Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije nam je predložila ovu deklaraciju o kojoj danas raspravljamo i očekuje od nas da je mi prihvatimo. Koliko možemo verovati na reč Vladi Srbije, koliko možemo verovati u iskrenost ovog teksta, koliko uopšte možemo verovati da je to stvarno od srca pisano i da je to nešto što je sada sazrelo i možda se stvorila jedna kolektivna svest, možda u Vladi, da se nešto na Kosovu mora uraditi. Možda je ovo samo posledica jednog događaja, jednog novog streljanja đaka u Srbiji, jednog ubistva, terora koji traje već duže vreme.
Da li možemo verovati Vladi koja je odbijala da raspravlja o Kosovu dve godine, koja je ubedila Srbe na Kosovu da izađu na izbore i daju legitimitet terorističkoj vlasti na Kosovu, terorističkoj vladi, terorističkoj skupštini i svima onima koji su posle bombardovanja NATO-a skinuli uniforme, obukli odela i postali politički faktor na Kosovu. Koliko možemo verovati Vladi koja je formirala povratak, koja ništa drugo ne radi nego obilazi sahrane i izjavljuje saučešća.
Međutim, na stranu sada to. Danas ne treba da bude vreme velikog preispitivanja nekih grešaka koje je ova vlada, ili prethodna ili neka druga sprovodila. Sigurno je da treba ozbiljno politički napraviti genezu svega onoga što se događalo na Kosovu.
Problem Kosova i Metohije nije od juče. To je najveći zločin koji je međunarodna zajednica uradila na bilo kom prostoru. Problem traje decenijama. Taj problem je nastao kada su Šiptari prelazili granicu u zaprežnim kolima, sa svom bulumentom, njima smo davali sve što je bilo potrebno, i smeštaj, i hranu i obezbeđivali sve. Vraćeno nam je mecima, vraćeno nam je ubijanjima. Da li je Ranković mogao to da uradi? Nažalost, mnogi srpski političari su tada stali protiv toga. Da li je Milošević 1991. mogao to da uradi? Svakako je mogao, međutim, i on je bio popustljiv i Kosovo mu je služilo samo za izbore i za dobijanje izbornih političkih pobeda.
Prave iskrenosti i u nacionalnoj politici, ni tada, ni pre toga uopšte nije ni bilo, a nema je ni danas.
Šta se danas dešava na Kosovu i Metohiji? Stranke DOS-a odlaze tamo i formiraju opštinske odbore od dva-tri člana. Na televiziji čujemo kako je Alternativa formirala opštinski odbor, pa je drugi formirao, pa treći i to sve upotpunjuje psihotičnu sliku političke situacije u Srbiji.
Da li smo ponovo razjedinjeni, potpuno, čak tamo, gde nikako ne bi smeli biti razjedinjeni. Šta su mediji radili za sve ovo vreme? Posle rata, posle bombardovanja, posle agresije i svega onoga što su kupljeni političari sa Zapada radili na Kosovu? Ričard Holbruk se izuvao tamo da se slika sa šiptarskim teroristima, isključivo da bi dobio pare, jer neka se niko ne zanosi, plaća se krvavim novcem koji albanska mafija dobija od droge, plaća te tzv. demokrate sa Zapada koji šire poštenje, i pravdu i istinu u svetu. Niti ima pravde, niti ima istine, sve je u funkciji podmićivanja i plaćanja svih onih koji su odlučivali kada je trebalo da se bombarduje i otima Kosovo.
Šta su mediji u Srbiji radili? Puštaju se Nataše Kandić, Sonje Biserko, koje su pljuvale po Srbima sve ove godine, dve-tri poslednje. One su imale medijski prostor maksimalan i za sve su bili optuživani Srbi, za sve su bili Srbi krivi. Sada ih nema da se jave i da pitaju ko je pucao u srpsku decu koja su se kupala u Goraždevcu. Gde su te gospođe, gde su te nevladine, humanitarne organizacije, gde su ti da pitaju koliko je hiljada nedužnih ljudi ubijeno u svojoj zemlji. Da li smo mi to stanari u sopstvenoj kući?
Postavlja se pitanje šta nam je sad činiti. Ono što je neophodno po tačkama ću pokušati da dam kao svoj sopstveni predlog i predlog SRS, normalno.
Pod jedan, mislim da Srbi, srpska nauka, srpska politika, srpska dijaspora moraju definisati minimum nacionalnog interesa i nacionalnu strategiju i oko toga se mora stvoriti konsenzus za sva pitanja.
Ne možemo dočekati, a nažalost mi u Vojvodini, tj. nažalost Kosovo je za nas u Vojvodini jedan primer čega treba da se pazimo, šta treba da činimo da se nama ne desi da sutra pišemo deklaracije na severu Vojvodine. Juče je u Kanjiži opština izglasala da se Kanjiža naziva Mađar Kanjiža. Da li je srpska vlada reagovala? Nije. Kao što nije reagovala ni kada je reč o okupljanju opština na severu Vojvodine po teritorijalno američkom principu, nije reagovala jer su potrebni glasovi Saveza vojvođanskih Mađara da ne padne Vlada.
Da li ćemo održavati Vladu na takav način da bi plaćali i davali ustupke autonomaškoj politici u Vojvodini; da li autonomaši u Vojvodini u stvari predstavljaju najveću podršku šiptarskim separatistima? Dokle će se to tolerisati?

 Reč ima narodni poslanik Sreten Mitrović, a vreme na raspolaganju poslaničke grupe SPS je dva minuta. Posle njega reč ima narodni poslanik Marina Stamenković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče Vlade, potpredsedniče Vlade i gospodo iz Koalicije "Povratak" sa Kosova i Metohije, međunarodna misija na Kosovu i Metohiji je prisutna skoro četiri godine, ali njen osnovni zadatak sadržan u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti o mirnoj koegzistenciji nacionalnih zajednica, o zaštiti ljudskih prava svih koji žive na prostoru Kosova i Metohije, ni izdaleka nije postignut.
Ubistva, otmice, pretnje, paljenja imanja su problemi sa kojima se Srbi svakodnevno suočavaju posle četiri godine od dolaska mirovnih snaga na Kosmet. Registrovano je oko 6.000 napada, 978 ubistava, a povređeno je više od 1.000 srpskih stanovnika, a međunarodna zajednica ne može ili neće da sprovede Rezoluciju Saveta bezbednosti. Predstavnici UNMIK-a, preko svoje administracije, sve čine da prikriju svoju nemoć, da stanje prikažu relativno normalnim i da je svakim danom sve bolje i bolje.
Međutim, situacija kod stanovnika Kosmeta koji nisu albanske etničke pripadnosti je i dalje veoma teška. Mnogi od njih, posebno Srbi i Romi, ostaju izolovani u svojim mestima, uglavnom seoskim sredinama, i suočavaju se sa velikom opasnošću, ukoliko rizikuju izlazak van svog mesta stanovanja. Što se i desilo u zadnje vreme Tomiću u Skulanovu i deci u Goraždevcu, koja su u ovim tropskim vrućinama potražila rashlađenje u reci Bistrici pored svojih domova.
Mnogo toga što se dešava na Kosovu i Metohiji je rečeno i ovaj napaćeni narod zatražio je pomoć od svoje države i od međunarodne zajednice, iako se sve to dešava uz njihovo prisustvo, ali situacija je svakim danom sve teža i teža. Zar je morao da se desi Goraždevac, koji je tužan ali realan događaj kosmetskih zbivanja, zar nije pre toga bilo sličnih, a možda i gorih događaja. Šta bi se dogodilo Srbima da su, ne daj bože, učinili takve zločine. Znamo kakva bi bila reakcija međunarodne zajednice.
Pozitivan pomak ili kajanje za sve što se dešava na Kosovu je to što je održana sednica Saveta bezbednosti, međutim i ovog puta nije bilo volje i saglasnosti da se kaže da se na Kosmetu, uz direktnu ili indirektnu podršku albanskih institucija, sprovodi nasilje sa neskrivenim ciljem da se pokrajina etnički očisti od Srba i tako pripremi za nezavisno Kosovo.
Treba da se kaže da za sve što se dešava na Kosovu i Metohiji snose odgovornost UNMIK i KFOR, jer četiri godine vladaju na Kosovu i Metohiji pod zastavom Saveta bezbednosti. Sada se izvinjavam, s obzirom na vreme, da ne bih dužio u svojoj diskusiji, samo bih istakao da bi trebalo da se zakaže posebna sednica sa problemom Kosova i Metohije, jer je to svima nama dobro znano i on ne može da se reši za kratko vreme, sa govorom od pet minuta.
Zamolio bih državne čelnike da u svojim govorima ne podupiru nezadovoljstvo i neslogu srpskog naroda, a ovamo traže jedinstvo, ako ne znaju šta je bilo na Kosovu i Metohiji neka pročitaju današnji "Blic", gde je Hans Lokvaj, čelnik - izaslanik OEBS-a na Kosovu i Metohiji rekao u svom intervjuu, jer je on bio predstavnik OEBS-a na Kosovu i Metohiji, šta se dešavalo 1999. godine na prostoru Kosova i Metohije. Hvala. Potpredsednik je bio prisutan kada je o tome čitao Žarko Obradović.

 Reč ima narodni poslanik Marina Stamenković, a posle nje narodni poslanik Momčilo Trajković.

Poštovani narodni poslanici, poslednji teroristički napad albanskih terorista u Goraždevcu, koji je za posledicu imao masakr dvoje dece, ranjavanje, gađanje i granatiranje vojnih punktova na liniji razdvajanja Srbije i Kosova i Metohije, u nizu su terorističkih napada koji su obeležili poslednje dve nedelje.
To su samo poslednji tragični događaji u nizu poslednjih godina unazad. Da se Srbi sa Kosova i Metohije vrate i da im se osigura bezbedan i nesmetan povratak u svoje domove na Kosovo i Metohiju, da se zaštite i unaprede ljudska prava, da se zaštiti svojina i povraćaj svojine, održavanje civilnog reda i zakona, uspostavljanje bezbednog okruženja u kome izbegla i raseljena lica mogu da se vrate kućama, uspostavljanje međunarodnog civilnog prisustva na Kosovu i Metohiji, kako bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu i Metohiji, pri čemu će narod moći da uživa suštinsku autonomiju, a sve u cilju da se obezbedi miran i normalan život svih stanovnika na Kosovu i Metohiji.
Dakle, ovo je sadržano u Rezoluciji 1244. Srbija je ispoštovala sve odredbe Rezolucije 1244 koje se odnose na nju. Postavlja se pitanje da li je svoje obaveze iz Rezolucije 1244 ispunio UNMIK i KFOR. Odgovor je - nisu ispunili. Promenila su se tri šefa UNMIK- i pri svakom preuzimanju dužnosti pogoršavala se bezbednosna situacija za Srbe. To se ponovilo i pre par dana, kada je stupio na dužnost gospodin Holkeri.
Sveukupni događaji na Kosovu i Metohiji refleksno se odražavaju na jug Srbije, preciznije na opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, u kojima žive Albanci. Preslikavaju se i teroristički napadi albanskih terorista, bezbednosna situacija se pogoršava, ugrožavaju se ljudska prava i elementarna prava na život i slobodu Srba koji žive u ovim opštinama.
Posebno bih se osvrnula na opštine Preševo i Bujanovac, koje pripadaju Pčinjskom okrugu. U opštinama Preševo i Bujanovac su održani lokalni izbori, sprovedeni po novom Zakonu o lokalnim izborima, uz poštovanje demokratske procedure i zastupljenosti političkih stranaka koje deluju na ovim prostorima, u prisustvu, naravno, OEBS-a. Izabrani su u obe opštine predsednici opština Albanci, kao i odbornici u skupštinama opština, prema broju osvojenih glasova. Poštovana su sva demokratska, građanska i politička prava u odnosu na njih. Žive na teritoriji Srbije i pod jurisdikcijom su državne zajednice Srbija i Crna Gora.
U međunacionalnim odnosima zastupljena su ljudska, građanska, politička prava i kao takva ona se poštuju u odnosu na albanski narod koji živi na jugu Srbije, a oni, zauzvrat, pribegavaju terorizmu i time krše zakone i prava države u kojoj žive. Srbija je sve učinila da integriše albanski narod koji živi na njenoj teritoriji. U opštini Bujanovac Srbi su za poslednjih nekoliko meseci prodali stotinak kuća i stanova, kao i u Preševu, s tim što u Preševu živi samo 2% Srba, tako da Srbi u ovoj situaciji prosto nestaju.
Pojačane su provokacije i pretnje Srbima, a to za posledicu ima iseljavanje.
Privreda u ovim opštinama je u kolapsu. Poslovni partneri zaobilaze i ono malo privrede što radi iz straha i neizvesnosti oko sklapanja poslovnih ugovora, tako da se ne sklapaju poslovi. To u velikoj meri utiče na egzistenciju i ekonomski opstanak ovih opština.
Skrenula bih posebnu pažnju na činjenicu kojom se manipuliše, odnosno Albanci manipulišu trgovinom opština Bujanovac, Preševo i Medveđa, odnosno njihovim pripajanjem Kosmetu. Naravno, to izvode iz njihovog Kačaničkog ustava i referenduma.
Upravo donošenjem ove deklaracije o Kosmetu sprečila bi se ova težnja, a to je zadržano i u deklaraciji, da je državna zajednica Srbija i Crna Gora punopravni član Ujedinjenih nacija. Dakle, princip državnog suvereniteta. Ustavnom poveljom i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN potvrđena je teritorijalna nedeljivost državne zajednice Srbije i Crne Gore, a naravno Srbije kao njene članice.
Stav DSS, a to je sadržano u samom Predlogu deklaracije o Kosmetu, jeste insistiranje na izgradnji demokratskog i multietničkog društva, institucija, što bi među svim građanima Pokrajine dovelo do toga da se to reflektuje i na jug Srbije, a samim tim predstavljala bi se suštinska autonomija u okviru Srbije i Crne Gore. Posebno se očekuje od misije Ujedinjenih nacija na Kosmetu odlučnost u realizaciji Rezolucije 1244 i da kao nepristrasna administracija uspostavi uslove za izgradnju demokratskog i multietničkog društva i institucija na Kosmetu.

Ima reč Momčilo Trajković.

Gospodine predsedniče, gospodine potpredsedniče, gospodo iz Koalicije "Povratak", gospođo predsedavajuća, dok sam sedeo razmišljao sam šta reći posle svega o ovoj temi. Ona je obrađena sa svih aspekata. Slušajući raspravu čovek može da se složi sa onima koji su govorili umereno, ali umnogome se moramo složiti i sa onima koji su govorili oštro, energično.
Međutim, suština je način, metod svih ovih analiza, koje smo danas radili, kako sve to ostvariti, kako stvari pomeriti, kako ćemo uticati našom raspravom i našom deklaracijom na uspostavljanje mira na Kosmetu, bez obzira što ova deklaracija, koja je na dnevnom redu i koja će biti usvojena, ima dosta umerenu poruku. Ta poruka treba da bude prihvaćena kao razumna. To je deklaracija koja u stvari treba da bude nekakvo pomeranje naše politike prema rešavanju kosovsko-metohijske krize.
Više puta do sada insistirao sam kao narodni poslanik i kao predsednik Odbora da se pitanje Kosmeta stavi na dnevni red Skupštine Srbije. Moram da izrazim svoje zadovoljstvo što ipak danas raspravljamo o ovoj temi, iako je to trebalo učiniti dosta ranije.
Kosmet je jedna od najčešćih tema u javnosti i drugim institucijama, kako domaćim tako i međunarodnim, u prethodnom periodu. Srpski pokret otpora pozdravlja i ovaj novi pokušaj elaboracije problema Kosmeta.
Ovih dana kosovsko-metohijski Srbi očekuju deklaraciju sa velikom nadom. Smatram da je ovoj raspravi trebalo da prethodi temeljita analiza stanja na Kosmetu, analiza sprovođenja Rezolucije 1244 i rezultata sprovođenja politike institucija koje se bave pitanjem Kosmeta. Tek pod tim okolnostima mogli bismo doći do mnogo kvalitetnijeg ostvarivanja sveobuhvatnog pristupa pitanju Kosmeta. Za razliku od drugih polja delovanja reformske Vlade, gde očigledno ima rezultata, mislim da je mogla učiniti mnogo više po ovom pitanju.
Mnoge diskusije danas govore o dubini krize i slabostima potpisnika Rezolucije Saveta bezbednosti 1244, koje su načinjene lošim činjenjem ili nečinjenjem, koje su takvim ponašanjem doveli Kosmet u situaciju težu po Srbe i region nego pre 1999. godine.
Na Kosmetu još uvek nije stvoreno društvo koje će obezbediti minimum zaštite ljudskih prava, slobodu kretanja, toleranciju i uzajamno poštovanje za sve. Posledica toga je današnja katastrofalna situacija, posledica delovanja albanskog terorističkog pokreta su najdirektnije žrtve, nedužni ljudi i deca.
Ako ovo konstatujemo i posle četiri godine od dolaska međunarodne zajednice na prostor ovog dela Srbije, moramo se zapitati koji su razlozi da njena misija ne daje ozbiljne rezultate na sprovođenju Rezolucije 1244. Možda je konstatacija suviše oštra, teška, ali moram otvoreno da kažem da uzrok svemu tome pre svega jeste kriza strategije međunarodne zajednice, kojom se želi rešavati ovo kompleksno pitanje, a koja je jednostrana, jer je zasnovana na takozvanoj albanskoj žrtvi.
U isto vreme postoji i kriza naše strategije. Istakao bih takođe i krajnje neobjektivnu i radikalnu strategiju albanskog nacionalističkog korpusa, koji ne uvažava vrednosne sisteme međunarodne zajednice i državne i nacionalne interese Srbije. Radi se dakle o maksimalnim strategijama i maksimalnim interesima sa minornim mogućnostima, ne vodeći računa da na Kosmetu, Srbiji i na Balkanu postoje drugi interesi, a u Srbiji i interesi Srbije i srpskog naroda.
Dakle, faktori koji treba da rešavaju krizu postali su faktori koji proizvode krizu i zato nema napretka ukoliko međunarodna zajednica ne revidira svoju strategiju. U najmanju ruku, na Kosmetu su godinama žrtve svi, a poslednjih godina pogotovo Srbi, i to čak uz prisustvo međunarodne zajednice. Zato dolaskom novog specijalnog izaslanika treba da očekujemo novi pravedan prilaz u rešavanju kosovsko-metohijske krize. Njegovu ulogu ne treba kao do sada posmatrati samo kroz personalno pitanje, kao da sve radi sam, već pre svega kao pitanje politike Saveta bezbednosti, čiji je on predstavnik.
Srbija kao faktor još uvek nije na visini zadatka u ostvarivanju svoje uloge u traženju rešenja za problem Kosmeta, iako su vidljivi određeni pomaci. Pogrešna politika međunarodnog faktora, ali i nemoć srpskog faktora, uslovili su da albanski faktor koristi slobodan prostor, koji bi mogao da vodi ka nezavisnosti.
Sada se otvara velika dilema kojim putem treba ići. Prvi put je put konflikta, drugi put je put nemoći, a treći put je put koegzistencije i rešenja. Koegzistencija treba da bude metod prevazilaženja krize, koji će voditi ka multietničkom društvu. U ovoj fazi rešavanja kosovsko-metohijske krize ne vidim drugačiji pristup neko kroz koegzistenciju na Kosmetu.
Zalažem se za put rešavanja, a ne put rata ili put nemoći. Odmah moram da konstatujem da ova deklaracija ne vodi ratu. Naprotiv, ova deklaracija pruža šansu za mir. Za mene je dilema da li je ova deklaracija, i pored toga što smatram da vodi miru, dovoljno artikulisala sve snage i da li dovoljno pokazuje moć. Mislim da ona komunicira između ove dve alternative, nemoći i želje da se ide ka rešenju. Nemoći pre svega iz objektivnih razloga, jer naša država, vlast, nema mogućnosti da na Kosmetu ozbiljnije deluje.
Mi smo doneli Deklaraciju i 2001. godine, u maju Rezoluciju, u junu Deklaraciju. Imali smo dosta tvrde i maksimalističke zahteve, ocene i od tih dokumenata se odustalo. Čak se postupilo i suprotno tim ocenama u njima. Tamo smo rekli da nećemo prihvatiti ustavni okvir, ukoliko se ne promene neke stvari i da nećemo izlaziti na izbore, ukoliko se ne stvore normalni uslovi. Ali smo ipak napravili pomak i uradili ono što je suprotno onim dokumentima koje smo doneli. Zato i danas upozoravam i insistiram da donesemo realna dokumenta, koja će biti sprovodljiva.
Postoje mnoga nerešena pitanja, strateški važna za rešavanje kosovsko - metohijske krize. O tim pitanjima je danas bilo mnogo reči. Pre svega, to su pitanja povratka na Kosovo i Metohiju, sudbine kidnapovanih i nestalih, pitanje uzurpirane privatne imovine, privatizacija društvene i državne imovine, ali i još mnoga druga pitanja. Ovo poslednje pitanje je mnogo važno, jer ugrožava naše i nacionalne i državne interese, ali i interese srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Sve su to veliki problemi koje treba rešavati, a naročito pitanja prognanih, njihov povratak u njihove kuće, na njihova ognjišta, jer bez toga nema mira na Kosovu i Metohiji, pa ni na Balkanu.
Zato pre svega od međunarodne zajednice očekujemo da izvrši preuzete obaveze i da počne da ostvaruje data obećanja tako što će hitno otpočeti ozbiljan i održiv povratak Srba na Kosovo i Metohiju. To je važno ne samo zbog Srba iz Srbije, već i zbog međunarodne zajednice, koja je doživela poraz sopstvene politike i kompromitovala tekovine demokratske Evrope i sveta. Međutim, važno je to i za Albance, koji pred istorijom polažu moralni i civilizacijski ispit. Onima, među nama, koji pretenduju da se bave povratkom, poručujem da to pitanje ne upotrebljavaju u svrhe dnevne politike i politikanstva. Povratak je šansa za sve. Zato o tome moramo voditi računa.
Sa unutrašnjeg političkog aspekta, za mene postoje dva ključna interesa: nacionalno - državni interes i interes srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Da bijedna strategija rešavanja kosovske krize bila uspešna, moramo napraviti balans ta dva interesa. Strateške državne interese mi, kao ugroženi deo naroda, u potpunosti razumemo, spremni da izdržimo bolne rezove i kompromise koje će naša država morati da pravi. Ti interesi ne smeju biti ispod minimuma državnih interesa, a to je da Kosmet ne može da bude nezavisan i ne može da bude van Srbije.
Zbog svega toga, pomenuo bih i interese srpskog naroda na Kosmetu, ali i onih koji dele našu sudbinu, koji su prognani širom centralne Srbije i Crne Gore. Pre svih, to su ekonomska i socijalna egzistencija. To nerešeno pitanje otvara i mnoga druga pitanja, a naročito pitanja procesa prodaje nekretnina, kuća, stanova na Kosmetu, a što najdirektnije ugrožava opstanak Srba na Kosovu i Metohiji.
Najčešći razlog otuđivanja imovine, pored pritiska i nebezbednosti, jeste i obezbeđivanje gole egzistencije i traženje alternative življenja van Kosova i Metohije, a što je sve izraženije. Veliki broj porodica je gotovo na ivici bede. Bez primanja su, žive u kolektivnim centrima. Oni posebno osećaju beznađe i besperspektivnost. Za to vreme manji broj pojedinaca uživa u blagostanju.
Znamo da je Srbija u teškoj ekonomskoj i socijalnoj krizi i da je teret krize i kosmetske nesreće na grbači iznurenog radnika i seljaka iz centralne Srbije. Takođe, znamo da Srbija izdvaja ogromna sredstva za Kosovo i Metohiju, ali ona moraju biti pravedno i pravilno raspoređena. Veliki broj radnika, već više od četiri godine, ne prima svoje plate. Dakle, ne možemo reći da država ništa ne čini, ali možemo reći da se ovakvim činjenjem problem ne rešava u dovoljnoj meri, već da se zadržava u centralnoj Srbiji. Znači, i pored velikih napora, strategija Srbije je inertna.
Aktivna politika iziskuje institucije koje bi za sva vremena ispravila štetne istorijske procese odlaska Srba, koji se od Čarnojevića naovamo kreću od juga ka severu i da ih već jednom usmeri sa severa na jug.
Koji državni problem može otvoriti ovo pitanje, kao što ga otvara jedan pozitivan pristup rešavanju pitanja Kosova i Metohije? Neki bi, zbog kompleksnosti ovog pitanja, digli ruke od njega. A ja, baš u toj kompleksnosti kosovsko -metohijskog problema vidim našu šansu, jer pitanje Kosova i Metohije ne leži samo u albanskim odnosima i samo njihovim rešavanjem neće se doprineti rešavanju ovog pitanja, jer je taj problem mnogo veći.
Dakle, Kosmet je regionalni, ali i evropski problem, koji neminovno mora da se rešava kroz pristup evropskih i evroatlantskih integracija. U ovom kontekstu, integrativnu politiku Vlade pozdravljam i podržavam. Smatram da je to put koji može dovesti do rešavanja tog pitanja. Bez pozicija na međunarodnom planu vrlo teško ćemo moći da rešimo taj problem. Ulaskom u evropske integracije stvaramo politički ambijent i postajemo partneri za rešavanje tako krupnih pitanja u ovom delu Balkana.
Predlog Srpskog pokreta otpora je išao kroz amandmane, a u pravcu formiranja: državnog veća Srbije i Crne Gore za Kosmet, ministarstva Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, kao i državnog fonda, jer bi takav pristup našu politiku učinio aktivnom.
Smatram da bi formiranje ministarstva za Kosovo i Metohiju, na republičkom nivou ili na nivou državne zajednice, ojačalo našu politiku i uspostavilo sistem odgovornosti za njeno sprovođenje.
Ukoliko se ne pristupi formiranju novog ministarstva - ministarstva za Kosovo i Metohiju, neophodno je, i to u najkraćem roku, izvršiti temeljnu organizacionu i kadrovsku rekonstrukciju Koordinacionog centra, jer on u formi u kojoj trenutno postoji nije u stanju, po mom mišljenju, da iznese teret preuzetih obaveza na odgovoran, kvalitetan i efikasan način.
Formiranje državnog veća bi predstavljalo veću šansu za konsenzus unutar državne zajednice i time direktno uključivanje Crne Gore u rešavanje ovog problema. Crna Gora ne može da kaže da nema svoje etničke, istorijske i državne korene i interese na Kosovu i Metohiji, samim tim jačali bismo i državnu zajednicu.
Posebno je važno formiranje državnog fonda za Kosovo i Metohiju. Tu bi bila kumulirana sredstva koja se i danas troše za Kosmet, ali bez veće kontrole. Fond bi postavio kriterijume koji bi rešavali probleme, pre svega onih koji su ostali na Kosovu i Metohiji, ali i onih koji na Kosovo žele da se vrate. Ovaj fond može predstavljati stub opstanka i povratka, ali i aktivne politike Srbije prema Kosovu i Metohiji, jer taj fond, pored svojih socijalnih dimenzija i obezbeđivanja pomoći za povratak, treba da doprinese i otvaranju novih radnih mesta i pomoći institucijama kulture od nacionalnog značaja. To bi bila jasna poruka uznemirenom i zabrinutom narodu na Kosovu i Metohiji da Srbija ne samo što želi da čini, već u potpunosti želi da institucionalizuje i čuva Srbe na Kosovu i Metohiji.
Na primer, za četiri godine nekoliko generacija, nekoliko hiljada đaka je završilo škole. Oni lutaju ulicama jer tamo nema posla. Ako tom problemu ne priđemo ozbiljno, siguran sam da će veći deo te mladeži otići u kriminal, da će uzimati drogu ili da će napustiti Kosovo i Metohiju.
Postoje i druge mere, a sada nemam vremena da ih elaboriram, a koje bi našu strategiju učinile aktivnom. Ali, o tome moramo vrlo ozbiljno i to ubrzo da razgovaramo. Treba da uključimo sve relevantne faktore kako bismo mogli da dobijemo bolju poziciju, kako bismo čitavu situaciju mogli da sagledamo još bolje.
Smatram da Vlada Srbije, u ovoj fazi, treba da vodi dijalog sa UNMIK-om, kao parnterom kako bi formirala okvire i ambijent za buduću koegzistenciju svih zajednica na Kosovu i Metohiji. Sigurno je da je potrebna priprema za dijalog, na kome insistira međunarodna zajednica, Beograd - Priština.
Biću slobodan da iznesem svoj stav i da kažem da, uporedo sa tim, treba insistirati i na srpsko - albanskom dijalogu o svim, osim o statusnim pitanjima. Ključnu ulogu na lokalnom nivou i na nivou Kosmeta u razgovoru treba da preuzmu kosovsko - metohijski Srbi, kao politički faktor u rešavanju životnih pitanja i, ukoliko je moguće, uspostavljanju normalne koegzistencije sa komšijama. Znam da je to danas teško. Ali, naše insistiranje na tome jača poziciju i države Srbije, i državne zajednice na Kosovu i Metohiji. Još jednom bih podvukao da to ne bi bio dijalog ili pregovori o ključnim, strateškim, statusnim pitanjima, već da bi to bio dijalog o svakodnevnom životu.
Boraveći prošle nedelje u mestima u koja su se vratili Srbi, pogotovo u Belom Polju, video sam da njihov pokušaj da uspostave kakve - takve odnose sa Albancima koje znaju ima uspeha, da se problemi nekako rešavaju. Ali, nažalost, to ruše ekstremisti i teroristi. Ne smemo da odustanemo od dijaloga, od srpsko - albanskog dijaloga.
Srbi sa Kosova i Metohije moraju biti ozbiljan politički faktor kako bi mogli da pomognu državi, kako bi mogli da se otvore procesi i kako bi država ozbiljno mogla da uđe u rešavanje svega toga sa svojom strategijom. Čekati samo na to da država razgovara, po mom mišljenju, nije najbolja strategija. Država treba da razgovara o pitanjima o kojima je obavezna da razgovara, ali kosovsko - metohijski Srbi treba da hitno pozovu Albance na dijalog, ne samo u okviru institucija sistema, nego i van institucija sistema, i da na taj način pokažu želju da žele da rešavaju taj problem, čime bismo jačali našu poziciju.
Baveći se Kosovom i Metohijom, došao sam do zaključka da ne postoji rešenje za Kosovo i Metohiju, postoji rešavanje. To je proces. Oni koji očekuju da se taj problem reši preko noći, mnogo se varaju. Pozdravljam politički konsenzus i maksimalnu ozbiljnost, ali podsećam na političku odgovornost koju neuspešna implementacija ove deklaracije donosi pred građane Srbije.
Nadam se da ćemo imati ovakav konsenzus za dalji razvoj platforme i strategije naše države, da ćemo se složiti i po drugim pitanjima, jer konsezus je lažan ako se on gradi samo na kosovskom pitanju. Ako ga nemamo i kod strateških pitanja, kod reforme naše države, nećemo stvoriti ambijent za rešavanje kosovsko-metohijskog pitanja. Podržavam one koji su krenuli u konsenzus i dijalog ovde u parlamentu i želim da se taj dijalog otvori između opozicije i pozicije, kako bi stvarno pokazali da nam nije stalo samo do dijaloga, do konsenzusa, do lažnog smirivanja situacije, a kada prođe ova rasprava, pa stvari će ići kako treba. Oni koji sutra u parlamentu ne prihvate reformske zakone i reforme koje treba da nas ojačaju i otvore put ka evropskim integracijama, bili su lažno na strani kompromisa i konsenzusa. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Svetlana Stojanović, posle nje narodni poslanik Stanko Kovačević. Narodni poslanik Stanko Kovačević odustaje, onda je sledeći prijavljen narodni poslanik Ljubodrag Grbić.

Poštovani narodni poslanici, u tački 6. i 7. deklaracije o Kosovu i Metohiji nadležni organi Republike Srbije se ovlašćuju i obavezuju da štište srpsku kulturnu baštinu na Kosmetu, i to naravno u saradnji sa UNMIK-om i UNESKOM. Republika Srbija iskreno teži evropskim integracijama, ali poziva civilizovanu Evropu, civilizovani svet, da standarde koji važe za njihovu kulturnu baštinu primene i na našu, jer kulturne baštine svih naroda su nam zajedničke.

Srbi na Kosovu i Metohiji su poslednji put činili 98% stanovništva i to ne mnogo davno, 1945. godine, ali na geografskom prostoru Kosmeta, koji u prečniku nema više od 100 kilometara, osam vekova neprekidno, od 12. do 20. veka pretrajalo je 1.300 srpskih crkava i manastira.

U svim istorijskim okolnostima Srbi na Kosovu i Metohiji su u radosti i patnji gradili i čuvali svoje crkve i manastire, a manastiri i crkve su zauzvrat održali Srbe kao narod. U 1.300 crkava i manastira na Kosovu i Metohiji nalaze se ikone, knjige, tekstil, metal, krstovi, kandila, putiri i kadionice. Popisano je 1986. godine 15.000 ikona, 10.000 bogoslužbenih knjiga, nekoliko hiljada sasuda i više stotina crkvenih zvona. Ove relikvije se danas prodaju na crnom tržištu po evropskim zemljama.

Deklaracija o Kosovu i Metohiji možda ima više simboličnu nego praktičnu vrednost, međutim, kada bi u Skupštini Srbije ova deklaracija bila usvojena jednoglasno, svojim autoritetom bismo pokazali da smo nepodeljeno i nedvosmisleno stali iza svojih sunarodnika koji žive ili su prognani sa Kosova i Metohije, a svet mnogo bolje razume jezik diplomatije i deklaracije, nego jezik kojim povremeno pokušavamo da razgovaramo sa svetom.

Molim vas za strpljenje i da mi dozvolite, mada će potrajati da vam pročitam izvod iz zvaničnog dokumenta Srpske pravoslavne crkve, koji je kao takav razaslat svim relevantnim institucijama u svetu i svim stranim ambasadama. Iz tog dokumenta videćete koliko je srpskih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji srušeno, ne u proteklih osam vekova, nego u poslednje četiri godine, nakon što je međunarodna zajednica, odnosno UNMIK preuzeo obavezu da se stara o južnoj srpskoj pokrajini.

Znači, počinjem da čitam izvod iz tog dokumenta: uništene, spaljene, demolirane i opljačkane crkve od 15. juna 1999. godine do 10. maja 2003. godine.

Uništeni manastiri:

1. Srednjevekovni manastir Svete Trojice, iznad Mušutišta (Suva Reka), 14. vek, crkva freskopisana; opljačkan, demoliran, spaljen i zatim srušen do temelja eksplozivom.

2. Srednjevekovni manastir Svetog Marka, kod Koriše Prizren, iz 1467, opljačkan, demoliran, spaljen i potpuno srušen eksplozivom.

3. Srednjevekovni manstir Svetog Arhanđela Gavrila u selu Binač kod Vitine, iz 14. veka sa freskama. Najpre opljačkan i spaljen, a 23. juna 1999. dinamitom razoren do temelja, i to prvo konaci a zatim i crkva, tako da su delovi fresaka bili vidni po ruševinama, a onda su propali pod nevremenom.

4. Manastir Uspenija, Šarenik, Gornje Nerodimlje, 14. vek, obnovljen 1996; miniran i potpuno srušen.

5. Manastir Svetog Arhanđela, Gornje Nerodimlje, 14. vek, sa freskama. Obnovljen u 17. veku. Zapaljen i miniran. Groblje srušeno. Ogroman bor cara Dušana iz 1336. posečen i spaljen.

6. Manastir Svetih vrača Kozme i Damjana, u Zočištu, 14. vek, freskopisan; opljačkan i demoliran, konak spaljen.

7. Manastir Vavedenja Bogorodice, u Dolcu kod Kline, 14. vek, obnovljen 1620, freskopisan. Najpre spaljen i sveti presto srušen, zatim miniran i srušen do temelja. Delovi fresaka videli su se po zidovima i propali na kiši.

Uništene crkve:

8. Srednjevokovna crkva uspenja Bogorodice, freskopisana, iz 1315, u Mušutištu. Spaljena i potom srušena do temelja.

9. Crkva Svetog Đorđa, u Rudniku kod Srbice, 14. vek, obnovljena u 16. veku, sa freskama. Pored crkve stari svetosavski dud, kao u Pećkoj patrijaršiji, i groblje na kojem se nalaze vrlo stari kameni krstovi. Demolirana i spaljena u avgustu 1999.

10. Crkva Svetog Nikole, u Prizrenu, 14. vek, u avgustu 1999. sasvim srušena.

11. Crkva Vavedenja Bogorodice, u selu Zočište, kod Orahovca, 15. vek, obnovljena. Oskvrnavljena i uništena krajem leta 1999.

12. Crkva Svetog Vavedenja u selu Retimlje, kod Velike Hoče, sa freskama, sagrađena 1602, oskrnavljena i uništena potpuno krajem leta 1999.

13. Crkva Svetog spasa, u selu Opteruša, kod Velike Hoče, 14. vek, obnovljena 1925. Srušena do temelja.

14. Crkva Svete trojice, u Đakovici, podignuta na temeljima spomen crkve iz 1939, demolirana, spaljena. Uništen dragocen mozaik nad ulaznim vratima i potom potpuno crkva srušena eksplozivom u noći između 24. i 25. jula 1999.

15. Crkva Svetog Nikole, Slovinje, kod Lipljana, 16. vek, obnovljena u 19. veku. Eksplozivom srušena do temelja.

16. Crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Suvoj Reci, sagrađena 1939. Demolirana i zatim srušena do temelja eksplozivom.

17. Crkva Svete trojice, u selu Petrič, kod Peći, srušena dinamitom do temelja. Čak i bakar sa kupole skinut i odnet. Stoletni hrast u porti crkve posečen.

18. Crkva Svete trojice, u selu Velika Reka, kod Vučitrna, demolirana, spaljena i neuspelo srušena.

19. Parohijska crkva Svete trojice u selu Grmovu, kod Vitine, najpre spaljena, a potom potpuno srušena eksplozivom 25.7.1999.

20. Crkva Svetog Nikole, u Kijevu, kod Kline, 16. vek, sa freskama. Srušena do temelja. Krstovi i spomenici na groblju rušeni.

21. Crkva Svetog jevanđeliste Marka, na temeljima stare crkve Vavedenja, u Klini, srušena eksplozivom.

22. Crkva Svete Petke, u selu Dobrčane, između Gnjilana i Kosovske Kamenice, spaljena, krov srušen.

23. Crkva Svetog Vasilija velikog, iz 1863, Gornja Srbica kod Prizrena, spaljena i porušena.

24. Crkva Svete Petke, u selu Zaskok, kod Uroševca, minirana i srušena.

25. Crkva Svetog Nikole, srednjevekovna, obnovljena 1984, u selu Gatnje kod Uroševca, demolirana pa srušena dinamitom.

26. Crkva Bogorodice, stara, obnovljena 1925, Gornje Nerodimlje, demolirana i srušena.

27. Crkva Pokrova Bogorodice, 16. vek, obnovljena, u selu Koriša kod Prizrena, srušena do temelja, kao i staro crkvište. Groblje uništeno.

28. Crkva Svetog Jeremija, u selu Grebnik kod Kline, početak 19. veka, srušena do temelja. Teren poravnat buldožerom.

29. Crkva Svete Petke, iznad sela Binača kod Vitine, obnovljena na vrlo starim temeljima. Godine 1999. 27. jula najpre paljena i oskrnavljena, a potom minirana.

30. Crkva Svetog spasa, u Dvoranima, kod Mušutišta, Suva Reka, iz 1465. Potpuno srušena u leto 1999.

31. Crkva Svetog Ilije, u Lokvicama kod Prizrena. Godine 1866. sazidana na starim temeljima iz 13. veka. Oskrnavljena i minirana u avgustu 1999.

32. Crkva u Gornjem Zakutu, desetak kilometara od Podujeva, 14. vek, obnovljena 1990. Minirana i srušena 8. novembra 1999.

33. Crkva Svetog Nikole, sagrađena 1340, obnovljena 1592, sa freskama, nalazi se na groblju u Đakovici. Potpuno srušena do temelja. Spomenici na groblju srušeni.

34. Crkva Svetog Nikole, u selu Osojane kod Istoka, obnovljena na starim temeljima 1934. godine. Krajem leta 1999. oskrnavljena i srušena.

35. Crkva Svetog Ilije, u selu Žegri, kod Gnjilana, demolirana, a zatim sasvim spaljena. Na groblju rušeni krstovi i spomenici.

36. Crkva Svetog Ilije, u Pomazatimu, kod Belaćevca, Kosovo Polje, sagrađena 1937, bila rušena 1941, i u leto 1999, a u nedelju 16. jula 2000. godine noću miniranjem srušena do temelja.

38. Crkva Svetog Nikole, Donje Nerodimlje, stara, obnovljena 1983. Demolirana, paljena i minirana.

39. Crkva Svetog Stefana, Donje Nerodimlje, 14. vek, obnovljena 1996. Demolirana, paljena i minirana.

40. Crkva Svetog Vasilija Ostroškog, Ljubovo - Istok, sagrađena 1939. Godine 2002. 16. novembra minirana.

41. Srednjovekovni manastir Devič, Svetog Joanikija, kod Srbice, sa freskama, sagrađena 1434. Demoliran i opljačkan.

42. Crkva Vavedenja Bogrodice, u Belom Polju, kod Peći, 16. vek, obnovljena 1868. Demolirana i spaljena. Groblje oko crkve rušeno i zasipano smećem.

43. Katedralna crkva Svetog Uroša, u gradu Uroševcu, podignuta 1929, demolirana i spaljena.

44. Crkva Svetog proroka Ilije u gradu Vučitrn, početak 19. veka, opljačkana, demolirana i delimično spaljena. Grobovi oko crkve srušeni.

45. Crkva Svetog Jovana krstitelja, Samodreža, kod Vučitrna, 14. vek, obnovljena 1932. Demolirana i spaljena.

46. Crkva Svete Paraskeve, u Drsniku kod Peći, 14. vek, sa freskama iz 1570. Oskranvljena, demolirana i paljena.

47. Bogorodičina crkva u selu Naklo kod Peći, kraj 19. veka. Demolirana i paljena.

48. Crkva Svetog apostola, Petrovce, kod Kosovske Kamenice, demolirana i spaljena.

49. Crkva Svete Bogorodice, u selu Podgorce, kod Vitine, obnovljena 1996. Demolirana i spaljena 30. juna 2000. Do temelja srušena miniranjem.

50. Crkva Svetog Jovana krstitelja, u Pećkoj Banji, kod Peći, demolirana i paljena.

51. Crkva Sabora Srba svetitelja, u Đurakovcu, kod Peći, 16. novembra 2002. demolirana miniranjem. Crkveni dom kod hrama spaljen.

52. Crkva Svetog proroka Ilije, u Bistražinu, između Prizrena i Đakovice, 14. vek, obnovljena na starim temeljima 1930. U Drugom svetskom ratu srušena, a zatim ponovo obnovljena 1988. Sada potpuno demolirana.

53. Crkva Svetog Dimitrija, u Sigi, kod Peći, 14. vek, obnovljena 1937. na srednjovekovnim temeljima. Demolirana i spaljena.

54. Crkva Svetih Vrača, Novake, Prizren, 14. vek obnovljena 1991. Demolirana i paljena. Grobovi oko hrama porušeni.

55. Crkva Vavednja Bogorodice, u Velikom Kruševu kod Kline, 14. vek, obnovljena 1980. Provaljena i delimično spaljena.

56. Crkva Svetog Nikole u Ljubiždi kod Prizrena, 16. vek, obnovljena 1867. Opljačkana i demolirna. Parohijski dom spaljen.

57. Crkva Svetog proroka Ilije, u selu Ljubiždi, kod Prizrena, 16. vek, obnovljena 1979. Opljačkana, demolirana, paljena i minirana. Groblje oko crkve rušeno.

Moraću da prekinem, pošto vidim da interesovanje opada. Spisak nije konačan.

Molim narodne poslanike za malo više pažnje i da zauzmu svoja mesta.

Narodni poslanik Stanko Kovačević je odustao od diskusije. Narodni poslanici Dragan Tomić i Branislav Ivković ne mogu učestvovati u raspravi, jer je njihova poslanička grupa potrošila dozvoljeno vreme. Narodni poslanik Boško Ristić je odustao od diskusije.

Reč ima narodni poslanik Ljubodrag Grbić, a sledeća prijavljena za reč je narodna poslanica Zlata Đerić.