Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Gospodin Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o zakonu o dostupnosti informacija, a nema TV prenosa iz Skupštine Srbije. Niko nas nije obavestio zašto nema TV prenosa. Neke ribice su na Trećem kanalu, u akvarijumu. Možda čekaju ministra finansija, ne znam šta je u pitanju, ali prenosa sednice Narodne skupštine nema, pa me interesuje ko je te informacije zabranio i zašto se ne dozvoljava građanima Srbije da budu upoznati sa onim što se zbiva u ovom visokim domu.
To smo mogli da pretpostavimo, jer vidim da je nešto malo ljudi iz vrha vlasti koji žele da prisustvuju ovoj sednici. Ne interesuje ih naročito. Nema onih koji su malo vlast, malo nisu, kada im šta odgovara u dovoljnoj meri. Izgleda da su svi znali sem nas, pa bi bilo dobro, gospodine predsedniče, da nas obavestite koji je razlog za neprenošenje sednice Narodne skupštine Republike Srbije.
Ukazao bih na još jednu stvar. Voleo bih da nam neko na to direktno odgovori i bilo bi dobro da se gospodin Kojadinović konsultuje sa ostalim kolegama i da nam kaže ko će da odgovara u ovoj zemlji; reč je o informacijama koje su bile dostupne javnosti, a nisu smele da budu dostupne, jer su bile pre svega neistinite.
To je poslednji slučaj koji predstavlja najstrašniji zločin koji je počinio Boris Stajkovac (uzgred, član Demokratske stranke); on je u jeku kampanje koju je jedan beogradski dnevni list poveo protiv njega, zbog bazena i ne znam kojih čuda ima u kući, odlučio da transferiše poruku i da skrene pažnju na drugu stranu i kaže kako je neki čovek silovao bebu i naneo joj teške telesne povrede. Naknadno se ispostavilo da taj čovek ništa slično nije uradio. Naneo je ne štetu jednom čoveku, već je na zastrašujući način skrenuo pažnju javnog mnjenja sa svoje imovinske karte.
Postavlja se pitanje hoće li to uvek neko da radi. Da li je to manir Demokratske stranke? Hoće li takve informacije da budu dostupne u javnosti? Kada vam neko nađe bazen i pokaže bazen, ili vam nađe ne znam kakve vile, a da ne zna šta ste sve u životu bili sem da ste humanitarni radnik, a vi na to odgovarate tako što ćete da kažete ljudima – aha, našao sam čoveka koji je silovao bebu. Taj čovek nije silovao bebu.
Da li je to po istom principu kao kada gospodinu Tadiću dođu ljudi ispred zgrade Predsedništva, dođe sirotinja, dođu goli i bosi koji traže slobodu za sebe i svoju decu, traže svoju budućnost, a da im on kaže – izvinite, a ko vam je platio put?
A, izvinite ko je vama plaćao puteve? Evo, gledam sinoć na TV "Palma plus" u Jagodini, kaže da je 13 miliona predviđeno ugovorom da se urade poslovi, a izašli na 46 miliona. U svim gradovima isto, 3-4 puta, a u skladu sa zakonom moguće je samo do jedne četvrtine, tj. do 25%. Samo otmi i uzmi gde stigneš i prebacuj lopticu na suprotnu stranu, i ništa drugo niko da ne radi.
Da vidimo ko je odgovoran za takvu informaciju. Da vidimo da li je neko u Srbiji postavio to pitanje. Samo je jedan tekst o tome smeo da bude napisan, jedna žena je, mislim da se zove Zora Latinović, u NIN-u napisala tekst o tome. Niko više u Srbiji, iako se cela Srbija zgražava nad tim što je Stajkovac radio. Zgražava se. Jer, zamislite da je vas neko optužio da ste neko dete silovali, bez ikakvog dokaza, bez ikakvog papira, da bi baraba skinula pažnju sa sebe, njegovih kuća, vila i bazena.
Da li je to naša država? Da li ima neko da odgovara za to? Da li ima neko ko će da nam kaže kako je to moguće, kako je to smelo u jednoj ozbiljnoj pravnoj državi da se dogodi? Ili – nema nikoga, ćutimo, šta nas briga. Pa, mi smo to hteli da žigošemo kao pojavu. Ma nemoj, pa si uništio celu porodicu! Hteo si da žigošeš kao pojavu da bi se zaštitio ti kao pojava. Da li je to ono na šta treba da pristanemo? Da li je to ono što će da bude dostupno?
Molim vas još jednom, gospodine predsedniče, da nas obavestite o razlozima zbog kojih nema direktnog TV prenosa. Nadam se da to neće biti neka nova praksa.
(Predsednik: Naravno, vreme je isteklo, ali obavestiću vas.)
Molio bih vas da nas o tome obavestite, a molio bih vas da i vi utičete vašim autoritetom, kao predsednik Narodne skupštine, a znam da osećate i mislite isto kao i ja po pitanju ovakve vrste zloupotreba, jer svaki normalan čovek u Srbiji to na jednak način oseća, da nešto učinimo, da reagujemo i da se takve vrste zloupotreba, takve vrste ljudske drskosti, političke bezobzirnosti u budućnosti spreče. Hvala vam najlepše.

Hvala vama.
Ponoviću obaveštenje koje je predsedavajući, gospodin Mihailović, već preneo Skupštini. Dakle, jedno vreme, sada je to rešeno, nije bilo prenosa iz tehničkih razloga i sa tim su poslanici upoznati. To je tehničko obaveštenje. Kao što nije bilo struje u petak, subotu i nedelju, jer se menjao trafo u Skupštini, pa time nije htelo nikome da se naudi, ...
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Ja sam samo pitao.)
Zahvaljujem. Ovo je dobar primer, isto kao i onaj drastičan koji ste pomenuli na početku, da nema opasnije stvari, i uvek mogu da budu nesagledive posledice, ako se nešto što je u domenu tehnike ili što bi trebalo da bude u domenu struke zloupotrebljava.
Naravno da je nastojanje svih nas danas i povodom ovog zakona, nadam se, da sprečimo da dolazi do krivljenja informacija i da se utvrdi pravi način, a svima vama zahvaljujem na strpljenju.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Narodni poslanik Milan Veselinović podneo je amandman na naslov iznad člana 19. i član 19.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite. Reč ima narodni poslanik Milan Veselinović. Da ne bi bilo zabune nastojaću da čitam i amandman, pošto vidim da ljudi često... Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi dosadašnji amandmani SRS-a su povezani, s ciljem da se ovaj zakonski projekt dotera, odnosno da ima neki smisao u primeni, u praksi i u životu, a tako i ovaj amandman na član 19. koji govori o povereniku i samoj instituciji poverenika.
Naime, sam institut – poverenik je nešto što je samo za sebe institucija, sa čime se mi srpski radikali ne slažemo i zato smo i predložili da ove poslove vezane za slobodan pristup informacijama obavlja neki organ, odnosno najbolje bi bilo da tu bude nadležan skupštinski odbor. Time bi i Skupština Srbije, na neki način, a i uopšte građani imali kontrolu i uvid u kontrolu rada i pristupa informacijama.
Ovaj zakon, kao i svi prethodni zakoni koji su doneti u ovom visokom domu, nažalost, samo zamajava javnost i građane Srbije. Naime, skreće im pažnju sa onih gorućih problema, a to je da u ovom skupštinskom domu treba da raspravljamo pre svega o onim zakonima koji rešavaju probleme građana Srbije, kao što je Zakon o privatizaciji, Zakon o radu i o mnogim drugim zakonskim projektima koji su mnogo preči.
Nažalost, mi ovde donosimo zakone, već više meseci, a od toga građani Srbije imaju veoma malo ili možda ništa. Svaki zakonski projekt koji je predložen, kao i ovaj, ima za cilj da se, na jednoj strani, zamajavaju građani Srbije, a na drugoj strani, da se dodvori stranim mentorima, mnogim nevladinim organizacijama, koje slobodno vršljaju našom zemljom, koje, nažalost, podrivaju ovaj sistem i državu Srbiju, poput domaćih plaćenika Nataše Kandić, Sonje Biserko i drugih; kada nema većih potresa u Srbiji, oni uvoze strane huškače koji će nešto načiniti na teritoriji Srbije, poput ovog poslednjeg uvoza mađarskih fašista u Mali Iđoš.
Nažalost, na to vlast i Vlada Srbije ne reaguju. Jedino poneki novinar nešto napiše. Čeka se da se ne bi još nešto teže desilo, odnosno da se ne bi nekom zamerili. To je ono goruće, protiv čega svi mi moramo da se borimo u ovom visokom domu, jer nas je narod zbog toga birao.
Sama reč – poverenik nije nešto novo, ali jeste novo u praksi da ima ovakve ingerencije i ovakva ovlašćenja i da može samostalno da radi šta hoće, bez ikakve kontrole. Na inicijativu jedne trećine poslanika poverenik se može smeniti, ali ako to proceni Odbor za kulturu i informisanje. Znači, jednostavno taj institut poverenika je sam za sebe.
Svi zakonski projekti koje mi ovde usvajamo, a Vlada Srbije predlaže, imaju za cilj da se teret i odgovornost prebace na nekog drugog, nekog trećeg; da li je to nekakva agencija ili neki odbor, da li je neki savet ili evo sada najnovije – poverenik, glavno je da svoju odgovornost prebace na nekoga, a tamo će reći da je to nestranačka ličnost.
Međutim, istu tu ličnost će postaviti Vlada Srbije, odnosno to će biti jedan poslušnik, koji će izvršavati naredbe i zahteve vlasti. Znači, to je ono što Vlada Srbije razvodnjava. Jednostavno želi da nekim obilaznim putem ima ingerencije, dok na drugoj strani želi da se dodvori evropskim organizacijama koje traže od Vlade Srbije da se izvrši decentralizacija i demokratizacija našeg društva.
Na kraju, reći ću i to da bi ovaj visoki dom morao da usvoji naše amandmane, jer samo ugradnjom naših amandmana ovaj zakonski projekat omogućava da dobijemo zakon koji će biti primenjiv u praksi i životu građana. Hvala.

Hvala. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Izvolite, gospođa Snežana Lakićević-Stojačić.
Podsetiću kako glasi amandman: U naslovu iznad člana 19. reč "povereniku" zamenjuje se rečju "ministarstvu", a u članu 19. reč "povereniku" zamenjuje se rečju "ministarstvu", a reč "poverenika" zamenjuje se rečju "ministarstva".

Gospodine predsedniče, ja pratim tok skupštinske sednice i kada se javljam za reč uvek znam o kom amandmanu se radi. Zbog razjašnjenja i pojašnjenja određenih stvari, zaista bih morala da podsetim da su poslanici SRS-a u više navrata rekli da predloženi amandman kojim oni traže ukidanje poverenika i predlažu poveravanja posla po žalbi ministarstvu nije na dobar način opredeljen. Sada smo čuli od jednog poslanika da misli da bi bolje rešenje bilo da to radi Administrativni odbor.
Na zasedanju ove sednice nismo u mogućnosti da dajemo amandman na amandman, pa samim tim molim predstavnike da se opredele, da li ostaju pri svim svojim amandmanima, jer svi amandmani se odnose na poverenika.
Čuli smo da su i sami uvideli da njihov amandman na član 1. nije odgovarajući i da ne nudi dobro rešenje, jer je sasvim izvesno se žalba ne može ulagati onom organu od koga se informacija traži saglasno zakonu, pa kad vam on ne da, onda on postupa i kao drugostepeni organ, što je potpuno nepoznat postupak u pozitivnim propisima.
Mislim da ne treba dalje razvlačiti raspravu, jer je nemoguće prihvatiti amandmane za koje sam predlagač kaže da nisu utemeljeni u okviru ovog zakona koji je na dnevnom redu. Hvala.

Hvala. Još neko povodom ovog amandmana?
Nemanja Šarović, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam kome gospođa Snežana Lakićević-Stojačić ima potrebu da se dokazuje i zašto je toliko opterećena amandmanima SRS-a. Za razliku od vaše poslaničke grupe, kod nas svaki poslanik ima svoje demokratsko pravo da razmišlja i ne treba da vas čudi ukoliko jedan poslanik misli ovako, a neki drugi misli da bi možda neko drugo rešenje bilo dobro. To su demokratske tekovine i vi biste mogli nešto i da naučite od nas.
Što se tiče amandmana, ako već kažete da kada se neki amandman podnese treba ponuditi neko rešenje, ja ću se vratiti na vaš amandman koji ste dali na član 4. gde reč "suprotno" zamenjujete rečima "da je posredi slučaj za koji je ovim zakonom isključeno ili ograničeno pravo na pristup informacijama".
Ono što je osnovni problem u tom članu jeste da organ vlasti dokazuje. Da li će dokazivati suprotno ili će dokazivati ovo što ste vi rekli, osnovno je da je izostao postupak u kome će organ vlasti da dokaže. Vaš amandman je podjednako besmislen, kao što je to i predlog Ministarstva. Hvala.

Molim vas da govorimo o amandmanima koji su na dnevnom redu.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Narodni poslanik Igor Bečić podneo je amandman na naslov iznad člana 20. i član 20.
Amandman glasi: U naslovu iznad člana 20. reč "poverenik" zamenjuje se rečju "ministarstvo", a u članu 20. reč "poverenik" zamenjuje se rečju "ministarstvo".
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Igor Mirović podneo je amandman na naziv poglavlja iznad člana 22. i član 22.
Amandman glasi: Naziv poglavlja iznad člana 22. menja se i glasi "Postupak pred ministarstvom", a u članu 22. stav 1. reč "povereniku" zamenjuje se rečju "ministarstvu", u stavu 3. reč "poverenika" zamenjuje se rečju "ministarstvo".
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Amandman glasi: U članu 22. stav 2. i 3. se brišu.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za kulturu i informisanje predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Želite reč? Snežana Lakićević - Stojačić, izvolite.

Zadivljena sam demokratskim kapacitetom poslanika Srpske radikalne stranke i pozdravljam činjenicu da su poslednja dva poslanika odustala od obrazlaganja svojih amandmana, jer su, samim tim, shvatila sav besmisao činjenice da se predlažu amandmani koji su faktički pravno nemogući.
Što se tiče amandmana na član 22, mislim da je to možda najvažniji amandman koji je poslanička grupa DS podnela na ovaj zakon i sa zadovoljstvom moram da konstatujem da su svi članovi Odbora za kulturu i informisanje jednoglasno podržali ovaj amandman.
Brisanjem stavova 2. i 3. postiže se prava forma ovog zakona, jer isključivanjem mogućnosti prava na žalbu kod odluke Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije, Ustavnog suda Srbije i republičkog javnog tužioca vi umnogome onemogućavate tražioce informacija da dobiju informacije od onih subjekata od kojih se može očekivati da najčešće budu tražene, i da ulože žalbu, nego ih u sledećem stavu upućujete na pokretanje upravnog spora.
U postojećem Ustavu Republike Srbije postoji opšta garancija javnosti rada. U članu 10. takođe stoji da je rad državnih organa dostupan javnosti. U Povelji o ljudskim i manjinskim pravima, koja je sastavni deo Ustavne povelje, sadržana je i odredba o pravu na dostupnost podataka. Ni u jednom pozitivnom propisu ove zemlje ne postoji mogućnost uvođenja dve kategorije organa vlasti.
Ne vidim nijedan razlog zbog čega Ministarstvo nije prihvatilo ovaj amandman i zbog čega misli da državljanima Republike Srbije ili svima onima kojima je omogućeno pravo da informaciju traže ne bi moglo biti dozvoljeno pravo žalbe na nedostavljanje informacija od strane najviših organa vlasti.
Molila bih gospodina ministra da nam obrazloži zbog čega Republička vlada i Ministarstvo nisu prihvatili ovaj amandman, jer to znači da ovaj zakon ima usko dejstvo, da se odnosi samo na niže organe vlasti, na organe vlasti u lokalnim samoupravama, na regionalnom nivou i samim tim onemogućava pravo na dostupnost informacija, tim pre što znamo da je ovo elementarno ljudsko pravo u novim ustavima savremenih zemalja uvršćeno kao pravo za koje država traži da ima posebnu zaštitu.
Nadam se da će poslanici republičkog parlamenta, bez obzira kojoj političkoj stranci pripadaju, iskoristiti pravo kapaciteta slobodnog mandata i svojom voljom, pročitavši još jednom i član zakona ali i amandman, glasati za ovaj amandman. Jer, svima nama je u interesu da ovaj zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja zaista bude nešto čime ćemo moći da omogućimo svim zainteresovanim fizičkim, pravnim licima, ali i pripadnicima sredstava informisanja, da do informacija do kojih im je stalo dođu na jednostavan način, a da ukoliko im je to pravo uskraćeno, izjave žalbe nadležnom povereniku. Hvala lepo.