Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva.

Poštovani građani Srbije, uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo ministri i narodni poslanici, pre svega želim da izrazim svoje nezadovoljstvo jer moj predlog, koji je u pismenom obliku predat 25. avgusta službi Skupštine Srbije, da se rasprava o ovoj tako važnoj temi produži od pet na deset časova, uopšte nije ušao u proceduru. Dopis je zaprimljen 25. u ovlašćenoj pisarnici Skupštine Republike Srbije.
Takođe želim da izrazim nezadovoljstvo što se ova sednica Skupštine zakazuje tako kasno, posle terorističkog napada na našu decu u Goraždevcu kod Peći. Da li je trebalo dopustiti da Savet bezbednosti zakaže svoju sednicu ranije nego što mi zakazujemo sednicu Narodne skupštine Republike Srbije. Mislim da je to veliki propust i da se to više ne bi smelo događati.
Trebalo bi, u stvari, da ova skupština bude u stalnom zasedanju dokle god postoji ovakav problem Kosova i Metohije. Zaista ne razumem čemu oduševljenje rezultatom sednice Saveta bezbednosti i čemu tolika euforija nakon te sednice. Potpuno se slažem u činjenici da se prvi put čuo glas Srbije i to je ono što treba pozdraviti, ali realno gledajući apsolutno nikakvih rezultata u našu korist nije donela ta sednica Saveta bezbednosti.
Naprotiv, u zvaničnom saopštenju, u zaključcima, nema čak ni reči - terorizam, čak su i tu reč izbacili. To je prvo. Drugo, nijedne reči o neuspehu misije KFOR-a i UNMIK-a na Kosovu i Metohiji, koji je očigledan. Nijedne reči o tome da se ne sprovodi Rezolucija 1244, koju je upravo taj Savet bezbednosti doneo. I, treće, nema nijedne reči o tome da su krivci za terorističke napade i za nebezbednost Srba i ostalih nealbanaca, pa i lojalnih Albanaca, na Kosovu i Metohiji upravo njihove institucije KFOR i UNMIK.
Dakle, ne vidim razloga da se toliko oduševljavamo rezultatima sednice Saveta bezbednosti osim, ponavljam, što je uspeh sam po sebi to što se prvi put čuo glas zvanične Srbije u Savetu bezbednosti.
Mi smo glasali protiv podrške izborima na Kosovu i Metohiji. Mi smo bili iznenađeni kako to aktuelna vlast nije shvatila da će održavanjem izbora na Kosovu i Metohiji u stvari dati legitimnost institucijama koje predstavljaju institucije nezavisne države Kosovo, jer oni to tako žele. Zato smo i bili protiv toga, jer smo smatrali i smatramo da poziva na izbore na Kosovu ne sme da bude, jer su to izbori koji su samo dali legitimitet njihovim privremenim institucijama, u kojima se tako šikaniraju srpski predstavnici, pre svega predstavnici Koalicije "Povratak".
Već dve i po godine ova vlast, aktuelna vlast u Srbiji, ne pokazuje previše interesovanja za rešavanje problema na Kosovu i Metohiji. Navešću samo jedan primer koji ide u prilog tome. Nekoliko puta je albanski ministar spoljnih poslova dolazio u zvaničnu i nezvaničnu posetu Prištini. Ni jedan jedini put naš ministar spoljnih poslova nije pokazao interesovanje i nije otišao na Kosovo i Metohiju. To samo pokazuje kakav je interes Albanije prema Kosmetu, a kakav je interes aktuelne vlasti prema Kosovu i Metohiji.
To je nedopustivo i osim časnih izuzetaka u koje mogu da nabrojim samo gospodina Čovića, koji je po funkciji predsednik Koordincionog centra za Kosovo i Metohiju, nema takvih primera u Vladi Srbije, ni ranije a ni sada. To je žalosno i to je zaista za svaku osudu.
Deklaracija koju danas treba da podrži ova skupština je zaista samo deklaracija. Ona je uopštena, ona nema konkretnih rešenja, a čak mi se čini da nije upućena ni na pravu adresu. Slažem se sa koleginicom da bi prava adresa trebalo da bude Savet bezbednosti i da bi upravo svakih nekoliko dana morali da vršimo pritisak upravo na Savet bezbednosti, a ne na njihovu kancelariju u Prištini.
Takođe mislim da bi adresa trebalo da bude dvosmerna, obavezujuća za Vladu Srbije i upućena Savetu bezbednosti, sa tendencijom stalnog pritiska na Savet bezbednosti i stalnog upozoravanja na to šta se sve radi na Kosovu i Metohiji; o tome da je na delu terorizam koji je isti svuda u svetu, i u Iraku, i u Avganistanu, i na Kosovu i Metohiji.
Bojim se da će ova deklaracija, ali zaista to nikako ne bih želeo, završiti kao što su završile i prve dve deklaracije, odnosno rezolucije koje je usvojila ova skupština i koje su bile upućene UNMIK-u, odnosno njihovim administratorima na Kosovu i Metohiji. Znamo da je prva završila u kanti za otpatke Hansa Hekerupa, a druga u kanti za otpatke Mihaila Štajnera. Nadam se da ova deklaracija, koja će očigledno biti usvojena danas, neće doživeti istu sudbinu kao prethodne dve.
Ova deklaracija samo ocenjuje i zaključuje, ona ništa ne zahteva od UNMIK-a. Mi iz Stranke srpskog jedinstva smatramo da je konačno došlo i da je krajnje vreme da mi zahtevamo od UNMIK-a da sprovodi ono što je Savet bezbednosti doneo, a to je Rezolucija 1244. Ako budemo samo zaključivali i samo ocenjivali, a ne zahtevali ono što je naše legitimno pravo, onda nećemo daleko stići, jer sam apsolutno siguran da je krajnje vreme da zahtevamo da se ostvare zadaci i ciljevi Rezolucije 1244, da se obezbedi povratak naših ljudi na Kosovo i Metohiju, da se obezbedi slobodno kretanje i bezbedan život naših ljudi koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji.
Dakle, sa ovakvom deklaracijom, koja samo ocenjuje i zaključuje, ne možemo ništa učiniti, osim što je to još samo jedan akt koji je upućen UNMIK-u i KFOR-u.
Mislim da nije dobro što je na ovakav način predložena deklaracija o Kosmetu. Ja ću vas podsetiti da su i neke druge stranke, stranke opozicije, predlagale deklaraciju o Kosmetu i Saveznoj skupštini i Skupštini Srbije. Imali smo veoma kvalitetnu rezoluciju Socijalističke partije Srbije, koja je upućena parlamentu, imali smo vrlo kvalitetnu deklaraciju Srpske radikalne stranke i imamo deklaraciju, koju je uputila Stranka srpskog jedinstva. Ako vi smatrate da ne treba konsultovati opoziciju u Srbiji, onda je to vaš veliki problem. Jer, vi sami pozivate na srpsko jedinstvo, a uopšte ne konsultujete lidere opozicije ili njihove predstavnike.
Mislim da je bilo dobro da se sve parlamentarne stranke i Skupštine Srbije i Savezne skupštine nađu zajedno za istim stolom i da pripreme zajednički tekst, da jedinstveno izađemo pred našu i međunarodnu javnost. Time bi se postigao onaj cilj koji sada propagirate, a to je svesrpsko jedinstvo u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.
To je veliki propust, ali, nažalost, to je stil rada ove vlasti, koja se apsolutno ponaša kao da opozicija na izborima 2000. godine nije dobila preko 1.200.000 glasova ukupno.
Stranka srpskog jedinstva je predložila deklaraciju, koja je po našem mišljenju mnogo konkretnija i delotvornija i koja zahteva od Saveta bezbednosti rešavanje problema na Kosovu i Metohiji.
Mi smo smatrali da ova skupština treba da izrazi svoje nezadovoljstvo ishodom vanredne sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija povodom monstruoznog zločina u selu Goraždevac i eskalacije terorizma na Kosmetu i jugu centralne Srbije.
Skupština Srbije zahteva od SAD i Evropske unije da se prema terorizmu rukovode istim merilima ma gde se on desio u svetu. Kada je Srbe trebalo kazniti, pristupilo se vrlo konkretnoj meri, bombardovanju, a u slučaju mnogih albanskih zločina pristupa se kvalifikaciji - osuđuje se. Čak se ne upotrebljava ni reč "terorizam".
Republika Srbija traži u ovom slučaju konkretne mere na suzbijanju terorizma na području zapadnog Balkana.
Prvo, uvođenje vanrednog stanja na Kosmetu.
Drugo, raspuštanje Skupštine Kosova,
Treće, smenu predsednika Kosova, Ibrahima Rugove, baš kao što je međunarodna zajednica smenila legalno izabranog predsednika Republike Srpske, Nikolu Poplašena, jer je Ibrahim Rugova načinio mnogo, mnogo više prekršaja od gospodina Poplašena. Pre svega, on se javno zalaže za nezavisno Kosovo, što je u suprotnosti sa Rezolucijom 1244, a ubistvo naših dečaka u Goraždevcu nazvao je incidentom.
Četvrto, smenu predsednika Vlade Kosova Bajrama Redžepija, koji u svojim izjavama podstiče nasilje. Izjava da nezavisnost nema alternativu je u direktnoj suprotnosti sa Rezolucijom 1244, ona isključuje mogućnost da se kosovska kriza reši dijalogom i na taj način destabilizuje područje jugoistočne Evrope i inspiriše terorizam.
Oni istovremeno inspirišu sve one koji su počinili monstruozne zločine, amnestiraju ih i ohrabruju eventualne naredne terorističke akte svojih sunarodnika.
Peto, raspuštanje Kosovskog zaštitnog korpusa, koji je proizašao iz takozvane OVK, a koji je danas izvorište terorizma na Kosmetu, jugu centralne Srbije i u Makedoniji. Teroristička organizacija je pravo ime za Kosovski zaštitni korpus i dobro je da se makar u tome slažemo u poslednje vreme.
Šesto, isporuku Ševćeta Muslijua srpskim pravosudnim organima.
I sedmo, da se u roku od šest meseci na celoj teritoriji Kosmeta imovina vrati pravim vlasnicima, te da uzurpartori privatne imovine napuste istu u navedenom roku.
To je ukratko sadržaj deklaracije Stranke srpskog jedinstva. Naravno, nismo ni gajili iluziju da će uopšte ući u proceduru, a kamoli da će se o njoj glasati ili da će biti usvojena. Nama je to sasvim jasno, ali zbog odgovornosti prema javnosti Srbije, prema našim biračima, mi smo prosledili ovu deklaraciju Skupštini Republike Srbije.
Iz napred navedenog zaključujem da je deklaracija nekonkretna, da nije urađena na najbolji mogući način, da je mogla sadržati veoma konkretne zahteve međunarodnoj zajednici. Ali isto tako zbog toga što uvek stavljamo državi interes iznad partijskog interesa, što zaista u cilju postizanja svesrpskog jedinstva i srpske sloge, zato što je ovu deklaraciju podržaja i Srpska pravoslavna crkva, i pored neslaganja, mi ćemo ipak danas podržati ovu deklaraciju, koja je upućena UNMIK-u. Zahvaljujem na pažnji.

Ima reč narodni poslanik Bojan Pajtić, predsednik poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poslanici poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije danas se neće osvrtati na istorijske okolnosti pod kojima je Srbija faktički izgubila suverenitet na Kosovu i Metohiji. Nećemo se osvrtati ni na politički avanturizam od pre nekoliko godina, koji je doveo do okolnosti koje danas imamo, niti ćemo se osvrtati na to ko je potpisao Kumanovski sporazum. Danas je to najmanje važno i danas političke koristi od pitanja Kosova i Metohije niko ne sme niti treba da ima.
Ono za šta se kao koalicija zalažemo, a što može da se sabere u rečenici, koju je jednom napisao Ivo Andrić, da su ratovi makar i najduži samo protresli pitanja, zbog kojih se zaratilo, a rešavanje tih pitanja je ostavljeno za vremena nakon sklapanja mira, jeste naša platforma i ono što danas želimo da uradimo.
Mi smo verovatno u goroj situaciji nego što bi se moglo i zamisliti, bez faktičkog suvereniteta, bez prisustva naših državnih organa na Kosmetu. Danas je Kosmet najgore mesto za život u Evropi. Danas jedino u Čaglavici, Gračanici, Goraždevcu deca u školu idu bornim kolima i to je verovatno jedino mesto u Evropi gde deca ne mogu da izađu na ulicu u strahu od smrti ili od sakaćenja, samo zbog toga što su drugačije nacionalnosti ili veroispovesti.
Deklaracija koja se danas nalazi pred nama nudi garantovanje suvereniteta Republike Srbije na Kosmetu, princip nedeljivosti teritorije Republike Srbije. To je princip koji ćemo ugraditi i u budući republički ustav i to je princip od koga sigurno nećemo odustati.
Ova deklaracija nudi i zaštitu prava Srba i saradnju svih republičkih organa sa međunarodnim organizacijama u zaštiti neposredne fizičke egzistencije našeg naroda u našoj južnoj pokrajini. Nudi zaštitu i zalaže se za zaštitu kulturne baštine našeg naroda, koja nije samo baština srpskog naroda, nego je baština cele zapadne civilizacije. Insistira i zalaže se za ukidanje onih akata koji su ukinuli pravni sistem na Kosmetu, koji su ukinuli pravnu sigurnost na Kosmetu, koji su doveli do legalizacije terorističke aktivnosti OVK i do uzurpacije imovine kako Srba na Kosmetu, tako i srpskih pravnih lica sa teritorije ostatka Republike Srbije.
Ova deklaracija vrlo čvrsto garantuje naše opredeljenje za put u evropske integracije i u Evropsku uniju, koja je najbolji mehanizam za rešavanje pitanja Kosmeta i vrlo čvrsto se zalaže za demokratsko i multietničko društvo na Kosmetu. To su valjda i standardi međunarodne zajednice i bez toga valjda nebi ni Evropa ni svet funkcionisali na način na koji funkcionišu.
Ova deklaracija se vrlo jasno zalaže za povratak 250.000 raseljenih lica na teritoriju Kosmeta. Sigurno je da neće biti moguć povratak svih njih i sigurno je da neće postojati raspoloženje kod svih raseljenih lica da se posle tako traumatičnih iskustava vrate na Kosmet. Ali je sasvim sigurno da milje u kome se deca ubijaju, u kome imamo preko 1.500 mrtvih u poslednje dve godine pod administracijom međunarodne zajednice, govori u prilog tome da je vrlo teško opredeliti se za povratak, posebno u one sredine koje su multietničkog karaktera i koje nisu isključivo naseljene Srbima i drugim nealbanskim življem.
Ova deklaracija traži jedinstven pristup međunarodne zajednice u odnosu prema Haškom tribunalu, traži da se na jedinstven način, kao što se sudi Srbima i kao što se podižu optužnice protiv Srba, sudi i Albancima, koji su počinili ratne zločine i koji danas predstavljaju i visoke državne funkcionere na Kosmetu, predsednike nekih političkih stranaka, poslanike u kosovskom parlamentu, koji su okrvavili ruke i koji u civilizijskom smislu ne zaslužuju da budu akteri političke scene u našoj južnoj pokrajini.
Naša politika jeste da ne može biti razgovora, niti pregovora, a čuli smo ovde da se neko zalaže za pregovore. Ne zalažemo se za pregovore, niti pregovora može biti bez obezbeđivanja standarda multietničkog života na Kosmetu. Bez garantovanja fizičke egzistencije našeg življa tamo sigurno se ne može razgovarati o konačnom statusu Kosmeta.
Ali, dijaloga mora biti i on mora biti konstantan. Naša politika dijaloga, i sa albanskim političkim partijama na Kosmetu i sa predstavnicima Skupštine Kosmeta, sa predstavnicima međunarodne uprave na Kosmetu, sa svim relevantnim međunarodnim organizacijama, od Saveta bezbednosti preko Evropske unije, jeste nešto od čega ne možemo odustati.
Jedino dijalog može dovesti do onih rešenja za koja se ova deklaracija zalaže. Mi smo to opredeljenje za dijalog pokazali i kroz podršku srpskim političkim strankama, kroz učešće i povratak na opštinskim i pokrajinskim izborima na Kosovu i Metohiji. To smo pokazali i kroz zalaganje da srpska nacionalna zajednica uzme učešće u privremenim institucijama samouprave, iako je bilo jasno da tamo, osim šikaniranja i diskriminacije, nemaju čemu da se nadaju. Ali, učešće u političkom životu Pokrajine jeste jedan od preduslova, jeste jedan vrlo snažan znak i signal međunarodnoj zajednici da mi od tog učešća i od Kosova i Metohije apsolutnom nemamo nameru da odustanemo.
Naša delegacija, delegacija ove skupštine, imala je priliku pri poseti Vašingtonu da se uveri da takva politika i te kako donosi rezultate i da je ideja o nezavisnosti Kosova nešto što više u međunarodnoj zajednici nema prohodnost i apsolutno nema onaj tretman koji je imala pre više od dve godine.
Deklaraciju, koja se nalazi pred nama, čuli smo ovde danas, podržaće velika većina poslanika i velika većina poslaničkih grupa, kako opozicinih tako i pozicionih u Skupštini Srbije. Ali, najsnažniji signal bio bi u ovom trenutku kada bi svi narodni poslanici u Skupštini Srbije podržali ovu deklaraciju. Najbolji signal, najveće ohrabrenje Srbima, dakle našem narodu na Kosovu i Metohiji jeste da Republička skupština jednoglasno prihvati deklaraciju koja predstavlja platformu, koja predstavlja jasno opredeljenje Republike Srbije da od naših sunarodnika i od naše južne pokrajine nismo odustali.
Ukoliko to mogu Albanci, a svaki put oni mogu da se dogovore i svaki put se dogovore u Skupštini Kosova i Metohije o pitanjima koja su od nacionalnog značaja, ne vidim razlog i ne vidim da iko može imati dovoljno političke hrabrosti da i u Republičkoj skupštini ne prodre ono što u ovom trenutku predstavlja jedinu nacionalnu platformu za odnos Srbije prema Kosovu i Metohiji.
Samo su dva pitanja od nacionalnog značaja i samo dva pitanja oko kojih danas u Srbiji mora postojati konsenzus: prvo je ulazak u Evropsku uniju, a drugo je pitanje Kosova i Metohije. Nije važan redosled. Važno je da su to dva najznačajnija i najprioritetnija pitanja.
Zato, u ime poslaničkog kluba DOS - Reforma Srbije ne zahtevam, ne urgiram, već molim sve narodne poslanike u Skupštini Republike Srbije da ovaj put, i makar samo ovaj put, glasamo jedinstveno i da makar samo ovaj put glasamo jednako o pitanju koje je od ključnog nacionalnog značaja.
Među nama su danas ovde, iskoristio bih priliku da ih pozdravim, i poslanici Koalicije "Povratak" u kosovskom parlamentu. Da li neko od nas zna koliko ima političkih partija u Koaliciji "Povratak"? Ne zna i ne treba da zna. Zašto? Zato što se ti ljudi bore, svakoga dana, na Kosovu i Metohiji za opstanak srpskog naroda tamo i zato što se ti ljudi bore i u Skupštini Kosova i Metohije, u najlošijim uslovima koje je moguće zamisliti, za opstanak srpskog naroda i za opstanak onog srpskog zrna koje će opredeliti opstanak Kosova i Metohije u okviru Republike Srbije. Tako danas, kao što izgleda Koalcija "Povratak", treba da izgleda i Skupština Srbije. Nejedinstvo je nešto što danas sebi ne možemo da priuštimo. Hvala. (Aplauz prisutnih poslanika u sali.)

Da li još ko od poslanika želi reč?
Za reč se prijavio narodni poslanik Zoran R. Anđelković, zamenik poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, a zati narodna posalnica Nada Kolundžija, predsednica poslaničke grupe Demokratska alternativa.

Dame i gospodo, dobro je da se danas pred nama, na dnevnom redu, našla deklaracija o Kosovu i Metohiji.
Socijalistička partija Srbije je predložila tekst deklaracije još 25. maja. Taj predlog deklaracije je bio prisutan i pre onog terorističkog akta u Obiliću, kao i niza narednih terorističkih akata i terorističkih dela na Kosovu i Metohiji, naročito i sasvim sigurno pre ovog poslednjeg zločinačkog terorističkog akta u Goraždevcu.
Čuli smo danas i neke druge političke parije i poslaničke grupe su predložile deklaraciju. Smatrali smo i tada i sada smatramo da izrada i usvajanje jedne takve deklaracije u ovom parlamentu nije samo pitanje rasprave u republičkom parlamentu, već je u pitanju zajednički rad na izradi te deklaracije i postizanje političkog konsenzusa.
Sada smo čuli od predstavnika poslaničke grupe vladajuće većine da je važno da o Kosovu i Metohiji imamo jedinstven stav. U tome smo potpuno saglasni. Treba i moramo da imamo jedinstven stav o Kosovu i Metohiji. Neophodno je da u izradi jednog takvog dokumenta zajedno radimo. Ne može se tražiti jedinstven stav o deklaraciji kada se ona pošalje i objavi u javnosti, a pre toga se ne obave razgovori, niti se obave konsultacije, pa ni usaglašavanja svih tih ponuđenih deklaracija. Ne može se ići sa tim, kako je to sada rečeno, idemo svi na usvajanje te deklaracije zato što je u pitanju nacionalni interes, pa je potrebno da o tome imamo konsenzus.
Naravno, Socijalistička partija Srbije nikada u ovom parlamentu neće glasati protiv dokumenta koji se na bilo koji način odnosi prema Kosovu i Metohiji, bez obzira na to koliko na njega imali primedbi. Ni povodom ove deklracije nećemo biti protiv, ali zbog toga što imamo jasan stav o Kosovu i Metohiji, a ne zbog toga što je naš stav da je ova deklaracija urađena dobro ili da je urađena na korektan način, tako da se približe politički stavovi svih partija u ovom parlamentu.
Kada razgovaramo o ovoj deklaraciji, i danas, razgovaramo i o poslednjem terorističkom aktu u Goraždevcu. Međutim, mi smo i sinoć imali jedan teroristički akt u Biči, kod Kline. Ti teroristički akti su na tom prostoru, iz dana u dan, bili prisutni i 1998. i 1999. godine, ta sela su stalno bila napadana, ljudi su iz tih sela stalno bili isterivani i proterivani.
Prema tome, nije ovde reč samo o jednom terorističkom aktu.
Mislimo da je bilo dobro da se Skupština Srbije održi povodom onoga što se dogodilo u Goraždevcu, zato što su na taj zločinački način likvidirana ta deca. Bilo je važno da se ta skupština odmah posle toga zakaže. Nije bilo dobro da se sednica Saveta bezbednosti održi pre sednice Skupštine Srbije, uz sva uvažavanja da je potpredsednik Vlade gospodin Čović na pravi način zastupao interese države oko Kosova i Metohije u Savetu bezbednosti. Zašto mi tada nismo utvrdili platformu o tom nastupu? Reč je o Savetu bezbednosti. Reč je o gazdi UNMIK-a i KFOR-a na Kosovu i Metohiji, reč je o centru koji odlučuje o tome šta će se dešavati na Kosovu i Metohiji. Veću težinu bi imala reč gospodina Čovića u Savetu bezbednosti da je pre te sednice održana sednica Skupštine Srbije.
Danas ova rasprava ima težinu, ali nema tu težinu koju bi imala da je održana sednica Skupštine pre nedelju dana, pre sednice Saveta bezbednosti. Ne može se reći da se nismo mogli okupiti, da nismo hteli ili da je to bilo nemoguće. Uostalom, već tada je u radnoj verziji bio nacrt ove programske deklaracije.
Naravno, ne želim da polemišem o tome šta je urađeno u prethodnih 10, 15 ili 20 godina, a naročito sa onima koji su u tome najviše učestvovali. Kada oni pričaju o tome šta je rađeno u prethodnih 15 godina, bilo bi dobor da sebe zapitaju šta su oni tada radili.
Mislim da je predsednik Vlade rekao istinu o tome. Nije se mnogo promenilo ono što se dešava na Kosovu i Metohiji ni pre četiri, ni pre 10, ni pre 20, ni pre 50 godina. Ništa novo na Kosovu i Metohiji nije, nego ono što je srpska Vlada 1899. godine poslala Haškoj konferenciji, kada je upozorila na zločinačko delovanje Arbanasa, nisam pogrešio, na tom prostoru. Ništa novo se nije dogodilo u Goraždevcu, nego što se dogodilo i 1947, i 1953, i 1971. godine, kada na vlasti nisu bili socijalisti neko komunisti, neki od vas koji su ovde prisutni, jer je tada bio Savez komunista na vlasti, pa ni 1981. godine, kada su bile demonstracije. Ništa to nije novo.
Kada su iskopavali decu, to su činili ti isti, upravo to hoću da kažem, i 1988. i 1989. godine, kod Prilužja, kada su isterivali decu iz autobusa u Prekalama, a to je samo nekoliko kilometara od Goraždevca, i to samo zato što su srpska deca, kada su proterivali, etnički čistili srpski prostor i punili vozove sa Kosova i Metohije, što Moma Trajković zna, pa neće valjda da bude da se to dešavalo zbog toga što je Pokrajina ukinuta.
Ako je na Kosovu ukinuta pokrajina, molim da čujem gospodu iz Vojvodine da li je i njima ukinuta pokrajina. U pitanju je isti status. Onda je Moma Trajković podbunjivao narod džabe. Nije istina da su tada ugrožavani i proterivani, bar po ovome što smo danas čuli, nego su oni dizali pobunu bez ikakve veze i odlazili su sa Kosova i Metohije samo onako, nisu oni prodavali poslednje što su imali da bi se borili za to da samo imaju pravo da žive na svom prostoru. Isti ti su u Goraždevcu ubili ovu decu koji su ubili i onu decu u Peći, u "Pandi".
Razlika je samo dva kilometra između kafića "Panda" u Peći i ove reke kod Goraždevca, samo dva kilometra. Potpuno isti, da li isto ime ili prezime, manje je bitno, isti ljudi koji su napravili Radonjićko jezero i napravili masovnu grobnicu kod Radonjićkog jezera u isto to vreme u septembru 1998. godine, mesec ili dva pre "Pande". O tome je ovde reč i da li mi onda kao narod imamo nacionalnu politiku da sačuvamo da ostane taj srpski etnos na Kosovu i Metohiji. Tačno je da su ove sredine očišćene na Kosovu i Metohiji, sem, predsedniče, Dragaša.
U Dragašu živi sada 14.000 Goranaca, oni nisu Albanci i oni su uvek bili ljudi koji su želeli zajednički život, ne samo sa Srbima, nego sa svima na Kosovu i Metohiji i voleli su državu Srbiju uvek. Da, tačno je, nema Srba, rekli ste da žive samo Albanci, ali nije bitno, samo govorim o činjenici, ne zameram vam. Na tome sve ove druge sredine su tačne.
Prema tome, ovde je o tome reč da su ti isti teroristi i isti separatisti koji su želeli etničko čisto Kosovo činili to 1998. godine, činili su to i 1999. godine, čine danas i čine ove protekle tri godine, samo je pitanje da li mi imamo snage i podršku u svetu da sprečimo te ubice i da oni budu ubice, a da mi ne proglašavamo one koji su se protiv njih borili da su ubice.
Kada čujem gospodina Tadića kako smenjuje oficira što se vodi istraga, onog oficira koji se borio tamo protiv tih koji su ubijali decu u "Pandi" i likvidirali decu u tom kafiću samo zato što su sedeli u kafiću, to su isti ovi koji su ubili decu u Goraždevcu, onda mi nemamo jedinstvenu nacionalnu politiku. Mi imamo onda suprotnu nacionalnu politiku, onda mi želimo da osudimo one koji brane Srbe, jer ćete sutra vi da budete na dnevnom redu što govorite ovako, jer je to možda ekstremno, i to od nekih drugih, kao što je danas general Lazarević na dnevnom redu.
Da li gospodin Tadić čita Rezoluciju 1244? Ne čita, jer kada on kaže da ne mogu da se vrate ni vojska ni policija, ne govorim da mogu da se vrate, da ne bude sada da nisam realan, ali ne može on da lupa, ne može da kaže da ne može; može, pa mu sutra neko kaže može, ali kaže - treba da odluči komandant KFOR-a. Naravno, ne komandant KFOR-a, treba da odluči Savet bezbednosti, tačno je i formalno komandant KFOR-a. Ali nije reč o tome, reč je da se mora pročitati Rezolucija i da mi i danas kažemo gde Rezolucija 1244 nije sprovedena.
Slušao sam satima i danima neke koji su govorili da treba da odgovaraju oni koji su potpisali Vojno-tehnički sporazum, da treba da odgovaraju što su prihvatili Rezoluciju, a danas se svi pozivamo na Rezoluciju i Vojno-tehnički sporazum. Dajte da vidimo šta međunarodna zajednica, KFOR i UNMIK, tačnije rečeno Ujedinjene nacije nisu sprovele od Rezolucije 1244, zašto nisu obezbedile sigurnost i bezbednost.
Jer, znate koja je razlika između "Pande" i Goraždevca? Kada se desila "Panda" i ubijena su ta deca, bio je prisutan OEBS. Sada su KFOR i UNMIK. I tada je bila međunarodna zajednica i danas je prisutna na Kosovu i Metohiji kada su se ta ubistva dogodila. Samo, tada nas je NATO bombardovao posle toga, a danas je održana sednica Saveta bezbednosti gde je to osuđeno kao ekstremne snage, nije bilo ni predsedničkog saopštenja, nema velikog pomaka. Mi moramo i danas ovde da kažemo da međunarodna zajednica, Ujedinjene nacije, njihov UNMIK i KFOR nisu obezbedili ono osnovno zbog čega su Jugoslaviju bombardovali, a to je da nije obezbeđena sigurnost i bezbednost građana na Kosovu i Metohiji, nije obezbeđena sloboda kretanja.
Dajmo bar oko tih ocena da se složimo, kakvo je stanje na Kosovu i Metohiji i koje probleme danas imamo na Kosovu i Metohiji i dajmo bar da se složimo oko činjenica da moramo da budemo svi prisutni na Kosovu i Metohiji, ali da ne delimo Srbe na Kosovu i Metohiji.
Znate, na Kosovu i Metohiji postoje različite političke partije i kod Srba, to je logično, samo je takođe naizgled tačno da je SPS tamo najprisutnija, najuticajnija. Kada vi krenete protiv ljudi koji su u SPS-u, bez obzira da li su u sportu ili politici, pa čak i u fudbalskom savezu, neće da se podrže tamo iako imaju 15 klubova i igraju u patikama, zato što to vode socijalisti, onda nećemo da rešimo nacionalno pitanje.
Prvo, to proterivanje nije počeo Čović, nego je Moma počeo da proteruje svoje partijske drugove zato što su socijalisti i da ih isključuje kada je postao predsednik Jugoslovenskog komiteta. Ne može, moramo i tamo da prihvatimo realan odnos snaga tih ljudi koji su tamo, dajte njih da pustimo da se izaberu, pa mi smo ovde u ovoj deklaraciji, za koju smo takođe jednoglasno glasali, rekli da nećemo na izbore, pa smo se preko noći setili da hoćemo na izbore.

Deset minuta.

Imam još deset minuta, ništa se vi ne sekirajte oko toga i gledam na sat vrlo precizno.
Prema tome, moramo da znamo da li ovo danas što usvajamo kao deklaraciju, da li će Vlada da poštuje to, ko snosi konsekvence što smo usvojili Rezoluciju, pa Deklaraciju ovde u Skupštini i rekli da nećemo da idemo na izbore, a onda je preko noći doneta odluka da se insistira da se ide na izbore. Možda smo mogli da postignemo politički konsenzus i oko toga da idemo na izbore i oko toga da svi učestvuju na izborima, a ne preko noći da napravite listu, vi ćete na izbore i mora se u svim institucijama, a imamo pre toga Deklaraciju, dokument Skupštine Srbije, gde se kaže da nećemo na izbore.
Pa zašto nismo usvojili tada, zašto nismo pozvali tada Skupštinu pa da promenimo ovu deklaraciju, da kažemo - izmenjeni su međunarodni odnosi, okolnosti, mi hoćemo da budemo jednoglasni; predsednik Vlade izađe ovde i kaže - pozivam vas, predlažem da Skupština Srbije promeni taj deo Deklaracije, Rezolucije i da pozovemo sve da izađemo na izbore. Zašto smo izbegli Skupštinu Srbije, zašto tražimo samo Skupštinu kada nam treba u određenom trenutku, a onda uradimo kako mi hoćemo.
Mi hoćemo, iskreno to kažem, da pomognemo, da budemo prisutni na Kosovu, i to svi, ne može samo jedan čovek da bude, nemojmo da tražimo dozvolu, nego prođemo normalno, odemo, slobodna je teritorija, nikome nije zabranjeno da ide, sem koga uhapse, a koga uhapse šta da radimo. Ali nemojte da traži dozvolu, neka sedne u kola pa neka prođe put. Da sam tražio njihovu dozvolu kada sam bio dole, nigde me ne bi pustili da idem, nego ideš, pa šta bude. Ali, mora da budu na desetine državnih činovnika dole prisutnih u srpskim selima i da se pomažu, dajte oko toga da se dogovorimo, dajte da vidimo šta mi možemo.
Da li možemo u svakom srpskom selu, to više nisu sela, nisu ni enklave, rekao bih da su to baze Srba gde mogu da se okupe, dajte da vidimo da li država Srbija, ovde ako treba u Skupštini da verifukujemo posebno finansijski plan, u svakom srpskom selu da napravimo po jedan pogon gde ćemo zaposliti te ljude, prvo te tamo, tih 100.000 što su ostali u Ropotovu, Goraždevcu, Štrpcu, evo vraćaju se u Osojane, toliko koliko ih ima i tako redom, da ne nabrajam ta sela i ta mesta, dajte da vidimo koliko smo tamo napravili pogona, da tih 100.000 ili 110.000 ostane.
Nama je i za ovih tri godine napustilo 10.000 Srba, ovih tri godine vlasti, a vratili smo 50 ili 60 ukupno porodica ili pojedinaca na Kosovu i Metohiji. Dajte da vidimo gde mi možemo i bez saglasnosti međunarodne zajednice da završimo neki posao, da svi stanemo kao poslanici i predstavnici naroda u ovom parlamentu iza Vlade i te vladine politike i da ti Srbi mogu da funkcionišu.
Šta je sa programom, koji smo i mi socijalisti prihvatili, Koordinacionog centra i Vlade Srbije oko zdravstva na Kosovu i Metohiji, oko ambulante, gde će Srbija stati iza toga; pa posle smo rekli da nema, sve pripada UNMIK-u, sa obrazovanjem i sa srednjim obrazovanjem na Kosovu, pa smo posle rekli - sve mora da ide po UNMIK-ovim programima. Da, ostalo je tako, ali je prvo jedno, drugo, pa treće, pogledajte vaše izjave, govorim o tome.
Mi podržavamo da se stane iza tog programa koji je tada usvojen, i oko zdravstva i oko obrazovanja, i da se izdvoje finansijska sredstva, i zato ćemo uvek glasati i podržavati ovde i kada je reč o programima u svakoj srpskoj enklavi na Kosovu i Metohiji. Oko tih stvari mislim da se bez dileme možemo složiti, možemo da se dogovorimo i ne mislim da na tim pitanjima možemo da se delimo i da imamo razloga da se delimo. Ovo niti treba da bude, niti ćemo mi danas da se ponašamo na taj način da raspravljamo o tome da li je Vlada radila loše ili dobro, nego šta još možemo da uradimo na Kosovu i Metohiji zajedno.
I, naravno, Vlada je predstavnik toga i ne mislim da treba prebacivati na drugoga, šta još možemo da uradimo da zadržimo postojeći broj Srba na Kosovu i Metohiji i da radimo na tome da se oni vrate, a pred međunarodnom zajednicom da insistiramo da se Rezolucija 1244 sprovede i da time obezbedimo sigurnost i bezbednost.
Kada je reč o povratku vojske i policije, nisu oni glineni golubovi tamo ako se vrate, oni treba da se vrate kod istorijskih spomenika i da čuvaju tamo Gračanicu, Pećku patrijaršiju i sve ono što je predviđeno na granici. Manji su glineni golubovi u Gračanici i u Pećkoj patrijaršiji nego što bi bili u Iraku i po onome što nam je ministar poručio gde treba da idemo. Prema tome, siguran sam da bi naša vojska i policija tako nešto prihvatila, onda kada se stvore za to uslovi, ali naše je da insistiramo na tome i da se ponašamo u skladu sa tim.
Prema tome, nadam se da oko ocena stanja na Kosovu i Metohiji i oko zadataka prema Kosovu i Metohiji možemo da budemo sasvim sigurno saglasni, da iza toga svi zajednički stanemo i da budemo još agilniji prema međunarodnoj zajednici; da insistiramo na njihovom sprovođenju Rezolucije 1244 i na obezbeđenju uslova da prestane etničko čišćenje Kosova i Metohije; da prestane proterivanje i da se obezbedi ono što su oni tražili od srpske vlade, a to je sloboda kretanja.
Ni 1998. godine Srbi iz Peći nisu smeli za Prištinu, a sada ne smeju ni u Peć i to je razlika. Tada su iz Goraždevca smeli da idu u Peć, nisu smeli u Prištinu, a danas ne smeju ni u Peć. Na tome moramo zajednički da insistiramo i da ne tražimo mogućnost tako što ćemo da se udvaramo nekome u svetu, nego pošteno da mu kažemo šta je problem i na koji način hoćemo taj problem da rešimo.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, predsednica poslaničke grupe DOS - Demokratska alternativa.

Poštovano predsedništvo, gospodo iz Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani poslanici Koalicije "Povratak", kada god se pomene Kosovo i Metohija prvo mi se nameće pitanje ko je skrivio što je toliko teška pozicija Srbije vezana za ono što se dešava na Kosovu i Metohiji.
Ko je skrivio što su Srbi u tako teškoj poziciji na Kosovu i Metohiji, ali ostavićemo to istoriji samo zbog toga što će istorija mnogo strožije suditi onima koji su to skrivili nego što bismo mi to danas mogli da uradimo.
Takođe, kada se pomene Kosovo i Metohija svi pomislimo na stradanje koje traje i tu zaista jesu u pravu oni koji kažu da to stradanje traje mnogo duže od 10 i 15 godina. Prvo što bi čovek hteo da uradi jeste da na neki način pokaže saosećanje sa tim stradanjem, ali onda opet pomislimo da od toga oni koji stradaju nemaju koristi. Mi kao ljudi koji smo ovde izabrani da, ako možemo, donosimo odluke koje će umanjiti to stradanje i rešavati problem, ipak bi trebalo da prepustimo nekom drugom da izražava to saosećanje, a da mi pokušamo da nađemo, ako je moguće, rešenje u uslovima u kojima jedva da rešenja ima.
Za nas se postavlja pitanje šta ova deklaracija nije i šta ne bi trebalo da bude: nije i ne bi trebalo da bude ratni poklič; poziv na sukob sa međunarodnom zajednicom, od čijeg stava zavisi konačno rešavanje problema statusa Kosova i Metohije, a i problema vezanih za položaj Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji; dalje nije to propis za ponašanje pri rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.
Dakle, problem Kosova i Metohije je do te mere složen da njegovo rešavanje predstavlja dugotrajan proces koji zahteva zaista izrazito mnogo strpljenja i osećaja za dešavanja koja nas okružuju, za promene koje se dešavaju u svetu i zahteva prilagodljivost, da bismo mi mogli tek tako da napravimo propozicije po kojima bi neko morao da uradi tačno ono što nam se sada čini ili se nekome čini da bi morao da uradi.
Kada se pitamo šta ova deklaracija jeste, ona zna nas jeste dokaz da najviši državni organi Srbije međunarodnoj zajednici pokazuju da Srbija ispoljava legitiman interes za Kosovo i Metohiju, da država Srbija pokazuje da ima svoje državne i nacionalne interese na Kosovu i Metohiji i da od tih interesa ne odustaje, da pokazujemo da postoji značajna politička saglasnost oko toga šta smo evidentirali kao ključne probleme na Kosovu i Metohiji i kao nužne korake koje treba da preduzmu oni koji su preuzeli odgovornost za Kosovo i Metohiju.
Mi ovde komuniciramo, preko ove deklaracije, međusobno i pokušavamo da kažemo ima li zajedničkog imenitelja u onome što mi zovemo rešavanje problema Kosova i Metohije. Ako ima, da onda adresa na koju upućujemo to što smo utvrdili kao zajednički imenitelj jeste međunarodna zajednica, koja je preuzela odgovornost za rešavanje problema na Kosovu i Metohiji.
Ono što Srbija može da definiše kao svoj državni i nacionalni interes za Kosovu i Metohiji ima dva aspekta: jedno je pitanje konačnog statusa Kosova i Metohije - za nas konačan status, pozivamo se na Rezoluciju 1244, isključuje priču o samostalnosti Kosova - a drugi ključni aspekt državnog i nacionalnog interesa jeste povratak i bezbedan život Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Mislim da kod ovog drugog možemo da uradimo više ukoliko pokažemo da postoji jedinstvo političkih snaga oko toga.
Naravno, neću da govorim ono što svako zna, da se pred kraj 20. veka teško može opravdati ono što se nama desilo kao državi; teško se može opravdati da su postojali razlozi da zemlje sveta bombarduju jednu zemlju braneći ljudska i građanska prava jedne nacionalne manjine koja je živela na Kosovu i Metohiji. Ali, upravo zbog toga što su oni to tada uradili, to nama sada daje za pravo da mi, zalažući se za poštovanje minimuma ljudskih prava, a to je pravo na život koje je ugroženo na Kosovu i Metohiji, podsetimo tu istu međunarodnu zajednicu na ono što su bili njeni kriterijumi kada je preduzimala mere i to vrlo oštre mere vezano za nas.
Mislim da u tom smislu ova deklaracija jeste početni zajednički korak ka našem jednoglasnom naporu da se u borbi za stvaranje uslova za elementarna ljudska prava Srba i drugih nealbanaca na Kosovu zapravo stvaraju drugačiji uslovi za razgovore koji će uslediti vezano za rešavanje konačnog statusa Kosova.