Dame i gospodo, još jednom da ponovim: da se ponovo stavi na dnevni na red, ponovo za njega ne bi glasali. Drugo, stalno smo govorili da je protivan Ustavu, što se ovom prilikom i potvrdilo!
Što se tiče predloga Skupštine Vojvodine da se neki zakon promeni, zakoni se donose i menjaju u Skupštini Srbije. Mi ćemo ih ovde i donositi i menjati ili ih nećemo donositi.

Reč ima narodni poslanik Milica Gavrilović, a neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, želim da kažem da Vlada gospodina Koštunice vredno i užurbano radi. To možemo da primetimo i na osnovu ovih zakona, na osnovu ovih predloga koje Ministarstvo danas nama predlaže. Da vas podsetim, radi se o šest zakona koji su do sada bili u proceduri. Prvim zakonom je predviđena mogućnost da se plate zaposlenih u sudovima povećaju. Ovim setom zakona se predviđa da sudstvo dobije potpunu nezavisnost i potpunu samostalnost.

Kao neko ko dolazi iz pravosuđa, ne mogu a da ne kažem da sam vrlo zadovoljna ovom novinom koja je uvedena u Predlogu zakona o izmenama Zakona o izboru sudija. Konkretno, radi se o nadzornom odboru. Sada imamo mogćnost da svaka stranka u postupku ima pravo da podnese pritužbu nadzornom odboru koji je sastavljen od pet sudija Vrhovnog suda i da ono uzme predmet u razmatranje. Ukoliko smatra da određeni sudija nije postupao, stručno, savesno ili ažurno, ima pravo da pokrene postupak za razrešenje.

Nadam se da će ove odredbe biti i lako ostvarljive u samoj praksi. Naravno, naši građani sa pravom protestuju. Sporovi iz oblasti građanskog prava traju po 10, 15 i 20 godina, kao neko ko je proveo četiri godine u dva beogradska opštinska suda, mogu da kažem da ovo, nažalost, nije izuzetak, već se radi o samom pravilu. Uvođenjem ove novine mi ćemo imati situaciju da će sudije mnogo ažurnije postupati, a ovo prvenstveno govorim u pogledu onih sudija koji do sada nisu ažurno postupale, a moram da kažem da ima sudija koje su vrlo časno, ažurno i savesno obavljale svoj posao i njihov broj je veliki. Ovo govorim o onim čiji je broj mali.

Druga važna novina koja je predviđena ovim zakonom jeste sam izbor sudija. Do sada smo imali situaciju da za sudiju nekada bude izabran i kandidat koji nikada nije predložen od strane Visokog saveta pravosuđa. Sada to nije nikakvo pravilo. Sada imamo situaciju da jedno izuzetno usko stručno telo, kao što je Visoki savet pravosuđa, predlaže Narodnoj skupštini izbor sudija. Nekada su članovi Odbora za pravosuđe i čiji sam ja danas član, imali apsolutno pravo da predlažu sudije, i, naravno, spravom smo dolazili i dovodili njihov izbor u sumnju. Tako smo došli u situaciju da predsednica Vrhovnog suda Sonja Brkić bude izabrana, a u to vreme je bila sudija opštinskog suda i nikada nije sudila u okružnom sudu, a da ne govorim da nikada nije sudila u Vrhovnom sudu, niti je imala iskustva. Zbog toga je, naravno, bila pod lupom stručne javnosti.

Koliko je Odbor za pravosuđe bio važan odbor u ovoj skupštini, može da potvrdi i jedna činjenica. U aprilu 2002. godine Veliko personalno veće je dostavilo zahtev za razrešenje sudije predsednice Okružnog suda u Nišu, upravo iz razloga što je ispunjen jedan od alternativno postavljenih uslova, a radilo se o navršenju staža osiguranja, naime, imala je 40 godina staža osiguranja. To je bio po zakonu jedan od uslova za njeno razrešenje. Na neki jako čudan način, ovaj pedmet je došao u Odbor za pravosuđe, ali nikada ova tačka nije stavljena na dnevni red, niti je Odbor za pravosuđe zauzeo svoj stav o tome, niti je Narodna skupština o tome odlučivala. A da stvar bude još čudnija, predmet je, sticajem okolnosti, arhiviran. Njega nema.

Kada smo došli na vlast i kada sam postala član Odbora za pravosuđe zajedno sa svojim kolegama nekako smo došli do tog predmeta i videli smo o čemu se radi, pa kako bi sprečili ovakav nastavak daljeg rada, neko će za ovo morati da snosi odgovornost, a ko ne želim da prejudiciram, stvar će, verovatno, biti pokrenuta kod nekog državnog organa.

Javno tužilaštvo kao organ pravosudne prirode i sudske vlasti po sada važećem Zakonu je apsolutno podređeno izvršnoj vlasti. Znači, Vlada, konkretno je tužilaštvu oduzela svaki vid samostalnosti, a ona predlaže, odnosno imenuje i razrešava zamenika javnih tužilaca, predlaže izbor javnih tužilaca. Ne možemo da govorimo apsolutno o tome da tužioci imaju bilo kakvu samostalnost. To se, nažalost, ni u Titovo vreme, kako je gospodin ministar rekao, a ni u vreme Slobodana Miloševića nije dešavalo. To je bio i povod za pokretanje postupka pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti pojedinih odredaba ovog zakona.

Želim da vam pokažem na jednoj odredbi koliko sam u pravu, a to je Republički javni tužilac. Recimo, pokrene se postupak za njegovo razrešenje, pa ukoliko on smatra da ministar pravde nije pravilno ocenio razloge za njegovo razrešenje, on ima pravo na prigovor. Prigovor se podnosi Vladi. Zamislite, podnosi se Vladi čiji je član ministar pravde koji je pokrenuo postupak za njegovo razrešenje. Zar to nije apsurdno?

Pokazaću vam na još jednom plastičnom primeru iz same prakse koliko je tužilaštvo pod direktnom kontrolom Vlade. Krivična prijava protiv, svima nama poznato, gospodina Zorana Janjuševića, pristigla je u jedno opštinsko beogradsko javno tužilaštvo. Dugo je stajalo i niko je nije dirao. U jednom trenutku, jedan hrabri i stručni zamenik javnog tužioca došao je na ideju, kada je to saznao, da inicira pokretanje sudskog postupka i podneo je zahtev za sprovođenje istrage. Gospodin Janjušević se nije pojavljivao pred sudom, nije ga bilo, nije bio poznat državnim organima, a policija nije imala pojma gde se nalazi. Kada su se stekli zakonski uslovi za određivanje pritvora, zamenik javnog tužioca predlaže istražnom sudiji da se prema njemu odredi pritvor. Istražni sudija se saglasi sa tim i tada nastaje problem. Policiji se daje nalog da traga za izvesnim gospodinom Janjuševićem. U tom trenutku, nadređeni šef zamenika javnog tužioca dobija nalog da se obustavi svaka potraga i da će se gospodin Janjušević javiti istražnom sudiji. Tačno je. Nije prošlo ni pola sata, gospodin Janjušević je bio u kancelariji istražnog sudije jednog beogradskog opštinskog suda.

Šta ovo, draga gospodo, znači? Ovo znači da Vlada sebi daje toliko mnogo prava da može da odlučuje da li će neko i ko će uopšte da bude priveden i ko će da bude priveden pravdi.

Vlada gospodina Vojislava Koštunice ovim predlogom zakona vraća potpunu samostalnost tužilaštvu, upravo iz razloga što predviđa da predlaže kandidate, a jedino stručno telo za to je Visoki savet pravosuđa, a naravno da ga Narodna skupština bira. To ne možemo da promenimo, jer je ustavna kategorija. Najsrećniji bi bili kada ne bi birali tužioce, ali to postoji po Ustavu.

Na ovaj način, vrši se potpuna depolitizacija institucija javnog tužilaštva. Važeći Zakon predviđa jedan najniži mogući uslov da bi zamenik opštinskog javnog tužioca bio izabran, odnosno po još važećem Zakonu imenovan. To je samo uslov koji predviđa da ima godinu dana radnog iskustva. Naravno, svakom od nas je to čudno i svi se spravom pitamo zbog čega je toliko mali i nizak uslov potreban da bi neko bio imenovan. Možda ćemo odgovor naći u činjenici ukoliko se vratimo malo u prošlost, pa vidimo da je sekretar bivšeg, a sada, hvala Bogu, bivšeg ministra pravde gospodina Batića, izvesni Bruno Vekarić bio posle jako malo radnog iskustva imenovan za zamenika okružnog javnog tužioca, a posle toga je odmah postavljen za portparola Posebnog odeljenja Okružnog javnog tužilaštva za ratne zločine, a na kojoj poziciji je primao, odnosno i dan-danas prima negde oko 200.000 dinara platu! Znači, 200.000 dinara platu prima, a sudija i mi narodni poslanici primamo samo 26.000 dinara! Ne znam, u krajnjem slučaju da li je uopšte dobro danas o tome govoriti.

Ukoliko je bivša vlast mislila da zakon treba menjati da bi se pojedinci bivšeg režima finansijski obezbedili, to Vlada gospodina Vojislava Koštunice sigurno nema nameru. Upravo zbog toga predlaže ovakve izmene. Naravno, ono o čemu sam do sada pričala ne bi imalo apsolutno nikakvog smisla ukoliko ne bi postojala institucija Visokog saveta pravosuđa sa ovakvim izmenama koje predlaže Ministarstvo pravde. Naravno, radi se o posebnom pravosudnom telu ekspertske prirode republičkog ranga koji predlaže Narodnoj skupštini izbor predsednika sudova i izbor sudija i javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Želim da vas podsetim, mi sada trenutno imamo pravnu prazninu u važećem zakonskom tekstu, jer se ne zna ko bira predsednike sudova. Naime, Ustavni sud je odredbu koja je regulisala ovo pitanje proglasio neustavnom, tako da ono ranije veće za pitanja sudske uprave više ne postoji, jer je neustavna kategorija. Ovaj predlog zakona moramo da usvojimo da bi ovu situaciju prevazišli.

S druge strane, ponoviću, Vlada, u svakom slučaju, imenuje i razrešava zamenike tužioca, odnosno predlaže izbor javnih tužilaca. Govorim ponovo o tome koliko je tužilaštvo pod direktnom kontrolom Vlade. Visoki savet pravosuđa koji je bio i koji će biti, ako ovaj zakon bude usvojen, sastavljen od samih tužilaca.

Iz tog razloga će njihov izbor imati mnogo veću važnost i biće stručniji, sigurno to je nesporno, nego sada. Kao što su građani do sada mogli da primete, Vlada gospodina Vojislava Koštunice ispunjava sva predizborna obećanja.

Uvodi red u državne institucije, ograničava vršioce vlasti, upravo pre neki dan izglasanim Zakonom o sukobu interesa i nas same ograničava u tome, i ministre i sve druge funkcionere, jer naravno sudstvo vraća njegovu zasluženu samostalnost i nezavisnost. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, a neka se pripremi narodni poslanik Bojan Kekić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako reče koleginica, Vlada predsednika Vojislava Koštunice ispunjava svoje predizborno obećanje. Tačno je da je ovo, kako vi kažete, treći set pravosudnih zakona, ali dajte da vidimo prvo šta je bilo u ova dva prethodna. Prvi set pravosudnih zakona imao je tri zakona i četiri člana i jedino što je predvideo odlaganje dejstva nekih odredbi za 2007. godinu.
Drugi set pravosudnih zakona, koji je takođe imao svega nekoliko članova, predvideo je da se uključi na neki način u raspodelu 50% sredstava naplaćenih od sudskih taksi, uključiv i sudsko osoblje i, kako vi kažete, time su stvoreni uslovi da se povećaju plate zaposlenih u pravosuđu. Ja vas sada pitam, jer sam vam i kada je bila rasprava o tom zakonu rekao da to neće uticati na materijalni položaj zaposlenih, a zaposleni su verujte to očekivali. Ja sam nakon toga pričao sa ljudima koji rade u sudovima. Znači, pričalo se da će biti povećane plate stručnih saradnika na 27-28.000 dinara, da će sudije u opštinskom sudu imati 45.000 dinara, da će daktilografima i ostalima takođe biti veliko povećanje.
Ja bih zamolio da nam ministar konkretno kaže koliko se sredstava naplaćuje i koliko povećanje plata zaposlenih u pravosuđu se planira. Mislim da je ovim zakonima malo toga kvalitativno promenjeno i ono što karakteriše sve ove zakone je to što ste nam za svaki govorili - ovo je prvi korak, ovo je prvi korak, a kada mi naredni put to budemo regulisali i kada sledeći put isti zakon bude na dnevnom redu, mi ćemo to onda uraditi sveobuhvatno, mi ćemo to tek onda uraditi kako treba.
Ja ne vidim razlog zašto bi čekali i zašto se stvari koje u praksi ne funkcionišu ne rešavaju odmah i moram da kažem da SRS nije podnosila amandmane na predlog ova tri zakona o kojima danas raspravljamo iz razloga što mi imamo potpuno drugačiji koncepcijski stav i smatrali smo da amandmanima nije moguće popraviti predložene odredbe.
Pokušaću ukratko, da kroz one stvari koje se tiču prakse pojasnim šta je to što ne valja u ovim zakonima.
Kao prvo, član 11. stav 2. Zakona o sudijama kaže da, ukoliko bude ukinut sud, sudija nastavlja dužnost u sudu iste vrste, istog stepena ili približno istog ranga. Ja vas pitam šta znači približno istog ranga i na koji način će ovo biti tumačeno? Da li je opštinski sud približno istog ranga kao i okružni? To su neposredno jedan rang do drugog. Na šta se misli? Da li će, ukoliko bude ukinut opštinski sud, neko preći u okružni ili će neko ukoliko negde bude ukinut okružni sud preći u opštinski sud? Ovo je jednostavno nedopustivo.
Kada se neki zakon donosi, pogotovo zakoni čija je priroda ovako osetljiva, ukoliko želimo da sudijama garantujemo ustavnost, ne može se onda reći u zakonu "približno istog ranga." Mora unapred tačno da se zna u koji će ko sud preći.
U članu 27. predviđeno je da sudija može da se bez ičijeg odobrenja bavi naučnom ili stručnom delatnošću, uz naknadu, iako prvi stav istog tog člana kaže da sudija ne može biti na dužnosti u organima koji donose ili izvršavaju propise, biti član političke stranke, baviti se bilo kojim javnim ili privatnim plaćenim poslom, niti pružati pravne usluge ili savete uz naknade.
Znači, direktno je nov stav koji predlažete suprotan prvom stavu člana 27. Zakona o sudijama. Postavlja se pitanje koja je to stručna delatnost sudije? Ja mislim da je to suđenje, da je to bavljenje pravom. Nedopustivo je da se omogući sudijama da se svojom strukom bave uz naknadu. Ovo je legalizacija korupcije u pravosuđu o kojoj vi toliko govorite. Ne treba toliko kritikovati sudije. Velika većina sudija radi kvalitetno i časno svoj posao. Ja mislim da nije ni dobro da ministar pravosuđa toliko kritikuje pravosuđe, a da mi iz opozicije moramo sudije da branimo.
Što se tiče naučne delatnosti, svakako da treba dozvoliti sudijama da se bave, ali isto tako mislim da je neophodno da sudija koji se bavi stručnom delatnošću, uz naknadu, obavesti o tome predsednika suda. Vezano za prethodni član, članom 28. nije predložena izmena, ali bi trebalo obavezati sudiju da obavesti predsednika suda o svakom poslu kojim se dodatno bavi, a nedozvoliti mu da on unapred razmišlja da li je nešto nespojivo ili nije, da unapred odlučuje i da samo onda za one poslove za koje on misli da mogu biti nespojivi prijavljuje predsedniku suda i da se to dalje prijavljuje Visokom savetu pravosuđa. Više instance treba da odlučuju o tome, ali u ovakvim slučajevima mora postojati obaveza sudije da za svaku delatnost koju vrši pored svoje sudijske obavesti predsednika suda.
Što se tiče plata sudija, ako već govorimo o platama, nije predviđena izmena, ali mora se imati u vidu da su neki sudovi u Srbiji preopterećeni i da imaju i po sedam, osam ili deset puta više predmeta u odnosu na neke druge sudije.
Mislim da nije dovoljna ova odredba po kojoj se predviđa da se za 20% može povećati plata određenog sudije, jer kažem nije isto ako vam je povereno u rad 30 predmeta ili ako vam je povereno 300 predmeta. Bolje bi bilo da je napravljena skala, pa da se onda npr. ukoliko je određeni sudija zadužen sa tri puta većim brojem predmeta nego što je prosek u Republici povećava plata za određeni procenat, ukoliko je zadužen sa pet puta ili deset puta većim brojem predmeta od proseka u Republici, takođe predviđa za unapred određeni procenat.
Što se tiče člana 41, u kome se određuje koliko je potrebno prakse da bi neko bio izabran za sudiju opštinskog, trgovinskog, okružnog suda, nakon položenog pravosudnog ispita, ja moram da kažem da postoji jedna velika razlika koja se ogleda u tome da li je neko ko se bira za sudiju radio u pravosuđu ili nije, da li se za to spremao ili nije. Čak i kada je polaganje pravosudnog ispita u pitanju. Predviđen je duži staž za lica koja praksu ne obavljaju u pravosuđu.
Jednostavno nedopustivo je da neko ko radi u privredi, odnosno van pravosuđa, pod istim uslovima konkuriše sa onima koji posvete deo svog života, rade u pravosuđu, prođu rad u sudu i kao pripravnici i kao stručni saradnici.
Ja vas podsećam da je plata stručnog saradnika, negde, oko 14.000 i vi tražite od ljudi da određeni broj godina nakon polaganja pravosudnog ispita, rade u pravosuđu kao stručni saradnici, to može biti pet godina, deset godina, za izuzetno malu platu.
S druge strane, ljudi koji rade u privredi za dobre plate bez dana iskustva u sudu budu izabrani i za predsednika opštinskog, okružnog itd. Kao drugo, neophodno je predvideti da neko, ukoliko želi da bude izabran za predsednika okružnog suda provede bar neko vreme kao sudija opštinskog suda. Ne može neko ko nikada u sud nije ušao da uđe u okružni sud i da radi svoju dužnost kako treba. Ja sam siguran da će se i ministar složiti sa tim.
Dešavalo se u praksi da neko dogura i do sudije Vrhovnog suda a da u svojoj karijeri ne donese nijednu meritornu odluku. Vi to, takođe, vrlo dobro znate. Neki su radili kao istražne sudije, pa onda predsednici sudova, napredovali, napredovali, došli do sudije Vrhovnog suda a da nijednu meritornu odluku u svojoj karijeri doneli nisu. To nije dobro.
Član 44. propisuje da se za kandidate koji dolaze iz sudova obavezno pribavlja mišljenje "sednice sudija suda iz koga potiče kandidat".
Kao prvo, ne valja što se to čini za ljude koji dolaze iz pravosuđa i za one koji ne dolaze, nikakvo mišljenje se ne pribavlja, i onda vam je čak i bolje da ne dolazite iz pravosuđa. Niko neće govoriti o tome kakav ste čovek. Da li ste dostojni ili niste i slično.
Kao drugo, ako se daje mišljenje kolegijuma treba znati šta to u praksi obično znači. Kada kolegijum daje mišljenje to se najčešće radi na osnovu ličnih afiniteta. Pogotovo u većim sudovima, koji imaju od 50 do 80 sudija. Jedan sudija, praktično, i ne poznaje drugog, niti je upućen na bilo koji način u njegov rad. Znači, sudija koji radi u odeljenju radnih sporova niti dobija izveštaje, niti zna kakav je kvalitet odluka sudije koji radi u krivičnom odeljenju ili u parničnom.
U praksi se onda dešava da se glasa za one ljude koji se više druže, ko je popio više kafa i koji su simpatičniji nekome, a ne za ljude koji dobro i kvalitetno obavljaju svoj posao. Ovde su morali da budu uključeni i neki objektivni kriterijumi. Znači, broj ožalbenih odluka, broj urađenih odluka, broj potvrđenih, znači neki objektivan kriterijum.
Takođe nije dobro da se i dužina staža predviđa kao jedan od kriterijuma, jer bi taj kriterijum mogao da dođe u obzir jedino ukoliko se radi o dvoje sudija koji imaju iste stručne kvalitete, i u tom slučaju onaj ko ima duži staž može imati prednost.
Što se tiče člana 56. - u Predlogu zakona se uvodi ministar nadležan za pravosuđe, kome se daje ovlašćenje da pokrene postupak u kome se utvrđuje navršenje radnog veka, a podsetiću vas da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o sudijama iz jula 2002. godine, koji je objavljen u Služebnom glasniku br. 42/2002. znači da su u stavu 2. već bile dodate reči – ministar nadležan za pravosuđe i da je Odlukom Ustavnog suda br. 17/2003. utvrđeno da su, između ostalog, i odredbe ovog člana 13. neustavne.
Zašto bismo nešto što je već jednom proglašeno neustavnim unosili u zakon i opet čekali godinu ili godinu i po dana da Ustavni sud donese istu odluku.
Što se tiče člana 63. nije jasno zašto se traži brisanje stava 2. Mislim da on treba da ostane. Radi se o načinu prestanka dužnosti sudije zbog navršenja radnog veka. Na ovom mestu bi trebalo predvideti da se po samoj sili zakona, ukoliko protekne određeni rok, npr. 60 dana, predvidi da će nekome prestati sudijska funkcija, da ne bi dolazilo do zloupotreba.
Mi smo jednu zloupotrebu imali, danas smo raspravljali o gospođi Verici Stamenković, koja je duže od dve godine, nakon što je ispunila sve uslove, mislim iz člana 42. ovog zakona, morala da bude razrešena, morala u penziju, obavljala je tu funkciju. Da nam se ne bi to dešavalo predlažem da ovaj član ipak ostane.
Vezano za ovaj zakon, članom 66. predviđeno je da se predsednik suda bira među sudijama na period od četiri godine i da može biti ponovo izabran. Na neki način trebalo je ograničiti broj mandata, na koliko može biti izabran predsednik suda, jer na ovaj način možemo doći u situaciju tj. nije dobro da neko bude biran za predsednika suda po nekoliko puta.
Takođe, ono što nije dobro, nije predviđeno da bi neko bio izabran za predsednika suda mora prethodno određeno vreme da provede na funkciji sudije. Opet ćemo imati situaciju da neko direktno, znači neko ko ne dolazi iz pravosuđa, bude istovremeno biran i za sudiju i za predsednika suda. Opšte mišljenje je da tako nešto nije dobro i da to treba jednostavno sprečiti.
Što se tiče Zakona o Visokom savetu pravosuđa, kao prvo sporno je – član koga bira Narodna skupština, u zakonu kaže – istaknuti pravnik. Koji su to kriterijumi? I ovde je trebalo predvideti neke objektivne kriterijume, da vidimo ko se to može smatrati istaknutim pravnikom. Da ne bismo sutra došli u situaciju da nam istaknuti pravnik bude npr. Vladan Batić. On jeste pravnik, jeste istaknut, ali nije se istakao po kvalitetnom radu u pravosuđu.
Da li će sutra, na primer, gospođa Vučo biti proglašena za istaknutog pravnika? To je apsurdno. Dajte neke čvršće kriterijume, da znamo ko je istaknuti pravnik.
Član 12. stav 2. gde se takođe radi o jednoj nepravilnosti, a ja mislim da bi ovaj stav trebalo da glasi, kada se pitanje o kome se odlučuje odnosi na sudije, da uži sastav čine stalni članovi i pozivni članovi sudije, a kada se pitanje odnosi na javne tužioce i njihove zamenike, da uži sastav čine stalni članovi i pozivni članovi javni tužioci.
Zakon o javnom tužilaštvu, znači, postoje kao, prvo, principijelne primedbe. I mi smatramo da bi trebalo i zamenici javnih tužilaca da budu stalni. Znači da njihova funkcija bude stalna. Postavlja se pitanje, a nismo dobili jasno obrazloženje, zašto oni podležu reizboru svakih osam godina. Bolje bi rešenje bilo da tužilac podleže reizboru, a da zamenici budu stalni i da se njihov rad ocenjuje na drugi način.
Ukoliko neko kao zamenik javnog tužioca ne radi dobro, postoji ustanova razrešenja i propisani su razlozi zašto se neko razrešava - ukoliko svoju dužnost nije vršio u skladu sa zakonom, ukoliko nije poštovao obavezne instrukcije itd. Na ovaj način jednostavno se institucija razrešenja zamenjuje institucijom reizbora. Ne treba zamenicima tužilaca da drhte pred reizborom. Tim ljudima treba omogućiti da jedan duži niz godina rade svoj posao, da budu stabilni, da razmišljaju samo o struci.
Ne vidim drugi način na koji bi se ljude, koji ionako nisu preterano dobro plaćeni, privoleli da posvete svoj život radu u pravosuđu. Ukoliko nekoga svake tri godine seckate, ili četiri, ili sedam, ili onako, kada se promeni skupštinska većina, to svakako nije dobro.
U članu 57. nije predviđena izmena ali, shodno zakonu o sudijama, trebalo bi predvideti duži staž za lica koja dolaze na mesto zamenika javnog tužioca, a ne konkurišu iz pravosuđa.
Još jedna stvar, u članu 81. stavu 2. zameniku javnog tužioca koji ne bude izabran, prema odredbama ovog zakona, ukoliko je disciplinski kažnjavan u toku prethodnog mandata, prestaju sva prava po osnovu rada! Ova odredba je svakako nedopustiva. Šta znači to – da li je neko disciplinski kažnjavan ili nije u toku svog prethodnog mandata?
Znači, kada je vođen disciplinski postupak, normalno je da je u tom postupku utvrđivano da li je neko povredio svoje radne obaveze, i kakva je povreda bila. Ukoliko je ocenjeno da neko može svoju funkciju da obavlja i dalje, onda je neprihvatljivo da te ljude kažnjavamo ovim zakonom i da im na ovaj način oduzimamo prava po osnovu rada.
Znači, ne može se nekome uskratiti šest plata bez vođenja novog disciplinskog postupka. To bi bilo isto kao kada bi u nekoj firmi koju zatvarate rekli nema pravo na otpremninu, odnosno na socijalni program onaj ko je discilinski kažnjavan. To je jednostavno nedopustivo. Hvala vam.

Po Poslovniku, Boško Ristić. Neka se pripremi narodni poslanik Bojan Kekić.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja reklamiram član 97. Poslovnika i član 99. Poslovnika, jer član 99. kaže da govorik ne može da govori o onome što nije na dnevnom redu. Znači samo o pitanju koje je na dnevnom redu može da govori. Pozivam se na pravo na repliku po članu 97. pa bih zamolio da objedinim tri minuta i da to bude jedno izlaganje. Govorilo se o razrešenjima pojedinih predsednika sudova.

Izvinite molim vas, gospodine Ristiću, molim po članu 99. da poslanici ne dobacuju, naročito ako nisu ovde prisutni. Izvolite.

Dakle, tokom rasprave više puta je pomenuto da je gospođa Verica Stamenković kao predsednik okružnog suda radila nezakonito dve godine...

Izvinite molim vas gospodine Ristiću, kažete i član 97. pa da objedinimo i da oba budu tri minuta, kao što ste tražili, da li ste tako rekli? Izvolite.