Amandman narodnog poslanika Božidara Vučurovića je veoma precizan. Potpuno je pogodan za prihvatanje, kada bi nekom srećom ovde bilo dobre volje, kod skupštinske većine, da se ozbiljno uđe u suštinu problema, da postoji želja da se zaista donese dobar zakon. Mi iz SRS-a se trudimo, pišući ogromnu masu amandmana, da se svaki zakonski projekat poboljša, popravi, da bude bolji. Međutim, izgleda da je taj posao prilično uzaludan, pošto ovde ne preovladava dobra volja da se zaista donese dobar zakon, nego da se donese bilo kakav. To je neko tamo negde seo, napisao, podneo Skupštini, glasačkom mašinerijom se to prihvati. Pa čak ni Zakonodavni odbor ispravno ne obavlja svoje poslove. Zakonodavni odbor mora po svakom amandmanu da se izjasni na regularan način, da obavesti Narodnu skupštinu o svom mišljenju - ne da li prihvata ili ne prihvata amandman, nego da li je amandman pravno moguć ili nije pravno moguć.
Šta to znači pravno moguć? Da li je taj amandman, ukoliko bi se prihvatio, u skladu sa već postojećim zakonima, sa principima pravnog poretka i da li je u skladu sa Ustavom. Da se slučajno usvajanjem tog amandmana ne remeti pravni poredak, da se ne dovodi u pitanje konzistentnost i koherentnost pravnog sistema. Na žalost, izgleda, još izvesno vreme mi nećemo imati takvu dobru volju kao preovlađujuću u ovom parlamentu. Izgleda da smo osuđeni na to da kako koja vlast dolazi, mora bukvalno sve zakone da menja, jer u ranijem periodu nije bilo želje da se donesu zakoni trajne vrednosti, zakoni čiji se osnovni logični princip može koristiti kao pravilo koje će važiti za sve ljude. Ovde je čisto ideološki jedan strančarski pristup, a to strančarenje Srbiju nije nikada vodilo u ispravnom pravcu, uvek je zaoštravalo društvene protivurečnosti, umesto da ih ublažava i da ih razrešava.