko ovog pitanja (to nam je i danas potvrdio gospodin Đinđić) može vrlo brzo da vam se i bukvalno obije o glavu.
Svakako, najveći nedostatak predloženog koncepta privatizacije je njegova apsolutna, da upotrebim vaš termin, netransparentnost, odnosno nemogućnost kontrole celog procesa, što stvara dobru osnovu za korupciju svake vrste. Pazite, ja unapred ne optužujem nikoga, da će korupcije biti, ali ovakva rešenja u zakonu su izvanredna podloga da do toga dođe.
Vidite, sve se vrti u vrlo uskom krugu - ministarstvo formira agenciju, agencija formira tendersku i aukcijsku komisiju koje bi trebalo da kontrolišu ceo proces, i krug se zatvara. Zamislite, ja privatizujem, ja biram tendersku i aukcijsku komisiju, koja treba da kontroliše kako sam ja izvršio privatizaciju. Izvinite, što bismo vam verovali na reč da ćete biti pošteni? Insistiram da tendersku i aukcijsku komisiju bira ova Skupština, i to da obavezno sastav tih komisija bude višestranački.
To će biti jedina garancija ovom narodu da neće doći do velikih malverzacija, odnosno, velikog muljanja. I sasvim na kraju, čitajući ovaj predlog zakona, naišao sam na neke elemente, koji jednostavno, nisu istiniti. Ili je to urađeno iz neznanja, ili se planski vara narod. Nema razloga da mi od radnika krijemo koliko će tačno dobiti besplatnih akcija, kolika će biti vrednost tih besplatnih akcija. Toliko je, koliko je. Ne može se podeliti nešto što ne postoji, i to će narod vrlo dobro razumeti i shvatiti.
Hajde da vidimo - po proceni eminentnih stručnjaka, raspoloživi državni kapital, koji se privatizuje, iznosi maksimalno 25 milijardi maraka. Vi me, gospodine ministre, demantujte, ako nije tako.
(Ministar Aleksandar Vlahović, sa mesta: društveni, a ne državni.)
Govorim o društvenom. Ovaj koji se privatizuje, raspoloživi kapital koji se privatizuje, iznosi maksimalno 25 milijardi maraka. Isto tako, broj ljudi, koji nisu do sada iskoristili svoje pravo na besplatne akcije, je oko četiri miliona, cirka četiri miliona ljudi. Ako je prosečan staž, kao jedan primer, svih tih ljudi oko 20 godina, to znači, uvažavajući činjenicu da imaju pravo maksimalno 30% procenjene vrednosti da podele besplatno, da će radnici i penzioneri maksimalno za jednu godinu staža, dobiti deset maraka.
Ako nije tako, vi me, gospodine ministre, demantujte. To govori prosta matematika. Zatim, imate jedan, u pravnom smislu apsurdan, član u zakonu, koji kaže da će deo sredstava, ostvaren prodajom, ići za naknadu nacionalizovane imovine, odnosno restituciju. To je apsurdno. Pazite, mi taj zakon, kao što je istakao gospodin Šešelj, nismo ni doneli, o restituciji, a vi planirate neka sredstva za te namene.
Dobro, hajde što se planiraju neka sredstva, međutim, vi čak imate i kvantifikovanu stavku - koliko će to biti. To pomalo liči na jednu demagogiju.
Poštovani narodni poslanici, ovaj zakon je, u svakom slučaju, istorijski i primedbe opozicije, odnosno nas, srpskih radikala, ne treba a priori odbacivati, jer nam je namera da predloženo rešenje maksimalno popravimo. Ovaj zakon će u velikoj meri opredeliti i vašu budućnost i budućnost vaše dece. Jednom rečju, značajno će opredeliti budućnost našeg naroda i budućnost čitave Srbije.

Reč ima narodni poslanik Zoran Mićović.

Dame i gospodo, izražavam svoje zadovoljstvo što prisustvujem istorijskoj skupštinskoj sednici. Istorijskoj, da ispravim istorijske nepravde prema hiljadama građana ove zemlje, koji su oštećeni u prvim godinama posle rata, na jedan najbestijalniji način, kažnjeni, oduzeta im je imovina, prognani, osuđeni kao narodni neprijatelji, najbolji domaćini i najčestitiji ljudi ove zemlje.
Ovo je prilika da potvrdimo ono što su mnogi među nama već jedanaest godina vikali sa govornica, po mitinzima, da ćemo učiniti ovo što danas činimo i ispraviti jednu katastrofalnu i istorijski do sada neviđenu nepravdu prema našem narodu.
Mnogo nepoznanica ima oko ovog zakona, koji je danas pred nama. Ali, sasvim sigurno, ono što je danas kao kruna i kao glavno zasedanje, kao glavna tačka na zasedanju u ovom periodu, pored svih onih zakona koje smo do sada usvojili, zapravo je ovaj Zakon o privatizaciji koji danas konačno usvajamo.
Između ostalog, naš kontakt sa svetom je uslovljen i sa ovim - da smo ozbiljna zemlja i da ozbiljno razmišljamo, i da imamo ozbiljne namere. To se odnosi na niz novih događaja koje ćemo biti u prilici da vidimo i sami, u kontaktu sa svetom. Ovo je jedan od najbitnijih zakona koje usvajamo.
Hoću da vam kažem da sam kao predsednik opštine, govorim dakle o onome što je bilo iza nas, ali moram da se osvrnem zbilja - šta je suština privatizacije i koje su prednosti kada ljudi imaju u svojini svoj proizvod, svoju proizvodnju i kada razmišljaju svojom glavom koristeći konačno i mozak, ono što im je Bog ostavio za kreacije, za korektno i kvalitetno razmišljanje o budućnosti.
Dakle, u Arilju je postojala jedna firma koja se zvala "Ita trikotaža", gigant koji je propadao 1993-1994. godine, za vreme inflacije, kao i mnoge firme koje su propale preko noći. Ne kriveći danas rukovodstvo koje ju je vodilo i nemam nameru, hoću da kažem da smo kao mlado opštinsko rukovodstvo pre pet godina otišli na jedan sastanak sa radnicima u najboljoj nameri da porazgovaramo šta ih to tišti, muči, iako svesni da nikakvu moć nemamo, ni instrument da im pomognemo, ni u budžetu novca, i onda su radnice onako izbezumljene već mesecima bez plate, jedna za drugom pitale - predsedniče, od čega mi da živimo? Dakle, to od čega će narod da živi i kako će da zarađuje, od danas ima jedan sasvim nov obrt, jednu sasvim novu priču.
Ono što hoću da povežem sa mojim gradom takođe je: kada su me ljudi pitali, i ovde sam to napomenuo, kakav narod tamo živi, upravo sam i rekao tu činjenicu da živi vredan, radan i pametan narod. On što je pametan sam vam rekao, a što je radan reći ću vam da u Arilju postoji 800 protočnih računa, dakle živih malih preduzeća, 13 društvenih, a sve ono su preduzeća ili radnje sa računom 685. Kada su bili prošli izbori, objašnjenje zbog čega smo tako glatko dobili je zato što je narod znao da razmisli, jer je već davno upotrebio svoj mozak za proizvodnju, za kreaciju, za stvaranje profita i za razvoj svoje firme i svog grada. To je jedna od onih stvari koja će doći tek kada se izvrši potpuna privatizacija po ovom zakonu, a što me jako raduje, koji je obavezujući, nije samo deklarativan i koji će odvesti Srbiju u Evropu, gde nam je i mesto. U to nemam nikakve sumnje, ovaj zakon sam jedva dočekao i iz sve snage ću ga podržati.
Ono što moram danas da poručim mojim prijateljima iz Lige za zaštitu imovine, pogotovo profesoru Pavloviću sa Veterinarskog fakulteta, je pitanje da li ste prilikom pisanja zakona o privatizaciji u obzir uzeli i to da je nama nekada oduzeta imovina, na koji način je izvršena denacionalizacija i da li će na jedan pošten način biti i taj deo sveta obeštećen? Dakle, ja mu moram sledeće odgovoriti, kao i svim mojim prijateljima iz Lige za zaštitu privatne svojine: povraćaj oduzete imovine bivšim vlasnicima obaveza je DOS-a i to nijednog trenutka nije bila dilema Vlade Republike Srbije. Naprotiv, ono što je obećano, biće sasvim sigurno i ispunjeno. Predmet restitucije biće zemlja, stanovi, kuće, lokali i preduzeća. Sve što nije pretrpelo značajnu fizičku promenu biće vraćeno u fizičkom obliku.
Način fizičkog povraćaja preduzeća, međutim, jednostavno nije moguć. Današnja preduzeća, čiji se nastanak zasniva na preduzećima oduzetim posle Drugog svetskog rata, ni približno po svojoj veličini nisu uporediva sa veličinom i strukturom preduzeća oduzetih posle Drugog svetskog rata. Čak i kada bi se teoretski pretpostavilo da je fizički povraćaj moguć, on bi duboko bio nepravedan u ovom trenutku, jer sva ta preduzeća nose neku hipoteku ovih zadnjih godina sa sobom, tako da bi bilo potpuno nekorektno prema tim istim vlasnicima kojima je uzeto posle rata, da im se vrati preduzeće u dubiozi, sa problemima, dužnicima, itd. Sa te strane, naš je cilj da ispravimo sve istorijske nepravde, ali, pre svega, da izgradimo bolje uslove za život za generacije koje dolaze.
Čak i da je moguće fizički povraćaj proglasiti za pitanje svojine, nije najjasnije određeno, zbog najviše 50 većih preduzeća koja su bila oduzeta od bivših radnika i nepravedno bi bilo postaviti pitanje rizika investiranja u sva ta preduzeća. To je rizik koji bi, u ovom slučaju, bio mnogostruko veći od dobiti koju treba očekivati u ovom trenutku iz fonda koji će se stvoriti da se ti ljudi obeštete. Sa te strane i gledajući taj aspekt, mislim da je Vlada Republike Srbije na jedan korektan i kvalitetan način razmotrila i ovaj slučaj, da su razgovarali sa svim vlasnicima sa kojima je bilo moguće i da se došlo do jednog rešenja koje će, nadam se, i u to sam potpuno siguran i obe ruke dajem za tu priču, odvesti Srbiju u jednu bolju i srećniju budućnost.

Reč ima narodni poslanik Stanko Kovačević, a posle njega narodni poslanik Milan Radulović.

Poštovani poslanici, dame i gospodo, gospodine ministre sa saradnicima, poštovani građani, kao poslanik DOS-a iz Pokreta za demokratsku Srbiju izražavam veliko zadovoljstvo što se na današnjem zasedanju ove skupštine desilo čudo neviđeno. Šef poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, gospodin Šešelj, u svom izlaganju dade snažnu podršku Predlogu zakona o  privatizaciji i pored činjenice da je u svom izlaganju izneo niz primedaba i sugestija. Kao rezultat jednog takvog stava u međuvremenu smo dobili izveštaje da popriličan broj poslanika Srpske radikalne stranke povlači deo svojih amandmana, što je takođe doprinos da očekujemo da će kompletna procedura usvajanja ovog paketa zakona biti završena za četiri do šest dana, umesto očekivanih osam do 12 dana.
Isto tako, bilo je veliko zadovoljstvo pratiti poslanike za vreme ekspozea ministra Vlahovića koji su tridesettrominutno izlaganje pratili, maltene, u jednom dahu, da se nisu promeškoljili. To je dokaz, gospodo poslanici, da je Vlada Republike Srbije, opredeljujući se za ovakav Predlog zakona, dala primer kako će se i ubuduće zakonski projekti obrazlagati i približiti najširim slojevima građana.
Mogu vam reći, za 12 godina mog političkog rada i za moja dva poslanička mandata nisam imao prilike dugi niz godina za govornicom ni savezne, ni ove skupštine čuti tako briljantan, tako jednostavan, tako ubedljiv i tako lako shvatljiv predlog i obrazloženje jednog zakonskog projekta koje smo imali prilike čuti danas. Dokaz za tu tvrdnju je i činjenica da sam u zadnja četiri meseca učestvovao u oko 22 tribine o zakonskim projektima, koje je ova skupština usvojila i koji su danas na dnevnom redu. Veliko je iznenađenje da je, pored niza zakonskih projekata, upravo Zakon o privatizaciji izazvao i pokazao izuzetno poznavanje učesnika u tribinama i čak detalja koji su u zakonu predloženi.
Posebno je interesantno da ozbiljno učešće u raspravama o Zakonu o privatizaciji uzimaju penzioneri, iz dva razloga. Zanima ih sudbina njihovih akcija iz preduzeća koja će biti privatizovana, ali ih isto tako zanima i sudbina člana 60. i člana 61. u kome je predviđeno da će 10% ukupno prikupljenih sredstava iz procesa privatizacije biti usmereno u Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, jer to je dokaz da se Vlada Republike Srbije opredelila da će privatizaciona sredstva upotrebiti za saniranje onih fondova koji su izuzetno upropašćeni i koji će realizacijom ovog zakona dati garanciju penzionerima da će kraj svog života dočekati mirnije, sa redovnijim i realnije vrednijim penzijama.
Učesnici tribina po Zakonu o privatizaciji uglavnom su isticali tri pitanja koja ih interesuju, posebno odgovori vezani za taj zakon. Među njima je sudbina radnika i njihovih deonica, drugo - denacionalizacija, treće - korišćenje sredstava i četvrto kontrola rada i izbegavanje malverzacija i korupcija u procesu privatizacije.
Uvek sam se trudio da baš na ova četiri osnovna pitanja odgovaram na sledeći način. Zakon o privatizaciji, o kome mi danas raspravljamo i nadam se da ćemo ga iduće nedelje usvojiti, predviđa 30% besplatnih akcija radnicima, umesto 60% prethodnim zakonom. Uvek sam prisutne građane i radnike, penzionere, ubeđivao - budite ubeđeni da će ovaj zakon omogućiti da 30% deonica koje ćete dobiti budu daleko vrednije, od 60% koje biste ranije dobili po prethodnom zakonu. Obrazloženje za to je da 60% podeljenih akcija za 60% umanjuje mogućnosti aktiviranja proizvodnje, jer radnici i penzioneri koji dobiju besplatne akcije, nemaju u džepovima kapitala da ga investiraju u pokretanje proizvodnje i, na taj način, njihove akcije su apsolutno bezvredne.
Ovim zakonom, kada se prodaje 70% akcija, dobija se vredan kapital, dobija se pravi gazda koji će investirati svoja sredstva, organizovati proizvodnju, obezbediti tržište. Akcije građana, koje su dobili besplatno, imaće realnu vrednost koja će moći da se realizuje i na sekundarnom i na primarnom tržištu.
Objašnjavali smo da ovaj zakon tretira samo privredne subjekte i, elemente denacionalizacije, kada je reč o privrednim subjektima, za one firme koje su oduzete 1944. godine, pa do 50 i neke godine, on tretira i zato predviđa u članu 62. da će sredstva od 5% ukupno pribavljenih sredstava biti obezbeđena u Fondu za denacionalizaciju. Ali, nelogično je da zakon o privatizaciji društvene i državne imovine tretira i stambene objekte, zemljišta, jer to će raditi zakon koji sledi, koji je u pripremi.
Korišćenje sredstava - imali smo prilike i da pročitamo veliki broj amandmana gde se zahteva da sredstva dobijena privatizacijom treba da ostanu u lokalnoj samoupravi, a neki su čak zahtevali da tako enormno visok procenat sredstava ostane lokalnoj samoupravi, da je to zaista bilo neozbiljno, ali smo jasno prihvatili amandman Skupštine Vojvodine da 5% ukupno pribavljenih sredstava, ostane svoj lokalnoj samoupravi u Republici Srbiji, a ne samo na teritoriji Vojvodine.
Kako će se vršiti kontrola? Kontrola će se vršiti u više stepena, a jasno je da su Vlada i ministarsvo glavni akteri kontrole, Agencija za privatizaciju i akcijski fond su praktično direktni izvršioci. Ono oko čega smo se dosta sporili, to je potreba i obaveza da se u zakonski projekat ugradi obaveza formiranja višestranačke parlamentarne komisije koja će pratiti ceo tok procesa privatizacije, od momenta njihovog započinjanja, do momenta njegovog završetka.
Imao sam takav amandman i normalno je da sam prihvatio sugestiju ministra da predlagač zakona ne može u zakonu nalagati zakonodavcu da se obaveže, zakonodavcu nalog daje samo Ustav i logično je da sam prihvatio takav predlog da na ovoj skupštini, koristeći pravo prioriteta Predloga, jer sam izdvojio svoje mišljenje na Odboru za industriju, kada dođe za to vreme, onda ću insistirati, šta po ovome postupiti.
I na kraju, bilo je primedaba da Agencija za privatizaciju koja se predviđa, neće biti u mogućnosti, niti fizički sposobna da odradi svoje poslove koje je neophodno da odradi u procesu privatizacije. Jasno je da će se Agencija i stručno, i kadrovski, tako deminzionisati da bude sposobna i spremna da efikasno obavi sve poslove.
Ne zaboravite, ako smo pravilno pratili sredstava informisanja, Svetska banka opredelila je 6 miliona dolara, bespovratnih sredstava, upravo za podršku procesu privatizacije i verovarno će deo tih sredstava biti upotrebljen i za plaćanje, ne samo domaćih, nego i stranih stručnjaka, čije će angažovanje biti neophodno da bi proces privatizacije bio efikasan, brz i pravedan.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, replika, a osnov za repliku je pominjanje predsednika i stranke.

Prethodnik je pogrešno protumačio izlaganje predsednika poslaničke grupe SRS. Najpre, mi se nismo složili sa restitucijom bivšim vlasnicima fabrika kojima je raznim zakonima u periodu od 1945. godine, pa nadalje, imovina oduzeta i predata državi, narodu, zaposlenima, već u kom vidu vlasništva je to bilo, tako da se sa tim nećemo ni složiti do kraja ove rasprave, niti ćemo prihvatiti takav način gaženja svih ustavnih i zakonskih normi u ovoj državi i posebno priče o tome da nešto što je jednom zastarelo, više ne može da se vraća u platni promet, i priče o tome da ćemo predati industrijalcima na bilo koji način, restituisati bilo koji procenat bivšeg vlasništva. To na zaista ne pada na pamet i od toga bi trebalo da odustanete.
Mi smo takav amandman i podneli, tim pre, što je restitucija ostavljena za neki budući zakon. Hoće li taj zakon biti donet i hoće li raspored snaga u ovom parlamentu biti takav da taj zakon ikada bude donet, ili vi samo zadovoljavate nekakve lige, neka društva, pa i, tobož, ovim zakonom obećavate 5%, ostavljate u budžetu na raspolaganje po nekom zakonu čiji predlog možda nikada neće ni ući u proceduru.
Drugo, u vezi amandmana, jednog broja amandmana koji povlače poslanici SRS, u pitanju su bile tehničke greške. To su amandmani koje mi sada ne bismo ni branili i sasvim je svejedno hoćemo li od njih odustati za govornicom, ili da vas pismeno obavestimo, da ih ne bi ni stavljali u promet.
Dakle, svi amandmani koje je SRS podnela u skladu sa svojim progamom i dalje ostaju, ostaju za raspravu ovde i ostaju za pokušaj da vas ubedimo da jedan, do sada najbolji predlog privatizacije, dodatno popravite, tako da bi o njemu mogla pozitivno da se izjasni SRS.

 Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, a nakon njega narodni poslanik Golub Rajić.

Uvaženi narodni poslanici, gospodine ministre, zakon o kome danas razgovaramo ima vrlo jednostavan i kratak naslov - Predlog zakona o privatizaciji. U skladu sa naslovom je  i stil, i unutrašnja struktura i kompozicija ovog zakona: napisan je kratkim rečenicama, jednostavnim jezikom, stilski konzistentno. Ovaj zakon, u stvari, predstavlja jedan visoko specijalizovan, stručan ekonomski tekst. U takav tekst, i u pojedinosti takvog teksta ulaziće ljudi mnogo pozvaniji od mene.
Hteo bih da kažem samo nekoliko rečenica o duhu, o smislu i o logici ovog zakona. Čini mi se da ćemo se svi danas složiti da ovim jednostavnim zakonom iz ekonomske oblasti završavamo jednu epohu u istoji srpskog naroda. U istoriju odlazi socijalistički privredni sistem, u istoriju odlazi komunistička ekonomska doktrina, u istoriju odlaze tomovi i tomovi ispisani sa ciljem da se ta doktrina objasni, da se razrade njene raznovrsne varijante i da se te varijante primene u praksi.
Od sada sve to spada u istoriju ekonomske misli, u istoriju ekonomskih ideja, privrednici, privredni subjekti, ljudi koji privređuju neće se više ravnati prema tim eksperimentalnim idejama. Ovaj kratak tekst doživeo sam kao negativnu recenziju mnogobrojnih varijanti i svih tomova ispisanih u odbranu komunističke ekonomske doktrine. Ovo je jednostavna konstatacija.
Pred tom činjenicom: da se jedna epoha završava, nemamo razloga da budemo oholi, nemamo razloga da budemo ni nostalgični. Da budemo oholi nemamo razloga zbog toga što se taj privredni sistem i ta doktrina istrošila sama u sebi: ne nekom našom naročitom zaslugom i ne zato što je, kako jutros neko reče od poslanika, taj sistem bio opstruiran iznutra, nego zato što je bio postavljen na ekonomski nelogičnim osnovama. Za nostalgiju, pak, nemamo prava, zato što svi ljudi u ovoj zemlji razumeju da je privredni sistem ovog društva i ove države u koroznom stanju, da je potpuno ruinirani i svi shvataju, i svima je jasno, da je neophodno izgraditi nov i drugačiji privredni sistem.
Kakav nov i drugačiji? U izvesnom smislu ovaj zakon je istorijski, ne zato što završava jednu epohu, nego zato što nastavlja istorijski kontinuitet u privrednom, kulturnom i duhovnom životu srpskog naroda; jer, privredni sistem određuje, u izvesnom smislu, i vrednosni sistem i kulturni sistem jedne nacije i jednog društva.
Dakle, mi nastavljamo privredni sistem kakav je bio izgrađen u Srbiji do 1941. godine. Nastavljamo, napore da produžimo gradnju otvorenog i liberalnog privrednog sistema, otvorene i liberalne ekonomije. S jedne strane pred nama su izazovi novog doba i novi ekonomski tokovi, s druge strane iza nas je duga i bogata tradicija ekonomske misli i pravna regulativa koja je uređivala privredni život u Srbiji, od prvog Ustava sve do komunističkog prevrata. U izvesnom smislu mi se vraćamo tradiciji, i vraćajući se ekonomskoj tradiciji ulazimo u budućnost. Demokratska stranka Srbije sa zadovoljstvom prihvata takvu orijentaciju, jer je to njena programska orijentacija - da se spoji ono što je bilo vredno u tradiciji sa onim što je vredno u modernom dobu, kao i sa svim najboljim idejama i težnjama koje se javljaju u savremenosti.
Međutim, ovde je naglašeno, i mislim s pravom, da Zakon o privatizaciji nije uopšte cilj samom sebi. Ovim zakonom se ne vrši preraspodela imovine, pa da se kaže: stari vlasnici su imali ovoliko, pa su im komunisti uzeli; u doba komunističke privrede stvoreno je ovoliko i to pripada radnicima koji su ulagali; u postkomunizmu ili neokomunizmu, zovite ga kako hoćete, u poslednjih deset godina, vršeni su neki drugi eksperimenti sa preduzećima i tu opet ima nekih nejasnih vlasničkih odnosa.
Ne, čini mi se da je logika ovog zakona - i to je ono što uliva poverenje - da u prvom redu sve privredne subjekte, dakle svako preduzeće, valja učiniti efikasnijim. Učiniti preduzeće efikasnijim znači učiniti ga živim i smislenim, jer ono nema nikakvog drugog razloga postojanja, nego da bude efikasno i da donosi određen profit. A onda kada privreda oživi, kad počne da ostvaruje profit, Zakon o privatizaciji predviđa modele kako će kome biti raspoređena imovina što se stvara, i ono što već postoji kao vrednost u preduzećima, i ono što će, eventualno, biti stvoreno u budućnosti.
Naravno, tu će biti vrlo mnogo diskusija da li su dobri ti pariteti, da li je to pravedno raspodeljeno: možda će nekome biti krivo više, nekom manje krivo; neko će misliti da je njegova vrednost i udeo potcenjen, neko da je njegova vrednost precenjena, ali sve su to, u stvari, tehnički detalji.
Ono što je bitno za ovaj zakon jeste da je ovo samo jedan mali, prvi korak. Ne u svetlu budućnost - ovo je korak u vrlo veliko iskušenje, u vrlo ozbiljan posao, u nov ne samo privredni sistem, ne samo u nov način privređivanja, nego je ovo korak u nov vrednosni sistem, u nov odnos prema ljudima. U tom smislu, imamo mnogo razloga da budno pratimo kako će ovaj prvi korak biti učinjen. Većina ljudi smatra da je ovaj zakon dobar. Ne smatram se kompetentnim da ocenjujem njegovu ekonomsku vrednost, ali se smatram pozvanim da, u trenutku kada usvajamo ovaj zakon, upozorim na moguće teškoće koje će iskrsnuti njegovom primenom.
Prva takva teškoća nije samo ono što su govorile moje kolege - neću se osvrtati na to i ne bih hteo da ponavljam rečeno. Prva teškoća će biti: kako sprečiti korupciju. Druga: kako sprečiti monopole. Jer, iskustvo pokazuje da proces privatizacije prate i korupcija i monopoli. Tamo gde korupcija i monopoli uzmu previše maha, proces privatizacije ne može dovesti do liberalne i otvorene privrede. On može dovesti do onoga što smo već jednom imali, a imali smo stanje da je celokupan privredni organizam bio u kandžama političke oligarhije i njene birokratije. Ako i po čemu vredi ovaj zakon, to je ono što mora da uradi - on mora privredu da oslobodi političke oligarhije, da povuče jasnu među između onoga što spada u sferu politike i onoga što spada u sferu privrede.
Čini mi se da će vrlo brzo, čim ovaj zakon počne da se primenjuje i da daje dobre rezultate, biti nužno doneti jedan zakon, koji se u 19. veku zvao zakon o inkompabilitetu (ne znam kako se sada zove). Njegova suština je u ovom: ako si političar, onda između tvoje delatnosti i privredne delatnosti mora da postoji međa koja je zakonski regulisana. Ako si ministar u Vladi, član agencije ili fonda za privatizaciju tvoj interes je kao državnog činovnika da nešto prodaš što skuplje. Ali, ako ti to kupuješ, tebi je interes da to kupiš što jeftinije. To je logički nespojiv interes. To je zakon koji je do te mere jednostavan, da je Srbija pre Prvog svetskog rata imala taj zakon kao nešto što je podrazumevajuće, što reguliše odnose i stavlja granicu političkom uticaju u privredi.
Da bi privreda bila slobodna i liberalna, da bi bila otvorena, ona mora da bude oslobođena političke oligarhije. Ništa se neće uraditi ako jednu političku oligarhiju, komunističku, zameni neka druga, recimo neokapitalistička.
Ovaj zakon svojim intencijama i nekim svojim rešenjima pokazuje da je svestan te opasnosti, da neće upasti u tu zamku i da će vrlo brzo, već posle prve faze i prvih rezultata privatizacije, intervenisati antimonopolskim zakonom, antikorupcijskim zakonom i zakonom o inkompabilitetu. Hvala. (Apaluz.)

Ima reč narodni poslanik Stevan Gudurić, po Poslovniku.