Gospodine potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama je u svakom slučaju jako bitan i izuzetno reformski zakon, zakon koji nas definiše prema onome što je naš cilj, a to je da integrišemo našu državu u evropske tokove i da je povežemo što se tiče oblasti energetike.
Najpre regionalno da se interkonektujemo sa zemljama u okruženju na određenim pravilima, na određenim principima, pa tek onda iza toga da se interkonektujemo i sa EU, kada se određeni uslovi ispune i u zakonskoj regulativi, a i u tehničko-tehnološkoj.
Dakle, pred nama jeste sistemski zakon i izuzetno bitan zakon, koji u svakom slučaju rešava mnoge dileme i odavno Elektroprivreda Srbije grca u podzakonskim rešenjima, koja se nisu primenjivala ni u politički stabilnim vremenima.
Niko nije sprečavao prethodne vlade u stabilnim vremenima da primene Zakon o javnim preduzećima, pa da izvrše restruktuiranje Elektroprivrede tokom 90-tih godina, kada su pojedini bili predsednici, potpredsednici Vlade itd.
Pred nama je sistemski zakon koji ulazi u dubine energetskog sektora i suštinski menja odnose u energetici. Prilagođava direktivu EU, ali prema arhitekturi u kojoj se nalazi naša elektroprivreda, ne onako kako su dva zakonska rešenja koja je ponudio DOS u vreme svoja dva prethodna ministra, Gorana Novakovića i Kori Udovički, jer ta zakonska rešenja nisu do kraja uvažavala niti direktivu EU, niti su poznavala arhitekturu problema u kojoj se nalazi naš energetski sektor, kao i naftna industrija.
Veliki deo poslova usklađivanja samih propisa sa već pomenutom direktivom EU biće povereni jednom regulatornom telu, a to je agencija za energetiku. Naravno, time će se, na primer, odlučivati o tarifama, odnosno o cenama i drugim važnim pitanjima koja će biti udaljena, zasigurno biti udaljena ovim zakonskim rešenjem, od dnevne politike, odnosno od odluka same Vlade Srbije.
Iz kog razloga? Iz razloga što će kako preko ove agencije koju pominjem, tako i agencije za energetsku efikasnost u stvari biti nadležna Narodna skupština Republike Srbije, i to ovo zakonsko rešenje daje za razliku od prethodna dva. A čuli smo da to navodno usporava reforme, odnosno to je jednostavno bio period DOS-a kada je Vlada bila dovoljna sama za sebe, Skupština nije morala da postoji, nikakva kontrola nije morala da postoji, niti agencija, niti bilo šta drugo.
DSS smatra da i pitanje agencija, ne samo u energetici, nego u bilo kojoj oblasti, mora da se reši zakonski, a ne da se osniva uredbama i da se jednostavno ad hok osnivaju neke kontrole tih agencija.
Da se vratimo suštini. Agencija je nezavisno i neprofitabilno regulatorno telo, i ono će se finansirati iz godišnje naknade. Kontrolu rada agencije, koja je ovde bila spomenuta da neće postojati, upravo će vršiti Narodna skupština, kako sam rekao, zato što će definisati njene godišnje finansijske obaveze.
Upravo nezavisno od politike, odnosno zavisno od narodne volje i koga narod bude birao, bilo koju vladu ili bilo koju skupštinu, ona će moći da kontroliše tu agenciju i da daje određene zadatke, a opet njena osnovna stvar jeste da obezbedi električnu energiju, odnosno toplotnu, kako za industriju, tako i za široku potrošnju.
Dakle, upravo tu je ta demokratičnost i upravo tu je ta transparentnost, koja nije postojala u vreme onih koji su govorili da su znatno transparentni, pa su posle bili predmeti anketnog odbora ove skupštine. O tome će, naravno, da se izjasne oni organi koji za to treba da budu i zato i postoje u ovoj državi.
Prosto rečeno, ovde se čulo sa govornice da se ne razvija konkurentnost. Pa, naprotiv, upravo se razvija konkurentnost, i to imate u članu 4. tačka 3) ovog zakona, ali da se vratimo. Ukida se monopol u proizvodnji električne energije i to mnoge brine da li će EPS, ovakav kakav je, izdržati tu konkurentnost. Siguran sam da hoće izdržati, iz prostog razloga što se ovaj zakon ne bavi ni statusnim, ni vlasničkim odnosima.
On upravo reguliše i približava nas onim zakonskim regulativama koje jednostavno poznaje i Makedonija, i Bugarska, i Rumunija, Mađarska, Hrvatska, BiH, odnosno Republika Srpska. Jednostavno, moramo da se uklopimo u procese koje smo kao država preuzeli međunarodnim sporazumima koji su potpisani u Atini.
Dakle, ukidanje monopola u proizvodnji električne energije, jer će biti uključeni nezavisni proizvođači električne energije i oni će u svakom slučaju dobijati licence, kako je ovde i rečeno zakonskim rešenjem. Te licence će moći da dobiju proizvođači i distributeri.
Naravno, vršiće se evidencija svih ugovora, da se ne bi dešavalo nekontrolisano odlivanje poreskih sredstava i doprinosa naših građana. Sve će te odnose obavljati operator tržišta i on će isto kao i operator prenosa biti u okviru prenosnog sistema, zato što će jednostavno Elektroistok ovim zakonskim rešenjem izaći iz sastava Elektroprivrede Srbije i postaće samostalni prenosni sistem, ali dostupan svima koji proizvode, kupuju ili prodaju električnu energiju.
Ono što se reklo, bar ono na šta su apostrofirali moji prethodni govornici, upravo ovaj zakon jeste ukinuo tog trgovca na veliko, što se, s jedne strane, smatralo kao bojazan, i opravdano jeste bojazan, a, sa druge strane, smatra se kao neko reformsko rešenje.
Naprotiv, nije reformsko rešenje, jer zamislite šta može da radi sada taj trgovac na veliko. Može upravo proizvođaču da prodaje struju, da vrte u krug jedni drugima i zamislite sada da trgovac na veliko prodaje Elektroprivredi Srbije struju koju je Elektroprivreda Srbije proizvela. Upravo iz tog razloga je to izbačeno iz zakona i upravo su to one nesuglasice koje, čini mi se, nisu dovoljno dobro prezentirane od strane mojih prethodnih govornika.
Naprotiv, smatram da će primenom ovog zakona i upravo kontrolom, prvenstveno od Skupštine Republike Srbije, pa zatim Vlade, svih ovih agencija koje sam pomenuo, i naravno u saradnji sa resornim Ministarstvom energetike, upravo doći do jednog efikasnijeg energetskog sistema i doći, praktično gledano, do jako neophodnog predaha Elektroprivrede Srbije, da bi mogla jednostavno da dokapitalizuje svoje resurse, da ih obnovi.
Poznato je da smo bili u izolaciji dovoljno dugo, poznato je da remontovanje i modernizacija samog sistema, kako prenosnog tako i proizvodnog, i distributivnog, nije jednostavno bila u skladu sa upotrebom, pa iz tog razloga i dan-danas imamo velike gubitke u prenosu i transmisiji električne energije.
Svima vama je dobro poznato da završetkom transformacionog sistema u Srbiji u stvari praktično već stičemo uslove za konektovanje i ponovo se vraćamo tamo gde smo bili u periodu pre bombardovanja i oštećenja ukupnog energetskog sistema, bombardovanja naše države 1999. godine, i vraćanje sistema na onu poziciju u kojoj je nekada bio.
Preduslov za to svakako jeste ovaj zakon, koji nas približava regulativi koju poznaju okruženja oko nas, a naravno i Evropska unija.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Živković, a posle njega narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Poštovani potpredsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predloženi zakon o energetici predstavlja veoma važan sistemski zakon, od strateškog značaja ne samo za razvoj energetike već celokupne naše privrede. On je u isto vreme duboko reformski zakon.
Na ovom zakonu radila su dva ministarstva nekoliko godina i on je predložen Narodnoj skupštini na izjašnjavanje u obliku koji je, po mišljenju poslaničke grupe Demokratska stranka - Boris Tadić, prihvatljiv. Kako ste čuli od uvaženog kolege Mihajlovića, poslanička grupa Demokratske stranke podržaće ovaj zakon.
No, to ne znači da je ovaj zakon bez mana. On ima više nedostataka, koje smo mi pokušali predlaganjem 22 amandmana i 6 potpuno novih članova zakona da poboljšamo.
Nekoliko amandmana Vlada je podržala, veći broj amandmana nije, no mi ćemo u delu diskusije u pojedinostima objasniti suštinu predloženih amandmana i zamoliti uvažene kolege i koleginice narodne poslanike da ipak glasaju za te amandmane, jer smatramo da će bitno poboljšati ovaj zakon.
Ovaj zakon neće sam po sebi rešiti probleme u energetici, ali će stvoriti zakonski, odnosno institucionalni okvir, kako to pravnici kažu, da se problemi efikasnije rešavaju i da one pojave koje su se događale unazad nekoliko godina, verovatno i ranije, a o kojima je bilo reči danas, u jednom uređenom sistemu ne budu više pojavni oblik. Duboko smo uvereni da će se tako nešto i dogoditi.
Ciljevi donošenja zakona o energetici su da se vodi jedinstvena politika razvoja u oblasti energetike, da se stvore preduslovi za efikasniji rad svih subjekata koji obavljaju energetsku delatnost i da se izvrši neophodno usaglašavanje našeg zakonodavstva u oblasti energetike sa propisima Evropske unije. Time se stvaraju uslovi za regionalno povezivanje energetskih subjekata, njihov ravnopravni položaj na tržištu energije, približno isti stepen zaštite kupaca energije i drugi uslovi kojima se obezbeđuje postepeno otvaranje tržišta energije.
Naša energetika ima jako puno problema, oni su brojni i mogu se svrstati u nekoliko grupa. Ja sam ih svrstao u sedam grupa. To su privredno-ekonomski, ekonomsko-energetski, energetsko-sektorski, sektorsko-tehnološki, tehnološko-energetski, energetsko-ekološki i tehnološko-razvojni.
Tehnološko-razvojni problemi nisu u užem smislu energetski problemi. Oni su širi privredni problemi, a tiču se zaostajanja naše industrije i nemogućnosti da učestvuje u proizvodnji vitalnih objekata pri izgradnji objekata naše energetike, pre svega elektroprivrede.
U suštini pojednostavljeno bismo mogli reći da su problemi naše energetike u tome da ona neefikasno proizvodi energiju, što je hipoteka prošlog vremena i nije samo problem u većem broju zaposlenih, nego i u tome što su kapaciteti suviše eksploatisani bez redovnog održavanja, bez redovnih remonta i redovne modernizacije kojom bi naši proizvodni kapaciteti bili osposobljeni da budu konkurentni proizvodni kapacitetima koji posluju u Evropi, pa čak i u našem bližem okruženju.
Takođe su veliki problemi koji su iz grupe energetsko-sektorskih problema, a tiču se velikog korišćenja električne energije za potrebe grejanja, što je sa tehničkog aspekta potpuni nonsens, a sa ekonomskog pravi nam velike gubitke, tako da mi sada trenutno imamo da se u domaćinstvima troši preko 50% električne energije, a u isto vreme mala je potrošnja prirodnog gasa, ispod 22%.
U sektoru potrošnje takođe imamo velike probleme i zbog toga su naša velika očekivanja da će agencija za energetsku efikasnost dati svoj udeo u povećanju energetske efikasnosti naših kapaciteta u oblasti potrošnje energije.
Oni se tiču saobraćaja, što nije nimalo čudno, jer je prosečna starost naših vozila preko 17 godina. Oni se tiču zgradarstva; naše zgrade nisu dobro izolovane, tako da troše 60% više energije nego što je to evropski standard. Veliki su problemi i u oblasti industrije energetike, tako da je specifična potrošnja energije po jedinici proizvoda takođe velika, što čini naše proizvode nekonkurentnim na inostranom tržištu.
Problemi su i u komunalnoj energetici, ali i ozbiljni problemi u prenosu električne energije, gde ima takođe velikih gubitaka, a veliki je problem i slaba naplativost za domaćinstva i za preduzeća, gde privatnici i preduzeća duguju našoj elektroprivredi preko 32 milijarde dinara. To takođe predstavlja jedan od ozbiljnih gubitaka. A što se tiče sfere proizvodnje, znamo da su naše termoelektrane poprilično stare, prosečna starost je preko 24 godine, a takođe i hidroelektrane su prosečne starosti preko 30 godina.
Kako rešiti ove probleme? Već sam rekao da zakon ne može sam po sebi da ih reši, ali može stvaranjem institucionalnog okvira da razvije mehanizme i instrumente za rešavanje problema. Ciljevi energetske politike koje treba da obezbedi ovaj zakon definisani su u članu 4, mi smo se složili da je to jako lepo definisano i ponoviću ove ciljeve.
Dakle, to su sigurno, kvalitetno i pouzdano snabdevanje energijom i energentima, uravnotežen razvoj energetskih delatnosti, podsticanje konkurentnosti na tržištu, unapređenje energetske efikasnosti u obavljanju energetske delatnosti i potrošnji energije, stvaranje uslova za ulaganja u izgradnju, rekonstrukciju i modernizaciju energetskih objekata i njihovo povezivanje i, konačno, s obzirom da je energetika veliki zagađivač okoline, moramo stvoriti uslove za prihvatljivo zagađenje okoline.
To u članu 4. definiše tačka 8), koja kaže - stvaranje uslova za stimulisanje korišćenja obnovljivih izvora energije i kombinovane proizvodnje električne i toplotne energije. Konačno, to je unapređenje zaštite životne sredine.
Koji su instrumenti koji obezbeđuju ovaj zakon. Ograničio bih se na četiri instrumente. Prvi, agencija za energetiku, kao regulatorno telo, donosi tarifne sisteme, reguliše tržište, izdaje i oduzima licence, propisuje uslove za kvalifikovanog kupca, a na delatnost oblasti energetike odnose se članovi od 10. do 24. i u tom delu, odnosno definisanju mesta i uloge agencije za energetiku, ništa nije sporno i mi ta rešenja podržavamo.
Međutim, što se tiče drugog instrumenta za realizaciju ciljeva o kojima sam maločas govorio, a koji treba da reše ili pomognu rešavanje brojnih energetskih problema, tiče se agencije za energetsku efikasnost. Mi smo stavili primedbu na rešenje koje je u Predlogu zakona predloženo. Naime, u predloženom zakonu, agencija za energetsku efikasnost ima status posebne organizacije.
Ova agencija predstavlja visokostručno telo koje treba da pomogne rešavanju mnogih problema neefikasne potrošnje, proizvodnje i prenosa energije u oblasti saobraćaja, industrije, komunalne energetike, kao i u prenosu električne energije.
Pa isto tako i kod proizvodnje, gde se preporučuje primena obnovljivih izvora i kombinovana proizvodnja električne i toplotne energije, što je na neki način svetski ili evropski hit, gde se u kogenerativnim postrojenjima uglavnom proizvodi električna i toplotna energija.
Mi predlažemo, odnosno predložili smo amandmanima da agencija za energetsku efikasnost ima status javne službe, dakle, da ima direktora, da ima upravni i nadzorni odbor, i smatramo da to ne bi bio trošak što se tiče ovakve forme organizacije, jer bi doprinos ovako organizovane agencije bio tako veliki da bi trošak na rad agencije i na plate zaposlenih bio mali i beznačajan.
Treći instrument za realizaciju ciljeva koji se očekuju i zahtevaju od zakona o energetici jeste instrument kvalifikovanog kupca. Kvalifikovani kupac kao ideja trebalo je da omogući liberalizaciju tržišta, ali se postavlja pitanje da li su kvote koje su predviđene ovim zakonom, da je kvalifikovani kupac koji troši električne energije više od 25 gigavat časova, prirodnog gasa više od 50 miliona metara kubnih i toplotne energije više od 5000 giga džula energije godišnje, previsoke, i nije li samo instrument uveden, a u stvari da tu nema neke bitnije liberalizacije tržišta.
Evo, na primeru potrošnje električne energije, jer električne energije više od 25 gigavat časova troši samo 35 potrošača, ako je moj podatak tačan. Karakteristično je da su to slabe platiše. Uglavnom, oni, takođe pretpostavljam da je podatak tačan, troše oko 12% električne energije godišnje.
Dakle, pitanje je da li se ovako visokim kvotama dovoljno liberalizuje tržište i da li mi uvodimo mehanizme koji će podstaći naše proizvođače električne energije da smanje gubitke i da efikasnije proizvode.
U isto vreme, ako se uporede predlozi zakona o energetici starog ministarstva, da kažem DOS-ovog, a uvaženi kolega je malopre to pomenuo, iz oktobra 2003. godine, gde postoji tzv. veletrgovac električnom energijom i prirodnim gasom, u stvari pravi naziv je trgovac električnom energijom i prirodnim gasom na veliko za tarifne kupce, to je ideja koja bi u mnogo većoj meri liberalizovala tržište. Ali, obratite pažnju, jer mi nismo podneli amandman na ovaj predlog.
Smatramo da je opreznost sa kojom se išlo u Predlogu ovog zakona, dakle, da se u toj meri ne liberalizuje tržište, gde bi naši proizvođači električne energije mogli biti ugroženi, jer znamo da se desetak godina nije ulagalo u revitalizaciju, u popravke, niti u modernizaciju, mada se mora priznati da se poslednjih nekoliko godina jako puno sredstava ulaže, i da smo, ili da su, ali to je naš nacionalni resurs.
Pa zato kažem - da smo u toj oblasti postigli jedan značajan iskorak i naš energetski sistem podigli na znatno viši nivo u odnosu na ono što smo imali 1999. ili 2000. godine.
To je nesporno i o tome ne govorim.
Dakle, učinjeno je jako puno poslednjih nekoliko godina, ali naš energetski sektor još uvek ne može izdržati konkurenciju i zbog toga imamo razumevanja što u Predlogu zakona nema trgovca na veliko, odnosno veletrgovca električnom energijom. A što se tiče prirodnog gasa, tu ima ozbiljnih primedbi od strane stručnih krugova, da li je liberalizaciju ipak trebalo podići na jedan viši nivo.
Četvrti instrument o kome želim danas da govorim, to je povlašćeni proizvođač električne energije. Sve ono što sam pomenuo kao ozbiljne nedostatke naše energetike, dakle, da je proizvodnja neefikasna, da tu malo ima inovacija, trebalo bi rešiti ovim instrumentom, uvođenjem povlašćenog proizvođača električne energije koji bi imao povlašćeni položaj i mogućnost da koristi subvencije, poreske i carinske olakšice u slučaju da koristi obnovljive izvore energije i otpad za proizvodnju električne i toplotne energije. Takođe, ukoliko proizvodi električnu energiju u malim elektranama do 10 megavata, kao i u slučaju kombinovane proizvodnje električne i toplotne energije.
Ovaj instrument je jako dobro definisan, po našem mišljenju, jer on uvodi svetska iskustva, najmodernije tehnologije i najmodernije principe u savremenoj proizvodnji električne i toplotne energije. Ali, mi imamo primedbu vezanu za određivanje statusa povlašćenog proizvođača toplotne energije, jer smatramo da onaj ko daje olakšicu, a to je Vlada, jer ona daje subvencije, poreske i carinske olakšice, treba da vodi registar povlašćenih proizvođača i daje status povlašćenih proizvođača, a ne da to čini lokalna samouprava, tako da ćemo mi kada bude rasprava u pojedinostima takođe braniti ove principe i ova naša mišljenja.
Na kraju, mora se reći da se Predlog zakona o energetici ne bavi organizacijom elektroprivrede, ali je u njemu ostavljena mogućnost da Vlada svojom odredbom ili uredbom odredi način organizovanja tog preduzeća. Samo u jednoj prelaznoj odredbi Predloga zakona, u članu 171. rečeno je da će Vlada osnovati dva preduzeća. Dakle, jedno u kome će biti prenos električne energije i operator sistema, nekadašnja Direkcija za upravljanje prenosnim sistemom, a drugo u kome će biti proizvodnja, distribucija i prodaja.
Time se zadržava princip vertikalne organizacije elektroprivrede, što je jedan princip koji je prihvaćen u Evropi i smatra se modernim, tako da će ostati vertikalno integrisano ili organizovano preduzeće.
Na kraju, ovaj zakon zatvara mnoga pitanja, ali mnoga pitanja i otvara. Određena pitanja ću postaviti. Prvo je – da li će biti izvršena dovoljna liberalizacija tržišta bez veletrgovaca električnom energijom i gasom? Drugo pitanje – da li su najbolje procenjene kvote za kvalifikovane kupce? Treće, kakve su mere stimulacije domaćih proizvođača električne energije da povećaju efikasnost domaće proizvodnje i da u najskorije vreme budu na tržištu električnom energijom?. Četvrto – koje su dodatne sistemske mere koje treba, pored zakona o energetici, da obezbede povećanje efikasnosti celokupnog energetskog sistema.? Peto – kakva je strategija predviđena po pitanju privatizacije energetskog sektora i nije li previše toga prepušteno Vladi za odlučivanje?
Sasvim na kraju, s obzirom da je uvaženi kolega iz DSS govorio o zakonu koji je predložio DOS, ako se uporede predlozi zakona o energetici iz oktobra 2003. godine, možemo to smatrati predlogom ministarstva DOS-a, i zakona koji je predložilo ovo ministarstvo, možemo reći da je najveći broj onih kvalitetnih ideja koje su bile sadržane u prethodnom zakonu prihvaćen i sada, što je kvalitet predloženog zakona.
Moramo reći da postoje vrlo male razlike, i to da nema veletrgovca, da status povlašćenog proizvođača toplotne energije ne određuje lokalna samouprava nego Vlada, to je predlog iz DOS-ovog ministarstva, i treća bitna razlika odnosi se na status, odnosno način organizacije agencije za energetsku efikasnost.
Dakle, sve ono što je najkvalitetnije je preuzeto, razlike su male, mi se sa nekim odstupanjima nismo složili i zato smo podneli amandmane. Zahvaljujem se svima onima koji su me slušali.

 Hvala vama. Predstavnik DSS, narodni poslanik Vladan Jovičić, kao predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Naravno da oni koji poznaju sistem EPS-a, a i NIS-a, znaju zašto je izbačeno ono što je sadržao prethodni predlog zakona, ali ono što najčešće brine i o čemu se najčešće govorilo u javnosti, naravno da je ovaj zakon prošao ocene stručne javnosti.
Iskoristio bih priliku da pozdravim rudare Kolubare, da im poželim srećan praznik, Sveti Prokopije je dan rudara Kolubare.
Dakle, zašto nema uglja? Nema ga zato što ovaj zakon tretira finalnu priču. Ne tretira proces kako se dolazi, on se bavi energijom, ne bavi se onim procesima kako se do nje dolazi, ne bavi se preradom nafte, ne bavi se ni otkopavanjem uglja, transportom i preradom u termoelektranama, tako da nema bojazni da će rudari biti zaobiđeni ovim predlogom zakona, odnosno isključeni iz vertikalno organizovanog preduzeća, onako kako je predvidela direktiva EU.
Ona ostavlja još jedan prostor koji nije pomenut u prethodnim govorima, da upravo Vlada, pored vertikalno organizovanog preduzeća, može odlučiti i o onim preduzećima koja su izdvojena, odnosno o organizovanju zavisnih preduzeća, s obzirom na veliku glomaznost elektroprivrede, kako jeste organizovana, daje garanciju kao osnivač i zaposlenima, a i razvijanju kasnije tih preduzeća i omogućavanju njihovog prilagođavanja na tržištu.
Sledeća bojazan o kojoj se ovde govori – da li je ovaj zakon preliberalan u odnosu na stanje kakvo jeste u EPS-u i NIS-u i da li ćemo moći da odgovorimo konkurenciji jednog liberalizovanog tržišta. I u prethodnom govoru sam rekao da ćemo uspeti da odgovorimo onoliko koliko brzo budemo uspeli da prepoznamo organizovanje, kako vertikalno, tako i u okviru zavisnih preduzeća.
Koliko brzo budemo radili, koliko brzo budemo dobili efikasnu EPS koja će imati finalni proizvod, tako će ona biti konkurentna na tržištu. I ono što je prethodni kolega postavio kao pitanje, druga zakonska rešenja gde zakon o energetici definiše uslove trgovine i preče pravo vezano za proizvode. Razna ministarstva su dala uredbe i određene zakone.
Da bi to bilo efikasno i da bismo omogućili da budemo konkurentni na tržištu, moramo da određene rokove i poštujemo, tako da bi dinamika redosleda stvari bila da se u roku od tri meseca od usvajanja ovog zakona formira agencija za energetiku. Šest meseci nakon usvajanja ovog zakona, mora da utvrdi načine organizovanja energetskih subjekata za obavljanje energetskih delatnosti, odnosno ono što su obavljala javna preduzeća po važećem zakonu.
Tek nakon 12 meseci od usvajanja ovog zakona, agencija za energetiku će doneti tarifne sisteme, doneće metodologiju za određivanje tarifnih elemenata, za određivanje cena i utvrdiće kriterijume i način utvrđivanja troškova priključaka na sisteme. To će omogućiti, nadamo se, u jednom jasnom roku i prepoznavajući arhitekturu problema u kojima jesmo, da se prilagodimo onome što se od nas traži, a vreme nam ističe, obzirom na preuzete međunarodne obaveze naše države, vezano za Atinski sporazum.
Još jedna napomena vezana za govor prethodnog kolege, upravo svi ti direktori i upravni odbori, zašto niste predložili kroz amandmanska rešenja čak i nadzorne odbore. Ako već imamo upravne, onda bi trebalo da imamo i nadzorne odbore, kako predviđa Zakon o preduzećima, koji inače ni Vlada u vreme SPS nije primenjivala, pa sada moramo da uređujemo zakonsku državu, onakvu kakvu smo obećali u svojim predizbornim obećanjima, bar što se tiče DSS.
Savet agencije čini pet članova i njihov mandat je na četiri godine. Najviše mogu biti birani u svoja dva mandata. Oni po svom obrazovanju moraju imati visoku stručnu spremu, minimum 10 godina radnog iskustva, ne mogu biti poslanici jer polažu račune Skupštini i isto tako, radi čiste demokratičnosti i čiste kontrole, ne mogu biti u organima političkih organizacija, političkih subjekata.
Jednostavno, primera radi, Rade Obradović, kao predsednik Saveta DSS, ne može da bude član saveta agencije, jer je tako predviđeno zakonom, ako usvojite ovaj zakon. Naravno, ne mogu da budem ni ja, da se ne ljute oni koji su pomenuti, niti bilo ko od nas ko u ovom jako bitnom i osetljivom trenutku za našu državu odlučuje, ali još jednom bih iskoristio priliku da mojim rudarima poželim srećnu slavu, a vas kolege poslanici da pozovem da glasate za ovaj zakon.

 Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ovaj zakon najviše okrenut ka Elektroprivredi Srbije, odnosno proizvodnji i prometu električne energije, kratko ću se osvrnuti na probleme Elektroprivrede Srbije, koje je ona imala u periodu do 2001. godine, do dolaska DOS-a na vlast, i u periodu posle 2001. godine, ovih zadnjih tri i po godine.

Do 2001. godine EPS, kao najveći sistem u zemlji, koji ima preko 60 hiljada zaposlenih radnika, imao 23 kompanije u svom sastavu, od čega je bilo sedam proizvodnih kompanija, jedna za prenos, tri površinska kopa, jedna podzemna eksploatacija uglja i 11 distribucija.

Veliki broj zaposlenih je bio balast jedne takve kompanije. Tadašnja vlast je bila svesna tog balasta i tih problema, nije uspevala da to reši, i pored nekih pokušaja da se nekim normativima ograniči prijem novih radnika, odnosno da se taj prijem svede na neku razumnu meru. Prema tim normativima, koji su tada rađeni, procena je da je u EPS-u tada bilo oko 20 hiljada radnika viška.

Drugi problem, koji je EPS kao takav imao u tom periodu, bila je niska cena električne energije, koja je 1997. godine u proseku iznosila 25 para po kilovat satu. To je, u poređenju sa prosečnom evropskom cenom, bilo negde oko 48% u odnosu na tu prosečnu evropsku cenu električne energije. I tada je, doduše, postojao stalni zahtev EPS-a da se ta cena promeni, da se poveća, međutim, tadašnja vlada nije imala sluha za to, jer je tražila stalno od EPS-a da maksimalno iskoristi sve svoje unutrašnje rezerve i takođe je vodila računa o ekonomskom stanju građana Srbije, koji nisu imali mogućnosti da plaćaju više cene struje.

Treći problem, koji je u tom periodu bio dominantan, to je problem remonta. Naime, zbog niskih cena struje EPS nije mogao da izdvoji sredstva koja su bila dovoljna da se remonti obave na kvalitetan način, pa su remonti vršeni samo u onom nužnom obliku. Naravno, to je imalo odgovarajuće posledice.

Četvrti problem su bili izuzetno veliki gubici, kako u prenosnoj, tako i u distributivnoj mreži. U prenosnoj mreži su se kretali oko 3%, a u distributivnoj oko 15%. Još jedan problem, koji bih istakao kao bitan za taj period, to je bio problem velikih potraživanja EPS-a, nenaplaćenih potraživanja, problem koji je verovatno i danas dominantan u EPS-u. EPS nije uspevao da naplati sva potraživanja od potrošača, kako domaćinstava, tako i privrede. Godine 1997. ta potraživanja su se kretala oko milijardu i 300 miliona dinara.

Da nije sve tako crno bilo u EPS-u, želim na kraju da pohvalim EPS u tom periodu pre 2000. godine, za sve ono što je uradio u toku NATO agresije. EPS se tada pokazao kao vrlo stručan, vrlo kvalifikovan i vrlo profesionalan sistem, koji je uspeo da otkloni vrlo brzo i efikasno posledice NATO agresije, odnosno dejstva NATO agresora po objektima Elektroprivrede Srbije.

Kakva je danas situacija u EPS-u? Dolaskom DOS-a na vlast 2001. godine nije preduzeto ništa na restrukturiranju EPS-a, iako je tada bilo nekih najava da će se početi sa tim poslom, pa su pravljeni neki normativi, po kojima je tada procenjeno da u EPS-u ima čak oko 30 hiljada radnika viška. Međutim, osim izvlačenja podzemne eksploatacije iz sastava EPS-a, ništa drugo nije urađeno u tom pogledu.

Dolaskom DOS-a na vlast odmah je višestruko povećana cena električne energije. Od prosečnih 25 para po kilovat satu 1997. godine, došlo se do cene koja se kreće u sledećem rasponu, evo najnovije obaveštenje od 1. jula ove godine, najjeftiniji kilovat sat košta 66 para, to je zelena zona – niža tarifa, a najskuplji kilovat sat košta 9,36 dinara, to je crvena zona – viša tarifa.

Naravno, ovo su cene bez poreza na promet. Ne znam da li je neko izračunao prosečnu cenu koja danas važi u EPS-u, ali smatram da je ta prosečna cena daleko iznad pet američkih centi po kilovat satu. Evo, mogu čak i da to dokumentujem jednim beogradskim računom. Na potrošnju od 74 kilovat sata, račun je, bez poreza na promet, znači, utrošena električna energija plus fiksni deo – 271 dinar, što znači oko četiri dinara po kilovat satu, što je znatno više od pet američkih centi.

I pored ovakve situacije koja trenutno vlada u Srbiji, gde je prosečna cena povećana preko 10 puta za zadnje tri i po godine, ministar tvrdi da nije dostignuta ekonomska cena, odnosno nije dostignut nivo ekonomskih cena, što znači da treba da očekujemo i dalje povećanje cena električne energije.

Sve je to lepo, međutim, ovih dana je beogradska distribucija štrajkovala i na njihovoj poslovnoj zgradi su stajali plakati na kojima piše – štrajk zbog pljačke naroda. I oni sami su shvatili da se radi o pljački naroda i zbog toga su stupili u štrajk.

Što se tiče remonta, treba reći da su remonti u prošloj i pretprošloj godini izvršeni na znatno kvalitetniji način nego što je rađeno ranije, da je to posledica donacija koje su stigle u ovom periodu i kredita koji su uzeti od stranih finansijskih institucija. Ali, ostaje pitanje zašto nismo izvršili te remonte sopstvenim sredstvima, ako je cena već toliko povećana. Gde su te pare utrošene, zašto ih ne možemo izdvojiti za remonte naših kapaciteta.

Ono što mi je takođe privuklo pažnju jeste činjenica da i ovih dana imamo remonte u nekim našim postrojenjima, da su neki strani donatori prisutni. Međutim, pored donacija koje su poslali, oni su poslali i svoje revizore da kontrolišu kako se donacije troše, što očigledno govori o poverenju koje imaju u vas kao rukovodstvo Ministarstva, odnosno kompletnog EPS-a.

Sledeća stvar je pitanje gubitaka u energetskom sistemu. Postavljam pitanje gospodinu ministru, pošto verovatno, po funkciji i prirodi stvari, mora biti upoznat sa tim – kakav je nivo gubitaka danas u prenosnom sistemu i distributivnoj mreži? Da li je taj nivo na onom koji sam malopre pomenuo, iz 1997. godine, ili su gubici umanjeni, što bih pozdravio, ali nemam te podatke.

Takođe, želim da napomenem da je proizvodnja, i pored ovih kvalitetnih remonta koji su izvršeni u prethodnoj godini, 2003. godine bila neznatno veća od proizvodnje 1997. godine. Ukupna proizvodnja u 2003. godini bila je 36 hiljada gigavat sati, a 1997. godine je bila 35 hiljada i 128 gigavat sati, što znači da se radi o vrlo malom, neznatnom povećanju proizvodnje, iako su ogromna sredstva uložena u remonte i, kako vi kažete, da je sistem na znatno višem nivou.

Sledeće pitanje je pitanje nenaplaćenih potraživanja. Ministar je sinoć u emisiji na BK televiziji rekao da sada nenaplaćena potraživanja od privrede i građana, znači domaćinstava, iznose oko 32 milijarde dinara, odnosno po 16 milijardi i tamo i ovamo. Voleo bih da napravimo komparaciju sa onim iznosom koji sam pomenuo za 1997. godinu i videćemo da je realno potraživanje EPS-a sada znatno veće nego što je bilo 1997. godine.

Takođe, treba reći da je dolaskom DOS-a na vlast došlo do diskriminacije potrošača, tako da potrošači u Beogradu plaćaju utrošenu električnu energiju na jedan način, a potrošači u drugom delu Srbije na drugi način.

Evo na primer, ovo je račun kojim se plaća struja u Beogradu. To je račun kojim se plaća po završetku obračunskog perioda za energiju koja je utrošena. Znači ona je stvarno utrošena. U unutrašnjosti sve distribucije, osim beogradske, obračunavaju energiju na drugi način, odnosno tamo potrošači plaćaju akontaciju, pa ako do 15. u mesecu ne platite (možda je to promenjeno, ali je ranije bilo tako) akontaciju za naredni mesec, od 15. se zaračunava kamata. Radi se o diskriminaciji koja nije bila ranije prisutna u Srbiji.

Takođe, dolaskom DOS-a na vlast ukinuta je dnevna niža tarifa, tako da smo sada dobili samo mogućnost da koristimo jeftiniju struju u kasnim noćnim satima, od 24 do 7 sati ujutru, što naravno utiče i na potrošnju, na strukturu potrošnje, ali utiče i na sve nas kao potrošače i građane u Srbiji, i to naravno negativno.

Na kraju, dolaskom DOS-a na vlast pojavila se u Srbiji energetska mafija, predvođena Vukom Hamovićem i Vojinom Lazarevićem, odnosno firmom I-Ef-Ti, koja je, što smo i utvrdili na Anketnom odboru, na nezakonit način trgovala strujom u Srbiji, kupovala, uvozila, izvozila itd. i time oštetila i EPS, i NIS, i državu za ogromne iznose. Naravno, očekujemo da organi, koji treba da preduzmu određene mere, to i učine.

Sada da se vratim na zakon. Ovaj zakon, pored onoga što je pozitivno, to je strategija razvoja energetike, koja se pominje u zakonu, i politika u oblasti energetike, po našem mišljenju ne nudi nešto posebno dobro Srbiji. Zakon je dosta konfuzan i uglavnom je usmeren na rušenje EPS-a kao jedinstvenog tehničko-tehnološkog sistema.

Možda je, čak, u ovu skupštinu trebalo ući prvo sa strategijom razvoja energetike, pa tek onda sa zakonom. Možda bi to bilo pametnije i adekvatnije. Da prvo utvrdimo šta želimo postići u ovoj oblasti u narednom periodu od deset i više godina, pa tek onda da svemu tome prilagođavamo i zakon.

Ovaj zakon razdvaja energetske delatnosti, pa tako sada imamo posebno razdvojene proizvodnju, preradu, prenos, distribuciju, trgovinu, upravljanje prenosnim sistemom, upravljanje distributivnim sistemom itd. Vladi je ostavljena mogućnost da formira od postojećeg EPS-a dva nova preduzeća, ako sam dobro razumeo član 181. Jedno je za prenos i drugo za proizvodnju, distribuciju i trgovinu električnom energijom.

Nejasno je ovde kako će se između distributera i kupca ugraditi trgovac. Naime, u članu 3. pominje se, kada se govori o distribuciji, da je to prenošenje energije preko distributivnog sistema radi isporuke energije, osim snabdevanja. To upućuje da distributer nije onaj krajnji u lancu do kupca i da će između distributera i kupca biti neko drugi. To je trgovac.

Postavlja se pitanje kako će se on ugraditi ako distributer, koji je vlasnik distributivne mreže, ne želi ustupiti svoju mrežu za prenos energije. Ne može se električna energija nositi u paketima ili kofama.

Zakonom su predviđene dve agencije. Agencija za energetiku i agencija za energetsku efikasnost. To je stara priča koja se ponavlja iz vremena DOS-a, kada su se samo osnivale uredbama agencije, a sada se osnivaju zakonom, dok je suština ista.

Međutim, u članu 15. stoji da agencija za energetiku obavlja poslove koji su joj određeni - kao poverene, što znači poverene od strane Ministarstva energetike, odnosno da ti poslovi izvorno pripadaju Ministarstvu energetike. Pa, ako pripadaju tamo, zašto ih Ministarstvo onda i ne obavlja, nego ih prenosi agenciji, odnosno osniva agenciju da bi se ona bavila tim poslovima.

Što se tiče druge agencije, nekada je postojao Savet za racionalno gazdovanje energijom pri Ministarstvu. To je bila ideja nekih vaših koalicionih partnera iz ranijeg saziva. Taj savet nije dao neke efekte, a postojale su i neke direkcije koje su se bavile tim problemima u okviru EPS-a, a pošto se radi o visokostručnim poslovima, moglo je to da se ostavi i dalje pri Direkciji EPS-a, da ona te poslove i dalje radi.

Izneću i nekoliko konkretnih stvari. U članu 2. ne pominje se ugalj kao energent. Sinoć je ministar pokušao da to objasni, da se ne pominje ni nafta, međutim, nafta se pominje. Nafta se pominje kao energent i ovde je trebalo samo ugalj pomenuti kao energent, u članu 2. gde su definisani energenti, odnosno trebalo je reći - pored prirodnog gasa, nafte, trebalo je staviti i ugalj.

Da vas podsetim, ugalj je energent kojim se proizvodi 70% električne energije u Srbiji. I u narednih 50 godina ugalj će biti osnovni energent za proizvodnju električne energije. Ne treba ga tek tako izbaciti iz ovog zakona, da se čak on i ne pominje.

Čini mi se da treba malo više pažnje obratiti na član 79. ovog zakona, odnosno da ga treba korigovati i promeniti. U ovom članu utvrđena je obaveza vlasniku poseda nekretnine na kojoj se nalazi energetski objekat da mora na određen način vršiti održavanje tog energetskog objekta, odnosno da mora uklanjati, kako ovde stoji: drveće ili drugo rastinje oko energetskog objekta ili ispod ili iznad mreže.

Ukoliko on to ne radi, taj posao će uraditi vlasnik energetskog objekta, ali će troškove ispostaviti vlasniku poseda odnosne nepokretnosti na kojoj se objekat nalazi. Molim vas da shvatite - u Srbiji je veliki broj tih objekata na imanjima ljudi koji su stari preko 70 godina, čija deca nisu tu ili su ta domaćinstva napuštena. Ko će izvršiti ovo o čemu se priča u članu 79. Neko se možda nalazi u Kanadi 20 godina i nije tu uopšte.

Do sada to nije bila praksa, bila je obaveza vlasnika energetskog objekta i trebalo bi i dalje to tako da ostane. Zamolio bih vas da intervenišete u ovom članu na taj način. Evo, nisam stigao sve da završim, ali biće prilike da se o detaljima više kaže.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić, a neka se pripremi Milovan Radovanović.

Dame i gospodo, Predlog zakona o energetici, koji je pred nama, unekoliko se razlikuje od predloga koji je skoro godinu dana bio i na stručnoj, i na javnoj, i na političkoj raspravi, i bio na dnevnom redu ove skupštine oktobra 2003. godine, i kao svaki predlog kod kojeg se vrše izmene na osnovu predloga koji nije bio u primeni te su izmene manjkave, doslednost izmena je manjkava.
A najgore je u prelaznim i završnim odredbama, kojima se više kao privid ili pokušaj stvaranja privida kozmetičkih izmena daje poruka da se nešto što je neminovan rez u energetici Srbije učini nevidljivim, bezbolnim i da se nemogućim napravi nešto što treba da bude reforma, da bude uspešno, da bude popularno.
Meni kao pripadniku opozicione poslaničke grupe trebalo bi da bude drago što će Vlada u primeni ovog zakona imati problema i to ogromnih, upravo zbog nejasnoća u prelaznim i završnim odredbama, ali mi nije drago zbog toga što ćemo probleme da trpimo svi, a ključno - energetski sistem zemlje.
Ukratko, za period od 14 godina i za vlade između 90-te i 2004. godine, bez kvalifikacija ili diskvalifikacija vlada, ovakvih ili onakvih, koalicionih, principijelnih, demokratskih ili kakvih god, nego samo kao glavno - što su te vlade ostavile kao posledicu na energetske sisteme.
Prvo, Republička vlada 1990-1992. odnosno 1992-1993. godina, biće zapamćena po pokušaju stvaranja jedinstvenog energetskog sistema, ali u suštini glavna posledica je prelivanje sredstava Elektro Vojvodine i pljačkanja jednog resursa, koji je iz raznih razloga radio mnogo bolje nego što su to radile druge elektrodistribucije. Blizu su Elektrodistribucija Beograd i Kraljevo.
Druga Vlada od 1993. do 1997. je proizvela potpuni budžetski mrak kada je u pitanju energetski sistem zemlje i krađu, očiglednu krađu svake vrste novca koja je bila u energetici.
Vlada između 1997. i 2000. imala je ogromnu, nikad ponovljenu teškoću sa ogromnom štetom koju je od bombardovanja pretrpeo elektroenergetski sistem Srbije, tako da u tom periodu ne možemo govoriti ni o čemu drugom kao o politici Vlade u energetskom sistemu, osim kao o nečemu što je saniranje štete.
Vlada između 2000. i 2003. suočila se sa onim sa čim se inače suočavaju reformske vlade, a to je kao kad udarite na monopol, na društvo koje se menja od jednopartijskog u glavi, jer jednopartijsko je stanje duha, a ne naziv sistema. Dakle, kada udarite u monopol, onda mobilišete sve one koji su protivnici promena u jasan pokret otpora promenama.
Neko to artikuliše politički, neko interesno, neko sindikalno, ali u svakom slučaju imate ogromnu mobilizaciju otpora bilo kakvoj vrsti promena u velikim sistemima. Ta vlada između 2000. do 2003. je u suštini donela, po meni, bolji Predlog zakona nego što je ovaj pred nama, ali to je cena volje da reforme budu uspešne, a ne popularne, i videće i ova vlada da je zabluda da se mogu sprovoditi reforme koje će kod bilo koga biti popularne.
Šta je suština Predloga zakona, odnosno akcenat koji hoću da dam, kada je u pitanju zakon o energetici koji je pred nama. Suštinsko pitanje kada su veliki sistemi u zemljama koje se menjaju, kao što je to Srbija, jeste da vam svako s kim hoćete da stupite u finansijski kontakt, kreditiranje, finansijsko poslovanje, izvoz, uvoz, šta god hoćete, poslovna efikasnost, postavlja vam pitanje vrlo jednostavno, koje glasi – koliko šta košta u velikom sistemu, bilo to EPS, bio to NIS, bili to rudnici, bilo to Srbijašume, bilo to Srbijavode, koliko šta košta u velikom sistemu?
Standardan odgovor je da to ne može da se izračuna. Ako čujem na pitanje koliko šta košta u tom sistemu, da ne može da se izračuna, onda u mom jeziku to znači da neko mulja s novcem. To je suština manjkavosti ovog predloga zakona, što ostavlja tarifni sistem. Bila sam žestok kritičar tarifnog sistema onda kada je sa ili bez "moja" Vlada, ali u svakom slučaju Vlada o kojoj će se dugo pričati kao najuspešnijoj Vladi u Srbiji, moja Vlada sa premijerima Zoranom Đinđićem i Zoranom Živkovićem je Vlada koja je isto imala problem sa onima koji se opiru promenama, zadržala tarifni sistem.
Šta u onome što je tarifni sistem ne valja? Ništa ne valja. Ministar Naumov dobacuje i u svom uvodnom izlaganju je zaboravio kada je bio poslanik šta je mislio o ministrima koji dobacuju narodnim poslanicima.
Za razliku od vas, jednako kritikujem tarifni sistem i kada podržavam Vladu i kada ne podržavam Vladu. Predsednički kandidat Tomislav Nikolić dobacuje, zaboravljajući da ne voli kada mu dok govori za govornicom neko dobacuje, ali ovo su narodni poslanici, a ministru je to nedopustivo. Koliko god s porukom Aleksandra Radosavljevića, moram da prenesem njegovo čuđenje za energičnost pri uvodnom izlaganju o zakonu o energetici.
Dakle, tarifni sistem. Kada pitate koliko košta kilovat čas, odgovor je – ne zna se. Kada pitate, koliko košta prenos električne energije, odgovor je – ne zna se. Kada pitate koliko košta distribucija električne energije, odgovor je – ne zna se. Ono što dobijete kao zbir na svom računu ne znate zašto i koliko zaista to košta.
Naš predlog, s kojim smo imali velikih teškoća sa energetskim lobijima i interesnim lobijima sa kojima se sudara i ova vlade, nažalost ove vlade vi tom lobiju popuštate, popustili ste i platićemo svi zajedno visoku cenu što ste popustili ovom lobiju, ono što smo tražili je da cena kilovat časa bude izražena kao u svakom normalnom svetu kroz cenu proizvodnje, cenu prenosa, cenu distribucije i odgovarajući iznos poreza po kilovat času.
Ovako imate situaciju da u Srbiji jedna distribucija posluje dobro, jedna distribucija prikuplja sredstva i zaista daje svoj kilovat čas po ceni proizvodnje, a druga distribucija ne, i onda imate direkciju unutar EPS-a koja, u suštini, vrši prelivanje sredstava između elektrodistribucija. Pokušaj da se krajnjem kupcu na bilo koji način jasno odgovori koliko šta košta u velikom sistemu neophodno je da bude uspešan, jer to isto pitanje ne postavljaju samo građani Srbije, kojima je najvažnije.
Dakle, koliko košta moj kilovat čas, šta je to što tebi plaćam za isporučenu električnu energiju? Mnogo je važnije što će Vlada taj razuman odgovor morati da nađe međunarodnim finansijskim institucijama koje insistiraju na restruktuiranju velikih sistema.
Da li je kupac kvalifikovan ili tarifni, svejedno je. U ovom trenutku on ne zna tačno koliko košta ono što mu Elektroprivreda naplaćuje. Generalno, i kada bi dali političku notu, šta je razlika u energetskoj politici između 1990. i 2001. godine, i od 2001. naovamo, jeste da ste između 1990. i 2001. godine imali nestašice struje i nije bilo struje, a posle 2001. godine imamo struje. Bar jedna dobra vest. Jedna po jedna, valjda ćemo stići do ukupno dobrih vesti za građane koji koriste električnu energiju.
Ideja o tome da EPS ostane jedinstven sistem, to je ideja koja je plod dogovora između Sindikata EPS-a i Vlade, i kao takva, pravo Vlade da izvrši kozmetičku izmenu vertikalnog sistema koji je podeljen na dva preduzeća. Šta će to značiti za građanina? Apsolutno ništa.
Dakle, nije mi važno da li ne znam da me krade Elektrovojvodina ili Elektrokraljevo. Hoću da znam ko krade unutar EPS-a i ko od mene, direktno kao potrošača, uzima višak novca za ono što je plaćanje kilovat časa. U Srbiji teško možete da nađete nekoga ko može iz prve da vam protumači tarifni sistem – crveni, plavi ili zeleni, i to je napravljeno namerno.
Zbog toga sam ogroman protivnik tarifnog sistema, na znanje svih prethodnih ministara energetike i njihovih zamenika, jer smatram da ako se cena električne energije može svuda u svetu iskazati kroz ove četiri stavke – proizvodnja, prenos, distribucija i porez, onda može i u Srbiji.
Ono što je važno napomenuti za sve one koji su protiv ovog zakona, sa idejom da je to rasprodaja elektroprivrede i da je to stvaranje monopola, naprotiv. Neregulisanost tržišta, neregulisanost oblasti energetike je ono što stvara monopole. Borbenost monopola je zadatak svake reformske vlade u ovoj zemlji koja sebe stvarno hoće da zove reformskom.
Razlog zašto je Vlada odustala od javnog snabdevača ili velikog trgovca, kojeg sam bila žestok kritičar, upravo je u ideji ljudi iz EPS-a da im ne treba neprofitni posrednik u preuzimanju količine električne energije po minimalnoj ceni.
Ideja, sama po sebi je dobra. Znači, ako imate javnog snabdevača koji je pod kontrolom Skupštine, a u nadležnosti Vlade, koji je u obavezi da za tarifne kupce, kako se ovde zovu, ili za potrošače uopšte, preuzme neku količinu električne energije po minimalnim cenama i da je kao takvu distribuira, onda je to kao ideja dobro, ali fali rešenje za profitnost takve organizacije i fali status tržišta u energetskom sistemu Srbije.
Zašto sam još protiv tarifnog sistema. Njega ne mogu da nose tehnološki, ono što je niskonaponska mreža i satovi po kućama. Dakle, imate elektroprivredu i ministra energetike koji kaže – dajem vam super nov tarifni sistem, imaćete jeftinu struju, zelenu, žutu, roze, kako hoćete tarifne sisteme u nekakvim skalama u određenim delovima dana ili uopšte. Nemate niskonaponske elemente u svojoj kući da uopšte obradite ono što vam je takoreći velikodušna ponuda EPS-a, agencije po članu 15. ili ministra energetike posredno.
Dva energenta su zapostavljena u ovom zakonu, manje-više. To su nafta i gas, i to potpuno nepravedno. Vratiću se na priče o vladama. Dakle, podsetiću vas na priličnu politiku tuču unutar jedne stranke o NIS–rafineriji 1990, 1991. i 1992. godine, gde je čak bilo važno gde će biti sedište Naftagasa, pri čemu je jedino prirodno da sedište tog preduzeća bude u Novom Sadu.
Manjkavost zakona i posledice koje će proizvesti je što ministar energetike, EPS i stručnjaci znaju šta se mora učiniti i samo sopstveni strah vas sprečava da u jednom koraku uradite ono što ovim zakonom predlažete da se uradi u tri koraka. Izgubiće se vreme. Samo ćete dati krila onima koji su inače protivnici promena, dakle otporu promenama, u tome da će ovo pročitati kao nadu da nikakvih promena u stvari neće ni biti.
Ako sada imamo devet elektrodistribucija ili deset sa Kosovom, da ne spominjem Trepču i sve ono što nažalost neće biti tema u ovoj skupštini, dakle kosovske elektrane, i kažete da ćete od tih devet da pravite četiri, sever, istok, zapad i jug...
Ministar dobacuje - gde je to. Za razliku od vas, ministre, pažljivo sam pročitala zakon i mogu da vam citiram do onoga što su delovi koji se razlikuju i koji su slični. Ponavljam vam, dok ste bili poslanik, smatrali ste ovakvo ponašanje ministra nedopustivim, što razumem. Slabost je osnovna osobina ljudi, slabost karaktera. Ipak je on samo muškarac. Tu se ništa ne može. Dakle, ministre, bez dobacivanja poslaniku koji govori.
Međutim, nema ni naznaka o razgovoru ili o temi kada je u pitanju NIS–rafinerija Novi Sad, dakle, ono što će biti kao jedno veliko javno preduzeće tema ove skupštine ponovo.
Za prirodni gas nedostaje javni snabdevač, dakle veliki snabdevač, i nedostaje ono što u agenciji, kada govorite o tarifnim sistemima, dakle ono što je cena prirodnog gasa kao energenta, iz prostog razloga što imate trenutnu situaciju i na to treba da se odnosi ovaj zakon, bez obzira što ministar tvrdi da se to ne nalazi u zakonu.
Imate situaciju da se veliki broj domaćinstava u Vojvodini greje na gas, da je gas donedavno bio jedina usluga domaćinstvima, koja nije tretirana kao usluga domaćinstvima nego kao usluga pravnim licima, odnosno poslovnim licima sa iznosom poreza. To je ukinuto, ali i dalje ostaje problem razvoja gasne mreže, što je predmet strategije, i slažem se sa ministrom da strategija i problem idu posle zakona. To je jedino logično. Ne može prvo strategija pa onda zakon.
Generalno, program izgradnje gasne mreže, održavanje gasne mreže, tenderi za gasne mreže, popularizacija gasa kao prirodnog energenta u stanovništvu i konačan odgovor na pitanje koliko šta košta mene kao građanku ili građanina je osnovni razlog zašto uopšte postoji Ministarstvo energetike.
Sa željom da ministar energetike sarađuje sa poslanicima sa manje nervoze, a više energije, nadam se da će i u primeni ovog zakona Vlada Republike Srbije pokazati sposobnost koju za sada ne vidimo.

Reč ima ministar Naumov.