Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.

Molim vas za malo tolerancije, zbog teme koja je na dnevnom redu. Neću još dugo da oduzimam vreme ostalim kolegama.
Međunarodne okolnosti, ni tada ni danas, nisu takve da možemo konačno da rešimo pitanje Kosova i Metohije. Zbog toga ne treba da žurimo da ga konačno rešavamo.
Ono čega se sada plašimo i gde treba da pokažete odgovornost za rešavanje pitanja Kosova i Metohije jeste ovaj novi ustav koji pripremate. Ne treba da dozvolite da, u tom ustavu, imamo Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija i Autonomnu pokrajinu Vojvodinu. To nije dobro za budućnost ove države i ovog naroda. Ne treba da idete u federalizaciju. Ne treba da idete u feudalizaciju. Sačuvajte jedinstvenu državu. Plašimo se hoćemo li moći tu rezoluciju da sačuvamo kao garanta našeg suvereniteta na Kosovu i Metohiji, zbog ovoga što se dogodilo sa zajedničkom državom, što ste Saveznu Republiku Jugoslaviju pretvorili u jednu labavu uniju koja se zove državna zajednica, a ne znam hoće li nju oni koji su tu rezoluciju potpisivali priznati kao naslednicu Savezne Republike Jugoslavije.
Mi, srpski radikali, imali smo ozbiljnu dilemu da li da podržimo ovu deklaraciju, na koju imamo brojne primedbe. Odlučili smo da ipak državne interese stavimo iznad partijskih interesa i da, i ovog puta, glasamo za deklaraciju, u želji da i vi shvatite da morate da čujete glas naroda, glas svake poslaničke grupe koja predstavlja svoje birače ovde i da vodite onakvu politiku kakva je zaista u iteresu države i naroda, a ne onako kako vam danas jedan, drugi, treći ili četvrti predlaže. Mi stalno moramo da atakujemo na Savet bezbednosti: hoćemo ovo, ne damo ovo, ispod ovoga ne možemo.
Aktivirajte malo i Ustavni sud na tome da pogleda sve ove akte koje na Kosmetu šiptarske vlasti donose, pa neka budu stavljeni van snage. Nije važno da li će oni to na Kosmetu poštovati ili neće, ne poštuju se ni ovde, ali to mora da izađe u javnost. (Aplauz poslanika u sali.)

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe Demokrarske stranke Srbije.

Dame i gospodo uvaženi poslanici, predsedniče Vlade, uvaženi ministri, Demokratska stranka Srbije je tražila raspravu o Kosovu i Metohiji odmah nakon terorističkog čina u Goraždevcu, ali ne samo i raspravu o rezoluciji koja je bila i pre toga i koja je podneta pre toga što se u Goraždevcu desilo, pre tog terorističkog čina, već i posle toga, da bi se raspravljalo o bezbednosti i stanju na Kosovu i Metohiji, ne samo na severu Kosova, već pre svega u enklavama u kojima su Srbi izloženi svakondevnom nasilju, svakodnevnoj torturi i onome šta država Srbija može da učini za njih; i to ne samo što do sada čini, nego i ono što se nije učinilo a što se moglo učiniti, obzirom na to da Rezolucija 1244 ostavlja, bez obzira na sve nejasnoće, puno prostora da država Srbija uspostavlja pokidane veze i u sferi zdravstva, obrazovanja i u još nekim drugim sferama sa enklavama.
Kosovo i Metohija nisu samo sever Kosova, već su pre svega enklave gde Srbi žive u getima, najblaže rečeno i gde jedinu komunikaciju sa svetom imaju ukoliko im to, uz teške napore, omogući UNMIK, pratnju da dođu do centralne Srbije ili do severnog Kosova, što predstavlja nešto što je za Demokratsku stranku Srbije veliki problem koji mora da se rešava.
Zato je ta sednica morala da bude održana, da se ne čeka ova priča o deklaraciji. Ako smo mogli s punim pravom da tražimo vanrednu sednicu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, onda smo mogli, bez obzira što je sezona godišnjih odmora, da održimo vanrednu sednicu Skupštine i da na njoj raspravljamo o tome šta Srbija mora da učini svojim sugrađanima i prema svojim građanima na Kosovu i Metohiji.
Očekujem da današnja rasprava ne bude svađa, već da bude pokušaj da se kroz svaku diskusiju dođe do nečega što bi samo upotpunilo ovu deklaraciju, upotpunilo uopšte razgovor o ovoj deklaraciji i možda dalo neku novu ideju za to kako ćemo dalje raditi. Izglasavanjem deklaracije očekujem da se nadomesti izostanak politike prema Kosovu.
Mi jedinstvenu politiku prema Kosovu nažalost do sada nismo imali. Sve se svelo na dve deklaracije, odnosno na deklaraciju i rezoluciju, o kojima smo raspravljali još manje 2001. godine, prilikom Ustava Kosova koji je proglašen, gde smo se mi jednoglasno izjasnili protiv toga i tražili da ga administrator za Kosovo ne proglasi i naravno, vezano za to i druga rezolucija. Deklaracija bi morala da nadomesti izostanak državne politike prema Kosovu.
Vlada Srbije do sada je potpuno neartikulisano nastupala prema Kosovu, od obećanja povratka srpske policije pokojnog premijera Đinđića i srpske vojske na Kosovu, što je potpuno suprotno Rezoluciji 1244, pa do svega ostalog što se nije učinilo u oblasti zdravstva, obrazovanja, povezivanja, komunikacije sa našim građanima na Kosovu i Metohiji. Zato treba ovu deklaraciju izglasati i DSS, koja je učestvovala u pisanju ove deklaracije, svakako će je podržati kao osnovu za buduće razgovore, a ne pregovore o Kosovu.
Da li je ova sednica vreme da se traže krivci za situaciju u kojoj se Kosovo i Metohija danas nalazi. Svakako da svi mi ovde znamo ko je manje i više odgovoran za situaciju, ali šta bismo dobili ako bi ovu raspravu o deklaraciji pretvorili u raspravu ko je kriv, a ko nije kriv. To bi se pretvorilo u svađu i prouzrokovalo bi nove podele. Nove podele danas nama ne trebaju, više od svega danas nam treba jedinstveni stav po pitanju Kosova i to bi trebalo da bude cilj svih nas koji ovde sedimo.
Zato treba da podržimo ovu deklaraciju. Deklaracija sigurno nije savršena, ali svakako jeste osnova koja će biti jedan racionalni početak za razgovore, a kasnije za pregovore o konačnom statusu Kosova. Ovo je prilika da svi poslanici stanu pod jedan barjak, bar kada je Kosovo u pitanju. Nemojte da ovu priliku propustimo, jer na taj način uputili bismo jasnu poruku i međunarodnoj zajednici i građanima Srbije da postoje pitanja oko kojih možemo da se usaglasimo. Ako mogu Šiptari da se usaglase oko toga šta hoće na Kosovu, ako mogu svi drugi da se usaglase oko njihovih nacionalnih pitanja, bar tih najvažnijih i najviših, onda bi i mi poslanici u srpskoj skupštini morali oko toga da se usaglasimo.
Ne treba tražiti dlaku u jajetu u ovoj deklaraciji, već treba podržati ovu deklaraciju i na taj način dati podsticaj svim državnim organima i ovom parlamentu, da i međunarodna zajednica vidi, a naročito da se vidi da se o Kosovu razmišlja na drugi način, na način da je Srbija jedinstvena po pitanju rešenja kosovskog problema.
Okvir za današnju deklaraciju je svakako Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Kumanovski sporazum i sporazum od 5. novembra 2001. godine. Rezolucija 1244, uz sve nejasnoće koje imamo, garantuje nepromenljivost granica Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije i, kako u toj rezoluciji stoji, suštinsku autonomiju za Kosovo u okviru Savezne Republike Jugoslavije, u okviru Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije. To je nešto što je postojeći okvir i čega mi moramo da se držimo i na čemu moramo da insistiramo, kao i na Kumanovskom sporazumu i sporazumu od 5. novembra 2001. godine.
Moramo insistirati naročito na onome što su misija, kako civilnih organa, tako i bezbednosnog prisustva na Kosovu i Metohiji, a to su pre svega, to je pomalo nejasno, što se tiče bezbednosnog prisustva, demilitarizacije OVK i drugih naoružanih grupa; to ne znači razoružanje, to znači demilitarizaciju, ali svakako treba da ide u pravcu smanjenja oružja na Kosovu i rešavanje pitanja Kosovskog zaštitnog korpusa, koji prema odluci ne bi trebalo da bude oružana formacija, već formacija koja će da pomaže prilikom raznih prirodnih i drugih nepogoda, a ne da bude osnova za buduću vojsku Kosova, kako to sada Albanci govore.
Druga stvar bi bila, na kojoj moramo da insistiramo, unapređenje i uspostavljanje konačnog rešenja i suštinske autonomije, samouprave na Kosovu, i to je ono što stoji u Rezoluciji 1244 i tu moramo da insistiramo, uzimajući u potpunosti anekse i sporazume iz Rambujea.
Još jedan stavka je za nas veoma važna u ovom trenutku, to je zaštita i unapređenje ljudskih prava. Ljudska prava nealbanaca na Kosovu se svakodnevno ugrožavaju, ona su u ovoj fazi mislim trajno ugrožena i na tome se mora insistirati. Treba insistirati na onome na čemu insistira međunarodna zajednica, a to je multietničko društvo, multietničko Kosovo. To je nešto na čemu mi moramo da insistiramo i od čega ne smemo da odustanemo.
Naravno, do svega toga moramo i možemo da dođemo jedino diplomatijom, a nikako primenom sile. Oni koji sanjaju o primeni sile sada, čak je bilo iz krugova vlasti raznih priča da treba da napravimo oružane jedinice koje bi se obračunavale sa teroristima po Kosovu i svemu ostalom, ne žele dobro Srbima na Kosovu, nealbancima na Kosovu. O tome ne treba razmišljati, jedina sredstva koja su nam na raspolaganju su diplomatska, znači sva raspoloživa diplomatska sredstva.
Srbija je učinila sve što je bila njena obaveza po Rezoluciji 1244 i na tome takođe mora da se insistira. Mora se insistirati na obavezama međunarodne zajednice, jer je upravo međunarodna zajednica najodgovornija za stanje na Kosovu. Po Rezoluciji 1244, kako bezbednosno, tako civilno prisustvo međunarodne zajednice na Kosovu znači odgovornost, i to stoji u toj rezoluciji, za stanje na Kosovu, ne samo bezbednosno, ne samo stanje u oblasti ljudskih prava, već stanje u oblasti ekonomije.
Niz prekoračenja od strane predstavnika međunarodne zajednice bilo je na Kosovu u odnosu na Rezoluciju 1244, kako prilikom formiranja Kosovskog zaštitnog korpusa, kako prilikom proglašenja Ustava, kako prilikom privatizacije na Kosovu, na šta se mora reagovati i na šta se mora upozoravati međunarodna zajednica.
Međunarodna zajednica je najodgovornija zbog porasta nasilja na Kosovu, zbog toga što njeni predstavnici na Kosovu ništa nisu činili, videćemo da li će novi predstavnik da čini, ali ništa nisu činili da se suzbije nasilje i terorizam na Kosovu i ništa nisu učinili da se kriminal, šverc narkotika, koji je glavni izvor finansiranja raznih šiptarskih lobija po svetu, prekine, da se suzbije i da se na taj način kosovsko društvo privede redu, zakonu, vladavini prava, jakim institucijama. Sve to na Kosovu ne postoji.

Da li želite da koristite i narednih 10 minuta?

Koristim. Srbija mora da insistira upravo na tim delovima Rezolucije 1244, da se radi na izgradnji kosovskih demokratskih institucija, da se radi na poštovanju prava i da se iskoriste sve raspoložive mogućnosti po Rezoluciji 1244 i da se uspostave veze između Kosova i Beograda, odnosno vlasti u Srbiji sa građanima Srbije na Kosovu.
Šta raditi? Gospodin Čović i mnogi drugi su pominjali to do sada, šta raditi. Ima raznih zahteva, raznih predloga, od toga da treba vojno da se vratimo na Kosovo, što bi bilo potpuno sumanuto i dovelo bi nas u novu konfrontaciju sa međunarodnom zajednicom, do onih predloga da treba promeniti recimo Rezoluciju 1244.
Ministar odbrane Boris Tadić je to više puta pomenuo i iskreno se nadam da je to njegov lični stav, da to nije stav niti Demokratske stranke, niti Vlade, niti bilo koga drugog. U sadašnjoj situaciji pričati o promeni Rezolucije 1244, u situaciji kada na sednici Saveta bezbednosti povodom terorističkog čina u Goraždevcu neki upotrebljavaju termine kao izolovani incident ili kao pojedinačni akt, da tražimo da se promeni Rezolucije 1244, u kojoj stoji da je Kosovo deo Srbije i da ono treba u okviru SRJ, odnosno Srbije da uživa autonomiju, potpuno je protiv interesa Srbije. Mislim da to, ako je gospodin Tadić to tražio, nije stav niti Saveta ministara, niti stav vlasti u Srbiji, već da je to njegova prilično olaka i laička izjava, koja na svu sreću za sada nije proizvela posledice. Da li će ih biti videćemo, ali za sada nije.
Znači, ne treba razmišljati o promeni Rezolucije 1244 zato što ona može samo da bude na štetu Srbije, već treba insistirati na njenom punom sprovođenju. Moramo tražiti rešenje ne na način kako pominju neke međunarodne nevladine organizacije koje finansiraju razni lobiji u svetu i koje zagovaraju podelu Kosova.
Nažalost, podelu Kosova su počele da zagovaraju i neke stranke u Srbiji. Ne samo nevladine organiizacije u Srbiji, već i neke stranke u Srbiji i to stranke vladajućeg DOS-a. To je suprotno interesima Srbije. Podela Kosova, kako neki zagovaraju, otvorila bi pitanje ne samo Kosova već i juga Srbije, jer ako pratite kartu velike Albanije ili Kosova, kako ga Albanci vide, oni tu uračunavaju i nekoliko opština na jugu Srbije.
Podela Kosova je rešenje koje zagovaraju razne nevladine organizacije u svetu, finansirane takođe da li od ovog novca koji smo pominjali, švercerskih ili drugih kanala ili od nekog drugog novca, ali svakako zagovaraju oni koji ne žele da se pitanje na Kosovu i Metohiji reši na način da se uspostavi civilno multientičko društvo, u kome će postojati jake demokratske institucije, vladavina prava u okviru Srbije i Crne Gore i koje će uživati punu autonomiju.
Znači, ne treba pominjati podelu Kosova i mislim da bi rezultat ove deklaracije i upravo svih priča oko strategija države Srbije po pitanju Kosova morao da bude takav da podele Kosova nema i da niko u Srbiji ne sme da zagovara podelu Kosova. Kosovo mora da bude jedna celina u okviru Srbije, to Rezolucija 1244 jasno kaže, govori o nepovredivosti granica Srbije i Crne Gore i mi na tome moramo insistirati. Onaj ko zagovara podelu Kosova, zagovara rasturanje Srbije i otvaranje svih ostalih procesa separatizma u Srbiji, što je katastrofalno i što zasigurno nije naš interes već interes Albanaca.
Kako rešiti pitanje Kosova? Građani Srbije od nas očekuju odgovor. Šta mi predlažemo? Demokratska stranka Srbije predlaže široku autonomiju za Kosovu u okviru Srbije i autonomiju za Srbe i nealbance na Kosovu u okviru Kosova. Autonomija u autonomiji, rešenje koje može da omogući život nealbancima na Kosovu. To je nešto što je prihvatljivo sa stanovišta međunarodne zajednice i sa pozicija Srbije kao države.
Da li treba sada krenuti sa pregovorima? Ne. Razgovori da, pregovori ne. Mi sa međunarodnom zajednicom moramo da razgovaramo oko ispunjenja njenih obaveza po Rezoluciji 1244, a to su poštovanje ljudskih prava, uspostavljanje multientičkog društva, bezbezbednost za sve građane na Kosovu, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Tek kada se uspostave svi elementi koje pominje Rezolucije 1244 za normalan život na Kosovu mi možemo da razgovaramo i pregovaramo o konačnom statusu Kosova.
Dok se ti uslovi i ti razlozi zašto ne želimo da pregovaramo o Kosovu ne ostvare, mi o Kosovu nećemo pregovarati i niti jedan državni organ iz Srbije ima mandat da o budućem i konačnom statusu Kosova pregovara. Može da se razgovara oko ispunjenja obaveza međunarodne zajednice po Rezoluciji 1244, ali niko ne sme da pregovara i zato je ova deklaracija važna, da se utvrdi ko šta radi i ko kolika ovlašćenja ima. I ne može nijedna stranka, ma koja bila i ma kojoj koaliciji pripadala, da zagovara podelu Kosova, ako ova skupština usvoji deklarciju kojom se to sprečava i kojom se predviđa kako će se doći do konačnog statusa Kosova, kao autonomije u okviru Srbije.
Ne može se sada pregovarati i oni koji sada zagovaraju pregovaranju oko konačnog statusa jednostavno to moraju da prestanu. Može se razgovarati o pravima nealbanaca, Srba na Kosovu, o njihovoj bezbednosti, o privatizaciji, o Kosovskom zaštitnom korpusu i o svim drugim stvarima, ali se ne sme pregovarati i svako ko bude nastupao u ime Srbije ne sme pregovarati o konačnom statusu Kosova.
Ovo je proces i Demokratska stranka Srbije je odlučna da u ovom procesu istraje, bez obzira koliko će on trajati. Taj proces neće trajati godinu-dve, možda će trajati 10, 20 godina, a možda i više. Za istoriju taj vremenski period je mali. Za nas je možda dug, ali je za istoriju mali i moramo u njemu da istrajemo. Zato je ova deklaracija važna kao jedna osnova, da nadomesti i da postavi na zdrave temelje strategiju oko Kosova.
Demokratska stranka Srbije će zato insistirati da svi ovu deklaraciju moraju da poštuju, a pre svega Vlada, koja mora da iskoristi sve mogućnosti po Rezoluciji 1244, da uspostavi pokidane veze sa građanima Srbije na Kosovu, sa Srbima na Kosovu, u enklavama, na severu Kosova, gde god se oni nalaze. Ne smeju se prekidati te veze i ne sme se olako UNMIK-ovoj administraciji na Kosovu prepuštati vođenje naših škola, naših bolnica, dozvoljavati da oni preuzimaju sve što nije regulisano Rezolucijom 1244. Ono što nije ovom rezolucijom regulisano jednostavno predstavlja pravo države Srbije da čini prema građanima na Kosovu i na tome Vlada Republike Srbije i svi državi organi moraju da insisitraju.
Očekujem da posle ove deklaracije Koordinacioni centar i Vlada naprave precizan akcioni plan kako će se ostvarivati prava i nadležnosti koje međunarodna zajednica nije preuzela na sebe Rezolucijom 1244. Sve što nisu preuzeli na sebe prepušteno je nama i te pokidane veze moraju se napraviti, moraju se uspostaviti; i naravno, Srbija mora da insistira kod Haškog suda i Haškog tužilaštva da se krene sa procesuiranjem za zločine koje su Šiptari činili nad Srbima i drugim nealbancima na Kosovu.

Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.

Završavam. To bi značajno doprinelo poverenju građana Srbije prema međunarodnoj zajednici, uspostavljanju opšteg poverenja u ovom regionu i promeni uopšte slike o Kosovu i o Srbima na Kosovu i u međunarondoj zajednici. Na taj način bi svakako doprineli drugačijem pogledu na pitanje Kosova, da to ne budu isprazna pisma ministra Batića Karli del Ponte, već da bude jedna uigrana akcija svih državnih organa u vezi saradnje sa Haškim sudom.
DSS će podržati ovu deklaraciju kao osnovu i učiniće sve da se što pre reši pitanje Kosova, a spremni smo i imaćemo snage da taj proces isteramo do kraja.

Reč ima narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik Socijalističke narodne stranke. Izvolite. Da li koristite 10 ili 20 minuta, da vas ne prekidam? Deset, dobro.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bi nikako smelo da se dogodi da mi u sali zaboravimo zbog čega smo se ovde okupili. Okupili smo se zbog jednog ličnog stida i nemoći, zbog svega onoga što se događa našim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji. Okupili smo se zato što nas je sramota što nismo umeli bolje u prošlosti da odlučujemo, da radimo i delujemo da se ne bi događalo ono što se danas događa. Okupili smo se jer je dvoje goloruke, bukvalno goloruke dece na kupanju ubijeno na 15 metara od naoružanih vojnika KFOR-a. Okupili smo se zato da odlučimo da jedinstveno delujemo, nadam se, da koristimo maksimalnu pamet, razum i slogu, onu pravu slogu da učinimo nešto na međunarodnom planu.
Kosmet ne može i ne sme da služi za promotivne marketinške nastupe za ovom govornicom. Ko to bude ovde radio ili već uradio, izvršio je političko samoubistvo. Zvog toga Socijalistička narodna stranka poziva na nacionalni konsenzus oko par ekselans državnog i nacionalnog pitanja, a to je rešavanje statusa Kosova i Metohije u okviru Srbije i državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Da li je bilo grešaka u prošlosti? Jeste, i te kako je bilo grešaka prema Kosovu i Metohiji, a naročito u poslednjoj deceniji, ali posebno u poslednje tri godine. Naknadna pamet je naknadna pamet. Svi smo mi sada pametni, ali je pitanje kako bi ko od nas reagovao da nam poturaju navodno oslepele trepčine rudare, koji su pre toga jeli banane i pili alpsko mleko iz Slovenije. Kako bi ko od nas reagovao na penetraciju razbijenim flašama muškaraca, Srba na Kosovu i Metohiji. Kako bi ko od nas reagovao na ubijenih šest mladića u kafiću "Panda" u Peći. Možda bi mnogima od nas bile vruće glave nego onima koji su tada odlučivali.
Ne treba olako govoriti o prošlosti, lako je danas kada je naknadna pamet tu, teško je onda, u tom trenutku sačuvati hladnu glavu i odmeriti. U svakom slučaju, bilo je bezumno ići na onoga na koga se ne sme da ide ni kada imaš leđa, a pogotovo kada leđa nemaš.
Bilo je grešaka tih 90-tih godina, a naročito kod onih koji su u ime nas ocenjivali stanje na Kosovu i Metohiji i predlagali poteze koji treba da se vuku. Šta imamo od tih priča o greškama? Bilo je grešaka, i te kako od 2000. godine.
Ko je sebi dozvolio da ima Rezoluciju 1244 i član 9. u kome jasno i glasno piše, da je obaveza UN sa svojim snagama bezbednosti, KFOR-a i UNMIK-a, da obezbedi povratak izgnanih i prognanih izbeglih Srba sa teritorije Kosova i Metohije. To piše na desnoj strani Rezolucije 1244 u članu 9, tek onda kada se okrene stranica u gornjem levom uglu je član 10. koji govori o izborima.
A da nije olako, gospodo, koji ste vodili ovu zemlju od 2000. godine, propuštena šansa oko Hekerupovog ustava i referenduma da se bar pregovara i da UN popisom garantuju da li će za dve, tri, pet godina obzebediti realizaciju člana 9. Možda se moglo dogovoriti da se zna dinamika povratka, tri godine - tri godine; koliko oni daju para, koliko mi dajemo para. Korak po korak, sa leđima, na srpske enklave se širi povratak Srba.
Umesto toga, šta je rađeno. Imamo u svom posedu telegram sindikata EPS-a u kome se kaže, svi zaposleni u EPS-u se upozoravaju, a naročito oni koji su sa Kosova i Metohije da moraju da se prijave za referendum Hekerupa, inače neće dobiti julsku platu. Imamo li mi vajde danas da govorimo o tim greškama kojih je bilo i 90-tih, a bogami i posle 2000. godine. Nemamo koristi, apsolutno u tom pravcu nema. Mi moramo da idemo drugim putem, mi moramo da ostvarimo dogovor umesto podela, jer Srbija takva nam treba.
Danas je teško, pa ako ništa drugo, ima jedan boljitak, pametniji smo, razum je valjda u glavi i svako od nas više ima znanja o tome šta da radi, takođe. Razum nam govori da moramo biti odmereni, razum nam govori da šut sa rogatim ne može, da se ne može tući sa onima sa kojima se ne tuče. Ako je ikada pravi trenutak da se tako nastupa, to je danas.
Danas smo se ovde okupili zbog toga što duboko verujemo da je grozno, mučno, fašističko ubistvo, ne samo ubistvo to dvoje dece, nego premlaćivanje onih koji su ranjene vozili u Peć, valjda pružilo šansu da se promeni politika duplih standarda međunarodne zajednice prema ovoj zemlji. Valjda je to i taj trenutak da se i mi promenimo i da drugačije dejstvujemo i radimo.
Još jedna mala opaska. Kako je rađena ova deklaracija? Rađena je tako što je jedna grupa, poslanička, preko svoje vlasti pripremila deklaraciju i onda je izašla da poziva na jedinstvo. Nije dobro, nije dobro, jer liči na ucenu. Sreća je što je u toj deklaraciji sigurno 90% onoga što smo u ovoj sali u aprilu 2001. godine izglasali svi, sa svim glasovima, prvi put od kada je formiran ovaj saziv Skupštine. Zašto smo tako lako izglasali? Zato što su predstavnici svih poslaničkih grupa na prvom spratu, sa predsednikom Skupštine Srbije, zajednički sedeli i pisali deklaraciju. Međutim, dobro je što je i ova deklaracija, koju je predložila Vlada, ima sigurno 90% onih ocena, konstatacija i opredeljenja u delovanju koje je imala deklaracija iz 2001. godine, u aprilu mesecu.
Priča o deklaracijama nameće i pitanje zašto deklaracija, čemu to. Imali smo deklaraciju, rezoluciju, opet deklaracija. Valjda treba da nam bude jasno da to ne radimo zbog nas ovde i da to radimo zbog međunarodne zajednice, da razumemo i da shvatimo da je sada trenutak i da jedinstveno svi, bez jednog izuzetka, stanemo iza ove deklaracije. Socijalistička narodna stranka će glasati za ovu deklaraciju zato što ocenjuje, razume i shvata da je krajnji trenutak u ovoj zemlji Srbiji da svi isto mislimo kada je u pitanju ključno nacionalno i državno pitanje, a to je Kosovo i Metohija, jer odmah to je i privredno pitanje, to je pitanje stabilnosti, to je pitanje ulaganja kapitala u ovu zemlju, to je pitanje dobrih kredita. A ne loših kredita, sa kojima zbog 25 miliona evra nama nameće onaj koji daje na projekat od 300 miliona evra da radimo po njihovim propozicijama i da radi posao "Fest alpina".
Znači, sada je trenutak da budemo jedinstveni i Socijalisitčka narodna stranka upravo zbog toga će glasati za deklaraciju. Mi ocenjujemo da smo u dobroj poziciji. Iskustva, ovakva ili onakva, mnogo čemu su nas naučila. Mi ocenjujemo da smo u dobroj poziciji, jer je većina u ovoj sali imala snage da se izdigne iznad dnevnog politikanstva i da glasa za Ustavnu povelju.
Mi iz Socijalističke narodne stranke smo glasali za Ustavnu povelju upravo zbog preambule koja kaže da je državna zajednica Srbija i Crna Gora sastavljena od države Crne Gore, države Srbije koja u svom sastavu ima AP Vojvodinu i AP Kosovo i Metohiju, koja se trenutno nalazi po Rezoluciji 1244 pod ingerencijom UN.
Hteli to ili ne i protivnici, koji sada doduše sede u Savetu Evrope kao poslanici te ustavne povelje, moraju da shvate i razumeju. Savet Evrope nas je primio na bazi Ustavne povelje. Primajući nas, imamo taj adut, on je garantovao granice državne zajednice Srbije i Crne Gore, mi razumemo i granice država članica te državne zajednice. To je naš adut broj jedan, veliki.
Drugo, nismo mi doneli Rezoluciju 1244. Oni su je doneli. Pregovaračka pozicija je tu odlična. Ono što se nije radilo kada je bio Hekerup sada može da se uradi i oni koji pregovaraju mogu da kažu - drugi nam ne daju; u Skupštini je većina za to, jednoglasna je većina za to. Mora da se realizuje Rezolucija 1244.
Treće, Hekerup je imao za posledicu i referendum, skupštinu, vladu, i šta je uradila ta vlada AP Kosova i Metohije, koja se smatra vladom nezavisne države. Ništa. Ima li potrebe da poslanici Koalicije "Povratak" tamo sede? Ne treba. Čuli smo juče da sednice traju 15 minuta, samo da se separatistički i fašistički interesi verifikuju i da se ide dalje. Treba izaći iz te lažne skupštine, jer ona jeste lažna, jer je dobijena tako što nije ispunjen član 9. Rezolucije 1244.
Da kažemo još jednu stvar - u ovoj deklaraciji nema nešto što Vlada može da uradi, uz saglasnost ove skupštine, i da je naknadno obezbedi. Mi imamo poziciju da imamo veliki broj izbeglih i prognanih lica, nažalost iz propale Republike Srpske Krajine, iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine, a u poslednje vreme najviše sa Kosova i Metohije. Izdržavati taj narod je užasno teško. Mučne su situacije kao u Jagodini neki dan, kada se ljudi sa Kosova i Metohije izbacuju iz privremenog smeštaja. A imamo mnoga sela po Srbiji gde postoje samo staračka domaćinstva i prazne kuće, naročito u istočnoj Srbiji. Prodaju se za pet ili deset hiljada evra.
Dajmo podršku aktuelnoj Vladi Republike Srbije da uloži novac i kupi ta napuštena domaćinstva, da smesti privremeno, u državnom vlasništvu, izbegla lica, izbegle i prognane sa Kosova i Metohije, da mogu bar normalno da žive i da sami sebe izdržavaju. To je i njima bolje, jer nisu ni na čijim jaslama, a i Vladi je lakše jer ne mora da troši sredstva, a sve to ostaje u njenom vlasništvu. Neka tamo budu bar privremeno, dok mi jedinstveno, svako od nas, bilo ko u ovoj sali, bilo koji lider bilo koje političke stranke mora da govori isto - u skladu sa ovom deklaracijom, tada ćemo uspeti. Hvala lepo.