Dame i gospodo narodni poslanici, očekivao je narod Srbije, očekivali su građani Srbije, posle svega što se u njoj poslednjih meseci dešava, da danas raspravljamo o mnogo ozbiljnijim temama, o tome kako ćemo rešiti problem našeg naroda na Kosovu i Metohiji, o tome ko to gura i tera naš narod na izbore kako bi se priznala nezavisna i samostalna država Šiptara na Kosovu i Metohiji, da razgovaramo o tome zašto se u Srbiji živi sve teže, zašto su cene sve više, a plate ni nominalno ne rastu, da razgovaramo zašto u Srbiji ima sve manje demokratije, zašto u Srbiji vlada jedno jednoumlje kakvo nije vladalo još od 1989. godine, od vremena rastakanja Socijalističkog saveza radnog naroda i Saveza komunista Jugoslavije.
Bez obzira na to, danas razgovaramo o nečemu što bi za mnoge trebalo da predstavlja beznačajnu temu, ali u parlamentarnoj praksi to mora da znači mnogo više od ad personam odlučivanja, dakle o imunitetima pojedinih ljudi, u ovom slučaju dvojice ljudi, i trebalo bi da predstavlja donošenje određenog stava po kojem će se ubuduće ponašati Narodna skupština Republike Srbije, ne samo sa ovom većinom, već i sa promenjenom većinom i da se pokaže da je moguća drugačija politička praksa od one kakva je bila.
Pošto su mnogi ljudi govorili ovde o tome kakva je praksa, ja ću vam govoriti nešto o onome čega se sećam, kroz šta smo prošli mi iz SRS, šta se sve protivustavno i protivzakonito dešavalo u ovom parlamentu, u ovoj Narodnoj skupštini. Želeo bih da vam ukažem da to vi ne ponovite prema svojim političkim protivnicima, jer se vrlo brzo možete naći na suprotnoj strani, da li na ovoj strani u parlamentu ili u manjini, ili na ovoj strani, potpuno je svejedno.
Naime, 1994. i 1995. godine uhapsili su Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića, Jovicu Stojmenovića i mnoge druge poslanike SRS, i aktiviste u Gnjilanu, ni zbog čega, zato što su se popeli na klupicu i hteli da govore. Oni su ležali u gnjilanskom zatvoru četiri meseca, po prekršajnoj prijavi. Na noćnoj sednici, dva meseca tada, a četiri meseca je bilo pre toga, skinut im je imunitet, posle ponoći je zakazano, mimo svih normi, mimo prakse, uporedno-pravne političke prakse, mimo dotadašnje naše domaće prakse. Onda su krenuli ovde, nikada čak ni njima nisam baš do detalja pričao kako se sve to odigravalo, ali sada mogu, pošto vidim da su neki od njih prešli na vašu stranu, kakvi su pritisci vršeni ovde.
Slučajno sam u to vreme bio zamenik šefa poslaničke grupe, a Toma Nikolić je bio u zatvoru i mogu vam reći da su ti pritisci bili užasni, to su bile pretnje, ucene - skinućemo ti imunitet, pa mi na kraju nisu ni skidali imunitet, a vodili su postupke protiv mene kako sam navodno napao nekoga koga nisam ni video, verovali ili ne. Navodno sam napao tada Miroslava Deretu, sada to prvi put javno govorim, koga nisam ni video čitavog tog dana o kojem je bilo reči. Vođen je prekršajni postupak protiv mene, a ja uopšte o tome nisam hteo da govorim. Govorio sam sve najgore o Slobodanu Miloševiću i Socijalističkoj partiji, ali ni o čemu drugom nisam želeo da pričam, ali vam govorim kakva je praksa ako se na takav način ukidaju imuniteti.
I tada i danas postoji jedna praksa suprotna onoj, odnosno o čemu je govorio danas predsednik poslaničke grupe DOS-a. Rekao je - nije parlament mesto za suđenje i nigde se drugde neće suditi, osim u sudnici. To nije tačno. Suđeno je u ovoj zemlji pre svega u svim medijima. Možete da mislite kako je tim ljudima.
Tada sam imao nekih 25 godina, nisam nikome mogao da kažem koliko mi je teško bilo. Odvodili su ljude iz poslaničkih grupa koje su mogli da kupe i potkupe, pokušavali su i sa mnom i samo zato što se nisam dao, bauljao sam po centru grada ne znajući, niko da mi kaže "dobar dan" i "dobro veče", jer je na državnoj televiziji pravljen prilog od 12 minuta o tome kako sam "Hitler jugend", kako sam ludak, nenormalan, ovakav i onakav i ne znam ni ja šta sve.
Posle toga da vam pokažem samo da nikakve razlike nema između vas i njih, ne brinite, neće vam se to ponoviti, ma koliko se smejali i ma kako vam to lepo izgledalo. Kada budete završili pola škole od one za koje neki smatraju da su takvi, onda to možete da im kažete, a taj cinični osmeh vam ničemu neće doprineti. Dakle, nadam se da vam se to neće ponoviti.
Posle toga ste me optuživali preko vaših medija, izvesni čovek po imenu (a nikada ovo u javnosti nisam govorio) Gradimir Nalić bezmalo je optužio za ubistvo preko svih medija koje ste kontrolisali. Mesecima je to bilo, i kada sam izlazio napolje, ljudi misle - vidi, ovaj je nekoga ubio, ovaj je ko zna šta uradio. Šta sada vi? Lagali ste. Pred svojim detetom od dve godine u to vreme sam morao nekoliko puta da se tučem, nekoliko puta, i neću da bežim ni od koga i neću da se plašim nikoga jer znam šta sam, ali vam govorim o vašem suđenju. Sudite svakome.
Pre samo mesec ili dva držali smo mitinge na beogradskim ulicama, iznenada čujem, javljaju mi preko TV "Pink", zovu roditelji i kažu - šta je, sine, što opet krivična prijava? Kažu - zato što niste podneli ne znam ni ja kakvu prijavu. Osudili čoveka unapred, a da ni nemate krivične prijave. Opet se neko igrao ljudskim sudbinama, opet se neko radovao tuđoj nevolji, tuđoj nesreći, a da ne zna ni zašto, a na kraju to nije ni tačno. Zato što misli da može da sudi i zato što misli da može da radi u Srbiji šta hoće i kako mu je volja i zato što su i neki drugi mislili na isti način. Zato što misle da je takva vrsta političkog pritiska profitabilna.
Postoje oni koji se toga neće uplašiti, ja sam i tada rekao, i prošli put, šta hoće i kako hoće, uopšte se neću pozivati na imunitet. Hoćete da streljate? Streljajte. Sve možete, kao što ste linčovali ljude, a nikada oni koji su ljude linčovali nisu odgovarali, već oni koji su bili predmet tog linčovanja. Nemojte to da smetnete s uma, nemojte to da zaboravite. Iskreno se nadam da vam se to nikada neće dogoditi.
Vidim kakva se, ponovo, nažalost, mržnja razvija u ljudima koji su protiv vas, kao što je postojala u ljudima koji su bili protiv prethodnog režima. Ja to vidim i ne radujem se tome. Vidim to u svojoj familiji, kod svojih prijatelja, kod svojih poznanika i to nije dobro u Srbiji. Mi zajednički moramo to da izlečimo, mi zajednički moramo protiv toga da se borimo. Mogu mi svi biti politički protivnici, ali nikada niko ne treba nekoga da ubije ili da se plaši za svoju sudbinu ili za sudbinu svoje porodice. Na ovakav način, zato što se misli da se jedan institut koji je uspostavljen da bi se izbegavala svaka arbitrarnost, pre svega političke vlasti, dakle upravne i sudske vlasti, jer sudska vlast je, nažalost, bezmalo deo izvršnog sistema, izvršne vlasti u našoj zemlji, kao da je jedan deo bicefalne izvršne vlasti u našoj zemlji, a ne samostalna grana vlasti i to je ono što mora da se spreči. Suština parlamentarizma je u sistemu tzv. "checks and balance" - kočnica i ravnoteže. Parlament je taj, Narodna skupština je ta koja mora da zaustavi upravu i sudstvo ukoliko ne idu u pravom smeru, u pravom pravcu. To je suština.
Ako mi to budemo dopustili, pa svaki sudija bude morao da radi šta hoće po nalogu nekoga iz vrha političkog establišmenta, onda nismo uradili ništa i onda ćemo da pokažemo da ne posedujemo nikakvo političko poštovanje, nikakav respekt prema svojim protivnicima, pokazaćemo da ne poštujemo građane koji su birali one koji misle drugačije od vlasti i koji misle drugačije od režima. To je jedan princip i ukoliko se poruši mislim da će doneti katastrofalne posledice za našu zemlju i za naš narod.
I još nešto na kraju, pošto nikada nisam voleo, ali ovog puta nije to govorio sa svog mesta, već je izašao za govornicu. Moram da primetim da smo mnogo toga slušali, čak i mnogo teže optužbe, od onih koje je izrekao Tomislav Nikolić, od predstavnika vlasti iz DSS-a, ali oni svaki put misle da to ne treba da ponove na određenim mestima, ili se plaše kad je neko tu, ko bi mogao iz drugog dela DOS-a da im odgovori. U to neću da ulazim, ali nemojte da govorite da smo mi upropastili za dve godine onoga što smo bili manjinski partner, pred rat, u toku rata i posle rata, kada vi vedrite i oblačite u ovoj Srbiji već godinu dana, a bićete mnogo više, a da za to niste izneli nijedan dokaz.
Najlakše je da nekoga uvredite, da kažete besmislicu, da kažete neistinu, i mislite da ste time rešili sve. Niste, gospodine Maršićanin, vi ovom narodu ostavljate i bezakonje, i korupciju, i kriminal.
(Predsednik: Vreme.)
Znam da je vreme, vreme tek dolazi za nas. Za vas odlazi vreme, nemojte da smetnete to s uma. Ali, još nešto morate da znate, gospodine Maršićanin, takva vrsta uvreda, takva vrsta komunističke retorike iz 1946. godine, za sve što se desi, kiša kad ne padne, e, kriv je onaj pre toga, kriv je kralj, kriv je Milan Stojadinović, krivi su svi drugi. E, tako i vi. Nije niko kriv, krivi ste vi, krivi ste nam i za to što smo izgubili ovolike ambasade, konzulate, rezidencije, krivi ste nam za narastajući kriminal, krivi ste nam za sve veću bedu, za sve veće propadanje našeg naroda, koje je gore, i veće i izraženije nego što je bilo čak i u vreme najvećeg stradanja našeg naroda, i u vreme agresije, čak i u vreme neposredno posle te agresije.
I tada smo imali veću proizvodnju, i tada smo više radili, nego što se radi danas. Hvala.