Dame i gospodo, mi iz Demokratske stranke, iako nećemo podržati ovaj zakon, a mislim da je i dosadašnji tok rasprave već pokazao na brojne propuste, ne sporimo predlagaču dobre namere. Ali nama je ovde osporeno da mi kritikujemo Vladu, Ministarstvo, predlagača neosnovano da idu suviše brzo.
Ne, mi ovim što nećemo glasati ne dokazujemo da smo protiv jednog zakona koji uopšte nije ideološke prirode. On je u interesu svih građana Srbije i nema nikakva ideološka obeležja. Zašto smo protiv njega? Zato što ne ide u prilog građanima Srbije i njihovim interesima.
Na primer, istovremeno raspravljamo i o Zakonu o izvršnom postupku i mogu da vam otkrijem tajnu da ćemo mi taj zakon prihvatiti i glasati za njega, ali ovaj zakon koji je krucijalan zakon, koji se donosi ovako na brzinu i koji u bitnim stvarima samo koči progres, bez obzira što u nekim članovima ima i nekih inovacija koje se mogu prihvatiti, ne možemo da prihvatimo.
Rad na ovako obimnom zakonu, za koji je drugim državama trebalo pet do deset godina dok nisu ga donele, sama činjenica da ga na brzinu donosimo bez ozbiljne javne rasprave, bez temeljnih priprema, govori da ni društvena ni pravna svest nisu dovoljno razvijene.
Ovaj amandman rešava nešto krucijalno. U čemu je stvar? U tome da nama strani investitori ne dolaze ovde zbog toga što je naš pravni poredak nesiguran, a pre svega naš parnični postupak, naš građanski postupak u celini i oni imaju ozbiljne primedbe i na nezavisnost našeg suda, nepristrasnost, ali i na same propise, na brzinu odlučivanja. To šteti nama, našim interesima, jer ne možemo da obezbedimo u kratkom roku, što je očigledno jedno fer, brzo i zadovoljavajuće suđenje za stranog partnera. Dakle, ne tiče se stranog partnera samo naš građanin, njega se tiče pre svega on, strani investitor i zato on traži u kratkom roku da se regulišu efikasno procesna pitanja i njegova zaštita.
U ovom amandmanu mi predlažemo, uz član 63. u kome je već dozvoljeno, na to naročito obraćam pažnju zato što su na Odboru bile primedbe da se ne može ovim zakonom rešavati mesna nadležnost. Može, jer je već predviđeno, pogledajte član 63. gde je dato pravo Vrhovnom sudu da u slučaju spora određuje mesnu nadležnost. Mi smo išli korak dalje pa smo kazali da u svim sporovima sa elementom inostranosti Vrhovni sud može ali ne mora da stvori specijalizovane sudove sa odličnim sudijama, sa sudijama koje imaju posebnu edukaciju u Srbiji na dva-tri mesta, recimo Novi Sad, Niš, Beograd.
To bi bili sudovi specijalizovani koji bi znali da rešavaju ove stvari brzo i efikasno, a to je ono što nama treba, jer u našem je interesu da dođe što pre strani kapital, da strani investitor bude zadovoljan pa smo to proširili i na domaća preduzeća koja posluju po domaćim zakonima, ali gde je učešće stranog kapitala ili gde je učesnik strano lice u spornom odnosu kao jemac, kreditor, investitor, izvođač i sl.
Imamo situaciju da ako je tuženik u Boru ići ćemo na Privredni sud u Zaječaru, ako je u Kraljevu ići ćemo na Privredni sud u Kraljevu, ako je u Užicu onda u Užicu itd. To su obično veliki sporovi i mogu se rešavati bez velikih troškova za stranke koje uvek raspolažu velikim sredstvima. Da li on putuje do Novog Sada, Beograda, Niša, to za njega nije problem, a rešava suštinski jedan kompetentan, specijalizovan sud koji bi Vrhovni sud mogao da odredi u svakom od ova tri mesta.
Time bi se postigla brza efikasnost i brzo rešenje gorućeg problema koji nam stavlja inostranstvo da su naši sudovi takvi kakvi su. Oni zaista i jesu takvi jer nisu navikli na takvu vrstu sporova i nismo živeli u takvom društvu gde smo imali mnogo sporova sa elementom inostranosti i sa mnogo učešća stranog kapitala.
Ovde se ne radi o tome da se menja stvarna nadležnost nego da se menja mesna nadležnost, kao što je već predviđeno u članu 63. da Vrhovni sud može da odredi. Hvala na pažnji. Mislim da je ovo krucijalno pitanje.