Zahvaljujem predsedniku Vlade. Određujem pauzu do 15 časova i 10 minuta.
(Posle pauze - 15,35)

 Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da, radi utvrđivanja kvoruma, ubacite identifikacione kartice u svoje poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum za rad i da možemo nastaviti raspravu, odnosno jedinstven pretres o Predlogu deklaracije o Kosovu i Metohiji.
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, poslanička grupa SPS, a zatim narodni poslanik Zaharije Trnavčević, poslanička grupa DOS. Izvolite.

 Poštovane kolege narodni poslanici, poštovano predsedništvo, predstavnika Vlade nema, pa ih ne mogu ni pomenuti, SPS smatra da je deklaracija o Kosovu o kojoj danas raspravljamo daleko ispod onoga što se zbiva na Kosovu i Metohiji svojim sadržajem i daleko ispod onoga što su državni i nacionalni interesi Srbije kada je Kosovo i Metohija u pitanju.
Vlada Republike Srbije, evo i gospodin predsednik Vlade je tu, kada je Kosovo i Metohija u pitanju u protekle dve i po godine nije napravila nikakav pomak i moram reći da je stanje još gore. Pored proteranih i prognanih Srba, Crnogoraca, Roma i Goranaca posle leta 1999. godine i dolaska UNMIK-a i KFOR-a više hiljada ljudi se iselilo jer je shvatilo da Vlada Republike Srbije nema jasan politički program i koncept rešavanja ovog teškog problema.
Ponuđena deklaracija predstavlja slab dokument, bez snage, dokument nemoći, a moram reći i neznanja. Dokument koji nije smeo da navede i oceni učinak međunarodne zajednice u liku KFOR-a i UNMIK-a, da oceni da je 250 hiljada ljudi oterano, proterano, da su spaljene desetine hiljada kuća, spaljeni i uništeni manastiri i crkve, kulturno-istorijski spomenici Srba, da UNMIK i KFOR imaju dvostruke aršine: jedne za Srbe - za njih ništa ne može da se učini; i druge za Albance - za njih je sve moguće.
Zapad, ta međunarodna zajednica, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, nije ništa promenio u odnosu na svoju politiku od 1999. godine. To pokazuje i da agresija na SRJ nije bila u funkciji zaštite albanske manjine, niti navodnog kršenja ljudskih prava, jer se sada, kada su UNMIK i KFOR tu, ta ljudska prava ne samo krše nego i da se sprovodi etničko čišćenje Srba na Kosovu i Metohiji.
Politika Zapada imala je i ima cilj da Kosovo i Metohiju izuzme iz pravne i faktičke nadležnosti Srbije i da Kosovo i Metohija bude u funkciji interesa velikih sila.
A sada nekoliko reči o stereotipima. Predsednik Vlade je pomenuo zanimljivu temu, da moramo da razbijemo stereotipe. Moram reći da se apsolutno slažem sa tim, ali sam baš od strane predsednika Vlade, gospodina Živkovića, kao i od gospodina Čovića, potpredsednika Vlade, bio kao i drugi u situaciji da čujem dva klasična stereotipa izgovorena s njihove strane.
Bilo je reči da smo pre četiri godine vodili ofanzivu i da slične ofanzive više ne bi vodili. Pre četiri godine, gospodine Živkoviću, mi nismo vodili ofanzivu nego odbrambeni rat, jer smo bili izloženi agresiji 19 zemalja NATO-a i vodili smo borbu protiv terorizma. Nadam se da je u pitanju jezička greška, jer ne verujem da vi možete biti neko ko je protiv odbrambenog rata, a kamoli protiv borbe protiv terorizma.
Šta se zbilo tada, neću mnogo. Henri Kisindžer u svojoj knjizi "Da li Americi treba spoljna politika", Henri Kisindžer koji je tvorac američke spoljne politike, na strani 303, a inače ta knjiga je izdata 2002. godine, kaže - Albanci se nisu borili za autonomiju već za samostalnost i sigurno ne da bi ostali pod jugoslovenskim sizerenstvom. Potvrdili su ovakav stav kada su etnički očistili preko 200 hiljada Srba sa teritorije pod okriljem NATO-a.
Danas je u "Blicu" objavljena izjava nemačkog diplomate, člana OEBS-a, koji je rekao da je sistematsko, masovno proterivanje Albanaca počelo kada je NATO krenuo u vazdušnu kampanju, da su događaji u Račku izmišljeni i da je slučaj Račak stvorio sliku o Srbima kao o čudovištima i postavio smernice za rat.
Niko nam ne može pomoći ako mi ne pomognemo sami sebi i zato ne možemo dopustiti da potpredsednik Vlade kaže - jedna humanitarna katastrofa je zamenila drugu, jer te humanitarne katastrofe nije ni bilo. Naučni rad, podaci Crvenog krsta kažu da humane katastrofe nije bilo. Pominje se 30, 40, 50, 70 pa i 100 hiljada Albanaca koji su napustili teritoriju Kosova i Metohije, ali, molim vas, 700, 800 hiljada, pa to su te laži koje su izmišljene sa Zapada, a kojima smo i mi doprineli.
I, još nešto, kada je o stereotipima reč, jedan od kolega je danas spomenuo Helsinški odbor za ljudska prava, s pravom, kako su oni našli objašnjenje za ono što se desilo u Goraždevcu. Našao sam jedan dokument gde isti taj Helsinški odbor za ljudska prava 2000. godine opravdava albanski terorizam 1998. i 1999. godine, opravdava terorizam. A, evo ponovo kažem - stereotipe pravi vlast, stereotipe pravi opozicija, stereotipe pravi međunarodna zajednica. Vlast onim što čini, opozicija onim što priča, a međunarodna zajednica političi i jedno i drugo da bi to iskoristila za svoje ciljeve.
Ne treba zaboraviti da je i tada od strane naše opozicije, nažalost, bilo reči o tzv. demokratskom pitanju kada je u pitanju Kosovo i Metohija, o manjinskom pitanju, o pitanju poštovanja ljudskih prava, a videli ste kako to izgleda.
Voleo bih i da budem u situaciji da poverujem u ono što je gospodin Živković rekao da neki novi vetrovi duvaju. Ali, od toga za sada nema ništa. I, mi to moramo reći. Posle posete Briselu, posle posete Vašingtonu, imali smo ubistvo u Goraždevcu, imali smo sednicu Saveta bezbednosti i terorizam nije osuđen. Tu pomaka nema, a na ovakav način sigurno ga neće ni biti.
Dokument, deklaracija o kojoj raspravljamo, nije prozvao međunarodnu zajednicu za ono što nije učinila u protekle četiri godine, a to je sprovođenje Rezolucije 1244. Mi smo se danas podsetili šta je obaveza te međunarodne zajednice. Ima tu puno, puno stvari, ali je glavna - bezbednost, bezbednost, bezbednost ljudi. A, kako govoriti o bezbednosti ljudi, kako govoriti o životu uopše, kako govoriti o bezbednosnom okruženju, kako govoriti bilo šta pozitivno kada dobijamo zvanično od strane našeg Ministarstva unutrašnjih poslova podatke, koje su i neki drugi citirali, dozvolite i ja ću, da su od 10. juna 1999. godine do 9. avgusta ove godine albanski teroristi izveli 6.535 napada, u kojima je ubijeno 1.201 lice, a ranjeno 1.328, oteto 1.146 i, molim vas, KFOR i UNMIK nisu nikog od tih, makar da kažem pro forme, optužili. Uvek imamo - počinilac nepoznat.
Pa neće biti da Srbi ubijaju sami sebe, pre će biti da se sprovodi nasilje i teror pod okriljem Zapada. Inače, Zapad, kada je Kosovo i Metohija u pitanju, ima svoje posebne namere. To vide svi. To treba da vidi i Vlada Republike Srbije. Snage pod okriljem Ujedinjenih nacija su postale sponzori terorizma, kriminala, bezakonja, terora, trgovine drogom, a najgore je i etničkog čišćenja svih koji nisu Albanci. Zapad je na Kosovu i Metohiji već četiri godine apsolutni gospodar svega, niko mu ne stoji na putu. Poboljšanja situacije nema.
Naprotiv, sve je gore i gore. Zapad stalno priča svoju priču, govori o opštim stvarima, poziva se na neke principe, utvrđuje navodne standarde, izražava zabrinutost, vrši personalne promene u vojnoj i civilnoj strukturi. Možda se ne zna dovoljno - sedam vojnih komandanata je promenjeno i tri civilna administratora, ovo je četvrti, i svi rade isto. To je uspostavljanje pravne, institucionalne i druge osnove za samostalno funkcionisanje Kosova i Metohije kao nezavisnog pravnog i političkog entiteta, bez obzira da li će formalno dobiti nezavisnost ili će uživati bez toga.
Naravno, nezavisnost uspostavljenu okupacijom NATO-a u vidu organizacije Ujedinjenih nacija. Zašto ovih podataka u deklaraciji nema? Jer oni ujedno i pokazuju nemoć Vlade Republike Srbije da sama nije uspela ništa da uradi, a da međunarodna zajednica, koju, nažalost, toliko sluša, ostaje slepa i gluva za zbivanja na Kosovu i Metohiji, jer vodi svoju politiku, pa je zato ova deklaracija bez konkretnog sadržaja, bez ideja, puna fraza i opštih mesta, nepotpuna, pojmovno i politički nedorečena, bez praktičnog izoštravanja, što ne čudi. Mi smo imali situaciju da Vlada ovo pitanje Kosova i Metohije drži po strani, da se mnogo ne čuje, da se mnogo o tome ne priča, samo kad se mora, kad se, nažalost, desi nešto tragično.
Mediji ćute o zbivanjima na Kosmetu, sem kada Vlada ima nešto da kaže. Samo Vlada, drugi ne. Samo DOS, opozicija nikako. Zato su i formirali političku Koaliciju "Povratak", sa svojim istomišljenicima. Za ostale tu nema mesta, ni za socijaliste, ni za radikale, ni za druge kojih ima na Kosmetu i koji su tamo politički utemeljeni. Nema ih u političkim strukturama.
Vlada u stvari nije ni smela da stvari nazove pravim imenom. Setite se 2000. godine pa nadalje, izraz "teroristi" počeo se javljati, upotrebljavati tek posle rušenja Trgovinskog centra u Americi. Do tada terorizam se stidiljivo pominjao, nije se smelo progovoriti.
Moram reći da DOS nije dozvolio da se u Skupštini Srbije donese neki dokument o Kosmetu. Posle 2000. godine imali smo jednu rezoluciju i jednu deklaraciju. DOS sam nije želeo da govori o Kosmetu, a predloge drugih poslaničkih grupa nije hteo da uvrsti u dnevni red. Glasao je u maju protiv da deklaracija SPS bude uvrštena u dnevni red ove skupštine.
Poslanici SPS-a i SPS žele da razgovaraju o Kosmetu, i ranije, i sada i ubuduće. Ali smo imali situaciju da to DOS ne želi. Zašto, to samo on zna. Sigurno zbog onoga što se zbiva na Kosmetu, ali i zbog onoga što je sadržano u dokumentima Skupštine iz 2000. godine, što je bila obaveza Vlade, a nije ispunjeno. Niti je tražila od UNMIK-a i KFOR-a da to urade.
Stvari koje su bile sastavni deo tih deklaracija nisu sadržane u ovoj. Može se postaviti pitanje zašto je Vlada podelila Srbe, Crnogorce, Rome i ostale na Kosmetu po političkoj osnovi. Zašto je jedne zvala na izbore, a druge ne, zašto se tako slepo slede zahtevi Zapada? Problem je kada se stvari navedu pravim imenom.
Zašto je DOS januara 2001. godine poslušao savet Zapada i pustio teroriste iz zatvora. Mi nismo čuli racionalno objašnjenje. Sada neki od njih izvode te iste terorističke akcije. Da li je Skupština rekla da ne treba izaći na izbore dok se ne ispune uslovi iz Rezolucije 1244? Vlada je tri dana pre izbora donela odluku i pozvala Koaliciju "Povratak" da izađe na izbore i time dala legitimitet tim institucijama na Kosmetu.
Deklaracija se donosi bez konsenzusa, jer DOS tako hoće. Da je želeo stvarni konsenzus, onda bi pozvao stranke na razgovor, na izradu dokumenta pre nego što ugleda svetlost dana, a ne naknadno. Ako je pak to želeo, onda u redu, DOS je autor ovog dokumenta. Onda je licemerno pričati o knsenzusu povodom Kosmeta.
Moram podsetiti da je SPS 2000. godine prihvatila poziv i njen predstavnik, gospodin Zoran Anđelković učestvovao u radu Koordinacionog centra, baš iz namere da se pokaže ta želja za konsenzusom oko nekog značajnog pitanja. Kada smo videli da tu nema konsenzusa, pogotovo zajedničkog rada, napustili smo i rad u centru.
Potom je Vlada donela odluku o formiranju određene političke opcije i povukla svoje političke poteze.
Ima mnogo stvari koje bi trebale da budu u deklaraciji, a kojih nema, a ima i stvari kojih ima, a ne bi trebalo da im tu bude mesto. Na primer, kao deo o Haškom sudu. Ne znam šta to znači da Vlada poziva na saradnju sa Haškim sudom. Bilo bi bolje da pozove Karlu del Ponte, pošto svi koji su do sada pozvani, pozvani su od strane Karle del Ponte i u pitanju su Srbi. Nekoliko njih je optuženo zbog Kosova.
Tačno je da je vojni ministar rekao da se vodi pretkrivični postupak u Haškom tribunalu i da je to razlog smene Lazarevića, da nije nešto drugo. Ako je to tačno, a postupak može da kaže da je neko kriv i da nije kriv, onda je još sramnije što je čovek smenjen.
Na kraju, da ne bi bilo samo kritički, Vlada Republike Srbije trebalo bi da pokaže veću odlučnost i rešenost u odnosu prema pitanjima Kosmeta i da na druge načine, sem usvajanja ovakvih sterilnih deklaracija, reaguje.
Prvo, Vlada bi trebalo da izda belu knjigu o svim zločinima koji su se desili na Kosmetu od dolaska UNMIK-a i KFOR-a 1999. godine, odnosno da dopuni knjigu koju je izdao Centar za mir i toleranciju, koju ćete dobiti danas ovde na ulazu. Knjige ostaju, mi prolazimo, neko drugi to čeka, pa na osnovu toga donosi zaključke.
Drugo, da izda belu knjigu o zbivanjima na prostorima Kosmeta tokom DžIDž i DžDž veka, jer ovo nije pitanje jedne partije, jedne politike ili neke vlade ili pojedinca, ovo je dvovekovno pitanje, pa da se vidi kako je to pitanje u istorijskoj dimenziji.
Treće, da naučno dokumentovano opovrgne dokumenta iz Tirane, Prištine, iz inostranstva, koja govore o projektu velike Albanije.
Četvrto, da konstantno informiše javnost Srbije o zbivanjima na Kosmetu, a ne da prećutkuje stvari.
Peto, da formira posebno ministarstvo i da pokaže odnos prema tom pitanju. Velika Britanija je imenovala državnog sekretara za pitanja određenih teritorija. Možemo i mi da formiramo ministarstvo, ako želimo da pokažemo određeni odnos.
Šesto, da organizuje mirne proteste protiv onoga što se zbiva na Kosmetu, kao što se radi u Španiji kada ETA izvede teroristički akt i slično.
Sedmo, da se donese odluka o povratku vojske. Neka se donese odluka, pa neka nam Savet bezbednosti kaže da ne može. Neka vojni general kaže da ne može i zašto ne može. Neka nas informiše, pa ćemo i mi posle građane informisati o tome zašto ne može.
Osmo, da stalno insistira na sprovođenju Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti i drugim međunarodnim institucijama i organizacijama.
Deveto, da se jasno kaže da se Kosmeta nećemo odreći ni po koju cenu. Neka o tome vode računa i Zapad, i Albanci i svi oni koji prikriveno pozivaju da se odreknemo Kosmeta. Neka vode računa, pa ćemo da vidimo.
Deseto, da se materijalno više nego do sada pomognu prognana i izbegla lica.
Ima još puno toga što bi se moglo reći o Kosmetu. Najvažnije je da oko ovog pitanja mora biti postignut konsenzus, ali pravi. Ako se to želi, onda se mora opozicija zvati, kao što se to činilo i prethodnih godina, naravno opozicija koja to jeste i koja to želi, da bi se postigao dogovor oko državnih i nacionalnih interesa i oko Kosmeta. A ne ovako, konsenzus unutar DOS-a i samo DOS-a, to nije i ne može biti rešenje niti putokaz za poboljšanje situacije na Kosmetu.
Zato ni ova deklaracija nema sadržaj i težinu koju bi trebalo da ima i zato poslanici SPS objektivno ne mogu prihvatiti ovakvu deklaraciju.

Ima reč narodni poslanik Dragan Marković, predsednik poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva, koristi pravo na deset minuta, drugo javljanje.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče Vlade, gospodine potpredsedniče, Stranka srpskog jedinstva je najmanje 50 puta u protekle dve godine tražila da se u ovoj skupštini raspravlja o problemima na Kosmetu. Za četiri godine, koliko su već KFOR i UNMIK na Kosmetu, ubijeno je i kidnapovano preko 800 Srba. A pre par dana su ubijena deca. Ipak moram reći da se smilovao DOS da to bude na dnevnom redu.
Međutim, ne znam kome šaljemo ovu deklaraciju. U njoj ne stoji kome će biti upućena, da li Savetu bezbednosti, da li KFOR-u ili UNMIK-u. Od koga da tražimo odgovor da li će biti prihvaćena naša deklaracija ili ne?
Stranka srpskog jedinstva je za to da se borimo diplomatskim putem, mirnim putem da rešimo sve probleme na Kosmetu. Međutim, očigledno da diplomatija u Srbiji ne postoji, to je rekao i predsednik Vlade gospodin Živković. Do pre osam meseci nismo imali ambasadora u SAD, dame i gospodo, u zemlji u kojoj se o svemu i svačemu odlučuje. Kako mi sada možemo da kažemo da je Amerika imala informaciju o onom što se dešavalo srpskom narodu na Kosmetu, a da pri tome niko nije odgovoran zbog loše diplomatije, koja se vodila u poslednje vreme.
Građani Srbije, a i mi iz Stranke srpskog jedinstva, počeli smo da se plašimo kada pojedini predstavnici Vlade i ministri odu u neku zemlju. U početku smo se radovali da će doneti neke ugovore o kupovini naših proizvoda, da se iz "Zastave" izvezu automobili u SAD, Nemačku, Austriju. Međutim, kako je vreme prolazilo, sve je bilo gore i gore.
Svaki povratak predstavnika Vlade ili ministara značio je donošenje spiska ljudi koji treba da odu u Hag ili spisak fabrika koje su interesantne za te strance, kao što su dobrostojeće fabrike duvana u Nišu i Vranju, a koje nikada nisu poslovale sa gubitkom, cementare itd. Kao privrednik, postavljam pitanje zašto da se prodaje nešto što je profitabilno i ima tržište? Mali broj fabrika u Srbiji ima tržište u Srbiji, jer je Srbija je mala, odnosno Srbija i Crna Gora, a mi sada to želimo da prodamo - te fabrike su prodate.
Dame i gospodo, nećemo sada reći da je kriv ovaj ili onaj. Nismo ništa uradili, a mogli smo, za Srbe koji se nalaze u Srbiji kao prognana lica sa Kosova i Metohije. Ti Srbi su izbačeni iz kolektivnih centara, neki pre nekoliko meseci, a neki pre nekoliko dana. Preko 10.000 Srba više ne stanuje u kolektivnim centrima. Ukinuta je pomoć za Srbe sa Kosova i Metohije, za lica od 18 do 65 godina. Za to nam bar nije trebala međunarodna zajednica. Za to je naša Vlada mogla da obezbedi sredstva i da tim ljudima pomogne.
Predsednik Vlade, gospodin Živković, kaže da je Srbima sada mnogo bolje na Kosmetu nego Albancima. To treba da pitamo Srbe sa Kosmeta. Gospodin Marko Jakšić, koji živi na Kosmetu, kao i još jedan gospodin poslanik, govorili su o tome i vrlo dobro znaju kako Srbi žive na Kosmetu. Ne možemo da kažemo da je Srbima bolje nego Albancima na Kosmetu.
Stranka srpskog jedinstva smatra da Vlada Srbije treba da povede računa i da pomogne Srbima koji se nalaze i žive ovde, u Srbiji.
Takođe, smeta nam ponašanje ministra, gospodina Tadića. U trenutku kada je ugroženo srpstvo, kada se ubijaju deca na Kosmetu, kaže za našeg heroja Lazarevića, da je čuo da se nalazi na nekoj listi odnosno da je osumnjičen da je činio ratni zločin na Kosovu i Metohiji.
Da li sme neki general da ne brani svoju zemlju kada mu je zemlja napadnuta? Mi napadamo svoje generale. U redu je što se tiče smene pojedinih generala, ali da mi sada stavljamo na spisak narodnog heroja, koga su priznali Srbi koji žive na Kosmetu i Srbi koji žive u Srbiji, ne znam šta radimo. Da li vi uopšte znate šta radite?
Pre nekoliko meseci, to svi znamo, osuđena je u Hagu Biljana Plavšić. Znamo da je Biljana Plavšić bila predstavnik srpskog naroda u Republici Srpskoj. S druge strane, postoji tužba za ratnu štetu Bosne i Hercegovine. Šta Srbi mogu da očekuju nego da će doći dan kada će morati da plate tu ratnu štetu? Mi iz Stranke srpskog jedinstva se bojimo, kao i građani Srbije, da će se to desiti i sa Srbima.
Pitam predsednika Vlade da li je čuo od nekog Albanca da kaže da je neki Albanac, odnosno Šiptar, terorista, činio ratni zločin. A oni su teroristi, oni su činili etničko čišćenje, a ne srpski narod? Ko je doživeo etničko čišćenje? Etničko čišćenje su doživeli Srbi. Koliko Srba se vratilo na Kosovo i Metohiju, a koliko je Albanaca došlo na Kosovo i Metohiju iz Albanije, a na Kosovu i Metohiji nikada nisu živeli? Mi sada kažemo kako su naši oficiri činili etničko čišćenje, genocid, tj. potvrđujemo ono zbog čega smo bombardovani.
Zameramo gospodinu Tadiću, nadamo se da to više neće da čini, jer mislim da mu to i nije zaduženje, ono što je rekao.
Stranka srpskog jedinstva, takođe, smatra da će novi predstavnik Saveta bezbednosti, gospodin Holkeri, biti isti kao i prethodni, kao što su bili Kušner, Hekerup, Štajner. Tako smo gubili vreme i kada smo govorili: samo da ode Jeljcin i biće mnogo bolje za Srbe i srpski narod, Rusi će pomoći Srbiji. Došao je Putin. Ništa Srbiji nije bilo bolje. Govorili smo samo da ode Klinton i biće mnogo bolja saradnja sa Amerikom. Otišao je Klinton, a došao je Buš, mnogo je gore. Govorili smo i - samo da ode Kol, a onda je došao Štajner i Srbiji je mnogo gore. Srbi sa Kosmeta nemaju vremena da čekaju te predstavnike, jer oni sprovode generalnu politiku Saveta bezbednosti, ma ko to bio i ma kako da se zvao, bar što se tiče Kosova i Metohije.
Dame i gospodo, zbog ovakve situacije na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije, privreda u Srbiji staje. Budžet ne može da se puni od proizvodnje, od poreza na promet, od poreza na dobit, nego se puni od prodatih fabrika. Sve u Srbiji prodadosmo. Trenutno u Srbiji ima milion ljudi bez posla, 250.000 ljudi svakodnevno radi a ne prima platu, preko 150.000 poljoprivrednih penzionera u poslednjih 17 meseci nisu primili penzije. Ovo je tema koja je vezana sa problemom ratnog žarišta na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji.
Zbog takve katastrofalne situacije na Kosovu privreda je stala. Manja je proizvodnja sada, u julu ove godine, nego što je bila prošle godine. Ne bih sada govorio o tome u kakvoj su situaciji poljoprivredni proizvođači, kakva je cena poljoprivrednih proizvoda, jer to treba da bude jedna od tačaka dnevnog reda sednice Skupštine.
Predstavnicima Vlade zameramo to što predlažu da prihvatimo informaciju Šiptara, u kojoj se kaže da su krali drva, a zatim pucali na našu vojsku da ih ne bi uhvatili u krađi drva. Dame i gospodo, to je čista demagogija. O kakvim se tu drvima radi? Albanci su bogati. Oni ne kradu drva. Oni su na jug Srbije došli da izvide položaje. Tri puta takvu informaciju - informaciju o krađi drva, daju i KFOR i UNMIK, a mi je prihvatamo kao istinitu. Savet bezbednosti podržava Albance. To morate da shvatite i vi iz DOS-a.
Šta vam zameraju građani Srbije? U izbornoj kampanji 2000. godine ste obećali da će biti rešen problem na Kosovu i Metohiji, da će vaše prijateljstvo sa ljudima iz Saveta bezbednosti doneti bolje sutra građanima na Kosovu i Metohiji, u Srbiji i Crnoj Gori. Međutim, šta se desilo? Kosovo je sada mnogo dalje nego pre od Srbije, a Crna Gora takođe. Usvojena je Ustavna povelja koja obavezuje Srbiju i srpski narod da moraju da izdržavaju tu zajedničku državu. Kada pogledamo i sagledamo šta je sve urađeno u Srbiji, vidimo da izlaza nema. Ne kažemo mi da se vi ne trudite, ali nema rezultata vašeg truda, gospodine Živkoviću.
Stranka srspkog jedinstva predlaže da raspišete izbore, pa neka odgovornost preuzmu neki novi, neki drugi ljudi, neka probaju da nešto urade.
Nama smeta i to što se često pominje "narodna volja". Ima tu i nekih koji su sitne duše, koje ste vi kupili, pa i dvojicu poslanika iz stranke Srpskog jedinstva, a vi to predstavljate kao da je to narodna volja. To nije narodna volja. Narodna volja nije da se Vlada sa nekim partijama, koje nisu dobile određeni broj glasova, kao partija koja se danas predstavlja, dogovara.

Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena za diskusiju.

Da bi se shvatilo da Albanci imaju podršku međunarodne zajednice, treba pogledati očigledan primer Makedonije. Makedonci nisu imali podršku, iako su dali i aerodrom i čitave baze NATO-u. Ko je imao njihovu podršku? Njihovu podršku su imali Albanci, a najveću štetu su imali i Srbi i Makedonci koji žive u Makedoniji. Nema potrebe da kažemo da je kriv ovaj ili onaj. Možemo reći da su nesposobni ljudi koji su nekada radili, ali i oni koji sada rade, jer sada nema određenog rezultata.

Predlažemo vam da raspišete izbore, da građani izađu na izbore i izaberu ljude koji su nešto u životu uradili, da više nema kriznih štabova, da više nema direktora koji ne daju program, u kome bi se reklo da će se nešto uraditi za 60 ili 90 dana, tako da radnici mogu da smene direktora ako to ne ispuni. Toga nema.

Krizni štabovi su uveli direktore u fabrike. Direktor ništa nije obećao. Sindikat tog direktora ne može da smeni. Polako, ali sigurno, propada se.

Za vašu informaciju centar Srbije, Pomoravski okrug, fabrika kablova, radnik ima prosečnu platu 8.500 dinara sa toplim obrokom, gospodine predsedniče Vlade, a ovih dana će 1.600 ljudi izgubiti posao.

(Zoran Živković, sa mesta: "Da, kada su krali".)

Vi kažete kada su krali, samo dozvolite, došlo je vreme izveštaja o radu, ko je krao nalazi se u zatvoru, dajte izveštaj o radu, šta ste to vi uradili i šta je to DOS uradio za dve i po godine. Konkretno ništa, gospodine predsedniče Vlade. Zhvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zaharije Trnavčević, poslanička grupa DOS - Reforma Srbije, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Petar Petrović, poslanička grupa SSJ, odustao. Dalje, narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić, poslanička grupa SNS.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine predsedniče, potpredsedniče, gospođo predsednice Skupštine, ima jedna izreka koja kaže "prevršila dara meru". Mi smo posle onog masakra nedužne dece koja su se osvežavala u viru Bistrice došli u priliku da moramo svetu i javnosti, pre svega Savetu bezbednosti, da kažemo da je prevršila dara meru.
Jedna humanitarna katastrofa, po njima, zamenjena je drugom humanitarnom katastrofom. Ona prva, to dobro znam, znate i vi, znaju svi, isprovocirana je i režirana da bi NATO imao razlog i povod da bombarduje ovu zemlju i da proslavi 45 ili 50 godina postojanja. Ta katastrofa je sanirana i svi Albanci se danas nalaze u svojim kućama i žive kao što su živeli i pre. Počela je druga katastrofa upravom dolaskom KFOR-a na Kosovo, to je katastrofa koja traje i niko živ ne može da predvidi kakve će ona oblike da dobije. To je, kao što su rekli predsednik i potpredsednik Vlade, teror koji se izaziva strahom.
Molim vas, da li postoji zemlja u Africi, Aziji, Evropi, SAD-u, u kojoj pripadnici jedne nacije idu u oklopnim transpoterima, čija deca njima idu u školu ili idu na pijacu iz Štrpca u neki drugi grad, Kosovsku Mitrovicu. Ne postoji. Da li postoji zemlja u kojoj prognani ljudi ne mogu da se vrate i da žive svojim životom, na šta im daje pravo Rezolucija 1244? Ne postoji. Da ne nabrajam sve ono što mi znamo i o čemu je bilo ovde reči.
Predlažem da u ovoj deklaraciji u poglavlju dva, posle prvog stava, dođe jedan pasus u kome će biti navedeni svi ovi pokazatelji, jer ovde je rečeno da se Rezolucija ne primenjuje adekvatno. Dokazi za to, neka to bude nova alineja, jesu 1.600 kidnapovanih i ubijenih, nestalih žitelja Kosova nealbanske narodnosti, uništeno toliko bogomolja, crkava i istorijskih spomenika, što govori o nečuvenom vandalizmu.
Dalje, da se vratilo samo 2% prognanog stanovništva na Kosovu, dok su se svi Albanci koji su izbegli 1999. godine vratili na svoja ognjišta, u svoje kuće i žive svojim normalnim životom. Te stavke su teška optužnica za Ujedinjene nacije, usuđujem se da kažem, koje su svojim dosadašnjim blagonaklonim stavom, čak i pogledu rečnika, kada pišu dokumenta uzdržavaju se da stvari nazovu pravim imenom, da za ljude koji čine ovo kažu da su teroristi, a ne da su to nepoznati počinioci, da su to incidenti itd. Upravo takav stav ohrabruje Albance u nameri da spreče povratak Srba i da od Kosova i Metohije učine prostor u kome će oni isključivo da žive.
Ova deklaracija nije uopšte, ne donosi se i neće biti objavljena sa nekim fatalnim zakašnjenjem. Ona treba, po meni, sa ovakvim dodacima, kako bi to neko rekao navodima kvantifikacija zločina nad Srbima, da bude dostavljena generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija i usuđujem se da predložim da to učini ne naš ambasador u Ujedinjenim nacijama, nego da taj dokument uruči delegacija Narodne skupštine, čime će da se podvuče značaj ovog dokumenta, ozbiljnost situacije koja se više ne može trpeti.
Drugo, ovaj dokument, kako se to kaže, namenjen je za urbi et orbi, gradovima i svetu, kao što su nekada papske poruke slate, da bude sazvana jedna ozbiljna konferencija za novinare, za javnost na visokom nivou, gde će biti podvučeni i javnosti predočeni i objašnjeni, protumačeni ovi stavovi kao krajnji domet našeg strpljenja i trpljenja.
Ovde tokom današnje rasprave bilo je reči o tome da je od promene, od 6. oktobra, stanje na Kosovu počelo da se pogoršava. Ljude koji to govore podsetio bih na jednu izreku koja kaže - "što jedan lud kupi, deset pametnih ne mogu da prodaju". Kao i neki drugi poslanici Demokratske stranke, bio sam oktobra meseca 1998. godine i video sam kako izgledaju Komorane, Kijevo, video sam sela koja su prostreljena tenkovskim granatama, prazna sela, krda bivola bez dece, a obično je bilo deset puta više dece nego bivola tamo pored reka u dolinama, sve je to bilo pusto i oterano; ne oterano, Albanci su ti koji su rekli svojim sunarodnicima da beže po nalogu svojih pokrovitelja da bi imali povoda za napad na ovu zemlju. Tada su u stvari, a i pre toga još, povučeni katastrofalno loši potezi.
Molim vas, kada je režim u Albaniji pao, kada su Albanci počeli da prodaju one magacine, ondašnji vrhovni komandant, predsednik saveta odbrane, da je samo rekao - dve divizije da posednu granični pojas, da ptica ne može da preleti, da se spreči unošenje dugih cevi. Do tog časa Albanci su bili obični atentatori, karbonari, sa nekim pištoljima u džepu i on je pustio da se to oružje dopremi ovde, da se naoružaju i da postanu relevantna sila i evo, dan-danas, čuli ste podatak, ne znam da li to potiče iz tog vremena, 700.000 dugih cevi nalazi se u rukama tih Albanaca i tzv. Kosovskog zaštitnog korpusa itd.
Prema tome, dragi moji prijatelji, vodite računa malo kada govorite o genezi svega ovoga. I prethodni režimi, u vreme Josipa Broza Tita, vodili su jednu politiku. Seljacima, neukim i neobaveštenim ljudima, vazda sam govorio šta je nacionalni interes Srbije i Srba, odnosno građana Srbije. Nije to da mi kukamo nad svojom sudbinom, da nas svi napadaju i da su svi protiv nas. Naš je interes bio i ostaje, da u ovoj zemlji podjedanko bezbedno, sigurno i u miru žive svi građani, jer ako bude mira i bezbednosti za sve, onda će biti i mogućnosti i prostora da se u ovoj zemlji misli i razgovara i da se nadmećemo u domenu proizvodnje, a ne u busanju u grudi o tome ko je veći Srbin.
Bilo bi dobro da svi poslanici glasaju za ovu deklaraciju, ali da se neki uzdrže od komentara i saveta, jer su oni vinovnici ovog stanja o kome mi danas raspravljamo.

Reč ima narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić, poslanička grupa Socijalističke narodne stranke, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Goran Cvetanović, poslanička grupa Srpske radikalne stranke. Za reč se javila i narodna poslanica Nataša Milojević, koja ima prednost.