Hvala.

Da li još neko od predstavnika želi reč?

Reč ima Aleksandar Lazarević, predstavnik G17. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovani građani, u startu da kažem da će G17 plus podržati ove izmene i dopune Zakona o radio-difuziji, jer smatra da se ovim predlogom izmene i dopune zakona zaista jedna bitna oblast uređuje na pravni i valjani način.
Sa svim svojim prethodnicima koji su govorili ovde mogu u jednome da se složim, a to je da vlada apsolutni haos u oblasti radio-difuzije i u oblasti elektronskih medija. Napraviću kratak pregled svega onoga što se dešavalo.
Dakle, dobro ste rekli da je Zakon o radio-difuziji u ovoj skupštini usvojen 18. jula 2002. godine. Zašto se nije primenjivao i sprovodio do sada, to je možda i krucijalno pitanje, zašto, a odgovoriću vam: pa zato što je Narodna skupština prekršila odredbu člana 24. stav 12. Zakona, po kojoj je bilo nužno i bitno da biografije kandidata koji su predloženi budu 30 dana dostupne javnosti na uvid, jer javnost mora da zna ko će predstavljati u ovom odboru, i moguće da javnost može da utiče da se u Agenciji, a pre svega u Savetu ne nađu ljudi koji ne zaslužuju.
Znate i sami da ovaj savet jeste jedno telo koje ima apsolutna ovlašćenja da bude nezavisno, nezavisno od politike, ali i nezavisno od vlasti, kao što je nezavisno i od ekonomskih uticaja. Dakle, kada biramo jedno takvo telo, koje je potpuno nezavisno, u tom telu moraju da budu ljudi koji imaju moralni kredibilitet i stručni kredibilitet.
Elem, Skupština je prekršila Zakon, član 24. stav 12, i, naravno, da Savet nije mogao da dobije legitimitet. On je izabran, ali taj legitimitet dve godine nije postojao. Zbog toga postoji jasan predlog zašto bi trebalo da se usvoje ove izmene i dopune Zakona o radio-difuziji na jedino pravni način, a ne da bi se prekomponovao, ne da bi drugi politički faktori davali svoje ljude koji će određivati radio-difuziju.
Znate jednu stvar koju moramo da ponovimo svi ovde, predlagači predlažu ljude koji ne moraju biti, a kada su narodni poslanici u pitanju, svakako ne mogu biti narodni poslanici, imenovana ili ovlašćena lica, ne mogu biti ljudi koji mogu da imaju bilo kakav konflikt interesa. To se odnosi i na druge, ali predlažu ljude koji ne odgovaraju onima koji ih predlažu, ne moraju biti iz tih redova, pa tako rešavamo problem i crkve. Ne mora da bude sveštenik u Radiodifuznom savetu, već onaj za koga crkva smatra da će na najbolji način učestvovati u rešavanju radio-difuzije, u sređivanju radio-difuzije, jer ima poverenja u njega.
Još jednu stvar da vam kažem, član 26. kaže da članovi ne predstavljaju u Savetu organe koji su ih predložili, već obavljaju dužnost samostalno, po sopstvenom znanju.
Očekujem, jer nemam razloga da verujem u suprotno, da će predstavnici koje bude predložila Narodna skupština, ali i svi drugi ovlašćeni predlagači, biti zaista moralni ljudi i zaista stručni.
Ne vidim razloga zašto bi unapred razmišljali o tome da će neko biti izmanipulisan, da će neko biti potkupljen i da neko neće raditi u skladu sa zakonom, u skladu sa moralom. Vidim mogućnost da ovde svi zajedno izaberemo najkvalitetnije ljude, koji će srediti onaj haos koji ste vi pominjali.
Dakle, moram da vas podsetim da su ovde neke poslaničke grupe ukazivale na to da se krši zakon prilikom izbora onog Radiodifuznog saveta, ali očigledno da se nije čuo. Moram vas podsetiti da su domaća udruženja novinara radio-difuzije ukazivala da se mora ponovo izabrati Savet, jer ovaj savet nema legitimitet, pa kao i mnoge međunarodne organizacije, poput OEBS-a i svih drugih koji, čini mi se, žele da pomognu da se ova oblast, koja je jako bitna, reši na pravno valjani način.
Kakvo je stanje u medijima danas u Srbiji? Čini mi se da moramo da kažemo da oblast medija u Evropi danas regulišu preporuke dva jako bitna organa, dva jako bitna tela, kao što je Evropska unija i Savet Evrope. Taj Savet Evrope je 2000. godine, u decembru, napravio preporuku i tom preporukom svim zemljama članicama Saveta Evrope, a i mi smo u Savetu Evrope, predložio, ništa u formi moranja, da izaberu nezavisno regulatorno telo koje će rešavati sve probleme radio-difuzije.
Moram vas podsetiti ili obavestiti da je Azerbejdžan 2000. godine usvojio ovaj zakon, da je Estonija 2000. godine usvojila ovaj zakon i da su mnoge druge zemlje, koje su sada u Evropskoj uniji, mnogo ranije usvojile zakon. Dakle, složili smo se da je Zakon potreban, složili smo se da se Zakon ne sprovodi i složili smo se da se ne sprovodi zbog toga što je Radiodifuzni savet izabran nelegalno, uz kršenje zakonske procedure. Dakle, ovim otklanjamo to.
Dakle, kakvo je zatečeno stanje u medijima, stanje koje danas jeste radiofrekvencija, prirodni resurs i opšte dobro, ali su ograničeni ovim dozvolama koje će Agencija, tj. Savet radiodifuzni da se bavi, da dodeljuje samo po dva kriterijuma. Prvi kriterijum je programski, a drugi tehnički. O kriterijumima ću kasnije.
Jako je bitno da su posledice nesređenog stanja u radio-difuziji ogroman broj emitera koji, kao što smo mogli da čujemo, rade bez dozvola, sa dozvolama koje su davali raznorazni organi, dakle, jedan potpuno nesređen pravni sistem. Ova agencija će srediti to da ljudi koji ispunjavaju uslove dobiju mogućnost da na pravi način izveštavaju ili obogaćuju, ili šta god vezano za medije, građane Srbije.
U medijskom vodiču iz 2003. godine državne agencije za medije pobrojano je 456 radio-stanica. Nezvanično, 2002. godine je pobrojano 600, a 2003. više od 800 radio-stanica. Šta je posledica ovolikog broja radio-stanica? Posledica je previše radio-stanica, recimo, dolazi do zakrčenja, mešaju se mnogi na istoj frekvenciji, ali ono što je vrlo bitno za one koji se bave ovim poslom profesionalno, dakle za emitere, jeste mogućnost zarade.
Ako imate ovoliki broj radio-stanica, od čega su mnoge džu-boks radio-stanice, pozdravi i želje slušalaca radio-stanice, vi ne možete da na pravi način parirate nečemu što je jeftino. Ako neko priveže kompjuter na predajnik, on ima radio-stanicu. Moraju da se ispune tehnički kriterijumi, da bi se omogućilo onom ko ulaže zaista u ovaj medij da može i da zaradi. Dakle, onaj ko ima dobre ljude koji rade, profesionalce koji rade, njegove reklame su skuplje i njemu se mora omogućiti da radi.
Nema mesta u radio-difuziji, ali nema mesta ni u ekonomiji za ovoliki broj radio-stanica, obzirom na to da je ovo nelegalna i nelojalna konkurencija.
Hoću da dam nekoliko primera koji će vam jasno i slikovito reći koliko je kod nas ova oblast potpuno neuređena. Na primer, u Novom Sadu je 247.000 stanovnika i oni mogu da čuju 39 radio-stanica. U Čačku je 24 radio-stanice, a u Beogradu su čak 93 radio-stanice. Poređenja radi, u Londonu može da se čuje svega 17 radio-stanica, a u Budimpešti 18, u Sofiji može da se čuje 11 radio-stanica, u Ljubljani 10.
Čini mi se da ovaj primer na pravi način govori da radio-stanice mogu da se izbore za svoj deo na tržištu, ali ako se ova oblast uredi.
Još jedna paradoksalnija činjenica je da Srbija ima, uslovno rečeno, skoro 1000 radio-stanica, a da jedna Kina, sa onolikim brojem stanovnika, ima 2000 radio-stanica, s tim da Mađarska ima 160 radio-stanica.
Ovi primeri govore o tome da je potpuno neuređen ovaj deo i da ova agencija ima zadatak da podeli dozvole. Na koji će način to raditi, to sam već rekao. To će učiniti tako što će strogo poštovati programske i tehničke kriterijume.
Situacija sa TV stanicama uopšte nije drukčija od situacije sa radio-stanicama.
Savezna agencija za istraživanje medija pobrojala je 2002. godine 176 TV stanica. Nezvanična istraživanja agencija Stratedžik Risrč i Stratedžik Marketing došla su do toga da danas ima između 300 i 350 televizijskih stanica.
Zašto ne postoji mogućnost održanja tolikog broja TV stanica? Razlog je isti kao i kod radio-stanica: nemogućnost održivosti ovako velikog broja medija je čisto ekonomski, jer privreda i kupovna moć stanovništva i potrebe velikih oglašavača ne mogu da prate ovoliki broj medija.
Dakle, kada uredimo ovu oblast, a nećemo je uređivati mi, već je uređivati Agencija koja bude izabrana, a već smo rekli na kojim principima, zaista će imati zadatak da na pravi način proceni sve emitere. Agencija ima zadatak da daje dozvole, ali ima i zadatak da kontroliše kako se te dozvole, koje su date, eksploatišu, na koji način se one eksploatišu. Naravno, kriterijumi se moraju ispunjavati programski, ali ste dužni da se držite toga, dok budete imali dozvolu.
Veoma je bitno da nijedan organ vlasti ne učestvuje u davanju dozvola, jer je prošlo vreme kada su se dozvole davale zbog toga što ste bliski nekoj političkoj partiji, zbog toga što neka politička partija...
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da, koristim i drugih 10 minuta... ima dobre veze sa vama, pa će vam dati dozvolu. Prolazi vreme da vlast i predstavnici političkih partija mogu da utiču na rad emitera.
Kada jednom organu, kada jednom telu date mogućnost da na pravi, na demokratski način izabere članove, onda su oni nezavisni. Zakonska procedura vrlo strogo definiše na koji način mogu biti zamenjeni ljudi koji su u Agenciji, odnosno u ovom savetu, a to je ovih devet ljudi. Ne može ni ova većina u Skupštini, niti u Vladi, niti bilo koja sledeća da ih menja.
Možemo da se vratimo na početak: zašto se menja Zakon?
Zakon se ne menja zbog toga da bi se promenio sastav Saveta, nego da bi se omogućilo Savetu da Zakon o radio-difuziji primenjuje. Šta nam vredi Zakon, koji smo usvojili 2002. godine, čak i da je najbolji, ako ga ne sprovodimo. Sada ima da ga sprovodimo kada budemo izabrali telo po jasnoj zakonskoj proceduri.
Koji su tehnički kriterijumi da biste dobili dozvolu, ako ste emitor?
Tehnički kriterijumi podrazumevaju dve stvari: da imate emisionu tehniku, dakle da ne ometate rad drugih medija, drugih emitera, da imate adekvatnu studijsku tehniku. Morate da imate sve ono što je propisano, sve ono što je normalno u svim zemljama, kao što su standardi tehnike koja se u medijima koristi. Naravno, potrebno je da imate i neke građevinske uslove da biste mogli da imate medije, jer je nemoguće u podrumu imati radio-stanicu ili u nekom neosvetljenom prostoru TV stanicu.
Što se tiče programskih kriterijuma, oni su vrlo strogi. Morate da imate 50% programa koji je na srpskom jeziku, a od toga se mora imati 90% programa koji sami uređujete, što znači da ne možete samo program da preuzimate, nego morate imati i ljude koje ćete obučiti da sami prave televiziju, da sami uređuju, da ti zaposleni budu kvalitetni ljudi, da to budu novinari koji zaista znaju svoj posao i onda ćete, ako možete da zaradite, a moći ćete da zaradite uređujući ovaj sistem, te ljude moći i da platite.
Dakle, ko ima koristi od sprovođenja ovog zakona?
Pre svega, korist imaju građani Srbije, jer će građani Srbije u budućnosti gledati kvalitetnije televizije, nepristrasne televizije, objektivne televizije, one televizije koje štite njihove interese, a naravno postojaće i emiteri koji će moći, ako rade na pravi način, da zarađuju i, na taj način, omogućavaće izdržavanje programa, izdržavanje tehnike, da mogu da plate sve ono što su dužni da plate, da nema pirata na televiziji, znači, prema agencijama koje se bave zaštitom autorskih prava moći će da ispunjavaju svoje obaveze.
Želim da kažem šta sve može da znači kada se ovaj zakon usvoji. Ovo što ću sada reći mislim da će odgovoriti na neka pitanja koja su postavili prethodni govornici.
Kada se sprovodi ovaj zakon imate mogućnost, što je veoma bitno, osim dozvola koje će biti podeljene, dodeljene, kada se po jasno utvrđenoj zakonskoj proceduri bude javljalo na konkurs, jasno je zakonom definisano kako se formira javni servis u Srbiji. Dakle, javni servis nije državna televizija. Državna televizija je ona televizija koju plaća Vlada, iz novca koji se porezima uzima od građana Srbije.
Građani Srbije su plaćali RTS, omogućili da RTS funkcioniše. Sada i mi možemo da budemo zadovoljni i nezadovoljni programom, možemo da kažemo da smatramo da bi ovoga ili onoga trebalo da bude više ili da bi ovoga ili onoga trebalo da bude manje. Javni servis je telo koje ima upravni odbor, a taj upravni odbor bira ovaj savet, koji ćemo mi izabrati. Dakle, to nije savet koji predstavlja političke partije, to je savet koji predstavlja građane Srbije u celini.
Članovi Saveta će izabrati upravni odbor, a upravni odbor će imenovati direktora, naravno posle sprovedenog konkursa. Postojaće još jedno telo, veoma je bitno, a to je programski savet, koji će štititi interese građana Srbije, tako što će gledati i nadgledati da li se sprovode sve one programske koncepcije koje su nužne i bitne za javni servis.
Javni servis mora da štiti interese građana Srbije u celini, mora da ima najsveobuhvatniji program, najozbiljniji program, koji će biti sastavljen i od programa koji je naučnog, kulturnog, umetničkog, sportskog, zabavnog, obrazovnog sadržaja.
To je televizija koja će biti javni servis zbog toga što će je građani Srbije plaćati. Građani Srbije će ocenjivati kako ta televizija radi.
Niko neće imati, pa ni političke partije, čega se ovde najviše bojimo ili čega se građani Srbije najviše boje, nikakav uticaj. To je kvalitet, opet govorim vezano za sprovođenje ovog zakona. Ovaj zakon će se sprovoditi samo pod uslovom da izaberemo na pravno valjani, na regularan način, ovaj savet, tj. ovih devet ljudi, koji će uređivati ovu nimalo laku oblast i koji će imati zaista ogroman zadatak u ovom prvom periodu, kada je sve to potrebno urediti.
Verujem da će u tom savetu sedeti stručni, kompetentni i nepotkupljivi ljudi. Naravno, to zavisi od nas. Nadležni odbor Skupštine će birati troje ljudi koji će nas predstavljati, ali je Skupština ovde telo koje je zastupljeno i predstavnicima vlasti, ali i predstavnicima opozicije. Nemam ništa protiv, niti bilo ko iz poslaničke grupe G17 plus, da predstavnici opozicije učestvuju u biranju baš onog čoveka koji će na pravi način, na način za koji se svi zalažemo, zastupati interese pre svega radio-difuzije u Srbiji.
Ono što mi se čini veoma bitnim jeste da razrešimo odnosno da probamo da razrešimo dve dileme. Neki od kolega su već govorili o tome. Kakvo je iskustvo zemalja u okruženju? Postoje dva tasa, postoje dva mišljenja, jedno mišljenje kaže da predstavnici vlasti imaju preveliki uticaj na formiranje ovog saveta, a drugi kažu da predstavnici civilnog društva imaju preveliki uticaj na formiranje ovog saveta.
Čini mi se da se predlogom za izmene i dopune Zakona o radio-difuziji ta ravnoteža održava. Imamo četiri člana koje, uslovno rečeno, predlažu predstavnici politike, odnosno predstavnici države, oni koji su izabrani na najlegitimniji način od strane naroda, da zastupaju njihove interese. Ne vidim ništa loše u tome. Ne vidim zašto bi bilo koji predstavnik, uslovno rečeno vlasti, bio potkupljiv manje ili više od nekog drugog.
Ali, imamo i onaj tas na vagi koji kaže, imamo četiri predstavnika civilnog društva. Dakle, imamo predstavnike crkve. Ovaj zakon je jedini u svetu, da budem precizniji, u Evropi, koji uključuje i ovako bitan segment društva. Imamo predstavnike nevladinih organizacija, koje se bave zaštitom prava i slobode govora, zaštitom prava nacionalnih i etničkih manjina, što je jako bitno za nacionalne i etničke manjine. Mogu imati svog predstavnika u tom savetu, kao i zaštitu prava dece.
Naravno, u ovom savetu imate predstavnike univerziteta i organizacija koje se profesionalno bave ovom oblašću. Dakle, imamo apsolutnu ravnotežu.
Ali, vratimo se na ono što smo rekli ranije. Svi oni zastupaju radio-difuziju. Oni zastupaju svoje predlagače. Njih osmoro dvotrećinskom većinom biraju devetog člana. Izvinite, ako se predsednik bira dvotrećinskom većinom, ako se deveti član bira dvotrećinskom većinom, naravno da će taj savet morati da se dogovori. Naravno da će taj savet raditi u interesu sređivanja onoga za šta je izabran.
Mislim da smo otišli korak dalje. Možemo da uzmemo tri zemlje koje su u tranziciji. U Hrvatskoj Vlada predlaže svih devet članova Radiodifuznog saveta, u Bugarskoj predlaže parlament pet članova, a četiri predlaže predsednik Republike, u Rumuniji predlaže Senat, parlament, Vlada i predsednik.
Znači, oni idu u Evropu, a to je naš konačni cilj. Ovo jeste evropski zakon, koji na pravi način reguliše ovu oblast. Oni imaju predstavnike vlasti. Mi imamo predstavnike civilnog društva i čini mi se da pokazujemo veću demokratičnost u svemu tome.
Hoću da kažem na kraju, i time završavam, da će G17 plus, kao što sam rekao na početku, podržati ovaj predlog izmena i dopuna Zakona. G17 plus će podržati sve ono što reguliše svaku oblast u kojoj je nesređeno stanje.
G17 plus se ne plaši i ne boji da bude na bilo koji način neko ko će preuzeti odgovornost za sređivanje svega onoga što u ovoj zemlji ne funkcioniše, ma koliko to građani Srbije na ovaj ili na drugi način cenili, ma koliko imali prilike da vidite kako jedna od televizija na najbesramniji, najneadekvatniji način, potpuno u suprotnosti sa ovim zakonom, može da napada jednu političku partiju, zbog toga što smo politički protivnici.
To se danas može dešavati nama, sutra će se dešavati bilo kojoj drugoj političkoj partiji. Dakle, mi smo za sređivanje stanja u radio-difuziji, ali smo i za sređivanje stanja u celoj državi. Stojimo iza svega onoga što je dobro.
Dakle, G17 plus će glasati za ovaj zakon zbog toga što smatramo da će u Savetu sedeti nepotkupljivi ljudi, zbog toga što smatramo da ne može sve novcem u ovoj državi da se kupi, i zbog toga što smo sigurni da kao predstavnici partije G17 plus jesmo oni koji mogu da predlažu, jer znamo da nismo potkupljivi i znamo da se borimo za prave stvari. Očekujem od Narodne skupštine da ono što je nesporno, a to je sređivanje stanja u radio-difuziji, prepusti legalno izabranom telu, koje će zaista na pravi način ovu oblast srediti i očekujem od svih poslanika da će ovo podržati. Hvala.

Hvala.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč?

Ima reč Vukosav Tomašević, ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke Srbije. Izvolite.

Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, imam izuzetnu čast da budem jedan od prvih govornika ispod novog Grba Republike Srbije. Moram da priznam da me to uzbuđuje, ali uprkos tome pokušaću da dam svoj prilog ovoj raspravi i da prenesem stavove Demokratske stranke Srbije o ovom pitanju.
Još davne 1789. godine američki Kongres je ratifikovao, a dve godine kasnije i usvojio poznati prvi amandman na Ustav Sjedinjenih Američkih Država, kojim je tom kongresu oduzeto pravo da na bilo koji način bilo kojim svojim aktom ograniči slobodu govora. Taj primer je kasnije usvojen u svim zemljama koje danas smatramo demokratski uređenim državama i u tim društvima ovo pitanje slobode govora, slobode štampe, dakle i ovo pitanje radio-difuzije, odavno je stavljeno ad akta, odnosno tamo je to rešeno na način kako treba da bude rešeno.
Kod nas, nažalost, ovo pitanje nikako da rešimo na pravi način, pa je učinjen niz pokušaja da se radio-difuzija u Srbiji pravno reguliše, a da se zatim i praktično reguliše, ali nikako da to privedemo kraju.
Poslednji takav neuspešan pokušaj desio se u prethodnom sazivu ove skupštine, u vreme prethodne Vlade Republike Srbije. To je bio dosta nesretan pokušaj u samom startu. Najpre se godinu dana kasnilo u mandatu prethodne skupštine sa donošenjem tog zakona, nepotrebno i neopravdano, pa je onda priprema tog zakona u potpunosti izmeštena izvan ove skupštine i svih drugih organa i nadležnih tela, koji su mogli da urade taj zakon; dakle, potpuno je predata onome što se u ovom trenutku u Srbiji naziva nevladin sektor.
Kada je Zakon usvojen u ovoj sali, jula 2002. godine, usvojen je bez prisustva, u tom trenutku, najveće poslaničke grupe. To je bilo u trenutku kada su poslanicima Demokratske stranke Srbije bili neopravdano oduzeti mandati.
Mi smo tada na konferenciji za štampu i u stranačkim saopštenjima ocenili da ovaj zakon nije dobar i tačno smo predvideli ono što se sada dešava i što možemo da potvrdimo, nažalost, da ovaj zakon neće zaživeti u praksi i da neće uvesti red u radio-difuziji u Srbiji. Kažem, nažalost, to se i desilo.
Zatim, kasnilo se sedam meseci sa izborom Saveta Republičke radiodifuzne agencije. Naravno, kasnilo se neopravdano, izgubljeno je sedam meseci, a onda je ovaj savet izabran malo na način suprotan tom istom zakonu. Dakle, nije ispoštovana pravna procedura.
Demokratska stranka Srbije i njeni poslanici u tom sazivu smo tada sa ove govornice, i prilikom izbora članova Saveta u maju prošle godine, a zatim i prilikom fingiranja njihovog ponovnog izbora u junu prošle godine, ukazali na svu nezakonitost takvog postupka.
Ukazali smo da je to ono što definitivno obesmišljava i ovaj zakon i ovaj savet. Rekli smo da takvim činom taj savet gubi u startu i legitimitet, i kredibilitet, i autoritet i da neće moći ništa da uradi, a kamoli da uradi ono što bi trebalo da bude glavni posao, da podeli na zakonit način frekvencije u Srbiji. Nažalost, to se tako desilo.
Želim da ukažem na taj aspekt ovog problema, ne samo na pravni aspekt, nego i na taj moralni aspekt. Dakle, ovaj savet u svakom svom sazivu mora imati kredibilitet i legitimitet, koji se mora izvući iz moralnog i stručnog autoriteta svakog njegovog člana pojedinačno, a onda i svih kao članova jednog organa.
Ovaj zakon se ne primenjuje u delu koji se tiče Saveta. Da ne ponavljam ono što su rekli prethodnici. Istovremeno se ne primenjuje ni u drugim svojim segmentima. Podsetiću da se ne primenjuje ni u delovima koji se odnose na Radio-televiziju Srbije, odnosno sadašnji javni servis, da se ne primenjuje u delu koji se tiče reklamiranja na televiziji i na radiju, da se ne primenjuje u delu koji se tiče privatizacije lokalnih medija itd. Na ta pitanja i probleme je ukazala Demokratska stranka Srbije u leto prošle godine u dve rasprave o ovom zakonu, ali, nažalost, ni tada nismo uspeli da stvar promenimo.
Otuda je potreba da se ovaj loš zakon, koji se u praksi ne primenjuje, promeni. Da se promeni na način kako to danas činimo, kako bi se najpre deblokirao rad Saveta Republičke radiodifuzne agencije, jer to je ključni uslov da se uopšte nešto desi, da se desi bilo kakva promena u radio-difuziji u Srbiji.
Predlog izmena i dopuna ovog zakona ima tri ključne promene.
Prvo, menja se struktura ovlašćenih predlagača, pa se umesto Vlade Republike Srbije i Izvršnog veća Vojvodine, sada pojavljuje ova Narodna skupština kao ovlašćeni predlagač tri člana saveta.
Dalje, uprošćava se, precizira i ubrzava procedura izbora članova Saveta.
Treće, otklanja se neustavnost ovog zakona, nesaglasnost sa Ustavom Republike Srbije. Mi smo, takođe, na tu činjenicu ukazali prilikom donošenja novog zakona, da je zakon u jednoj svojoj odredbi apsolutno neustavan, jer je ovim zakonom predviđena kvalifikovana većina od 126 poslanika za izbor i razrešenje članova ovog saveta.
Ustav Republike Srbije utvrđuje da Narodna skupština odlučuje na sednicama većinom glasova na sednica na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika, osim ako Ustavom nije posebno propisano.
Sada i ovu neustavnost otklanjamo - da se bilo ko obratio za zaštitu ustavnosti u prethodnom periodu, sasvim je sigurno da bi zbog toga srušio ovaj zakon.
Na kraju, u tehničkom smislu, kroz izmene ovog zakona, usaglašava se Zakon o radio-difuziji sa Ustavnom poveljom državne zajednice, koja je doneta u međuvremenu.
Ponuđena izmena zakona je fer i prema svim članovima sadašnjeg Saveta, bez obzira što su se neki od njih u prethodnom periodu pokazali nedostojnim rada u ovom savetu i bez razlike što neki od njih nisu prihvatili korektnu ponudu koju im je Demokratska stranka Srbije prošle godine nudila.
Dakle, oni sami insistiraju da se tada savet raspusti, da daju ostavke, a da im onda kroz izmenu zakona, koji smo mi bili pripremili u tom trenutku, koja je bila slična ovoj izmeni, omogućimo da se kroz regularnu zakonsku proceduru ponovo kandiduju i da budu ponovo birani.
Oni to, kažem, tada nisu prihvatili, ali evo, uprkos tome, fer je ponuda koju je predlagač ove izmene dao, dakle, da im se ne uskraćuje pravo da budu birani, s obzirom da im se mandat, posle jedne godine, skraćuje kroz izmenu zakona.
Iz svih ovih razloga, Demokratska stranka Srbije podržava Predlog ovog zakona. Verujemo, ako se ovaj zakon bude poštovao, kroz ovu brzu proceduru će moći da se konstituiše novi savet do kraja godine najkasnije i onda će taj savet moći da počne da rešava probleme u radio-difuziji. Naravno, nije samo konstituisanje novog saziva Saveta ono što može da uredi ovu oblast, potrebno je uraditi još neke poslove da bi se napokon uveo red u Srbiji, a nešto opširnije ću govoriti u svom završnom izlaganju, koristiću onih drugih 10 minuta.
U svakom slučaju, Demokratska stranka Srbije će, dakle, da podrži Predlog ovog zakona i pozivamo sve poslanike, sve političke grupacije u ovoj skupštini, da glasaju za Predlog ovog zakona. Hvala.

Hvala.

Da li još neko od predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da iskažem svoje žaljenje što se ovako bitan zakon donosi po hitnoj proceduri, a ne u redovnom postupku, jer smatram da je, s obzirom na važnost oblasti koju uređuje, a bez čijeg uređivanja mi nikada nećemo moći do kraja da se nazovemo demokratskim društvom, zaslužio redovni postupak. To je načelna primedba.
Međutim, bilo bi mnogo bolje da je i ceo zakon pretrpeo promene, s obzirom da je ideja predlagača u suštini da deblokira upravo rad tog radiodifuznog saveta, ovaj predlog izmena i dopuna Zakona može da bude podržan i podržaću ga, kao poslanik ove skupštine, i kao neko kome je stalo upravo da se ova medijska sfera sredi konačno u ovoj državi.
Podsetiću vas da niko od nas ovde verovatno ni ne pamti vreme kada je rad elektronskih medija bio ovde uređen, posebno je to iskomplikovano, po mom dubokom ubeđenju, donošenjem moratorijuma na dodelu frekvencija još 2001. godine, kada je bukvalno legalizovan rad onih koji su apsolutno monopolski radili do tada i kada je stvorena jedna nelojalna konkurencija odnosno, bukvalno rečeno, oni koji su krali nacionalno blago do tada dobili su legitimitet da to rade i od tada, i mi apsolutno imamo nesređenu medijsku sferu. To je u načelu.
Međutim, bojim se da predlagač nije do kraja proceduru definisao onoliko precizno koliko je neophodno, da ponovo ne dođemo u situaciju da konstituisanje ovog saveta bude blokirano. O čemu se konkretno radi, pošto nemam vremena, kao ostali poslanici, trudiću se da budem kratka i da vam skrenem pažnju upravo na ono za šta smatram da je krucijalno važno.
S obzirom da mi ovde imamo tri predlagača, zakonom predviđena, koja se sastoje od više pravnih subjekata, zakonodavac je predvideo stavom 4. člana 24. da ovlašćeni predlagači utvrđuju svoje predloge samostalno, a ako se jedan ovlašćeni predlagač sastoji od više pravnih subjekata, predlog se utvrđuje sporazumno međusobnim usaglašavanjem. Sada tu dolazimo do krucijalnog pitanja - kako međusobnim usaglašavanjem i ova do kraja nedorečena procedura nas dovodi u situaciju da se to može bukvalno blokirati i da nikada savet ne bude izabran.
Kroz amandmane, koje sam dostavila nadležnom odboru i ovoj skupštini, predložila sam da, kada mi usvojimo, ako usvojimo ovaj zakon, predsednik Skupštine uputi javni poziv svim pravnim subjektima koji se smatraju zakonski ovlašćeni da budu predlagači odnosno da učestvuju u predlaganju, da u roku od 15 dana dostave svoju pisanu saglasnost, dakle, da žele uopšte da učestvuju u izboru članova Radiodifuznog saveta, kao naravno i potvrdu da su registrovani.
I, na primeru, recimo, nevladinih organizacija, kojih ovde ima, čuli smo - nekoliko desetina hiljada, pokušaću plastično da objasnim. Kada u roku od 15 dana zainteresovane nevladine organizacije dostave svoju pisanu saglasnost da žele uopšte da učestvuju u izboru članova Radiodifuznog saveta, tog trenutka vi, u suštini, tačno dobijate broj tih nevladinih organizacija koje će moći da učestvuju u radu oko imenovanja onog predstavnika koji je u njihovoj nadležnosti.
Dakle, tog trenutka oni mogu da organizuju sednicu u kojoj će se znati koliko njih učestvuje, šta je kvorum, šta je većina i nećemo doći u opasnost kao što dolazimo, ako se to ne uvrsti, da nam se pojavi u Skupštini više lista sa predlozima, gde se oni međusobno prepucavaju i da nikada neće da se usaglase.
Ovako imate mogućnost da prosto dobijete u prvom cugu dva člana koja treba ovde da dođu pred nas narodne poslanike da o njima glasamo.
Znači, procedura je tu potpuno jasna i nedvosmislena. Mislim da se tu smanjuje mogućnost i za ono mešetarenje i za raznorazna ispoljavanja interesa, kako su neki izrazili bojazan da bi moglo da se desi.
Ono što je, takođe, problem jeste što je zakonodavac predvideo da je nadležni odbor, čiji sam i sama član, dakle Odbor za kulturu i informisanje, taj koji će da primi na sebe ogroman deo onog administrativno-tehničkog posla koji uopšte nije u njegovom opisu.
Ne možemo mi članovi Odbora da se bavimo pitanjima kao što je: da li su u skladu sa zakonom dostavljena dokumenta koje zakon predviđa? Zbog toga sam, kroz amandmane, predložila da to radi nadležna skupštinska služba, koja inače priprema sednice, kako odbora, tako i same Skupštine.
Dakle, da se deo ovlašćenja prenese i na Radiodifuznu agenciju koja je, po mom dubokom uverenju, dakle postoji, i jedina je i kadrovski, i tehnički osposobljena da bukvalno hiljade prijava i dokumenata obradi u relativno kratkom vremenu.
Svi amandmani koje sam podnela, njih tri, odnose se na to da se precizira procedura, da bi se do kraja izbegla mogućnost da se blokira rad i onemogući izbor članova Radiodifuznog saveta. Ovde apsolutno ničeg nema što bi na politički način bilo asinhrono onom što je Vlada želela, što je predlagač želeo, samo smatram da se mojim amandmanima dodatno obezbeđujemo da izbor članova Saveta Radiodifuzne agencije bude do kraja izvestan.
Toliko u ovom javljanju i hvala vam.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a neka se pripremi narodni poslanik Milka Silajev.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nisam ushićen time što je iza mojih leđa, na osnovu preporuke i na neustavan način ustanovljen grb, ali čuvam vizitkartu sa legitimnim grbom, pa kada se budem legitimisao imaću ih dovoljno.

Takođe, molim stolare koji su bili najefikasniji u parlamentu da na skupštinsku govornicu stave to isto što se zove grb ili da skinu ovo iza predsedavajućeg, jer nema smisla da nam jedna i druga vrata liče na šalter "deset s lukom". Dakle, da se vrati onaj grb ili da se vrati ono što zovete novim grbom, ili da se dovede sve u prethodno stanje.

Razumeo sam i nema problema što reagujete, izgleda da vam se najviše svideo ovaj deo "deset s lukom".

Što se tiče teme dnevnog reda i ko pažljivo prati šta se događalo 2002. godine, i ko je pratio amandmane koje su podnosili narodni poslanici moje poslaničke grupe, mogao je onda a i sada da zaključi, ukoliko želi, da je onda Narodna skupština propustila priliku da jedan Galimatijas, koji je tada narodni poslanik gospodin Rade Veljanovski ovde nazvao predlogom zakona, na brzinu, koji je proizveo posledicu koja se danas naziva haosom, dakle, ko je želeo da prati mogao je i može da ustanovi da je prihvaćeno nekoliko amandmana tada, a nekoliko njih su podnosili narodni poslanici, Bata Živojinović i Jovica Arsić, poslanici SPS-a, ne bismo danas imali izmene i dopune ovog zakona.

Zašto je važno da danas o ovome razgovaramo i zašto je važno da zakon bude usvojen, možda ne baš kako je predložen, ali svakako da se usvoji. Važno je zato što u ovoj oblasti zaista postoje veliki problemi, oni nisu nastali tako što je jedan režim koji ste vi okarakterisali demokratskim ušao u razvoj medija, već upravo što je omogućio i preko mere, i nekritički dao šansu svakome ko je našao stranog sponzora da bude vlasnik elektronskog medija.

Navodio je to kolega Lazarević, imamo primere u susednim zemljama, na primer Austrija je do 2001. godine imala isključivo elektronske medije u državnom vlasništvu, a danas ima elektronske medije koji jesu u privatnom ili mešovitom vlasništvu, samo ukoliko mogu da pokriju prostor koji gleda više od milion i po građana, pri čemu je limitirana snaga predajnika, što praktično znači da onaj u Beču može da gleda, a ko nije, ne može.

Ovde je, naravno, bilo različitih varijanti. I ranije sam podsećao, podsećam i sada, dogodilo se u Čačku 1996. godine, da oficijelni ambasador Češke Republike, gospodin Ivan Bušnjak, donese kodirani risiver jednoj privatnoj radio stanici, koja može da reemituje samo Slobodnu Evropu i Radio Dojče Vele. Oni rade i danas i mnogi takvi rade i danas.

To što oni danas rade je manji problem, veći je problem što njihove asocijacije danas žele da učestvuju u raspodeli frekvencija, da se izjasne o svom pravu zato što jesu vlasnici ovih elektronskih medija, koji funkcionišu na način koji nije u skladu sa zakonom.

Već je bilo reči o tome da nevladin sektor pokušava, pokušavao je to i ranije, na način koji nije primeren, da ostvari politički uticaj na jednu od najvažnijih oblasti u jednoj zemlji. Eterom jedne zemlje treba da upravlja država - tako je u celom civilizovanom svetu, tako mora da bude i u našem.

U Srbiji, inače, postoji patološki strah od narodnih poslanika, pa je onda neko za koga nikako ne možemo da ustanovimo kakav mu je rejting, ko ga podržava i koga predstavlja, često na spisku onih o čijem se imenovanju izjašnjava Skupština Srbije, Vlada Srbije, nadležni skupštinski odbori, ministarstvo ili neko drugi.

U takvoj situaciji ne bi bilo potrebe da se različite specifičnosti izražavaju kroz nevladin sektor, kroz udruženja novinara itd, valjda svako od nas predstavlja, između ostalog, i sve njih zajedno. Ali, pošto su ovo izmene i dopune, nažalost, to ne može da bude tema. Tema može da bude ono što je obuhvaćeno u ovih nekoliko članova za koje se ministarstvo i Vlada odlučilo i o kojima mi danas ovde razgovaramo.

Ovde je bilo reči i o tome, napominjem da je narodni poslanik Žarko Obradović podneo amandman kojim se pokušava da se reguliše da ne može jedan član Radiodifuznog saveta biti ravnopravniji nego što su drugi, pa u vezi s tim moram da kažem nekoliko rečenica: šta to praktično znači?

U članu koji to reguliše praktično se kaže da Radiodifuzni savet ne može doneti nikakvu odluku, a odnosi se na teritoriju AP Vojvodine ukoliko se za nju ne izjasni i član koji je biran iz AP vojvodine. To praktično znači da jednog dana taj čovek kaže: ne želim da se signali RTS-a protežu preko Dunava, ne želim da dođu do Pančeva, i, ako on to kaže, onda se predajnici RTS-a, Radio Beograda i drugih radio-stanica u Srbiji moraju podesiti tako da ne mogu tamo da pređu.

Bojim se da je ovo veoma krupno pitanje i bojim se da izaziva različite posledice koje nisu samo medijske, one su i nacionalne, i državne, i političke, i insistiraćemo da amandman koji je podneo dr Radojević bude prihvaćen.

Takođe, želim da kažem, kada je u pitanju odredba koja govori da crkva i verske zajednice imaju pravo na jednog člana, a jutros na Odboru za kulturu i informisanje sam govorio slično, naime smatram da u jednoj državi koja je ustrojena kao naša to nije neophodno, ali kada to u zakonu piše, a očigledno će tu i ostati, onda sam dužan da kažem i nešto drugo, a ponoviću ono što sam rekao i na Odboru.

Naravno da Srpska pravoslavna crkva ne može biti ovde ravnopravnija od drugih, ali ne bi bilo normalno ni da drugi budu ravnopravniji od Srpske pravoslavne crkve. Meni je o tome lako da govorim, za mene nikada nije glasao ni jedan sveštenik, niti neki zvaničnik crkve, jer me ne doživljavaju kao svog advokata u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali ovde govorim sa stanovišta nečega što jeste interes građana Srbije, onih odakle dolazim, kao i svih ostalih.

Mi nismo definisali šta su to verske zajednice.

Postoje one koje nazivamo tradicionalnim, postoji nekoliko stotina i hiljada drugih, pa neće valjda biti da svi oni mogu da po ovom zakonu ostvare pravo da izvrše uticaj na to ko će imati pravo na frekvenciju i na druga pitanja koja jesu predmet ovog zakona. Ali videćemo kako će stvari da se razvijaju. U svakom slučaju smatram da će Narodna skupština uvek imati na umu da je Srpska pravoslavna crkva, crkva matičnog naroda ove zemlje, i da će imati snage da donese takvu odluku, ako već treba ovde da bude predstavnik verske zajednice. Ne bih više o tome.

Zbog toga što zakon praktično nije sprovođen, došlo je do velikih komplikacija u ove dve godine u pogledu nadzora i kontrole nad onim što rade elektronski mediji u Srbiji. Potpuno nekritički, potpuno nesaglasno državnim i nacionalnim interesima, neki mediji radili su stvari koje samo zbog dobrog ukusa ne bi trebalo da čine, da ne govorimo o nekim drugim razlozima.

Molio sam na celoj sednici odbora da se vrlo precizno analizira rad, to jest nadležnost Agencije i Saveta, rad elektronskih medija u toku izborne kampanje, jer mi imamo ljude koji su vlasnici medija i vlasnici stranaka, namerno ne govorim predsednici stranaka, ima ih nekoliko u Srbiji.

Imamo potpunu zloupotrebu tih medija, imamo izveštaje od sinoć da je jedna televizija u informativnom programu jednu trećinu ukupnog vremena posvetila svom lideru, radi se o BK televiziji, koji je vlasnik i stranke i televizije. Moraćemo da povedemo računa i valjda će povesti računa o tome ovaj savet kada bude dodeljivao nacionalne frekvencije.

Osim toga, ne poštuje se Zakon o autorskim pravima, ništa nismo učinili da sprečimo pirateriju, ništa nismo učinili da veliki elektronski mediji, koje gleda nekoliko desetina, stotina, hiljada ljudi, nemaju programe takvog sadržaja u onim satima kada je jednog oca sramota da to gleda sa svojom ćerkom.

Dakle, mora da postoji mnogo stvari koje treba da se urede i ako ovaj savet treba da izaberemo, treba da omogućimo da bude izabran na osnovu izmena i dopuna ovog zakona, onda treba, između ostalog, i zbog toga, jer danas je u Srbiji, praktično svako ko skupi 50 hiljada evra u mogućnosti da ima elektronsku radio i TV stanicu, a da pri tome nije u stanju niko da ga kontroliše.

Poslednja stvar, izmenama i dopunama zakona ništa se ne menja u pogledu onih medija čiji su osnivači lokalne samouprave, opštinske, pokrajinske, republičke, a odredbe Zakona iz 2002. godine kažu da moraju biti privatizovani za najmanje četiri godine, to je za još dve godine. Ima onih koji su za, ima onih koji su protiv.

Koristim priliku da kažem da su ti mediji uglavnom nastali tako što su izdvojena najkvalitetnija budžetska sredstva, što su izdvojena sredstva samodoprinosa i donacije, ne uključujući ove strane, već one koje su davali privredni subjekti u lokalnim samoupravama gde ti mediji postoje.

Danas se u Srbiji spremaju velike gazde da pokupuju ove elektronske televizijske i radio stanice. Imaćemo sledeći problem: kada se to dogodi, praktično će građani koji su uložili velika finansijska sredstva da imaju pravo da budu korektno informisani o onome što ih zanima, biti u prilici da ponovo imaju vlasnike ovoga ili onoga, vlasnike medija koji će to činiti onako kako njima odgovara, a ne onako kako odgovara interesu građana.

Sa druge strane, lokalne samouprave izdvajaju ogromna finansijska sredstva. U Čačku to iznosi više nego što je neophodno za finansiranje troškova svih srednjih škola u gradu, to je oko 500 hiljada evra, da znate o kojim parama se radi, za godinu dana. Mislim da se mora učiniti nešto da se ovo koriguje ili da se na neki drugi način reguliše. U protivnom, građani će ostati bez onoga što su sami finansirali, a neće moći da kontrolišu šta se u vezi sa tim dešava u narednom periodu.

SPS će podržati izmene i dopune zakona i insistira da bude prihvaćen amandman gospodina Žarka Obradovića, koji se odnosi na sprečavanje glasanja konsenzusom, odnosno veta koji se odnosi na predstavnika iz AP Vojvodine. Hvala.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Milka Silajev, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Anđelković. Izvolite.

Hvala. Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, mogu da vam kažem da sam izuzetno srećna danas što stojim sada ispod ovog grba, staro-novog grba, i što smo juče imali snage da većinom donesemo ovaj zakon koji smo doneli.

(Predsednik: Oprostite, jednoglasno. Zahvaljujem.)

Uvek se radujem kada se radi nešto što je dobro za ovu državu, radujem se i što je ovaj zakon, što su primedbe, odnosno ovi amandmani napravljeni, i što se nastojalo da se napravi popravka ovog zakona, da bi na kraju bilo bolje i da nešto u Srbiji bolje funkcioniše.

Sada bih govorila o tehničkim resursima koji će podržati ovaj zakon. Oni, nažalost, nisu sjajni, ali to je naša stvarnost. Aktuelno stanje sistema, tehničkih sistema radio-difuzije, zvuka i slike, u Srbiji je izuzetno nepovoljno. U frekventnim opsezima namenjenim za radio-difuziju osim srednjotalasnog i kratkotalasnog područja, ultrakratki talasi su apsolutno nesređeni i tu je haos.

Postupak međunarodne koordinacije frekvencija je utvrđen i dugi niz godina u Srbiji nije sprovođen. Veliki broj radiodifuznih stanica radi potpuno ilegalno i na neadekvatan način. Više stotina radiodifuznih stanica, vi ste svedoci toga, radi bez dozvola i nema predviđenu dokumentaciju, a tehnički uslovi, onako kako rade, čak su nekad i nezdravi za stanovništvo.

Juče smo govorili o tome da se radio predajnici i TV predajnici postavljaju na mestima koja su i po zdravlje ljudi štetna. Verovatno će ova skupština imati pred sobom, vrlo brzo, i zakon o zaštiti od elektromagnetnog zračenja.

Nesređeno stanje u radio spektru je posledica lošeg upravljanja frekventnim spektrom kao prirodnim resursom jedne zemlje. Značajan doprinos tome je dalo baš ovo neprimenjivanje zakona i ostale regulative i podzakonskih akata, koje treba da rezultira kao rad Agencije za telekomunikacije, koja još uvek nije proradila. Nacionalni radiodifuzni sistem je za vreme bombardovanja, kao što znate, mnogo oštećen. U tehničko-tehnološkom smislu on je poprimio katastrofalne razmere. Posebno su razoreni kapaciteti širom Srbije na istaknutim radio relejnim sistemima, a posebno i televizijski studio kapaciteti. Situacija je dodatno pogoršana zato što je nemoguće koristiti kapacitete na Kosovu i Metohiji.

Emisiona tehnika vezuje radio-televizije Srbije sa vrlo redukovanim emisionim kapacitetima i pod vrlo improvizovanim rešenjima, pa ovakvo stanje rezultira nepovoljnim efektima na polju pokrivanja područja Republike TV i radio talasima. Trenutno u smislu radiofrekvancija zemaljsku radio-televiziju regulišu međunarodni propisi, koji su doneseni 1961. godine u Štokholmu, 1975. u Ženevi, 1984. ponovo u Ženevi i one su teritorijalno usklađene sa svim zemljama u Evropi, sa zemljama u okruženju i sa bivšim jugoslovenskim republikama.

Kako bi se uredilo stanje u korišćenju navedenih radio opsega potrebno je imati međunarodno usaglašen frekventni plan raspodele za te opsege, uzimajući u obzir i nove korisnike koji, a kako smo svedoci svakog dana, niču sve više, ali bez dozvola, i neopravdano i neregularno. Dakle, radio frekvencija i njihovo korišćenje treba u potpunosti da bude realizovano prema zakonskoj regulativi.

Potrebna je obnova i izgradnja radio-frekventnog telekomunikacionog sistema i u tu svrhu je ITU – international telecommunication union donelo deklaraciju, to telo broji 126 članova, u Marakešu 2002. godine. Da li je rađeno po tome nešto ili ne, to ne znam, nemam tu informaciju, ali to je bila šansa da naša zemlja obnovi svoje resurse.

Za pripremnu fazu, kako tehnologija ide strašno brzo napred u ovoj oblasti, naša zemlja će morati da se spremi za tzv. digitalni plan radiofrekvencija. Isto tako, da uskladi analogne postojeće veze sa digitalnim planom. Ako ne postoji zakonska regulativa, ako ne postoji telo koje o tome vodi računa, mi to nećemo moći dobro da uradimo. Naša zemlja je dužna da do 2006. usvoji ovaj digitalni plan, mora prethodno da ga spremi i da ga normalno usvoji resorno ministarstvo, a na predlog Agencije za telekomunikacije.

Postojeći Zakon o radio-difuziji i o telekomunikacijama, ma kako mi sada ovo predstavljali lepo, ipak ima potrebe da se dalje usaglašava sa ostalim evropskim zakonodavstvom i tu sam optimista da će se to tako dogoditi, a sprovođenja, planiranje i usklađivanje sa tehničkim uslovima isto tako mora da bude vrlo brzo regulisano.

Agencija za telekomunikacije mora pod hitno da bude oformljena, jer uređivački odbori, savet, sve je to dobro, ali ako ne postoje fizički resursi, čitav sistem neće moći da radi dobro. Ako ne postoji regulativa da se tačno zna koja radio-stanica ima dozvolu za upotrebu frekvence, koja radio-stanica i televizija ima kapacitete koji su po propisima montirani, jer za čitavu ovu oblast, znači, postoje strogo definisani tehnički uslovi koji moraju da se poštuju.

Svaka stanica mora da zadovolji uslove da ne smeta drugima. Njeno područje mora da je definisano, a što sad nije slučaj. Imamo ogromna preslušavanja i probleme u prijemu.

Optimista sam i nadam se da će naša vredna ministarstva da vrlo brzo na tome rade. Hvala.