Ima reč narodni poslanik Slobodan Tomović.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uveren sam da je svakom u ovoj sali i van nje kristalno jasno i prihvatljivo da bilo koja inicijativa, pokušaj ili nastojanje da se počne ili doprinese rešavanju kosmetskog problema mora u parlamentu Republike Srbije imati jedinstvenu podršku. Ali, isto tako, nije prihvatljivo da jedini ili vodeći način rešavanja kosmetskih problema bude pisanje i usvajanje deklaracija o Kosovu, bez obzira na to da li će te predloge pisati samo privilegovane stranke pozicije ili će se to činiti jedinstveno i uz uključivanje nas, opozicionih poslanika i stranaka.
Zato, smatrajući da je današnje zasedanje samo početak u ovom parlamentu jedinstvenog odlučivanja o metodama i postupcima za presecanje kosmetskog Gordijevog čvora, očekujem da u vezi s tim u narednom periodu po hitnom postupku donesemo plan mera i zadataka. Takav dokument mora dati odgovor na standardna pitanja: šta treba raditi, ko, kako, čime i do kada. U protivnom, bojim se da ćemo pisati i usvajati nove deklaracije unedogled.

Ima reč narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, od deklaracije o Kosmetu Srbi sa Kosova očekuju najzad da ova Vlada Republike Srbije zauzme neki konačni stav o statusu Srba na Kosmetu. Ova vlada mora jasno i glasno da kaže da li želi, da li ima snage, moći, volje da brani preostali srpski narod na Kosmetu. I ako ne može, to isto da nam kaže: nismo u stanju, ne možemo da branimo Srbe na Kosmetu.
Usvajanje deklaracija je proces koji traje. Evo, već po treći put donosimo deklaraciju, bila je Rezolucija, pa Deklaracija i sada ponovo deklaracija. Po mom mišljenju to je samo obmanjivanje, naročito Srba na Kosmetu. Nezgodna je bila ona scena, gospodine premijeru, kada vas pita dečak iz Goraždevca šta će biti sa nama na Kosovu. A vi mu pričate: OK, ima lepih devojaka u Goraždevcu. On zna kakve su njegove sugrađanke, ali ne zna za njegovu sudbinu. Nije trebalo o tome da mu pričate, jednostavno mogli ste samo da ga pomilujete po glavi i da mu poželiti brz oporavak.
Zašto sumnjam u Vladu Republike Srbije i u ovu deklaraciju, u njihovu iskrenost? Zato što je jedna od najnesposobnijih vlada otkako postoji država Srbija. Zato što je pogazila prethodnu rezoluciju i deklaraciju, koje su jednoglasno usvojene u Skupštini Republike Srbije. Dogovorili smo se da nema izlaska na izbore, nema registracije, nema izlaska na pokrajinske izbore. Ucenili su vas, mesecima je trajala borba oko toga da li da se Srbi registruju na Kosmetu, da li da izađu na lokalne i pokrajinske izbore. Normalno, iza svega stoje finansijske transakcije, koje je Republika Srbija uzela za uslugu zato što je obmanula Srbe i naterala ih da izađu na izbore.
Šta smo time postigli? Legalizovali smo tu šiptarsku vlast na Kosmetu. To nikako nismo smeli da uradimo. Ovde smo slušali izjave koje se drastično menjaju u odnosu na ono što je ranije govoreno.
Sada premijer kaže: albanska manjina mora da bude garant bezbednosti svih građana. Ne može, gospodine premijeru, albanska manjina ne može, jer ona ne vlada na Kosovu. Na Kosmetu vlada mafija, kriminal. Samo organizovana vojska i MUP Srbije mogu da pruže bezbednost na Kosmetu. Nikakva albanska manjina, nikakve snage koje trenutno vladaju.
Izjednačili ste UČK, KZK i KPS u vašem izlaganju. A zašto ste naterali naše Srbe da budu članovu KZK i KPS? Ucenjivali ste ih, Srbe sa Kosmeta, koji sada rade u KPS, znači rade u terorističkoj organizaciji po nalogu Vlade Republike Srbije. A sada izjednačavate UČK, KZK i KPS. Mi smo vam govorili i pre par meseci da je to jedno te isto, samo nose različite uniforme. Ali, danas imate na desetine, stotine Srba koji rade u ovim terorističkim organizacijama. Sutra narod može da kaže: pa i vi Srbi ste teroristi. Ima toliko Srba u KPS, toliko Srba u Kosovskom zaštitnom korpusu.
Ovom deklaracijom treba zahtevati da svi Srbi napuste sve šiptarske institucije. Onda smo jedinstveni. Ako kažemo da je UČK ono što je Kosovski zaštitni korpus, ono što je Kosovska policijska služba, ne možemo govoriti: ti, Marko Markoviću ili Janko Jankoviću idi i zaposli se u KPS. A vi napravite Koaliciju "Povratak", idite u Skupštinu Pokrajine. A tamo sede vođe ovih UČK, KZK i KPS.
Mora da se traži dosledno sprovođenje, kako premijer kaže, implementacija Rezolucije 1244. Tu se slažem sa vama, ali mora da postoji i ona stavka gde je tačka povratka vojske i policije, jer je to jedini uslov uslova za opstanak Srba na Kosmetu.
Srbi, koji sada žive na Kosovu, živeće i ubuduće bez vaše pomoći i sa vašom pomoći. Budite ubeđeni, niko nas neće proterati. Ali, da bi obezbedili uslove da dođe još 250.000 Srba i da dođu srpske institucije na Kosovu, mora da dođe vojska i policija države Srbije.
Moram da se malo osvrnem i na izlaganje gospodina potpredsednika Čovića, koji je počeo jednom rečenicom koja mi se apsolutno ne sviđa: ceo svet vidi da je jedna humanitarna katastrofa zamenjena drugom humanitarnom katastrofom. Koja je ona prva? Da li je ona prva izazvana bombardovanjem, gospodine Čoviću? (Čović: Da.)
Znači, vi osuđujete NATO snage i NATO agresiju na Republiku Srbiju 1999. godine. Govorim to zato što on to ne misli, on je do juče drugo govorio, on je opravdavao tu agresiju na Republiku Srbiju. U tome je poenta. Ne može se to izjednačavati.
Svi su bili zbrinuti i za vreme agresije NATO snaga. Niko nije morao da beži. Odlazio je onaj ko se plašio za život. Ali, niko nije ubijen, niko nije kidnapovan, maltretiran, ničija kuća nije zapaljena, ničije imanje nije uništeno. A od dolaska NATO snaga imamo katastrofu na Kosmetu. Preko 1.300 je kidnapovano, preko 1.500 ubijenih, a da ne govorim o paljevini, pljački, otimanju, uzurpiranju imovine, kuća, stanova i tako dalje.
Gospodin Čović, pored toga što izjednačava te katastrofe, meni se ne sviđa jer želi isto tako da bledo kopira gospodina Đinđića. Sećam se kada je dolazio Štajner da je Đinđić lepo nama ovde govorio kako će doći čovek, koga on lično poznaje, koji možda neće učiniti mnogo dobrog za Srbe, ali im neće ni nauditi. Danas isto slušamo potpredsednika Čovića, koji veliča, govori hvalospeve, u superlativu govori o novom šefu misije na Kosmetu.
Zašto nekome blanko davati da će biti dobar, da ima dobre namere? Sve to ćemo videti kada vreme prođe, pa neka njegovi rezultati kažu kakav je to čovek i sa kakvim namerama je došao na Kosovo i Metohiju.
Ono što ste pričali o pomoći u lekovima, hrani, putevima, porodičnim zgradama, stambenim zgradama itd, to samo možete da pričate u Beogradu, gospodine Čoviću. U Mitrovici, Prilužju, Goražedvcu, Čaglavici, u Štrpcima (gromoglasni aplauz u sali) ne možete da pričate. Tamo ništa niste uradili, jedino ako ne mislite na onaj put sa bratom Rasima Ljajića, ili ako možda ne mislite na kupovinu stambenih objekata po višestruko većim cenama, pa je usledilo ustupanje: kuća je kupljena za 12 miliona dinara, a gazda je dobio šest ili sedam miliona dinara. To je posao našeg potpredsednika Vlade na Kosovu i Metohiji. Nadam se da će i gospodin Marko Jakšić da potvrdi ovo što sam izneo, jer imamo neke slične stavove vezane za ovo pitanje.
Na kraju, ono što srpska Skupština i srpska Vlada moraju da urade jeste da osude svaku izjavu, pa makar to bio i portparol policije, kao što je Darek Čapa. On kaže da ANA nije opasna, što je napisano pored vaše slike (obraća se gospodinu Nebojši Čoviću) u "Novostima". Vi ste prikazani sa ubijenim detetom u bolnici, a pored toga portparol UNMIK policije Darek Čapa kaže da ANA nije opasna. Kaže da je to grupa od 70 ljudi. Što su je onda Ujedinjene nacije proglasile za terorističku organizaciju? On zna i koliko ih ima, ali kaže da nisu opasni i da ne mogu biti remetilački faktor na Kosovu i Metohiji. Vlada mora da traži odmah ostavku i smenu takvih ljudi koji rade za UNMIK, naravno kroz Savet bezbednosti i kroz Ujedinjene nacije. Oni nam sve to rade.
Pošto je vreme za diskusiju isteklo, završio bih ovim: da bi se rešio problem Kosova i Metohije, "Jenky gou home", sa OK Živkovićem i nezaobilaznim Čovićem (aplauz u sali).

Reč ima narodni poslanik Marko Jakšić, pravo na repliku, direktno je pominjan u izlaganju narodnog poslanika Ljubomira Kragovića.

Dame i gospodo, kada je u pitanju sama deklaracija, mogao bih da je podržim.

Ono što mi smeta, u odnosu na prethodnu deklaraciju ili rezoluciju, to je ono što jedan isti organ - Koordinacioni centar, treba da je sprovodi. Čini mi se da onu prethodnu Koordinacioni centar nije sprovodio na valjan način. Zašto je nije sprovodio na valjan način? Kako je nije sprovodio na valjan način?

Za to vreme, skoro dve godine, imali smo demontiranje institucija srpske države na prostoru Kosova i Metohije, pod firmom ukidanja paralelnih struktura, a sve to novcem srpskih poreskih obveznika. Nemojte da zaboravite da smo od tada formirali UNMIK-ovo sudstvo, koje sada prelazi u ruke Albanaca, da su Srbi ušli u kosovsku policiju sa jedinim nejasnim stavom, na našu bruku i sramotu, imamo i Srbe u Kosovskom zaštitnom korpusu, a taj isti Kosovski zaštititni korpus sada ubija naše stanovništvo. Mislim da je to za sve nas i bruka i sramota.

Zbog svega toga, otvoreno, jasno i glasno kažem da smo vršili demontiranje institucija srpske države na prostoru Kosova i Metohije i da smo učestvovali u stvaranju UNMIK-ovih parastruktura, buduće monstrum države. Mislim da to nije trebalo da radimo, niti smo to morali da radimo.

Takođe, moramo da znamo da nam je i železnica prešla u UNMIK-ovu železnicu. Imamo nešto što su Krađorđevići, pre Drugog svetskog rata, stvarali i gradili, a onda smo se toga lako odrekli i učestvovali u formiranju tuđe, jedne nama protivničke i strane kompanije. Iz tih razloga, skeptik sam u pogledu ove nove rezolucije i da je jedan ovakav organ, kao što je to Koordinacioni centar, sprovodi.

Još u januaru ove godine, 19-og, na Bogojavljanje, išao sam kod patrijarha, zajedno sa delegacijom Srpskog nacionalnog veća. Tražili smo od patrijarha da posreduje u sukobu između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića. Želeli smo da stvori jedno srpsko jedinstvo. Čini mi se da će to srpsko jedinstvo moći da se ostvari samo ako imamo ministarstvo za Kosovo, jer prema svecu i tropar. Ovako koncipiran, projektovan u liku ili u vidu jednog čoveka ili jedne sitne partije, čini mi se da neće moći da zadovolji ono što nas čeka u budućnosti. To ministarstvo, uz državno veće koje bi obuhvatalo i poziciju i opoziciju, moglo bi da uradi nešto više.

Ako govorimo o nacionalnom konsenzusu, mislim da je potrebno da u tom radu učestvuju i pozicija i opozicija, jer tek onda možemo da očekuemo da ćemo stanje na Kosovu promeniti na jedan valjan način. Ovako, za ove dve godine, čini mi se, mogli smo da učinimo mnogo više od ovog što je urađeno. Čini mi se da smo mogli da napravimo mnogo više. Sada je stanje za nijansu gore nego što je bilo pre dve godine i nezavisno Kosovo je mnogo bliže u odnosu na period od pre dve godine.

Ovo govorim na samom kraju, jer smo za dve godine gradili i stvarali nešto, otvorili smo vrata državi Srbiji da se pojavi, preko severa Kosova, držali smo više od 50 protesta, nenaoružani, kada se povlačila vojska i svi ostali, pa smo pokazali rezultate i napravili smo tada nešto da Srbija može da uđe tamo, da može tamo da se vrati, ali na drukčije koncipiran način, tj. preko ministarstva.

Nastavljamo raspravu prema prijavama za reč narodnih poslanika.

Reč ima narodni poslanik Dragiša Đoković, poslanička grupa Demokratske stranke Srbije, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Žarko Obradović, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije.

Dame i gospodo, mnogo je teže pričati danas na ovu temu a izbeći demagogiju i patetiku. Teško je izbeći demagogiju od onih koji su prilično doprineli ovoj situaciji, od onih samozvanih ili prozvanih srpskih lidera koji dođu do Beograda i provetre svoje stanove, dođu do centralne Srbije i provetre svoje kuće, a narodu na Kosovu prodaju maglu. Mnogi od njih su, te stanove koje provetravaju, dobili sredstvima države Srbije i Vlade koju najviše napadaju, koju najviše kritikuju. Kada dođu do Beograda, svrate do nekog medija centra ili tamo gde može da se održi konferencija za štampu, a onda redom opletu i napadaju, počevši od Vlade, Koordinacionog centra, jednog, drugog, trećeg, petog, desetog itd.        
Nisam za govornicu izašao da bih dobio aplauze. Sigurno da moj govor neće zaslužiti aplauze, jer su Srbi najviše stradali od onih kojima su najviše aplaudirali. Niko više nije aplaudirao Josipu Brozu od Srba.
Danas ću pričati nešto što neće zahtevati aplauze. Aplauza nam je dosta. Trebalo bi malo više da radimo, a manje da aplaudiramo.
Što se tiče deklaracije, o tome ne bih govorio mnogo. Samo bih podvukao da smo već imali i deklaraciju i rezoluciju. Ovo treba da bude usmereno prema međunarodnoj javnosti, prema međunarodnoj zajednici i prema odgovornim činiocima u toj međunarodnoj zajednici, da ih podsetimo šta nisu uradili a šta su imali obavezu da urade. Ovo treba da bude nešto sa čime bi naša strana, sa čime bi naši političari nastupali i u čemu bi imali uporište.
Međunarodna zajednica nije uradila mnogo toga, što se ovde konstatuje. Kao čovek koji živi na Kosovu i Metohiji znam da bezbednosti nema, znam da nema slobode kretanja.
Iluzorno je pričati, život Srba se sveo, osim delimično, gde je nešto bolji deo severa, na koncentracione logore, na geta, to je sramotno u 21. veku da se tako živi. Povratka nema, jednostavno povratka nema, jer međunarodna zajednica je odgovorna za povratak, međunarodna zajednica ne želi da vrati Srbe. Moramo naći načina da je nateramo ili bar da je opomenemo da tu svoju obavezu nije ispunila.
Primera radi, Srbima se uskraćuje pravo na rad, kada pomenemo taj ekonomski faktor, a sa pravom na rad, tu je pravo na ekonomski život, a Srbi ako imaju svoje, neko je pomenuo fabrike, ako bi imali kome bi šta prodali, Srbi imaju svoja poljoprivredna imanja i kome će prodavati, kako će prodavati i kako će se kretati. Proterani su iz svih velikih kolektiva na Kosovu i Metohiji, onemogućen im je rad.
Znate da su srpski stručnjaci držali vrlo uspešno u vrlo teškim uslovima elektroprivredu Kosova i Metohije, danas sva međunarodna zajednica ne može da proizvodi onoliko energije koliko su nekada proizvodili dok su u njoj radili i Srbi i Albanci. Zatim proterivanje iz pogona Trepče, Srba iz Prištine, Peći i Prizrena; zatim poljoprivredni kombinati su izgrađeni na srpskoj zemlji koja je nacionalizovana i oduzeta, gde su srpske firme ulagale; onemogućeno im je pravo na život.
Samo da napomenem, ovo sa privatizacijom, to je pljačka, to je ono što UNMIK ili neko iz UNMIK-a, nažalost radi, to je čista otimačina i uzurpiranje prava i na život i povratak, i na egzistenciju. Druga strana je naša država, naša vlast i naša diplomatija. Šta smo mi tu uradili, a šta nismo, šta bi trebalo? Uzeću toliko slobode da kažem da lično nimalo nisam zadovoljan time šta i kako radi naša diplomatija.
Mislim da Kosovo jeste prioritet broj jedan i mora da bude. Međutim, mi imamo problema i ne možemo da se dogovorimo, namerno ne kažem - ne možete da se dogovorite, već kažem - ne možemo da se dogovorimo, po kojim ćemo kvotama raspodeliti kojoj partiji, pa koliko će DPS, pa koliko će Crnogorci, koliko će Srbi, gde će ko biti, po mnogim zemljama sveta i nemamo ambasadora, nažalost, nama kao zemlji, kao državnoj zajednici Srbija i Crna Gora prioritetnije je ko će gde zasesti u kojoj ambasadi i u kojoj zemlji, nego da već imamo oformljene ekipe koje će lobirati i raditi diplomatskim putevima po pitanju Kosova i Metohije, po pitanju boljitka za srpski narod i za srpski život. Onaj ko bi morao da predstavlja srpski narod u diplomatskim krugovima mi njega nažalost nemamo, Srbija je država koja nema predsednika, koja ima vršioca dužnosti, samozvanog, to je nešto što ne priznaje ni jedan ustav, ni jedan zakon, apsolutno protivzakonito.
I šta se dešava? Predsednik Srbije, odnosno taj ko se predstavlja za vršioca dužnosti vodi takvu diplomatiju pa mu u kancelariji sedi Džordž Soroš, a Džordž Soroš dan pre toga u Prištini izjavi da Kosovo mora biti nezavisno itd, a taj vršilac dužnosti predsednika Srbije sutradan sedi sa Džordžom Sorošom, nema saopštenja da se ne slaže sa takvom politikom itd. Nemojte mi uzeti za zlo, samo činjenice iznosim, nemam nikakvih političkih ambicija, promocija od toga, samo pomoć za ono što nije dobro, možda to iz neznanja, jer neko ko uđe kao poslanik na 160 i nekom mestu, možda toliko kapaciteta ima i tako razmišlja, nije imao dobre savetnike itd.
Primera radi, nećemo Živkovića i Vladu zaboraviti, vas ću malo pomenuti, mislim da bi vam pomogli, jer se upravo trudim zbog toga, nekoliko primera smo navodili kako Vlada mora da radi bolje. Normalno, ne tražim, nisam protiv srpske vojske i policije, bezbednosti, znam šta tamo piše, ali neću prodavati maglu i neću reći - vratite vojsku i policiju, jer znam šta je realno, a šta nije. Zato je realno da ministar prosvete uvaži školske odbore koji se dole formiraju, potpiše imenovanja direktora, rešenja direktorima, vrlo sporo to ide, prilično traljavo, proverite to sa službom, dosta to sporo i loše ide.
Zatim, ne pravimo problem sa dečijim dodacima, deca su već prohodala a nisu dobila roditeljski dodatak, kasni se već devet, deset a možda i dvanaest meseci sa isplatom roditeljskih dodataka, ne brani nam valjda UNMIK da poštujemo Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom.
Imali smo primer kada je na sednicu Odbora za Kosovo i Metohiju došla neka gospođa koja se predstavila kao pomoćnik ministra ovog glumca, Lečića, ne znam za šta je sve ona pomoćnik i kaže, da budem ovako iskren, glupost - Koordinacioni centar je nastao odlukom naše Vlade i UNMIK-a i mi nemamo nikakve nadležnosti po pitanju kulture i informisanja.
Molim vas, kada vi to čujete od jednog državnog činovnika, koji nije na tako niskom nivou, onda ste malo obeshrabreni.
Ko brani Ministarstvu kulture da napravi dole srpsku izložbu, da štampa srpsku knjigu, priredbu, osim kada ministar dođe i održi "Kontejner sa pet zvezdica" u Zvečanu i normalno uzme honorar, ne drži ga besplatno, već za honorar.
Loš je primer, ono što nismo morali da radimo, što nije dobro, složili se ili ne složili sa mnom, a sigurno hoćete, to je mučnina oko člana Radiodifuznog saveta sa Kosova. To nije bilo dobro, hajde da kažemo da je bilo traljavo i trapavo, nije nešto što nam ide u prilog.
Na kraju samo da eto, posle toga, kao što je deklaracija snimila stanje, pa predlagala i zahtevala, bilo bi dobro kada bismo mogli odavde da uputimo neki signal da malo ohrabrimo narod i da kažemo - ima nekih pomaka, kreće se, biće nešto itd. Dobro bi bilo, ali u svemu tome moramo biti realni. U svemu tome ne možemo sticati odavde ni sa ove govornice, niti na raznim mitinzima, protestima i ostalo, političke poene, već jednostavno o ovom jako teškom, mučnom pitanju moramo ohrabriti narod i da vidimo da li mu se može pomoći.
Kažem još jednom, nećemo moći da povučemo odavde neke revolucionarne, krupne poteze, već se ta pomoć sastoji u svakodnevnom poboljšanju kvaliteta života. Znači, u prisustvu ljudi koji mogu na terenu da pomognu po raznim resorima, oblastima itd, zatim, nadam se da će zaživeti i ti koordinatori, oni što su juče imenovani, stalna saradnja po ovim pitanjima iz onih nadležnosti gde država Srbija ima nadležnosti. Dakle, korak po korak i tu se složi poneka kockica i ne može biti dobro, ne može biti idealno, ali može biti bolje. Toliko i zahvaljujem.

Izvolite, reč ima predsednik Vlade, gospodin Zoran Živković.

Mislio sam da je dobro da pre pauze dam odgovore na neka pitanja koja su postavljena u prepodnevnom delu rasprave. Prvo moram da kažem da je moje mišljenje i moj utisak da za Srbiju i za Srbe na Kosovu i Metohiji ima šanse. Ako odvojim neke pojedinačne diskusije i ako odvojim iz nekih drugih diskusija onaj već foklorni deo prebacivanja, ličnog prebacivanja i vređanja nekih ljudi, mislim da smo na putu da ovaj parlament, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, donese zajedničku deklaraciju, zajednički stav i to je ono što može da bude najveće ohrabrenje Srbima na Kosovu i Metohiji.
Pitanje je šta je urađeno od 2000. godine do danas? Postoji čitav niz pojedinačnih mera, a to je gospodin Čović i sam naveo oko pomoći u kućama, u hrani, u svemu onome za šta je zadužen Koordinacioni centar, ali mislim da je takođe važno, i što je od 2000. godine do danas učinjeno, to je da je Srbija sada u boljoj poziciji u odnosu na Albance sa Kosova. Mislim da oko toga isto teško možemo da se ne složimo. Nažalost, ta svest kod albanskih ekstremista, terorista o tome da njihova zvezda tamni, a da se ponovo javlja šansa za Srbiju i za Srbe, da je i to povod za eksalaciju ovih akata terorizma.
Da li je moguće menjanje Rezolucije 1244, neko je to pomenuo kao predlog gospodina Tadića, ministra odbrane. Nisam čuo da je gospodin Tadić to rekao i sumnjam da je mogao da kaže tako nešto, jer slažem se da bi menjanje Rezolucije 1244 bilo prvo, nemoguće, a ako je moguće, onda bi bilo loše za naše interese. Takođe je rečeno da je neko iz DOS-a pričao o podeli Kosova i Metohije. Prvo nije tema status Kosova i Metohije, niti je to tema ove deklaracije niti ove sednice, niti je to tema o kojoj će se govoriti brzo. Mi nećemo pristati na tu temu dok se ne sprovede ono što piše u Rezoluciji 1244 i to danas nije tema.
Bilo ko da je pomenuo to, čuo sam od nekih eksperata da nude takav predlog, ali nisam čuo ni od koga iz DOS-a. Ako je neko iz DOS-a to i rekao, onda je to njegov lični stav i DOS, niti Vlada Srbije, ne stoje iza takvog stava.
Pomenuli ste generala Lazarevića i Hag. Odgovorno tvrdim da do Vlade Srbije nije došla nikakva informacija da je gospodin Lazarević optužen pred Haškim tribunalom. Da je to tako dobili biste o tome informaciju, vi i cela srpska javnost. Znači, po saznanju Vlade Srbije, do danas, 27. avgusta, gospodin general Lazarević nije optužen pred Haškim tribunalom i da ne pričamo dalje o toj temi.
Pitanje da li je moglo da se učini nešto više za ove četiri godine ili bolje rečeno manje od tri godine; mislim da je moglo i postoji jedan deo gde smo zakazali. Ne kao pozicija ili opozicija, vlast ili opozicija, nego jedan segment koji je mogao da bude bolje iskorišćen, koji bi dao dobre rezultate praktično na samom terenu, ali bi vratio u svest građana Srbije problem Kosova i Metohije, koji nažalost polako kod jednog dela populacije odlazi iz te svesti, a to je povezivanje naših lokalnih smaouprava sa lokalnim samoupravama ili enklavama na Kosovu i Metohiji. Normalno da mislim na srpske i mislim da bi to bio dobar nastavak onoga što Srbija može da učini za Kosovo i Metohiju, za Srbe i druge nealbance na toj teritoriji.
Pošto ovde ima nekoliko predsednika izvršnih odbora ili predsednika skupština velikih gradova u Srbiji, pozivam ih da se još u pauzi danas dogovore oko toga koji će grad preuzeti odgovornost i pomoć, saradnju, svaku vrstu razmene, kulturne i ekonomske, sa jednom enklavom sa Kosova. Nažalost, imamo manje enklava na Kosovu nego što imamo velikih gradova u Srbiji tako da bi po dva grada mogla da preuzmu odgovornost, jedan deo odgovornosti za jednu enklavu.
Bilo je dileme i zaklinjanja da ne uđemo u pregovore. Niko nije pomenuo pregovore, niti u javnim nastupima, niti u bilo kojoj komunikaciji, niti u ovoj deklaraciji. Znači, ne govorimo ni o kakvim pregovorima. Pregovori su nešto što dolazi kada počne priča o konačnom statusu, a ta priča neće početi skoro.
Povratak vojske i policije; mislim da je primereno onima koji su rekli da povlače takve demagoške priče. Prvo, znate i sami da je to nemoguće, da to ne zavisi od nas samih i ako odlučimo da sami vratimo vojsku i policiju da ćemo imati sukob sa celim svetom. Imali smo takav sukob 1999. godine. Što se mene tiče, što se Vlade Srbije tiče, dosta je bilo. Takvih pobeda nam je bilo dosta. Poštovaćemo Rezoluciju 1244 u svim njenim segmentima, u onim koji nam se sviđaju i u onim koji nam se ne sviđaju. To je pitanje za vojsku i za policiju.
Da li će se vratiti nekada? Da, nećemo odustati od toga, ali to neće biti rešenje za opstanak i povratak Srba na Kosovo i Metohiju, kao što nije bilo rešenje za opstanak Srba kada je nekoliko desetina hiljada policajaca i vojnika bilo na toj teritoriji. Nakon toga, nakon njihovog boravka tamo, odseljeno je 250.000 Srba.
Što se tiče prebacivanja oko toga da je sednica trebalo da se sazove ranije, odmah nakon tragičnog događaja u Goraždevcu, ne vidim šta bi Skupština Srbije mogla više da učini u tom trenutku od onoga što je učinila Vlada. Da li je mandat naših predstavnika u Savetu bezbednosti bio dovoljan? Jeste bio dovoljan i u Ustavu Srbije piše da politiku ove države vodi Vlada, tako da sa te strane nema nikakvih dilema.
Da budemo iskreni, da je neko od onih koji sada govore stvarno hteo vanrednu sednicu Skupštine mogao je da je sazove. Dovoljna su 84 potpisa za to. Nažalost, znam da moja Vlada nema podršku ostatka parlamenta, znači 160 i nešto, i prema tome, oni koji sebe predstavljaju opozicijom su mogli da skupe 84 potpisa i da sazovu vanrednu sednicu parlamenta povodom događaja u Goraždevcu. Ali, mislim da je ova sednica dovoljna i dobro mesto za osudu onoga što se tada desilo, da su mere preduzete i da objektivno gledano niko od vas ne može da kaže da te mere nisu bile maksimum od onoga što je moglo da se učini.
Da li je Savet bezbednosti dao drugačiju ocenu događaja na Kosovu i Metohiji? Da, jeste. Da li je to dovoljno jako? Ne, nije. Prvi put na tom mestu je pomenut terorizam na Kosovu i Metohiji, albanski terorizam na Kosovu i Metohiji. Nisu to usvojili kao zajednički stav, ali većina onih koji su govorili na toj sednici su pomenuli albanski terorizam kao zlo na Kosovu i Metohiji. Mnogi su se pitali da li treba da se proglasi cela misija neuspešnom i svi su tražili da UNMIK na licu mesta mora da pokaže, zajedno sa KFOR-om, mnogo veću odlučnost u sprovođenju onoga što piše u Rezoluciji 1244.
Bila je primedba da smo demontirali srpske strukture i institucije na Kosovu i Metohiji. Bilo je primedbi da se to odnosi na zdravstvo i na prosvetu. To nije tačno. Sve ono što dopušta Rezolucija 1244 danas je prisutno iz Srbije i iz Beograda na Kosovu i Metohiji. Pitanje je samo da li ljudi koji su dole zaduženi za to rade to dobro i da li ljudi koji sede u mojoj Vladi rade to dobro. To je uvek otvoreno pitanje i o tome uvek možemo da pričamo. Pozivam sve vas kao narodne poslanike, imate pravo da o tome svaki dan pitate neko ministarstvo ili mene o tome da li se nešto sprovodi što je zacrtano u dokumentima koje je ova skupština usvojila ili je to usvojila Vlada Srbije. Generalno mislim da je ono što je učinjeno dobro, ali da sigurno može da bude bolje.
Pitanje je šta naša diplomatija može da učini. Slažem se da diplomatija nije do sada imala onu ulogu koju mora da ima u ovakvim situacijama i zato je prošle subote održan sastanak predsednika vlade Crne Gore i Srbije i gospodina Čovića, predsednika Koordinacionog centra, i pre toga sa ministrom odbrane, sa ministrom za ekonomske veze sa inostranstvom, sa ministrom inostranih poslova. Upravo to, naša politika je umesto ofanzive vojske i policije ofanziva diplomatije.
Sa ovom prvom ofanzivom smo proverili pre nekoliko godina i nismo dobro prošli. Ne bih se vraćao na tu ofanzivu, ali tačno je da nikada nismo pokušali ozbiljnu diplomatsku ofanzivu i zato je održan taj sastanak i zato će ambasadori dobiti do kraja meseca ili možda neki dan duže dovoljno municije za tu ofanzivu, dovoljno jasnih dokaza, uporednih analiza, sistematizovanih dokaza o tome da borci za slobodu kosovskog naroda ili Kosova nisu ni iz daleka samo to ili uopšte nisu to, nego su šefovi mafijaških udruženja, šefovi koji su povezani sa svim mafijaškim vezama od Azije do severa Evrope.
Pitanje za dečije dodatke je legitimno pitanje. Tačno je da nekoliko meseci nije bilo isplate, šest ili sedam, i moguće je da je neko dete i prohodalo pre nego što je dobilo prvi dečji dodatak. Pitanje je bilo, kako te podatke sistematizovati zato što nije bilo više matične službe u tim opštinama. Juče sam obavešten da je počela isplata, da se isplaćuje na gomili sve kumulativno, sve to što je propušteno i to je isto stvar koju možemo da proverimo već sutra.
Školski odbori; mislim da tu isto nema dileme da su školski odbori verifikovani na ovaj način na koji je to došlo sa Kosova i Metohije. Radiodifuzni savet mislim da stvarno nije tema današnje sednice, ali ako je to prebacivanje Vladi Srbije, kao što znate, bolje od nas iz Vlade, Radiodifuzni savet je vaša tema, a posebno vezano za člana sa Kosova i Metohije, jer on nije predlog Vlade, nego onih koje ste vi izabrali za članove Saveta.
Pitanje, da li ima pomaka, da li možemo Srbima sa Kosova da damo malo entuzijazma, malo nade da se nešto menja. Iz onoga što nosim kao svoje utiske iz posete Briselu pre mesec i po dana, iz posete SAD-u pre mesec dana, iz onoga kako je primljen nastup gospodina Čovića u Savetu bezbednosti i svega onoga što može da se meri kao malo pomeranje u diplomatiji, u političkim stavovima, mislim da možemo da imamo nadu, ali ta nada nikako nije dovoljna da rešimo problem Kosova i da garantujemo Srbima sa te teritorije da će imati svetlu budućnost.
Nada je šansa koju moramu da iskoristimo. To pomeranje klatna svetske politike malo prema nama, dugo je stajalo na drugoj strani, samo je početak procesa i dobar deo vraćanja tog klatna na početni položaj, na onu sredinu ili okretanje prema nama je posao koji mi moramo da učinimo. Kao što mi moramo da učinimo sve da bismo ušli u Evropsku uniju, tako i mi moramo da učinimo najviše da bismo rešili pitanje Kosova i Metohije.
Uz ono što je obaveza međunarodne zajednice, što je pomenuto i u govorima danas i u samoj deklaraciji, mi moramo da pokažemo da smo ozbiljni ljudi koji ozbiljno brinemo o nečemu što je, prvo, deo naše teritorije i da brinemo o našim građanima, bilo koje da su vere i bilo koje nacije i da zaštitimo i nacionalne i državne interese na toj teritoriji. To ćemo učiniti, ponavljam, ako svako na svom delu posla da maksimum. Vlada Srbije je spremna da da maksimum u tom poslu.