Ovi DOS-ovski protesti su sračunati navodno na izbegavanje rasprave. Parlament postoji da Vlada ne bi mogla samostalno da reguliše pravila života i da Vlada ne bi imala apsolutnu vlast. Ovde insistiranje na odstranjivanju oznaka verskog praznika, izvorno verskog praznika, nije apsolutno ničim argumentovano. Nema nijednog dokaza da je to suvišno, nema nijednog dokaza da se narušava princip sekularizma i nema nijednog dokaza da se narušava princip verske ravnopravnosti, apsolutno nijednog.
Ovde je reč o srpskoj istoriji, o istoriji u kojoj se desio jedan slavni ustanak i u kojoj je donosen prvi Ustav. Vaša istorija, pošto mi postavljate pitanje iz klupa, gospodine Huriću, je valjda identična sa istorijom celog srpskog naroda.
Ono što je istorija muslimana srpskog jezika, to je takođe istorija celog srpskog naroda. Jednostavno, istorijskim činjenicama treba gledati u oči. U istoriji sve što se desilo, imalo je neki smisao, neke uzroke i neke posledice. Mogu da vam kažem, pošto ste me direktno pitali, zašto najveći procenat muslimana živi u Bosni. Dva su razloga.
Bosna je, kako tradicionalni pisci pišu, šapatom pala. Kada je Stevan Nemanja iz Srbije prognao bogumile, oni su otišli za Bosnu. U Bosni su u više navrata zabeleženi pokušaji njihovog nasilnog pokatoličavanja. A to posebno u vreme bosanskog kralja, Stjepana Tomaševića. Tada su na silu mnogi bili bogumili, bili su pokatoličavani, a oni su samo glumili da su prešli na katoličanstvo, a nisu trpeli tu nametnutu veroispovest i mnogi su iz inata prelazili na islam. Nekada ilegalno, a nekada otvoreno itd. I tako je Bosna najlakše od svih srednjovekovnih srpskih zemalja pala pod Turke. To je istorijska činjenica.
Drugi je razlog što je Bosna najkasnije oslobođena od Turaka, pa kako su oslobođene druge srpske zemlje, veliki procenat muslimana se preseljavao u Bosnu i tamo koncentrisao. Preci Izetbegovića su iz Beograda, odnosno iz Šapca i odatle su se preselili u Bosnu. Istorijske činjenice postoje, one su nepobitne, toliko ima istorijskih dokumenata da je rasprava ove vrste skoro bespredmetna. Ona je veoma poučna. Postojanje tri veroispovesti, čak i četvrte, jer ima Srba protestanata, ima ih u Pomoravlju, znam, susretao sam se sa nekima od njih, ima ih i u Vojvodini u nekim mestima.
Postojanje četiri veroispovesti unutar srpskog naroda je stvar naše istorije, stvar naše tradicije. To se mora poštovati, pogotovu što se zalažemo za princip verske tolerancije i verske ravnopravnosti, koja mora biti izražena u svim segmentima. Ali, takođe, ne smemo zaboraviti da je srpski narod svoju nacionalnu svest sačuvao pre svega zahvaljujući Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Oni koji su prelazili na druge veroispovesti, oni su vremenom gubili nacionalnu svest. Do Prvog svetskog rata živelo je više od milion Srba katolika. Na nesreću, Srbi uđoše u Jugoslaviju i olakšaše Vatikanu politiku pretvaranja Srba katolika u Hrvate. Svi istaknuti muslimanski intelektualci, svi najveći intelektualci, ponosili su se svojom srpskom nacionalnošću. Pre svega, Meša Selimović, jedan od najvećih srpskih pisaca uopšte, i to su činjenice.
Naravno, nemam nameru bilo koga ko to ne želi da teram da bude Srbin, ali istorijskim činjenicama ljude treba podsećati s vremena na vreme, naročito DOS-ovce, koji u principu ne vole ništa da čitaju, da bi se iz istorije izvlačile neke pouke za budućnost i kako se ne bi ponavljale tragične greške pre svega. Na žalost, mi smo Srbi izgleda osuđeni da nam se najtragičnije greške prošlosti upravo ponavljaju.
