PETA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 15.04.2003.

1. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

PETA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

1. dan rada

15.04.2003

Sednicu je otvorila: Nataša Mićić

Sednica je trajala od 11:10 do 18:00

OBRAĆANJA

Đura Lazić

Poštovano predsedništvo, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, pre nego što krenem sa izlaganjem o Predlogu zakona, samo da ispravim mog prezimenjaka, kolegu Dragana Lazića, da 1999. godine na Kosovu i Metohiji nije bilo vanredno stanje, nego je bilo ratno stanje u celoj zemlji zbog agresije NATO-a na našu zemlju, a ne NATO intervencije.
Svedoci smo svi da nam skoro dve godine nedostaje zakon o javnom informisanju što prouzrokuje dosta teškoća i problema u oblasti informisanja. Dugo se govorilo o ovom zakonu, dugo se radilo na pripremama ovog zakona i prirodno je bilo očekivati da dobijemo valjan i sveobuhvatan tekst, koji će regulisati sve u oblasti javnog informisanja.
Dobili smo, po meni, samo ideološki zakon koji može sadržati elemente podobnosti informacije. Međutim, zna se da informacija može da bude istinita ili neistinita, ali ne može nikako da bude podobna i nepodobna. To je bilo u vreme Broza i komunista, pa kada se pojavila neka informacija koja nije odgovarala, nepodobna, onda su se komiteti angažovali da tu novinu ili taj list građevinskim kolicima pokupe samo da ne stignu informacije do građana. Valjda nećemo nekim odredbama u ovom zakonu uvoditi podobne i nepodobne informacije.
Na ovakvo razmišljanje naveo me je član 3. u stavu 1. odnosno jedna sintagma - sa pažnjom primerenom okolnostima. Šta se podrazumeva ovim rečima? Znači, to su posebne okolnosti o kojima novinar i urednik moraju da vode računa. Potpredsednik Vlade Korać je nešto o tome govorio, da su to neke posebne okolnosti kada novinari žure da napišu informaciju, da predaju tekst i tome slično.
Pošto sam dugo godina radio ovaj posao, jeo novinarski hleb, mogu da kažem da se odgovornost novinara i glavnog urednika u izvesnoj meri razlikuje. Glavni i odgovorni urednik ne mogu da proveravaju informacije. Novinar je taj koji sazna informaciju, proverava, utvrđuje činjenice i plasira informaciju, tako da moramo da razlučimo pitanje odgovornosti novinara i urednika.
Što se tiče ove sintagme - primereno okolnostima, ako zbog posebno hitnih okolnosti novinar mora da objavi vest ili izveštaj, te okolnosti ga ne mogu sprečiti da da kasnije osvrt, analitički tekst, komentar ili slično.
Po meni je takođe apsolutno neprihvatljiv stav 2. člana 13. koji se odnosi na pitanje osnivača javnog glasila. Po ovome svi imaju pravo da osnuju javno glasilo, čak i stranci, osim države i državnih institucija. Mislim da mora negde da se zaštiti državni interes.
Posebno pitanje je tzv. zabrana govora mržnje. U ovoj odredbi mislim da nema ništa novo osim teksta - "zbog njihove seksualne opredeljenosti." Ali istovremeno nije ovim predlogom zabranjen govor mržnje prema pripadnicima drugih političkih stranaka. Dakle, prema Predlogu ovog zakona više su od govora mržnje zaštićeni homoseksualci ili lezbijke nego pripadnici nekih drugih stranaka.
Oblast koja reguliše pravo na odgovor i pravo na ispravku mislim da je daleko sažetije i konciznije data u ranijem zakonu i zato mislim da je ovo obrazloženje mnogo rastrzano, mnogo neprecizno i treba zadržati odredbu iz ranijih zakona.
Što se tiče člana 32, tu se reguliše pravo da novinari mogu slobodno organizovati profesionalna udruženja i to je sasvim u redu. Međutim, mislim da je neophondo dodati novi stav i obavezati udruženja novinara da sačine, odnosno da imaju svoj kodeks koji će sadržati pravila i ponašanja rada. Čak mislim da te odredbe u novinarskom kodeksu mnogo više obavezuju i moralnije utiču na novinare kao profesionalnce nego pojedine odredbe zakona. Zato mislim da bi trebalo prihvatiti amandman SPS-a, koji smo podneli na ovaj član, da bi dopunili tekst ovog zakona.
Poslednje što bi hteo da sugerišem i iznesem, to je član 100. Predloga zakona. Ovim članom pobrojani su svi zakoni koji prestaju da važe stupanjem na snagu ovog zakona. Dakle, ovaj zakon pokušava da zameni i preuzme kompletnu materiju iz čitavog sistema javnog informisanja, a s obzirom da je manjkav u nekim oblastima, neće biti zakona po kome će se moći osnivati novo glasilo. Dakle, stvara se vremenski vakuum i eliminiše pravo registrovanja novih glasila. Mislim da moramo naći modus da ovaj vakuum eliminišemo.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a posle njega Miloš Nešović.
...
Srpska napredna stranka

Branislav Blažić

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodi, pred nama je zakon o javnom informisanju, koji bi trebalo da pokaže stepen demokratizacije društva, ljudskih sloboda, građanskih prava i što je najkomičnije ili tragičnije, kako već hoćete, donosimo ga u uslovima potpune blokade građanskih prava i sloboda - u uslovima vanrednog stanja. Donosimo ga kada nema prenosa skupštinskih zasedanja, kada je potpuni mrak u medijima u Srbiji.
Ovde je neko rekao da je bolji bilo kakav zakon nego nikakav. Mi smo imali u suštini vrlo dobar zakon o javnom inormisanju. On je kritikovan kao represivan od onih koji su želeli da dobijanjem para iz inostranstva mogu da plate i pričaju šta hoće i pišu o sopstvenoj državi, sopstvenom narodu, u uslovima preteće agresije NATO-pakta. Imali smo taj zakon i ukinuli smo ga početkom 2000. godine. Dve godine mi nemamo nikakav zakon.
Danas nam se ovde nudi drugi zakon, ali u suštini javno informisanje, koje danas imamo u Srbiji, pre svega se zasniva na medijskoj i političkoj manipulaciji masa. Da li će ovaj zakon to promeniti? Svakako da neće, zato što su dva razloga koja tu postoje. Jedan je što ovaj zakon očigledno Vladu previše ne interesuje, evo gospodin Korać je sada stigao, a gospodin ministar ima Odbor za zaštitu Sremskih Karlovaca. Važniji je Odbor za zaštitu Sremskih Karlovaca od zakona o javnom informisanju, a potpisao ga je zakon Dušan Mihajlović, ministar policije. Nešto o slobodi tu veliko ne može biti reči.
Dva su razloga zbog čega je javno informisanje na neki način politička manipulacija masama u našoj zemlji. Jedan razlog je što su novinari, pre svega zbog para, često skloni da svoje mišljenje podrede tuđem mišljenju i za svoje mišljenje da idu u centre političke moći. Ti nvinari svakako pljuju na svoj novinarski kodeks, ne zaslužuju da se bave ovom profesijom.
Drugi razlog što mislim da je danas na delu medijska manipulacija jeste to što imamo vrlo velike pritiske političkih moćnika na medije. Situacija je apsurdna, privatni mediji su najviše režimski u našoj zemlji. Mi imamo Pink i BK televiziju koji su fantastično režimski. Imamo Pink koji snima rušenje mafijaškog tržnog centra u Šilerovoj ulici, pokazujući da se on ruši zbog toga što je bespravno građen, a koliko nam je poznato i Pink je bespravno građen.
Međutim, kada je u pitanju manipulacija i korišćenje tog medija u političke svrhe onda nije bitno da li je bespravno ili pravno izgrađen. Prema tome, suština u ovom poređenju i merenju da li ćemo doneti zakon, jeste da merimo da li su prava o javnom informisanju važnija od prava ličnosti da se zaštiti od klevete, od dezinformacija i mi sada omogućavamo prevagu na tu stranu da je važnije imati informisanje.
Sve bi to bilo u redu, kada bi to javno informisanje stvarno bilo istinito i pravovremeno. Međutim, mi to u Srbiji, s obzirom na potpunu politizaciju prostora, ne samo medijskog, nego ukupnog prostora Srbije, još dugo, dugo nećemo imati.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Miloš Nešović.

Miloš Nešović

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade Republike Srbije, svoju diskusiju o zakonu o javnom informisanju počeo bih od razloga za njegovo donošenje po hitnom postupku, koje je predlagač ponudio, navodeći u prvom redu aktuelni trenutak u kome se Republika Srbija našla nakon ubistva predsednika Vlade i uvođenja vanrednog stanja, kojim su propisana i određena ograničenja i u sferi javnog informisanja.
Namera je, kako stoji u pomenutim razlozima, da bez odlaganja otpočne oblikovanje demokratskog pravnog ambijenta, kako bi se predupredilo dalje produbljivanje haosa u medijskog sferi i sprečilo nastajanje daljih štetnih posledica po građane.
Ovakva konstatacija upućuje na zaključak da upravo aktuelna vlast, Vlada i resorno ministarstvo, snose ogromnu odgovornost za haotičnu medijsku sferu, kao i za nepobitnu činjenicu da smo u ovom trenutku, najblaže rečeno, na minimumu uslova u našem javnom informisanju, koji bi mogli da podstiču i demokratske procese.
Sve što je u ovoj iznetoj važnoj oblasti društvenog života aktuelna vlast do sada učinila jeste donošenje Zakona o prestanku Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine, što znači da je vlast za više od polovine svog mandata u ovoj oblasti učinila malo čega vrednog.
I kada se konačno pristupilo pravnom uređenju ove oblasti, najavljenom još pre dve godine, za koje je SPS apsolutno - za, čini se to u uslovima vanrednog stanja, po hitnom postupku, i na sednici bez TV prenosa. Ta činjenica, hteli mi to da priznamo ili ne, u znatnoj meri devalvira namere za uspostavljanjem pretpostavki stvaranja i razvoja demokratskog i otvorenog društva. No, to je samo segment naše jednostrane medijske sfere, gde je pluralizam ideja, mišljenja i interesa zamro, a bez široke demokratizacije odnosa, nju teško može da promeni i mnogo kvalitetniji zakon nego što je ovaj, ponuđen narodnim poslanicima na usvajanje.
Jasno je u vezi sa tim da je aktuelna vlast, odnosno tesna većina u ovom parlamentu, pred velikom odgovornošću i kad je javno informisanje u pitanju. Očigledno je da će tek buduće vreme, da ne kažem prvi dani posle ukidanja vanrednog stanja, pokazati koliko je istinski privržena članu 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, na njega se u Predlogu zakona poziva, a on predviđa pravo svakoga na slobodu informisanja.
Pitanje je koliko je vlast spremna za takav zaokret, ako je ogroman broj medija, zbog velikih pritisaka, odustao od borbe za otvoreno i konkretno tržište i bez otpora prihvatio cenzuru i autocenzuru.
Ili na primer, može li se zamisliti naša realnost uz primenu člana 36. Predloga zakona o javnom informisanju, da se u javnom glasilu niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravosnažne odluke suda ili nekog nadležnog organa.
Neko će reći - ko bude kršio zakon, biće kažnjen. To bi bilo u redu da je realnost danas (ne mislim samo na uslove vanrednog stanja) sasvim drugačija, zbog činjenice da je postala praksa da mediji, skoro bez izuzetka, unapred presuđuju, stavljajući se otvoreno u službu vlasti, odnosno partija i stranaka koje u njoj participiraju.
Posebno je učestala i zabrinjavajuća pojava da u tome prednjače najviši državni funkcioneri, ministri i drugi članovi Vlade, partijski portparoli, što mediji bez ikakve selekcije objavljuju. Zato sam skeptik da će ovaj zakon u uslovima otvorenih pritisaka na medije biti značajniji podsticaj razvoju demokratskih procesa, kao i visokoprofesionalnog i odgovornog novinarstva.
Moje mišljenje je da je trenutna pozicija medija mnogo lošija nego npr. 5. oktobra 2000. godine. O pluralizmu interesa u prilozima koji se štampaju i emituju, da i ne govorim. Argumente za takvu tvrdnju nalazim i u sve učestalijim izjavama naših najviših predstavnika Vlade, da je stanje u medijima dobro, odnosno konačno dobro, čime se hoće valjda reći po meri i u interesu vlasti, odnosno nacionalnih i državnih interesa.
Rekao bih da stanje nije dobro i zbog činjenice da vlast preterano hvali medije, naravno ne samo zbog toga. Ako je pre 5. oktobra bilo državnih, odnosno režimskih medija, a bilo ih je, i tu se obično pominju RTS, "Politika", "Borba", Pink Televizija, BK i možda još poneki, u to vreme je bilo mnogo više tzv. opozicionih i samozvanih slobodnih. To je svima dobro poznato.
Kakvo je stanje danas; što se tiče informativnih emisija državnih i lokalnih radio i TV stanica, kao i priloga u štampi, kao da ih pravi urednik i nekoliko novinara. Autorske tekstove zamenila su saopštenja, gosti na lokalnim i državnim TV stanicama su isti, potpredsednici Vlade i ministri, ista pitanja, isti odgovori, sve je uniformisano i strogo kontrolisano.
Drugo, različito političko mišljenje je sve ređe, i kada se i čuje, prezentira se tako da se njime ne kaže ništa značajno, ili da se potpuno dezavuiše i kompromituje politika suprotna vladajućoj.
Neretko se stiče utisak da su i uslovi ratnog stanja 1999. godine, u vreme NATO agresije na našu zemlju, bili liberalniji od sadašnjih, što nije samo posledica vanrednog stanja, već opštih uslova i trendova u svim oblastima. Naravno, i u sferi javnog informisanja.
U takvoj atmosferi, lični stavovi i interesi poistovećuju se sa nacionalnim i državnim, što većina medija, naročito onih najuticajnijih, podržava i afirmiše. Upravo zato bi bilo u interesu svih da se ovim zakonom i suštinski obezbede uslovi da niko ne može imati monopol na objavljivanje ideje, informacije i mišljenja u javnom glasilu.
Kao i drugi poslanici SPS-a, pokušaću da amandmanima ovaj zakon učinim kvalitetnijim, ali u načelnoj raspravi želim da istaknem da onemogućavanje raznih vidova političkih pritisaka i progona političkih protivnika mora da nađe svoje mesto u zakonu o javnom informisanju, da upravo mediji ne bi bili instrument obračuna vlasti sa političkim neistomišljenicima, da zakon u grupe lica protiv kojih je zabranjeno objavljivanje različitih informativnih sadržaja što podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje zbog pripadanja nekoj rasi, veri, naciji itd, uvrste i pripadnike političkih organizacija.
Smatram to neophodnim, jer je obračun sa političkim neistomišljenicima u medijima prisutan u izuzetno visokom stepenu i obimu. Ako ništa drugo, vlast to treba da prihvati zbog sebe same, da sutra, kada bude opozicija, bude u boljoj poziciji. Mislim da se možemo složiti sa činjenicom da su novinari nedovoljno zaštićeni u Predlogu zakona o javnom informisanju.
Na primer, naglašena su prava tužioca da traži zabranu lista, zaštićeni su oni o kojima se piše, ali ne i novinari, poslodavci i drugi koji prave novine i emisije. Takođe se bojim da je ova izuzetno važna oblast prenormirana, tako da će nam trebati specijalni tužioci da rade po novom zakonu o informisanju, kao što imamo i sudije i tužioca zbog organizovanog kriminala.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Dragan Ljubojević.

Dragan Ljubojević

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, postavlja se pitanje zašto Vlada u ovom momentu, kada je u Srbiji uvedeno vanredno stanje, predlaže Narodnoj skupštini usvajanje zakona o javnom informisanju, kada pred polupraznom salom i bez TV kamera raspravljamo o jednom izuzetno važnom zakonu koji reguliše oblast javnog informisanja. U savremenom društvu je to izuzetno značajna oblast i moćno oružje, pre svega u političkoj borbi.
Vlada u obrazloženju kaže da je od ukidanja prethodnog zakona, u februaru 2001. godine, u ovoj oblasti vladao haos. Postavlja se pitanje zašto se čekalo preko dve godine da u skupštinsku proceduru uđe zakon o javnom informisanju. Kada se pažljivo pročita i pogleda ovaj zakon, on ne sadrži ništa novo. Jedan deo odredbi ovog zakona je preuzet iz starog zakona, nešto je prepisano iz nekih međunarodnih konvencija, neki članovi su sklepani s brda s dola, tako da ni na šta ne liče. Dve godine bez regulative u ovoj oblasti bilo je dovoljno da izvršna vlast disciplinuje gotovo sve medijske kuće u Srbiji, prvenstveno elektronske, TV i radio stanice, a potom i štampane medije.
Ono što nije uspela da uradi u periodu haosa, odnosno bezakonja, bilo je nekoliko medija koje nije držala pod svojom kontrolom i koji su imali snage da povremeno, periodično objave nešto što ne ide u prilog aktuelnoj vlasti, uspela je da disciplinuje u ovom periodu vanrednog stanja, tako što je neke novine i televizije zabranila, a neki mediji su podlegli pritiscima i počeli su i oni da pišu, objavljuju i informišu javnost na onaj način na koji su to radili svi mediji 2001. i 2002. godine disciplinovani od strane Biroa za komunikacije, odnosno od strane izvršne vlasti.
Vi u članu 2. zakona kažete da "niko ne sme, ni na posredan način, da ograničava slobodu javnog informisanja". U daljem tekstu zakona ne predviđate nikakvu sankciju za onoga ko prekrši ovu odredbu zakona. Postavlja se pitanje koja je svrha ovog člana? Suština je da je on deklarativan i da je pitanje da li će se i na koji način primenjivati, odnosno kako će biti sankcionisani prekršitelji člana 2. stav 3. ovog zakona.
Imali smo prilike do sada u praksi da vidimo da se to radilo, pre svega od strane izvršne vlasti. Urednicima gotovo svih značajnijih medija je poznato šta je 12. marta na sastanku u Vladi Srbije, kada su pozvani povodom potpisivanja Naredbe o vanrednom stanju, glavnim i odgovornim urednicima najznačajnijih medija, pre svega u Beogradu, rekao, ne znam u kom svojstvu, Vladimir - Beba Popović.
Zatim, postavlja se pitanje na koga se odnosi član 9, koji kaže: "Nosiocima državnih i političkih funkcija su ograničena prava na zaštitu privatnosti". Šta podrazumevate pod državnim i političkim funkcionerima? I suviše je širok termin. Da li se to odnosi samo na izvršnu vlast, na direktore javnih preduzeća, na članove upravnih odbora javnih preduzeća, na narodne poslanike, da li su oni državni funkcioneri, da li se odnosi i u kom stepenu na funkcionere političkih stranaka, da li se odnosi na predsednike parlamentarnih stranaka ili svih stranaka u Srbiji, da li se odnosi na članove nekih organa političkih stranaka? Ovim zakonom, praktično, vi dajete mogućnost sredstvima javnog informisanja da pišu šta god hoće o opozicionim političarima, jer ste nekim ranijim izmenama zakona, pre svega o ministarstvima, dali velika ovlašćenja Ministarstvu za kulturu i medije, kako ste ga nazvali, zabranili i suzili mogućnost da pišu o aktuelnoj vlasti, a i sama činjenica da ste najavili formiranje, ne znam da li je formirana, komisije da ispita pisanje o bivšem premijeru Zoranu Đinđiću unazad dve godine, praktično je signal svim medijima u Srbiji da ništa, apsolutno ništa ne smeju da pišu ni o jednom prdstavniku vlasti u Srbiji, jer danas, sutra, prekosutra, može neko da ispituje njihov rad, njihovo pisanje i njihovo ponašanje u periodu od unazad jednu, dve, tri, pet, deset godina.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Sreten Mitrović. Poslanička grupa SPS ima na raspolaganju šest minuta.

Sreten Mitrović

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nakon dve godine od ukidanja, konačno je pred nama novi zakonski tekst koji je predložila Vlada Republike Srbije po hitnom postupku.
Predlog zakona o javnom informisanju je vrlo loš, autokratski. Pojedine odredbe su toliko kontradiktorne da se ni amandmanima ne mogu popraviti, za šta je dokaz veliki broj amandmana. Ovako ozbiljan zakon, u kome treba da se reguliše veoma važna oblast društvenog života, nikako ne bi smeo da se nađe na dnevnom redu za vreme trajanja vanrednog stanja u zemlji.
Predlog zakona ne reguliše čitavu paletu medijskih činilaca koji su sastavni deo medijskog prostora, nije do kraja razrađen i ne sadrži sve elemente koji treba da regulišu odnose u medijskoj sferi. Zakon se ne bavi javnim glasilima i novinarima, već zaštitom onoga ko je na vlasti. Polazeći od principa da su otvorenost i transparentnost poseban vid pružanja javnih usluga, nigde nije navedena obaveza da rad državnog organa mora da bude javan, odnosno ovim predlogom zakona se ne obezbeđuje javnost rada kao jedna od osnovnih demokratskih obaveza i prava.
Demokratske i odgovorne vlasti imaju dužnost da svim građanima omoguće da ostvare pristup pravim informacijama i zaštitu njihovih ličnih podataka. Građani treba da u sredstvima javnog obaveštavanja izražavaju i objavljuju svoja mišljenja, jamči se sloboda štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja. Izdavanje novina i javno obaveštavanje drugim sredstvima treba da bude dostupno svima.
Zakon ne štiti novinare i novinarsku profesiju. Nigde ne postoji šta je novinar, njegova uloga i njegova prava, da li je ovim zakonom svim novinarima obezbeđeno pravo da dođu do istinitih informacija i pravovremeno, argumentovano i efikasno ih proslede građanima.
Zaštita podataka o ličnosti, kao deo zaštite osnovnih prava i sloboda pojedinaca, naročito prava na privatnost, u članu 42. reguliše se kao zaštita informacija iz privatnog života, ali se zaštita privatnosti negira i eliminiše u članu 44, a posebno u tačkama 2) i 3), gde se otvara mogućnost za povredu privatnosti po nečijem nahođenju. Jer ako je lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacija, postavlja se pitanje koje je to ponašanje, ko procenjuje povod za objavljivanje informacije koja povređuje privatnost.
U kontekstu zabrane govora mržnje, moram da naglasim da smo mi na Kosovu i Metohiji suočeni sa nezamislivim stepenom govora mržnje u medijima na albanskom jeziku prema Srbiji i srpskom narodu. S obzirom da se vi deklarišete kao demokratska vlast koja ima veliku podršku međunarodne zajednice, neophodno je da zatražite doslednu primenu evropskih standarda radi suzbijanja te mržnje u albanskim medijima. Hvala.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Vladimir Garčević, a posle njega narodni poslanik Toma Bušetić.