Dame i gospodo narodni poslanici, danas je grubo narušeno dostojanstvo Narodne skupštine i ona je sprečena da izvrši svoju obavezu po članu 88. Ustava Republike Srbije. Da vas podsetim, član 88. stav 2. glasi – Kada Narodna skupština oceni da je predsednik Republike prekršio Ustav, pokreće postupak za njegovo opoziv. Danas ste, dame i gospodo narodni poslanici, većinom sprečili Narodnu skupštinu da oceni da li je predsednik Republike povredio Ustav. Danas je bila na delu kohabitacija. Danas ste nas, gospodine predsedniče, Vi lično sprečili da raspravljamo o odgovornosti najneodgovrnijeg i najnedostojnijeg na funkciji na kojoj se nalazi.
Sve je ovo bilo maslo koje ste svi zajednički zamislili, a Vi gospodine predsedniče Narodne skupštine, sproveli. Vi ste u javnosti stvorili utisak da ako ovo ne bude predloženo po hitnom postupku, neće se uopšte naći na dnevnom redu, a već ste se bili dogovorili da kada dođe taj predlog po hitnom postupku, glasate protiv da bude uvršćen u dnevni red po hitnom postupku. Sada pozivam one koji su rekli da se ove rasprave ne boje, da jedva čekaju tu raspravu, da jedva čekaju neuspeli referendum da bi došlo do novih izbora na kojima će da pobede. Sada ih pitam zašto su bili protiv toga da se ovo uvrsti po hitnom postupku.
DSS pita zašto je protiv toga da se utvrdi odgovornost Borisa Tadića i njegove stranke za sve što je učinio od kako je predsednik, posebno za dva poslednja čina, za stvaranje koalicije u Vojvodini sa izdajnicima Srbije, sa onima koje građani Vojvodine ne žele na vlasti i šta je sa ovom najnovijom izjavom Borisa Tadića da je njemu neprihvatljiva nezavisnost Kosova i Metohije na celoj teritoriji. Zatvarajte vi oči, dame i gospodo narodni poslanici, koliko god hoćete ali zlo se valja i postaje sve veće. Nagomilane probleme ćemo rešavati ili ih nećemo rešavati.
Hajde da se mirno lepo odavde raziđemo, neka naiđe neka nova vojna hunta, neka vodi državu. Narodni poslanici ovde nemaju nikakvih prava.
Ja Vas molim, gospodine predsedniče, da date pauzu u radu Narodne skupštine, zato što poslanička grupa SRS želi da obavi konsultacije u vezi sa ovim ruženjem dostojanstva Narodne skupštine, u vezi sa sprečavanjem Narodne skupštine da se izjasni.
Mi ovde nismo utvrdili da li je predsednik Republike prekršio Ustav ili nije. Niste nam dozvolili da iznesemo argumente. Vi ste se bojali naših argumenata. Da vi imate argumenata, da mi imamo dobrog predsednika Republike, danas bi počela rasprava, pa biste na svaku našu reč vi imali pet reči protiv. Poslanička grupa SRS će sada izaći na sednicu svog poslaničkog kluba i odlučiti kako ćemo dalje nastaviti da radimo sa vama.

Samo radi obaveštenja, moram da kažem da sam stavio po Poslovniku na glasanje zahtev po hitnom postupku, a moj stav je poznat i nemam razloga da ga objašnjavam. U svakom slučaju nisam u mogućnosti da napravim pauzu, jer po članu 94. stav 1. i 2. za to ne postoje uslovi.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu sednice. Po Poslovniku se javio Veroljub Stevanović.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, reklamiram povredu Poslovnika član 87. u kome se između ostalog kaže da o predloženim izmenama treba otvoriti pretres i da ovlašćeni predlagač može da iznese razloge za promenu, izmenu dnevnog reda ili dopunu.
Mi smo kao poslanici SPO-a predložili da se po hitnom postupku na ovoj sednici nađe Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica. Želeli smo da se najzad otkloni velika istorijska nepravda i da se u pravima izjednače i borci Jugoslovenske vojske u otadžbini i borci Jugoslovenske narodne vojske, koju je vodio Josip Broz Tito.
Mnogo je razloga za donošenje ovog zakona. On je utemeljen na istorijskoj istini, sa velikim zakašnjenjem oglašava nevažećim ideološke laži o generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i Ravnogorskom pokretu, otvarajući vrata za gašenje mržnji i podela iz tragičnog građanskog rata u srpskom narodu.
Istorijska je istina da generalštabni pukovnik tadašnje Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljub Mihailović, 17. aprila 1941. nedaleko od Doboja, odbija da prihvati kapitulaciju Vojske. Obraća se vojnicima Brzog odreda 41. pešadijskog puka i kaže: “Ne priznajem kapitulaciju, ta reč ne postoji u srpskom jeziku”. Odmah izdaje naredbu o borbenom pokretu prema Srbiji.
Za Mihailovićem kreću: kapetani Milojko Uzelac – zvani Taras i Petar Damjanović, marinac Franjo Seničar – Hrvat iz Dalmacije, Jevrejin Džili Benjamin, kapetani Miroslav Stanković i Milenko Reljić, poručnik Božidar Ilić, narodni heroj Gojko Avaz, potporučnik Pavle Nešković, major Miodrag Palošević i još tridesetak vojnika.
Severno od Han Pijeska, izjutra 26. aprila, ovi ljudi napadaju nemačku motorizovanu kolonu i, posle višednevnih borbi sa Nemcima i ustašama, prvi gerilci u tada porobljenoj Evropi prelaze Drinu i stižu u Srbiju. Pukovnik Dragoljub Mihailović naredio je da razviju dve zastave: Jugoslovenske kraljevske vojske i 41. pešadijskog puka. Odred je otpevao himnu „Bože pravde” i „Oj Srbijo”.
Nedaleko od Bajine Bašte, 5. maja 1941., Odred opkoljavaju Nemci. Posle juriša i proboja obruča, Mihailović sa gerilcima, u noći između 12. i 13. maja, stiže na obronke Suvobora, na Ravnu goru, odakle odmah upućuje poziv na opštenarodni ustanak protiv okupatora.
Tada, Mihailovićevim dolaskom na Ravnu goru, pokrenut je NOR, istinski Narodnooslobodilački rat, bez ideoloških, stranačkih ili staleških ciljeva. Već u junu 1941. cela Istočna Hercegovina bila je jedinstveni front bune, cela Srbija i Crna Gora premrežene su gerilskim štabovima. Ustanak je obuhvatio Liku, Kordun, Bosansku Krajinu... Pogledi divljenja svih zgaženih evropskih nacija, savezničkih armija i prestonica u svetu bili su okrenuti ka Mihailoviću i njegovoj gerili.
Istorijska je istina da je 4. jula 1941. i Komunistička partija Jugoslavije, čiji je generalni sekretar bio Josip Broz Tito uputila proglas za ustanak protiv okupatora. Takođe je istina da su komunisti i njihove vođe bili protiv ustanka sve do 22. juna, do napada Vermahta na Sovjetski Savez. Istorijska je istina da su prvi komunistički pucnji ispaljeni 7. jula 1941., u Beloj Crkvi, i to ne u okupatora nego u Srbe. Time je oslobodilački ustanak preokrenut i u građanski rat i bratoubijanje.
Istorijska je istina da je Mihailović učinio sve da bi sprečio katastrofu. Ispružena ruka vapaja za slogom dve gerile nije prihvaćena i svi pregovori sa Titom su propali. Tako su dva antifašistička pokreta otpora, Mihailovićev i Titov, oba jugoslovenska po državnom opredeljenju i oba većinski srpska po svom nacionalnom sastavu, bojište protiv okupatora i ustaša pretvorili i u međusobnu klanicu.
Međusobni rat pod okupatorom i u sred rata protiv okupatora? To nam se dogodilo pokretanjem boljševičke revolucije. Tokom Drugog svetskog rata, u takvu apokalipsu nije bio gurnut nijedan drugi narod u Evropi.
Mnogi partizani 1941. nisu ni slutili da revolucija vodi u pakao. Ustali su protiv fašizma i nacizma, za odbranu opstanka srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a iz ljubavi prema Rusiji i verovanja da je u toj velikoj zemlji izgrađen sistem jednakosti i sreće za sve ljude, svrstali su se ispod crvene partijske zastave i petokrake, odbacivši legalnu državnu zastavu i Vladu čiji je vojni ministar bio general Mihailović. Politikom komunističkog rukovodstva oni su, međutim, upregnuti u bitku protiv sopstvene nacije, svojih porodica i svojih istorijskih i duhovnih korena.
Pesma "Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga" ishodovala je masakrom srpskog sveštenstva ravnom onom koji su počinile ustaše, a pokliči o istrebljenju “velikosrpskog hegemonizma” pretočeni su u najveća stratišta. Ispod stambenih naselja, po jamama Srbije i bivše Jugoslavije, ispod stadiona još su masovne i neobeležene grobnice.
Veliki zločin decenijama je promovisan u vrlinu, laž u istinu, mržnja u veru. Ideološki bukvari pobednika u građanskom ratu, čitanke, naučni tomovi, filmovi, odlikovanja, datumi, sve je služilo, a služi dominirajuće i danas, slavljenju bratoubistva i proglašavanju žrtava i njihovog potomstva za dželate i saradnike okupatora. Greh posle greha, to je najveći greh.
Već šest decenija napada se svest i podsvest srpskog naroda da je general Dragoljub Mihailović oko sebe sakupio goli ološ, masne i prljave koljače, duhovni talog i umobolnike. Dakle, takvi su bili i književnik Ivo Andrić, profesor Aleksandar Bajt, književnik Dragiša Vasić, profesor krivičnog prava Radoje Vukčević, profesor Mita Đorđević, sin vojvode Mišića major Aleksandar Mišić, major Pavle Đurišić, politički prvaci Adam Pribićević i Živko Topalović, komandant Prvog ravnogorskog korpusa Zvonimir Vučković, oficiri De Roko i Bojović, general Milorad Trifunović, advokat Stevan Moljević.
Istorijska je istina da je nemački okupator raspisao poternicu i za Mihailovićem i za Titom, obećavši istu nagradu za glave obojice: po 100.000 nemačkih rajhsmaraka u zlatu.
(Predsednik: Molim vas, završavajte.)
Istorijska je istina da je ogromna većina zatočenih i ubijenih u beogradskim logorima na Banjici i Sajmištu pripadala Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini ili su bili saradnici Ravnogorskog pokreta. Istorijska je istina da je od 1941. do jeseni 1944. protiv snaga generala Mihailovića pokrenuto osam velikih okupatorskih ofanziva, a od jeseni 1944. do maja 1945. godine u mnogim borbama Jugoslovenska vojska u otadžbini bila je meta i žrtva združenih udar okupatorskih, ustaških i partizanskih snaga. Lijevče Polje je simbol toga i takvog satrana Mihailovićeve vojske, tada napuštene i od velikih ratnih saveznika i vlade u Londonu i samog jugoslovenskog Kralja.
Istorijska je istina da su mnoge velike pobede Mihailovićevih snaga nad okupatorom i ustašama, kao što je Višegradska operacija u jesen 1943. godine, pripisane Titovoj gerili. Istorijska je istina da su zapadni saveznici, po naređenju Tita i njegove komande, a sa ciljem uništenja nacionalnih snaga i pripreme za trijumf u otadžbinskom ratu, tokom 1944. godine masovno bombardovali Beograd i sve veće gradove u Srbiji i Crnoj Gori, kojom prilikom je ubijeno i teško ranjeno desetine hiljada civila. Po dogovoru velikih, Jugoslaviji je određena boljševička posleratna sudbina i zato su tako surovo kažnjeni oni koji nisu hteli komunizam u svojoj zemlji.
Istorijska je istina da su zapadni saveznici priznali greh i da je američki predsednik Hari Truman 1948. posthumno odlikovao generala Mihailovića, dodelivši mu „Legion of Merit”, najviše odlikovanje koje Amerika daje strancima. Kasno je to bilo i za Mihailovića i za njegovu vojsku i za našu državu i nacionalnu sudbinu.
Sa Galovića poljane kod Pranjana, gde je general Mihailović bio sagradio ratni aerodrom, poslednji saveznički avijatičari uzleteli su u decembru 1944. Mogli su jedino da jave o strašnom raspeću Srbije u kom je masovno streljanje protivnika komunizma bilo proglašeno za rutinsko „uklanjanje crnih tačaka”. Takvih „tačaka” do kraja 1945. bilo je više od 100 hiljada. Takva „crna tačka” postao je i sam general Mihailović, osuđen na smrt na montiranom sudskom procesu i streljan tajno, da ni danas ne znamo gde, u zoru 17. jula 1946.
Istoričari sada znaju šta bi bilo da građanskog rata ili ovakvog njegovog ishoda bilo nije. Ponovila bi nam se pobednička 1918. godina. Komunizma i svih posleratnih zločina ne bi bilo, a Jugoslavija, kao federacija ili konfederacija, svrstala bi se u vodeće evropske države i demokratije. U njoj bi, procenjuje se, danas živelo oko 30 miliona ljudi.
Da. Tako bi bilo. Krvavog raspada države na kraju 20. veka, ni svega ostalog što nam se desilo i još se dešava ne bi bilo. Istorija se, međutim, ne može menjati. Ono što možemo i što moramo je da promenimo sistem vladajuće laži i da budućnost Srbije temeljimo na istini. Prekasno je za mrtve, ali ne i za danas žive i još ne rođene.
Zato ovaj zakon ne osporava nijedno postojeće pravo pripadnicima partizanskog pokreta i njihovim porodicama, koje izvire iz borbe protiv okupatora, protiv fašista i nacista u Drugom svetskom ratu. Ovaj zakon samo ta prava, po istom osnovu, daje i pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta.
Skupština Republike Slovenije, 2. oktobra 2003. godine, u svemu je, da podsetimo i na ovu činjenicu, izjednačila pripadnike Narodno osvobodilne fronte i Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Srbija ne sme dočekati 2005. godinu, kada će ceo svet obeležiti 60. godišnjicu pobede nad fašizmom i nacizmom, sa ideološkim i antinacionalnim lažima o generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i Ravnogorskom pokretu.
Ogromna većina Srbije bila je sa Mihailovićem i uz Mihailovića. Ideološka i osvetnička anatema bačena na tu Srbiju pre 60 godina, anatema je i na Srbiju danas i na našu narodnu istoriju. Istina, pomirenje, budućnost. To je suština ovog zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da pročitam ovo obrazloženje. Mi ćemo, kao poslanici SPO, pred svaku sednicu po hitnom postupku predložiti ovaj zakon. Mislim da posle ovog obrazloženja svima biva jasno i zašto.
Gospodine predsedniče, reklamirao sam povredu člana 87. svestan da ćete se Vi pozvati na član 158. i da ste Vi potpuno u pravu. Zato vam se još jednom zahvaljujem, u svoje ime i u ime poslanika SPO, na pažnji i na vremenu koje ste mi dali.

Zahvaljujem. Za one kojima je neophodno razjašnjenje, već sam u prethodnom delu sednice rekao: kada je u pitanju odlučivanje o hitnom postupku, ne može se pozvati na član 87., nego isključivo na član 158. Istovremeno, sada sam obratio pažnju, kada je u pitanju član 87., koji se odnosi na dopunu i izmenu dnevnog reda, on predviđa da o aktu može da govori isključivo predlagač promene. Svima se izvinjavam, to je moja greška, ali u četvrtom stavu piše da učešće u pretresu može trajati najduže tri minuta. Dakle, ako se neko javlja po članu 87., isključivo predlagač i isključivo u trajanju od tri minuta.
Gospodine Obradoviću, izvolite, povreda Poslovnika.

Zahvalio bih se gospodinu Markoviću što mi je naknadnom analizom odredaba Poslovnika stvorena mogućnost da se obratim Narodnoj skupštini. Danas sam podneo jedan Predlog o izmenama i dopunama Zakona na dodatu vrednost. Neću se baviti velikim istorijskim temama, niti velikim političkim pitanjima od značaja za Srbiju. Iza tog rogobatnog naziva – izmene i dopune poreza na dodatu vrednost kriju se tri proste stvari. Smatrao sam svojom moralnom, političkom i poslaničkom obavezom da kažem nekoliko reči poslanicima o tome.
Predložio sam, želim da poslanici to znaju, da se ukine porez po posebnoj stopi, za knjige, za monografska izdanja i za udžbenike. Reč je o jednoj prostoj, čini mi se za ogroman broj ljudi u Srbiji, jako važnoj temi, oblasti. Žao mi je što Narodna skupština Republike Srbije danas nije prepoznala potrebu da raspravlja o tom zakonu i ukine porez na dodatu vrednost.
Ovih dana, u vreme Sajma knjiga, mnogi od vas su bili učesnici sajma i slušali o problemima koje imaju oni ljudi koji se bave izdavanjem knjiga. Mi, kao narodni poslanici, predstavnici naroda, imamo potrebu da govorimo o problemima onih koji koriste knjige, o problemima običnih ljudi, koji ako hoće da pročitaju knjigu moraju da je kupe, a porez na dodatu vrednost po posebnoj stopi koja je određena za knjige, udžbenike i monografije jeste nešto što dodatno opterećuje cenu knjige.
Predložio sam da Skupština o tome raspravlja. Skupština nije prepoznala potrebu. Meni je jako žao zbog toga, a to na čast ne služi onim ljudima koji su prethodnih dana i zvanično i nezvanično govorili da će podržati da se o tome Skupština izjasni i da i oni imaju potrebu da se ovaj Zakon razmatra i usvoji.
Hvala gospodinu Markoviću što je i on, kao predsednik Narodne skupštine, a i kao poslanik, glasao za ovaj Predlog zakona, iako on nije prošao, ali, primera radi, ništa se katastrofalno ne bi desilo vezano za prihode u budžetu i da je predlog usvojen. Namerno sam izdvojio samo knjige, udžbenike i monografije, jer smatram da postoji interes, potreba, a gubitak u budžetu nije značajan, i da se taj zakon mogao razmatrati, zatim usvojiti.
To rešenje nije nepoznato evropskim zemljama. Evo, mi ćemo sada imati set zakona o pravosuđu pa ćemo se stalno pozivati na pravni sistem Evropske unije. To rešenje postoji već u pet, šest zemalja Evropske unije. Postoji i u jednoj zemlji, koja je naš komšija, u Hrvatskoj, koja je takođe donela ovaj porez za knjige po posebnoj stopi od 8%, pa su to posle ukinuli. Znači, postoji neko rešenje koje se moglo prihvatiti.
Na kraju, da ne bih zloupotrebio Poslovnik i vreme nastaviću, u skladu sa poslovničkim mogućnostima, da i dalje tražim od Narodne skupštine Republike Srbije da se izjasni o ovom Predlogu zakona. Naravno, očekujem da će na sledećem zasedanju interes da se knjiga, udžbenici i sl. oslobode ovog poreza na dodatu vrednost biti interes većine poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, pošto sam potpuno ubeđen u to da je to interes građana Republike Srbije. Hvala.

Hvala. Izvolite gospodine Petroviću, povreda Poslovnika?

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 100. Poslovnika pošto je gospodin Nikolić predsednika Republike, koji je i predsednik Demokratske stranke, ovde nazvao neodgovornim. Predsednik Republike je pozvao Srbe da izađu na izbore na Kosovu i Metohiji. Učinio je to procenjujući da je to najbolji državni interes.
Demokratska stranka je potpuno podržala politiku predsednika Republike. Zbog čega drugi poslanici, poslanici drugih poslaničkih grupa, nisu glasali da se po hitnom postupku ova inicijativa uvrsti u dnevni red ne znam, a ukoliko žele oni će to obrazložiti.
Očigledno je i laicima, a kamoli onima koji poznaju ustavno pravo, naravno i poslanicima kojima je to posao, da je predsednik Republike postupao u skladu sa Ustavom i u skladu sa ovlašćenjima koja iz Ustava proizilaze. Potpuno je sa one strane pameti staviti pod znak pitanja pravo predsednika Republike Srbije da vodi politiku i da zauzima političke stavove.
Zbog toga je Demokratska stranka i poslanička grupa Demokratske stranke glasala protiv toga da se ova inicijativa po hitnom postupku stavi na dnevni red. Ono što je stav Demokratske stranke, a on je iznet u javnosti, je da smo videli da ovde postoji politička volja, da postoji većina za to da se ovakav postupak predsednika Republike oceni kao neustavan, Demokratska stranka ne bi bila smetnja da se takva ocena iznese pred sud građana Srbije i da se na referendumu oni izjasne o tome da li je predsednik Republike postupao po Ustavu ili ne.
Očigledno je da takve političke volje nema i da je to dobro korišćenje vremena u ovom Parlamentu, da je to znak da se u Srbiji politički život racionalizuje. Hvala lepo.

Hvala. Samo momenat, po Poslovniku - gospodin Dačić pa gospodin Jović. Izvolite.

Dame i gospodo, narodni poslanici, želim da povodom inicijative za pokretanje postupka povodom ocena da je predsednik Srbije, Boris Tadić, prekršio Ustav i pokretanja postupka za njegov opoziv, kažem da ću u ime poslaničke grupe SPS-a, koja je inače bila potpisnik ove inicijative zajedno sa SRS, predložiti i tražiti od predsednika parlamenta sastanak šefova poslaničkih klubova o daljoj sudbini ove inicijative.
Nisam siguran da Poslovnik jasno reguliše da li će ova inicijativa, koja je danas odbijena, da se uvrsti u dnevni red po hitnom postupku, da li će se o njoj raspravljati u redovnom postupku u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Naročito zbog toga što smo tim povodom već imali jedan sastanak šefova poslaničkih klubova i tada je bilo različitih tumačenja. Mislim da ovo pitanje veoma brzo treba da bude razmotreno i treba utvrditi sve mogućnosti po Poslovniku, koji jasno pravi razliku između hitnog i redovnog postupka, ali se takođe nigde jasno i decidirano ne govori o tome kakav postupak treba da ima inicijativa za pokretanje postupka za opoziv predsednika Republike.
Da li ovo što je danas odbijena inicijativa da se uvrsti u dnevni red po hitnom postupku znači da je inicijativa odbačena ili će se o njoj raspravljati u redovnom postupku?
Molim vas, oko toga treba da se obave konsultacije. Vi znate da je stav DS-a na tim konsultacijama, pošto Boško Ristić dobacuje, inače bio svakako da to pitanje treba raspravljati, odnosno da li je to redovan ili hitan postupak.
Posle tog sastanka je predlagač Tomislav Nikolić predložio hitan postupak, kako bi se što pre to stavilo na dnevni red ali ni do dana današnjeg nije objašnjeno. Zato sam se javio za reč. Da li današnje odbijanje stavljanja na dnevni red po hitnom postupku znači odbacivanje te inicijative ili će ona doći na dnevni red po redovnom postupku?
Oko toga je neophodno da se obave konsultacije i zato sam se javio povodom pitanja Poslovnika. Očigledno je da se danas ustanovljava jedna nova praksa da se povodom pokretanja pitanja povrede Poslovnika uvodi rasprava o dnevnom redu, koja je inače ranije postojala i koju je DS ukinula zato što smo u to vreme, i u Saveznoj skupštini i u prošlim sazivima, to koristili za otvaranje rasprave o svim ovim pitanjima.
Što se tiče Borisa Tadića, za njega nije potrebna inicijativa za opoziv. Rezultati izbora i odziv Srba koji su učestvovali na izborima na Kosovu i Metohiji su jasna poruka koliko Srba podržava njegovu politiku. Ovo je bila samo formalnost, tako mi se čini. Zato mislim da bi bilo dobro da nema pravnih nejasnoća u Poslovniku, u Ustavu, oko sudbine ove inicijative. Hvala.