Reč ima narodni poslanik Rade Bajić. Vreme za poslaničku grupu Socijalističke partije Srbije je dva minuta.

Gospodine predsedniče, gospodo ministri, poštovani narodni poslanici, ostalo je dva minuta,  ali jednostavno, da ponovimo onu priču - prilikom konstituisanja ministarstava i biranja ministara poslanici Socijalističke partije Srbije su jasno kritički ukazali da je neprihvatljivo izbacivanje pojedinih ministarstava, kao što je Ministarstvo ekologije, spajanje Ministarstva za sport sa Ministarstvom prosvete, a isto tako podvođenje lokalne samouprave pod Ministarstvo pravde. Jasno je onda i da nije bilo Ministarstva za ekologiju, da ga je trebalo uvesti; jer, zbog razaranja naše zemlje, ona je na mnogim mestima ne zagađena već zatrovana i zbilja je bilo neophodno, da ga nije bilo, uvesti novo Ministarstvo za ekologiju, jer su takvi problemi da ne samo jedno ministarstvo, kao što reče moja koleginica Živodarka Dacin, već dva ministarstva ne bi sanirala posledice koje su ostavljene.
Kada smo govorili da je neprihvatljivo u more problema Ministarstva pravde utapati Ministarstvo za lokalnu samoupravu, rekoše onda da je to jedan rigidan, odnosno represivni oblik ministarstva i treba ga što pre ukinuti. Kakav je represivan oblik poprimilo kada je ušlo pod Ministarstvo pravde mogli ste svi da se uverite. Sa ove govornice smo ukazali na uvođenje privremenih mera u 18 opština lokalne samouprave, iako su te opštine po zakonu radile, oformile sve organe po zakonu i propisu; održavale redovno sednice izvršnog organa i skupštine; međutim, predvođeni kriznim štabovima, u koje su uglavnom ulazili problematični ljudi koji nisu imali nikakve kompetencije, ukidane su te skupštine opština i ukidana je volja birača.
Prema tome, Ministarstvo pravde na čelu sa svojim ministrom je preuzimalo taj represivni metod i za razliku od onog prethodnog potpuno se okrenulo protiv svrhe za koju je trebalo da bude izabrano.
Uvidelo se da je neophodno i jedno i drugo razdvojiti, formirati posebna ministarstva i tada sam se isto tako zalagao da Ministarstvo sporta mora biti posebno. Nešto su savezna i republička država uradile kod vrhunskog sporta, ali kada je u pitanju najmasovniji oblik okupljanja omladine, a to je amaterski i sport u malim klubovima, prepušteno je slučaju i entuzijastima da vode tu decu. Jednostavno, nikakva briga države zbog toga, a Ministarstvo prosvete je opterećeno toliko svojim problemima i tolikim nedostacima sredstava da nema kada da misli o sportu.
(Predsedavajuća: Tri minuta, poslaniče.)
Samo još jedna rečenica o Ministarstvu zdravlja. Pitao bih predsednika Vlade, zašto se mnogo čekalo na izbor ministra; jer, domovi zdravlja su u izuzetno teškoj situaciji - na ivici su egzistencije, odnosno pružanja pomoći, za šta su i osnovani; mnogima su isključeni telefoni, nemaju sredstava, iako je participacija za lekarske preglede uvedena...
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Samo vi čekajte svoje vreme. Mislim da je propušteno puno vremena i da je ovaj segment jako zapušten, a teško će biti ministru zdravlja da nadoknadi sve propušteno.

Ovim je iscrpljena  lista govornika. Da li se neko drugi od ovlašćenih učesnika u raspravi javlja za reč?
Reč ima predsednik Vlade gospodin Zoran Đinđić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo se zaista, ako govorim u ime Vlade, odnosi na sve narodne poslanike, sve poslaničke klubove i zaista mislim da su pomalo preterane tvrdnje o nekom poremećenom odnosu između različitih vidova vlasti. Ono što poslanička većina u Skupštini Republike Srbije donosi glasanjem je izraz volje one koalicije koja je dobila većinu na izborima. To ne radi Vlada.
Činjenica da se i u Vladi nalaze članovi iste te koalicije je prirodna. U nekim zemljama čak je cela vlada u sastavu parlamenta. Recimo u Saveznoj Republici Nemačkoj, u Velikoj Britaniji skoro svi poslanici su istovremeno i ministri, tj. skoro svi ministri su istovremeno i poslanici. Nije stvar u razdvajanju te dve vlasti, u tome da su one jedna protiv druge i da se parlament stidi vlade ili da vlada izbegava parlament. Stvar je u tome da jedni donose zakone, da drugi sprovode zakone i da sudska vlast nadgleda način sprovođenja zakona.
Mislim da u našoj zemlji tu ima više problema oko razumevanja te saradnje, obaveza i međusobnih odgovornosti, nego što ima pokušaja ili mogućnosti da sada bitno jedni na druge na nelegalan način utiču; utoliko zaista nije ova vlada ponizila parlament, ni poslanike, nego je poslanička većina, u skladu sa odlukom političkih organa svoje koalicije koja je pobedila na izborima, donela određene predloge i oni su izglasani; na taj način je zaštitila svoj politički imidž i naprosto definiciju onoga šta znači biti deo vladajuće koalicije koja je pobedila na izborima.
Ne možete da budete u koaliciji koja je pobedila na izborima, a da se ponašate kao da ste išli na izbore nezavisni kao opozicija. Mislim da je to dobro za političku kulturu u našoj zemlji u celini i da je dobro za buduće situacije, da pazi svako ko ide u koaliciju sa kim ide, pa ako nije u stanju i ne može da podnese te svoje koalicione partnere, neka onda ne ide sa njima. Mislim da to nema veze sa odnosom vlade i parlamenta. To je stvar prirodna za sve demokratije.
Puno pitanja pokrenuto je u ova tri ili četiri sata, zato što je po prirodi stvari kada se govori i o samo jednom ministru na dnevnom redu i Vlada u celini; voleo bih da odgovorim na većinu tih pitanja, makar i kratko ili da ih samo komentarišem, uvažavajući sve. Znači, nije bitno to što se većina njih ne odnosi na konkretna ministarstva, ali sigurno je Vlada celina i jedno ministarstvo se ne može posmatrati izdvojeno iz rada Vlade u celini.
Dakle, ima nekoliko proceduralnih pitanja o tome kako su ministarstva definisana, zašto je izbor samo za neka ministarstva, a ne za neka druga, sa idejom da je trebalo sada, kod ministarstava koja su podeljena, staviti ovde predlog i za onaj drugi deo, pa makar istog tog ministra. Međutim, u članu 31. Zakona o ministarstvima je jasno rečeno koja ministarstva nastavljaju rad i definisan je njihov delokrug na osnovu ovih promena. Rečeno je da to ministarstvo u promenjenom delokrugu nastavlja da radi sa nešto promenjenim nazivom. To se odnosi na Ministarstvo za pravdu i Ministarstvo za vodoprivredu i šumarstvo, tako da po Zakonu o ministarstvima nije neophodno sada za sva ministarstva birati nove ministre, kao i ubuduće ako se neko ministarstvo razdvoji i ako taj centralni deo nastavlja sa određenim nadležnostima. Samo treba definisati koje nadležnosti se iz njega izuzimaju i predaju nekom novom ministarstvu, a onda se vrši izbor za tog novog ministra; naravno, ako je taj predlog prošao prethodno kroz parlament i postao deo Zakona o ministarstvima.
Nije ovo rekonstrukcija Vlade. Zapravo, rekonstrukcija Vlade u nekom pravnom smislu i ne postoji. Postoji izbor ministara i članova Vlade. Rekonstrukcija je politička kategorija predviđena za slučaj da je unutar vladajuće koalicije došlo do nekog dogovora o novim odnosima koji bi se mogli nazvati političkom rekonstrukcijom, ali bi na kraju pred parlament opet došao predlog izbora jednog broja ministara, ako ne bi bila većina i ako ne bi bili svi. Ne vidim tu mesta za prigovor, nije reč o rekonstrukciji nego o izboru jednog broja ministara; zaista se o tome radi.
Sa druge strane bio je prigovor da Vlada nije ispunila svoju zakonsku obavezu i nije podnela godišnji izveštaj. Sva ministarstva su u svim nadležnim skupštinskim odborima, u definisanom roku od godinu dana, podnela izveštaje i o svim tim izveštajima je bilo glasano na skupštinskim odborima. Da li će to biti u celini stavljeno na diskusiju u Skupštini, to zavisi od predsednice Skupštine i to valjda zavisi od odluke Skupštine, ali smo mi prva Vlada od kako postoji taj zakon, koja je u tom predviđenom roku predala izveštaj; svako ministarstvo je predalo taj izveštaj, tako da ni u tom slučaju ne stoji primedba da Vlada nema korektan odnos prema parlamentu.
Jedno pitanje se odnosilo na potpredsednike Vlade; onda ću preći na drugu primedbu u vezi broja članova Vlade, broja članova potpredsednika i da li je to efikasno, da li je to skupo, skuplje nego nešto drugo u našoj zemlji.
Potpredsednici, po samom Zakonu o vladi i Poslovniku Vlade, nisu i nemaju svoju nadležnost koja je prethodno definisana, da bi onda bilo neophodno reći za šta će taj potpredsednik zaista da bude nadležan, za razliku od ministarstava koja imaju svoju definisanu nadležnost.
U ovom slučaju, gospodin Mile Isakov treba prvenstveno da bude zadužen za usaglašavanje novog paketa medijskih zakona sa ostalim propisima i zakonima koji postoje u našoj zemlji; očekuje se na narednom zasedanju, u junu ili julu, donošenje zakona o radiodifuziji i telekomunikacijama, kojima se ozbiljno menja način regulisanja stanja u našim medijima. Mislio sam da je potreban jedan potpredsednik koji bi se bavio samo time, tako da taj novi paket zakona bude usaglašen sa čitavim nizom drugih odnosa koji postoje, a vezani su za stari način uređenja te oblasti; to će biti prvenstveno njegova funkcija, uz neke druge, kao što su i drugi potpredsednici dobili određene funkcije, uz neke druge koje onda uz njih izvršavaju.
To je prvo što se tiče formalnog prigovora. Mislim da sam na njih odgovorio. Drugo, Vlada je predložila ovu tačku dnevnog reda i tražila je vanredno zasedanje; međutim, pošto je prethodno već poslanička grupa DOS-a imala zahtev za vanredno zasedanje, to je priključeno. Naravno, Vlada je inicijator ovog predloga, a nije poslanička grupa, ali je ovo vanredno zasedanje zakazano na zahtev poslaničke grupe DOS-a; mislim da to nije toliko ni bitno.
Postavlja se pitanje veličine Vlade, njene efikasnosti, namera ministara i njihovog profila. Mogu da kažem da većina ministara nisu politički aktivisti, da su birani kao ljudi koji razumeju posao i mogu da urade ono što je neophodno, a nisu izabrani ni u kakvim međustranačkim dogovorima. Tako da od njih očekujem, kao i od većine ministara u Vladi Republike Srbije, da deluju kao profesionalci, u skladu sa zakonom i sa programom koji je ova skupština usvojila kao program Vlade.
Ovako, sa ovoliko izmenjenih i ponovo postavljenih, ova vlada ima 25 članova, ako nisam pogrešno prebrojao. Prethodna vlada Mirka Marjanovića je imala 35 članova. Tako da oni koji su zamerili da je ovo velika vlada, a sede ovde, oni su podržali koncept prethodne vlade, a što je naravno isto njihovo političko pravo. Ta prethodna vlada je zaista imala mnogo više članova nego što ima ova sadašnja. Bila je mnogo skuplja, naravno. Imam ovde podatke, ali možda je to bilo u prošlo vreme i ne bih želeo sada da se hvalimo kako smo mi jeftiniji od neke skupe prethodne vlade; to smo već nekoliko puta navodili.
Postoje neki, nisu danas na ovoj sednici, koji zameraju da je ovo jedna od najvećih i najskupljih vlada na svetu. Preko Interneta sam pokušao da nađem troškove vlada u Evropi i u regionu: ovo je najjeftinija vlada od svih čije sam troškove mogao da pronađem. Znači, možda neko može da nađe neku vladu koja manje troši, ali ova vlada najmanje troši po glavi stanovnika od svih koje sam mogao da pronađem. Ako uporedimo institucije na našoj unutrašnjoj sceni, mogu da kažem da je budžet za predsednika SRJ skoro polovina budžeta za celu Vladu, sa njenih 25 članova. Toliko o štednji u našoj zemlji u celini. Time ovo pitanje da skinemo sa dnevnog reda.
Ima čitav niz konkretnih tema - na kraju ću se vratiti na one najbolnije, a to je privreda, nezaposlenost, penzije, kriminal, stanje u socijalnoj sferi, plate itd. - a sada o nekoliko kratkih primedaba. Neko je rekao da ovde vlada strah; dokaz je u tome što se ljudi, mada im je teško, ne usuđuju da protestuju; tako je nedostatak protesta i demonstracija dokaz da ovde vlada strah. Moj utisak je da najveći strah po tom principu vlada u Švedskoj i Švajcarskoj, jer tamo ima najmanje protesta. Koliko li se tek oni plaše svoje vlasti kada ne smeju da protestuju, jer skoro nikada ne protestuju.
Drugo pitanje je bilo oko izbora; prirodno je u svetu da opozicija uvek želi izbore. Kada smo bili opozicija želeli smo izbore. Naravno, ko o čemu, opozicija o izborima. Razumem, tako je svuda u svetu i kod nas, izbore izbegavaju oni koji imaju šta da izgube. Ali, ne razumem zašto ih u našoj zemlji najviše traže oni koji na izborima nemaju nikakvu šansu i nemaju šta da dobiju; to je malo neobično. (Aplauz.)
Zatim, postavlja se pitanje šta znači kontrola nad RTS-om; zaista sam rekao i na toj inaugurativnoj sednici Vlade, da ako ministar ili neko iz Vlade bude pozvao sud, policiju ili državnu televiziju da interveniše - može da zove da pita za neki slučaj, za neki predmet, ­- ali ako se umeša u neki sudski, policijski predmet i u uređivanje dnevnika, on će dobiti otkaz, biće smenjen.
Za sada imam iz medija razne žalbe, priče - vlast utiče; ali, nema ni jedan jedini slučaj da je neko rekao: taj i taj ministar ili taj i taj zamenik je zvao sud, televiziju, policiju, tražio da se neka vest izbaci ili ubaci. Znači, u tom smislu su oni nezavisni.
To je naš program. To nije neka nužda koju smo prihvatili zato što ne možemo da utičemo na nju. A da bismo to uredili, izabrali smo Upravni odbor koji se zaista sastoji od nezavisnih ljudi. Niko od njih nije ni član, ni aktivista ni jedne stranke. Oni kao radio i televizija rade svoj posao profesionalno, po našoj proceni. Uspeli su da od, ne znam, 12% gledanosti, koliko su zatekli 5. oktobra, podignu na 30% gledanost Dnevnika, koliko je danas; to je vrlo visok procenat gledanosti i može da se meri sa drugim svetskim televizijama koje imaju vrlo visok rejting.
Građani Srbije žele da gledaju taj dnevnik; a na tom dnevniku, verujte mi, često se nalaze komentari o radu Vlade kojima nisam zadovoljan. Nisam zadovoljan, kada sinoć u sred tog dnevnika, bez mogućnosti druge strane da nešto kaže, kao što je Ministarstvo za socijalna pitanja, neka nevladina institucija kaže: gore je socijalno stanje nego za vreme Miloševića. Na osnovu čega, na osnovu kojih podataka, na osnovu kojih istraživanja je takav utisak izveden. Možda je njemu gore. Za vreme Miloševića je dobijao pare od raznih stranih država da bi bio nevladina organizacija, a sada ne dobija i sada je njemu gore.
Da li je objektivno kad državni dnevnik tu vest pusti; mada, kažem, to je njihovo pravo; da nije ovo pitanje bilo pokrenuto, sigurno ga ne bih ni sad pomenuo, niti ću ga pokrenuti javno. Kao i vi, svake večeri imam primedbe; voleo bih da se moj rad i rad Vlade više uvažava, kao što biste vi voleli da se vaše aktivnosti više prate. Svako iz svog ugla je sigurno ponegde u pravu. Mislim da je ta uravnotežena nepravda koju sada svi trpimo bolja nego te jednostrane pravde, gde su samo jedni bili zadovoljni, a svi drugi nezadovoljni.
Mi ćemo imati, vi ćete glasati o tome vrlo brzo, jedan evropski zakon o radiodifuziji, kojim će RTS biti javni servis, gde će Parlament Srbije birati regulatorno telo, sastavljeno od predstavnika najvažnijih institucija naše zemlje i našeg društva - biće po dva kandidata iz svake od tih institucija. To regulatorno telo će biti nadležno i za program RTS-a i tu praktično ni Vlada neće imati nikakav uticaj; mislim da je to dobro rešenje. Nadam se da ćemo onda to pitanje medija skinuti sa dnevnog reda.
Imamo nekoliko vrlo konkretnih komentara na školarine, na zdravstvo. Školarine su zapravo minimalne za sve koji ispune uslove fakulteta za redovno studiranje. Njih, te školarine, definiše Vlada i one su zaista minimalne; ove visoke školarine koje su zabrinule ljude odnose se na potencijalne studente, koji nisu ispunili te uslove; moramo da budemo svesni toga da su fakulteti jako opterećeni, da teško mogu da zadovolje, a naročito ovi tehnički, standarde studiranja. Ako pogledate medicinu, inžinjerske nauke, tu postoje laboratorije, realni troškovi - mi nismo u stanju iz budžeta toliko da izdvajamo, da bi svako ko želi da studira, a ne ispuni uslove prijemnog ispita, mogao da studira pod istim uslovima.
Naravno, to ne treba da bude šok; sada iz pogešnog tumačenja te prakse, ako se nisi upisao na fakultet nisi punopravni građanin ove zemlje, ne treba da pređemo u drugu i da kažemo: studiranje nije toliko bitno.
Juče sam čitao neku statistiku, opet pominjem Švajcarsku, to je zemlja sa najmanje akademskih građana u Evropi, ali sa najvećim bruto-socijalnim proizvodom po glavi stanovnika. Znači, Švajcarska ima najmanje ljudi koji studiraju i najbogatije građane, jer se bave drugim poslovima. Ne možete te ljude, naravno, od danas do sutra da preorijentišete, ali treba postepeno da usmeravamo ljude i da kažemo: nije studiranje jedina stvar da zaradite za hleb, da radite ono za šta vas je Bog stvorio, nego postoje neke druge profesije i one su podjednako važne kao i ove akademske.
U svakom slučaju, ovo što je objavljeno kao neke tarife i takse, to je stvar za dalje usaglašavanje. Sasvim sigurno, mi ćemo, kao Vlada Srbije, pokušati sa fakultetima da nađemo neku meru. Inače, to je bila odluka samih fakulteta; u tome Vlada nije imala nekog uticaja.
Bile su konkretne primedbe vezane za zdravstvo; slažem se, zdravstvo je takođe jedan od najugroženijih socijalnih sistema, naročito u zemljama koje su u tranziciji. Donošenje zakona o zdravstvenoj zaštiti je jedna od najosetljivijih stvari, jer treba da reguliše prava u skladu sa mogućnostima ekonomije.
Kod nas imamo očigledan slučaj da su prava nasleđena iz mnogo bogatije ekonomije i da sada nema mogućnosti da se u mnogo siromašnijoj ekonomiji realno sprovode. Iz toga nastaje konfuzija, ona dovodi do toga da se ni prava koja bi se mogla finansirati ne sprovode; pošto je stanje ni na nebu ni na zemlji, postoje nominalna prava za koja je jasno da ne mogu da se realizuju, onda neki ljudi za osnovna zdravstvena prava traže dodatni novac. Da li se to zove korupcija, reket? Kako god da se zove, to je stanje nereda u našem sistemu.
Mi ćemo pokušati ovog leta da uvedemo neki red. Vlada je odvojila nemala sredstva da uspostavi mrežu obavezne zdravstvene zaštite u Srbiji. Mislim da će na kraju ove godine stanje u zdravstvu biti mnogo bolje nego na početku. Ali, ono neće biti idealno i mnogi ljudi neće moći da zadovolje ono što smatraju da je njihovo pravo, jer to pravo nema više ko da finansira.
Sada dolazimo do najtežeg dela, a to je tok finansiranja; koliko je naš guber dugačak i koliko možemo da se protegnemo kao narod; da li smo na lošem ili na dobrom putu; ko to meri i kako; kako bi mi trebalo da živimo da bismo živeli u skladu sa realnošću, sa našom produktivnošću, sa stanjem naše privrede i da budemo zadovoljni. Znači, može se zamisliti svašta. Pošto smo mi ljudi inventivni, u pogledu svesti na nivou Evrope, ali je pitanje da li je ostvarivo to što mi zamislimo; da li je ekonomija, takođe, stvar dogovora, nagodbe, glasanja u Parlamentu ili nešto mnogo dublje od toga, što ne može da se promeni političkim odlukama.
Da li je 5. oktobra, promenom političkog sistema, promenjen i ekonomski sistem? Ne samo da nije, nego to nije ni moglo da se desi. Peti oktobar se u ekonomiji događa svakoga dana: svakoga dana od 5. oktobra, pa pet, šest ili sedam godina je morala da traje velika mobilizacija snaga i ljudi da bismo izvukli ekonomiju iz one katastrofe, u koju je ona bila gurnuta ne samo u poslednjih deset godina, nego u poslednjih 20 godina.
Rekao sam to jednom u ovom parlamentu - prvi stend-baj aranžman sa Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom je potpisan 1982. godine; to je bio prvi dan kada smo mi kao zemlja rekli da ne možemo da vraćamo glavnicu, nego smo vraćali samo kamate; godine 1990. smo potpisali odluku da ne vraćamo ni kamate. Praktično, mi smo bili zemlja izvan svih finansijskih svetskih sistema. To je bilo dobrovoljno proglašavanje bankrotstva zemlje.
To znači da 20 godina traje nesolventnost ove ekonomije, koja je izazvana mnogim razlozima: ne samo lošim vladama, nego i mnogim međunarodnim okolnostima, načinom na koji je čitav ovaj region tretiran u svetu i mnogim drugim međunarodnim događajima. Ali, to su realne činjenice. Mi sada ne možemo naprosto da zatvorimo oči i da kažemo - šta nas briga što je deset hiljada dana pre toga stvar išla u jednom pravcu, mi sad hoćemo da je vi izvučete za 100 ili hiljadu dana, koliko ste tu. To jednostavno nije moguće.
Voleo bih da čujem šta treba da uradimo umesto toga nemogućeg; šta nismo, a mogli smo da uradimo u ovih godinu dana da bismo, uz realnu situaciju koju smo zatekli, bolje i brže ostvarili cilj, a to je da što pre izađemo iz te ekonomske krize. Neko kaže - obećali ste srednjeevropske plate pre godinu i po dana. To nije istina. To mora da je nesporazum.
U trenutku kada smo mi došli kao koalicija, a to je dva meseca pre nego što je formirana vlada, prosečna plata u našoj zemlji je bila 70 nemačkih maraka, a prosečan bruto-socijalni proizvod po glavi stanovnika je bio 1.150 dolara. Za poređenje, prosečan bruto-socijalni proizvod po glavi stanovnika u Iraku je duplo veći, u Sloveniji je 10 puta veći, u Mađarskoj je sedam puta veći, u Rumuniji i Bugarskoj je bio dva i po puta veći. Znači, to je bilo realno stanje.
Bruto-socijalni proizvod nije da prodate "Telekom" i podelite plate, pobedite na izborima, a onda se posle toga te plate potroše, nego je to sposobnost privrede da nešto proizvede. Ta sposobnost privrede se deli na hiljade i hiljade preduzeća, na hiljade organizacija koje podržavaju ta preduzeća, na hiljade socijalnih sistema - školstvo, zdravstvo. To ne nastaje preko noći i upumpavanjem novca sa strane. Bosna je dobila šest milijardi dolara i nijedan dolar nije više u Bosni. Znači, to je prošlo kao kroz pustinjski pesak zato što nije bilo ekonomskih struktura da se taj novac zadrži, da on ostane u privredi, da ostane u sistemu i da se povećava.
Samo po 1.000 dolara svaki naš stanovnik da dobije, da bismo imali 2.250 dolara, a Irak ima 2.400, treba nam 10 milijardi dolara. Kada bi neko hteo da nam da 10 milijardi dolara, to bi na godišnjem nivou značilo samo duplo veći naš bruto-socijalni proizvod, čime ne bismo dostigli ni Irak u toj jednoj godini. Već sledeće godine toga nema. Onda bismo se navikli da sada treba neko da nam daje, a to nije dobro.
Mislim da priča o tome da nam treba još mnogo novca sa strane nije dobra, zato što mi nemamo strukture privrede u našoj zemlji koje mogu da iskoriste taj novac, a da se to ne pretvori u naviku - biti izdržavan, biti pacijent na aparatima. Mi moramo našu zemlju da postavimo na noge. Ona se sada muči, mi se svi zajedno mučimo, ali kad stane na noge, ona će da ide samostalno. Nama ne trebaju štake, jer te štake onda u budućnosti mogu mnogo da koštaju. Taj koji vam daje pet milijardi dolara pod svojim uslovima, on vam sigurno to ne daje na lepe oči. To i ne vodi ozdravljenju zemlje.
Onoliko koliko je došlo donacija i kredita koje mi sada uzimamo, to je neka mera koja nije mala i ne treba ni da bude veća. Mi vrlo pažljivo pravimo prioritete pri uzimanju kredita i uzimamo ih samo za infrastrukturu. Nema šanse da uzmemo neki kredit za plate. Može pola Srbije da stupi u štrajk, ne mogu plate da se daju iz budžeta, iz donacija. Iz donacija može samo da se vrši remont elektroprivrede, da se popravljaju putevi i eventualno da nešto ide u zdravstvo i školstvo; u objekte, ne za plate. To je osnovni princip zdrave ekonomske politike.
Neko kaže da to nameće MMF. Dobro, ako MMF kaže da će sutra biti sreda i mi znamo da će biti, da li treba mi da kažemo, pošto to nameće MMF, da sutra nije sreda. Ne, postoje neke stvari u pristupu MMF-a koje su u redu. To su: budžetska disciplina, smanjivanje deficita, postepeno liberalizovanje cena; da ne bi bilo subvencionisanih grana, koje onda sutra ne mogu da se prilagode realnom tržištu i realnoj atmosferi u ekonomiji, nego su stalno izdržavane. To je u redu.
Znači, nije stvar u tome da je ta terapija koju prepisuje MMF pogrešna; ona je jednostrana. Tu nema nikakve sumnje, o našim sporovima sa MMF se zna i u svetu i u MMF; mi imamo određene rezerve, svoj pristup; taj je pristup uvažen i MMF u našoj zemlji ne sprovodi nikakvu svoju politiku.
Mi sprovodimo politiku, odvajajući ono što mislimo da je univerzalno i dobro, a to je finansijska disciplina - pa troši onoliko koliko možeš da proizvedeš; nemoj da subvencionišeš ono što ne može da ostane i daj da svako dobije za svoj proizvod realnu cenu, da bismo imali tržišne odnose; da ne bi sada država odlučivala o tome koja industrijska grana će da bude gore, jer će biti subvencionisana, koja će da potone, jer ima nelojalnu konkurenciju.
Mislim da tu nema razloga da mi imamo neku ideju o zlim silama i zaverama protiv naše zemlje, jer u ovih poslednjih nekoliko godina, raspadom blokova, uspostavljena je ekspertska svest na nivou sveta. Više to nije tako ideološki jednostrano, pa ako dolazi iz zapadne hemisfere, onda oni imaju neke svoje interese, sa istoka neke svoje. Ne, sada postoji i u Svetskoj banci i u MMF, i kod predstavnika Rusije i drugih zemalja jedan određeni pristup, skup uputstava i standarda koji važe za svetsku ekonomiju kao takvu. Pošto hoćemo da budemo deo svetske ekonomije, želimo što pre da primenimo sve to i da izađemo iz zone intervencije bilo koje međunarodne finansijske organizacije, da nam ne trebaju krediti po tom povoljnom statusu; mada su oni jako dobri, jer su na 30 godina i jer su bez kamate, a samo inflacija na svetskom nivou će trećinu tih kredita da pojede.
Ali, mi želimo da ne budemo zemlja koja se tretira kao siromašna i dobija kredite pod takvim uslovima. Utoliko nema razloga da tu otvaramo liniju fronta, gde je nema. Mi imamo mnoge druge probleme u svetu - sa državama, njihovim zahtevima i raznim drugim uslovima - ali u odnosu na MMF i Svetsku banku imamo vrlo korektan odnos.
Sada dolazi ta tema, takođe ovde navedena tri ili četiri puta, koja mene vrlo uznemirava, a to je nezavisnost pravosuđa; šta znači nezavisnost pravosuđa? Da li možemo u istom dahu da se žalimo što se neki počinilac, koji je uhvaćen sa oružjem i dokazano je da je počinio delo, brani sa slobode, a onda u nastavku kažemo - ali, treba da prestane da se vrši pritisak na pravosuđe; pa valjda je pravosuđe pustilo toga da se brani sa slobode, nije ga Vlada pustila.
Mislim da mi moramo ovde, i vi kao zakonodavna, i mi kao izvršna vlast, jasno da definišemo kriterijume efikasnosti: u načinu donošenja zakona, u sprovođenju zakona, ali i u delovanju sudskih organa. Niko ne može da bude izvan odgovornosti u ovoj zemlji, jer te sudije se plaćaju iz budžeta.
Vi ovde donosite budžet; znači, oni su odgovorni i vama i građanima Srbije. Postoji statistički podatak da je u jednoj od najrizičnijih zona Srbije, a to je deo Beograda, 1977. godine procenat zatvorskih kazni bio 65% - tada kada ste mogli da otvorite vrata ili izađete iz kola a da ih ne zaključate i da vam ih niko ne ukrade - a danas je 16%; to znači da ima tri puta manje lopova koji zaslužuju da idu u zatvor, nego pre 20 godina. Da li možete da verujete u to? Ja ne verujem.
Ako utvrdite da ljudi, uhvaćeni kad su kilogram heroina krijumčarili, dobiju godinu dana zatvora, a za to bi u Americi dobili doživotnu robiju, u Evropi 20 godina, pa ih posle šest meseci puste zbog dobrog vladanja - da li je to efikasnost pravosuđa; mislim da nije.
Da li su oni nezavisni? Od vas, od nas, od građana Srbije su nezavisni; da li su nezavisni od tih interesnih grupa koje su vezane sa tom vrstom kriminala, to ne znam. Ali, ako pogledate da je od 500 presuda, koje su donete prošle godine za dela teške droge, bilo 250 uslovnih kazni, a 250 zatvorskih, da je najveća zatvorska kazna bila godinu dana, a imali ste po tri-četiri kilograma kokaina, po kilogram heroina, zabrinut sam za ovu zemlju i za sve aktivnosti Vlade i parlamenta na suzbijanju organizovanog kriminala.
Jer, iz narko-kriminala se finansira sav drugi organizovani kriminal. Naglašavam problem kaznene politike, ne zato da bih rekao - osudi toga sa kilogramom heroina, nego da postavim pitanje - da li je moguće da su samo u našoj zemlji narkodileri izgubljene dušice, da je društvo krivo što su oni narkodileri i da za sve njih postoje dokazi da su oni hteli sami to da koriste, pa je to olakšavajuća okolnost.
Ne slažem se sa tim i tražiću pravo objašnjenje. Bez obzira na organizovani lobi iz pravosuđa, mislim da ovi građani, ova vlada, ova skupština imaju pravo da dobiju odgovor na pitanje o efikasnosti sudstva.
Mislim da to nije mešanje u rad nezavisnog sudstva; u pitanju je zamena teza. Mi ovde govorimo o efikasnosti, ne mešamo se u same odluke. Time ovu temu, za sada, da skinemo sa dnevnog reda, ali ćemo se, naravno, baviti njome i u junu i u julu. Da odgovorim na pitanje - šta sam mislio kad sam rekao u julu; očekujem da se u julu ovde desi neki napredak u ovoj temi.
Teška krivična dela, to znači oružane pljačke, to znači teška droga, to znači otmice, ne mogu da budu tretirana kao najbezazlenija krivična dela, za koja se izriču uslovne kazne. Očekujem da pravosuđe shvati da živimo u periodu kad postoji opasnost širenja organizovanog kriminala i da u ovoj zemlji postoji konsenzus svih stranaka u parlamentu da treba suzbijati organizovani kriminal; to nije ni partijska, ni ideološka, ni bilo kakva druga ideja, nego je u interesu ove zemlje u celini.
Ako nezavisno pravosuđe, čiju nezavisnost poštujem, to ne bude shvatilo, mislim da će ovaj parlament imati posla najesen, da nađe neki lek za to; ili da preda bitku, da digne ruke i kaže - u ovoj zemlji su pobedili kriminalci, pobedila je narkomafija. Mislim da se to neće desiti i nadam se da će sudije, dosta njih ovo podržava, u narednih mesec dana zaista pokazati da su shvatili zahtev većine građana Srbije.
Imamo sada onaj poslednji blok, na koji je najviše bilo komentara i prigovora, a to je bilo - nema privrednih aktivnosti, nema pokretanja proizvodnje, velika je nezaposlenost, prete otpuštanja, porasle su cene, stanje u socijalnoj sferi nikada nije bilo lošije, penzije su sve manje; to su otprilike ti prigovori koji su bili upućeni.
Sada, tu postoje dva-tri nasleđena nesporazuma. Jedan je - šta znači pokretanje proizvodnje. Kod nas je pokretanje proizvodnje postalo slogan koji je uvek pozitivan, jer smo mi radnička zemlja i imali smo tu ideologiju da je proizvodnja nešto jako dobro. Međutim, u privredi se računa dobit.
Proizvodnja koja ne donosi dobit, vodi u bankrot. To je, nažalost, činjenica ekonomskog života i ona nije uvažavana 50 ili 60 godina. Nije uvažavana zato što je proizvodnja uvek bila finansirana delimično i sa strane, iz nečega što nije bila dobit od proizvodnje, tako da su pravljene velike fabrike; tamo gde nije bilo osnova za to, pokretane su privredne grane koje nisu bile konkurentne, zapošljavani su ljudi gde nije bilo razloga za to; od 1945. godine pa do pre izvesnog vremena se to tako dešavalo, zato što smo zbog geo-političkih odnosa u svetu, zbog neke druge dinamike tog društva mogli zapravo u tu proizvodnju da ulažemo dovoljno da se pokrivaju i njeni troškovi.
Tako sam pre neki dan pročitao podatak da su SAD od 1945. do 1965. godine više finansijske pomoći dale Titu nego čitavoj Južnoj Americi sa njenih 350 miliona stanovnika; a tamo su Amerikanci imali Brazil, Argentinu, Kolumbiju, čudne zemlje, teške zemlje, na svom pragu. Njima je toliko bio važan Tito, da se sačuva to između Istoka i Zapada, da su 20 godina ulagali, nisam našao podatak koliko, ali s obzirom da je više nego za čitavu Latinsku Ameriku, znači puno.
Naravno, deo tog novca, možda najveći, išao je za privredu, za podizanje novih objekata, novih kapaciteta, za pokretanje proizvodnje, ali se pri tome postavlja osnovno pitanje - da li sa stanovišta svetskog tržišta, gde mi to treba da prodamo, da li je to bilo opravdano? I onda je na kraju to merilo, na kraju meseca vi podvučete crtu, pa vidite - da li ste na jedan evro, dolar ili dinar koji ste uložili, dobili dovoljno da ih povratite, platite troškove kapitala i nešto zaradite?
Ako niste, onda to nije dobra proizvodnja; nije proizvodnja sama po sebi ideal, nego ekonomija konkurentna na svetskom tržištu, čiji proizvodi mogu da se prodaju, koja može da donese dobit i iz te dobiti vi onda možete da pravite zdravstvo, školstvo, da dajete penzije ili već šta su vaši društveni prioriteti.
Nažalost, u našoj zemlji nema puno takve ekonomije, da vi možete da date mirno i da kažete - samo je problem u novcu, a inače, kada bi imali novca, oni bi mogli da proizvedu, da vrate novac i da nešto zarade. Srećom, postoji deo takve privrede, ali to nije veći deo srpske privrede. Jedan deo srpske privrede je još uvek okovan starim lancima, gde se smatra - daj kredit, koji nećemo da vratimo, a mi ćemo zauzvrat da pokrenemo proizvodnju, čije ćemo proizvode da stavimo u magacine ili da prodamo ispod cene; pri tom nećemo da računamo realnu cenu struje, prevoza, doprinosa; nećemo da damo doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje, sve ćemo to negde da pometemo i reći ćemo - evo, mi bismo mogli da proizvodimo, zašto nam Vlada ne da pare.
Bolje da im podelimo pare, a da ne proizvode, jer proizvode gubitke. Sada je pitanje - a čije pare da im podelimo; američke - nema više američkih para; da uništavamo infrastrukturu i supstancu, kao što je radio Milošević 10 godina, tako što je inflacijom, zapravo, smanjivao vrednost društvenog kapitala i svega što postoji u zemlji, pa da onda lažnim novcem kupujemo mir. Gde to vodi?
Znači, parama poreskih obveznika, realnim parama realnih ljudi. Da li mi imamo pravo da od realnih ljudi uzimamo realne pare i da damo nekome ko zapravo ne proizvodi, nego tone u gubitke? Ko to može da uradi, da stane pred narod i da kaže - od tebe uzimam kroz porez na promet da bi neko tamo išao u fabriku i glumio da ima radno mesto? To je realna situacija naše privrede danas.
Šta je rešenje - da olakšamo finansiranje onih delova privrede koji proizvode dobit; srećom, ima ih dosta. Prošle godine, od maja 2001. do maja 2002. godine, preko Vlade i Fonda za razvoj realizovano je oko 400 miliona nemačkih maraka realnih domaćih investicija. Čuo sam pre neki dan od Svetske banke da je uloženo 300 miliona stranih direktnih investicija.
To znači da je oko 700 miliona maraka direktnih investicija u toku godinu dana ušlo u deo privrede koji može da vrati taj novac. To nije dovoljno. Pre par meseci sam rekao: po našim procenama, nama treba godišnje dve milijarde dolara čistih investicija da bismo podigli naše kapacitete u skladu sa veličinom zemlje i brojem stanovnika.
Ali, to je početak. Postoji zdrav deo privrede i njemu ne ide loše. Inače, ne bi mogla prosečna plata u Srbiji da dostigne oko 300 nemačkih maraka. Naravno, neko ima 20, 30 ili 50, ali drugi ima to do tih 300. Znam nekoliko fabrika gde je prosečna plata 800 do 900 maraka. Znači, nije baš tako da kažemo - sve propada, nema perspektive.
Radi se o tome da smo zatekli deo privrede u koji ne vredi ulagati novac jer je to bacanje. To je novac naših građana. Dajte da pokušamo te firme da restrukturišemo, da dođu u položaj da koriste novac da bi pokretale biznis, a ne za plate, pa da se sutra ponovo pojave pred ovom ili nekom sledećom vladom.
Glavno pitanje svih reformi jeste - kako te kapacitete, ljudske i poslovne, zgrade i mašine, istrgnuti iz te stare ekonomije koja ne može da opstane i preneti u neku zdravu ekonomiju. Da je to pitanje jednostavno ne bi tranzicija bila bolna ni u jednoj zemlji; da tu možete da dobijete poene, te vlade bi dobile Nobelovu nagradu. Ni jedna vlada koja je sprovodila tranziciju nije ostala ni u jednoj zemlji.
To nije nikakav problem za nas. Mi nismo tu da bismo bili ponovo izabrani. Mi smo tu da uradimo posao: da ovu zemlju dovedemo korak bliže Evropi. To sam rekao nekoliko puta - postoje nepopularne ili neuspešne reforme. Ne postoje popularne, a uspešne reforme. Jer, da je stanje dobro, onda ne bi trebalo reformisati; da ne morate nigde da zasečete, onda stanje ne bi bilo loše; samo se onda radi o presipanju s jedne na drugu stranu, to što se radi u Engleskoj, Švedskoj, pod firmom reformi je samo, zapravo, redizajniranje sistema, redistribucija.
Reforme su kada morate da sečete tamo gde boli. Ko hoće da bude popularan u reformskom bloku, taj je licemer. Zato danas oni koji imaju kredibilitet u narodu treba da mu kažu istinu o stanju i o putu koji moramo da pređemo, jer će narod da poveruje ako mu to kažu ljudi u koje veruje. A ako ljudi kojima narod veruje hoće uz to i da budu popularni, pa kažu - ma ne, to ne košta ništa, mi smo za reforme, ali da ne boli; mi smo da se krećemo, ali da nas neko nosi na leđima; to nije u redu.
Mi imamo dosta problema sa reformama zato što su naši građani zbunjeni, jer čuju kontroverzne poruke sa raznih strana. Neki im kažu: to mora tako, ne može jednostavnije, još mi dobro prolazimo kako su drugi. A neki drugi: - ma kakvi, to bi moglo brže, to bi moglo lakše, bolje, jeftinije. Samo ne kažu kako. Neka nam kažu kako, pa ćemo ovde da raspravljamo da li to tako može. I, ko će to da finansira. Ako nađu ko će to da finansira i da to na kraju dovede do ozdravljenja ovog društva i ove privrede, pa zašto bismo mi bili protiv toga.
Ali, bojim se da tu nema odgovora na pitanje - kako, nego da tu ima neke demagogije i populizma.
Što se tiče ovih podataka gde smo i kako stojimo, tu je bilo puno prigovora da je stanje jako loše, sada ću vam reći da smo mi na nivou prosečne plate od 280 do 300 maraka ili 134 evra, u SRJ. Kada smo stupili na dužnost kao Vlada, 31. januara, od zemalja u okruženju neposredno ispred nas su bile Rumunija i Bugarska, koje su imale duplo veći životni standard nego mi. Danas je u Bugarskoj, u maju, prosečna plata 135 evra, u Rumuniji 132, u Jugoslaviji 134.
Znači, mi smo za godinu dana stigli dve zemlje koje su bile duplo odmakle. Ne možemo da stignemo Sloveniju, jer to nije tako jednostavno. Ali, ako kažemo da imamo pravac, onda nema sumnje da ga imamo i da je on napred. Mi nismo pali ni iza jedne zemlje prema stanju koje smo zatekli; nismo nigde otišli u minus, svuda smo otišli u plus. Naravno, negde nedovoljno, negde bismo želeli da to bude više.
Ali, opet se postavlja pitanje - kojim sredstvima, kojim načinom i kako da to bude trajno, a da ne bude samo privremeno upumpavanje nekog nezdravog novca i razočarenje ljudi kada taj novac ode.
Naša inflacija danas manja je nego kod svih bivših zemalja socijalizma; samo je Slovenija bolja sa 0,3% mesečno, kod nas je 0,4% mesečno. Sve druge, Hrvatska, Bosna, Rumunija, Bugarska, Ukrajina, Rusija, idu preko 1% mesečno. Dakle, uspeli smo u jednom važnom sektoru. To znači: ne štampaj novac, koliko god da te pritiskaju. Uspeli smo da održimo disciplinu. To je naravno bolno, ali to stvara zdravu osnovu za kasnije.
Jer, ako nemate zdrav novac, onda on, kao krv, razboli sve organe; naš problem je bio što je svaka vlada ranije popuštala; kada je imala probleme, ona je rekla: ma daj da popustimo ovom jednome - štampaćemo novac. Saosećam sa malinarima, ali Vlada ne može da kupuje maline. Saosećam sa proizvođačima paradajza, ali Vlada ne može da utvrdi cenu paradajza. Vlada ne može da bude kasa koja interveniše na tržištu.
To je realnost na koju moraju svi naši građani da se naviknu. Mi nemamo dovoljno novca da intervenišemo koliko druge zemlje, da podržavamo subvencijama. SAD dnevno daju milijardu dolara subvencija poljoprivredi. Ali, može im se. Njihovi poljoprivredni proizvodi mogu da budu čak i jeftiniji nego naši.
Mi moramo da nađemo mehanizam da delimično sačuvamo naše tržište. To je vrlo komplikovana stvar, morate da razumete, u svakodnevnom životu su proizvođači u našoj zemlji, posle dugog niza godina, čak decenija, diskriminisani u odnosu na svoje konkurente iz drugih zemalja, jer nisu mogli da ulažu u tehnologiju, u razvoj i zato su njihovi proizvodi malo nekonkurentniji i skuplji.
Ako kažemo - zaštitićemo potrošače, pa ćemo da uvezemo ulje iz Mađarske, ili meso iz Rumunije kao što neki traže, onda se može desiti da nečije subvencionisane proizvode, jer su oni pre 10 godina krenuli i mogu malo više da subvencionišu, unesemo na naše tržište i uništimo našu industriju. To je jedna opasnost.
Druga opasnost - naše zaštitne cene i prelevmani mogu da dovedu do toga da naša industrija ne ide dovoljno brzo u restrukturisanje jer ima monopolski položaj; toga mi imamo danas. Kada neko kaže da imamo mnogo veće cene nego što treba, to je zato što deo naše industrije ima monopolski položaj, jer ih mi štitimo. Ali, mi ih štitimo ne zato da bi oni imali monopolski položaj, nego da bismo im dali vremena da se oporave i da imamo nacionalnu industriju mleka, mesa, prerađevina i to je jedna komplikovana stvar.
Mi ne možemo njima da naredimo - modernizujte se; ili - nemojte da delite plate, nego ulažite u mašine. Ali, mi možemo postepeno, kao društvo, lokalna zajednica, preko vas koji imate uticaja u tim sredinama, da im kažemo - još godinu, dve ili tri imate vremena; ako do tada ne uradite ništa na svojoj proizvodnji, mi ćemo morati da otvorimo tržište za jeftinije proizvode, jer građani ne mogu da budu taoci ni jednog ogranka naše industrije.
Isti poslanici ovde prvo kažu - cene su visoke; a potom, što ne uvedemo zaštitne carine za neke proizvode, zašto nam ulaze jeftini proizvodi. Ne može i jedno i drugo. Ako hoćete da zaštitite vašu industriju, onda je štitite samo od jeftinijih proizvoda sa strane. Tada morate da pristanete na nešto veće cene. To jeste u nacionalnom interesu, jer mi moramo našu industriju da osposobimo da bude konkurentna. Mi ne možemo pustiti da jeftini strani proizvodi unište našu industriju, pa da nam sutra podignu cene i kažu - pošto više nemate prehrambenu prerađivačku industriju, sada ćemo da vam podignemo cene. Ali, to je mnogo komplikovaniji proces nego što se kaže - cene su velike, plate su male, loša je Vlada.
Ako govorimo o liberalizovanim cenama, one se najviše odnose na komunalne usluge i hranu. Ali, to su naši domaći proizvodi; to se ne odnosi na mercedese, na "sony" televizore, koje će neki Japanac da naplati i odnese. To se odnosi na naše opštine, koje su 10-20 godina subvencionisale grejanje, vodu i sve drugo, pa su tonule zato što nisu mogle čak ni minimalnu ekonomsku cenu iz toga da izvuku.
To se odnosi na naše poljoprivredne proizvođače, koji su 10 godina bili Ministarstvo za socijalnu politiku, pa sada kada se te cene povećaju, njih dobijaju naši građani, te pare dobijaju proizvođači. Vi ne možete to da razdvojite i kažete: kao radnik EPS-a hoću da imam besplatnu struju, ali hoću i veliku platu. Ne možete jer ste vi građanin jedne zemlje.
Mi smo svi izmešani, istovremeno smo i potrošači i proizvođači. Kada vi danas imate prosečno oko 300 maraka u Srbiji, čak da se sav taj novac potroši kao i pre dve godine, na iste proizvode, to znači da je neko u našoj zemlji realno dobio taj novac, to su stotine hiljada ljudi - proizvođača; oni će taj novac da ulože verovatno u proizvodnju jer se ona ponovo isplati.
To je postepeno ozdravljenje naše zemlje.
Nezaposlenost - mogu ovde na Bibliju da se zakunem - niko ko ima posao neće ga izgubiti; niko. A to što nekim ljudima nije rečeno da su 1992. i 1993. godine izgubili posao, pa oni misle da imaju posao, a imaju samo radno mesto, to zaista nije moja krivica.
Mi možemo da nastavimo sa iluzijom i da kažemo - svi ljudi koji imaju radno mesto u svim sistemima i fabrikama ostaće i dalje tamo, nezavisno od toga da li nešto proizvode, da li stvaraju. Ali, to je skupo; to je na duži rok mnogo skuplje nego reći ljudima istinu u oči - postoji određeni broj radnih mesta iza kojih ne stoji posao, nego stoji određeno pravo.
Naša ekonomija je od 1990. do 1993. godine 50% pala; znači, proizvod naše zemlje ekonomski je smanjen za 50% u te tri godine. Zakonom iz 1992. godine, koji je donela ova skupština čiji sam bio poslanik, bilo je zabranjeno otpuštanje ljudi dok traju sankcije i ne znam šta, izolacija ili rat, kako se to tada zvalo, tako da redukciju proizvodnih i privrednih kapaciteta nije pratila prirodna redukcija broja zaposlenih ljudi, nego je to ostalo nesrazmerno. Sada, kada treba realno da finansiramo sve to, kada više nema hiperinflacije kao načina za finansiranje svega toga, postavlja se pitanje: da li onaj deo koji stvarno radi i proizvodi može zaista da finansira tu iluziju da su svi ti ljudi koji imaju radno mesto istovremeno ekonomski korisni? Zašto to da radimo?
Volim činjenice, čak i ako su neprijatne. Dakle, ako je to istina, a jeste, hajde mi zajednički da kažemo - to je naš nacionalni problem. Nije to moj problem, jer ja ga nisam stvorio; nije ni vaš problem, ni vi ga niste stvorili. Hajde da kažemo - nije ga stvorila ova ili ona partija; on je naprosto posledica čitavog spleta okolnosti. Danas u našoj zemlji, ne znam koliko, možda trista hiljada ili više od sto hiljada ljudi zapravo trenutno danas, dok mi o ovome pričamo, ne stvara višak vrednosti, a njihovu platu neko finansira i to su neki drugi naši sugrađani. Mi nemamo pravo tu raspodelu da vršimo.
Mi možemo da donesemo zakon o tome, pa da se tu onda izjasnimo i kažemo - mi želimo da jedan deo ljudi finansiramo iz budžeta, mada to nisu nikakva zatečena i stečena prava i to je jedna vrlo teška odluka; mislim da bi građani koji plaćaju svoje poreze i doprinose rekli - izvinite, a zašto i oni ne bi negde radili?
Kaže se, ima 800.000 nezaposlenih, a 200.000 u proteklih godinu dana nastalo; to nije istina; ovo prvo jeste, a ovo drugo nije istina. Istina je da mi imamo otprilike sličan broj nezaposlenih tokom poslednjih nekoliko godina i to je između 770.000 i 800.000, ali je istina i to da od maja 2001. do maja 2002. godine imamo 180.000 otvorenih radnih mesta koja se ne popunjavaju jer se ljudi ne zapošljavaju na tim radnim mestima.
Znači, od Gradskog zelenila u Beogradu, gde je plata 250 maraka, da šišate grmove i uređujete parkove, do mesta farmaceutskog tehnologa u Galenici, kojih treba 100 ili 200, gde je plata 700 maraka i gde se niko ne zapošljava.
Dakle, postoje nezaposlenost, siva ekonomija, problem nefleksibilnosti tržišta, problem stanovanja; pa u Boru nema lekara, a u nekom drugom mestu ima pet lekara više nego što treba; ali, da bi lekar platio stan u Boru i da bi živeo tamo nije mu dovoljna plata. Zaista postoje te poremećenosti na našem tržištu rada, ali nije tačno da sada postoji veći talas otpuštanja, gubljenja poslova, zatvara se dobra privreda, ne trudi se Vlada. Mislim da to, naprosto, nije tačno.
Što se tiče ekonomije, prošle godine smo imali realan rast po međunarodnim standardima između 5 i 7%, a ta razlika između 5 i 7% se odnosi na sivu ekonomiju koja nije evidentirana; recimo, u građevinarstvu imamo registrovan pad, a u prodaji građevinskog materijala registrovan porast, iz čega zaključujemo da taj pad nije baš realan, nego verovatno nije prijavljena ta industrija.
Procenjujemo da je bio realan rast između 5 i 7% u našoj privredi i mi smo jedina zemlja koja u prvoj godini tranzicije beleži rast. Ni jedna druga zemlja, uključujući Sloveniju, nije beležila rast; imale su dve ili tri godine pad, a neke imaju i sada pad, kao Rusija. Češka je još uvek ispod nivoa od 1990. godine, a ove druge su se vratile 1999. godine na nivo 1990. godine. Imale su najpre tri ili četiri godine pad, pa oko 1995. godine lagan rast, pa 1998. i 1999. godine stabilan rast.
Mi smo uspeli, uz sve te gužve koje imamo sa Jugoslavijom i sa Hagom, sa ovim i onim, sa Svetskom bankom i Pariskim klubom, da sprečimo tu recesiju, prinudnu za sve zemlje koje menjaju sistem. Ove godine ćemo možda imati 4 ili 5%, nadam se i malo više, ali to znači da smo mi zemlja koja već drugu godinu, gledano od stručnjaka sa strane, ide ka svom stabilnom rastu i razvoju.
Na redu su - penzije; za zemljoradničke, obične, sve vrste penzija, to sam negde zabeležio, mi iz budžeta izdvajamo 46 milijardi dinara. Penzije treba da se plaćaju iz doprinosa za penziono osiguranje. Mi smo relativno ostarelo stanovništvo, 38 godina je prosek starosti u Srbiji. Kada su neke druge zemlje krenule u razvoj, recimo Singapur, Irska, one su imale prosek od 20 - 22 godine starosti stanovništva, a to znači malo penzionera, malo izdataka za zdravstvo, vitalan narod koji hoće da radi i da se bori.
Mi hoćemo iste ciljeve sa mnogo starijim stanovništvom, a broj ljudi koji plaćaju doprinose za penziono osiguranje je mnogo manji nego broj ljudi koji koristi penzije.
Pošto mi mislimo da je to stečeno i primarno pravo, gde su ljudi 30 ili 40 godina ulagali, nisu oni krivi što je to neko potrošio, smatramo da to treba da se plaća iz budžeta. Ne mislimo da treba subvencije za privredu da idu iz budžeta, jer to su ljudi koji mogu da rade, ali subvencije za penzije treba da idu iz budžeta i to je ogromnih 46 milijardi dinara, skoro polovina ukupnog fonda za penzije. Mislim da to treba i da nastavimo.
Verovatno to nije ni po zakonu, ni po nekim svetskim ekonomskim sistemima i naravno da imamo probleme sa MMF-om. Ali, mislim da je pitanje socijalne solidarnosti i socijalnog kredibiliteta ove zemlje da li ćemo ljudima koji su svoj vek pošteno radili da damo penziju ili da kažemo - pošto vi ne možete da se bunite, nemate stranku, vi ste nam izvan prioriteta.
Pitanje načina obračunavanja penzija; mi smo bili jedina zemlja u Evropi koja je imala direktno vezivanje penzija za rast plata. Sve druge zemlje imaju kombinovani mehanizam i kod nas se sada kombinuje: 50% se vezuje za rast plata, a 50% za rast troškova na malo i to jeste normalan mehanizam. S obzirom na ogromnu sumu koju iz budžeta, a to znači iz poreza građana, izdvajamo za penzije, mi ne možemo drugačije.
Za zemljoradničke penzije se izdvaja 2,4 milijarde dinara godišnje; ne uplaćaje malo obveznika sada više da bi bilo za sve i kasnije, nego građani Srbije dodaju i za to. Mnogo je manji broj onih koji plaćaju nego onih koji primaju i to je pitanje koje ćemo morati da rešavamo na sistematski način; nadam se time što će privreda da bude aktivnija, što će više ljudi iz sive da pređe u legalnu ekonomiju i da plaća doprinose; time ćemo popuniti taj penzioni fond da se ne finansira iz budžeta.
Rečeno je da je socijalno stanje neizdrživo i da nikada nije bilo gore; to sam sinoć čuo na dnevniku i zaista sam se iznervirao; jer, pogledajte, mi smo za godinu dana vratili sve dugove u oblasti dečije, socijalne, boračke i invalidske zaštite i to nas je koštalo 2.577.000.000 dinara. Ukupno smo od maja 2001. do maja 2002. izdvojili 39,2 milijarde dinara za oblast socijalne zaštite; znači, skoro kao za sve penzije.
Meni je iskreno žao što je Ministarstvo za socijalna pitanja zapravo zamenilo Ministarstvo za privredu, jer jedini pravi socijalni program je uspešna privreda. Ako imate privredu koja može da daje ljudima posao, onda ona može da daje i poreze, onda iz tih poreza možete da finansirate one koji ne uspeju da nađu posao. Ali, ako nemate privredu gde vlada pristojna zaposlenost, ne možete da kažete da je u toj zemlji moguć socijalni program; i njega mora neko da finansira. Ako nemate privredu koja taj zamajac pokreće, kao većina zemalja u tranziciji mi nemamo, onda moramo da se koncentrišemo na te socijalne slučajeve koji su zaista izraženi.
Ne kažem da svako ko misli da mu je loše i kome je zaista loše može da ode na neki šalter i da dobije neki novac. To bi bilo lepo, samo to nije realno.
Postavlja se pitanje socijalne karte. Mi nismo zatekli nikakvu bazu podataka iz koje bismo zaključili koje su porodice ugrožene. Godinu dana pokušavamo to da ustanovimo. Da smo imali preciznu socijalnu kartu stanovništva u Srbiji, gde bi bilo rečeno da postoji 300.000 porodica, da tačno znamo da one žive ispod nivoa egzistencijalnog minimuma, mi bismo našli mnogo više načina da im pomognemo.
Međutim, u stanju sive ekonomije, neko ima 100 dinara mesečno, a zarađuje još 50.000 na buvljoj pijaci, a neko drugi ima 5.000 ili 10.000, nema nikakav drugi izvor i šalje troje dece u školu; ovaj drugi je socijalno ugrožen, ali ako koristite zvanične podatke vi ćete ovom prvom da dajete, a ovom drugom nećete i pogrešite u oba slučaja. Ne možete da date i jednom i drugom, jer bi dali većini stanovništva i to nemate.
To je jedan užasan posao koji, nadam se, privodimo kraju popisom stanovništva i velikim anketama koje se u poslednje vreme rade. Te akcije mogu da dovedu do mnogo boljeg stanja u raspodeli onoliko sredstava koliko možemo realno da prikupimo od poreza i raznih drugih budžetskih prihoda.
Poslednje pitanje, perspektiva; da li smo na dobrom putu, da li smo na lošem, da li ova vlada ima ili nema viziju. Ova vlada ima vrlo jasnu viziju i volju, a to je da ova zemlja bude konkurentna, da može da brani svoje interese tako što će biti dovoljno jaka; to znači da će njena privreda, njeno društvo da bude uporedivo sa modernim društvima; da ne bude na o ruk, na agitaciju, na kampanje, na ajde svi, pa kada naiđemo na prepreku ajde svi nazad, nego da bude zemlja koja će imati realnu snagu sadržanu u svojoj ekonomiji, u svom društvu, u svojoj kulturi, u svojim vrednostima, u svom školstvu - to je naša vizija i naš put.
Pošto je Evropska unija jedno mesto gde su ti standardi sada konkretizovani, želimo da idemo ka njoj. Ne da po svaku cenu budemo član, ali da budemo uporedivi i da jednog trenutka kažemo - kod nas su institucije, ekonomija, životni standard slični kao u nekim zemljama Evropske unije, kao u Grčkoj, kao u Portugalu, kao u Mađarskoj i to je naš cilj.
Taj cilj je vrlo jednostavan i ne mislim da ga treba svaki dan ponavljati da bi neki ljudi shvatili da je to naš cilj. Ako nekome u našoj javnosti, nekim analitičarima koji su na socijalizmu i samoupravljanju doktorirali pa sada ne razumeju ništa drugo, treba svaki dan objašnjavati da bi iz svojih instituta i nevladinih organizacija mogli da shvate šta je politika, meni je jako žao, ali to nije ni moj, ni vaš posao.
Ova vlada ima jasnu koncepciju puta i tim putem se kreće. Posle dugog niza decenija, mogu sa velikom izvesnošću da vam kažem da se prvi put ova zemlja kreće jasnim pravcem. Mislim da je taj pravac, ovaj koji sam sada istakao, ispravan. Možda neko ima neku drugu ideju o tome, ali niko ne može da kaže da taj pravac nije jasan. Mi smo tumarali od 1914, 1915, 1918. godine između raznih Scila i Haribdi, između raznih ideologija, između raznih međunarodnih položaja; prvi put imamo jedan jasan pravac i krećemo se ka određenom cilju. Imam utisak da u našem narodu postoji konsenzus oko toga i da niko to ne osporava.
Postoji, naravno, pitanje kojom brzinom se krećemo. Lično nisam zadovoljan brzinom. Neko kaže da je prebrzo. Nije prebrzo, sporo je i mnogo toga što bi moglo da se uradi angažovanjem ljudi ne radi se dobro. Naprosto, mnogi ljudi čekaju da neko drugi to uradi; misle da su posmatrači u utakmici u kojoj sami igraju; misle da su kibiceri tamo gde treba sami da povuku potez. Nije moguće sprovesti reforme u relativno velikoj zemlji bez angažovanja velikog broja ljudi.
Trenutno se u našoj zemlji ne angažuje baš dovoljan broj ljudi, od zemljoradničke zadruge, malog poseda i male fabričice, do EPS-a i velikih sistema; čak do nekih ministarstava i njihovih službi, zatečenih i nasleđenih, gde oni misle da su subota i nedelja neradni dani, da se na praznik ne radi. Da, ako niste u Vladi; da, ako niste na nekom položaju; ali, onda nemojte da budete u Vladi Srbije. U Vladi Srbije se radi svakog dana; naravno, to nije lako objasniti ljudima, veliki broj ljudi to neće da prihvati i zbog toga mi ne idemo dovoljno brzo; ali, da idemo u dobrom pravcu, u to sam siguran.
Ono što smo mi godinama gledali u ovoj zemlji to je bila rasprodaja budućnosti. Trošilo se dnevno da bi se nešto kupilo, po cenu da oni koj dođu za godinu ili dve dana zateknu još lošije stanje i da se na sve nižem i nižem nivou prave kompromisi. Ono što sada mi moramo da uradimo je odlučno investiranje u budućnost. Kada se kaže investiranje, onda znači da ne možemo da podelimo i potrošimo sve ono što zaradimo, jer investiranje je ulaganje i to je naravno bolno.
Mi jako malo stvaramo i zarađujemo kao ekonomija i ako iz toga treba 10 milijardi dinara da uložimo u EPS, 20 milijardi dinara u puteve, onda to boli. Sve to može da se podeli u plate i mogu da se dobiju izbori na tome. I šta posle toga? Možemo da kažemo - ajde izbori za šest meseci i umesto da tih 30 milijardi dinara uložimo u Elektroprivredu i puteve, mi ćemo podići plate; tada će 500, 600, 700 hiljada ljudi imati duplo veće plate nego što sada imaju i reći će - bravo, opet dolaze Titova vremena. To nije dobro.
Mi moramo sami sebe da disciplinujemo i da kažemo - ovo je, uprkos svemu što smo proživeli i još uvek, vreme žrtvovanja. Znam da je ljudima teško, da su umorni, da su baterije ispražnjene, da bi voleli da ih niko ne uznemirava i ne cima, da ih ne poteže; da ne traži od njih da rade, da se bore, jer je to prirodno posle ovih 10 godina; ali, ako se kao građani i kao politička opcija prepustimo tome, izgubićemo jedinstvenu istorijsku priliku, koja će se možda za 20 godina pružiti ljudima u ovoj zemlji, da nađemo jedan put za preticanje, jednu prečicu do Evrope; ovo je retka istorijska prilika za to.
Mi smo imali nekoliko puta u istoriji, pre svega početkom 20. veka, tu priliku i nismo je iskoristili; tada su razlog za to bile sile izvan naše zemlje, međunarodni odnosi, ratovi koje nismo mi pokrenuli; mogli smo da kažemo, a i danas možemo, da su drugi krivi što smo se mi zatekli u ovom položaju. Danas prvi put imamo šansu i samo smo mi odgovorni. Ako je propustimo, samo smo mi krivi. Ne znam ko sme da preuzme na sebe tu odgovornost i da kaže - ja ću da pravim kompromise, da se udvaram javnom mnjenju, da dobijem malo popularnosti, ali znam da je to što sada trošimo budućnost ove zemlje. Ja nisam taj i ova vlada nije.
Mi ćemo odlučno da radim ono što smo radili do sada, svesni toga da ima puno grešaka i neiskustva, ali i da to nije program jedne vlade, da ga nismo mi izmislili i da nije neka velika mudrost taj program smisliti. Stvar je u tome, imati odlučnost pa ga sprovoditi, a on piše u knjigama. Hiljade knjiga postoje o tome i svi to znaju. Mislim da to znaju sve partije.
Ko god da čita te knjige on će da zna kako treba obaviti operaciju u jednoj zemlji, ali je pitanje da li imate dovoljno odlučnosti da to uradite i da preuzmete odgovornost na sebe. Mi imamo dovoljno odlučnosti da to uradimo i siguran sam da će ova zemlja nakon završetka mandata ove vlade izgledati mnogo bolje nego u trenutku kada je ova vlada preuzela mandat. Zato vam predlažem da glasate za ministre koje sam predložio.

Određujem pauzu do 16,15 časova. U raspravi imaju pravo da učestvuju još predsednici poslaničkih grupa i javio se gospodin Borislav Pelević. Ako se slažete, da saslušamo gospodina Pelevića i da time zaključimo pretres o ovoj tački dnevnog reda. Posle pauze.

(Posle pauze - 16,40.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.

Konstatujem da imamo kvorum i možemo nastaviti rad pretresom o Predlogu Vlade za izbor jednog broja članova Vlade.

Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa koji to pravo nisu iskoristili po članu 89. Poslovnika? Da.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Borislav Pelević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SSJ, drugo javljanje.

Poštovani građani Srbije, uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, premijer Vlade Srbije je govorio sat i pet minuta o predlogu Vlade za dopunu članova Vlade, ali je samo u zadnjoj rečenici pomenuo taj predlog. Zato vas molim da budete i prema opoziciji tolerantni, jer ću se osvrnuti na izlaganje  premijera i na ukupan predlog o izboru novih članova Vlade Srbije. Zahvaljujem na razumevanju.
Pre svega, ne mogu da se složim sa 99% onoga što je rekao predsednik Vlade Srbije gospodin Zoran Đinđić u svom izlaganju. To je, naravno, moje pravo kao lidera opozicione stranke i to pravo deli poslanički klub SSJ. Premijer kaže da je Srbija na dobrom putu ili se bar tako zove njegova turneja koja je, po meni, prilično neuspešna. Ako ništa drugo, ono zbog toga što, recimo, u Novom Pazaru Sulejman Ugljanin, koji vlada Novim Pazarom u ime SDA koja ima lokalnu vlast, nije dozvolio premijeru čak ni da održi miting u domu kulture. (Iz sale: To je demokratija.) To nije demokratija, jer je taj dom kulture izgradio narod Srbije, svi građani Srbije i Vlada Srbije. To je samo rušenje autoriteta premijera Vlade Srbije. Ja kao premijer to nikada ne bih dozvolio Sulejmanu Ugljaninu.
Tvrdim da Srbija nije na dobrom putu, Srbija je na lošem putu i Srbija ide u sunovrat pod vlašću DOS-a. Ako je dobar put Srbije prodaja najboljih srpskih preduzeća, ako je dobar put na kome se nalazi Srbija prodaja srpskih glava Haškom tribunalu, ako je dobar put kojim ide Srbija ponašanje prema Srbima na Kosovu i Metohiji i prema Srbima koji su izbegli sa Kosova i Metohije, nebriga oko realizacije Rezolucije 1244, nebriga o povratku Srba na Kosovo i Metohiju, onda to nije dobar put kojim ide Srbija. Ako je dobar put kojim ide Srbija nebriga oko juga Srbije, jer problem juga Srbije nije rešen, jer da je rešen ne bi Srbi prodavali kuće, stanove, imanja na jugu Srbije. Tako se rešio i problem Kosova i Metohije. Ne smemo dozvoliti isti scenario.
Takođe, nebriga Vlade Srbije oko Raške oblasti, gde je uveden strani jezik, bosanski jezik, i to zvanično u SO Novi Pazar. Protiv toga Vlada Srbije nije digla glas, a to je protivustavni i protivzakonski akt. Dakle, Srbija nije na dobrom putu i Srbija je po mišljenju SSJ na lošem putu, dokle god ova vlada vrši vlast u Srbiji.
Mešanjem izvršne vlasti u sudsku i zakonodavnu vlast narušila se nezavisnost sve tri grane vlasti koje postoje u svim demokratskim zemljama. Kao što znate, postoji zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Izvršna vlast Srbije, odnosno Vlada Srbije je pokazala na nekoliko primera da krši i zakonodavnu i sudsku vlast. Navešću vam primer kršenja zakonodavne vlasti, odnosno izazivanja parlamentarne krize: DOS namerno pravi dve poslaničke grupe od SPS-a i deli tu opozicionu stranku na dva dela (žagor). To se radi smišljeno i to je istina.
Drugo, protivno članu 88. Zakona o izboru narodnih poslanika, izbačeni su poslanici DSS-a, samo da bi se dobila parlamentarna većina DOS-a. Ona je dobijena, ali to je samo prividno. Time je stvorena još dublja i veća politička kriza u Srbiji i to zaista nije dobro po građane Srbije, jer je time narušena izborna volja građana Srbije. Mene mnogo ne interesuje to što je DSS izašao iz parlamenta, jer se oni još uvek deklarišu kao DOS. Nije ni prilično da predsednik jedne države koji je pobedio na izborima pravi vladu u senci. Vladu u senci u svetu prave opozicione stranke, a nikako oni koji pobede. Ipak je narušen Zakon o izboru narodnih poslanika.
Takođe, narušavanje sudske vlasti se ovih dana manifestovalo upadom predstavnika izvršne vlasti sa kamerama u sudove. To je nezabeleženo u parlamentarnoj praksi Evrope i sveta.
Premijer je pomenuo medije i to kako on nema uticaja na državne medije. Daću vam jedan primer. Prošlo je 18 meseci otkako je ovaj parlament konstituisan. Za tih 18 meseci samo jednom je predstavnik SSJ bio gost na RTS-u, pre nekoliko dana, sa još četiri predstavnika drugih stranaka. Samo jedan jedini put. Gospodina premijera Đinđića možemo videti u svakom dnevniku minimum tri puta. Moram da zaključim da se ni Josip Broz Tito toliko nije pojavljivao u dnevnicima državne televizije. Tu dolazimo do slobode medija u Srbiji.
Nijedan resorni ministar, molim vas, nije podneo izveštaj o radu u svom resoru. Žao mi je što nije tu gospodin Dušan Mihajlović koga sam danas prozvao i koji nije odgovorio zbog čega se ne rešavaju ubistva i otmice u Srbiji. Zbog čega se kupuju "pežoi", a ne rešavaju se stambena pitanja policije i policajaca? Zbog čega se ti isti policajci kaljaju, ne samo policajci nego i vojnici koji su branili Kosovo i Metohiju, otkrivanjem masovnih grobnica? Njegov pomoćnik Karleuša je juče pronašao još nekoliko grobnica. Ministar policije je rekao da će prevrnuti i nebo i zemlju da pronađu ubice generala Boška Buhe. Dok je prevrtao zemlju, pronašao je grobnice nedužnih Albanaca, kako je on to ustvrdio, koje su pobile srpske snage...

Gospodine Peleviću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda. Ovo je sedmi minut i niste pričali o temi.

Predsednik Vlade Srbije je zatražio savet kako da se reši problem i da li ima neko bolji predlog za rešavanje ovih problema u kojima se našla Vlada Srbije. Ja imam predlog. Ako ste tražili savet, gospodine premijeru, dozvolite mi da ga i dam: podnesite ostavku, i vi i članovi vaše vlade. Skinite sa sebe teret koji ne možete da nosite. Jedino tako i jedino raspisivanjem izbora na svim nivoima koje ste vi obećali građanima Srbije u predizbornoj kampanji; vi ste obećali to - godinu i po dana nakon pobede raspisujemo izbore na svim nivoima. Nemojte se smejati, gospodine predsedniče Vlade. Molim vas - na svim nivoima. Tako stoji u ugovoru sa Srbijom koji ste vi kao kandidati DOS-a potpisali.
Vi izbegavate izbore. Zašto? Zato što lažne ankete koje vi svakih sedam dana projektujete preko televizije i preko medija govore da ste vi još uvek stabilna većina, da ste stabilna vlast i da biste pobedili. Zbog čega onda ne raspišete izbore? Pa da vidimo da li je to prava volja građana Srbije. Vi izbegavate izbore, jer znate da na tim izborima nećete pobediti.
U ovoj zemlji postoje sve vrste krize: i teritorijalna, i politička, i parlamentarna, i politička, i ekonomska, i socijalna. Ugroženi su gotovo svi slojevi stanovništva Srbije. Jedini izlaz iz svekolike krize u kojoj se našla Srbija jeste raspisivanje izbora na svim nivoima. Zato je moj savet da podnesete ostavku i da spasite Srbiju, da odete sa vlasti i da se raspišu izbori na svim nivoima.
Time ćete proveriti volju naroda Srbije, volju građana Srbije, a ako budete pobedili neka vam je srećno i dalje vladajte. Budite sigurni, volja građana Srbije koju vi projektujete preko vaših državnih medija nije prava i nije istinita. Narod nije dobio ono što ste im obećali. Narod je prevaren vašim obećanjima, narod je razočaran i narod hoće da vi što pre odete sa vlasti. Želim vam da to što pre bude. Hvala.

Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Zaključujem pretres o Predlogu predsednika Vlade za izbor jednog broja članova Vlade.
Saglasno članu 187. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, zakazujem 19. jun 2002. godine kao dan za glasanje o Predlogu predsednika Vlade za izbor jednog broja članova Vlade, sa početkom u 10,00 časova.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: - PREDLOG PREDSEDNIKA REPUBLIKE SRBIJE ZA IZBOR PREDSEDNIKA I SUDIJA USTAVNOG SUDA REPUBLIKE SRBIJE
Primili ste Predlog predsednika Republike Srbije za izbor predsednika i sudija Ustavnog suda Republike Srbije, sa biografskim podacima kandidata, kao i saglasnosti kandidata da prihvataju kandidaturu.
Podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme za raspravu iznosi pet časova i da se ono raspoređuje srazmerno broju narodnih poslanika u poslaničkoj grupi.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da mi predaju listu sa redosledom prijavljenih narodnih poslanika.
Saglasno članu 174. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres o Predlogu predsednika Republike Srbije za izbor predsednika i sudija Ustavnog suda Republike Srbije.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa po ovoj tački žele reč?
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS po ovoj tački dnevnog reda.