Bilo bi veoma važno da Narodna skupština Republike Srbije prihvati ovaj amandman. Ja sam već u više navrata obrazlagao zašto je Vidovdan važan srpskom narodu, celom srpskom narodu, Srbima svih veroispovesti, kao dan svetog Vida. Sada bih malo opširnije obrazložio - zašto je značajan sveti Sava i zašto bi bilo važno da dan svetog Save bude jedan od najvećih državnih praznika.
Sveti Sava je sprečio masovno pokatoličavanje Srba. Njegov brat Stevan Prvovenčani je već primio od pape katoličku krunu i počelo je masovno pokatoličavanje Srba. Jedna trećina Srba je, prema nekim istoriografskim procenama, bila pokatoličena u to vreme. Dolaskom svetog Save i ovlašćenjima koja je dobio od carigradskog patrijarha, menja se taj istorijski tok, dolazi do velikog preloma. Stevan Prvovenčani dobija pravoslavnu krunu, kruniše se po pravoslavnom obredu, zaustavlja se ekspanzija katoličanstva i Srbi izgrađuju nemanjićke državotvorne tradicije.
Nije nimalo slučajno što je nadbiskup barski od pape dobio titulu primasa srpskog, u papinoj želji da politikom prozelitizma pokatoliči sve Srbe i podvede pod sopstvenu kontrolu, jer Vatikan se kroz celokupnu istoriju mnogo više ispoljavao kao država, kao politički faktor, nego kao verski faktor. Čak je Vatikan u srednjem veku vodio ratove sa susednim zemljama, krvave ratove.
Zbog čega je još važan sveti Sava - on je kao utemeljivač srpskih državotvornih tradicija, postigavši autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, učinio lično u svojim političkim i diplomatskim misijama mnogo na stabilizaciji srpske države. U našem narodu je ostalo sećanje , i kod najnepismenijeg Srbina, kako je sveti Sava mirio zavađenu braću, Vukana i Stefana, u vreme kada je postojala opasnost da se već prvi Nemanjini naslednici međusobno pokolju, ili istraže, ili podele zemlju na dva dela, krvno zavađena.
Sveti Sava je to sprečio, a posle toga odlazi u mnoge diplomatske misije, i u Vizantiju, i u Bugarsku, i doprinosi stabilnosti srpske države. Sveti Sava je pravi rodonačelnik srpske književnosti. Sveti Sava je osnivač srpske filozofije. Sveti Sava je, u pravom smislu reči, oličenje osnovnih začetaka srpske duhovnosti, ne samo u verskom, nego u naučnom pogledu, u sferi državotvorne ideologije, u sferi književnosti, u sferi umetnosti.
Nije ni malo slučajno što su Turci spalili mošti svetog Save, posmrtne ostatke, kosti, 1595. godine, na Vračaru. I, nije bez stvarno simboličnog značaja to što je Sinan paša, koji je spalio mošti svetog Save, bio Šiptar, Albanac. To govori o tragičnoj sudbini Srba i to govori o jednom dubokom istorijskom neprijateljstvu. Nije ovo što se dešava Srbima na Kosovu i Metohiji stvar ovoga vremena, jer su tome komunisti najviše doprineli, ali to je nešto što se dešava vekovima i čiji je cilj da se zatre srpska nacionalna svest.
Svetog Savu Srbi su za života mnogo zavoleli, poštovali, i ne samo Srbi, nego i okolni pravoslavni narodi. Posle njegove smrti, stvoren je jedan od najveličanstvenijih kultova u srpskoj tradiciji, izgrađen na uspomeni na svetoga Savu i njegov doprinos utemeljenju srpske nacionalne svesti. Svetog Savu Srbi su slavili po svim srpskim zemljama, bez obzira pod kojim su se okupatorom nalazili, da li su to bili Turci, Mađari, Austrijanci, Mlečani, ili bilo ko drugi.
To je zaista jedna od najvećih srpskih nacionalnih svetinja i zato bi u zakonu o praznicima trebalo da se danu svetog Save posveti značajna pažnja, dakle, da bude izjednačen sa drugim državnim praznicima, a ne da ostane ova formulacija - da se slavi radno, jer je zaista smešno, tragikomično da se nešto praznuje radno. Šta to znači slaviti radno? Šta to znači praznovati radno? To je nešto što je možda ostalo od starog komunističkog vremena, stare komunističke svesti i trebalo bi pod hitno izbaciti. Ako neće zvanični praznik biti dan svetog Save i Vidovdan, onda koji to drugi datum zaslužuje da bude naš nacionalni praznik ili državni praznik?
