Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na objašnjenje amandmana, zaista moram da primetim da to što SRS nije učestvovala u načelnoj raspravi jasno je pokazalo kakav je odnos ove većine i onih koji se ovde predstavljaju kao opozicija i prema zakonima i prema radu u ovoj skupštini, a pogotovo prema Zakonu o parničnom postupku i Zakonu o izvršnom postupku koji predstavljaju temeljne zakone u svakom pravnom sistemu.
Skandalozno je bilo i to što ste dva ovako važna zakona spojili u jedinstvenu raspravu. Ne znam iz kog razloga. Ako ovako dva važna zakona spajate u jedinstvenu raspravu, onda je pitanje da li bilo koji drugi zakon zaslužuje da se o njemu raspravlja pet sati.
Vi ćete vaše razloge objašnjavati građanima kada za to dođe vreme, ali nemojte onda govoriti koliko vam je važno sudstvo, koliko vam je važno da rad pravosudnih organa bude efikasniji, nego objasnite i zašto su smanjeni koeficijenti zaposlenima u pravosuđu.
U ime poslaničke grupe SRS predložio sam amandman kojim se donekle menja stav 1. člana 7. i koji će kroz pravnu redakciju biti prihvaćen od strane Vlade, ali, iz meni neobjašnjivih razloga, nije prihvaćen deo amandmana koji se odnosi na stav 4. kojim sam tražio da se brišu reči: „osim kada zakonom nije drugačije propisano”. Naime: „Sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne”, a u nastavku, iz potpuno neobjašnjivih razloga: „osim kada zakonom nije drugačije propisano”.
Ne vidim koji su to razlozi iz kojih bi uopšte i moglo da se propiše da se o nekim dokazima ili o činjenicama može doneti odluka, a da se jednoj od strana u sudskom postupku ne pruži mogućnost da se izjasni. Na ovaj način se u potpunosti remeti ravnoteža koja mora da postoji između procesnih stranaka u parničnom postupku. Ukoliko bude usvojeno ovakvo rešenje, mi ćemo se vratiti nekim drugim davno prošlim vremenima, za koja smo zaista mislili da su iza nas, nekim drugim sudovima, jer u modernom zakonodavstvu ovako nešto ne postoji.
Ukoliko ostane ovakav stav 4. u članu 7. on će biti suprotan stavu 1. člana 5. u kome se kaže da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke.
Da bi postojao parnični postupak, moraju postojati dve strane kojima će biti date procesne mogućnosti da se izjasne, i jedna i druga, o navodima suprotne strane. Nejasno je na koji način će uopšte doći do toga da jedna parnična strana nekom sudu dostavlja neke dokaze i da se onda na osnovu toga donosi presuda.
Znači, ukoliko je određeno da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i predlože dokaze kojima se te činjenice utvrđuju, onda je prosto neverovatno da se dopusti ovoj ili onoj strani da iznosi određene stvari i da se na osnovu tih činjenica tj. kvazi činjenica donosi presuda a da se drugoj strani ne daje mogućnost izjašnjenja.
Isto tako, u razlozima za donošenje zakona navedeno je da se zakonom, kao preduslovom za efikasan rad u pravosuđu, omogućuju promene. Da li su to promene koje ste obećavali? Da li su to promene koje želimo? Da li želimo ubrzanje suđenja i efikasno suđenje, a da to ide na uštrb istine? Mislim da ne želimo.
Takođe se ovde kaže da su nova zakonska rešenja posledica prihvatanja implementacije preporuka Saveta Evrope u naše nacionalno zakonodavstvo. Zaista ne mogu da verujem da su bilo Evropska zajednica, bilo Savet Evrope zahtevali ovakve promene. Hvala.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, važeći Zakon o parničnom postupku je zakon koji je Kraljevina Jugoslavije preuzela iz austrijskog građanskog zakona. Austrijski građanski zakon je donet 1895. godine, a mi smo ga preuzeli 1929. godine za vreme Kraljevine Jugoslavije, da bi bio dopunjen i izmenjen 1957. godine. Odredbe građanskog civilnog zakonodavstva se i dan-danas primenjuju u Austriji i Nemačkoj. Šta je to što u tom zakonu ne valja, kada su odredbe  parničnog postupka pisali eksperti, stručnjaci koji su završavali sa desetkama na Sorboni, u Beču, Pešti, Londonu i na drugim fakultetima?
Ono što nam se nudi ovim zakonom je to da predlagač pokušava da nas ubedi da će donošenje predloženog zakona o parničnom postupku suđenje okončati u razumnom roku. Naprotiv, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, doživljavamo katastrofu i razbijanje veoma dobrog, ranije stečenog pravnog sistema. Ako se usvoji Zakon o parničnom postupku i Zakon o izvršnom postupku građani Srbije nemaju pravnu sigurnost. Njima su uskraćena brojna prava, koja su propisana Ustavom Republike Srbije.
Dame i gospodo, čudi me da je predlagač poklekao pred nevladinim organizacijama i Mauricijem Masarijem da oni predlažu i donose nacrte i predloge zakona. Sada ću vam pokazati nacrt zakona o izvršnom postupku (drži materijal u ruci) koji je sačinio Centar za liberalno-demokratske studije. Molim vas, izvolite, uporedite tekst sa predloženim zakonom, uverićete se dame i gospodo da je ovo prepisano u odnosu na ono što se menja.
Vratiću se na 7. član. Da nisu tačne tvrdnje predlagača iznete u obrazloženju zakona na stranici 1. lako se može utvrditi iz odredaba Predloga zakona. Član 7. stav 2. gde je propisano da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, a ne samo one koje su sporne, čime načelo oficijelnosti zvaničnog državnog organa predlagač uvodi kao prioritetno nad načelom dispozicije odnosno raspravno načelo sa kojim raspolažu stranke u postupku.
Po Predlogu zakona sud je ovlašćen da utvrđuje i one činjenice koje među strankama nisu sporne čime se odugovlači sa postupkom ali je veća opasnost od zloupotrebe suda jer postupak može da se usmerava kako kome odgovara, a ne kako odgovara javnom interesu i načelima proklamovanih i preporukama Saveta Evrope, kako nas predlagač netačno obaveštava.
Kako bi se omogućilo da postupak vodi određeni sudija uneta je izmena u članu 69. predloga zakona pa se stavom 1. tačka 2. propisuje: „Da nije dopušten zahtev za izuzeće sudije o kome je zahtevu već odlučeno”. Šta to u praksi, dame i gospodo narodni poslanici, znači?
Dame i gospodo, svi u ovoj sali i oni koji nas gledaju i slušaju, skrećem vam pažnju, ako uvojite ovakve predloge suočiće se u praksi i u životu sa brojnim problemima. Ako ste tražili izuzeće sudije u toku parničnog postupka, gde je izvedeno 2, 3 ili 4 dokaza, i ako je podnet zahtev a predsednik suda ga je odbio, doneto je rešenje, vi saznajete za nove razloge koje ustav i zakon propisuje i predočavate ih sudu, tražite izuzeće tog sudije, zbog toga što je on pristrastan, jer je to svojim postupkom, onda to znači da stranke u postupku više neće imati pravo da podnose zahtev za izuzeće i kada saznaju...

Gospodine Jojiću, prekoračili ste vreme.

Dame i gospodo, član 7. odnosno primena člana 7. je gospodine ministre obuhvatila sve, ceo zakon. Članom 7. i još nekim članovima oduzima se pravo svim građanima da izjavljuju žalbe i da ostvaruju svoja prava. Još je gori slučaj sa članom 219.  na koji ćemo se kasnije osvrnuti pojedinačno. Još jednom pokazujem da nam nevladine organizacije pišu zakone i predloge. Kada sam bio savezni ministar ni Karla del Ponte ni Mauricio Masari nisu smeli da mi dođu na vrata i  deli naloge.
Dame i gospodo, želim da vas zamolim da naše zakone džabe donosimo u ovom parlamentu kada je Vrhovni sud Srbije ovlašćen na osnovu nekih svojih ovlašćenja, mada u Ustavu nije propisano, ni u jednom zakonu o sudijama ni o organizaciji sudova...

Gospodine Jojiću prekoračili ste skoro dva minuta.

Izvinjavam se, posle ću vam vreme pokloniti. Dame i gospodo, umesto zakona, Vrhovni sud izdaje pravne stavove i načelne stavove o kojima niži sudovi sude i donose odluke. To je ono što je katastrofa u našem ciljnom pravu. Ova grana prava više ne sme da se narušava. Nije ona tako loša. Da je loša ne bi je primenjivali ni Nemci ni Austrijanci, a i mnoge druge zemlje Evropske unije. Hvala vam na ovom mom prvom javljanju, imaću mnogo toga da kažem pojedinačno po amandmanima, pa mi nemojte zameriti. Nećete mi valjda oduzeti vreme. Ovo je samo početak.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Vrlo prosto i jednostavno da se shvati suština ovog amandmana. Dobro je što se u ovom Predlogu zakona nastupa princip materijalne istine koja u suštini ništa nije ni značila.
Dakle, kao da postoji materijalna i ne znam koja druga istina i dobro je što se napušta, što ne postoji to više kao obaveza suda, već su stranke koje učestvuju u postupku dužne da obezbede dokaze za činjenice na kojima temelje svoj tužbeni zahtev.
Ono što ne sme da stoji, a napisano je u poslednjem stavu ovog člana, je da se uvodi jedno ograničenje za raspravno načelo. Kada se malo pročačka koja bi to situacija mogla da bude kada je to zakonom drugačije određeno, dakle, propisano kako ovde stoji, onda se vraćamo na teren pretpostavki i prezumpcija.
U pogledu činjenica to je nedozvoljeno. Znači, suštinski je nedozvoljeno, kada se radi o činjenicama, ali veći je problem kod ovog stava koji se ogleda u tome što vi dozvoljavate mogućnost da sud utvrdi neku činjenicu, a da strankama u postupku nije data mogućnost da se one izjasne o tim činjenicama.
To je kontra tumačenje. Samo pogledajte kako je formulisano i upravo će se potvrditi ovo što sam rekao. Vi počinjete rečima da sud ne sme da zasniva svoju odluku ukoliko nije dao mogućnost strankama da se izjasne o tim činjenicama, a dalje, iza zareza, dajete tu mogućnost kada je u pitanju neka prezumpcija. Nema parezumpcije kada su u pitanju činjenice. Vi sada praktično uvodite neko novo načelo. To bi bilo neko načelo formalne istine. Znači, u istinitost neke činjenice, došli ste na bazi nekog dokaza, nekog papira, neke isprave, a da pri tom dajete ovlašćenje sudu da ne mora da omogući strankama da se izjasne o tim činjenicama.
Mi pričamo o članu 7., a ako pričate o tom amandmanu situacija je još crnja za vas. Ako pričate o tom amandmanu i pravite vezu sa tim amandmanom, ja moram da vam kažem da je situacija još crnja iz jednog prostog razloga. Ministre, ovom formulacijom, dakle, vi omogućavate da sud nađe izgovor zašto ne završava efikasno prvostepeni postupak. Mi smo ponudili formulaciju koja neće da spreči posredovanje, ali neće da služi kao izgovor sudu da ne završi prvostepeni postupak.
Mi smo na Odboru više puta pričali o ovoj situaciji. Ceo prvostepeni postupak treba da se zasniva i da se završi na pripremnom ročištu i na ročištu za glavnu raspravu. Ona može da se odlaže i pomera zbog izvođenja dokaza itd. ali u suštini imate samo dva ročišta. U suštini postoje samo dva ročišta.
Ako uzmete kao standard to da vas je rukovodilo i uzmete ovu formulaciju člana 11. onda imate situaciju da će sud biti u prilici da zloupotrebi ovo ovlašćenje, da omogući strankama da posreduju, a on je u obavezi samo da ne pravi smetnju da se oni dogovore, jer bolje je i mršavo poravnanje, nego debela parnica. To je svima poznato. Ali ova formulacija daje mogućnost za izgovor kod sudija da imaju pokriće što ročište nije zakazano u roku od dva meseca, pa sledeće u roku od dva meseca, nego smo pustili stranke da se dogovore. Doduše, to je posebno poglavlje.
Znači, mi samo ovde principijelno rešavamo. Sud je dužan da to uvaži, ali da to ne bude izgovor za nepotrebno odugovlačenje zbog onoga što ste napisali u članu 10. da stranka ima pravo da se njen spor reši u razumnom roku.
Problem je definisati taj razumni rok. Možda sa nekim odredbama o instrukcionim rokovima, kojima se može uticati na sudije da u određenom periodu reše određenu parnicu, može da se deluje. Ova formulacija praktično sprečava sud da zloupotrebi institut posredovanja radi rešavanja spornog odnosa.

Reč ima poslanik Božidar Koprivica.