Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 51. koji glasi: "U članu 51. stav 1. posle tačke 5) dodaje se nova tačka 6) koja glasi: duševnim bolesnicima bez saglasnosti staratelja".
Radi se o kliničkim ispitivanjima koja se mogu vršiti i član 51. kaže: "Kliničko ispitivanje lekova ne sme se obavljati na: 1) zdravim licima do 18 godina; 2) zdravim trudnicama i dojiljama; 3) licima koja su smeštena u ustanove socijalne zaštite; 4) licima koja su smeštena u zdravstvene ustanove ili u ustanove za izvršenje krivičnih sankcija, po odluci sudskih organa; i 5) licima kod kojih se prinudom ili na drugi način delovanja može uticati na davanje saglasnosti za učestvovanje u kliničkom ispitivanju i na slobodan pristanak za učestvovanje u kliničkom ispitivanju".
Znači, dodaje se tačka 6) za koju smatram, iz humanih razloga, i želje da se zaštite pacijenti koji u nekom momentu svog života mogu doći u situaciju da nisu sposobni da pravilno rasuđuju i da nisu kritični za samo jedan deo nekog svog životnog perioda.
Objašnjenje zbog čega se ostavlja mogućnost da se na duševnim bolesnicima rade klinička ispitivanja, a da nije data saglasnost, kako sam u amandmanu naveo - "staratelja", je sledeće: Međunarodna klasifikacija bolesti, po njima, ne poznaje pojam - "duševni bolesnik", već pojam - "duševni poremećaj" i "poremećaj u ponašanju", a koji su klasifikovani u više desetina specifičnih oboljenja.
Gospodo draga, vi kliničko ispitivanje ne radite na Međunarodnoj klasifikaciji bolesti nego na ljudima! I, ne radi se o bolestima nego se radi o pacijentu. Radi se o pacijentu, za koga vi kažete da ne prihvatate zato što, ako bi prihvatili amandman podrazumevalo bi prejudiciranje obaveza da se za ova lica uvek postavi staratelj, što je u suprotnosti sa postojećim pravnim sistemom.
To nije tačno. Molim vas, ti se ljudi nalaze u kraćem vremenskom periodu u takvom položaju, a radi se i o nekim lakšim "duševnim poremećajima", koji provedu mesec dana ili kraće, i posle toga napuste bolnicu, nije im potreban staratelj, već se vraćaju u život.
Nastavak objašnjenja zbog čega vi ne želite da ti ljudi budu zaštićeni je sledeći - Predlogom zakona propisano je da, za lica koja nemaju poslovnu sposobnost, pristanak za kliničko ispitivanje daje roditelj ili staratelj, čime je potpuno zaštićena i ona kategorija lica koja spadaju u obolele od duševnih poremećaja, a kojima je usled tog oboljenja oduzeta poslovna sposobnost.
Ne radi se o tim ljudima. Amandmanom nisam mislio na te ljude kojima je poslovna sposobnost oduzeta. Radi se o ljudima koji se posle terapije vraćaju na posao i kojima je potreban staratelj samo u periodu dok se nalaze na terapiji i lečenju. Posle toga su ti ljudi potpuno uključeni u društvo. Vi ste tu zamenili teze.
Pored toga, dalje piše u obrazloženju zašto se jedan takav amandman, koji smatram visokohumanim, ne prihvata, a mi kao društvo i ova skupština mnogo moramo da vodimo računa o tim ljudima, jer na kraju krajeva na to nas obavezuju i direktive Evropske unije, kažete - "Propisano je da Agencija uvek može obustaviti ili zabraniti klinička ispitivanja lekova, ukoliko u kontroli istih utvrdi da je došlo do nepravilnosti u sprovođenju istih, odnosno narušavanju sigurnosti i bezbednosti lica".
Nemojte da se to napravi, pa onda da čekamo da se agencija seti da to nije trebalo da se radi. To neće dobro da se u javnost objasni. Prihvatanjem navedenog amandmana iz kliničkih ispitivanja bili bi izuzeti lekovi za duševni poremećaj. Nije tačno.
Hoćete da kažete da sada ne želimo da postoje provere i ispitivanje nekih lekova, novi, koji mogu da pomogu tim ljudima. Nije tačno!
Samo želimo da uredimo to sistemski, da se napravi zaštita tih ljudi, ali da se ostavi mogućnost onima, da, dok su u toj situaciji, dok se nalaze u nekom prolaznom poremećaju svoje nekritičnosti i nedovoljnog rasuđivanja o mogućnosti da prihvate ili ne prihvate nešto što im se nudi u smislu ispitivanja, postoje ljudi koji mogu da svojim potpisom budu njihovi staratelji za taj period i daju saglasnost.
Smatram da je ovo jedan amandman koji, u svakom slučaju, treba prihvatiti, jer je duboko human, ništa ne kvari u kliničkom ispitivanju, ne smanjuje mogućnost da se pronalaze novi lekovi, nego samo malo uređuje i štiti neke ljude koji u nekom svom životnom periodu za kraće vreme mogu da dođu u situaciju svoje nekritičnosti.