Javio sam se povodom ovog amandmana da upozorim poslanike većine da je potrebno da obaveste predlagača zakona da ova odredba člana 44. sa naslovom - Naknada štete, ne može da postoji u ovakvom obliku, jer u ovom obliku nijedan sud neće dosuditi naknadu štete. Na to moram da vam skrenem pažnju i ujedno da kažem da se ovim amandmanom koji je podnet ovaj član ne popravlja. Sastavni deo ovog člana 44. je odredba člana 5. i člana 7.
Moram da vam ukažem na to da i danas sudovi imaju problema sa primenom odredbe člana 199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, a naročito posle donošenja Zakona o javnom informisanju. To je ona tvorevina koju je ovde branio Žarko Korać i umesto konkretnih odredbi sa preciznim uputstvom kako sud da tumači tu odredbu mi smo došli faktički u još veću konfuziju, gde nema zaštite ličnosti, nema mogućnosti da se ostvari naknada štete ako se ugroze prava ličnosti.
Samo pravim paralelu sa ovom odredbom, jer ovom odredbom se dozvoljava mogućnost nastanka štete ukoliko sredstvo informisanja nije blagovremeno dobilo informaciju ili se pojavio neki protekcionizam pa je jedno glasilo dobilo, a drugo ne.
Na ovom primeru se vidi besmislenost ovog koncepta zakona. Valjda Vlada i ostali državni organi komuniciraju sa javnošću, kada su u pitanju informacije od opšteg interesa, na taj način što izdaju saopštenja, drže konferencije za štampu i na tim konferencijama pokazuju onu elementarnu otvorenost za pitanja kojima bi se dopunila osnovna informacija sa kojom neki organ vlasti ide prema javnosti.
Ovakvom odredbom o naknadi štete samo ćete stvoriti situaciju da sudovi ovu odredbu neće da primene, jer ne mogu iz ove formulacije da pronađu šta je to bila autentična volja zakonodavca, šta on štiti, koje dobro, koje pravo. Zbog toga kažem da se amandmanom ne može popraviti ovaj loš tekst.
Kod naknade štete nema improvizacija, ne postoji mogućnost da se nešto improvizuje. Može biti materijalna, može biti nematerijalna. Kako da dokaže koju je štetu pretrpeo? Kako da dokaže tiraž? Kako da dokaže vezu tiraža sa tom informacijom koja bi navodno bila od značaja da je kojim slučajem objavljena?
Naročito vas upozoravam na odredbu da ukoliko neko sredstvo javnog informisanja objavi neistinitu informaciju onda je organ vlasti, po ovom predlogu zakona, dužan da da tačnu informaciju. Sve to stavite u kontekst odredbe o naknadi štete i videćete da imamo zakon koji ne može da se primeni.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Nemanja Šarović podneo je amandman na naziv poglavlja VII i član 45.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje predlažu da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću posebno obrazlagati amandman na član 45. jer moram reći da je obrazloženje dovoljno dobro i da je amandman sam po sebi dovoljno razumljiv onima koji žele da ga razumeju i da prate koncepciju ostalih amandmana koje je podnela Srpska radikalna stranka, ali želeo bih da malo sumiram sve ovo što smo vam prethodno rekli.
Nažalost, dosta toga rečeno je i bez predstavnika Vlade. Mi predstavnika Vlade i mišljenje Vlade nismo imali ni dok je rasprava o Predlogu zakona bila u skupštinskim odborima, niti kod Zakonodavnog odbora, niti kod Odbora za informisanje. Nema ministra koji je ipak smogao snage da stigne sa produženog letovanja, ovako preplanuo, u skupštinske klupe. Mislim da je on prvi i jedini ministar koga apsolutno ništa nije moglo da natera da se bar jedanput obrati poslanicima i da bar jedanput izađe i odbrani neki stav koji bi trebalo da bude njegov, jer je on određen ovde za zastupnika predlagača.
Brojne su suštinske i koncepcijske zamerke koje smo mi iz SRS izneli na ovaj zakon, od formiranja novog državnog organa, odnosno poverenika, preko onih koje su svakako najvažnije, a to je da nije obezbeđeno pravo žalbe ukoliko organ, u skladu sa članom 4. ovog predloga, jednostavno kaže u obrazloženju nekog pojedinačnog akta da javnost nema opravdan interes da zna određenu informaciju.
Ista stvar ponavlja se i kod člana 9. koji reguliše isključenje i ograničenje slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja.
Zamerke su na ova dva člana zbog nepostojanja prava na žalbu upravo u slučajevima kada je interes javnosti da sazna neku informaciju najveći. Umesto da budu kamen temeljac ovog zakona, upravo je to nedostatak tih pravila, ono što će ovaj zakon obeležiti, ono zbog čega će ovaj zakon da bude neprimenjiv.
Siguran sam, a i vi ste sami to pričali u toku rasprave, da je ovo zakon koji će se menjati, valjda i sami duboko svesni da ovaj zakon nije dobar, da su zemlje od kojih ste prepisali ovaj zakon takođe često menjale zakon o pristupu informacijama. Jedini vam je argument bio da ćemo brže ući u Evropu sa ovim zakonom, ali evo, otkako je ovaj zakon na dnevnom redu nema više ni prenosa skupštinskog zasedanja.
Takođe, čuli smo u toku rasprave i apel novinarima da kada govore o ovom zakonu ne kude zakon, da ne ističu njegove mane, već da, kako bi se građani naterali da više koriste svoja prava, kažu i poneku dobru. Upravo suština ovog zakona jeste da novinari prenose ova dešavanja onako kako se i dešavaju, i ako ste hteli da vas novinari hvale, jer očigledno nije dovoljno ovo što ste im u članu 17. dali da će biti oslobođeni poštanskih troškova kada traže neku informaciju, onda je, gospodo, trebalo da napravite dobar zakon, ali ne samo zbog novinara već zbog svih građana Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Evo i na ovom članu se vidi da nije dobro kada se nešto prepiše iz nekog zakona ili se postupi po preporuci Komiteta ministara i tako dalje. Mi još imamo neraščišćeno pitanje, ne znamo šta je sve Mićunović prihvatio i kojih je to dodatnih pet uslova prihvatio kada smo primljeni u Savet Evrope prošle godine, ali da ne širim temu dalje.
Ovako postavljena odredba o nadzoru u članu 45. ne može da stoji. Prema članu 1, ovim zakonom se uspostavlja poverenik kao samostalni državni organ, dakle on je sam u vršenju svoje nadležnosti. On propisuje šta treba da radi, kako se bira, koja su mu ovlašćenja. I, onda se u članu 45. kaže da nadzor vrši ministarstvo nadležno za poslove informisanja. Tu mora da se precizira da li se odnosi na upravni ili na inspekcijski nadzor. Ako se odnosi na tip inspekcijske kontrole, onda u ovom zakonu fale odredbe o merama i radnjama koje može da preduzme inspektor koji to vrši. Ako se radi o upravnom nadzoru, onda to radi Ministarstvo pravde preko svog dela.
Postoji još veći problem, dakle, ministarstvo koje je nadležno i za poslove informisanja, a to je sada ovo što se tiče kulture i medija, ne znam tačno kako se zove, u stvari je i organ vlasti koji treba da primeni ovaj zakon.
Naime, ako novinar ili građanin proceni da se neka informacija od značaja za javnost nalazi u tom ministarstvu, on može da se obrati tom ministarstvu, da to ministarstvo ne postupi u skladu sa ovim zakonom, da ne poštuje one rokove od 15 ili 40 dana, da po prigovoru i žalbi to dođe kod poverenika koji može da donese rešenje i da naloži da ministarstvo mora da pruži tu informaciju, i tu se sada ministarstvo javlja kao nadzorni organ koji kontroliše poverenika.
Ovde nema logike. Onaj ko vrši nadzor je u jednom specifičnom položaju, u jednoj situaciji da vrlo precizne odredbe zakona restriktivno tumači i vrši kontrolu svih onih koji sprovode ovaj zakon. Tamo ste dali definiciju šta se sve smatra organom vlasti, ali ovako dolazi do sukoba. Znači, poverenik kontroliše ministarstvo koje je nadležno za poslove informisanja u jednom delu, a onda ministarstvo sutra dođe i kaže – sada ćemo kroz nadzor da vam pokažemo da ne možete tako da radite.
Ponavljam, nije dovoljno samo da se prepiše neki tekst, nije dovoljno samo da se zadovolji potreba jedne nevladine organizacije, koja je u izradi ovoga omastila ruke, kao što rade ovi eksperti, a ja sam napomenuo, to su Vodinelić, Rakić i Vodinelić opet, kao i još jedna grupa eksperata koji su dobili ekskluzivno pravo da kažu šta su to evropski standardi i kako oni treba da se primene.
Molim vas, mi smo na isti način kao što vi danas pokušavate doneli, i ovde je većina usvojila, Zakon o javnom informisanju, Zakon o radio-difuziji i zakon o lustraciji. Da ne nabrajam, ima još desetak zakona koji ne mogu da se primene kod nas. Jednostavno, ovo je pravljeno za vanzemaljce.
Kako će u Pirotu ili u Crnoj Travi neki činovnik da primeni ovaj zakon, da li je neko o tome razmišljao, jer ko će da proceni šta je to od javnog značaja, gde postoji naročito opravdani interes javnosti, gde ne postoji mogućnost zloupotrebe da se lični podaci iznesu?
Naime, kada je neko došao na ideju da donosi ovaj zakon, on je verovatno imao u vidu četvrtu, petu, a možda i šestu generaciju ljudskih prava i sloboda, ali je zaboravio na odredbe našeg Ustava, jer tu se nalazi prva generacija sloboda i prava čoveka, zaboravio je na situaciju koja je u Srbiji i na mogućnosti koje mogu da se ostvare.
Ovde je nešto napisano, sve je lepo, sve je po nekim standardima, ali šta vredi kada je neprimenljivo i kontradiktorno. Ova odredba kako ste je napisali i one prethodne, član 5, 7. i 11, odudaraju od pravnog sistema Republike Srbije.

Reč ima prvo narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podnela u ime SRS na član 48. zakona treba danas ponovo ministar, gospodin Kojadinović, da uzme u razmatranje, s obzirom na to da je nejasno obrazloženje Vlade zbog čega se amandman odbija. On je vezan za obrazloženje Predloga zakona. Pošto nije tu ni predlagač, dakle, gospodin Dragan Kojadinović, a nije tu ni zamenik predlagača, predsednik Skupštine gospodin Marković koji se celog dana i u toku diskusije o amandmanima ponašao kao ovlašćeni predlagač, ja ću onda vama narodnim poslanicima....
(Predsedavajući: Oprostite što vas prekidam, vi pričate o narednom amandmanu?)
... da objasnim o čemu se zapravo radi i šta je suština onoga što vi treba da shvatite da biste videli besmislenost ovog zakona, ustanovljavanje ovakvog poverenika, sa ovakvim ovlašćenjima, njegov izbor na ovakav način i kroz činjenicu da je Ustav Republike Srbije obavezujući za sve, a najviše za Vladu Republike Srbije i za predlagača.
Član 68. Ustava kaže: "Sredstva za ostvarivanje Ustavom zajamčenih prava građana i zakonom utvrđenog opšteg interesa u oblastima zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, boračke i invalidske zaštite, društvene brige o deci i drugih oblika socijalne sigurnosti, obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, kao i u drugim oblastima koje su utvrđene zakonom, obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije."
Član 48. predviđa kazne za nepodnošenje izveštaja u određenom roku i na način kako je to utvrđeno članom 43. Mi smatramo da su ove kazne od 5.000 do 50.000 male, zbog činjenice da neko tendenciozno i namerno može da prikriva informacije i neko od državnih organa da opstruiše tražioca informacije u procesu koji on pokušava da razreši.
Sa druge strane, zašto sam vam pročitala član 68. Ustava? Zato što je i gospodin Marković pokušao da odbrani predlagača, i rekla sam da se u tom svojstvu predstavlja kao zamenik predlagača; po članu 132. Poslovnika o radu Narodne skupštine predlagač je dužan da navede koja su sredstva potrebna, koja bi se obezbedila u budžetu Republike Srbije, da bi se jedan zakon sproveo.
Ne samo da nisu navedena sredstva projektovana za poverenika i sve organe koje će on da formira, već se kaže, možete da zamislite koja je to kontradiktornost, da je od dana stupanja na snagu ovog zakona... A nije to baš tako, jer dan stupanja na snagu ovog zakona je 10. novembar, a posle toga treba još mesec dana da bi se organi po zakonu izabrali, a onda ostaje - šta? Ostaje svega 10 dana da bi neko potrošio, predlagač je to nama dao u obrazloženju potrebnih finansijskih sredstava, pet miliona dinara.
I još kažu da ta sredstva inače nisu projektovana budžetom za 2004. godinu; a kako i da budu kada ste jedva namakli većinu da izglasate onakav Dinkićev rebalans pre nekoliko dana. A onda ne znate koliko je sredstava potrebno za 2005. godinu da bi se zakon sproveo.
Mi smo danas, pošto se privodi kraju ova rasprava o amandmanima, ukazivali na to da je zakon u suštini besmislen. Nama srpskim radikalima zasmetalo je to što se juče u prvoj informativnoj emisiji u osam sati ujutru kao promoter ovog zakona nije pojavio ministar Kojadinović, što bismo mogli da razumemo na nacionalnoj televiziji, nego se pojavio izvesni Vladimir Vodinelić, istrošeni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, mislim da je član DSS-a, koji je ubeđivao javnost, odnosno pokušao to da uradi, gostujući u jutarnjem dnevniku, da su neki amandmani dobri i suvisli, a neki nisu. Ko uopšte pita Vodinelića koji su amandmani dobri, a koji nisu.
Zbog toga smatramo, pošto predlagača ovde nema, da vi kao ozbiljni ljudi (ako to jeste, ja pretpostavljam da svi koji su izabrani za narodne poslanike to moraju da budu) u danu za glasanje treba da odlučite šta ćete sa amandmanima SRS, koji su smisleni, koji su veoma korektno napisani u cilju da se ovaj zakon popravi.
Od svega ovoga što je nama Dragan Kojadinović u ime Vlade predložio dobar je samo naslov, odnosno naziv zakona koji nam se predlaže, a sve ostalo mora da bude podložno promeni na način na koji smo vam mi to predložili, a na vašoj savesti je da odlučite i pozivam vas da to uradite u danu, odnosno trenutku i satu za glasanje.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Samo jedno objašnjenje, mi govorimo o članu 45, ali gospođica Nataša Jovanović je uranila malo, pa je govorila o amandmanu koji tek dolazi.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi znate da je jedan veliki pravnik rekao "Što se grbo rodi, vreme ne ispravi", Valtazar Bogišić, rođen 1888. godine.
U članu 45. predlagač normira i predlaže da nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove informisanja. Ova odredba isključuje prethodnu odredbu. Narodni poslanik Zoran Krasić je ukazao na tu nelogičnost, a ja ću da vas podsetim, imate pred sobom zakon, u članu 32. stav 2. stoji – u vršenju svoje nadležnosti poverenik neće tražiti, niti primati naloge i uputstva od državnih organa i drugih lica. Ima li ovde pravne logike? Nema.
Ne bih želeo da omalovažavam nameru, ali oni koji su pripremali ovaj tekst očigledno nisu dorasli mnogima ovde, kolegama poslanicima, kada daju ovakav nakaradan predlog čije odredbe u dispoziciji jedna drugu isključuju.
Zbog toga nije jasno kako će moći Ministarstvo za informisanje da vrši nadzor nad poverenikom, koji je, kaže predlagač dalje, u svom radu nezavisan. Prema tome, zbog toga ovaj predlog zakona neće moći da bude primenjen.

Da li se još neko javlja za reč? Ne.
Na član 48. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da. Narodni poslanik Nemanja Šarović.