Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, Kosovo i Metohija jeste jedno od najvažnijih pitanja Srbije, samo razumem da ova skupština raspravlja i raspravljaće još o nekim stvarima koje su jednako važne ili malo manje važne, pa očekujem da će Vlada i za neka druga zasedanja, zajedno sa predsednicom parlamenta, pustiti Srbiju da vidi šta se priča u ovom parlamentu. Razumeli smo da je bilo ovog prenosa što ste vi i predsednica Skupštine ocenili da je ovo važno i rekli gospodinu Crkvenjakovu da još uvek nije kupio televiziju da bi on sam određivao, jer je do sada bilo da onaj ko plaća i gazduje.

Molim vas da se vratite na temu.

To je sve tema, gospođo Mićić, pošto ste vi zakazivali televizijski prenos i valjda imam pravo kao narodni poslanik da ga komentarišem.
Inače, kada ovde pričamo o konsenzusu, koji je sigurno potreban za ovo pitanje, i što se tiče Socijalističke narodne stranke neće izostati ovaj put. Mislim da bi za neke druge stvari trebalo o tome razgovarati. Hajde da se malo za neke stvari vratimo unazad, da li bi možda neke stvari drugačije izgledale u ovoj državi da ste vi, koji ste tada bili opozicija, a sada ste pozicija, o nekim stvarima sa tadašnjom vlašću postizali konsenzus.
Vi ste, gospodine Čoviću, juče rekli da je falila dlaka da OVK bude teroristička organizacija. Da smo se možda mi u ovoj državi složili pre toga, možda bi pre ANE, OVK postala teroristička organizacija, pa bi možda neke stvari drugačije izgledale u ovom društvu. I to samo da kažem, zato da se setite kada budete ponovo opozicija, da nije loše sa pozicijom ponekad imati o nekim važnim državnim pitanjima konsenzus, jer država bi trebalo da bude iznad svega i iznad svakog kratkog stranačkog interesa. Za neke stvari Srbija bi trebalo da bude ispred svega, a za neke druge stvari ćemo se nadmetati, pa kako ko bude prošao.
Znači, mi ćemo podržati ovo, bez obzira što ovo pomalo liči na deklaraciju ili rezoluciju koju smo radili 2001. godine, ali ako će ovo činiti da pokažemo da možemo da se složimo oko nekih stvari i da to omogući neku bolju pregovaračku poziciju, neka bude tako, ali da nam bude nauk da za neke druge stvari probamo da imamo državu ispred nekih uskih stranačkih interesa.

Reč ima narodna poslanica Nataša Milojević, predsednica poslaničke grupe Socijaldemokratske partije i to je prva prijava za reč.

Poštovana predsednice, drage kolege narodni poslanici Skupštine Srbije i poštovane kolege narodni poslanici Koalicije "Povratak", koji danas učestvujete kao naši gosti u radu Skupštine, poštovani predsedniče Vlade i ostali članovi Vlade, današnja tema, sudeći po svim prethodnim, a verovatno i potonjim diskusijama i raspravi u celini, pre svega je kompleksna tema, ona je ne samo u emotivnom, nego i u političkom smislu teška tema. Teška utoliko što pokušavamo da u onome što je naš politički instrument, u tekstu deklaracije, sažmemo sva moguća viđenja i rešenja, a u skladu sa, već više puta pominjanom, Rezolucijom 1244 i ostalim aktima koja se tiču rešavanja standarda i statusa Kosova i Metohije, da rešimo jedno tako veliko i kako je premijer rekao, pitanje koje nas prati kroz vekove, a ne samo u protekle tri godine ili u proteklih 10-15 godina.
Da ne budem maliciozna, htela sam još ranije da se po Poslovniku javim i da kažem da ova tema zaslužuje bar respekt koji će se, ako ne drugačije, očitovati pažnjom poslanika i odsustvom žamora i međusobnog komentara, pa i navijačke atmosfere. Neću biti maliciozna.
Mislim da smo, bez obzira na činjenicu da je mnogo rečeno, a naročito podržavam deo diskusije kolege Trnavčevića, moramo još jednom da se podsetimo nekih važnih stvari, važnih detalja, a tiču se relacija na nivou vlasti u državi u nastajanju i državi u nestajanju, kako možemo da protumačimo i kolokvijalno nazovemo zemlju u kojoj živimo, imamo na Kosovu i Metohiji praktično tri nivoa ili tri tipa vlasti. Jedna je Rezolucijom 1244 potpuno legitimna i to je, uslovno rečeno, vlast koja je u rukama OUN i visokog predstavnika; druga je takođe legitimna i u skladu sa narodnom voljom overenom na izborima, kosovsko-metohijska vlast; i treća je u skladu sa istom Rezolucijom, a naravno i važećim Ustavom, vlast koju čini zakonodavna i izvršna vlast Republike Srbije.
Sva tri nivoa bi trebalo da imaju jedan zajednički interes, taj zajednički interes bi trebalo da bude civilizacijsko društvo na Kosovu i Metohiji ili društvo koje poštuje osnovne parametre civilizacije. Poslednji teroristički akt je akt nasilja, svakako. On nije samo tuga za članove porodica ubijenih, on je tuga jer predstavlja anticivilizacijski akt.
Kako su se sve ove vlasti odnosile prema ovom činu kao anticivilizacijskom aktu? Nadam se da će ova vlast, zakonodavna Skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije, kao izvršna vlast, biti na nivou svog zadatka i pokazati dovoljnu količinu odgovornosti i još nešto, operativnosti konačno. Posle jedne rezolucije i dve deklaracije operativnosti u pravcu donošenja instrumenata ili sprovođenja mehanizama koji će omogućiti da ovo što ovde usvajamo bude sprovedeno. Zato je potrebno da zajednički interes sva tri nivoa vlasti, a to je civilizovano društvo Kosova i Metohije, bez nasilja i bez terorizma, bude i zajednički cilj.
U tački 9. zaključaka stoji da su nadležni organi i institucije Republike Srbije obavezni da izvrše operacionalizaciju standarda i obezbede odgovarajući mehanizam za praćenje napretka u dostizanju određenog nivoa standarda i ispunjavanju dogovorenih rokova. Ovo poslednje smatram i najvažnijim.
Do sada, bez obzira na uspehe svih nivoa ili napore, bolje reći i tačnije reći, svih nivoa koji su u ime zakonodavne, izvršne vlasti Republike Srbije delovali i bavili se pitanjem Kosova i Metohije, ispunjavanje dogovorenih rokova nije postojalo pre svega zbog, da li da upotrebim taj izraz, aljkavosti predstavnika međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji. Kako drugačije nazvati činjenicu da se pravo ispred nosa organa koji su zaduženi da obezbede ličnu i svaku drugu bezbednost stanovnika Kosova albanske i nelabanske nacionalnosti desi tako tragično ubistvo, odnosno ubistva.
Koji su to instrumenti koje zajedno sa UNMIK-om, Savetom Evrope i drugim međunarodnim organizacijama Vlada Republike Srbije u ovom trenutku ima i koji su to instrumenti koje mi kao Skupština i kao narodni predstavnici u Skupštini imamo? Da li ih prepoznajemo? Da li su to instrumenti koji se zovu politička nadigravanja i prepucavanja ili su to instrumenti koji se zovu definisanje minimalnog, a potom i optimalnog nacionalnog interesa kada je reč o Kosovu i Metohiji? Danas nisam prepoznala u svima spremnost da se taj interes definiše. Po meni, on stoji pre svega u ovim osnovnim rečima - ljudska prava, borba protiv nasilja, civilizacija društva u celini.
Pitala bih nas sve, pa i predsednicu parlamenta, zašto na današnji sastanak, odnosno vanrednu sednicu Skupštine nije pozvan niko, a trebalo je da bude novi visoki predstavnik UNMIK-a. Trebalo je da bude pozvan, trebalo je da bude na ovoj sednici, zato što je to naš partner u rešavanju ovih problema; visoki predstavnik je naš partner u rešavanju ovih problema. Ako ništa drugo, treba da učestvuje, odnosno da prisustvuje raspravi o tim problemima.
Dalje, verovatno bi bio i te kako radikalan korak, a da ne kažem i revolucionaran, da smo pozvali i druge poslanike Skupštine AP Kosovo i Metohija koji nisu samo srpske nacionalnosti. Sigurno da bi bio radikalan, ali bi bio veoma civilizacijski čin, a što bi za neke i ovde bilo iznenađujuće.
O čemu nismo raspravljali, niti pomenuli, a to je po meni ključna stvar kada je reč o problemu Kosova i Metohije. U svom uvodnom govoru i predsednik i potpredsednik Vlade rekli su i pomenuli ko su zapravo vođe, i ne samo ANA-e, nego i svih drugih pod oružjem, militantnih i militarističkih grupa koje deluju i na prostorju južne Srbije i Kosova i Metohije i koji je njihov jedini interes koji ih objedinjuje, pomenuvši da je to ništa drugo nego kriminal i da je to stravičan promet droge, oružja, ljudi i svih vrsta visokoprofitabilne robe, kako to oni posmatraju.
Organizovani kriminal je na području Balkana i jugoistične Evrope našao zajednički interes, vlade ili vlasti na sva tri nivoa koja sam na početku pomenula nisu; organizovani kriminal na području Balkana je umeo da se sporazume, bez obzira na jezičke, verske i teritorijalne razlike i mi imamo obavezu zajedno sa međunarodnim organima vlasti, sa visokim predstavnikom, sa UNMIK-om i KFOR-om u celini, da se borimo protiv organizovanog kriminala. On je sponzor terorizmu, on je sponzor terorističkim i nasilnim aktima, kao što su ovi koji su se desili pre dve nedelje.
Dakle, organizovani kriminal je neprijatelj, i ako se prema tome ne odnosimo onako kako jedino može odgovorna vlast, onda ćemo mi usvojiti deklaraciju koja je od početka do kraja sadržajna, jasna i obavezujuća, ali ćemo jedan od glavnih instrumenata prevideti, zanemariti ili ga nećemo upotrebiti, a to je nedopustivo.
Oni koji su posmatrači i koji su, kao međunarodne organizacije, po funkciji dužne da obezbeđuju ono što se zove tekovina demokratskog i civilizovanog društva, OEBS, organizacija Evropske unije, Evropske komisije itd, moraju da shvate da ne smeju biti posmatrači, samo posmatrači, jer u tom slučaju postaju i veoma odgovorni, pa onda i veoma odgovorni saučesnici.
Da li standardi pre statusa? Da, standardi pre statusa, ali bez obzira što se bavim ovom temom standarda pre statusa, još uvek nisam ni iz jednog čina, nažalost, predstavnika međunarodne zajednice, akata da, ali ne i čina konkretnog na terenu, videla kako se ti standardi uspostavljaju. Neka me demantuje i gospodin Čović ako to nije tačno, ali to nisam videla, a što ne znači da u definiciji ili u dokumentima standardi nisu definisani. Oni jesu definisani, ali instrumenti nedostaju.
Terorizam, a tu ću završiti, koji se po prvi put u radu Saveta bezbednosti mislim 18. avgusta pojavljuje kao reč, kao pojam, na svim kontinentima je istog imena, istog lica, koristi iste metode. On je na Balkanu, na Kosovu i Metohiji tog imena, tog lica i te metode. Moramo da učinimo bar dve stvari: prva je da sve svoje napore uložimo da međunarodna zajednica shvati da je reč o terorizmu, koliko god to bilo disonantno sa nekim drugim porukama iz međunarodne zajednice; i drugo, da terorizam ovde danas znači terorizam svuda u regionu i svuda u okruženju i da ako mi podržavamo globalnu borbu protiv terorizma, onda je normalno da očekujemo da se ta borba na našem tlu podržava. Ne samo podržava, nego prepozna i u njoj učestvuje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, poslanička grupa SRS, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Lazić, poslanička grupa DSS.

Dame i gospodo naodni poslanici, Kosovo i Metohija predstavlja temelj srpske kulture i civilizacije. Na Kosovu i Metohiji su spomenici istorije i kulture još iz doba uspona srpske srednjevekovne države. U 15. veku na Kosovu i Metohiji Šiptari nisu činili ni 10% populacije. Danas, prosečna šiptarska porodica ima 6,6 dece, a za razliku od srpske porodice, koja ima u proseku 0,9 po porodici. Za pozitivanu stopu nataliteta potrebno je, statistički posmatrano,  2,1 dete.
Sa takvim natalitetom, uz veliko doseljavanje iz Albanije, Šiptari su postali većinsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Nažalost, tako su krenuli i ka jugu Srbije. Samo pre nekoliko dana Šiptarka, koja je rođena u Prištini i koja živi u Prištini, porodila se u leskovačkoj bolnici. Pretpostavljam samo sa jednim ciljem, da novorođeno dete kasnije ima dokumentaciju, imaće izvod iz matične knjige rođenih, u koloni gde piše mesto rođenja pisaće Leskovac.
Sve činjenice ukazuju da je Kosovo i Metohija srpsko istorijsko i državno pravo Srbije i da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije nacionalni interes našeg društva i interes svih građana Srbije. Podsetiću vas da je Srpska radikalna stranka jedina politička partija koja se u Parlamentu suprotstavila Sporazumu Ahtisari - Černomirdin.
Poslanici Srpske radikalne stranke su ukazivali na ono što se dešavalo u Republici Srpskoj, upozoravali da to isto čeka i srpski narod na Kosovu i Metohiji. Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji najbolje znaju ko najbolje zastupa njihove interese, pa su zbog toga na zadnjim izborima za predsednika Srbije dali 70,88% svojih glasova prof. dr Vojislavu Šešelju. U Jablaničkom, Pčinjskom i Topličkom, odnosno okruzima koji se graniče sa Kosovom i Metohijom, prof. dr Vojislav Šešelj je dobio preko 50% glasova, što znači da su poslanici Srpske radikalne stranke pravi predstavnici građana sa Kosova i Metohije i juga Srbije.
Posle potpisivanja Sporazuma počinje još veće stradanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, masovna ubistva, otmice, pljačke, uništavanje imovine i iseljavanje. Uvaženi kanadski profesor Mišel Kosudovski, koji je inače direktor Međunarodnog centra za istraživanje globalizacije, tvrdi da Ujedinjene nacije i SAD finansiraju teroriste na Balkanu. Profesor univerziteta u Barseloni, Francisko Vega, tvrdi da SAD-u odgovara stvaranje velike Albanije. U predizbornoj kampanji DOS je obećao da će problemi na Kosovu i Metohiji biti rešeni odmah nakon promena režima u Srbiji. Govoreći da je problem u tadašnjem režimu, amnestirali su šiptarske teroriste, kao i međunarodnu zajednicu, od odgovornosti. DOS je nastavio da sarađuje sa okupatorom, priznao legitimnost okupacije, omogućio da se dobije ustav Kosova, predsednik Kosova i pravo sadašnje kosovske okupatorske vlade da potpisuje međunarodne ugovore.
Vojislav Koštunica i predstavnici Demokratske stranke, kao i ostatka DOS-a, pustili su Floru Brovinu iz zatvora, oslobodili šiptarske zločince, a da pri tome nijedan Srbin nije oslobođen, niti se o njihovim sudbinama nešto zna.
Udruženju roditelja porodica uhapšenih, zarobljenih i nestalih lica ostalo je jedino da pišu ovakve knjige - neka nestali ne budu zaboravljeni.
Sada sve negativne posledice DOS-ove antipatriotske politike sa velikim zakašnjenjem stavljate pred Narodnu skupštinu, kako bi pokušali da sebe amnestirate od odgovornosti, ali je svim građanima Srbije jasno da je DOS na vlasti u Srbiji i da je DOS odgovoran za ovakvo stanje.
DOS računa na dokazani patriotizam i na podršku srpskih radikala kada je u pitanju odbrana nacionalnih interesa i očuvanje suvereniteta i integriteta Srbije. Srpski radikali su to mnogo puta i praktično pokazali i dokazali, ali se i sada plašimo da ova deklaracija ne ostane, kao i do sada, samo mrtvo slovo na papiru. Ostaje svim građanima Srbije, a naročito građanima koji žive na Kosovu i Metohiji, vera i nada da će Srbija ipak u budućnosti smoći snage i pozitivnu energiju da ostvari svoje vitalne nacionalne interese. Hvala.

 Reč ima narodni poslanik Dragan Lazić, poslanička grupa DSS, a zatim narodni poslanik Ljubiša Maravić.

Poštovane dame i gospodo, uvaženo predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade i gospodine potpredsedniče, Kosovo i Metohija jesu par ekselans pitanje države Srbije, ne samo u prethodnom periodu nego i u sadašnjem i u budućem.
Pažljivo sam slušao izlaganje gospodina Živkovića, kao i gospodina Čovića pre podne, a vi ste, gospodine Čoviću, u jednom trenutku rekli da ne bi trebalo, tj. nema potrebe da se bavimo nekom istorijom, a znate i sami da cela ova situacija, u stvari, ima duboke istorijske korene. Nisam čuo od prethodnika, poslanika ove skupštine, da je iko pomenuo 125 godina Prizrenske lige. Možda to nekome ne znači ništa, možda neko zna šta je, ali tu su praktično uspostavljeni temelji objedinjavanja albanskog etničkog korpusa.
Tu je praktično postavljen temelj neke buduće velikoalbanske države i sve što se radilo u tom periodu od 125 godina bilo je praktično u tom duhu, počev od Avdulja Frašerija, kao inicijatora i prvog čoveka Prve prizrenske lige, pa preko ostalih do današnjeg dana, preko kralja Leke, preko komunističke nomenklature, preko Ibrahima Rugove i Hašima Tačija do današnjeg dana, ta se politika praktično sprovodi.
Mi smo imali humanitarnu katastrofu dole, tako je bar rečeno, ali niko ne priča o otvaranju nove humanitarne katastrofe kada su Srbi u pitanju. Neko je rekao da će ovom pozicijom biti jasno naznačeno i otvoreno albansko pitanje, ali niko ne govori o tome da otvaranjem albanskog pitanja praktično može da se otvori i srpsko pitanje. Jer ne može jednostavno, i tu se potpuno slažem sa gospodinom Čovićem, da se nađe neka mogućnost kako rešiti pitanje istorijskog i etničkog prava, koje je praktično rad profesora Krstića, koji mi dobro poznajemo, i to treba da bude neka vrsta lajtmotiva za sve ono što se bude radilo.
Demokratska stranka Srbije je od prvog dana stajala na stanovištu da problem Kosova i Metohije treba rešavati celovito, nikako partikularno, nikako po principu etničke pripadnosti, nikako po principu teritorijalne pripadnosti. Svako partikularno rešavanje, znači svako rešavanje po nacionalnom principu, izazvalo bi nove truseve, pre svega u Evropi.
Da li bi Evropa dozvolila da se jedan takav način rešavanja kasnije primeni, tj. preseli na način rešavanja Irskog pitanja ili Katalonskog ili Baskijskog pitanja. Prema tome, moramo malo da oslušnemo i glas Evrope, glas svih zvaničnih i značajnih institucija Evrope, da bismo mogli da nađemo i neko sopstveno rešenje.
Pre par dana sam imao prilike da čitam reportažu u jednom našem renomiranom listu o francuskoj pokrajini Loreni, odnosno Alzasu, i to može da bude jedna vrsta lajtmotiva kako će početi da se rešava kosovski problem. Ta pokrajina je imala veliku nesreću, prelazila je iz ruke Germana u ruke Francuza, pa obratno, a danas je to pokrajina koja je praktično u takvoj poziciji da može da bude zaista ogledalo nečega što se zove regionalizacija Evrope, a na kraju krajeva i sedište Evropskog parlamenta je u samom Strazburu.
Kada kažem da rešenje treba da bude celovito ono će, u svakom slučaju, iako ne treba sada prejudicirati, biti i atipično, što reče predsednik Koštunica, jer je očigledno da će biti atipično u onoj meri kao što je to Dejton i mi moramo da računamo na jednu takvu pretpostavku - kakvo će to rešenje biti. Mi jesmo za autonomiju Srba u okviru autonomije, visoke autonomije Kosova, onako kako predviđa Rezolucija 1244, ali da se to reši na jedan civilizovani način, da se to reši bez ratnih sukoba.
Mi smo svedoci terorističkih akcija na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije iz najmanje dva razloga. Prvi razlog je, pre svega, odluka međunarodne zajednice da medijsko interesovanje prebace na neko sasvim drugo područje. To Albancima očigledno smeta. Oni više nisu žiža interesovanja onoga što se zove evropski i svetski politički establišment i oni na svaki način pokušavaju da vrate to medijsko interesovanje na Kosovo.
Drugi deo je ovo što sam malopre napomenuo, a to je 125 godina Prizrenske lige. Znate, bio sam u Prištini kada je proslavljana stogodišnjica Prizrenske lige i najbolje znam koja je to bila nacionalna histerija, da ne kažem euforija, u momentu kada je trebalo da se proslavlja ta stogodišnjica. Bilo je gostovanje iz Tirane, mnogi poznati profesori sa Tiranskog univerziteta su bili gosti u Prištini, a predsednik počasnog odbora proslave te stogodišnjice Prizrenske lige nije bio niko drugi nego Fadilj Hodža, tadašnji potpredsednik SFRJ.
Znači, i mi smo sami sebi, sportski rečeno, davali autogolove, pa smo se posle toga čudili kako je to moguće da se danas reflektuje. Reflektuje se i reflektovaće se.
Šta je naša šansa? Mislim da u ovom trenutku, prvi put posle 60 godina, srpski etnički korpus, srpska politika dobija na faktoru - vreme. To je prvi put da se desilo. Do sada smo uvek manjkali u vremenu i uvek smo istrčavali sa nekim pogrešnim potezima. Sada smo u poziciji čekanja. Možda neko misli da to može da se reši u toku noći. Nažalost, ne može. Da ne gajimo iluzije da će kosovski problem biti rešen preko noći. Jednostavno, nama je prva karta na koju moramo da igramo strpljenje, znači vreme, i dosledno sprovođenje Rezolucije 1244 od tačke do tačke.
Nažalost, za ovih 1.500 dana od dolaska KFOR-a i UNMIK-a na područje Kosova i Metohije ništa od onih ključnih tačaka Rezolucije nije ostvareno i to zaista treba naglasiti. Kada je u pitanju multietnička sredina, nažalost život je, kada su u pitanju, recimo, Srbi i Albanci, takav da oni žive jedni pored drugih, ali okrenuti leđima. Kada je u pitanju odnos sa ostalim etničkim zajednicama na Kosovu i Metohiji i tu treba reći, bez eufemizama, da je na sceni klasična asimilacija drugih etničkih struktura. Tu, pre svega, mislim na muslimane ili Bošnjake, kako to već ko hoće da shvati, tu mislim na Rome, tu mislim i na Gorance.
To je jedan princip koji inače potiče i iz zaključaka Prve prizrenske lige i upravo to i govorim - da mora o tome strogo da se povede računa, da po principu jedne vere ide i jedan narod. To je ono što je jako bitno i što u Evropi dozvoljavaju, da se u ovakvim uslovima, znači u 21. veku, stvara jedna egonacionalna država.
Pored faktora vreme, ono što sam malopre napomenuo, treba poći i od tuđih iskustava. Ovde sam nekoliko puta napominjao, kada je u pitanju kiparski problem, on traje već punih 29 godina, od 1974. godine, i pukim slučajem je i tada predsednik turske Republike Severni Kipar bio Rauf Denktaš i do dana današnjeg je, znači punih 29 godina, predsednik te fantomske republike. Problem ne može da se reši zbog toga što je animozitet veliki, što su ostrašćenosti velike i zašto kažem da očekujem tu šansu. Kipar je skoro podneo zahtev za prijem u Evropsku uniju i njima je naloženo i rečeno - može Kipar, ali samo jedinstven.
Znači, dogovorite se, može i turski deo Kipra, ali zajedno sa ostatkom Kipra, koji je inače međunarodno-pravno priznat, ima svoju stolicu u Ujedinjenim nacijama. Međutim, turska zajednica na Kipru se opire. Tu je problem veći samom činjenicom da je Turska i ucenjena. Ona je članica NATO pakta, ali nije Evropske unije.
Njima je lepo rečeno da može da pledira da postane član Evropske unije onog trenutka kada se odrekne one teritorije na Kipru, kada prihvati Kipar kao celovit. Onda može da se razgovora o prijemu u Evropsku uniju.
Ovu paralelu sam napravio zato što ću to vezati za Kosmet. Jedan visoki predstavnik međunarodne zajednice je rekao i Podgorici i Prištini, ni u kom slučaju nećete biti primljeni mimo Beograda u Evropsku uniju ili bilo koju strukturu Evrope. To polazište treba vrlo ozbiljno i indikativno uzeti. Ako se Tirana ne odrekne Kosmeta, neće biti primljena.
Naša politika treba da bude dvosmerna. Treba strogo voditi računa o tome kako izvršiti dalju demokratizaciju, regionalizaciju Srbije po evropskim i svetskim standardima. S druge strane, voditi umerenu politiku ka Kosovu i stalno nametati to pitanje zajedničkog prijema u Evropu, jer mi smo deo Evrope i ako plediramo na to, onda moramo računati na to da će se neko opametiti i na Kosovu, u Podgorici i da ćemo zajedno biti primljeni.
Poslanik sam u Skupštini zajednice Srbija i Crna Gora. Verujte da se u Crnoj Gori uopšte ne pominje Kosovo. Ako se striktno pridržavamo Rezolucije 1244, ova rasprava je trebalo da se obavi u Skupštini Srbije i Crne Gore, jer Rezolucija 1244 izričito kaže da je Kosovo integralni deo savezne države, u to vreme SR Jugoslavije, a sada u međunarodno-pravnom smislu u kontinuitetu Srbije i Crne Gore. To je prvo mesto gde je trebalo da se razgovora, što ne isključuje mogućnost razgovora i ovde u Skupštini Srbije, kao delu savezne države.
Ali, ni u jednom trenutku nismo dobili inicijativu od bilo kog poslanika iz vladajućih struktura Crne Gore, koje su zastupljene u parlamentu Srbije i Crne Gore, da se pokrene pitanje Kosova, kao da se njih Kosovo apsolutno ne tiče.
Jedna politička grupacija u našem parlamentu zastupa tezu o samostalnoj Srbiji. To je legitimno pravo političke stranke. Međutim, postoji jedna bojazan. U Rezoluciji 1244 izričito stoji da Kosmet de jure postaje deo Srbije onog trenutka kada se izvrši referendum u Crnoj Gori i ako se Crna Gora otcepi od zajedničke države. Onda prelazi pod ingerenciju Srbije. I o tome treba voditi računa, jer ispada da Crna Gora apsolutno nema veze sa tim, iako je jedan deo etničkog korpusa, naročito iz Metohije, jako bitan za Crnu Goru. A da ne govorim istorijski, da je taj deo Metohije svojevremeno bio u Zetskoj banovini.
Žao mi što su se pripadnici SPS izdvojili. Očekivao sam danas da nađemo neko solomonsko rešenje i donesemo zajedničku odluku, jer bi to mnogo više značilo psihološki. Ne bi imalo toliko neposrednog efekta koliko ima značaja za svet.
Na samom kraju ispričaću anegdotu koja se desila u izraelskom parlamentu, Knesetu. U svakom parlamentu ima one srdžbe između vlasti i opozicije, između pozicije i opozicije. To se dešava 1967. godine, u Knesetu se bacaju torbe, gađaju se, psuju. Tada je prededavajuća bila gospođa Golda Meir. Ona ustaje, čekićem lupa o sto i kaže: dame i gospodo, hoćemo li da vodimo ljubav ili rat. S obzirom da je lepota bila slabiji deo ličnosti, oni su svi skočili: ma kakva ljubav, rat! Tako je počeo aprilski rat i tako je oslobođen Jerusalim 1967. godine.
Na kraju, nemojte da pomislite da je ovo ratni poklič, što reče gospođa Kolundžija, ovo je samo jedna inicijativa da smo zaista u takvoj nužnosti da moramo da nađemo zajednički jezik i zajednički "kišobran", a mislim da je to Kosmet. Zahvaljujem.

Ima reč narodni poslanik Ljubiša Maravić, poslanička grupa SPS.