Kao predsednik poslaničke grupe, izvolite, narodni poslanik Branislav Ristivojević, replika.

Gospodo iz SRS, niste mi odgovorili na pitanje - zašto vi niste ovakav zakon predložili kada ste bili na vlasti. Na to pitanje odgovor ovde nisam dobio. Ovakav zakon samo vezuje ruke jednoj vlasti. DSS-u je ovo bilo predizborno obećanje i sada ga ispunjavamo sa našim koalicionim partnerima. A, vama, dok ste bili na vlasti, nije palo na pamet da ovako nešto predložite, nego sada ovakvu nameru nazivate zlom namerom. To je najobičnija demagogija. Hvala.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 19. i član 19. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Izvolite, narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je, kojim slučajem, poštovana volja birača i da je SRS ta koja čini Vladu Srbije, verujte, ne bi nam palo na pamet da podržimo ovakav jedan zakon, niti da ga predložimo, jer on nama nije potreban. Mi imamo našu unutrašnju kontrolu i ukoliko neko nije moralna ličnost, ličnost koja svojim ljudskim kvalitetima ne zaslužuje da bude na tako visokoj državnoj funkciji kakve su ove koje se ovim zakonom preciziraju, jednostavno, taj ne može da bude predložen od strane SRS. Mi takvih pokušavamo da se rešimo i u stranačkoj infrastrukturi, a to da dođu na neku visoku državnu funkciju jednostavno ne dolazi u obzir.
Zbog toga Tomislav Nikolić i u ovoj kampanji obećava biračima da će stajati čvrsto na tome da kontroliše Vladu Srbije i svakog ministra u Vladi Srbije i, takođe, tvrdi da će posle vrlo brzih parlamentarnih izbora, kada ode ova vlada, kojoj je mandat ograničen, jer je neprirodna, kada budu u toj vlasti srpski radikali, njih još strože kontrolisati. To vam je jedna unutrašnja kontrola i to govori o prirodi jedne političke partije koja želi da igra najznačajniju ulogu u zemlji. Onda nam ne trebaju ovakvi zakoni, koji su nesprovodivi i koji će ipak ostati mrtvo slovo na papiru. Ali, kako još uvek nismo u vlasti, mi pokušavamo da vam popravimo ovaj zakonski tekst.
Htela bih da apelujem i na Vladu Srbije i na vas, gospodine ministre, ipak ste vi profesor, da nas poštedite ubuduće ovih naslova iznad članova zakona, jer oni mogu da budu često i konfuzni i da ne upućuju na pravu sadržinu samog člana. Podnela sam amandman na član 19. iznad koga stoji naslov - Sastav republičkog odbora, a može da stoji i - način izbora članova odbora, jer on se odnosi i na to. Malo mi to imbecilno deluje. Glave su te koje upućuju na to šta se obrađuje u pojedinim članovima ovog zakona. Ne znam čiju ste to praksu usvojili. Kod nas to nije bilo uobičajeno sve do ove prethodne DOS-ove vlade.
Sam član 19. je, čini mi se, podložan jednom amandmanu koji će morati Zakonodavni odbor da podnese zbog prihvatanja nekih drugih amandmana. Molim vas da ubuduće dozvolite poslanicima da obrazlažu svoje amandmane, jer oni ne moraju unapred da znaju, ako nisu pismeno obavešteni, koje ste amandmane usvojili, pa čak i onda, jer oni žele i javnosti i ostalim poslanicima da skrenu pažnju na to da je izmena do koje je došlo, amandmanska izmena, delo njihovog zapažanja i njihovog rada.
Dakle, predlagač ovde predlaže da republički odbor ima devet članova i kaže da tri člana biraju sudije Vrhovnog suda, jednog člana bira Advokatska komora i pet članova Narodna skupština, na predlog Srpske akademije nauka i umetnosti. Vi ste se kao predlagači opredelili da kao kompetentne ovde odredite Vrhovni sud, Advokatsku komoru i SANU. Ne znamo šta vas je nagnalo da tako razmišljate.
Mi amandmanom pokušavamo to da uvedemo u jednu drugu kolotečinu, odnosno predlažemo da pet članova ovog odbora, jednog jedinog koji će postojati nakon ovih naših amandmana, bira Administrativni odbor, iz različitih političkih stranaka u okviru Narodne skupštine, odnosno iz reda narodnih poslanika i četiri člana, takođe na predlog Administrativnog odbora, iz kruga uglednih javnih ličnosti koje će, naravno, krasiti sve one osobine koje bi trebalo da dovedu do toga da oni budu objektivni.
Takođe, u članu 19. iznosite stav da su kompetentne sudije i advokati, a poslanici nisu, a to zato što su predstavnici političkih partija. Valjda bi trebalo svima da bude jasno da danas ni u Srbiji, niti bilo gde nema čoveka koji nema svoje političko opredeljenje. To da li je on i član političke partije ili nije, potpuno je nebitno u ovakvoj oblasti. Nemoguće je utvrditi članstvo u političkoj partiji ukoliko čovek sam ne kaže da je član određene političke partije, što mi amandmanom i tražimo i mislimo da je u redu.
Dakle, ovaj član bi trebao potpuno da se revidira i da glasi, zbog javnosti ću pročitati kako: "Odbor se sastoji od devet članova koji između sebe biraju predsednika. Članove odbora bira Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora. Pri predlaganju kandidata za izbor vodi se računa o njihovom radu i ugledu. Pet članova odbora bira se iz reda narodnih poslanika Narodne skupštine, a ostali članovi treba da budu ugledne javne ličnosti, profesionalno opredeljene da primenjuju propise. Članovi odbora moraju biti iz različitih političkih stranaka, tako da ni jedna politička stranka ne može imati dva člana u odboru.
Kandidati za članove odbora iz reda uglednih javnih ličnosti prilikom prihvatanja kandidature moraju da saopšte svoju političku pripadnost. Predsednik odbora ne može biti član političke stranke čiji su članovi ili član izabran za predsednika, potpredsednika ili člana Vlade Republike Srbije", jer se pretpostavlja da će najviše biti na meti sukoba interesa upravo članovi Vlade, predsednik Vlade i potpredsednici Vlade.
Dakle, samo sujeta predlagača može da vas opredeli da ovakav amandman ne prihvatite. Mislimo da je mnogo precizniji i da je on u skladu sa ciljem koji zakon treba da postigne. Mislimo da van ovog parlamenta, van ovih narodnih poslanika, njih 250 koji su dobili poverenje birača, ne treba da tražimo neke druge autoritete koji će odlučivati o tome ko će biti član ovog odbora.

Da li još neko želi reč?

U članu 19. Predloga zakona dat je način, možda je čak bolje da se upotrebi reč oblik, formiranja tog republičkog odbora, koji je približno sličan našem radiodifuznom odboru, samo još fali Srpska pravoslavna crkva; kod radiodifuznog ima i nevladinog sektora, ima i udruženja novinara, na kraju i Skupština. Rezultati rada tog odbora - nula. Samo troše sredstva, a nikakvog efekta nema. Bilo je problema, dva-tri puta smo ovde glasali o tim članovima i opet, posle te igranke oko izbora, ko je legitiman, ko nije legitiman, praktično imamo nešto što ne funkcioniše, odnosno nemamo ga.
Nama iz SRS posebno smeta što kao predlagač deset kandidata predlaže Srpska akademija nauka i umetnosti. Stvarno nam nije jasno zašto se ubacuje Srpska akademija u ovaj posao. Sprečavanje sukoba interesa kod javnih funkcionera, verovatno najviše ima dodirnih tačaka sa suvom politikom, malo sa pravom, možda malo više sa medijima i medijskom slikom o nama. Smatramo, ako treba da se zaštiti, a mora da se zaštiti, Srpska akademija nauka i umetnosti, ona ne sme ni kao predlagač da se javlja prilikom izbora ovog odbora.
Čujem kako treba uključiti Srpsku pravoslavnu crkvu. Nemojte to da radite, aman, ljudi, dajte da nešto sačuvamo, da ih ne ubacujemo u nešto što je par ekselans političko pitanje i da se brukaju na taj način. Vidite i sami, svi glumci koji su se uhvatili sa politikom obrukali su su se, književnici, itd. postali su prepoznatljivi po svom političkom opredeljenju i jednostavno gube na onom značaju koji su imali kao profesionalci u nekoj oblasti.
Naravno, poštujemo vašu volju da taj odbor ima devet članova i predlažemo da njih bira Republička skupština i da pet članova budu iz reda narodnih poslanika, a četiri (a naravno i jedne i druge predlaže Administrativni odbor) ugledne ličnosti koje su proverene kao stručnjaci u primeni propisa. Naravno, da svojim radom i ugledom zaslužuju da budu na jednom takvom mestu i da odlučuju da li postoji sukob interesa kod nekog javnog funkcionera.
Pošli smo, pre svega, od pretpostavke kako da definišemo ustavni i zakonski položaj tog republičkog odbora, gde da ga smestimo, da li je on bliže izvršnim organima, zakonodavnim ili sudskim. Ukoliko se koristi ta klasična podela, njega teško da možemo negde da smestimo. Uvek kada se nađe ta dilema, onda takav neki odbor treba da bude bliži Narodnoj skupštini. I u drugim zemljama je situacija slična. I, pre svega, iz ovog kruga lica se predlažu članovi tog odbora koji treba da odlučuje da li postoji sukob interesa ili da li su prekršene odredbe ovog zakona, pa je neko zloupotrebio svoj privatni interes dok je vršio javnu funkciju.
Zbog toga potiče i ovakav predlog. Naravno, predsednik odbora treba da bude onaj ko nije član političke stranke koja je na vlasti; uzeli smo republički nivo kada se kaže da nije na vlasti iz prostog razloga što nije dobro da na čelu takvog jednog nezavisnog organa bude poslanik stranke koja vrši vlast.
Prilikom podnošenja svih ovih naših amandmana do kraja smo vodili računa da ovaj zakon reguliše sukob interesa. Zbog toga neka naša rešenja koja smo predložili amandmanima možda neki poslanici nisu jednostavno shvatili, i kada se radi o imovini i o zaštiti podataka i o drugim pitanjima koja tretira ovaj zakon. Nešto samo po sebi može biti opasno i zaslužuje neku posebnu pažnju, ali cilj ovog zakona jeste da se spreči sukob interesa. Verovatno će najčešće biti taj sukob interesa kada je u pitanju javni funkcioner i njegova uža familija, oni što žive s njim u domaćinstvu, baba, a verovatno i deda neće doći pod udar i ove kontrole. Zbog toga možda treba pogledati i one odredbe o imovini i oko uvećanju imovine.
(Predsedavajući: Vreme.)
Malo sam prekoračio vreme. Već u sledećem članu imaćemo plate tih ljudi koji rade. One su, po vašem predlogu, sedam prosečnih, a ukoliko je funkcioner za 20 prosečnih plata uvećao svoju imovinu podleže prijavljivanju. Ovaj to može za tri meseca da završi. Nema logike. Mada, do kraja niste izveli jasnu crtu da li je ovo samo zakon o sukobu interesa ili je i zakon o imovinskoj karti javnih funkcionera.

Gospodin Simonović.

Dame i gospodo, dok je trajala rasprava u načelu, javio sam se za reč prvenstveno zbog člana 19. i još  dva člana. Međutim, ministar nije bio prisutan u sali i onda sam odustao, jer sam hteo njemu da dam jednu, dve sugestije kako bi mogao ovo da popravi amandmanom Vlade, a to nije neuobičajeno. Kada se ministar posle vratio, rasprava u načelu je bila završena i više nisam imao mogućnosti da se javim za reč.
Dakle, ovaj član 19. je dosta nespretno napisan, jer imamo i stilskih manjkavosti. Kaže se - tri člana biraju sudije Vrhovnog suda; a koje sudije, jedan, dvojica ili ceo Vrhovni sud? Ovde stoji da izbor vrši Advokatska komora, dakle, institucija, a ne stoji da bira Vrhovni sud kao institucija. Dalje, umešana je ovde potpuno nepotrebno SANU, a rekao bih zašto nije, recimo, Univerzitet, Udruženje univerzitetskih nastavnika, zašto nije medicinska akademija, zašto nije tehnička akademija itd. Mislim da je skoro i neukusno da mi nametnemo SANU jednu ovakvu obavezu. Sutra može doći odgovor, gospodo poslanici, izvinite ali mi ne želimo time da se bavimo.
Mislim da je ovde bio izlaz da je Vlada podnela svoj amandman, a izlaz je bio na dva načina. Ako tretiramo članove odbora kao državne činovnike, da ih postavlja Vlada ili da ih bira Skupština, kako se dogovorimo, a postojali su neki predlozi da ih Skupština bira na predlog Administrativnog odbora.
Neko će reći – dobro, Akademija nauka je ustanova najvišeg autoriteta. Slažem se, ali zašto bismo njima nametali takvu obavezu, jer to uopšte ne spada u delatnost SANU.
Izlaz je bio na ova dva načina, Vlada ili Skupština. Slažem se, međutim, da treba da budu ti ljudi van političkih stranaka, ne zato što u strankama nema poštenih ljudi, daleko od toga, nego mogu da dođu neki put u delikatniju situaciju i da ne mogu da budu dovoljno objektivni ako se ustanovi da su iz neke političke stranke. Prihvatam to da ne budu članovi političkih stranaka, ali nažalost, sada je kasno, ne znam, možda još i nije da Vlada svojim amandmanom reši ovo pitanje člana 19. Hvala.

Hvala. Gospodine Miloševiću, izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kako sam sticajem nekih, verovatno nesrećnih, okolnosti, ja jedini član SANU koji je narodni poslanik, a ta kuća kanda kod nekih poslanika ovde nije i dalje na dobrom glasu, osećam neku vrstu moralne obaveze da se tim povodom javim za reč. Prethodna vlast je, da vas podsetim, skinula SANU sa spiska budžetskih ustanova i Srbija je bila jedina država, ne u Evropi, nego na svetu, koja je sa budžeta skinula svoju takvu kulturnu i naučnu instituciju.
Ne sećam se da je u prethodnom sazivu Narodne skupštine Srbije neko digao svoj glas protiv te odista nečuvene pojave, hajde da ne upotrebim neku drugu reč. Za veliko čuđenje je da se sada, kada nova vlast nastoji i uspeva da ispravi tu veliku i neprocenjivu nepravdu, ovde čuju glasovi koji imaju za cilj da se SANU isključi iz javnog odlučivanja o nekim ključnim pitanjima za koja smo svi zajedno, nadam se, zainteresovani.
Ne vidim zašto bi SANU bilo uskraćeno pravo ili mogućnost, kako hoćete, da utiče na društveni život u ovoj državi. Ne vidim zašto bi SANU to činila manje odgovorno nego neka stranka, makar ta stranka imala neku svoju unutrašnju kontrolu. Dakle, moglo bi se razložno pretpostaviti da i bez neke unutrašnje kontrole SANU može odgovorno i pozitivno da utiče na naš javni život.
Prema tome, ovde se zalažem ne za odbranu dostojanstva SANU, nju ne treba od toga braniti, nego za to da vas podsetim da kada je već ispravljena već pomenuta nepravda i kada je SANU uvažena onako kako u svakoj normalnoj demokratskoj državi treba da je uvažimo, sada nema nikakvog razloga da se ovde čuju glasovi koji bi bili protiv toga.
Ako Srpska akademija nauka treba da bude tu, a ne treba da bude zato što nije Srpska pravoslavna crkva, onda je moj odgovor zašto ne bi bila i Srpska pravoslavna crkva.
Želim još samo da vas podsetim na to da ovaj zakon o sukobu interesa nijedna prethodna vlast zaista nije ni predložila, a nekmoli donela, zakon o sukobu interesa koji vezuje ruke onoj vlasti koja ga predlaže i ne vidim zašto bismo sada nizom najznačajnijih amandmana onemogućavali da se taj zakon donese. Znate, ne sumnjajući u dobre namere onih koji tolike amandmane podnose, može se u javnosti steći utisak, ako se obraćamo javnosti, ne samo onima koji ovde sede, da su toliki amandmani imali za cilj da se izvrši opstrukcija takvog jednog zakona. Odista, meni lično, moram priznati, ne izgleda ni ubedljivo, a ni opravdano da neko ko se nije potrudio da takav neki zakon predloži sad nastoji da taj zakon omete, bez obzira na njegove najbolje namere.