Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković i Slobodan Pajović.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

Koleginice i kolege narodni poslanici, u Predlogu zakona predviđa se u članu 9. da je moguće da funkcioner bude član samo jednog upravnog ili nadzornog odbora javnog preduzeća i tako dalje. Mi smatramo da je to apsolutno isključeno. Funkcioner ne treba da bude član nijednog javnog upravnog odbora; jer, šta se u stvari postiže ovakvim predlogom zakona? To znači, ja sam ministar za energetiku i mogu da budem predsednik upravnog odbora NIS-a ili EPS-a, a zašto da budem član i drugih upravnih odbora; ja u stvari kumuliram funkcije na jednom najopasnijem mestu u društvu, i to se ovde dozvoljava i to je apsolutno neprihvatljivo.
U tom smislu, amandman glasi da funkcioner ne može biti član ili predsednik upravnog odbora javnog preduzeća ili javne ustanove i tako dalje. Znači, tu je baš osnov svake korupcije i mogućnosti za zloupotrebu. Iz toga smo isključili narodne poslanike, jer narodni poslanici su direktno birani. Oni uživaju direktno poverenje naroda. I, javna preduzeća pripadaju svima, ne samo Vladi, ona pripadaju državi, a država i Vlada narodu, i to nije isto, pa tako i narodu, slažem se.
Prema tome, Narodna skupština je organ koji uživa opšte narodno poverenje, uživa suverenost i mislim da narodni poslanici, kao takvi uopšte ne spadaju u ovaj zakon, a ovo stoga što je s pravom kolega Krasić sa ove govornice istakao da nema ustavnog osnova u mnogim pitanjima koja su vezana za ovaj zakon, a posebno u odnosu na narodne poslanike.
Ja ću vam citirati sada član 73. tačku 10) Ustava Srbije koja kaže da Narodna skupština bira i razrešava funkcionere, dakle, funkcionere, a oni spadaju u jednu drugu kategoriju narodnih poslanika, ali tačka 11) kaže da "Narodna skupština obavlja kontrolu nad radom Vlade i drugih organa i funkcionera odgovornih Narodnoj skupštini, u skladu sa Ustavom i zakonom".
Ovim predlogom zakona uvodi se direktna kontrola nad Narodnom skupštinom, i to od lica koja apsolutno nikakve veze sa vlašću i sa voljom građana nemaju. Mi ćemo o tome govoriti još povodom nekih drugih amandmana, a za sada toliko. Hvala lepo.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Martić.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Milan Nikolić.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 9. Predloga zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija i sugerirao da se u prvom stavu posle reči "drugog pravnog lica sa" doda reč "većinskim" a ostatak teksta ostaje nepromenjen.
Razumem motiv predlagača da ovim zakonom obuhvati što je moguće veći broj funkcionera, međutim, ako se ova moja sugestija ne prihvati, veliki broj funkcionera koji su inače direktori, pomoćnici i zamenici u firmama gde je većinski akcionarski kapital, da tako kažem, doći će u moralnu dilemu da li da nastave da obavljaju tu funkciju ili da se bave nekom drugom funkcijom.
Mislim da su ostali članovi zakona dosta dobro regulisali kako izvršiti kontrolu nad sukobom interesa i da bi ovaj moj predlog samo mogao da popravi stvari. Nadam se da će o tome biti još malo razmišljanja, a ne bi pogoršali ionako teško stanje, a takvo stanje je upravo u ovako velikim firmama gde su uglavnom funkcioneri.
Nije važno da li su od lokalnog, saveznog, odnosno republičkog značaja i da će se na taj način omogućiti da se bave i jednim i drugim poslom.
Da ne bih ponovo izlazio, želim da kažem, u članu 10. ovog zakona samo sam izvršio tekstualnu popravku. Hvala lepo.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih samo u nekoliko rečenica da ukažem na problematičnost ove odredbe da funkcioner ne sme biti član upravnog ili nadzornog odbora javnog preduzeća, ustanove i preduzeća ili drugog pravnog lica sa učešćem državnog kapitala. To znači sa bilo kojim učešćem državnog kapitala. To učešće državnog kapitala u nekom preduzeću može biti jedan jedini procenat, može biti 5%, 40%, a može biti i preko 51%.
Mislim da ovde valja napraviti razliku između preduzeća u kojima je većinski državni kapital, te stoga ima logike da se funkcioneru zabrani da bude član upravnog odbora, direktor ili član nadzornog odbora u takvim preduzećima, ali preduzeća gde je manjinski državni kapital su u suštini privatna. U suštini su privatna, a taj tzv. državni kapital u takvim preduzećima predstavlja neko, mislim na neko lice koje se bira po posebnoj proceduri od strane onoga ko poseduje taj delimični ili manjinski državni kapital.
Ovde ukazujem na problem koji se javlja u postupku privatizacije. Vi imate ovakvu situaciju: 70% kapitala u preduzećima u postupku privatizacije se prodaje, a 30% kapitala po pravilu pripada zaposlenima. Kada se desi, a nije redak slučaj, da se tih 30% ne može rasporediti na zaposlene u tim preduzećima, niti na bivše zaposlene, pa preostane 5% toga kapitala, taj kapital se prenosi na Akcijski fond i samim tim država postaje suvlasnik u tom privrednom subjektu sa 5%.
Sada dolazite do apsurdne situacije da funkcioneru koji potiče iz tog preduzeća zabranjujete da raspolaže sopstvenim akcijama, zbog toga što država sada u svemu tome ima tih 5%, a sudbina tih 5% je takva da će u daljem postupku iz Akcijskog fonda u suštini i te akcije biti prodate i postati privatne.
Dakle, ukazujem na to da se ovde preširoko zahvata krug ljudi koji ne mogu nešto da budu, a ko preširoko hvata slabo stiska, kažu moji Lozničani. Jednostavno, nemoguće je sve to kontrolisati i nemoguće je dovesti u istu ravan preduzeća u kojima je većinski državni kapital i preduzeća u kojima je državni kapital zastupljen tek simbolično. Zato smo ovde predložili da umesto reči "sa učešćem državnog kapitala" stoji "sa većinskim državnim kapitalom" i time se ovaj problem de fakto suštinski i formalno rešava.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović predložila je da se posle člana 9. doda novi član 9a.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.

Poštovane koleginice i kolege, amandmanom na član 9. predložila sam da se uvede novi član 9a. koji glasi: "Funkcioner ne sme da u periodu od godinu dana po prestanku javne funkcije zastupa fizička ili pravna lica pred institucijom u kojoj je obavljao javnu funkciju".
Mislim da je ovakvo rešenje, odnosno obrazloženje za ovakvo rešenje svima nama jasno i da ga većina iz neke naše životne i profesionalne prakse prepoznaje, a prepoznaju ga i druge države u svojim zakonodavstvima. Mislim da je vrlo važno da određeno vreme posle vršenja funkcije ne može da se vrši posao koji je vezan za prethodnu funkciju. Da je ovo tako važno kako pretpostavljam govore nam kanadsko zakonodavstvo, englesko i mnoga druga, a mi takvo rešenje imamo i u našem Zakonu o Narodnoj banci Srbije.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 10. i član 10. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 10. Najkraće rečeno, smatram da naslov iznad ovog člana treba izbrisati. Naime, i sa leksičke i sa pravno-teorijske tačke gledišta ovaj naslov komplikuje celokupni zakonski tekst. Meni se čini da je ovaj naslov više za studentske udžbenike nego za jedan zakonski tekst. Iz tih razloga zalažem se da se naslov iznad člana 10. briše.
Sa druge strane, zalažem se da se u članu 10. reč "vršenje" zameni rečju "obavljanje", takođe iz razloga koje sam napred naveo, jer u principu dužnost se vrši, a funkcija se obavlja. Iz tih razloga smatram da bi ispravka i promena ovih stvari bila dragocena.
Ovaj amandman podnosim i sa jednog šireg aspekta. Naime, ne slažem se sa jednom opštom koncepcijom pristupa izradi ovog zakona. Ne mogu da se složim sa činjenicom da se u Predlogu ovog zakona kaže da je bolje da ga imamo nego da ga nemamo. Mi smo ovde parlament, mi smo zakonotvorci i zakonopisci. Smatram, iz tih razloga, da preciznost i struka treba da dominiraju.
Iz svega ovoga jasno proizilazi da su zakonske koncepcije ovde vrlo pod znakom pitanja. Ne mogu to da prihvatim iz još jednog razloga, iz razloga što unapred treba pripremiti tekst koji je adekvatan i odgovarajući. Slažem se sa tim da se popravlja amandmanima i sa tog aspekta predlažem da se i ovaj moj amandman usvoji.
Ako bismo dali jedan osvrt na celokupno zakonsko uređenje mogu da kažem da je ovaj zakonski tekst pravni konglomerat etike, kodeksa ponašanja, procesno pravnih, materijalno pravnih i sankciono pravnih uređenja. Kada imamo to u vidu smatram da procesno ovaj zakon nije adekvatan. Evo u čemu se ogledaju te neadekvatnosti. U samom pokretanju postupka pred nadležnim odborom slažem se sa licima koja su aktivno legitimisana, ali postavljam pitanje šta je sa javnim pogovaranjem i šta je sa anonimnim prijavama. Javno pogovaranje je institut koji je zaživeo u kriminalističko-pravnoj teoriji. Postavlja se pitanje šta ako javno mnjenje, novinari, mediji i svi ostali nađu za shodno da pišu o nepravilnostima u vršenju javnih funkcija? Ko će u tom slučaju da startuje sa postupkom, ako aktivna legitimisana lica iz člana 24. ćute? O tome u zakonu nema ni pomena.
Takođe, želeo bih da ukažem na još jednu stvar, a to je javnost ili tajnost postupka. Svi postupci u našem zakonodavstvu su, po pravilu, javni, a tajni su samo kada se to zakonom ili posebnom odlukom isključi. U ovom slučaju ako analiziramo mere koje se mogu izreći možemo zaključiti da je postupak tajan, ali sa druge strane u članu 24. stav 4. ovog predloga stoji da se primenjuje Zakon o opštem upravnom postupku, a taj zakon o opštem upravnom postupku govori još neke stvari, da je taj postupak javan, a može biti tajan samo ako je isključen.
Dalje, postavlja se načelno pitanje oko branioca, ko ima pravo na branioca. Zakon o opštem upravnom postupku govori samo o punomoćniku, a da punomoćnik može biti svako lice koje je poslovno sposobno, a nigde nema pomena o advokatima kao braniocima.
Takođe želim da ukažem na činjenicu da u celom ovom sistemu zakona nije na adekvatan način razjašnjeno pravo na pravni lek, koje je ustavno pravo svakog građanina. Da li funkcioner po odluci odbora ima pravo na pravni lek? Zakon o opštem upravnom postupku ustanovio je pravo na pravni lek, ali ovde se o tome ne govori. Ovde je u pitanju dvostepenost, načelo dvostepenosti uz mogućnost vođenja upravnog spora po Zakonu o upravnim sporovima. Po Zakonu o upravnim sporovima odlučuje Vrhovni sud Srbije. Dakle, i to pravo je onemogućeno.
Predlažem da se usvoje svi amandmani koje predlaže SRS, a i amandmani drugih političkih opcija koji su adekvatni. SRS se trudi da ispravi ono što se ispraviti može. Iz tih razloga sam izašao i javio se za reč.