Poštovane kolege poslanici, gospodine predsedniče i potpredsedniče Vlade Republike Srbije, sa žaljenjem moram da konstatujem da tek danas naša Skupština raspravlja o situaciji na Kosmetu, kada je to prekasno za zverski ubijenu decu u Goraždevcu i sve druge srpske žrtve od dolaska misije UNMIK-a na prostor južne srpske pokrajine.
Poslanici SPS su već odavno tražili da se održi posebna tematska sednica Skupštine Srbije posvećena akutno teškoj situaciji na Kosmetu. Nažalost, zvanični predlog naše poslaničke grupe nije prihvaćen. Podsećam da smo takođe više puta sa ove govornice tražili odgovor na pitanje zašto se nisu sproveli zaključci iz Rezolucije o Kosmetu, koju smo jednoglasno usvojili maja 2001. godine, posle čega je usvojen Hekerupov ustavni okvir. Ne mogu da tvrdim, ali sam uveren da bi pozitivan ishod naših inicijativa u vezi Kosmeta možda sprečio eskalaciju zločinačkog šiptarskog separatizma.
Postavlja se pitanje zašto se ubijanje nevine srpske dece naziva u svetskim okvirima samo eskalacijom nasilja. Veoma je interesantno šta će reći međunarodna zajednica na jučerašnju izjavu predstavnika Fronta za nacionalno ujedinjenje Albanaca, Aljbane Vjosa, koja je izjavila da će takozvana ANA i ubuduće udarati tamo gde će Srbe najviše zaboleti. Da li to znači da će Šiptari rafalima ispunjavati obećanja data međunarodnoj zajednici o multietničkom Kosovu?
Videli smo opet šta se juče desilo u Kamenici, Lipljanu i u Metohiji. Isto kao što smo čuli juče od šiptarskih čelnika u razgovoru sa novim administratorom i komadantnom južnog krila NATO da naša današnja rasprava u Skupštini Republike Srbije u stvari predstavlja samo još jednu provokaciju, koja će se negativno odraziti na njih. Zamislite kakva je to tek ironija.
Aktivniji stav naše države mora se stalno isticati, jer Srbija i SR Jugoslavija su ispunile sve ono što je predviđeno Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti. A šta je sa obavezama koje je preuzela međunarodna zajednica po Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244? Da li bi to dovelo do znatnog boljeg bezbednosnog stanja na Kosmetu od onoga koje danas imamo. Kako stvari stoje, naši građani su u teškoj situaciji na Kosmetu, o čemu najbolje govore brojke. Naime, u proteklom periodu, do dolaska UNMIK-a, na Kosmetu je bilo 6.468 napada, 1.173 ubijenih i 1.300 kidnapovanih lica.
Po mom mišljenju, ključna stvar je u tome da međunarodna zajednica odnosno UNMIK-ova administracija nije ispunila svoje obaveze po Rezoluciji 1244, nije razoružala takozvanu OVK i čak nije izvršila snažan pritisak na one koji to rade, a pre svega na pripadnike takozvanog Kosovskog zaštitnog korpusa, OVK ili ANE. Kako je moguće da se svi počinioci zločina gotovo i ne znaju, da uhapšeni Albanci pobegnu iz najčuvanije baze na Balkanu, iz Bondstila? Očigledno da nekom to odgovara, kao i da nekima ide u prilog eskalacija nasilja ANE, koja na taj način ojačava lojalnost, finansijsku i logističku podršku na terenu.
Svima je sada jasno da je ANA mešavina terorističko -mafijaške bande, da je u ANI inkorporirana mafija, koja će se okoristiti u najbrutalnijim akcijama za zastrašivanje dela srpskog naroda na Kosmetu, kako bi se obeshrabrila politika povratka, proteralo preostalo srpsko stanovništvo i kako bi se ostvario san o nezavisnosti Kosova. San o kome mogu samo da sanjaju.
Prethodno rečeno zvuči iznenađujuće ukoliko se ne zna da strategija separatističkog delovanja nije od juče. Ona je ostala ista još od Prizrenske lige, a samo su se menjali vinovnici te strategije. Zamislite kakve li tek ironije da novopostavljeni ili prvopostavljeni komandant tzv. Kosovskog zaštitnog korpusa bude Agim Čeku, oficir ustaške Tuđmanove vojske, koji je okrvavio ruke u Medačkom džepu i sada i dalje nastavlja svoj krvavi pir na Kosovu i Metohiji, a pod zaštitom je Ujedinjenih nacija. Možemo pomenuti i primer Hašima Čekua, miljenika Madlen Olbrajt, ubice srpskih policajaca iz Glogovca, pa je i on miljenik određenih zapadnik krugova.
Ono što može da začudi građane Srbije, a sigurno i dobar deo hrišćanske Evrope, jeste uporno ignorisanje nesumnjivih dokaza bliskih veza šiptarskih terorista sa zločinačkom terorističkom Al Kaidom. Koliko je meni poznato, bivši ali i budući borci Al Kaide sticali su svoja prva borbena iskustva protiv naših snaga bezbednosti na prostoru Kosova i Metohije, a tada pod nazivom "mudžahedini".
Neko od predstavnika UNMIK-a trebalo bi da odgovori na pitanje gde su i šta rade na Kosmetu članovi po zlu poznate "zeničke grupe". Kako je moguće da se, u prisustvu velikog broja pripadnika KFOR-a, na prostor Kosova i Metohije doprema oružje iz Bosne i Albanije za pripadnike tzv. "ANA-e"? Zbog čega je na prostoru Kosmeta veliki broj obolelih od kancerogenih oboljenja, koji je u odnosu na period od pre rata povećan za oko 200%? Šta se to na Kosmetu nalazi te izaziva ta oboljenja i izaziva povećanu smrtnost stanovništva? Zašto se po Rezoluciji 1244 i međunarodnim konvencijama ne poštuju ljudska prava, prava na slobodu kretanja, na egzistenciju, na imovinu i druga prava koja su priznata svuda u svetu? Od čega, osim od droge, Šiptari dobijaju pare? Ko im dostavlja pare za kupovinu srpskih imanja, stanova i kuća na prostoru Kosova i Metohije? Pitanja je previše, a vremena malo.
Za Srbe na Kosovu i Metohije ima nade, jer da nade nema tamo ne bi ostali. Kao Srbin, koji živi na Kosovu i Metohiji, apelujem na apsolutno srpsko jedinstvo kada je Kosmet u pitanju i, shodno tome, jedinstven i organizovan nastup naših državnih organa. Ono što bi svaka vlast, pa i naša Vlada, odmah morala da uradi, to je da odmah osigura plaćanje školarine za sve đake - studente, raseljena lica sa Kosova i Metohije, ali isto tako i da obezbedi plaćanje školarine za sve one koji izraze želju da svoje školovanje nastave na Kosovu i Metohiji, ali ne samo da se upišu, nego da se tamo školuju i svoje školovanje tamo i završe.
Obezbeđivanje onima koji žive kao raseljena lica, onima koji su na Kosovu i Metohiji, a koji su ne svojom krivicom izgubili pravo na rad, pravo na zaradu, treba da bude prioritet države.
Ubrzana obnova, rekonstrukcija i gradnja kuća na Kosmetu mora da bude od izuzetnog značaja za nas i srpski živalj, čime bi se na neki način rešio deo sudbine onih o kojima je danas malo bilo reči ovde, koji žive u kolektivnim centrima širom Srbije, a koji bi se na taj način vratili na Kosovo i Metohiju.
Aktivnija uloga Ministarstva unutrašnjih poslova i Vlade Republike Srbije u konkretizaciji zaključaka ove skupštine, kao i dosledno srpvođenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, treba da budu prioritet. Time bi se realizovao i rešio bar deo onih kosmetskih problema. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Siniša Mitrović, poslanička grupa DOS-Reforma Srbije. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Marković, poslanička grupa Stranka srpskog jedinstva.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi premijeru i poštovane kolege sa Kosova, imao sam posebnu motivaciju da danas, iz više razloga, dam svoj mali i skromni doprinos raspravljanju deklaracije. Kada se čitaju deklaracije donete u poslednjih desetak godina, tu je bilo svega, sem ozbiljne i vizionarske politike, uvek je bilo više srbovanja, više poziva na obračun, a jednom će doći vreme za prava pitanja, za rešavanje pravih pitanja.
Moja posebna motivacija je da se ova rasprava vodi u parlamentu. Važno je da parlament postaje institucija nacionalnog konsenzusa i to na kosovskom pitanju. Parlament će biti institucija našeg konsenzusa u evropskim integracijama.
Važan je događaj da pitanje Kosova i Metohije nije dvorsko pitanje, nije pitanje političke elite, nije pitanje nekakve izabrane političke grupacije, nego je zaista pitanje svih građana Srbije, tako da svi, i pozicija i opozicija, imaju jednaku odgovornost da snose posledice dobrih i loših odluka za budućnost Kosova i Metohije.
Kada je Vlada Srbije izradila deklaraciju i uputila je parlamentu, bilo je raznih komentara i ocena: da li je to kasno, da li je to dobro, da li je to blago, da li je oštro.
Postavlja se osnovno pitanje: kakav je benefit, kakva je dobit građana Srbije od ove deklaracije. To je osnovno pitanje. Ako smo se već dogovorili da se ne raspravlja o statusu Kosova i Metohije, to je siguran benefit, a to je jasno inicijativa prema međunarodnoj zajednici. To je ona dobit koju ćemo danas uraditi. To je ona motivacija i apel od jutros, kao što je to kolega Maravić govorio, da svi treba da damo doprinos tome, da budemo jedinstveni u odluci, da deklaracija treba da bude rezultat dijaloga i konsenzusa u parlamentu.
Bio sam vrlo motivisan i zadovoljan, posebno onom ikonografijom koju je gospodin Čović izložio pre podne, o ta četiri ili više karakternih tipova Srbijanca i kako on vidi kosovski problem, što se kreće od nekakve ravnodušnosti do militantnog stava.
Danas je jasno demonstrirana jedna politika ovde, a to je da se potvrđuje da Beograd i Srbija imaju državni i demokratski kapacitet da odgovorno rešavaju problem Kosova i Metohije. Naglašavam to "da imaju demokratski kapacitet da rešavaju problem Kosova i Metohije". To je jasna poruka međunarodnoj zajednici o centrima moći. To znači da mi imamo dovršenu političku elitu koja je spremna, koja ima viziju da se upusti u nešto što se zove problem Kosova i Metohije.
Kolege poslanici, usvajanjem deklaracije dajemo elemente novog ugovora sa međunarodnom zajednicom. To je ono što je nedostajalo u jednoj državnoj politici. To je novo partnerstvo. To je nova politika za novo vreme.
Intonacija govora je i danas takva da se komparativno jasno istaklo da je to važan državni problem za Srbiju i da će on, kao takav, biti državnički tretiran.
Podsetio bih na to da su Liberali Srbije kao ključne elemente državne politike u 2004. godini konstruisali: ustav, izbori i dijalog sa Albancima. Zašto to naglašavam? Vreme je da Parlament preuzme taj deo odgovornosti, to što se naziva dijalog sa Albancima. To je ono što će sigurno biti otvoreno u skorijoj budućnosti.
Na kraju bih hteo da naglasim i svoje zadovoljstvo da u inflaciji dnevne politike reči ne znače ništa. Ali, ovaj događaj - usvajanje deklaracije - ima jednu posebnu odgovornost i za parlament Srbije, i za građane Srbije, i za to što jeste budućnost rešavanja kosovsko - metohijskog pitanja.
Ne treba o Kosovu i Metohiji pričati uz gusle. Ne treba o Kosovu i Metohiji pričati uz puške. Vreme je da se dijalog vodi u Parlamentu, da se sa novom politikom, da se sa novom diplomatijom ponudi novi državni ugovor, to bi bio novi državni ugovor međunarodnoj zajednici i da danas jasno pokažemo da Srbija ima državni i demokratski kapacitet da rešava problem Kosova i Metohije.
Srbija ima političku elitu koja to zna i sigurni smo da ćemo uspeti to da rešimo. Sa tim pozivom i sa tom molbom apelujem na naše kolege koji su imali rezervu, Kosovo nije stvar pozicije i nije to samo jedino nama u opisu radnih poslova, pa upućujem zajednički poziv da deklaracija bude jednoglasno prihvaćena i da to bude jasan signal državnoj zajednici, kao i međunarodnoj zajednici da mi znamo šta hoćemo i znamo kuda idemo.

Narodni poslanik Dragan Marković je odustao od diskusije. Reč ima narodni poslanik Vladimir Garčević, poslanička grupa SNS. Sledeća prijavljena za reč je narodna poslanica Nataša Jovanović, poslanička grupa SRS.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade, poštovani potpredsedniče, poštovane kolege poslanici, danas se nalazimo u raspravi po treći put u ovoj skupštini o bitnom pitanju koje se može smatrati pitanjem broj jedan. Očekivao sam posle jučerašnjeg odbora i sinoćnjeg dogovora da će gospodin Živković obezbediti da njegovi potpredsednici ne izazivaju nikakve elemente prošlosti, nego da govore u onom smislu kako je i on govorio.
Kosovo nije pitanje, gospodine Čoviću, od juče, Kosovo je pitanje od pre 100 godina, pa ako ništa drugo naučio sam u svojim Vasojevićima o naseljavanju Metohije 1918. godine, o balkanskim ratovima pa nadalje, i ništa novo. Očekivao sam da ćete i vi, kao juče na odboru, biti dostojni toga da nikada ne dođemo u Skupštinu da izazivamo, nego da vidimo kuda.
Dobro je što većina ovde gleda na Kosovo kao nacionalno pitanje. Bilo bi daleko bolje da tih pitanja kao što je Kosovo imamo više. Ovo je broj jedan, da je pitanje gladi u Srbiji nacionalno pitanje, pa da razgovaramo kako izaći, nije pitanje Evrope da se svi ne slažemo. Slažemo se mi svi za Evropu, mi smo evropska zemlja. Putevi i načini, to je ono što treba dogovarati. Ako pokušamo da bacimo da se manje optužujemo, da malo gledamo napred, onda ćemo mi moći, uz uvažavanje pameti i znanja i opozicije i vlasti, doći ćemo do nečega, jer ne zaboravimo da se u opoziciji nalazi kvalitetan kadar i mi moramo biti svesni toga, pa nekada ga treba malo čuti, pa koliko se uvaži da se uvaži.
Sa druge strane, apelovao bih na premijera pošto mi je prilika da zaustavi neku tendenciju u Erdeviku koja prerasta u nacionalno obeležje i sukobe, pošto sam sa teritorije Srema. Molim da sagledate da vlast u Šidu doprinese smirivanju tenzija na jednoj strani, možda srpskog stanovništva, a na drugoj strani slovačkog, na trećoj strani hrvatskog, ujedinjeni itd. Molim vas da date svoj doprinos da živimo u miru na tom području gde više nacija ima u slozi.
Bilo bi dobro da se ovaj parlament okrene budućnosti i da jedan sastanak poslaničkih grupa održimo oko privatizacije Kosova. Da održimo sastanak kako izbegli sa Kosova mogu da ostvare minimum svojih prava jer su direktori pokupili pečate, neoverene su radne knjižice i ljudi ne mogu da ostvare nikakvo pravo. Da li imamo evidenciju porušenih kuća na Kosovu, imajući u vidu da ima obavezu gospodin Đukanović kao partner ove vlasti da obezbedi u Crnoj Gori, koji se nalaze tamo, nemaju hranu, nemaju ni od čega sada da žive, a to su građani Srbije.
Dalje, da vidimo da pomognemo da se u centrima, ako moraju da se nalaze, da se obezbedi u Srbiji hrana, a reći ću odakle. Evo, sada smo prodali "Beopetrol", uložite pare u zaštitu srpskih interesa i za izgradnju kuća na Kosovu. Uložite pare u Kosovsku Mitrovicu, neće niko u Štrpce, neće niko od poslanika u ovoj skupštini reći zašto se ovo privatizuje i zašto se pare ulažu da se obezbedi povratak Srba na Kosovo. Mislim da ćemo biti jednoglasni, i opozicija i pozicija. Znači, vučete poteze kao Vlada Srbije u obezbeđenju tih ljudi.
Neprihvatljivo mi je da se kaže ovako - znate, to je po evidenciji štampe, generali, pa mi skidamo, jer je NATO bio nezadovoljan njime. Postoje patriote i dok je ova zemlja i ovo društvo postojaće ljudi koji su izvršavali svoje zakonske obaveze. Onda moramo te ljude zaštiti, a ne da ih guramo tamo. Vi vidite, 50 američkih vojnika je oko Karadžićeve kuće, brinu, dajte da 50 ili 100 vojnika obezbede sav srpski živalj na Kosovu, a ima ih 50.000. Mogu, ali neće. Tu ćete dobiti podršku svih poslanika.
Nema poslanika koji ne želi dobro ovoj zemlji Srbiji, napaćenoj, koji ne želi dobro srpskom narodu na Kosovu i svima. Mi koji smo živeli jedno vreme dole, tamo sam studirao, mislim da više znam, a mislim da bi u Beogradu malo drugovi i mi svi poslanici, trebalo bi pročitati malo istorije, pa bi se nama neke stvari otvorile, da gledamo iz objektivnijeg ugla. Nadam se da ćete iz ovoga izvući pouku da o bitnim pitanjima usaglašavate stavove u Skupštini Srbije, čime bi Srbija mogla da ide napred. Hvala.

Šest minuta. Reč ima poslanica Nataša Jovanović, a posle nje poslanik Vuko Antonijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, do dolaska DOS-a, onog izvornog DOS-a na vlast koji je obuhvatao i DSS, i vas iz Demokratske stranke i sve prilepke koji sada idu uz vas, hteli vi to ili ne, naša država je bila nosilac u vreme dok je SRS učestvovala u radu vlade narodnog jedinstva, nosilac svih pozitivnih tendencija na rešavanju kosovsko-metohijskih problema i mi smo kao država i kao odgovorna vlast činili sve da se to uradi na način kako nam to omogućuje naš ustav i naši zakoni.
Veoma smo bili uspešni u svemu tome i to je bio ključni razlog zbog čega je naša stranka ušla u Vladu kao manjinski partner, zbog činjenica da smo uspeli te 1998. godine da u potpunosti suzbijemo šiptarske baliste i terorizam na Kosovu i Metohiji, ubice srpske dece, koljače koji su tada na kraju 20. veka neviđena zverstva činili, nezapamćeno u istoriji srpske civilizacije. I to je ono na šta smo mi srpski radikali izuzetno ponosni, svaki naš član i svaki onaj ko u nama vidi istinske srpske patriote, pre svega u politici koju je zagovarao, sa pozicije potpredsednika Vlade i predsednika SRS, srpski junak i najveći srpski junak danas, prof. dr Vojislav Šešelj.
Što se tiče SAD, iz kojeg ste se vratili gospodine Živkoviću pre mesec i nešto dana, oni su neprestano držali prst na obaraču i uprkos potpisivanju međunarodno ratifikovanih sporazuma u to vreme Milošević-Holbruk, tumačili su ga tendenciozno na svoj način, sve sa ciljem da afirmišu politiku šiptarskog terorizma i njihovog krajnjeg cilja da stvore i ostvare svoj vekovni san o velikoj Albaniji, istrgnu Kosovo i Metohiju iz državno-pravnog okvira Srbije, tada SRJ.
Međutim, pored toga što smo se striktno držali Ustava i zakona, u šta vi tada niste verovali, nego ste kao pravi NATO podrepaši, i vi lično gospodine Živkoviću sa pozicije samozvanog gradonačelnika Niša i svi ostali, a naročito gospodin Čović, da vas ne pominjem dalje, ko će vam sve imena zapamtiti, trudili se u to vreme da se što više dodvorite američkom državnom sekretaru Medlin Olbrajt koja, ne skrivajući svoje simpatije prema šiptarskim balistima, uz logističku podršku, uz podršku Kongresa, zvanične američke administracije, a pre svega vama da posle 10 godina dođete na vlast, krenuli sa ostvarivanjem onoga što je strateška politika Amerike na Balkanu. Oni nikada nisu hteli da poštuju međunarodno priznate pravne norme, niti to čine danas, kao što vidite kroz nepoštovanje unazad Rezolucije 1244.
Od vašeg dolaska na vlast za mene kao istinskog srpskog patriote, kao nekoga ko je vaspitavan u srpskom nacionalnom duhu, zaista je ponizno i više nego ponižavajuće da gledam nivo vaše poniznosti prema vašim zapadnim nalogodavcima. Vi ništa niste učinili, ni vi, ni ova prethodna Vlada, ni ova vaša rekonstruisana, a ni Vojislav Koštunica, koji je bio na mestu predsednika SRJ, da pomognete Srbima na Kosovu i Metohiji.
Za protekle četiri godine, gospodine Živkoviću, UNMIK, sa kojim je gospodin Nebojša Čović i te kako dobro sarađivao i tek sada počeo šiptarske teroriste da naziva i to stidljivo teroristima, a do pre nekoliko meseci je govorio da su oni ekstremisti, fabrikovao laži protiv predsednika Srpske radikalne stranke, bavio se raznoraznim transferima igrača, imao preča posla, a za to vreme prodavao interese Srba na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji, mi smo vam onda govorili i upozoravali vas da su oni zaista mozak terorističke organizacije, da tzv. Kosovski zaštitni korpus u sebi ima preko 50.000 mafijaški obučenih šiptarskih balista, koji čine neviđena zverstva i dan-danas, a svedoci smo tragičnog poslednjeg događaja, ubistva dva dečaka u Goraždevcu.
Kada kao danas krenete da nam govorite o za nas srpske radikale strateški važnom pitanju i to je prioritet za državu Srbiju, zbog toga ćemo glasati, izdići se iznad svake stranačke politike, jer očekujemo uskoro pad vaše Vlade i celokupne izdajničke i proameričke politike na ovim prostorima, glasaćemo za ovakvu deklaraciju. Kada govorite i pominjete imena, odnosno nazive mesta, nemojte gospodine Živkoviću, kao što to rade vaši predstavnici iz Demokratske stranke i ostatka DOS-a, pa brkaju zapadnu srpsku granicu i nepravilno govore, umesto da kažu Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica, jer ne znaju geografiju i ne znaju gde su zapadne granice, nemojte da mešate Štrpce i Štimlje. Jutros ste rekli da u Štrpcu ne žive Srbi. Tamo, hvala Bogu, ima 11.500 Srba i 99% njih je glasalo na poslednjim izborima za srpskog junaka prof. dr Vojislava Šešelja.
Prema tome, morate da se suočite sa činjenicom da su šiptarski teroristi u poslednje četiri godine, to je surova statistika, ali je takva, izveli 6.535 terirističkih akcija u kojima je ubijeno 1.201 lice, ranjeno 1.328, oteto 1.146, na Srbe izvedeno 5.932 napada i na druge zajednice koje tamo žive 335.
Broj ubijenih, metode i likvidacije ne govore nam o pojačanom terorizmu i to ne tako stidljivom da se oni sada boje ili da vide snagu politike koju vi vodite da biste zaštitili Srbe, već nam jasno pokazuju da je tamo produženi rat sa tendencijom da se istrebe svi Srbi, da se izvrši do kraja genocid nad srpskim narodom i zbog toga mi moramo da podržimo danas ovu deklaraciju, da budemo jedinstveni u onome što se zove zaštita srpskih nacionalnih interesa.
Ako hoćete da razgovarate sa Tačijem razgovarajte, ali za Srpsku radikalnu stranku nikada neće biti po pitanju Kosova i Metohije, državnih i nacionalnih interesa, nikakvih kompromisa i isključivo ćemo u institucijama sistema da govorimo o tome sve do trenutka dok vam ne vidimo leđa, daće bog uskoro, pa da preuzmemo kormilo u svoje ruke i da na pravi način, povratkom vojske i policije, zaštitimo taj narod, a ne da umesto toga ministar Dušan Mihajlović, koji je onako lepo preplanuo kao da se pekao na roštilju dva meseca, otišao jutros odavde, ide na Rtanj i bere čaj, umesto da razmišlja o tome da vrati policajce i zaštiti Srbe na Kosovu i Metohiji.

Reč ima narodni poslanik Vuko Antonijević, a posle njega narodni poslanik Đura Lazić.
Narodni poslanik Vuko Antonijević nije prisutan. Reč ima poslanik Đura Lazić, a posle njega narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče, gospodine potpredsedniče, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, za kratko vreme koje mi je preostalo za izlaganje oko ove važne teme nastojaću da ne ponavljam ono što su kolege rekle, ali moram da se dotaknem nekih elemenata iz diskusija pojedinaca da bih razjasnio neke stvari.
Prvo, želim da kažem da je po mom mišljenju tekst predložene deklaracije dosta bled u odnosu na činjenično stanje koje danas vlada na Kosovu i Metohiji. Inače, Kosovo i Metohija je višedecenijska, nažalost i viševekovna srpska rana i svaka nova žrtva produbljuje tu ranu.
Problemi na Kosovu i Metohiji datiraju, što reče jedan kolega, mnogo poodavno, još od Prizrenske lige, kada su udareni temelji velikoalbanske aspiracije prema srpskim teritorijama i ne samo od tada. Konstantno su vršeni pritisci čišćenja srpskog življa sa tih prostora. Da ne pominjem Berlinski kongres, zatim zakone Broza i Moše Pijade koji su zabranili povratak prognanim Srbima od strane balista za vreme Drugog svetskog rata. Ne bih ulazio u detalje Bujanske konferencije, koja je održana 1943. godine, a kojoj je kumovao Fadilj Hodža, koji je kasnije zauzimao visoke državničke funkcije.
Posebno je perfidno proterivanje Srba sa Kosova i Metohije, počelo je posle 4. Brionskog plenuma 1966. godine, a naročito posle usvajanja Ustava 1974. godine, kada je pokrajinama dat status državnosti i kada su pokrajine imale veća prava nego Srbija kao država u čijem su sastavu one bile. Dakle, tim ustavom pokrajine su dobile konstitutivni status u federaciji i na taj način polagale pravo na ono što danas traže Šiptari na Kosovu i Metohiji, separatizam i samoopredeljenje.
Potpredsednik Čović reče u svom izlaganju da je greška što je bivši režim, odnosno Miloševićev režim, ukinuo političku autonomiju Kosovu i Metohiji. Moram da kažem da to nije tačno. Gospodin Čović dobro zna da je ustavnim promenama, sa kojim se saglasila i Skupština Kosova tada, izvršeno demontiranje državnosti pokrajina, a zadržan je status pokrajina i drugo je pitanje što Šiptari nisu hteli da koriste prava koja su proisticala iz Ustava i zakona Republike Srbije. Dakle, to je istina.
Danas kada se pominje pitanje statusa Kosova i Metohije mislim da se prenagljuje oko toga pa se kaže prvo standardi, pa status i tome slično. U Rezoluciji 1244 definisano je pitanje statusa i to je sastavni deo Srbije, pokrajina Srbije. Prema tome, ne treba mnogo da žurimo, da prenagljujemo i ići u susret zahtevima šiptarskih separatističkih vođa. Oko toga toliko, a inače o propagandi koja je vođena, organizvanoj propagandi, kada je forsirano navodno stradanje Šiptara, preuveličavanje njihovog stradanja, a minimiziranje srpskih žrtava, ne bih govorio jer smo svi svesni toga.
Najnoviji primer pokušaja iskrivljavanja istine je i oko Goraždevca, a da ne govorim o slučaju Martinovića i tome slično. Događale su se stravične stvari i mi moramo da budemo temeljitiji i ozbiljniji u vođenju te kampanje, kada je u pitanju zaštita nacionalnih i državnih interesa. Meni je drago što su poslanici Koalicije "Povratak" tu. Voleo bih da iskoristim njihovo prisustvo tu i da ih podsetim, a i sve vas, kao i javnost, da su specijalni predstavnici generalnog sekretara UN pravili stravične i namerne greške prekoračujući ovlašćenja koja proističu iz Rezolucije 1244.
Na taj način donet je i proglašen poseban krivični zakon i privremeni zakon o krivičnom postupku u Skupštini Kosova. Predstavnik generalnog sekretara nije smeo da aminuje taj zakon, da dozvoli. Zatim, doneo je uredbu o davanju na korišćenje zemljišta državnih preduzeća na 99 godina. Nije sprečio donošenje zakona o popisu građana i njihovih nepokretnosti, a čime su ozbiljno narušena građanska i ljudska prava Srba na Kosmetu.
Ovim zakonima praktično se vrši pljačka imovine države Srbije i otimačina privatne imovine prognanih i raseljenih Srba, kao i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Predstavnici međunarodnih bezbednosnih snaga ne angažuju se na obezbeđenju sigurnosti i slobode kretanja Srba, a ništa ne čine ni na otkrivanju i kažnjavanju počinilaca ubistava, terorističkih akata i drugih vidova nasilja i genocida nad Srbima, ne želeći da se zameraju šiptarskim separatističko-terorističkim vođama. Transformacijom terorističke OVK, odnosno UČK, formiran je tzv. Kosovski zaštitni korpus, koji predstavlja bazu za regrutovanje pripadnika nove terorističke organizacije ANA. Ovakva neodlučnost predstavnika međunarodne zajednice u borbi protiv nasilja, samo više ohrabruje šiptarske teroriste, povećava broj srpskih žrtava i omogućava brže etničko čišćenje tih prostora.
Predstavnici međunarodne zajednice, takođe, konstantno opstruiraju masovniji povratak prognanih Srba i raseljenih Srba sa Kosova i Metohije. Poseban vid onemogućavanja povratka prognanih i raseljenih je prenošenje nadležnosti sa međunarodne misije na tzv. kosovske institucije koje čine Šiptari. Nema govora o masovnijem povratku Srba i drugih nealbanaca, ako o njihovoj sudbini i povratku na svoja vekovna ognjišta treba da odlučuju oni koji su ih proterali, uzurpirali im stanove, kuće, imanja.
Zamislite, u samom pismu Ibrahima Rugove, Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja, Redžepija i drugih šiptarskih vođa, cinično se konstatuje, da im ne mogu obezbediti posao i garantovati bezbednost. Sve drugo, ali ne mogu bezbednost da im obezbede, jer tu je kriminal, tu je ovo. O kom ozbiljnom pozivu možemo da govorimo tih šiptarskih lidera i zaista o njihovoj zainteresovanosti o povratku Srba, mislim da je tu sve jasno.
Predložio bih da ovaj parlament izmeni tačku 12. predložene deklaracije o Kosovu i da tačka 12. u delu - zaključuje, glasi, da Vlada Republike Srbije i Savet ministara Srbije i Crne Gore pred Međunarodnim krivičnim sudom pokrenu krivičnu odgovornost za zločine nad srpskim i drugim nealbanskim življem protiv Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja, Agima Čekua, Bajrama Redžepija, kao i svih komandanata OVK, jer je za protekle četiri godine, a i pre toga, izvršeno preko 6.000 napada na srpski živalj, ubijeno i kidnačovano preko 1.300, a pičinjeno je mnogo drugih zločina.
Istovremeno, da se za pokretanje krivičnog postupka ponude svi raspoloživi dokazi koji potvrđuju njihovu zločinačku odgovornost. Bez pokretanja odgovornosti protiv najodgovornijih vođa terorističke OVK, teroristički nasrtaji i zločini neće prestati, već se mogu proširiti i na druge delove Balkana.
Takođe, predlažem da se od novog šefa UNMIK-a zatraži poništenje svih ovih akata, dokumenata, zakona koji idu na štetu države Srbije i Srba, i nealbanaca na Kosovu i Metohiji.
Na kraju, poštovane kolege, predložio bih da svi narodni poslanici današnje dnevnice izdvoje porodicama tragično nastradale dece u Goraždevcu od terorističke grupe šiptarskih zločinaca. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, jer je narodna poslanica Nada Kolundžija odustala. Posle njega, narodni poslanik Sreten Mitrović, poslanička grupa SRS ima na raspolaganju četiri minuta, a poslanička grupa SPS dva minuta.