Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni se na trenutak učinilo da će i resorni ministar da se javi, ali izgleda da njega ništa ne može da natera da se bar malo umeša u svoj posao. Očigledno je juče bilo da on nije nimalo upoznat sa ovim zakonom, a da ga ozbiljno nije ni pročitao, ni on, niti bilo ko od njegovih službenika u Ministarstvu, prilikom davanja odgovora na amandmane, biće jasno iz obrazloženja na amandman na član 15. koji je podnela gospođa Vjerica Radeta.
Naime, ovim amandmanom traženo je da se ograniči mogućnost podnošenja zahteva samo na jezik koji je u državnom organu u upotrebi u skladu sa Zakonom o upotrebi jezika i pisma. Ukoliko ostane ovakva formulacija u članu 15, onda ćemo imati posledicu u članu 18. stav 4. da se formalno zahtev može podneti na bilo kom jeziku na kom postoje dokumenta u nekom državnom organu.
Znači, nije bitno da li je to kineski, svahili, arapski; državni organ će biti dužan da o svom trošku nađe sudskog tumača koji će prevesti taj dokument, a to onda, iako je veoma skupo, neće moći da naplati, jer je u članu 17. striktno određeno za koje se stvari može tražiti nadoknada.
Zatim, koliko je iskrivljeno, antipravno, čak i antisistemsko shvatanje koje nam nude iz Ministarstva vidi se u drugom delu obrazloženja koji počinje sa "isto tako", a nastavlja se "ne prihvata se ni izmena stava 6. ovog člana kojim se striktno određuje rok od 15 dana u kome tražilac može da otkloni nedostatke svog zahteva. Rešenje dato u predlogu je mnogo fleksibilnije i ide u prilog tražioca."
U stavu 6. člana 15. kaže se da se daje rok od 15 dana u kom mora da se otkloni nedostatak. Ukoliko se to već ovako nakaradno tumači, pa se kaže da državni organ može odrediti i kraći i duži rok, onda je ovaj rok od 15 dana potpuno nepotreban. Zašto bi onda stajao rok od 15 dana, ako već postoji ovlašćenje državnog organa da kaže – to može biti u roku od 24 časa ili to može biti u roku od dva dana. Onda to rešenje jeste fleksibilnije, jeste da stvara pravnu nesigurnost, ali nije tačno da ide u korist tražioca.
Ono bi išlo, eventualno, u korist tražioca, ukoliko bi bio određen duži rok od 15 dana, ali na ovaj način daje se mogućnost državnom organu da na osnovu svoje slobodne procene i ocene daje mnogo kraći rok za uređenje zahteva i da na taj način zloupotrebi svoje pravo i onemogući tražioca da uredi svoj zahtev.
Ono što je bila suština drugog dela ovog amandmana, a što očigledno gospoda iz Ministarstva nisu shvatila, jeste da se obezbedi da državni organ koji odbije, odnosno odbaci neki zahtev za dobijanje određene informacije zbog toga što se po tom zahtevu ne može postupiti ima obavezu da tražiocu dostavi zaključak o odbacivanju tog predloga.
To je bila suština i to je bio cilj, da ne bi mogao državni organ da jednostavno odbaci nečiji zahtev zato što se po njemu ne može postupiti, a da ni na koji način ne obavesti tražioca da je njegov zahtev odbačen. U tom slučaju tražilac neće ni znati da mu je zahtev odbačen i neće moći ni da se žali, da eventualno koristi svoja druga prava, već će se žaliti, na primer, povereniku zato što mu nije odgovoreno u roku, da bi tek onda dobio informaciju da je njegov zahtev odbačen zato što se po njemu nije moglo postupiti.

Gospodin Baralić, narodni poslanik, pa narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nije uobičajeno da u pravnom saobraćaju u jednoj zemlji funkcionišu jezici koji nisu primereni zakonu. Ukoliko želimo da omogućimo svakom ko želi da dobije informaciju bilo kog ranga ili bilo kakvog značaja, to jesmo u stanju svi da podržimo, ali mi ovde imamo obavezu i da, predstavljajući građane čijom voljom smo ovde, zaštitimo i nacionalno dostojanstvo i da štitimo nekoliko zakona koji se uvek dotiču bilo kojih akata o kojima mi ovde razgovaramo.
Nije moguće ni u jednoj ozbiljnoj državi obezbediti komunikaciju sa državnim organima na bilo kom jeziku, već se propisuje na kojim se jezicima, ako je dvojezična administracija, ili već kako je regulisano, to može načiniti.
Odbor za kulturu i informisanje je podržao amandman Vjerice Radete na član 15. predloženog zakona i, uvažavajući argumentaciju koju su ovde izneli gospođa Radeta i gospodin Šarović, poslanička grupa SPS podržaće amandman na član 15.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovim amandmanom se pokušava da se ispravi nešto što praktično ne može da se ispravi. To moram da kažem i da usmerim vašu pažnju na član 2. i član 4. Predloga zakona. Ako sada pogledate u jednom nizu član 2, član 4. i član 15, videćete da je došlo do opšte zbrke pojmova.
Verovatno se pretpostavlja da se informacija od javnog značaja kao termin ne vezuje samo za lokaciju, mesto i status onoga koji ima informaciju, pa se onda "javnog" tumači kao državnog, paradržavnog, bliskog državi, ono što vi definišete kao organ vlasti u jednom od sledećih članova.
U članu 4. vi govorite o opravdanom interesu da javnost zna, da dobije tu informaciju, pa ste i to podelili u dve grupe. Za neke gde zakon stvara prezumpciju, ako je pitanju život, zdravlje, bezbednost, odnosno ne bezbednost nego zaštita okoline, a za drugu grupu ste rekli da ukoliko organ ne dokaže da ima interesa da se ne objavi, onda se smatra da je i to informacija za koju postoji opravdani interes da se objavi.
Naravno, kao posledica te zbrke dolazi član 15. u kome se amandmanom dodiruje samo onaj deo koji se tiče jezika komunikacije, ali vi imate u jednom od sledećih stavova da onaj ko podnese zahtev ne mora čak ni da navede razlog zbog koga mu je potrebna ta informacija. A kao tražioci informacija mogu da se pojave pravna, fizička lica, a po vašem konceptu i stranci.
Mislim da ste u toj demokratizaciji prevazišli sve moguće okvire. Ustav ne daje to pravo da se na ovakav način tretira onaj ko traži informaciju i Ustav ne omogućava da on u startu ima takva prava. Ne garantuje Ustav. Budite svesni da mi imamo kapilarnu mrežu špijunskih struktura na teritoriji Srbije, a to su oni koji pišu optužnice, verovatno će da dohvate i srpsku gardu i nekoga još, jer pripremaju ovi iz nevladinih organizacija. Oni će ovo ovako da protumače – kuc, kuc na vrata, dobar dan, ja sam taj i taj, meni je potrebna ta informacija.
Uzmite u obzir i nedostatak koji ste instalisali u članu 2. stav 2. pri definisanju šta sve može biti informacija. Onda, praktično, kompletan rad je otvoren kao konzerva. Otprilike, to je isto kao kada je Svilanović došao za ministra inostranih poslova, pa je ukinuo šifre za komunikaciju između ambasada i Ministarstva inostranih poslova. Ne, Maja Nikolić je rekla da to ide faksom; kaže - šta će nam šifre, kada četiri Amerikanca u susednoj kancelariji kontrolišu sve.
Verovatno je isto i sada. Ako vam je ovo radio Vodinelić, Rakić - Vodinelić, Vodinelić, povlačite ovo, ne valja ništa. Sve što su oni napisali nije zaživelo, ni Zakon o radiodifuziji. O ovome smo pričali kada se donosio Zakon o javnom informisanju. I on je unakažen. Ovo neće da zaživi, zapamtite. Ili povlačite ili prihvatajte ove amandmane da ovo koliko-toliko na nešto liči.

Reč ima narodni poslanik Vukosav Tomašević.

Amandman je podnet na član 15. Ovim članom počinje jedno poglavlje koje se zove Postupak pred organom vlasti, pa zatim ima sledeće poglavlje koje se zove Postupak pred poverenikom. Ima oko 15 članova kojima se uređuje pravo građana na pristup informacijama.
Juče je sa ove govornice više nas apelovalo na to da kad se usvoji zakon treba ohrabriti i edukovati građane da koriste ovo novo pravo. Jutros sam registrovao jedan potpuno suprotan primer, pa imam potrebu da ga ovde javno iznesem. Dakle, u 10,00 časova jedna radio-emisija, na slušanom radiju, voditelj dobitnik više nagrada u oblasti radijskog stvaralaštva, uključuje se slušalac i pita: kako sada ja da ostvarim to svoje pravo? Ona kaže – znate, taj zakon ustanovljava poverenika, vi pišete povereniku, pa vam on za 15 ili 40 dana odgovori, a ako niste zadovoljni, nemate pravo žalbe. Ovaj kaže – kakav je to zakon?
Zaista osećam potrebu da u ime predlagača zakona i svih nas koji sedimo ovde, ali i u ime građana, apelujem na medije da objasne i da pravilno tumače prava građana iz ovog zakona, naravno i iz svih drugih zakona.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Amandman SRS-a odnosi se na instituciju poverenika. Srpska radikalna stranka je to u načelnoj raspravi principijelno istakla kao osnovnu primedbu. Naime, naša želja je bila da umesto poverenika to ipak bude neki organ koji već funkcioniše u okviru Vlade. To je Tomislav Nikolić juče i rekao, da smo nekom nesmotrenošću naveli u ovom amandmanu da to bude ministarstvo, ali juče smo detaljno objasnili da bi bilo dobro da to radi Administrativni odbor u okviru Vlade Srbije.

Naime, jasno je u obrazloženju predlagača, ako se prihvati ovaj amandman, da će se suština zakona promeniti. Više se rasprava usmerava tu kada je u pitanju dostupnost informacija, pa je u toku jučerašnjeg dana u načelnoj raspravi bilo polemike oko toga kakva je prava uloga ovog poverioca.

Ipak bih na neki način objasnio šta u suštini znači za informaciju postavljenje jedne institucije koja će biti posrednik između onoga ko poseduje informaciju i onog istražitelja kome treba informacija. To je jasno, istražitelji su uvek ili u većini slučajeva novinari, ili građani koje interesuje određena informacija. Tu se postiže efekat selektivnosti informacije. Zašto selektivnosti? Zato što sama priroda postavljenja jedne prepreke ili posrednika između onoga ko poseduje informaciju i onoga kome treba informacija podrazumeva mogućnost selektivnog davanja informacija. Ono što je gore od uskraćene informacije, ako nekome nije jasno, to je davanje selektivne informacije, to su one frizirane, fabrikovane informacije.

Pošto i dalje izražavamo veliku rezervu kada je u pitanju nestranačka pripadnost budućeg poverenika, ne izražavamo rezervu kada je u pitanju njegova stručnost, njegov ekspertski deo, ali ipak moramo da vas upozorimo da povedete računa da se, dok je vreme, preko amandmana popravi ovaj zakon, da se precizira.

Dragi moj kolega, u pravu su novinari - zakonom je predviđeno da postoji krajnji rok kad treba da dobiju informaciju. Onaj koji će vršiti ovo kao poverenik može, poštujući zakon i u okvirima zakona, da nekom daje ranije, a nekom kasnije informaciju. Nemojte odmah da osuđujete, jer cilj i suština ovog predloga nije samo evropska integracija, nego da se malo dodvorite medijima, ali očito na pogrešan način.

Ipak morate da poslušate, jer sami ste govorili u obrazloženju ovog zakona - novinari su oči i uši naroda u Srbiji.