Reč ima narodni poslanik Predrag Mijailović Lune.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, poštovana predsedavajuća, Predlog zakona o planiranju i izgradnji jeste jedan od najvažnijih sistemskih zakona, a pogotovo imajući u vidu da stupanjem na snagu ovog zakona prestaju da važe četiri zakona koji su regulisali ovu oblast.
Donošenjem ovog zakona trebalo bi da se uklone sve zakonske barijere za investicije u ovoj oblasti. Pokretanje građevinske operative izgradnjom kuća, stanova, puteva, infrastrukture pokreće se privreda cele zemlje i to su u stvari prave reforme. Ciljevi ovog zakona u svakom slučaju ne mogu se osporiti. Ima pozitivnih ciljeva. Imajući ovo u vidu, čudi me zašto je Vlada stavila u skupštinsku proceduru ovako važan zakon, a nije pripremila pravni ambijent kako bi ovaj zakon bio sprovodljiv u praksi.
Ponuđeni predlog zakona suprotan je važećem Ustavu Republike Srbije. Stav DSS jeste da nijedan sistemski zakon ne treba donositi dok se ne donese novi ustav Republike Srbije.
Samo donošenjem novog ustava možemo da raskinemo sa starim sistemom i da počnu prave, istinske reforme, jer su tako učinile sve zemlje u tranziciji, pogotovu one koje su donele prave reforme i sprovele tranziciju do kraja, iz čega se logično nameće zaključak da se odlaganjem donošenja ustava odlažu i reforme.
Zato poslanici DSS neće glasati za ovaj zakon i predlažu da se ovaj zakon povuče iz procedure. Da je racionalan i jedini pravi predlog DSS da se zakon povuče iz procedure, navešću nekoliko razloga.
Pošto zakon nema ustavnog utemeljenja, samim tim ne može dati ni pravnu sigurnost investitoru, a bez pravne sigurnosti nema ni investicija, a svrha ovog zakona jeste da pospeši investicije, da se dovedu investitori iz inostranstva i investitori iz zemlje. Jednostavno, definitivno moramo početi da mislimo na dugoročno investiciono planiranje u našoj zemlji, tako da ne možemo odmah prvog dana po stupanju zakona na snagu dovesti u zabludu investitore, da imaju pravnu sigurnost, a nemaju; samo će se pojedini investitori prevariti i, znači, investicija neće biti.
Recimo, imamo primer koji bi zakonom, po mom mišljenju, trebalo da se reguliše, a to su nivoi različitih nadoknada za građevinsko zemljište. Nemamo podelu prema nameni - stambena;poslovna;industrijska - zona. To smo prepustili lokalnoj samoupravi, lokalna samouprava će nekim podzakonskim aktom naplaćivati za poslovni prostor npr. dva do tri puta veće cene kao nadoknadu za građevinsko zemljište, što nije pravično, jer poslovni prostor će kasnije dati državi kroz porez na promet, kroz zaposlenost itd.
Mi moramo definitivno početi da na logičan ekonomski način razmišljamo.
Da je ovaj zakon jednostavno neprimenjiv, uzmimo kao primer član 19. stav 4, gde prostorni plan područja posebne namene donosi Vlada Republike Srbije, odnosno skupštine autonomnih pokrajina za područje autonomnih pokrajina, na predlog agencije.
Ako smo se dobro dogovorili i ako će se to poštovati, negde u avgustu očekujemo novi ustav Republike Srbije; on će biti najverovatnije decentralizovan po tipu regiona, znači izrada planskih dokumenata, odnosno prostorno planiranje biće preneto u nadležnost regiona. Samim tim ovaj član biće protivustavan. Recimo, sam termin - javno građevinsko zemljište sadašnji Ustav ne poznaje i ne možemo ga imati kao kategoriju, tako da predlagač pokušava da bude ustavotvorac i da kategoriše novu ustavnu kategoriju javnog građevinskog zemljišta.
U članu 70. opštini se daje pravo da neizgrađeno zemljište može proglasiti javnim dobrom, odnosno za građevinsko zemljište, znači može se izuzeti iz poseda korisnika. To je u redu, ali nema principa na osnovu čega se to izuzima. Jer mora opština ili ovaj zakon da kažu šta je to opšti interes.
Ako to ne urade, ovaj član može biti zloupotrebljen, tako da to može biti jedna vrsta nacionalizacije privatne svojine, a mi znamo da privatna svojina jeste jedno od ljudskih prava.
U predloženom tekstu nisu jasno razgraničena i precizno definisana pojedina svojinska ovlašćenja na javnom i ostalom građevinskom zemljištu, što je neophodan preduslov da bi se izbegle proizvoljnosti i zbrka u tumačenju i primeni zakona.
U članu 79. se naizgled za deo zemljišta u državnoj svojini (gradsko građevinsko zemljište) otvara mogućnost vraćanja u režim svojine ranijeg sopstvenika. Međutim, ovakva, gotovo istovetna mogućnost, preuzeta je iz postojećeg zakona, a nije dala u praksi nikakve rezultate, jer su sudovi zauzeli stav da se zemljište koje je postalo državno po osnovu nacionalizacije ne može po ovom osnovu vratiti u raniji režim svojine. Evo još jednog dokaza da smo prvo morali napraviti ustav, pa tek onda donositi ovaj zakon.
U članu 84. predviđa se da na neizgrađenom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja ima raniji sopstvenik ili njegov sledbenik. To je načelno dobro rešenje i predstavlja značajnu promenu u odnosu na važeći zakon. Međutim, problem nastaje onda kada se ovaj član dovede u vezu sa članom 81. i članom 82. koji daju opštini pravo da građevinsko zemljište u državnoj svojini može dati u zakup. Ovim je, dakle, samo drugim rečima ipak dato pravo raspolaganja opštini.
Postavlja se pitanje - kako je moguće dati pravo raspolaganja opštini i korisniku zemljišta pravo korišćenja? U čemu se sastoji pravo raspolaganja ustanovljeno u korist korisnika zemljišta, ako je opština u prilici da kroz davanje zemljišta u zakup, zapravo i faktički oduzme zemljište od korisnika, a potom ga dodeli drugom licu? Pri tome se uopšte ne reguliše postupak i način, niti utvrđuje pravo na naknadu za zemljište koje se, praktično, oduzima od korisnika i daje drugom licu. Moramo se jednom svi dozvati pameti da se kuća pravi od temelja. Zato je prvo potrebno doneti ustav, a posle ustava donositi sistemske zakone.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković. Sledeći prijavljeni za reč je Stevan Kesejić.

Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pred nama se nalazi Predlog zakona koji je dugo i temeljno pripreman. U postupku izrade ovog zakona svi su mogli da uzmu učešće, da daju svoje predloge rešenja i ideje. Ministarstvo, na čelu sa gospodinom Šumarcem, imalo je sluha i zato danas imamo Predlog zakona koji je za svaku pohvalu.
Naime, predlagač je kroz Predlog zakona ostvario očiglednu intenciju, koja je sigurno nesporna među svim poslaničkim grupama, a to je da se stimuliše izgradnja kao svojevrstan zamajac privrednog razvoja, da se stimulišu strane investicije, a posebno domaći potencijali kroz tržište na kome će učestvovati svi subjekti spremni i sposobni za utakmicu u kojoj je nagrada poslovni dobitak za preduzetnike i opšti napredak za naše društvo.
Svoju nameru predlagač je ostvario kroz sledeće: umesto više desetina propisa, što zakona, što podzakonskih akata, cela materija se uređuje jednim zakonom. To je za svaku pohvalu, jer je i ideja zakonodavca da materija bude kodifikovana. To je olakšanje za svakoga i svako će to pozdraviti, izuzev onoga koji, kako bi naš narod rekao, voli da lovi u mutnom. Olakšanje je za one koji primenjuju zakon, kao i za one koji ostvaruju svoje pravo po njegovim odredbama, jer je jasno da je na jednom mestu utvrđena procedura, prava, obaveze i odgovornosti. Zakonodavac treba da je konzistentan i koncizan, a to ovom prilikom jeste.
U ovom zakonu su procedure značajno pojednosavljene. One su u skladu sa uporednom praksom. Urbanistički planovi će se sprovoditi brzo i jednostavno, uz obavezu administracije da poštuje vrlo kratak rok od samo osam dana za izvod iz urbanističkog plana. Kad ovom aktu dodamo idejni projekat i, naravno, dokaz o raspolaganju zemljištem, podnosi se zahtev na koji se odgovor mora dobiti u roku od samo 15 dana. Pozitivan odgovor je odobrenje za izgradnju. Na osnovu odobrenja za izgradnju pristupa se izgradnji objekta.
Imajući u vidu da je dosadašnji postupak izdavanja građevinske dozvole podrazumevao veoma komplikovanu i dugotrajnu proceduru koja je mogla trajati godinama, jasno je da je predložena izmena suštinskog karaktera. Akt kojim se dozvoljava gradnja nije više otežavajući faktor ili možda čak i palarizator legalne izgradnje i svojevrsni generator bespravne gradnje, već jednostavno i efikasno dostupan akt koji obezbeđuje učešće države u meri koja je neophodna radi zaštite opšteg interesa, ali istovremeno i interesa svih onih subjekata koji u bilo kojoj ulozi učestvuju u postupku izgradnje.
Građevinsko zemljište je podeljeno na javno i ostalo građevinsko zemljište, koje može biti u svim oblicima svojine. Ovde je predlagač pokazao smisao za ono što nas čeka i time što je omogućio bivšim vlasnicima da mogu izvršiti prenos prava korišćenja neizgrađenog građevinskog zemljišta, legalno, bez dovijanja, neoverenih ugovora, ali i trećim licima, koja to pribavljaju bez straha, jer je to sada legalan posao uređen zakonom. Zakon je u ovom domenu tako koncipiran da je potpuno kompatibilan sa promenama koje će u ovoj oblasti, nesporno, doneti promena Ustava Republike Srbije.
Predlog zakona nedvosmisleno afirmiše izgradnju. To se čini rešenjima iz čl. 77. i 78. koji se odnose na plaćanje naknade za korišćenje i prihvaćenim rešenjem iz amandmana poslanika Nade Kolundžije, kojim se utvrđuje plaćanje naknade prema najvećem planom dozvoljenom indeksu izgrađenosti.
Ovakvim rešenjem se motivišu vlasnici objekata, odnosno korisnici zemljišta da privedu zemljište nameni ili ga ponude na otkup opštini radi privođenja nameni. To je način da se prevaziđu dugotrajni i često na neuspeh osuđeni pokušaji rešavanja imovinsko-pravnih odnosa kako bi se pristupilo izgradnji i realizacija onoga što je planovima predviđeno.
Izgradnja se afirmiše rešenjem iz člana 86. koji predviđa jasne rokove u kojima se mora započeti i završiti izgradnja objekta, odnosno zemljište privesti nameni. Danas imamo situaciju da su čitavi blokovi, rešenjem od pre 5, 6, 10 godina, povereni raznim subjektima radi izgradnje. Čitavi veleposedi, nažalost, nisu privedeni nameni zbog nemarnosti, nesposobnosti ili nekog sličnog razloga koji ne opravdava. Direktni gubitnik u ovoj situaciji je opština, odnosno grad, odnosno društvo i naša država, jer se blokira izgradnja i privođenje zemljišta planiranoj nameni. Posebno je značajno prihvatanje amandmana kojim se onemogućuje dugotrajno sporenje po odluci opštine, odnosno grada, odnosno ministarstva.
Predlog zakona predviđa i daleko efikasniji sistem za borbu protiv bespravne gradnje. Bespravna izgradnja se obesmišljuje i to dvostruko.
Prvo, daleko jednostavnijim i dostupnijim procedurama za izgradnju i to od izrade planskih dokumenata do izdavanja odobrenja za izgradnju. Ako su nedostatak planskih dokumenata i ekstremno komplikovane procedure bile generator bespravne izgradnje i kakvo-takvo opravdanje za istu, ovim rešenjima to više ne stoji.
Drugo, nadležni organi dobijaju jasne i efikasne instrumente za suzbijanje bespravne izgradnje, izbegavanjem dugotrajne i komplikovane procedure tretiranja bespravne izgradnje u upravnom postupku, koji je apsolutno neprimeren za bespravne graditelje.
Prihvaćenim amandmanima na čl. 141, 145. i 155. bespravni graditelji se tretiraju na način koji priliči ozbiljno organizovanom društvu, kao i društvenoj opasnosti koja predstavlja ovakav vid sada već inkriminisanog ponašanja.
Ovaj predlog zakona posebno insistira na odgovornosti. To je veoma važno. Deo problema u ovoj oblasti je nastao zato što se nije znalo ko je za šta odgovoran i kakve sankcije za svoju odgovornost snosi. Odgovornost kao princip u ovom zakonu je konsekventno sprovedena i to od odredbi koje se odnose na inženjersku komoru, pa do odredbi 9. i 10. glave koje se odnose na postupanje ovlašćenih lica, kao i krivične sankcije, privredne prestupe i prekršaje.
To je neophodno da bi se zaštitila prava građana, ali naravno i opšti interes. Smatram, dakle, da je pred nama nesporno dobar zakon, međutim, mnogo je posla, posebno na izradi planskih dokumenata, moramo razgraničiti javno i ostalo građevinsko zemljište, a za nas u Beogradu posebno je važno da na adekvatan način utvrdimo kako ćemo primenjivati odredbe ovog zakona i posebno razgraničenje, imajući u vidu odredbe 95. člana ovog zakona koji vrši podelu nadležnosti.
Ta podela nadležnosti je veoma važna, zbog toga što je to istovremeno jasna podela odgovornosti.
Možemo očekivati da će ovaj zakon inicirati jedan mali "Nenj deal" u Srbiji, zamajac koji masovna izgradnja daje za komplementarnu industriju i to već delom u ovoj građevinskoj sezoni, a sigurno naredne građevinske sezone.
Značaj ovog zakona je veliki, kvalitet koji on donosi takođe, ali je velika i naša odgovornost u njegovoj primeni.
Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Stevan Kesejić, poslanička grupa SRS, zatim narodni poslanik Golub Rajić, poslanička grupa SPS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o planiranju i izgradnji koji smo čuli ovde od predlagača smatram do sada jednim od najlošijih zakona koji je ovde parlament mogao da čuje.
Iz tih razloga i još drugih koje smo ovde već čuli, poslanička grupa SRS nije uložila amandmane na ovaj zakon. Slušajući predlagača, gospodina ministra, da će, evo, donošenjem ovog zakona biti veoma velika invazija stranog investitora u našu državu, prosto sam se uplašio. Uplašio sam se, jer me to vraća u neka davna vremena 18. veka kada je obećana ona zemlja na divljem zapadu i kada su svi jurnuli na znak jednog od vođa tih što je trebalo da zaposednu određene teritorije, da će nas bukvalno pregaziti.
Međutim, kada sam pročitao ovaj zakon i došao do člana 70. u ovom zakonu, onda sam video da je ovde izvršeno reteriranje. Naime, brzo smo stigli na početak 20. veka, tačnije rečeno pedesetih godina, kada je, doduše mimo zakona, vršena eksproprijacija koja je i ovim zakonom sada predviđena. Nikakve razlike ovde nema između tadašnje eksproprijacije i sadašnje koja je regulisana ovim zakonom. Ono što je suština i što SRS smatra da neće biti primenljivo ovim zakonom, to je da se prenesu nadležnosti opštinskim lokalnim samoupravama, koje neće moći i zbog stručnosti, a i zbog finansijske nemoći da sprovode ono što je ovim zakonom predviđeno.
Naime, bilo bi jako lepo da se izvrši decentralizacija. Međutim, ovo je samo jedna floskula i lepa želja, ovo se ne može ostvariti, pre svega, imajući u vidu tešku ekonomsku situaciju u većini opština u Srbiji.
Članovi 44. i 89. govore o nadležnosti opština; one treba da ažuriraju katastarske podloge, zatim da obezbede ažuriranje u određenom roku katastarskih podloga i ukoliko nisu u mogućnosti, to će uraditi ministarstvo nadležno za poslove urbanizma o trošku opštine.
Takođe, u članu 89. odnosno 168. opština, odnosno grad, ima rok od 18 meseci da donese prostorni plan.
Zaista ministre ne znam koja u ovom trenutku opština ima mogućnosti da to učini. Imajući u vidu da nije stvoren ni politički, ni demokratski ambijent za tako nešto, smatram da opštine neće biti u mogućnosti da to urade, pa će te obaveze morati da izvršava agencija, odnosno Vlada, nadležno ministarstvo koje se ovde zakonom i obavezuje.
Na taj način stvaramo monopol, imaće ga Vlada, a mislim da bi bilo bolje da smo mogli da kontrolišemo urbanističku mafiju, da je sprečimo u onome što je činila i na taj način, pa bi mogli da dovedemo ove sve zakone u sasvim normalniji ambijent koji priliči i ekonomskim, i demokratskim i političkim uslovima u našoj državi.
Smatram da je ovde samo zamena imena, da će se sada urbanistička mafija zvati nekim drugim imenom, a ne mislim da će to biti mafija, ali će imati nadležnosti koje je mafija otimala od države. Iz tih razloga smatram da ovaj zakon, zaista brzopleto donesen u vanrednim uslovima, trebalo bi da povučete i da zaista uzmete u obzir i druge stručnjake, sem one sa kojima ste komunicirali i koji su to predlagali, i da se donese zakon primereniji za naše trenutne političke, ekonomske i društvene uslove. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Golub Rajić, poslanička grupa SPS, zatim narodni poslanik Branimir Trajković, poslanička grupa DSS.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na dnevnom redu sednice Narodne skupštine Srbije, koja je zakazana tako da nismo imali prilike da podnesemo amandmane, jeste Predlog zakona o planiranju i izgradnji.
Ovo je još jedan reformski, isto tako i sistemski zakon, jer se materija obuhvaćena ovim zakonom odnosi na planiranje, građevinsko zemljište, izgradnju i bila je uređena do sada u četiri zakona i kroz veći broj podzakonskih akata.
Interes je svih političkih i drugih subjekata da zakon bude što kvalitetniji i bolji. Pored svega što nudi, šteta je što nije bilo vremena da ga amandmanski još popravi i opozicija, jer donošenjem ovog zakona treba da se stvori osnov da se jednim zakonom uredi celokupna materija što po prirodi čini integralnu oblast. Činjenica je da je u ovoj oblasti puno problema i da je urbana stvarnost ružna i deprimirujuća, da tu dominiraju teškoće jednog srednjeg urbanizovanog, ali isto tako osiromašenog društva u tranziciji.
Zbog toga novi zakon mora da pođe od spoznaje nepovoljnog stanja i da racionalno i pragmatično pronađe način za promenu stanja. Mora ući u sprovođenje planova, u samouređenje prostora i naselja, u čemu su do sada bile najveće slabosti naših urbanističkih zakona.
Međutim, Predlogom ovog zakona se ne nudi kontinuitet, već suprotno, baš potpuna negacija zatečenog, potpuna derogacija važećih planova, isto tako potpuna destrukcija urbanističkih institucija, što nije dobro, jer se zatečeno stanje ne može promeniti potpunim uništenjem, već dugom rekonstrukcijom.
Nije dobro što se ovaj zakon donosi pre donošenja novog ustava Republike Srbije, a ovaj predlog je dosta suprotan načelima važećeg Ustava. Mi ne znamo kako će i šta po novom ustavu Republika uređivati u pogledu zaštite, korišćenja i uređenja prostora, koje su joj obaveze i nadležnosti i kakva je dalja podela nivoa od Republike preko regiona do lokalnih zajednica.
Suprotno važećem Ustavu, prostorni plan opštine bi trebalo da donosi skupština opštine; transformacijom gradskog građevinskog zemljišta u javno vrši se redukovanje zemljište u državnoj svojini u javne površine od opšteg interesa; dodeljuje se diskreciono pravo opštinama da preko donošenja određenih akata proglašavaju koje će se gradsko građevinsko zemljište otuđiti ili zadržati u državnoj svojini. Pozivanjem na prostorni plan prikriveno se uvodi diskreciono pravo za sve nivoe upravljanja da utvrđuju uslove pod kojima će neki investitor moći da dobije akt na osnovu koga se izdaje građevinska dozvola.
Opštinama je data mogućnost da bliže propisuju uslove o parcelaciji i izgradnji za sve objekte za koje izdaju građevinsku dozvolu, a što je legalizacija loše prakse, da se na osnovu postojećih urbanističkih planova čija je važnost istekla i na osnovu prostornog plana, a sve češće i bez urbanističkih planova, utvrđuju urbanističko-tehnički uslovi i na osnovu njih izdaje trajna urbanistička i građevinska dozvola.
Zakon treba da sankcioniše lošu praksu a ne da je legalizuje, a predloženim rešenjima se omogućava izdavanje građevinskih dozvola bez ikakvog plana na svim nivoima upravljanja, odnosno razvlašćuje se Republika od Ustavom utvrđenih prava i obaveza.
Osnovno pitanje je ko i kako, kojim sredstvima i pod kojim uslovima će uređivati najveći deo područja urbanih i seoskih naselja, posebno bespravnih, gde je zemljište u privatnoj svojini. Ako se očekuje da to građani sami organizuju, finansiraju i realizuju, čemu onda lokalni nivo upravljanja i zašto bi se trošila sredstva poreza za njegovo finansiranje. Čemu onda i legalizacija bespravno podignutih objekata i plaćanje raznih naknada i taksi.
Zaštita, organizacija i uređenje seoskih naselja i područja nisu prisutni u predloženom zakonskom tekstu. Pominjanje seoskog naselja vezuje se samo za regulacione planove, koji su po sadržaju prilagođeni potrebama i problemima urbanog naselja, a što je gore nego što je do sada bilo.
Zakonskim rešenjima se javni interes poistovećuje sa opštim, koji se utvrđuje na osnovu zakona postupkom eksproprijacije, dok kod razvijenih evropskih zemalja je praksa da se javni interes utvrđuje u procesu prostornog i urbanističkog planiranja. Učešće javnosti i različitih aktera u procesu prostornog i urbanističkog planiranja je regulisano na neprimeren način. Vremenski su sužene mogućnosti učešća u odnosu na postojeća rešenja.
Umesto da se traže rešenja za povećanje učešća i javnosti i aktera radi demokratizacije procesa planiranja, to u ovom zakonu zapravo i ne postoji u donošenju odluka o uređenju i izgradnji prostora, a što je apsolutno neprihvatljivo. Predložena rešenja imaju itenciju uspostavljanja većeg stepena centralizacije upravljanja na republičkom nivou od sadašnjeg, a što je suprotno proklamovanoj decentralizaciji i demokratizaciji političkog i državnog sistema u Srbiji.
Agenciji se daju sva ovlašćenja, tako da ona upravlja, sebi izdaje poslove, iste dva puta iz budžeta naplaćuje i sebe kontroliše. Unikatno rešenje je i inženjerska komora, kojoj se prenosi deo posla iz nadležnosti resornog organa, a što je prihvatljivo kada je reč o građevinarstvu. Neprihvatljivo je kada je reč o stručnim poslovima iz domena utvrđivanja i zaštite javnog interesa.
Pošto je u Predlogu zakona data mogućnost da urbanističke planove izrađuju preduzeća, odnosno druge organizacije koje osniva opština za obavljanje poslova urbanističkog planiranja, to treba omogućiti i za urbanističke projekte u skladu sa zakonom. Opštine imaju i praktične i ekonomske razloge da svojim preduzećima, odnosno organizacijama povere izradu urbanističkih planova i urbanističkih projekata. Data je mogućnost izrade urbanističkih planova koji su složeniji akti i treba dati mogućnost za izradu urbanističkih projekata, kojima se bliže razrađuju urbanistički planovi.
Treba omogućiti da tehničku dokumentaciju za izgradnju porodične stambene zgrade i pomoćnih objekata za sopstvene potrebe i potrebe članova svog porodičnog domaćinstva može da izradi i građanin koji ima najmanje visoku stručnu spremu odgovarajuće struke i ovlašćenje za projektovanje, pored preduzeća, pravnih lica ili radnji upisanih u odgovarajući registar za izradu tehničke dokumentacije, a ovo rešenje je i ranije bilo predviđeno.
Na kraju da kažem da je i ovaj, kao i drugi predloženi zakoni, vrlo represivan i da su kaznenim odredbama propisane vrlo visoke represivne mere, kako za preduzeća, tako i za pravitna lica, a sada i za lokalne samouprave.

Reč ima narodni poslanik Branimir Trajković, poslanička grupa DSS, zatim narodni poslanik Slobodan Janjić, poslanička grupa SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog ovog zakona briše sva stara rešenja, a ne nudi mnogo bolja od postojećih. Podsetiću na član 173.  koji kaže danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe Zakon o izgradnji objekata, Zakon o planiranju i uređenju prostora i naselja, Zakon o građevinskom zemljištu i Zakon o posebnim uslovima za izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte.
Ovim zakonom će se izazvati potpuna destrukcija urbanističkih institucija, potpuni diskontinuitet i negacija svega postojećeg. Ne možemo, a da ne primetimo da nije moguće da je sve dosadašnje bilo loše, beskorisno i štetno. Ako i jeste, gospodine ministre, u zadnje dve godine mogli smo da uredimo bar neki deo iz ove oblasti.
Koncepcija teksta ovog zakona trebalo bi da je zasnovana na odrednicama novog ustava, koji tek treba da se radi, a na punoj afirmaciji lokalne samouprave i decentralizacije.Umesto toga zakon počinje sa prezentacijom republičke agencije za prostorno planiranje, koja predstavlja oličenje koncentracije moći i neustavnog posezanja u prava lokalne samouprave.
DSS zamera Predlogu zakona o planiranju i izgradnji je da polazi od pretpostavke da su prostor i naselja Srbije "tabula raza" na kojoj će se tek sada novim zakonom zasnovati urbanistička misao i delatnost, donositi prostorni planovi, urbanistički planovi i uređivati i graditi naselja.
Donošenjem ovog zakona razvlašćuje se država i njena ovlašćenja se prenose na pojedince i neke organizacije, čime se omogućava (1) centralizacija upravljanja na republičkom nivou; ovde moramo napomenuti da ne postoje mehanizmi kontrole; (2) prenošenje vlasti na lokalnom nivou upravljanja sa izbornih organa na grupe pojedinaca, takođe i ovde bez kontrole njihovog rada.
Lokalni nivo upravljanja u pogledu urbanističke politike uopšte ne postoji. To je u suprotnosti sa Zakonom o lokalnoj samoupravi gde gradski arhitekta ima zadatak da osmišljava sliku ili lice grada.
ada smo na nivou opština, moram se osvrnuti na član 70, posvećen određivanju javnog građevinskog zemljišta. Njega opština određuje opštim aktom. Opština određuje građevinsko zemljište za javno građevinsko zemljište u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi onih pet zakona iz člana 173, pa i Zakon o građevinskom zemljištu. Time je sasvim jasno, gospodine ministre, da ovaj zakon mi ne možemo da primenjujemo, jer pitanje je koji će se zakon primenjivati u međuvremenu na bezbroj situacija koje imamo svakodnevno u praksi.
Dame i gospodo narodni poslanici, potrebno je ukazati i na problematiku sređivanja stanja svojinskih odnosa na gradskom građevinskom zemljištu, pogotovu danas kada je pred nama donošenje zakona o denacionalizaciji zemljišta i zgrada i kada smo u ubrzanoj fazi privatizacije.
Zato je bilo potrebno ovaj zakon doneti posle ustava Srbije i zakona o denacionalizaciji, koji je Demokratska stranka Srbije podnela Skupštini pre više meseci.
Ono na šta Demokratska stranka Srbije takođe ukazuje je odvajanje javnog i privatnog prostora, iako se grad mora posmatrati kao jedna celina. Ova celina, znači grad, prepušta se tržištu strategijskog i generalnog planiranja. Ako se ovaj i ovakav zakon usvoji, arhitekte će imati znatno manje posla, a urbanistički zavodi će biti zaduženi samo za iscrtavanje planova.
Evidentno je i postojanje problema divlje gradnje, koje je prisutno u svim gradovima. U najvećem broju slučajeva za to je kriva opštinska administracija. Ona je svojim birokratskim ponašanjem, lošom organizacijom posla oko izdavanja građevinskih dozvola, gde se čekalo od par meseci do par godina, time doprinosila da investitori krenu bez dozvole na svoju odgovornost u izgradnju objekata. Time je najviše gubila opština, jer novac prikupljen od izdavanja dozvola je ogroman.
Sigurno je da u ovom predlogu zakona ima nekih pozitivnih rešenja oko skraćenja postupka dobijanja dozvola, ali to je minimum u ovom zakonu; on je veoma širok i uređuje nekoliko oblasti. Zato je možda bilo bolje izvršiti reviziju postojećeg Zakona o izgradnji i popravljanje postojećih institucija, dok se ne donese novi ustav i potom pristupi izradi novog zakona.
Efekti sprovođenja ovakvog zakona biće suprotni od onoga za šta se Demokratska stranka Srbije zalaže, a to je decentralizacija vlasti i demokratizacija političkog i državnog sistema u Srbiji. Ovaj predlog zakona neodoljivo podseća na državne planske komisije iz vremena Josipa Broza, nažalost.
Demokratska stranka Srbije predlaže da se ovaj zakon povuče iz procedure. Hvala.